Sve ono što sam pričao celo posle podne logično je da kroz moje amandmane da je postojanje ove komisije nepotrebno.

Izgleda da nema smisla više da vilo koga ubeđujem pošto od početka neće da se prihvati ništa što sam predlagao.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, meni je žao što jedan ovako važan zakon, o kome je bilo toliko reči u proteklih nekoliko meseci, zakon čija je prva verzija i povučena zbog pritiska kako javnosti, tako i onih koji su smatrali da je ono što je bilo predloženo u suprotnosti i sa Ustavom i sa nekim zakonskim regulativama, danas ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije jedva da prati 50-ak poslanika vladajuće koalicije.
Još je žalosnije što nemamo ni predstavnika Vlade. Ne poznajem mladog gospodina, on je iz Ministarstva za urbanizam i zaštitu životne sredine, možda. Da li je tako? Žao mi je što ovlašćeni predlagač ovog zakona nije ovde, jer podsetio bih vas, u proteklih nekoliko meseci sa dnevnih stubaca i sa elektronskih medija nisu se skidali pojedini predstavnici Vlade Republike Srbije, koji su nam objašnjavali kako je ovaj predlog zakona uslov za dobijanje statusa kandidata za EU.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Republike Srbije, to nije tačno. Ovaj zakon nije bio nikakav uslov da mi dobijemo status kandidata za članstvo u EU. Duboko verujem da će država Srbija 9. decembra dobiti status kandidata, jer to zaslužuje, a ne zato što ćemo mi doneti ovaj zakon o rehabilitaciji.
Ovaj zakon o rehabilitaciji je loš pokušaj da se rehabilituju oni koji bi da naslede ogromnu imovinu. To je jedan od mojih uvaženih prethodnika već i rekao. Ovaj zakon se na jedan vrlo loš način pokušava pomešati sa Zakonom o restituciji.
Dakle, nećemo ovde da govorimo o zločinima, onima koji su činili i onima koji moraju da odgovaraju za te zločine. Nećemo govoriti, nažalost, i o nevinima, kakvih je bilo desetine hiljada, nažalost, u periodu o kome ovaj zakon govori. Nažalost, izgleda da će se ovde samo govoriti o tome da li će neko naslediti imovinu od onih svojih predaka koji su bili saradnici okupatora ili njegovi pomagači i koji su po slovu zakona bili osuđeni u periodu kada su ti zakoni važili.
Ono što je najbitnije, treba istaći da je ovaj zakon bolji nego tekst zakona koji smo imali i koji je našu veliku sreću bio povučen. U ovom zakonu se preciziraju oni koji su bili pomagači i saradnici okupatora. Znamo ko su bili, neću ih imenovati, da ne bih izazvao salvu replika pojedinih poslanika u ovoj sali.
Ali, za mene je suštinsko pitanje ustavnog osnova za donošenje jednog ovakvog zakona – zašto donositi zakon o rehabilitaciji koji se pre svega odnosi na one koji su učestvovali na ovaj ili onaj način u kvinslinškim formacijama na one ljude koji su na ovaj ili onaj način sarađivali ili pomagali okupatoru Srbije od 1941. do 1945. godine, kada je još kralj Petar svojom naredbom od 12. septembra 1944. godine doslovce rekao da ko ne ispoštuje naredbu o raspuštanju četničkih pokreta i ne priključi se Narodnooslobodilačkom pokretu, odgovaraće prema ratnim zakonima, a oni koji su učinili ratne zločine odgovaraće za učinjeno delo, kruna im neće biti opravdanje.
Dakle, onoga trenutka kada su se oglušili o naredbu onoga u čiju vernost su se zakleli i odrekli se mogućnosti da se priključe Narodnooslobodilačkom pokretu, ti ljudi su morali biti svesni da ulaze u nešto što će sutra ili prekosutra biti pravo i pravni osnov za njihovu osudu.
