Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo, slažem se sa onim što su svi danas izjavili, od ministra, do pozicije i opozicije – da je pred Srbijom užasno težak period, u kome će verovatno jedno od najtežih bremena nositi srpska diplomatija, s obzirom na to da se državni interesi ne štite samo u državi, nego i van nje, u međunarodnim forumima i u različitim svetskim metropolama.
Svesni smo i činjenice da srpska diplomatija, ili naša diplomatija ranije, dok nismo bili nezavisna država nego zajednica, nije uvek odgovarala na te izazove koji su pred nju postavljani. U tom smislu, ovaj zakon predstavlja kvalitativni iskorak, s obzirom na to da će se zakonski, uvođenjem nekih novih pravnih instituta, omogućiti da imamo moderniju i efikasniju diplomatiju.
Ministar i njegov tim verovatno su svesni glavnih problema koje javnost vidi, a koji se tiču diplomatije. Prvi prigovor odnosi se na glomaznost državnog aparata u diplomatiji, a drugi se tiče stručne osposobljenosti diplomata i diplomatskih kadrova koji u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima rade. Zato je dobro što ovaj zakon predviđa različite pravne mehanizme da dođemo do toga da imamo sposobniju diplomatiju, sposobnije i modernije Ministarstvo inostranih poslova.
Sa ove govornice se jutros čulo da je politika važnija od zakona. Ne slažem se sa tim. Mislim da treba da imamo dobre i valjane zakone, koji će onemogućiti da vodimo privatnu politiku, nekonzistentnu politiku i politiku koja nije u skladu sa interesima države i njenih građana.
U tom smislu, osvrnula bih se na nekoliko delova zakona ili novih institucija koje ovaj zakon predviđa. Pri tome, prvo mislim na mogućnost osnivanja savetodavnih tela, predviđenih članom 6, koja smatram jako važnim, naročito jer je predviđeno da je to funkcija koja nije plaćena, da je to jedno mesto, jedna sinekura koja ima samo počasni karakter, a sa druge strane, omogućava ministru inostranih poslova i njegovom timu da dobiju ekspertizu, znanje ljudi koji, po prirodi stvari, nisu zaposleni u MIP-u, ali koji imaju veliko znanje iz različitih međunarodnih foruma i krugova u kojima se kreću. Naravno, ministar, zajedno sa Vladom, kasnije autonomno donosi mišljenje i stavove koji će biti pravac kojim se država kreće, ali mislim da je neophodno da ovakva savetodavna tela postoje, da se čuju i neka različita, oportuna mišljenja. U tom smislu, pozdravljam činjenicu da je ministar ovaj pravni institut već iskoristio.
Druga stvar je u vezi sa ovom primedbom koje smo svi svesni i koja se ovde više puta čula, a to je pitanje stručne osposobljenosti i profesionalnih kapaciteta diplomata.
Dakle, ne bih da uđem u to da kritikujemo sve, ali je činjenica da neki nisu u prošlosti na adekvatan način obavljali tu funkciju. Mislim da je jako važno što su ovim zakonom uvedene obavezne provere znanja, ne samo znanja stranih jezika, nego stručnog znanja i da, u tom smislu, te poslove ubuduće obavlja diplomatska akademija, s tim što bih sugerisala ministru, iako mu zakon omogućava da organizuje povremene provere znanja, da to budu redovne, periodične provere znanja kojima će biti obuhvaćeni svi zaposleni, a koje će omogućiti da imamo visokoprofesionalne kadrove.
Drugo, što smatram takođe važnim, to je mogućnost da se zaposle bez polaganja ispita oni koji su, kako zakon kaže, već pokazali visoke rezultate u naučno-istraživačkom radu, imaju diplomatsko iskustvo i iskustvo rada u međunarodnim organizacijama. Mislim da ne treba bežati od toga da Ministarstvo spoljnih poslova proba da privuče naše kadrove koji sada rade u međunarodnim organizacijama i po jednoj skraćenoj proceduri ih stavi u redove srpske diplomatije.
Ono što je takođe važno, to je da se ovde daju jasne smernice radu diplomatske akademije, koja će ne samo proveravati znanje, nego i pružati znanje zaposlenima u MIP-u. Ali, daje se mogućnost da oni koji ta znanja ne pokažu, nemaju doživotno mesto i doživotne sinakure, nego budu uključeni u jedno tržište znanja i umeća i, u tom smislu, kada ne odgovaraju i ne ispunjavaju propisane zahteve koje pred njih trenutak i služba postavljaju, u tom slučaju ne mogu doživotno da obavljaju svoju funkciju. U tom smislu, ovaj zakon je prilično fer.
Pošto smo mi uvek skloni da imamo dosta povike na diplomate, često nesvesni toga koliko je teško biti diplomata jedne siromašne zemlje, koja je u prilično nezavidnoj međunarodnoj situaciji, meni je drago što se jedan deo zakona bavi i pravima zaposlenih. Pozdraviću ono što je ministar podvukao, a to je da ovaj zakon po prvi put utvrđuje pravo na zdravstveno osiguranje zaposlenih, jer smo mi verovatno bili jedina zemlja koja svojim diplomatama nije pružila zdravstveno osiguranje i zaštitu, te su se oni nalazili u prilično teškom položaju u stranim državama bez takvog osiguranja.
