Vas, gospodine predsedavajući, molim, ukoliko smatrate da...

... kršim Poslovnik, vi me slobodno opomenite i oduzmite mi reč.

Želim da upozorim, kada donosimo ovako važne zakone, kao što je zakon o državnoj upravi, kao što je zakon o Vladi.
Još jednom ponavljam, niste čitali Predlog zakona o Vladi, u članu 6. jasno stoji da Vlada prati i nadzire rad državnih organa i drugih nivoa vlasti, isto tako stoji u nekim članovima da Vlada podnosi izveštaj Skupštini o svom radu, a isto tako stoji da ministar, ako ne radi svoj posao na način kako je to predviđeno ovim zakonom, podnosi ostavku.
Smatram da je na ovom primeru prekršen zakon i da ministarstvo nije uradilo svoj posao na pravi način. Želeo sam na to da upozorim i kolege poslanike i javnost. Hvala vam i zaista nije bilo umesno da me prekidate u izlaganju.

Gospodine predsedavajući, izražavam sumnju da u sali postoji dovoljan broj poslanika da bi se mogla voditi rasprava i zahtevam da se utvrdi kvorum.

Gospodine predsedniče, molim vas da, u skladu sa članom 82. Poslovnika Narodne skupštine, utvrdite da li postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Izražavam sumnju da on u ovom trenutku ne postoji.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, amandman o kome govorimo ima dva stava. Prvi se odnosi na obavezu Vlade da u roku od tri meseca uradi program poslovne konsolidacije JP. O tome sam govorio u načelnoj raspravi, a ovako jednokratnim stavom obavezivati Vladu da radi ono što inače jeste njen posao, nema smisla.
Realno je da očekujemo da će ova vlada uraditi to u narednom periodu. To je njena obaveza koja proizilazi iz ekonomske politike koja je projektovana za 2005. godinu, kada smo usvajali Zakon o budžetu i jasno stoji da će restrukturiranje javnih preduzeća u 2005. godini i u narednim godinama biti jedan od prioriteta ekonomske politike.
Ne vidim zašto bi u zakonu u ovakvoj formulaciji trebalo da se nalazi sve ono što je obaveza Vlade, odnosno resornog ministarstva da uradi kada je u pitanju JP "Železnice Srbije".
Ostavimo mi Vladu da ona radi svoj posao. Siguran sam da jedna ovakva odredba u zakonu o železnici ne bi dodatno obavezivala Vladu da uradi ili da posle tri meseca Vlada ne poštuje svoj posao.
Ima drugih mehanizama da Vladu obavežemo da uradi to što treba i to proizilazi iz koncepta zakona koji je danas na raspravi u Skupštini.
Drugi stav koji se odnosi na oslobađanje javnog preduzeća "Železnice Srbije" plaćanja nadoknade za korišćenje infrastrukture je zaista u suprotnosti sa samim zakonom o kome govorimo. Član 5. tog zakona govori o tome da će železničku infrastrukturu koristiti svi zainteresovani korisnici pod potpuno jednakim uslovima.
Dakle, govorili smo da je jedna afirmativna strana ovog zakona to što se odvaja delatnost upravljanja i delatnost korišćenja u prevozu robe i usluga, dakle, da se stvara konkurentnost, da će to povećati efikasnost železnice Srbije.
A sada jednim stavom u članu zakona, u delu završnih i prelaznih odredbi, favorizujemo JP i potpuno ga oslobađamo plaćanja nadoknade za korišćenje infrastrukture.
Onda se pitam šta je smisao člana 5. koji kaže da će svi koristiti pod jednakim uslovima železničku infrastrukturu i člana 26. koji govori da će korisnici železničke infrastrukture plaćati nadoknadu na način kako to odredi Vlada, odnosno resorno ministarstvo.
Dakle, ovaj amandman je u celini neprihvatljiv i on je potpuno, sa ovim drugim stavom o oslobađanju plaćanja nadoknade, u suprotnosti sa nekim evropskim normama, sa svim onim što je danas evropska praksa, a zalažemo se da ovaj zakon bude zakonska podloga za integraciju železnice Srbije u sistem EU.
Smatram da ovaj predloženi amandman ne može da stoji u ovom zakonu. Ne mislim da smo time uskratili mogućnost da se pristupi restrukturiranju JP "Železnice Srbije" i da se vodi računa o tome da li JP u onom sektoru gde se bavi prevozom robe i uslugama može da bude konkurentno i da li iz ove pozicije može u nekom kratkom roku vršiti na kvalitetan i konkurentan način prevoz robe i usluge. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, zakon o železnici koji je pred Narodnom skupštinom spada u grupu onih zakona koje je, u gotovo neizmenjenom tekstu, pripremila prethodna vlada. Prvi put je došao u skupštinsku proceduru marta 2002. godine, zatim je nakon donošenja Ustavne povelje pretrpeo izmene u svom sadržaju i u ovoj konačnoj verziji dobio neka bliža pojašnjenja, ali suštinski nije izmenjen.
Dakle, ovaj zakon spada u grupu reformskih zakona, koji nas približavaju standardima EU; to je zakon koji u tom smislu stvara preduslove da se u ovom sektoru, u sektoru železnice počnemo ponašati u skladu sa onim što Evropa od nas očekuje.
Nezavisno od toga što je ovde istaknuto da EU ne nameće te standarde ili bar ne zahteva to kao rešenja, dobro je što je ovaj zakon konačno došao u proceduru i što će zaista stvoriti pretpostavke da naša železnica postane efikasnija, da se smanje troškovi, da pre svega zaposleni u ovom sektoru javnih poslova dobiju bolje uslove za rad, da imaju povećanu motivaciju da rade i obavljaju jednu ovako važnu delatnost.
S druge strane, dobro je da u ovom segmentu javnih poslova krenemo putem integracije sa evropskim tržištem prevoza roba i putnika u železničkom saobraćaju i konačno integracije srpske železnice u sistem železnice EU.