Dakle, vrlo je nezgodno da mi danas pokušavamo uvesti, čini mi se, možda grešim, jednu opasnu proizvoljnost u pravni sistem države Srbije gde ćemo stvoriti presedan koji će omogućiti svakoj narednoj Vladi da po svom nahođenju, po nekim stranačkim ili ličnim interesima menja i donosi zakone. To je moja suštinska primedba na osnov koji se navodi ovde kao ustavni.
Mislim da to nije dobro, pogotovo, dozvolite mi, mislim da se slaže većina mojih uvaženih kolega poslanika, vređa inteligenciju i zdrav razum kada u završnim odredbama predlagač kaže da za ovaj zakon neće biti potrebno da se obezbede finansijska sredstva. To malo liči na jedan pokušaj da se podmetne neko kukavičje jaje.
Što se tiče samog teksta zakona i onoga što smo mogli da slušamo u prethodnim izlaganjima od predstavnika tzv. desne Srbije, mislim da je loše ako mi danas ovde kroz zakon o rehabilitaciji pokušavamo da uradimo nešto što je nemoguće, a to je, čini mi se, biću slobodan, pokušaj da se antikomunizam predstavi kao antifašizam ili da se izjednače komunistički i fašistički režimi. Neću braniti komunistički režim, neću braniti ni zločine koje je taj režim počinio u periodu posle Drugog svetskog rata. Na kraju krajeva, i sam član te iste državne komisije sa generalnim sekretarom naše Skupštine gospodinom Veljkom Odalovićem, pa imam najviše prava da o tome pričam, a ne kao neki koji se stalno pozivaju na stotine i stotine hiljada žrtava od 1946. godine. Ispada da su ti komunist pobili sve živo, kao da niko ne postoji ovde koji nije potomak tih istih komunista. Nemojmo da stvari uprošćavamo. Radi se o živim ljudima, radi se o pokušaju i nečega što je, nažalost, u Srbiji već poduže vreme na delu, a to je prekrajanje istorije, pokušaja da se oni koji su izgubili Drugi svetski rat, oni koji su bili na strani okupatora, sada proglase pobednicima.
Nije preporuka za rehabilitaciju to što je neko bio protiv komunizma. Uvoditi u prvi član pravne posledice rehabilitacije na lica iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga je u redu, ali podsetio bih vas, fašizam je bio najcrnja moguća ideologija. Govorim o periodu od 1941. do 1945. godine, odnosno i ranije kada je i nastao, a njegovi mnogobrojni sateliti i pomagači, odnosno oni koji su sarađivali sa njima ovde na teritoriji Srbije u periodu Drugog svetskog rata, sada bi kroz neke hteli da se predstave kao da oni to nisu.
Znate, ne možete da nasilno odvojite onoga ko je sarađivao sa Hitlerom od Hitlera. Oni su naprosto jedno telo. Zašto ih sada predstavljate kao takozvane protivnike komunizma? Po vama je komunizam izgleda veće zlo, nego fašizam. Dakle, saradnici okupatora. I nije pitanje, da li su oni bili i zašto su oni u tom periodu bili saradnici okupatora, a drugi su bili protiv fašizma. Najveći problem države Srbije danas u 2011. godini, zašto su ovi prvi postali žrtve, a ovi drugi zločinci? Dakle, nažalost, antikomunizam je izgleda postao vrhovno moralno načelo i najveća neka vrednost. Dakle, problem su oni koji su ideološki protivnici, a ne oni koji su bili saradnici okupatora.
Zato je meni drago što smo mi u ovoj novoj verziji, kroz komunikaciju i razgovore sa predstavnicima Ministarstva, uspeli da ubacimo odredbe koje govore o kvislinškim informacijama, odnosno o onima koji su bili pripadnici okupacionih i oružanih snaga i oni koji su sarađivali sa tim istim okupatorom. Dakle, to je jedan napredak, jer ćemo mi jasno i precizno staviti u isti koš sve one koji su pomagali i sarađivali okupatoru za vreme Drugog svetskog rata na prostoru Srbije, kao i one koji su bili direktno u njegovoj službi.