Takođe, govoreći ovoga puta kao žena koja se bori za prava žena, pozdravljam još jednu novinu u ovom zakonu, a to je, verovatno ste primetili, jedan član zakona koji zabranjuje ministru da povuče sa službe u inostranstvu ženu koja je na porodiljskom odsustvu. To je jedna dobra pravna zaštita i mogućnost da i žene potpuno ravnopravno učestvuju u diplomatskoj službi. Sa govornice podsećam ministra na ono čega je i on svestan, da je naša mreža diplomatsko-konzularnih predstavništava relikt nekog drugačijeg doba, drugačije raspodele sila, drugačije spoljne politike koju je ova država imala i da treba da iskoristi svoje pravo i predloži Vladi da ta mreža postane racionalnija.
Pretpostavljam da će se time smanjiti negodovanje i povika na Ministarstvo koja postoji. Hvala vam.

Probala bih da stvar vratim na temu. Ne kažem da su događanja u Sandžaku manje bitna, ili u Raškoj, kako radikali više vole da kažu, svejedno, nećemo o tome polemisati, nego smatram da ipak treba da iskoristimo ovu skupštinsku govornicu da govorimo o dnevnom redu koji se pred nama nalazi.
Drago mi je što pred nama danas, kao tačka dnevnog reda, stoje predlozi predsednika Tadića za sudije Ustavnog suda, zato što smo dugo čekali i zato što smo se svi složili da nam je Ustavni sud preko potreban, da smo konačno došli do te tačke dnevnog reda i da će mnoge naše polemike i nedoumice biti razrešene činjenicom da postoji Ustavni sud, koji će o našim problemima i pritužbama rešavati, umesto da mi dajemo različita tzv. autentična tumačenja Ustava i zakona.
Drago mi je, takođe, što lista, koja se nalazi pred nama, kandidata za sudije Ustavnog suda nije DS lista, iako je rečeno da se mi, činjenicom da to podvlačimo, ograđujemo od predloga predsednika Tadića. Ne, mi smo samo protivnici partijskih sudova i apsolutno ne smatramo da predsednik države treba da, bez obzira koja je njegova politička stranka, zastupa interese te stranke, nego da zastupa interese svih građana. U tom smislu nam je drago da to nije partijska lista, nego nešto drugo.
Zbog toga bih podsetila, pošto je ovde bilo primedbi da bi moglo da se desi da taj sud radi po diktatu jedne političke stranke, ne braneći time DS, nego bilo koju drugu stranku koja će sutra imati predsednika države, koja će imati skupštinsku većinu, da je ustavno rešenje takvo da onemogućava političke partije da zloupotrebljavaju Ustavni sud, činjenicom da pet sudija predlaže kasacioni sud, pet predsednik države, a pet Skupština.
I ako dobro pogledate predloge koji se nalaze pred vama, sledeća tačka dnevnog reda će biti skupštinski predlozi.
Imali smo dosta prilike ovde da čujemo na koji način se došlo do liste kandidata i javnost je dobro upoznata sa činjenicom da se DS zalagala za to da ne bude lista kandidata koju predlaže skupštinska većina i koju će izglasati skupštinska većina, nego da u tome učestvuju sve poslaničke grupe.
DS na toj listi nije predložila nikakve kandidate, ustupajući to drugim poslaničkim grupama, te stoga nije istina da su ovi kandidati predsednika Tadića iz DS. Mi u tome ne želimo da većinski jedno političko mišljenje preovladava, ako uopšte postoji takva mogućnost, i to smo dokazali činjenicom da ne želimo svoje kandidate na listi Narodne skupštine, smatrajući da treba da se i etnička struktura, i svaka druga, i geografska, kako je ovde bilo priče, i kako sam Ustav nalaže i svi drugi kriterijumi da se uvaže prilikom izbora sudija Ustavnog suda jer oni zadovoljavaju sve građane ove zemlje.
Druga pritužba na ovu listu koja se nalazi pred nama jeste profesionalnost ljudi koji su predloženi. Dakle, naravno da je ovo upravo pravo mesto gde ćemo o tome razgovarati, da li imamo dobre kandidate ili ne. Ali, način na koji ćemo razgovarati o njima je sledeći, jedini pravno utemeljen i jedini korektan politički, da tako kažem. Dakle, zna se šta su kriterijumi za neke ljude, gde se smatraju problematičnim, neproblematičnim, uspešnim i neostvarenim u svojoj karijeri ili ne.
Statistika je tu neumoljiva. Ovde imamo troje sudija Ustavnog i Vrhovnog suda, tri profesora pravnog fakulteta, dva tužioca, Niko od ovih ljudi ne dolazi sa neke funkcije gde ga je postavio neko na volšeban način, nije vlasnik privatne kancelarije, nego su ljudi koji su prošli stručni sud, već izborom na ove funkcije, i neke od njih je i postavljala ova ista Skupština, možda u nekom drugom sazivu. Ali su prošli tzv. volju građana.
Drugo, pred nama se nalaze njihove biografije, koje govore dovoljno o njihovom profesionalnom angažmanu. Način na koji mi možemo da pobijemo to što o njima piše je sledeći.