Ono što je ovde više puta naznačeno i što je u obrazloženju zakona potencirano, to je koncepcija koja obezbeđuje konkurentnost direktno u ovom delu koji je odvojen, što je takođe pozitivna strana zakona, a to je otvaranje mogućnosti da se u obavljanju poslova prevoza robe i putnika pojavljuju i druga preduzeća i druga pravna lica, osim javnog preduzeća "Železnice Srbije", koje se osniva odlukom Vlade, koja čeka stupanje na snagu ovog zakona onako kako je obrazloženo, što je suštinska promena u odnosu na postojeće stanje. A da li će tako i biti, odgovornost je na Vladi, na resornom ministarstvu. Danas smo ovde čuli obrazloženje koje ne daje garanciju da će tako i biti.
Dakle, u jednom delu zakona, u članu 26, stoji da će svi plaćati nadoknadu za korišćenje infrastrukture pod jednakim uslovima. Imamo amandman, koji je prihvaćen na Odboru za saobraćaj, da će javno preduzeće "Železnice Srbije" biti oslobođeno obaveza plaćanja nadoknade za korišćenje infrastrukture.
To ne može da stoji u zakonu iz više razloga. Ne može, jer dovodi u neravnopravan položaj sve učesnike koji žele da obavljaju ovu delatnost, s jedne strane. S druge strane, neprihvatljivo je za evropske standarde da javno preduzeće bude oslobođeno plaćanja nadoknade, potpuno bez ikakvog obrazloženja.
S druge strane, u zakonu ostaje mogućnost Vladi Republike Srbije da daje olakšice javnom preduzeću "Železnice Srbije" na ovaj način, i to ne mora biti sastavni deo ovog zakona, jer na direktan način favorizuje jednog od učesnika u obavljanju prevoza robe i putnika. Smatram da to poništava one kvalitete zakona koji proizilaze iz one odredbe da se delatnost upravljanja infrastrukturom i delatnost obavljanja prevoza robe i putnika odvoje i da se stvori konkurencija i mogućnost da i drugi učesnici pod istim uslovima obavljaju ovu delatnost.
Hoću da ukažem na još jednu stranu zakona u onom delu gde se govori o inspekcijskom nadzoru i o kaznenim odredbama, vezano za inspekcijski nadzor. Dobio sam odgovor na Odboru za saobraćaj da ne postoji kolizija u tom delu zakona sa Zakonom o bezbednosti u železničkom saobraćaju. Ako je tako i ako članovi 123, 128. i 129. Zakona o bezbednosti u železničkom saobraćaju ne regulišu ovu materiju, zakon nema tu vrstu manjkavosti, ali ne bi bilo dobro da se suštinske odredbe ovog zakona nalaze na dva mesta tretirane na različit način.
To je nešto iz čega proizilazi potreba da se Zakon o bezbednosti u železničkom saobraćaju prečisti, da bude potpuno usklađen sa zakonom o železnici i pretpostavljam da je to nešto što je na Ministarstvu da razreši. Uvažavam objašnjenje da se o tome vodilo računa i da ne postoji kolizija u tom smislu.
Sindikat železničara Srbije uputio je skupštinskom Odboru za saobraćaj jedno pismo gde su nas informisali da je u vreme jedanaestodnevnog štrajka u ŽTP "Beograd" 2002. godine postignut dogovor, i to je ušlo u protokol koji je sastavljen sa Vladom i direktorom ŽTP-a i predstavnicima sindikata, da će Vlada uraditi program tehnološko-tehničkog restrukturiranja i poslovno-finansijske konsolidacije, tehničko-tehnološkog i poslovno-finansijskog oporavka javnog preduzeća.
U tom zahtevu stoji da Skupština prihvati da ovaj stav uđe u zakon u članu 93, kroz amandman koji je podneo poslanik Minić.
Smatram da je zaista nepotrebno i neprimereno obavezivati Vladu da radi na ovaj način, da radi ono što inače jeste njen posao, da se obavezuje da će samo u ovom javnom preduzeću uraditi program poslovno-finansijske konsolidacije, kada to jeste inače obaveza Vlade. Ona se na to obavezala kroz promovisanje svog ekonomskog programa za 2005. godinu kod usvajanja Zakona o budžetu.
Izražavam rezervu i sumnju da će to ova vlada i ovo ministarstvo, sa ovim kapacitetima i onim što su pokazali za ovih godinu dana, moći da urade. Nije suština u tome da li će to postati sastavni deo zakona, da li će Skupština na taj način obavezati Vladu i za jednokratnu upotrebu imati jedan stav u nekom članu zakona da to Vlada uradi za tri meseca, bez ikakvih predviđenih konsekvenci ili nekih drugih odredbi kako to treba uraditi.
Zato želim da kažem, ja ću pokrenuti inicijativu na skupštinskom Odboru za saobraćaj da Vlada Odboru dostavi u nekom primerenom roku svoj program za poslovno-finansijsku konsolidaciju javnog preduzeća "Železnice Srbije". To isto važi, i na to se Vlada obavezala kroz svoju ekonomsku politiku i kroz Zakon o budžetu, i za druga javna preduzeća, gde nije ni započeto restrukturiranje, nešto što je ključna obaveza ove vlade, ako zaista želi da sprovodi reforme.
Ono što je urađeno u Javnom preduzeću ŽTP "Beograd", čiji će pravni sledbenik biti javno preduzeće "Železnica Srbije", to je da su potpuno zaustavljeni pokušaji restrukturiranja koji su započeti u prethodnim godinama. Broj zaposlenih u ŽTP "Beograd" smanjen je u 2002. i 2003. godini sa 31.500 na 27.500 i na tome se stalo. Nije to jedini kriterijum za merenje procesa restrukturiranja javnog preduzeća, ali jeste jedan od kriterijuma. Ništa drugo nije urađeno, ništa sistemski nije urađeno, nije urađen ni program.