Ono što jeste po meni sporno, a što ću ja govoriti i posebno, u raspravi po amandmanima, jesu određene odredbe koje se tiču poništavanja nekih zakona, odnosno nekih sudskih presuda. To je onaj presedan o kome sam govori. Dakle, ne možemo mi jednim zakonom, ovo nije "leks specialis" da poništavamo sudske presude. Zašto? Razumem i mislim da delim mišljenje sa svima i većinom građana Srbije, da se rehabilituju ili imaju mogućnost na rehabilitaciju, ljudi koji su trpeli i čija su prava povređena bez sudske ili administrativne zabrane. Dakle, svako onaj ko je na takav način lišen slobode, osuđen, ili lišen života, oduzeta mu imovina, ima pravo kao i njegovi potomci da se rehabilituje, odnosno da potražuje da mu se ta imovina vrati. Međutim, ideja koja se želi provući da se kroz zakonsku rehabilitaciju, rehabilituju osobe koje su osuđene, pazite, osuđene sudskom odlukom, za mene je najblaže rečeno kontraverzno.
Zašto? Daću vam samo primer. U tački 4. i 5. ovog predloga člana 5. zakona se kaže, da po sili zakona se rehabilituju lica koja su sudskom odlukom kažnjena za krivično delo iz člana 2. zakona o zabrani izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i razdora, ako je učinjeno samo radnjom pisanja. Zašto ne i govora? Razumete, ako je pisao nešto što je protivno zakonima o raspirivanju verske i nacionalne mržnje, a onaj ko je govorio nema veze. Dakle, samo vi koji ste pisali vi treba da odgovarate. U čemu je tu razlika?
Takođe ovom odredbom se po meni otvara i suštinska dilema. Rehabilitujemo mi sada, ako je ovde predlagač citirao zakone demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, ali ne za isto krivično delo. Uopšte ne rehabilitujemo po zakonima Jugoslavije, SRJ, Državne zajednice Srbije i Crne Gore, ili Srbije od kada je postala nezavisna Ustavom 2006. godine. Dakle, to su za mene kontroverze.
Dalje, mislim najproblematičnije, sa stanovišta trenutka u kome živi država Srbija su članovi 21. i 22. Naime, ako ste pažljivo gledali te članove, zakon predviđa priznavanje dvostrukog staža, što se direktno odraziti na visinu penzije i na penzione fondove. Predviđa se obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu, čije će dimenzije, pretpostavljam, biti velike. Ali zakon ne kaže ko će to da plati? Jer, na početku sam rekao da u obrazloženju stoji da za ovo nisu potrebna sredstva. Jasno je, naravno, da će to ipak ići iz budžetskih sredstava, što će reći da će to svi građani Republike Srbije da plaćaju.
Uostalom, samo da uzmemo ovu Komisiju za rehabilitaciono obeštećenje koje će se formirati i neki članovi će imati pravo i na mesečnu nadoknadu, pa zar to neće ići na teret budžetskih sredstava? Naravno da hoće. Da ne pominjem druge vidove obeštećenja koje ovaj zakon predviđa.
Znate, mi imamo tu i predlog, da se i oni koji su podneli zahtev za rehabilitaciju, pa im se vratila neka imovina na osnovu Zakona o restituciji, sada, valjda, na osnovu pretrpljene duševne ili neke druge boli, imaju pravo njihovi potomci za novčanu nadoknadu. To stoji u ovom zakonu, u visini polovine prosečne plate u državi Srbiji.
Sada vas sve pitam, u ovako siromašnoj, ojađenoj državi Srbiji, da li mi imamo svesti ako znamo da nemamo para, da jednu ovakvu odredbu ubacujemo u zakon i da uzimamo od građana Republike Srbije, kada smo više nego svesni da je to nemoguće ostvariti i da će to zaista naići na otpor najvećeg dela građana? U tom kontekstu sam ja i uložio amandmane na ove članove, kako bi se te odredbe ukinule, jer je po meni prosto neverovatno da imamo problem da siromašna i izgladnela, iznemogla Srbija može da isplaćuje posebne mesečne naknade i rehabilitaciono obeštećenje. Lično mislim da ne može.