Dakle, pošto se ovde čulo da neki od njih imaju krivične prijave, a podsećam, krivičnu prijavu može podneti svaki građanin i da, ukoliko hoćemo da taj institut zloupotrebljavamo, možemo svakog da diskvalifikujemo iz javnog života.
Ali, ukoliko iko ima saznanje da ovi ljudi na bilo koji način su kršili pravo i poredak ove zemlje, ne treba to da sačuva za skupštinsku govornicu, nego da se obrati nadležnim organima, što je prosto obaveza svakog od nas kao građanina.
U tom smislu DS nema ništa protiv da sutra glasa o razrešenju tih sudija, ukoliko se dokažu istinite tvrdnje o njihovim aferama, ali takođe ostavljamo za pravo da i oni koji su klevetali bez dokaza snose odgovornost za to što smo unapred neke ljude diskvalifikovali sa ove govornice, nemajući argumente za to.
Treće što želim da kažem, to je da smo ovde bili svedoci jedne prilično ružne rasprave o tome na koji način se predsednički kandidat zahvaljuje, citiram tu reč zahvaljuje, svojim biračima. Dakle, i manjine su stavljene u jednu poziciju predmeta trgovine, u kojem je čak rečeno, i to citiram, dakle sledeći put glasajte za nas, pa ćete videti šta ćete dobiti.
Dakle, koliko razumem i kada se opredeljujem kao građanin za nekog kandidata, ne opredeljujem se zato što on kaže šta će mojoj mesnoj zajednici dati, ili meni kao ženi ili na bilo koji način da se kvalifikujem i klasifikujem, nego šta će on kroz svoj program ponuditi celoj ovoj državi i svakom njenom građaninu.
U tom smislu podsećam, dakle, da predsednik Tadić ovde ima dvostruku ulogu, pošto je ovde rečeno da je zaboravio da zaštiti manjine. Dakle, s jedne strane on predlaže listu, a sa druge strane bira sa skupštinske liste, i vrlo je dobro znano da on neće zanemariti taj princip da je ovo etnički heterogena zemlja i da takav treba da joj bude Ustavni sud. Hajde da o tome razgovaramo na kraju i da vidimo da li smo mi bili u pravu kada smo rekli da će taj ustavni sud biti slika ove zemlje i demokratskih načela za koje se borimo.
Kada je reč o poštovanju manjina, manjine se poštuju tako što se sledi evropska orijentacija zemlje, što se sarađuje sa njihovim matičnim zemljama, što se radi na utvrđivanju mira i pomirenja u regionu, što se poštuju prava nacionalnih manjina, što se bori da u novom ustavu bude svaka rečenica, do zapete, iz Ustavne povelje, koja je bila ocenjena kao jedan od najboljih ustava u oblasti zaštite ljudskih i manjinskih prava, što se brane nacionalni saveti, što se brane sve odredbe koje se tiču stečenih prava, što se vodi jedna demokratska otvorena politika kojom ćemo omogućiti i Mađarima na severu Vojvodine, i Albancima na jugu Srbije, i Romima svuda diljem ove lepe zemlje, da se osećaju kao građani države koje štiti i ova skupština, i predsednik i njihova vlada.
Sasvim sam sigurna da ovo što govorim će potvrditi rezultati na izborima i da će građani birati ne po tome ko im je ponudio kandidata iz njihove političke autentične stranke, nego onima ko im je omogućio da imaju sud koji je demokratski i pravi. Hvala vam.

Poštovano predsedništvo, predstavnici ministarstva, drage kolege, počeću gde je moj prethodnik zastao i reći da mi je drago da je Srbija konačno u poziciji da brine o svojim građanima i da smo mi trenutno u situaciji da možemo da govorimo o ovim sporazumima koji su pred nama.
Naravno da mi je draže što je pred nama Sporazum o viznim olakšicama i da je o njemu lakše govoriti zato što on ne otvara nikakve nesporazume i nedoumice, svima je lakše da dišemo od trenutka kada imamo ovaj prvi korak puta ka beloj šengenskoj listi i da pred sobom imamo mogućnost da kažemo građanima da smo bar deo svojih obećanja ispunili činjenicom da ćemo potpisati ovaj sporazum.
Dakle, ovaj sporazum ne omogućava lakše putovanje samo jednoj maloj kategoriji stanovnika i ne samo nosiocima diplomatskih pasoša. Budimo iskreni, to su ljudi koji su mogli iovako ionako da putuju i bez ovog sporazuma. Ja ću samo pobrojati kategorije, zarad informisanja javnosti, koje su obuhvaćene ovim sporazumom.
Ovim sporazumom je olakšana procedura svima koji turistički putuju, poslovnim ljudima, vozačima putničkog i teretnog saobraćaja, novinarima, kulturnim radnicima, naučnicima, učenicima i studentima, posetiocima međunarodnih sajmova i događaja, ljudima koji idu na medicinsko lečenje u inostranstvo, bliskim rođacima koji imaju svoje srodnike u inostranstvu, dakle, svima koji odlaze na sahrane, čak i toj kategoriji stanovnika. Dakle, jedna prilično široka lepeza, pokriveni su gotovo svi koji su na bilo koji način do sada aplicirali za putovanje u Evropsku uniju.
