Poštovana predsedavajuća, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, moram da priznam da jesam zadovoljan procesom donošenja ovog zakona, zadovoljan javnim raspravama u četiri velika grada i mogućnošću da stručna javnost učestvuje u samom procesu donošenja zakona, ali uvek smatram da bi zakone trebalo donositi sa širokim konsenzusom, uz prihvatanje mišljenja i predloga struke, ali i građana, udruženja građana koji su zainteresovani za određene teme. To je jedan od osnovnih demokratskih principa i odlika demokratske vlasti.
Uz industriju hrane i vode smatram ovaj energetski sektor najvažnijim za našu zemlju, a ovaj zakon smatram najvažnijim sistemskim zakonom kojim svaka zemlja uređuje svoj energetski sektor, energetsko tržište, postavljajući tako temelje za dugoročan razvoj naše zemlje, ali i postavljajući uslove za dobre diplomatske, dobrosusedske odnose sa regionima u okruženju, razvijajući tako vrlo važnu regionalnu saradnju.
Činjenica je da u današnjem prilično globalizovanom svetu pitanje životne sredine i pitanje energije predstavljaju jedno od važnijih pitanja šansi sveta, ali i pojedinačnih ekonomija za dalji razvoj.
Ako uđemo malo u istoriju odnosa zemalja koje imaju velike količine energije u svojim rezervama, odnos tih zemalja sa zemljama koje te zemlje snabdevaju energentima, oko kojih se inače vrti svetska ekonomija, videćemo da budućnost u ovom sektoru moramo planirati na mnogo zdravijim osnovama. Nije tajna da su energetika i energenti zapravo sam vrh tema u diplomatskim odnosima država. Nije tajna da su se oko energenata vodili ratovi, sklapala primirja, da se vrti svetska ekonomija i svetske finansije.
Ali, i pored toga što govorimo o ovako važnoj temi, energija je i danas osnov sukoba, dodouše različitih koncepcija razvoja. U SAD demokrate i republikanci se decenijama bore oko energije, oko koncepata razvoja i oko životne sredine. Demokrate prilaze mnogo ozbiljnije ovoj temi, sa ambicioznijim projektima, koji doduše izazivaju određeni revolt kod biznis sektora zbog cene i realizacije tih projekata, sa druge strane, republikanci kreiraju svoju politiku uglavnom prema interesima biznisa.
Ovakvi politički sukobi se uvek prelivaju na dosta zaoštren način na međunarodnom planu. Borbe oko izvorišta nafte na Bliskom Istoku traju preko pola veka, počele su još sa Musadekovom nacionalizacijom naftne industrije, nastavljene su nacionalizacijom Sueckog kanala, da bi najvećom ekonomskom krizom 1973. godine države konačno počele da razmišljaju o obnovljivim izvorima energije.
Međutim, to nije bilo dovoljno. Desile su se još dve velike naftne krize osamdesetih, devedesetih, u Iraku i Iranu. To ukazuje na jedno, da su energetske krize produkti vojno-političkih situacija na Bliskom Istoku, koji poseduje preko pola svetskih rezervi nafte. Ako ovo uzmemo kao kontekst, ovo postaje pitanje bezbednosti određenih nacija, određenih regiona, pa i čitavog sveta.
U budućem periodu svaka energetska politika, bila nacionalna, bila evropska ili svetska, mora da realizuje tri principijelna cilja: bezbednost, borbu protiv klimatskih promena i ekonomski razvoj. Nije moguće birati jednu od ove tri, niti je moguće favorizovati jednu na račun druge.
Mislim da se predlogom ovog zakona poštuju ova tri cilja i stvaraju preduslovi za njihovo ostvarenje. Upravo usaglašavanjem ovog zakona sa normama, direktivama EU, poštujemo norme i direktive u borbi protiv klimatskih promena. Vrlo preciznim definisanjem obnovljivih izvora energije, njihovog većeg korišćenja direktno utičemo na sigurnost snabdevanja energentima naše zemlje i tako utičemo na sveobuhvatnu bezbednost naše zemlje. Uz otvaranje energetskog tržišta od 2015. godine otvaraju se mogućnosti za nova ulaganja u infrastrukturu, u energetsku infrastrukturu i otvaranje novih zelenih mesta, zbog čega ću kao narodni poslanik podržati ovaj zakon, jer to je i politika EU.