Da li ćemo mi jednog dana u ovom zakonu morati svima koji su u postupku privatizacije, a znamo kakve su nam bile privatizacije, i koji su ostali bez posla, da isplatimo neku naknadu? Možda će neki sud reći da smo opet izvršili neku rehabilitaciju, ovog puta, radničke imovine. Hajde da budemo iskreni i pošteni, najveći broj radnika u Srbiji je decenijama i godinama, bračni parovi ili pojedinačno, stvarali imovinu određenih fabrika i ulagali su u njih. Država ih je prodala. Oni su ostali bez posla.
Bio bih najsrećniji kada bi mi uvek, u nekom narednom procesu približavanja i punopravnog članstva u EU, paralelno sa moralnom rehabilitacijom, mogli da izvršimo i materijalnu, ali ne smemo, drage moje kolege i poštovani prijatelji, ne sme država da se obaveže za nešto što ne može da izvrši. Ne može da izvrši, jer ima puno sirotinje, jer nam privreda radi kako nam radi, bolje reći ne radi, jer nemamo para.
Zato, mislim da je ovo vređanje dostojanstva, da se zakonom omogućava i novčana nadoknada, kroz pretrpljenu nekakvu duševnu bol onima koji su potomci onih koji su lišeni nekih prava i kojima je oduzeta imovina. Mi ćemo im vratiti imovinu, i treba da im se vrati imovina, ali odakle nam pare da ih čašćavamo, da ih plaćamo sa polumesečnom novčanom nadoknadom?
Šta treba da znači npr. priznavanje dvostrukog staža za lišavanje slobode? Hajde da uzmemo jedan primer. Da li se licima koja su u zadnjih 10 do 15 godina lišena slobode, priznaje pravo na dvostruki penzijski staž? Koliko smo imali uhapšeni u "Sablji"? Hoćemo li njima priznavati dvostruki penzijski staž? Hoćemo li?
Usvajanje ovog zakona, na primer, i hiljade siromašnih seljaka po Srbiji koji su ni krivi ni dužni, kako koja vojska dođe u dvorište, pokupi ga i odvede ga u ovu formaciju, koji možda nisu zadužili ni pušku, recimo, poginuli su posle dva meseca ili dva dana u nekoj borbi, u nekoj zasedi, ili su do kraja rata bili tu, nisu ispalili metak, kasnije su osuđeni kao saradnici okupatora, a sada i njih treba da tretiramo na isti način. Oni nemaju pravo na rehabilitaciju, ali imaće pravo oni koji su u Beogradu proizvodili municiju. Oni koji su od 1941. do 1945. godine imali svoje fabrike, proizvodili municiju za Nemce, oni sada i njihovi potomci, imaju pravo na rehabilitaciju, jer oni nisu bili ratni zločinci. Oni nisu osuđeni za ratne zločine. Predlagač zakona traži u ovom predlogu zakona da se npr. takvi rehabilituju po sili zakona.
Mislim da je to i silovanje istorije i silovanje pravde, i da je to uvođenje Srbije u jedno stanje kada će, kao što sam maločas rekao, svaka buduća vlast moći da nekih 15 do 20 godina, možda, da poništi sve ove zakone koje mi donosimo, ili sve presude koje su izrečene u prethodnih 10 do 15 godina. Mislim da je to jedna velika opasnost. Verujem da će tu uvažene kolege pravnici ponajviše pomoći. Ja nisam pravnik, ali pokušavam da delujem i da pričam o nekim stvarima koje su možda u toj pravnoj materiji.
Na kraju krajeva, verujem da će kroz čitav niz amandmana koji su podneti, doći do popravke ovog zakona i da ćemo taj zakon svesti na ono što jeste njegova suština. To jeste ono što je uvaženi prof. Mićunović govorio. Žao mi je što danas nije tu, jer je izneo jedno veliko iskustvo i veliko znanje. To su reči jednog uvaženog profesora i naučnika koji se ceo svoj život bori za izgradnju jednog pravednijeg i poštenog društva.