Ono što je izazvalo danas velike polemike to je Sporazum o readmisiji i probala bih da stvari spustim u jedan racionalan i razuman okvir. Ovde se sve vreme govori o tezi da će zahvaljujući ovom sporazumu Srbija konačno morati da primi svoje građane koji su do sada nelegalno boravili u Evropskoj uniji.
Zarad informisanja javnosti, mi smo i do sada imali Sporazum o readmisiji, ti ljudi su se i do sada normalnim intenzitetom vraćali i ovaj sporazum neće uvesti nešto u pravnu praksu što već ne postoji, nego će samo objediniti sve sporazume koji su već na snazi.
Dakle, podsećanja radi, Srbija ima 16 potpisanih sporazuma sa drugim zemljama. Readmisija je proces koji traje poodavno i prvi Sporazum o readmisiji potpisan je u vreme Slobodana Miloševića 1996. godine i to sa Nemačkom gde je najveći broj naših građana koji nelegalno borave.
Druga stvar o kojoj se ovde razgovara to je o tome da je predmet političke volje da li mi hoćemo ili nećemo da primimo te građane. Mislim da je poslednja stvar koju parlamentarci treba da rade kao zvanični predstavnici Republike Srbije, to je da kažu da mi ne želimo ili nismo sposobni da primimo svoje građane, jer onda moramo znati koji su to uslovi kada se ka jednoj državi ne obavlja readmisija, odnosno nisu ostvarene okolnosti za prihvat sopstvenih građana. To su one države u kojima su ozbiljno ugrožena ljudska prava, pravo na život i pravo na bezbednost građana. Dakle, samo u tim slučajevima se to ne vrši, a ne u slučajevima socijalne nejednakosti ili siromaštva.
Mi smo siromašniji od zapadne Evrope, ali svakako nismo zemlja u kojoj su građani vitalno ugroženi ukoliko se budu vratili. Užasno je opasno da mi odavde kažemo – molim vas, nemojte vraćati te građane, jer to u prevodu znači poruku da oni na ovoj teritoriji nisu bezbedni. Srećom, jesu bezbedni, sve je u redu i oni mogu da se vrate u ovu državu.
Nije obaveza zemalja koje ih šalju i koje su 17 godina pa manje pružale boravak i socijalnu pomoć tim ljudima, da obezbede uslove za njihov prihvat.
To je naša obaveza, ali uprkos tome Evropska unija je pokazala jednu dobru volju i zaista su dugo vođeni pregovori oko toga da se barem u zajedničkoj izjavi kaže da je to zajednička obaveza i jedne i druge strane, dakle, Evropske unije i naše zemlje da pruži sve potrebne uslove za reintegraciju, uključujući i finansijsku pomoć. To, takođe, nije nepoznata stvar.
Navešću primer Luksemburga koji je uložio 11 miliona evra u područje Sandžaka, jer su uglavnom povratnici koji su poslati na tu teritoriju dolazili iz Sandžaka, mahom bošnjačke nacionalnosti.
Znači, to je nešto što postoji, to je nešto što se svaki dan događa i ništa se spektakularno neće dogoditi našim prihvatanjem ovog sporazuma, osim što definitivno potvrđujemo da smo jedna zrela i demokratska zemlja koja vodi računa o svojim građanima i da oni više nisu kategorija kao oni ljudi zahvaćenih ratom iz Ruande, Iraka i slično, koji sada borave u zapadnoj Evropi i koji ne mogu biti vraćeni u svoju matičnu državu. U Srbiju, srećom, mogu biti vraćeni.
Ovde se dosta špekulisalo o povratnicima sa Kosova. Takođe, želim da kažem da zapadna Evropa ne samo da ne želi, nego i da ne može, sve i da hoće, ljude koji su interno raseljeni i koji su sa Kosova, nealbansko stanovništvo, Rome i Srbe, a sa teritorije Kosova se vraćaju na našu teritoriju zato što je po tome postignut dogovor i u Savetu Evrope je usvojena preporuka da je to nedopustivo, stavljati ljude u stanje dvostrukih izbeglica, odnosno da svi moraju biti vraćeni na teritoriju sa koje su pobegli.
Dakle, dok se ne ostvare uslovi za njihov povratak, oni neće biti naseljavani na teritoriju uže Srbije, nego će međunarodna zajednica morati da omogući njima povratak u matične opštine, odnosno na samo Kosovo.
Još nešto, da više ne bude nesporazuma o tome da se Srbiji sprema socijalna bomba, 100 ili 200 hiljada ljudi će doći. Podsećanja radi, podatak koji je danas već bio rečen, oko 1.600 ljudi godišnje se do sada vraćalo i ti ljudi, evropski partneri, iako ne bi morali, imaju razumevanje za našu situaciju. Povratak se obavlja jednim ritmom koji Srbija može da izdrži i nadam se da ćemo za to imati podršku samih evropskih zemalja, kao što u zajedničkoj izjavi i piše.
Ono što je važno reći ovde se govori da država nema nikakvu strategiju za te ljude.