Nije izgovor da se čekao zakon o železnici, ni u prethodnim zakonskim aktima ne stoji da se to ne može raditi. U tom smislu ovaj zakon ne obezbeđuje nešto posebno, on daje šire mogućnosti za modernije, savremenije i efikasnije poslovanje, ali ostaje obaveza na Vladi, na Ministarstvu, da uđe hrabrije, kao što je to stajalo u obrazloženju ekonomskog programa, da će odlučno ući u program restrukturiranja javnih preduzeća, a jedno od važnih je i javno preduzeće "Železnica Srbije".
Ono što je urađeno po pitanju modernizacije i rekonstrukcije železničke infrastrukture u prethodnom periodu, od kada je ova vlada formirana, samo je realizacija onog programa koji je bio sačinjen u prethodnom periodu. Nije zadržana ona dinamika kojom je to rađeno u prethodne dve godine, sa prethodnom vladom, ništa nije urađeno da se poveća dinamika neophodne rekonstrukcije infrastrukture u železnici do opremanja.
Jeste ministar za kapitalne investicije, kao novo u programu za rekonstrukciju i obnavljanje železničke infrastrukture, obezbedio da se izvrši rekonstrukcija železničke stanice, sasvim slučajno, u Čačku, ali dobro, mora se odnekud početi. Nije to kritika, ali to je ono što je činjenica, da je to nešto što je bilo novo u programu za 2004. godinu.
Dobro bi bilo da se nađu sredstva, da se nastavi sa obnavljanjem infrastrukture o kojoj je ovde na vrlo bajkovit način govorio poslanik Minić koji je godinama bio predsednik Upravnog odbora ŽTP. Pominjao je jednu malu prugu Valjevo-Loznica, čija je izgradnja svečano započeta 1991. godine na jedan optimistički način...
(Predsednik: Izvinjavam se, gospodine Markoviću, koristićete i drugih deset minuta?)
Da. Šta je urađeno do 2000. godine? Da ne govorimo u nekim ciframa, ali 10% te investicije je završeno, pruge koja je zaista duga 68 kilometara, ima 10 kilometara tunela, 20 tunela na toj pruzi ima. Dovoženi su vagoni na tu prugu, na delove pruge, šine koje su postavljene na 20. kilometru od Valjeva, tu su pravljene afirmativne promocije. Taj vagon je stajao do posle 2000. godine, služio je da se pokaže kako je urađen deo pruge Valjevo-Loznica.
Ponavljam, završeno je samo 10% investicije, čija je vrednost 1991. godine bila 280 miliona dolara. Ostavljam sebi pravo da pogrešim u nekoj cifri, ali to je taj red veličina. Onda je rečeno da je 2000. godine DOS napustio mogućnost da jednu tako važnu investiciju i javne radove nastavi, i da je to velika šteta za "Železnice Srbije", za ceo taj region koji je imao mogućnost da dobije jednu modernu saobraćajnicu.
Ako je to bila dinamika kojom treba da se gradi jedna pruga, onda bismo mi tu prugu završili za nekih 80-90 godina. Mislim da je to jedna poražavajuća činjenica i ne treba tako da izgleda obnavljanje železničke infrastrukture danas u Srbiji.
S druge strane, ovde se govorilo o tome kako treba osposobiti industrijske kapacitete u Srbiji da izgrađuju potrebnu opremu i vrše rekonstrukciju pruga Srbije, da je to u vezi sa politikom koja je u zadnjoj deceniji prethodnog veka vodila SPS i samo da nije bilo, ovde je rečeno, takođe, sankcija i samo da nije bilo problema u privredi i samo da nije nestalo novca – sve bi bilo u redu.
Samo, to su posledice takve politike i plašim se da i danas kada imamo mogućnosti i drugačije razmišljanje po pitanju javnih sistema, nema dovoljno odlučnosti, nema dovoljno odgovornosti u Vladi koja danas preuzima odgovornost vršenja vlasti u Srbiji da krene na jedan odlučan način u reforme, kada smo već na ovoj temi, u restrukturiranje javnih preduzeća, a jedno od njih, jako važno, jeste JP "Železnica Srbije".
Plašim se da će ovaj zakon ostati jedan reformski zakon koji je Skupština usvojila i prihvatila kao dokument koji je otvorio mogućnosti, a zaista i otvara velike mogućnosti da se približimo Evropskoj uniji u ovom domenu u sektoru javnih poslova, a da ova vlada neće naći načina (a nije dokazala ni svojim radom da će naći načina) da zaista realizuje projekte koji su kao mogućnost naznačeni u koncepciji ovog zakona.
Prema tome, nije dovoljno da ovde imamo samo kvalitetne zakone, dovoljno je da imamo i da Srbija ima kvalitetnu vladu, bolju od ove vlade, efikasniju i odlučniju, koja će donositi kvalitetne odluke. Nije pitanje kvaliteta odluke samo da li ćete je doneti, nego i kada ćete je doneti i kako ćete je realizovati. Ovo je samo jedan segment kada želite da uradite neki posao, najčešće on nije jedina prepreka koju treba da realizujete. Potrebni su i drugi resursi i, naravno, potrebno je da oni koji preuzimaju odgovornost imaju više odlučnosti.
Ovde u zakonu, u mnogim odredbama, zaista Vlada preuzima velike obaveze, ali rekao bih da kada se gleda kao mogućnost za Vladu koja nije dovoljno efikasna, to su samo neke mogućnosti, neke šanse za nju. Nisam shvatio iz dosadašnjeg rada Vlade da je ona te šanse koristila i da je išla preko toga. Nama treba vlada koja će tražiti da ide preko tih šansi, preko tih mogućnosti, a ne koja će stalno ići ispod mogućnosti onoga što je formulisano ili što je u okvirima zakona koje imamo.