Da budem iskren, vrlo sam srećan što sam imao privilegiju kao građanin Srbije da ga slušam i da sa njime i politički radim u prethodnih petnaestak godina. Niko, dakle, ne dovodi u pitanje tu potrebu moralne rehabilitacije. Mi moramo jasno odvojiti one koji su činili zločine i zato osuđeni po zakonima države koja je u tom trenutku važila. Dakle, tu nema povratka na staro. Ko je osuđen za ratne zločine od strane suda može da traži sudsku reviziju, može da traži obnovu sudskog procesa, ali ne sme niti može po sili zakona biti rehabilitovan ovim zakonom.
Ponavljam još jedanput i time završavam, svako onaj ko je osuđen bez suda, na pravdi Boga, što bi rekao naš narod, mora da ima pravo na rehabilitaciju, mora da ima pravo na povratak imovine itd. Naprosto ulazimo u jedan presedan da, ako se ostave odredbe, pogotovo o novčanoj nadoknadi, da ćemo mi poslati jednu jako, jako lošu poruku većinskoj Srbiji, a ta većinska Srbija jedva kraj sa krajem sastavlja. Zahvaljujem vam se na pažnji.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovani potpredsedniče Vlade, uvažene kolege, dame i gospodo narodni poslanici, moram priznati da mi nije lako što u ovom trenutku govorim. Skoro je 18,00 časova. Od 10,00 sati pre podne vodimo ozbiljnu raspravu o jako važnom zakonu, o zakonu koji je suštinski bitan za najveći deo građana naše Republike Srbije, o zakonu koji jeste jedan od uslova, da koristim i taj izraz koji se već toliko otrcao, EU za dobijanje uslova za kandidata u članstvo EU, ali moram priznati da sve ono što sam mogao da čujem, nažalost i većina građana Republike Srbije u direktnom televizijskom prenosu, mi ne daje za pravo da smo mi kao društvo i kao država pokazali jedan visoki stepen odgovornosti i demokratičnosti. Naprosto, tu kritiku treba uputiti prema nama koji smo deo vladajuće koalicije.
Zašto to kažem? Zato što najveći deo optužbi suprotnih mišljenja, različitih stavova o predloženom tekstu zakona mogao se čuti od predstavnika vladajuće koalicije i to je nešto što mislim da nije dobro i nešto što nas još više uvodi u ono što sam rekao na samom početku, a to je duboka podeljenost društva po svim pitanjima.
Zato me ne čudi što smo i danas, na žalost i pre svega po najveći broj građana Republike Srbije, čuli disonantne, a boga mi, često i toliko suprotstavljene stavove članova vladajuće koalicije, da sam se u jednom trenutku zapitao, ko je predložio ovaj zakon?
Dakle, ovaj zakon je, da budem jasan do kraja, potreban. Ovaj zakon treba onim građanima Republike Srbije koji su na bilo koji način, ni krivi ni dužni, zbog onoga zašto su njihovi preci optuženi, ili na pravdi Boga osuđeni, izgubili imovinu, zemljište i sve ono što danas potpada pod zakon o povratku imovine, odnosno restituciji.
Dakle, svako onaj ko je bez suda i bez sudske presude bio lišen bilo kojih svojih prava, mora da ima povraćaj tih prava. Ako ne on, na žalost, najveći broj nije više među živima, ali njegovi članovi familije svakako da.
Dakle, tu ja nemam problem. Mi, kao država, mi kao društvo, koje težimo savremenim evropskim društvima, moramo da uspostavimo vladavinu prava nad nečim što se zove privatna svojina. Privatna svojina je, kao što se to često kaže, svetinja i to zaista treba tako.
Često se govori, a čuli smo to danas i od potpredsednika Vlade, koji u ime Vlade brani ovaj zakon jer ga je ona i predložila, da se ovim zakonom otklanja istorijska nepravda. Znate, kad imate istorijsku nepravdu, onda se postavlja pitanje a šta ćemo sa istorijskom pravdom? Šta ćemo sa onim koji su po zakonima, u skladu sa tadašnjim Ustavom, bili lišeni eventualnog prava, osuđeni, čija je imovina bila oduzeta, konfiskovana, itd? Nisam pravnik, pa možda mi kolege poslanici, koji su mnogo veštiji i spretniji, jer su pravnici, mogu i zameriti, ali naprosto govorim ono što većina građana i misli.