Molim vas da pogledate zvaničnu strategiju koja je doneta još pre dve godine, a koja govori o tome da readmisija nije nov pojam u našoj javnosti, nego nešto čime se država ozbiljno bavi već godinama. Dakle, država ima strategiju za prihvat tih povratnika, ima kancelariju na aerodromu za prihvat tih ljudi, za pružanje pravne pomoći.
Ukoliko postoji nedostatak u komunikaciji između centralnih vlasti i lokalne samouprave, nadam se da će Vlada to ispuniti i obavestiti lokalnu samoupravu o merama koje je potrebno preduzeti, shodno i samoj strategiji koja je uvedena.
Da smo mi na dobrom putu ka Evropi govori i činjenica da će sutra biti potpisan Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, te da ova država ima razloga i svi mi zajedno da primimo čestitke i kažemo da idemo ka putu evropskih i demokratskih zemalja.

Obično kada imamo repliku treba da kažem nešto suprotno. Gospodine Damjanoviću, ja vas potpuno podržavam. Dakle, kao neko ko se bori za zaštitu Roma, apsolutno Romi u kancelariji za readmisiju, Romi u Ministarstvu unutrašnjih poslova i eventualno u Komisiju za nadgledanje i  sprovođenje ovog sporazuma.
Evo, odavde zajedno sa vama upućujem taj apel i zahtev čitavoj javnosti, javnosti Srbije, a što se Nacrta strategije tiče, to što ste vi pokazali Nacrt Ministarstva za ljudska i manjinska prava, sada je to Strategija kancelarije za pridruživanje Evropskoj uniji. To je sve.

Drage moje kolege, možete spočitavati našem predsedniku, zajedničkom predsedniku parlamenta, sve što nam je rekao, da ga je sramota i da je time uvredio bilo koga od nas. To vam legitimno pravo dopuštam, ali odavde ćete morati da izađete na ulicu, moraćete da uđete u taksi, u javni prevoz, u restoran i videćete šta građani misle o ovom ponašanju.
Oni više neće imati parcijalne ili partikularne optužbe, preziraće sve nas, zato što se, kao što reče gospodin Stefanović, gojimo na njihov račun, i tu je vrlo u pravu, jer je posao nas ovde da, kao zakonodavno telo, donosi zakone i bavi se ozbiljnim poslom, a ne da zloupotrebljavamo ovu govornicu za političke svrhe, politički marketing koji je, kao što vidimo, sve žarkiji i sve strašniji kako se približavaju izbori.
Dakle, podjednako je sramota svih nas zbog ljudi koji nas gledaju, zbog ljudi koji nas plaćaju, zbog ovoga što radimo, i apelujem na vas da se dozovemo pameti i poslušamo apel predsednika poslaničkih grupa i samog predsednika parlamenta, i da se vratimo na dnevni red, što nas i Poslovnik obavezuje.
Dakle, strašno je što gospodin Varga kaže, slažem se, da je pozicija morala da uđe u vid opstrukcije i da prošli put izađe iz ove sale, ali je podjednako strašno što trpimo ovo danima, pokazujući Srbiji da postoje i oni drugi koji čekaju da govore o dnevnom redu, i oni koji stalno opstruiraju rad parlamenta, ali prosto u ovom trenutku nemamo drugog načina da se izborimo sa tim.
Ne želimo da se služimo izbacivanjem poslanika kako bi ih sprečili da pričaju. Koristimo demokratske procedure, te pozivajući se na član Poslovnika hoću da pričam o amandmanu.
Dakle, amandman kolega iz SRS odnosi se na član 2. i član 1. I za jedan i za drugi traže da se brišu. Zakonodavni odbor i sama Vlada je odbila ovaj amandman. Zašto? Vlada je donela Akcioni plan za pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Jasno je da su sve naše namere, pa i srpskih radikala, da se integrišemo u sve međunarodne institucije, pa i u Svetsku trgovinsku organizaciju.
Da bi se u nju integrisali, potrebno je da već sada počnemo da ispunjavamo obaveze koje su nam propisane i samim našim unutrašnjim aktom, a to je Akcioni plan Vlade, koji mora biti ispunjen do 2008. godine.
Zbog toga ova primedba radikala i ovaj amandman nije usvojen, zato što već danas moramo da počnemo sa usklađivanjem sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i to je jedini razlog što on nije prihvaćen, a ne zato što iza njega stoje srpski radikali.
Još nešto vezano za dostojanstvo i tu završavam. Vrlo poštujem srpske radikale koji danas govoreći o pesmi, ne pominjući ime ko treba da se ubije i da spasi Srbiju, poštuju pokojnog Slobodana Miloševića, za koga je ova pesma izmišljena – "Slobodane, spasi Srbiju i ubij se" – i imaju poštovanje prema mrtvima i drže se dobre srpske tradicije da s poštovanjem i dignitetom govore o onima kojih nema.