Dakle, lepo je kada kažemo na kraju redovnog zasedanja u 2004. godini da smo doneli 88 zakona, ali je isto tako lepo kada kažemo da je ovo 63. zakon koji je pripremila prethodna vlada. Da li će ovaj zakonodavni organ, ova skupština posustati kada nestane tih dobrih zakona koje je u skupštinskoj proceduri ostavila prethodna vlada? Voleo bih da ne, ali nema garancija, kada se pogleda dosadašnji rad Vlade i njenih ministarstava, da će tako i biti.
Dakle, dobro je da usvajamo evropske i proevropske zakone, ali da zaista budu realna podloga za kvalitetniji rad i da konačno počnemo da radimo nešto što je daleko konkretnije od onoga što su samo zakonske podloge. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući. Reklamiram da ste povredili Poslovnik u članu 100. Naime, dali ste sebi za pravo da vi, takođe, paušalno kažete da sam ovde iznosio neistine. Vi znate kako ta reč konkretnije znači u našem jeziku, ali neću je izgovoriti, to ostavljam vama.
S druge strane, uzeli ste sebi za pravo da kao predsednik Skupštine Republike Srbije branite Vladu, koju ne možete odbraniti. Nadam se da će izaći neko iz Vlade da vam za to zahvali.
Zaista je neprimereno da predsednik Skupštine na taj način tumači reči narodnog poslanika, a ako ste želeli da mi uputite argumentaciju da ono što sam govorio nije u potpunosti tačno, morali ste da koristite daleko preciznije podatke od onoga što ste ovde izneli. Vi ste predsedavajući ovog doma i zaista sam očekivao da ćete imati više razumevanja za raspravu koja se ovde vodi u jednom ovako važnom postupku.
Razumeo sam gospodina Minića da je njemu svaka vlada dobra u kojoj je on, odnosno u kojoj je SPS Slobodana Miloševića. Nije dobro za ovu zemlju ako tako ostane i očigledno je da Vlada u kojoj je SPS Slobodana Miloševića nije dobra vlada za Srbiju i neće to nikada biti. Ovom narodu, ovoj državi danas u tranziciji, u reformama treba bolja vlada. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona koji je u raspravi pred Narodnom skupštinom očigledno nije dovoljno važan za Vladu Srbije. Da je drugačije ministar finansija, gospodin Dinkić, bio bi prisutan danas na ovoj raspravi.
Ali svakako, ako pogledamo da je Predlog ovog zakona došao ne zajedno sa Predlogom zakona o budžetu Republike Srbije, kako bi bilo normalno, pa bismo onda zajedno pogledali i Predlog zakona o budžetu, gde je predviđen iznos transfernih sredstava u iznosu 13,8 milijardi, i da smo upozoravali da to nije dovoljno za obezbeđivanje sredstava za normalno funkcionisanje lokalne samouprave, ali nažalost nismo imali priliku da pogledamo kako će biti raspodela tih sredstava.
Bilo bi daleko lakše da na sva ova pitanja, koja su saglasna samo se odnose na druge gradove, pitanja poslanika, gospodin ministar direktno može da odgovori. Možda je analitika kojom se on služio imala neki smisao, ali je očigledno, pored ovoliko amandmana i ovakvih primedbi na predlog zakona, da nisam siguran da je postojao neki egzaktan kriterijum i neka analitika koja bi mogla da se obrazloži ovde na kvalitetan način.
Ove uporedne tabele koje pokazuju kako se predviđa ostvarivanje prihoda u 2004. godini, koji se zamenjuju prihodima po osnovu transfernih sredstava i prihoda kroz porez na zarade, nisu bile predočene narodnim poslanicima. Ovo je papir koji je ministar dostavio na Odboru za finansije. Bilo bi uputnije da su narodni poslanici dobili jedan ovakav predlog, pa bi možda mogli mnoge stvari da razjasnimo pre nego što se ušlo u raspravu.
Iskreno da kažem, amandman koji sam podneo odnosi se na uvećanje transfernih sredstava za sve opštine Kolubarskog okruga. Kontaktirao sam sve lokalne samouprave, predsednike opština, ljude zadužene za projekciju budžeta na lokalu i zaista je jednodušna ocena da je vrlo neizvesno da li će sredstva predviđena Zakonom o raspodeli transfernih sredstava i učešću opština i gradova u porezu na zarade obezbediti normalno funkcionisanje lokalne samouprave.
To je jedna bojazan i logično je da lokalne samouprave traže da se uvećaju i očekuju da se uvećaju ova sredstva, transferna sredstva, koja su jedino izvesna i koja, da kažem, daju veće garancije od onih koje se očekuju kroz prihod od poreza na zarade.
Kada govorim o opštini Valjevo, kao najvećoj opštini Kolubarskog okruga i okružnom centru, za koji sam i podneo amandman da se ta sredstva u delu transfernih sredstava uvećaju za 73 miliona, mogu da kažem da je, kao što je bilo u obrazloženju poslanika Belića, koji je takođe podneo amandman na ovaj član, potpuno nerealno očekivati da će realno rasti zarade u opštini Valjevo, s obzirom na ukupno stanje u valjevskoj privredi, gde je potpuno dramatična situacija, ogroman broj nezaposlenih, s obzirom na sve ono što nas očekuje u narednoj godini, a iz ovog tabelarnog pregleda proizilazi da će nominalni rast zarada biti daleko iznad očekivane stope inflacije.
Indeks koji je iskazan u zadnjoj koloni je 103 za opštinu Valjevo. Voleo bih da je prisutan ministar, koji je očigledno imao, ili nije, nekakve kriterijume koji su egzaktni i koji se mogu braniti, pa da obrazloži odakle takvo predviđanje.
Sve druge opštine u Kolubarskom okrugu takođe imaju vrlo nizak stepen izgrađenosti infrastrukture i teško je očekivati da će moći normalno da funkcionišu sa jednom ovakvom projekcijom budžeta.