Šta ćemo sa onima koji su od početka Drugog svetskog rata sarađivali, bili u službi, da budemo otvoreni, Trećega rajha? Da li su njihova prava, i sve ono što je sledilo posle, oduzeto po nekoj nepravdi, iz nekih ideoloških razloga i sad mi treba da ispravljamo tu tzv. istorijsku nepravdu?
Dakle, meni se kao suštinsko pitanje nameće šta je to i čemu ovaj zakon služi? Govoriću o jednom veoma ozbiljnom segmentu, o nečemu što ova država i ovo društvo u poslednjih desetak, 12 godina u kontinuitetu radi uz podršku najvećeg broja građana Republike Srbije, a to je taj neki put ka EU, to je taj put ka nekim evropskim vrednostima.
Pitam vas, pre svega predstavnike Vlade, odnosno predlagača Đelića, da li su te evropske vrednosti, čini mi se, utemeljene na antifašizmu? Jer, koliko znam, iako se vi trudite da to izbegnete, antifašizam je utemeljen u EU. Antifašizam je u postolju UN. Na kraju krajeva, i Dan Evrope se zove zato što je to bio dan pobede nad fašizmom.
Ako danas 2011. godine želimo promeniti istoriju, ili što je još gore pokušati da je falsifikujemo, ili na neki način silujemo ono što jesu rezultati Drugog svetskog rata, na čemu jeste nastala EU, dakle, na svim svojim vrednostima, svim poštovanjima ljudskih prava u koje se toliko često zaklinjemo da smo se smučili i sami sebi, a kamo li građanima.
Pokušaću da parafraziram tri principa iz uvodnog izlaganja gospodina Đelića jutros od 10,15 minuta, tri principa na kojima se fokusirala Vlada prilikom donošenja ovoga zakona. Prvi je nepravda koja je učinjena iz ideoloških razloga. Drugi je da ne može biti ugrožena finansijska stabilnost države Republike Srbije, odnosno svih njenih građana. Treći je, da je u pravljenje ovog zakona obavljena konsultacija sa bivšim jugoslovenskim republikama.
Moram priznati da me se sva ta tri principa nekako čine klimavo, bez obzira na podršku koju mogu dati principu, da svako ko je nepravedno izgubio imovinu, za svakog ko je nepravedno izgubio zemljište, za svakog ko je nepravedno osuđen za nešto što nije uradio, mora na neki način da bude rehabilitovan i da dobije neku vrstu satisfakcije. Tu nemam nikakav problem.
Ako je prvi razlog, kao što je potpredsednik Vlade naveo za donošenje ovakvog zakona, nepravda koja je učinjena iz ideoloških razloga, javno pitam – da li je fašizam ideologija? Mnogo pametniji od mene su davno to rekli, napisali stotine i stotine knjiga. Naravno da jeste. Ne samo da jeste, nego je to najcrnja ideologija koja je postojala u ljudskom rodu, ali hajde da se baziramo samo na 20. vek.
Sledbenici onih koji su tu ideologiju veličali, koji su u ime nje ubijali, sprovodili sve ono što je nakaradno, suprotno ljudskom rodu i služili Hitleru i Trećem rajhu na prostoru Republike Srbije, i podsećam, osuđeni za te zločine, danas ne mogu imati pravo ili će se njima čak i vratiti imovina, zato što im se ovim zakonom želi dati to pravo po predlogu zakona, jer je ta imovina oduzeta iz ideoloških razloga. Ono što je bitno, šta ćemo sa onima koji su služili Trećem rajhu na prostoru Republike Srbije?
Da bih se vratio na konkretne članove predloženog zakona, hteo bih da postavim nekoliko pitanja, po meni, dva ključna člana koja su se ovde našla, a tiču se nedoumica i nejasnoća, barem kada sam ja u pitanju. Dozvolite mi, da te nejasnoće i nedoumice podelim sa kolegama poslanicima, i što je mnogo važnije, i sa građanima Republike Srbije.