Držite se, draga gospodo, toga i nemojte više pričati o mrtvom i ubijenom čoveku, koji je mučki sa štakama ubijen ispred zgrade Vlade, kao lopovu i kriminalcu, a o svima nama kao o plaćenim i organizovanim ubicama koji su za to dobili pare. Mi smo čestiti i časni ljudi koji takve ljude, koji su nevini nastradali, brane i štite ovde.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, slažem se da je naš posao da ohrabrujemo građane, pre svega, da veruju u institucije, zato što nikakva vrsta samoorganizovanja i nikakva pravna sigurnost, odnosno ikakva pravna sigurnost je nemoguća bez postojanja stabilnih institucija. Zato je loše ako im uputimo poruku da dve nove institucije koje su namenjene upravo njima, ako odmah krenemo sa pretpostavkom da su te institucije besmislene, da nema razloga da postoje i da od njih neće videti nikakve koristi.
Ne mogu da se složim sa vama da se pokazalo da mnoge institucije koje smo do sada osnovali u najboljoj nameri, nisu imale podršku u izvršnoj vlasti, nisu uspele da ostvare svoj zadatak zbog čega su one osnovane i zbog toga veliki broj građana, a i nas koji se borimo za kredibilitet institucija, osećamo razočaranost.
Istina je takođe da građani osećaju nepoverenje i razočaranje i u nas same poslanike, ali to ne znači da treba zbog toga da ukinemo Parlament. Institucija Zaštitnika građana i institucija Poverenika za informacije su institucije osnovane upravo u interesu i za zaštitu samih građana.
Ja bih više govorila o samom ombudsmanu, iz razloga što smo mi zakonom dali zaista velika ovlašćenja i u tom smislu odavde želim da uputim dve poruke, njemu kao budućem, ne znam da li će biti, da li ćemo ga izabrati, ali kome god, tom budućem ombudsmanu, a i samoj izvršnoj vlasti.
Dakle, svaki ombudsman, u svakoj zemlji, a ima ih gotovo svaka zemlja, svoju moć crpi iz svoje hrabrosti i integriteta i kredibiliteta i mi očekujemo od njega da bude nepristrastan i da poštuje slovo zakona u kome piše da niko nema pravo da utiče na njegov rad.
Da li je on blizak nekoj političkoj partiji, ko ga je zvanično predložio ili ne, to od onog trenutka kada ga ova skupština predloži, mora da bude irelevantno, iako ja možda zvučim kao utopista, jer on mora da postane zaštitnik svih građana, bez obzira na to koja su njihova politička opredeljenja, ili kojoj grupaciji pripada.
Dakle, od njega mi očekujemo da poštuje zakon i da ima visoki moralni kredibilitet.
Drugo, njemu je data jedna jako velika mogućnost, a to je da traži smenu funkcionera, pokreće disciplinske postupke i slično.
To podrazumeva jednu ogromnu ličnu hrabrost da se suoči sa javnom administracijom, sa svim otporima i mogućim posledicama, toga ombdusman mora da bude svestan i da se odluči da li će biti zaštitnik građana ili uprave. Mi ga biramo sa namerom da on bude zaštitnik građana i da beskompromisno otkriva sve istine do kojih dođe.
U tom smislu ne očekujem da ombdusman, kako piše u zakonu, podnosi izveštaj Skupštini samo formalno na kraju godine u kome će taksativno nabrojati koliko je bilo pritužbi građana, nego da nas obavesti, sve nas parlamentarce kako zaista svaka državna institucija funkcioniše, gde postoje opstrukcije, gde postoje ozbiljne povrede zakona i da mi parlamentarci ne budemo, kako se najčešće žalimo, protočni bojler, nego da imamo mogućnost da utičemo na izvršnu vlast koja ne radi dobro i eventualno utičemo na neke nepravilnosti za koje ne znamo.
Govorilo se o tome kada smo menjali zakon da postoji jedna inflacija ombdusmana. Imamo lokalne ombudsmane, imamo u bolnicama ombudsmane, imamo pokrajinskog ombudsmana, školske i ne znam koje.
Ono što ja smatram da je obaveza ombudsmana to je da oni ne funkcionišu kao posebne države, nego da međusobno koordiniraju, kako se građani u mreži institucija ne bi izgubili i njihove povrede i njihove žalbe i njihove nesreće sa kojima se suočavaju.
Takođe, njegova obaveza je da prati implementaciju zakona, a mi smo se ovde složili da su nam svi zakoni valjani manje ili više, ali da nema nigde njihove implementacije i ja očekujem da će i tu dužnost da ispuni, kao što očekujem da mu je data ona mogućnost, a to je velika mogućnost, a to je zakonodavna aktivnost, da će iskoristiti, s obzirom...
(Vjerica Radeta, sa mesta: Kako bi se zvala žena ombudsman?)
Joj, ja ne znam, nisam baš najbolji predstavnik za taj novi jezik, nisam ja, ja sam poslanik.
Dakle, ja očekujem da ona zaista radi na zakonodavnoj aktivnosti. Neki su pre njega uradili veliki posao i olakšali mu u smislu da postoji spisak zakona koji su diskriminacioni, kao i zakona koji moraju da se donesu i da će on to učiniti.
Ono sa čim bih se složila sa gospodinom Šajnom, to je potrebno da se ta institucija, odnosno da bude prisutna na terenu, da građani, bez obzira što pruža mogućnost besplatne pravne zaštite, retko se odlučuju da dođu u Beograd, da prođu čitavu mrežu administracije, kako bi podneli svoju žalbu, nego da imaju mogućnosti u lokalnim sredinama i u najzabačenijim delovima Srbije da podnose svoje žalbe.