Evropska komisija je donela Evropski energetski program za oporavak, kojim je odvojila 4 milijarde evra za 59 projekata u kojima poštuje upravo ove ciljeve – bezbednost, borbu protiv klimatskih promena i ekonomski razvoj.
EU je vrlo posvećena ovom cilju, kao što je posvećen i zaključak, poznat kao 202020 do 2020. godine koji obavezuje sve zemlje članice, kandidate za EU, kao i one zemlje koje to teže da budu, kao što je Srbija, da prilagode svoje ekološke ali i energetske zakone i ciljeve ovom cilju.
Za Srbiju je to velik izazov. Nema sumnje, pred nama je zaista mnogo posla, Srbija je siromašna energentima, domaće rezerve nafte i gasa su jako male, najveće rezerve su rezervne lignita, odnosno uglja. Postoji tendencija rasta potrošnje energenata, samim tim raste i uvozna zavisnost u našoj zemlji. To ukazuje na jedno da moramo hitno i neophodno je reagovati u što većoj potrošnji, odnosno proizvodnji energije iz obnovljivih izvora energije, jer su oni deo rešenja za održivost politike budućnosti.
Za razliku od ovih tzv. tradicionalnih energenata, Srbija je prebogata obnovljivim izvorima energije. Ako je, recimo, godišnja potreba Srbije za energentima preračunata u nafti oko tri miliona tona, potencijali obnovljivih izvora energije – 4,1 milion tona nafte, tačno je da nije moguće kompletan kapacitet iskoristiti, ali moramo raditi na tome. Mislim da ovaj zakon upravo i vodi ka tome.
Kao poslanik iz Soko Banje, koja je poznata kao zeleno srce Srbije i prva ekološka opština u Srbiji, mene jako interesuje ekološki aspekt primene ovog zakona. Politika energije je pola politike životne sredine, a pola politika prirodnih resursa. Koliko god se mi trudili da ove dve politike načinimo dvema stranama iste medalje, oni će uvek biti, ili su bar za sada osnova konflikata ekonomije i okoline, i industrije i održivih politika, i kompanija i civilnog sektora. Uglavnom su države pravile kompromise na račun životne sredine, a u korist ekonomije i radnih mesta.
Kao ekološki vrlo svestan čovek, odbijam da u 21. veku moram da biram između životne sredine i radnih mesta, naročito kao znamo da države moraju da razvijaju svoju privredu koja mora biti bazirana na ekonomiji koja podržava zelene standarde. U Srbiji će do kraja sledeće godine biti otvoreno negde oko 10 hiljada tzv. zelenih radnih mesta. Kapaciteti i potencijali su mnogo veći, a proširićemo ih samo što većim korišćenjem obnovljivih izvora energije.
Šta to znači za opštine? Da uzmemo primer banja čija je primarna delatnost zdravstveni turizam. Većina banji ili sve banje, odnosno javna domaćinstva i javni sektor se greju na ugalj, drva i mazut, uz ogromnu emisiju ugljen-dioksida i čađi u atmosferu, spuštajući tako sami sebi kapaciteti za bavljenje zdravstvenim turizmom.
Soko Banja je prepuna biomase, termalnim vodama i postoji ekonomska opravdanost za izgradnju solarne centrale do jednog megavata. Ako sve ove kapacitete iskoristimo, podići ćemo kapacitete za bavljenjem zdravstvenim turizmom, pojačaćemo konkurentnost na evropskom tržištu i otvorićemo mogućnost za dalji ekonomski razvoj moje Soko Banje, ali i svih banji i opština u Srbiji.
Glasaćemo za ovaj zakon, ali ćemo vrlo aktivno učestvovati u diskusiji po amandmanima. Mislim da zakon ima i neke mane. Prosto, mislim da fiding tarifa nije dovoljno dobro definisana, nije definisana fiding tarifa za otpad, za standard EU, ali i veliki potencijal u Srbiji. Mislim da nisu dovoljno dobro definisani novi izvori energije. Tu mislim konkretno na hibridni elektro pogon, energiju izgorivih ćelija i vodonika, što je takođe evropski standard i što mora mnogo ozbiljnije biti definisano u narednom periodu, ukoliko hoćemo Srbiju dugoročno da postavimo ka razvoju.
Još jednom, glasaćemo za ovaj zakon, ali ćemo ozbiljno pratiti primenu ovog zakona.