U članu 5. predloženog zakona, Vlada Republike Srbije kaže u tački 3. – pravo na vraćanje imovine i obeštećenje nema: lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata kao ni njihovi naslednici.
Tu mi se čini sve jasno, jer naprosto, ne mogu da verujem da neko u ovoj državi, pogotovo ne u Vladi, ne zna ko su bila lica koji su bili članovi okupacionih snaga. To je jasno kao dan. Od Nemaca, Bugara, Italijana, Mađara i ko je sve držao određene prostore Republike Srbije po onome što im je Hitler rasporedio kao ratni zadatak je više nego jasan. To je toliko otrcano i dosadno građanima Republike Srbije, da neću ni da ponavljam.
Međutim, problem imamo sa time što Vlada Republike Srbije pokušava da ispravi nešto što se ne može ispraviti, ne znam iz kojih razloga. Nije mene majka klela što sam se kockao, nego što sam se vadio. Sada se Vlada Republike Srbije vadi sa amandmanom. Umesto da lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga, Vlada Republike Srbije kaže, citiram: "Fizičko lice, strani državljanin pripadnik okupacionih snaga".
Znate šta, da budem pošten, nameće mi se ovde nekoliko pitanja. Prvo, očekujem od potpredsednika Vlade, Božidara Đelića, danas ili kada dođe dan za amandmansku raspravu kaže, po Vladi Republike Srbije, koje su to okupacione snage? Koje? Da ih nabroji, a to je pod jedan. Pod dva, da li su postojali i oni koji su pomagali, odnosno koji su bili kvislinzi tim istim okupacionim snagama na teritoriji Republike Srbije?
Meni nije problem da napravim razliku između onih koji su se borili protiv fašizma i okupatora na teritoriji Republike Srbije, to je jasno kao dan. Očigledno da imamo problem danas, što neke koji su se od početka Drugog svetskog rata, na prostoru Republike Srbije borili, bili non stop u poziciji da zastupaju interese Trećeg rajha i Adolfa Hitlera, danas treba na mala vrata da rehabilitujemo.
To ne mogu da prihvatim, jer to jeste i falsifikovanje istorije, to jeste i omalovažavanje žrtava. To je, na kraju krajeva, suprotno i sa onim što je gospodin Đelić u uvodnom izlaganju rekao kada je spominjao Staro sajmište. Da li oni koji su odgovorni za Staro sajmište, a to su Nedićevi, to su pripadnici Dragoga Jovanovića, koji je bio šef specijalne policije, oni po ovom vašem amandmanu, gospodine Đeliću, imaju sva prava, oni i članovi njihove familije mogu da naplate sve što su za vreme Drugog svetskog rata stekli na teritoriji Republike Srbije, zahvaljujući tome što su radili, sarađivali sa gospodinom Adolfom Hitlerom?
Još jedno veoma značajno pitanje, kada se govori o konfiskaciji, gospodin Đelić je gospodin koji je studirao i živeo u Francuskoj, u Parizu. To je opšte poznato. On je učio istoriju po francuskim uzusima. Peten i svi članovi vlade koja je bila identična Vladi Milana Nedića u Srbiji, koja je služila Adolfu Hitleru, imali su situaciju da im je Francuska Republika konfiskovala imovinu, nije im vratila. Mi, ne daj bože da se prihvati ovaj amandman koji ste vi, gospodine Đeliću, u ime Vlade predložili, vratićemo imovinu onima koji su od početka rata sarađivali sa Trećim rajhom.
Nemojte da se pozivamo na zakon o rehabilitaciji, kada znamo da je taj zakon donesen u jednom određenom trenutku i da taj zakon, nažalost, ima najveći problem tamo gde mu je mesto, a to je Ustavni sud. On je neustavan.