Takođe, očekujemo od njegovih predviđenih šest meseci da postavi svoje zamenike koji će se baviti pravima lica lišenih slobode, odnosno onim što se događa u zatvorima, problemima žena ili ravnopravnošću polova, pravima deteta, nacionalnih manjina i invalida. Naravno da će proširiti svoju delatnost, nevezano od ove četiri i baviti se svim onim što se danas pojavljuje u javnosti kao ozbiljna povreda i kršenje prava.
Dakle, u ovom trenutku ne želim da kažem da je idealna, da će situacija u Srbiji biti idealna onog trenutka kad dobijemo ombudsmana, da će svi građani biti srećni, ali hoću da im dam dozu optimizma da će imati besplatnu zaštitu, da će imati jedan oblik kontrole izvršne vlasti, a da li će on to uspeti zaista da radi ili ćemo sa razočaranjem ponovo govoriti o njemu za neki mesec, zavisiće od izvršne vlasti na kojoj je velika odgovornost i od svih nas koji smo dužni da ih kontrolišemo. Hvala.

Poštovani ministre, poštovani predsedavajući, dame i gospodo, želim da vam zahvalim na današnjoj raspravi, koja je bila poprilično različita u odnosu na prethodne dane. Držali smo se gotovo svi teme, čuli smo vrlo validna i kvalitetna izlaganja o budžetu, a naročito o njegovim pojedinačnim segmentima, bilo da se sa njima slažemo ili ne.
Mislim da danas ova skupština građanima koji nas gledaju izgleda dostojanstvenije nego prethodnih dana i hvala vam svima na tome.
Želim da govorim o jednom segmentu budžeta kao neko ko se bavio time, a to je socijalni segment budžeta.
U kritikama koje su se pojavile na račun ovog budžeta stalno se ponavljalo da su rashodi u okviru ovog budžeta veći za 27,4%, ali svi moramo da budemo svesni odakle potiču ti rashodi i gde idu ta sredstva.
Najveći deo tih sredstava, upravo, ide na socijalna davanja. Ako bismo to raščlanili, 16% više u ovom budžetu, u odnosu na 2006. godinu, ide na socijalna davanja i najveći deo, upravo, za penziono osiguranje.
Sada, kao i koleginica Čomić, želim građanima koji su nam postavili vrlo jednostavna pitanja i imali vrlo jednostavne sumnje za vreme privremenog budžetiranja, da li će imati penzije, da li će biti obezbeđen njihov rast - da kažem da je ovaj budžet predvideo sigurnu isplatu penzija, kao i njihov rast, tri puta kvartalno za 5,83%, za 3,75% i 4,4%.
Ovde je bilo rečeno i da se ovaj budžet ne može smatrati socijalnim budžetom. Međutim, to ću demantovati ciframa, koje su vrlo jasne i konkretne.
Za dečiju zaštitu izdvojena je 21 milijarda, za boračko-invalidsku - 13 milijardi, za socijalnu zaštitu - 9 milijardi, za učenički standard - jedna milijarda, za studentski standard - oko dve, za sportske stipendije - 387 miliona, za izbegla i raseljena lica - 810 miliona.
Ovde ću da zastanem, zato što gledajući budžet Komesarijata za izbeglice, koji je negde oko 900 i nešto miliona, primetila sam da se svega 30 miliona odnosi na izgradnju stambenih objekata za raseljena lica i izbeglice.
Znajući da Strategija predviđa zatvaranje kolektivnih centara i obezbeđivanje krovova za izbeglice i raseljena lica, molim ministra da se u budućem budžetu ili po mogućem rebalansu ovoga predvidi da se ovo pitanje reši, jer 30 miliona, svakako, nisu zadovoljavajuća sredstva.
Drugo što želim da kažem, to je da se drugo veliko davanje, veliki rashodi iz budžeta, odnosi na plate. Ovde je bilo puno demagogije i dužni smo da građanima razjasnimo na koje se to plate odnosi, da se opet ne shvati da obesni poslanici i državni funkcioneri koriste budžet kako bi povećali svoja primanja.
Dakle, ovde je reč o zadržavanju finansijske stabilnosti države i odgovornog odnosa i prema sindikatima, i prema partnerima, i prema samim građanima.
Znači, nova vlast je sa tendencijom, koja je demokratska, da sve preuzete obaveze ispoštuje, odnosno da ih ne prekida samom činjenicom što je nova, kolektivne ugovore koji su potpisani nastavila da sprovodi i dobro je što je nastavila da ih sprovodi, jer se oni odnose na povećanje plata u zdravstvu, obrazovanju i kulturi.
Teško da bilo ko, bez obzira na povećanje rashoda u budžetu, može da kaže da je to neopravdano i neobjektivno i da ove kategorije društva treba da budu zaboravljene. Treba da nastavimo da im povećavamo platu i treba da zasnivamo državu u kojoj će stubovi biti obrazovanje i kultura, a ne službe bezbednosti i policija.