Dakle, da ne ponavljam sada onu priču sa sredstvima za otklanjanje posledica zemljotresa u Kolubarskom okrugu, koja su takođe planirana u projekciji budžeta za 2004. godinu, na nivou 500 miliona, a rebalansom je vraćeno na 200 miliona, dakle ugrožena je obnova infrastrukture u tim opštinama do jednog dramatičnog nivoa.
Svi započeti objekti, a govorim o objektima koji su od društvenog značaja, dakle škole, objekti javnih ustanova, naravno i da su sredstva za otklanjanje ovih posledica i na individualnim objektima nešto sasvim drugo, da imaju socijalni karakter i da je tamo situacija daleko dramatičnija.
Ono što je ovde više puta ponovljeno - kriterijumi koji su bili polaz ili osnov za utvrđivanje ovakve raspodele transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije nisu na jedan obrazložen način predočeni narodnim poslanicima i nisu bili dostupni svima, da bismo mogli da mnoga pitanja vezana za raspodelu ovih sredstava razjasnimo pre rasprave u pojedinostima.
Nisam siguran da tih 13,8 milijardi je i bilo moguće raspodeliti tako da većina opština bude zadovoljna.
Ali, ono što je zaista ovde poražavajuće, i još jednom želim da naglasim da se analizom pojedinih stavki u predloženim sredstvima može doći do vrlo jasnih zaključaka da se vodilo računa o političkim koalicijama, o tome koje su partije na vlasti u koaliciji, u pojedinim gradovima, i to ide na teret i na dušu stranci G17.
Ima informacija da je obećano i obećavano da će biti malo tolerantnijeg stava i da će malo drugačiji kriterijum biti za takve opštine, iako se ovo pažljivije pogleda može se jasno videti da je toga dosta bilo. Ne vidim da gospodin Albijanić može da odgovori na ta pitanja koja su pitanja suštinske prirode i ...

Poštovani predsedavajući, poštovani predsedniče Vlade, poštovani ministri i kolege narodni poslanici, poslanička grupa DS – Boris Tadić neće glasati za predloženo imenovanje ministara u Vladi Republike Srbije, na predlog predsednika Vlade, ne zbog učinjenih personalnih predloga, nego, pre svega, zbog toga što nije saglasna sa politikom koju je Vlada vodila u prethodnom periodu. To je rečeno više puta i za to ima puno argumenata i obrazloženja.
Kada je formirana ova vlada, imali smo ne samo primedbe na predložena personalna rešenja, nego i na koncept sa kojim je vlada izašla i predstavila svoj program, dala obećanja, imala jedan populistički pristup u tom momentu, pokazala to kroz projekat zakona o budžetu koji je podnet na usvajanje ovoj skupštini i dokazala to rebalansom budžeta, koji je danas usvojen istom tom skupštinskom većinom.
Dakle, posle ovog iskustva od sedam, osam meseci, sasvim je jasno da je ovo bila neuspešna vlada, koja je u početku svog mandata davala obećanja, davala nagoveštaje da ćemo imati jedan razvojni koncept, da ćemo u Srbiji imati jedan kvalitetan ekonomski program i ekonomski napredak.
Sada govorimo sasvim drugačije. Sada se iz poruka Vlade i predsednika Vlade da zaključiti koja su obrazloženja za nešto što se nije dogodilo u realizaciji projekta Vlade koji smo imali kada je Vlada preuzimala odgovornost za vođenje ekonomske politike i ove države.
Ovde je izrečena konstatacija da je zaista bilo puno teškoća što nije bilo ministra za privredu. Da li je Vlada voljom skupštinske većine ili, još gore, voljom opozicije u ovom parlamentu ostala bez ministra privrede, odnosno imala mesecima upražnjeno mesto u ovom najvažnijem resoru u svojoj vladi. Upozoravali smo i tada da je učinjeni personalni predlog nedovoljno kvalitetan, ali nije bilo razumevanja, kao da nije ni bilo važno da li će Vlada imati ministra za privredu.
Kada je ministar za privredu raspoređen na drugo mesto, posle neuspelog pokušaja i kandidovanja za predsednika Republike Srbije, kada se videlo da Vlada nema podršku u narodu, kada je ministar otišao na novu dužnost, prosto se nije požurivalo sa popunjavanjem tog mnogo važnog resora u Vladi Republike Srbije.
To da je Vlada vrlo brzo, zahvaljujući svom populističkom i demagoškom pristupu, izgubila poverenje građana, pokazalo se najpre na predsedničkim izborima, rezultatom zajedničkog kandidata vladajuće većine. To se pokazalo na lokalnim izborima i još će se očiglednije pokazati na sledećim parlamentarnim izborima, za koje je DS spremna i danas i u svakom budućem trenutku, a pitanje opstanka Vlade i gubitak većine u ovoj skupštini nije pitanje DS.
Dakle, mi upozoravamo na to da Vlada ne vodi doslednu ekonomsku politiku, ne vodi ekonomsku politiku koja daje nadu građanima Srbije da će bolje živeti u skorijoj budućnosti i da Vlada nema jasnu viziju kako ova država i ovo društvo treba da izgleda u nekom realno dužem periodu, kako treba da izgleda država Srbija za četiri godine, za osam godina, kada čujemo nagoveštaje da je krajnji rok jedan realan rok, koji je povezan sa strpljenjem građana Srbije, da treba da postanemo članica EU.
Iz ovoga što smo videli prethodnih dana u raspravi o predlogu rebalansa budžeta, iz onoga što smo danas čuli u obrazloženju predsednika Vlade, kakvu je politiku vodila Vlada i koji su rezultati Vlade u prethodnom periodu, nemamo razloga da budemo veliki optimisti, ali imamo razloga da verujemo da će građani Srbije na sledećim izborima proceniti na najpravilniji način koliko je ova vlada imala potencijala da vodi kvalitetnu ekonomsku politiku i da vodi jednu razvojnu politiku u Srbiji, a s druge strane, kolika je odgovornost za ono što nije radila, a bilo je objektivno moguće.
I jedan i drugi aspekt postoje. Dakle, govorili smo u martu kada je Predlog zakona o budžetu bio na dnevnom redu, da taj predlog nije dovoljno dobar, ne samo za to što je predimenzionisan na prihodnoj strani, što nije realan, što nije u onom delu gde je projektova budžetski deficit prihvatljiv za međunarodne finansijske institucije, nego zato što smo i tada znali da ovako ukomponovana Vlada nema kapacitete da sprovode tu ekonomsku politiku. To se pokazalo. Pokazalo se za kratko vreme, mnogo kraće nego što je potrebno da bi se dala jedna ocena o funkcionisanju Vlade.
Posle godinu dana, od kada je počela kampanja za rušenje prethodne Vlade i kada je pitanje Ustava dosadašnjeg predsednika Vlade bilo ključno državno pitanje, i danas smo na istom mestu kada je u pitanje donošenje ovog važnog akta. Plašim se da u ovom trenutku nema dovoljno snage da se pokrene kvalitetna procedura koja će dati rezultate u ovom pravcu i plašim se da će prosto predsednik Vlade izgubiti svoju omiljenu temu kada budemo doneli Ustav, kada budemo usaglasili stavove i zaista prevazišli neke političke razloge, koji ne interesuju građane Srbije, i pristupili ozbiljno kroz Ustavnu komisiju donošenju ovog najvišeg zakonodavnog pravnog akta u Srbiji.
Ono što građani Srbije najviše interesuje i što ih najviše plaši, to je taj trend i pad zaposlenosti, odnosno bilo kakva nada da se u Srbiji u skorije vreme može dogoditi da se otvaraju novi poslovi i mogućnosti za nova radna mesta. To ova vlada nije uspela da obezbedi u ovom periodu, od kada je preuzela odgovornost za vođenje Srbije.
Tako da to na šta mi upozoravamo i zaista mislimo, da je potrebno da se pristupi jednom ozbiljnom zaokretu u vođenju ekonomske politike, iako sumnjamo da ima potencijala i volje za tako nešto u sadašnjoj skupštinskoj većini i samoj Vladi. Ili, da prosto kažemo - nemamo više ideja, snage i odgovornosti da vodimo jednu takvu politiku, da ponovo izađemo na parlamentarne izbore.
DS je za to spremna, sasvim sigurno će pobediti na tim parlamentarnim izborima i spremna je da preuzme odgovornost za vođenje ove zemlje. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, možda ova tema i ova pozicija u budžetu izgleda da ima neki lokalni karakter, ali vas molim da zaista najozbiljnije razmislimo o tome da li je moguće na ovakav način rebalansom Zakona o budžetu predvideti drastično smanjenje ove pozicije, kada ona ima socijalni karakter.
Zašto socijalni karakter? Pre šest godina je bila 1998. godina i građani, pre svega opštine Mionice, čekaju da konačno saznaju da li mogu da se vrate u svoje kuće i da li mogu da nastave da normalno žive. O tome smo govorili u martu i lično sam podneo amandman ispred poslaničke grupe DS- Boris Tadić da, shodno planu te direkcije za 2004. godinu, ta budžetska pozicija iznosi ne 500 miliona, nego milijardu i petsto miliona.
Ministar finansija, koji danas nije prisutan kada se razgovara o amandmanima na Predlog zakona o rebalansu budžeta, uveravao nas je da nije moguće tada izvršiti promenu, ali da će to svakako Ministarstvo finansija imati u vidu i da će naći mogućnosti da obezbedi dodatna sredstva. Ako su dodatna sredstva umesto petsto miliona, kako se sada predlaže, dvesta miliona, onda nešto nije u redu sa matematikom.
Dakle, u trenutku kada Direkcija za otklanjanje posledica zemljotresa i za razvoj Kolubarskog okruga ima realizaciju na devet meseci u visini od 180 miliona, a znamo kakva je priroda poslova i troškova, tu ugovarate izvođenje građevinskih radova, avansirate, čekate okončanje situacije i obaveze koje postoje u toj direkciji, u ovom trenutku su blizu 300 miliona.
Čekaju građevinske dozvole, i ugovore, i odluke opštine Kolubarskog okruga, dakle, mislim na naredne objekte, na izgradnju objekata, i to sve čekaju građani Kolubarskog okruga da se u njih usele i onda dobijete predlog rebalansa na 200 miliona.
Kako je moguće to objasniti građanima Kolubarskog okruga, građanima opštine Mionica u kojoj, postoji stenogram o tome iz marta, ima više oštećenih objekata nego što ima domaćinstava. Danas 3000 domaćinstava u opštini Mionica čeka da njihovi objekti budu osposobljeni za normalno življenje.
I ovde je ministar finansija rekao da će biti obezbeđena dodatna sredstva. Na Odboru za finansije rekao je takođe svoje mišljenje da su neprihvatljivi amandmani, da nema sredstava, da je predlog rebalansa takav kakav je. Zaista još jednom apelujem na poslanike Narodne skupštine da ovaj amandman prihvate.
Podržavam amandman poslanika Berića, koji je predložio da se umesto 200 miliona obezbedi 400 miliona, samo da bi se mogle izvršiti obaveze koje već postoje u toj direkciji. Za sledeću godinu planom, odnosno predlogom zakona o bodžetu planiramo neka pristojnija sredstva, da bismo mogli konačno da rešimo taj problem koji traje šest godina. Ako ovom dinamikom bude išao na 500 miliona, trebalo bi 17 godina da se potpuno otklone posledice zemljotresa, a prosto je nepristojno komentarisati i računati koliko godina sa 200 miliona na godišnjem nivou.
Zaista, mislim da je ministar finansija trebalo da bude ovde i da da tumačenje svog obećanja, da još jednom razjasni kako je moguće da je prosto prevideo tu poziciju u budžetu, iako je dao obećanje pred Narodnom skupštinom i poslanicima da će posebno imati u vidu tu poziciju i da će obezbediti dodatna sredstva.