U tom smislu, želim da kažem još nešto jako važno. U budžetu je predviđeno 26 miliona za Fond za mlade talente. Mi smo vodili veliku debatu, s obzirom na to da taj fond podrazumeva pomoć onima koji su već ostvarili svoje potencijalne talente, došli do određenih škola, ostvarili dobre rezultate. Međutim, u Srbiji ima mnogo siromašne dece, koja ne mogu ni da doputuju do fakulteta i da ih upišu, ne mogu da plate školarine i insistirali smo na tome da postoji jedan drugačiji stipendijski fond koji bi mogao da pokrije tu socijalnu komponentu.
U tom smislu odvojeno je još 150 miliona dinara i zahvaljujem ministru finansija što je imao razumevanja za to, jer su to sredstva koja su u okviru Ministarstva finansija. Nadam se da će upravo tim socijalno ugroženim slojevima pomoći da im se učenički standard podigne i da dobiju mogućnost da iskažu svoje talente.
Na kraju, ne bih da dužim, ovde se mnogo pričalo, kao neko ko je radio u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, pričalo se da li su ta sredstva dovoljna ili nisu, želim samo da vam kažem da Služba za ljudska i manjinska prava nikada u istoriji, od osnivanja Ministarstva, nekad je to bilo ministarstvo, to je bilo 2001. godine, nije imala veći budžet, što podrazumeva da će i samim nacionalnim zajednicama biti locirana veća sredstva za njihove aktivnosti. To je još jedna pohvala za one koji su stvarali budžet.
Na samom kraju, ako pogledate brojke, jedna važna stvar. Najveći budžet, u odnosu na sva ministarstva, ima Ministarstvo prosvete, a ne, kao nekada, Ministarstvo Vojske ili Ministarstvo policije. Najveće svetske sile postale su to što jesu, upravo, zahvaljujući ulaganju u znanje i obrazovanje, zahvaljujući železnici, pošti, štamparijama i slično, a ne vojsci. Ne umanjujem važnost vojske i policije, BIA, CIA i svega ostalog, ali hvala vam što ste se setili da su obrazovanje i mladi ljudi, ipak, prioritet ovog društva.
Najzad, iako bi trebalo, kao poslanik vladajuće koalicije, da se slažem sa svim što je napisano, ne slažem se sa činjenicom da Komisija za lustraciju ima svega 220 hiljada na raspolaganju.
Molim vas, ministre, da sledeće godine razmišljate o tome i da ova komisija može da radi samo ukoliko ima sredstava.
Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, meni je drago što se pred nama nalaze tri zakona koji su temelji u svim demokratskim društvima i što ćemo imati priliku da te zakone upodobimo sa nedavno donetim Ustavom i Ustavnim zakonom.
Vrlo su važna sva tri zakona, zato što nam omogućavaju ono što se u teoriji zove participativna demokratija, odnosno mogućnost građana da kontrolišu državne organe, državnu upravu i njihovo funkcionisanje. Tu je, pre svega, važna institucija Zaštitnika građana.
Želim samo da vas podsetim da je Zakon o Zaštitniku građana donet 2005. godine i da on do sada nije izabran. Takođe, 2002. godine je, prilikom pristupanja, odnosno početka procesnog pristupanja Srbije i Crne Gore Savetu Evrope, jedna od naših obaveza bila izbor ombudsmana i nismo je do sada ispoštovali. To je, nažalost, pokazalo ne samo da ne poštujemo međunarodne obaveze, nego da ne poštujemo ni svoje građane, s obzirom na to da je za građane ova institucija jedna od vitalnih, omogućava im da kontrolišu državnu upravu, da izražavaju pritužbe na loš rad državne uprave, na njenu bahatost ili protivpravno postupanje.
Ove izmene zakona koje su pred nama ojačavaju ulogu Zaštitnika građana, zato što on sada ima mogućnost zakonodavne inicijative, zato što je za njegov izbor potrebna apsolutna većina, čime dobija veći legitimitet, omogućava bolju komunikaciju između Parlamenta i Zaštitnika građana, a tako nama, parlamentarcima, omogućava da vidimo sve zloupotrebe u državnoj upravi i reagujemo na njih, ukoliko se ne otklone.
Ono što je vrlo važno, to je što ove izmene zakona omogućavaju Zaštitniku građana da ima i imunitet. To mu omogućava da sa većom hrabrošću pristupa tome da kritikuje i pokreće inicijative protiv državne uprave, koja nam se ponekad čini svemoćnom.
Hoću još da vam kažem - šta je dobro iskustvo ombudsmana, kada je on dobro izabran. Srbiji je mnogo pomogao Marek Novicki, ombudsman koji je radio na Kosovu, koji je, osim Srba, jedini govorio o kršenju ljudskih prava na Kosovu i taj posao odlično odradio. Zato je naš posao ne samo da donesemo danas izmene zakona, nego da mudro izaberemo ombudsmana, osobu sa ozbiljnom hrabrošću, integritetom, koja će moći javno da govori o svim zloupotrebama i kršenjima zakona.
Samo još nešto da vam kažem. Prvi ombudsman je izabran u Švedskoj 1809. godine i imao je pravo da kontroliše kralja i njegovo postupanje. Nadam se da će Srbija dobiti nekoga ko će moći da kontroliše državnu upravu.
Hvala.