Predlog je da ta sredstva budu umanjena na samo 40% onoga što je dato u Zakonu o budžetu koji smo usvojili u martu. Ja vas pozivam zaista da u okviru svojih poslaničkih grupa razgovarate o mogućnosti da se izglasa ovaj amandman, jer sasvim sigurno ova pozicija ima socijalni karakter. Poslanici DS-a - Boris Tadić, poslaničke grupe Demokratska stranka - Boris Tadić podržaće izglasavanje ovog amandmana, jer zaista smatramo da postoji prostor u Predlogu zakona o rebalansu budžeta.
Ako su umanjena sredstva Ministarstva za kapitalne investicije, preko koga se finansira ova direkcija, za više od tri milijarde, prosto nije jasno da li je moguće da se baš sa 200 miliona na mukama građana Kolubarskog okruga, posebno mioničke opštine, može uštedeti nešto značajnije, da bi se obezbedilo normalno funkcionisanje svih delova ovog ministarstva.
Dakle, nije postojala volja, nije postojalo dovoljno koncentracije i nije postojala pre svega odgovornost za datu reč u ovoj skupštini, da će biti obezbeđena čak dodatna sredstva da bi se rešio ovaj problem u Kolubarskom okrugu.
Zaista se, još jednom kažem, pridružujem i podržaću ovaj amandman, i poslanička grupa Demokratske stranke će glasati da ovaj amandman postane sastavni deo Predloga zakona o rebalansu budžeta.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ušli smo u zadnji dan redovnog zasedanja. Zaista me čudi da ovoliko nestrpljenje za ovako važan zakon koji zaista raspravljamo i donosimo u pomalo neozbiljnoj atmosferi. Ali  i sam zakon je naslovljen kao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona, već je to rečeno, a pre bi se moglo reći da se radi o novom zakonu. Stiče se utisak da je toliko toga suštinski izmenjeno na brzinu i samo sa jednom namerom - da se poništi sve ono što je bilo reformsko u predloženom zakonu iz 2003. godine.
Amandman na član 21, koji je podneo narodni poslanik Marko Đurišić, odnosi se na predlog da se taj član briše. Zapravo, u članu 74. Zakona definiše se vaspitni rad u školama sa domom i u domovima i način donošenja vaspitnog programa, gde se kaže da ga donose ustanove u skladu sa opštim i posebnim osnovama vaspitnog programa. Predlagač - Ministarstvo je članom 21. Predloga zakona o izmenama Zakona predložilo da se brišu reči "opštim i posebnim".
To je prosto neobjašnjivo i ne vidim ni jedan razlog zašto se predlaže ovakav član u izmenama zakona. Ako se vratimo unazad, na amandmane koje je poslanička grupa DS podnela vezano za sve ono što je narušilo reformski koncept važećeg zakona, onda bi jedino tako mogli da shvatimo da je neko, pregledajući ovaj zakon, prosto precrtao ove dve reči, koje na neki način asociraju na ono što su bile opšte i posebne osnove školskog programa, ovde se radi o opštim i posebnim osnovama vaspitnog programa, tako da ima puno razloga da verujemo da će nacionalni savet uočiti sve prednosti postojećeg zakona.
Na kraju, posle svih iznetih argumenata koje smo dali u obrazloženju amandmana koje je podnela poslanička grupa DS - Boris Tadić, gospođica ministarka, koja očigledno nije imala strpljenja da uloži dovoljno truda da predloži dobar predlog zakona o izmenama i dopunama zakona, zajedno sa nama u ove kasne sate pokušava, ne baš najredovnije, da prati naša obrazloženja.
Jedino čekam da čujem na koji način će dati obrazloženje za rušenje onog koncepta koji je jasno reformski u važećem zakona. Ako je u prvom stavu obrazloženja za donošenje ovakvog zakona rečeno da je to prilagođavanje postojećim uslovima ili jasnije formulisano, odustajanje od svih reformskih koncepata koje je nudio važeći zakon, onda je zaista čudan toliki stepen manjkanja hrabrosti u Vladi, pre svega, i u resornom ministarstvu, da se krene u suštinske reforme u jednom ovako važnom segmentu kao što je obrazovanje.
Nemamo mnogo razloga da verujemo da će ova vlada i u drugim segmentima svog rada slediti jedan reformski kurs. Žao mi je što mi, ne samo kao narodni poslanici, nego i kao građani imamo sva sagledavanja kada je u pitanju sistem obrazovanja, imamo mnogo primedbi i stalno govorimo o tome kako je u raskoraku kod nas sistem obrazovanja i zanimanja, a kad dođe vreme da direktno odlučujemo o tome kako ćemo te primedbe i svoja gledanja ugraditi u jedan zakon koji, za razliku od nekih drugih, ima dalekosežne posledice, onda se ponašamo ovako kao što to čini skupštinska većina.
(Predsedavajući: Isteklo vam je vreme, gospodine Markoviću.)
Gospodine predsedavajući, završavam. Smatra se da je opstrukcija ako podnesete amandman, ako ga obrazlažete, a ne smatra da je neozbiljno ako ista ta skupštinska većina podnese brojne amandmane, verovatno razmišljajući da poboljša zakon, a onda iz ne znam kojih razloga odustane od tih amandmana, povlači ih, štedi vreme. To je zaista krajnje neozbiljno pred građanima Srbije, da pogledate zakon, koristite svoje stručne službe, podnesete amandmane, a onda ćaskate u holovima, pijete kafu i odustajete od tih amandmana.

Uvaženo predsedništvo, uvažene kolege narodni poslanici, amandman na član 27. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o obrazovanju i vaspitanju, koji su u istovetnom tekstu podnele Leila Ruždić i Anita Beretić, odnosi se na predlog da se briše ovaj član 27. Predloga zakona, koji predviđa da se član 85. dopuni stavom 3, u kome stoji da je pripremni predškolski program deo obaveznog obrazovanja i vaspitanja u devetogodišnjem trajanju.
Ovde i nigde više pominje se devetogodišnje trajanje obrazovanja kao obavezno, prosto potpuno nejasno i ne vidim neko racionalno obrazloženje da se ovakav stav nađe u ovom članu.
Sasvim je jasno definisano trajanje predškolskog obrazovanja i vaspitanja i program u potpuno neizmenjenom tekstu je ostao, ostala su prva dva stava člana 85, smatram da je ovaj treći stav unet sa ovom formulacijom da se radi o obaveznom devetogodišnjem obrazovanju, a to je jedna omaška ili pokušaj da se to naznači kao u nekom budućem predlogu zakona ili zakonu o izmenama i dopunama zakona, prelaz na devetogodišnje trajanje školovanja.
Već u sledećem članu Predloga zakona briše se član 86, u kome stoji da se uvodi devetogodišnje školovanje kao obavezno, odnosno osnovno obrazovanje, i u tekstu Predloga zakona u članu 86. stoji da osnovno obrazovanje i vaspitanje traje osam godina. Smatram da postoji razlog da se ovaj amandman prihvati i da se član 27. briše, čime bi izostao stav 3. u članu 85.

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, amandman na član 34. gosode narodnih poslanika Aleksandra Radosavljevića i Anite Beretić odnosi se na izmenu u prvom stavu člana 98, gde stoji da se reči "u trećem ciklusu" zamenjuju rečima "u poslednja dva razreda", što proizilazi iz koncepcijske razlike Predloga zakona koji je uputilo Ministarstvo na usvajanje i zakona koji se amandmanima popravlja, odnosno Predloga zakona i svih amandmana koje je podnela poslanička grupa DS - Boris Tadić.
I ovo je primer na koji način se iskazuju slabosti sistema osnovnog obrazovanja, svedenog na osam godina, kada se kroz zakonsku formulaciju naznačena novina, kao što je učenički parlament, uvodi u poslednja dva razreda osnovnog obrazovanja.
Dakle, ne prepoznaju se različiti ciklusi da bi mogao da se objedinjeno posmatra jedan ciklus obrazovanja, kao što se to očigledno vidi kroz ciklus tri plus tri plus tri. Onda jasno proizilazi da se učenički parlament uvodi u poslednjem - trećem ciklusu devetogodišnjeg osnovnog obrazovanja i u srednjoj školi, tako da još jednom podvlačimo da se radi o koncepcijskoj razlici između ova dva predložena zakona, zakona koji se predlaže Skupštini na usvajanje i postojećeg Zakona o obrazovanju i vaspitanju.
Bili bismo zaista zadovoljni ako se i u nekom naknadnom vremenu shvati da je ovo bio korak nazad, da ovo nije bio pokušaj usklađivanja trenutnih mogućnosti i jedan iskorak unapred kada je u pitanju Zakon o obrazovanju i vaspitanju, nego upravo opredeljenje da se poništi ono što je urađeno u zakonu koji je 2003. godine usvojen i, opet podvlačim, nedostatak hrabrosti da se odlučnije uđe u reformu obrazovanja kroz jedan reformski zakon.

Poštovani predsedavajući, narodni poslanici, član 44. zaista krije u sebi opasnost da prema potpuno subjektivnom stavu prosvetnog savetnika dolazi do obračuna sa nastavnim kadrom i tu ne postoji nijedno racionalno obrazloženje zašto se uvodi i zašto se na taj način vrši suspenzija licence.
U stavu 3. izmene člana 118. stoji da se licenca suspenduje nastavniku, vaspitaču ili stručnom saradniku koji prema izveštaju prosvetnog savetnika ne ostvaruje obrazovno-vaspitni rad, na način i po postupku kojim se omogućava postizanje propisanih ciljeva i zadataka programa obrazovanja i vaspitanja (propisani ciljevi i zadaci programa vaspitanja i obrazovanja vrlo su nedorečeni u Predlogu ovog zakona), a za koga prosvetni savetnik utvrdi da nije otklonio nedostatke u svom radu (dva puta negativno ocenjen).
Dakle, može ga dva puta vratiti da otkloni svoje nedostatke i zatim mu izriče meru suspenzije licence. I još nešto, što se potkralo u ovom članu i što još jednom ukazuje da je zakon rađen u nekoj žurbi, a ne sa namerom da bude kvalitetan, nego koliko da poništi kvalitete prethodnog zakona, stav 4. i stav 9. su potpuno istog sadržaja. Nije niko uložio amandman na to i to će tako ostati u sadržaju zakona.
Stav 4. kaže : "Nastavniku, vaspitaču ili stručnom saradniku kome je suspendovana licenca iz razloga navedenih u stavu 3. ovog člana može da se ukine suspenzija licence ukoliko položi ispit za sticanje licence." U stavu 9. je potpuno ista formulacija, samo što stoji – prestaje suspenzija licence ukoliko položi ispit za licencu. To je isto.
Ne radi se o nekakvom ozbiljnijem promišljanju da se ugradi nešto što bi kvalitativno poboljšalo ovaj zakon, nego se otvara mogućnost da se još na jednom mestu kroz zakon vrši arbitraža, da se centralizuje ponašanje u ovoj oblasti, što ukazuje da je zakon i nedemokratski i potpuno arbitraran.
Evo još jednog primera da će prosvetni savetnik moći da oduzme licencu svakom nastavniku, koji po njegovoj proceni ne izvršava obaveze koje proizilaze iz ostvarivanja ciljeva nastavnog programa. To zaista nije trebalo da se nađe u ovom zakonu. Dovoljno ograničenja postoji kod licenci po osnovu teže povrede radne discipline i obnavljanja licence, što daje mogućnost da se kroz stručno usavršavanje i ponovno polaganje stručnog ispita ona potvrdi i produži.
Ima smisla da ovaj amandman bude prihvaćen i da se briše izmena u st. 4. do 9. i da ostane rešenje koje je u prethodnom zakonu bilo u članu 118.