Drugi problem koji se tiče ovog predloga zakona na istu temu sadržan je u članu 42. stav 6. Očigledno da ste, pošto vam nije uspeo plan da progurate zakon o rehabilitaciji paralelno sa ovim zakonom, pokušali na mala vrata da uvedete član 42. stav 6. koji kaže – lice iz člana 6. stav 1. ovog zakona je u obavezi da uz zahtev priloži i pravosnažnu sudsku odluku o rehabilitaciji, odnosno dokaz da je podneo zahtev za rehabilitaciju. Dakle, vi uvodite nešto što je van svake pameti, nisam pravnik. Dovoljno je da neko podnese zahtev da je tražio rehabilitaciju i vi mu po ovom zakonu dajete pravo da mu se vrati imovina njegovih predaka. To nije normalno.
Naprosto, brzina kojom ste se rukovodili da poturite jedan ovakav zakon zbog nečega što ja ne razumem šta je u pozadini ali duboko verujem da najveći broj poslanika u ovoj skupštini, a to sam danas čuo, ne samo iz vladajuće koalicije koja je po logici stvari tu da podrži Vladu Republike Srbije i svaki njen zakon, ali danas, nažalost, i od predstavnika opozicije smo čuli podršku nekim odredbama sa kojima se ja, moram priznati, slažem u potpunosti.
Prema tome, imamo ozbiljan problem sa time što smo kroz amandman koji ste vi predložili pokušali da ispravimo nešto što se ispraviti ne može. Ja vas molim da dok je to vreme, amandman koji ste podneli u brdu amandmana na sopstveni predlog, povučete. Jer, inače, sumnjam da može da prođe, sumnjam da može da bude usvojen u ovom domu, a onda sumnjam da možemo ispuniti ono u šta se svi zalažemo, a onda, opet, ne želim da verujem da će neko od onih koji se bore za prava onih koji su izgubili život boreći se protiv onih koji su okupirali ovu zemlju i oni koji su im sarađivali od 1941. do 1945. godine izgubiti, navodno, kartu za EU. Ako ćemo mi u EU ući sa time što ćemo dati pravo naslednicima Nedića, Ljotića i svih onih koji su sarađivali sa Hitlerom i služili mu, i bogatili se na račun običnog čoveka, na račun seljaka koji su ni krivi ni dužni mobilisani po svojim kućama, dvorištima i selima, onda se ja plašim da je to put u koji mi ne treba da idemo.
Duboko verujem i znam da EU to od nas ne traži. I nemojte me uveravati da EU traži da podržimo predstavnike kvinslinške vlade u Republici Srbiji i njihove naslednike, jer ona to nije dala ni onim kvinslinzima na svojoj teritoriji. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, ovaj zakon je dobar iz nekoliko razloga. Prvo i osnovno, principijelno manje-više najveći deo poslanika u Skupštini RS jeste za decentralizaciju i što je moguće veću finansijsku pre svega samostalnost opština i gradova, a upravo ovim ponuđenim zakonom se utvrđuje opštinska i gradska imovina, obezbeđuje se suštinska promena i to promena koja će direktno biti u korist svih građana Srbije. Ta korist biće i u tome što će građani na lokalnom nivou, preko izabranih predstavnika u lokalnoj vlasti, upravljati i raspolagati opštinskom imovinom i što više neće imati razloga da državne organe, kao što je to bio, nažalost, slučaj do sada često i sa pravom, doživljavaju kao izmeštene centre moći koji su od svojih građana daleko i bez sluha za njihove stvarne i svakodnevne potrebe.
Ovaj zakon je jedan zbog toga jako važan zakon i čini mi se, možda i jedan od najvažnijih zakona u paketu, o kome je potpredsednik Vlade gospodin Đelić govorio, kada je u pitanju agenda na našem putu za dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU. Pored toga što će finansijski osnažiti opštine i gradove, ovaj zakon ima za cilj da čoveka i građanina stavi u prvi plan, pre svega u sredini u kojoj on živi, dakle, u opštini, odnosno u gradu. Opština koja ima imovinu, složićete se sa mnom svi, ima i ugled i građani koji žive u opštini koja ima imovinu teže tome da i sami stvaraju imovinu i logično je imaju i oni sami ugled. Donošenje ovog zakona je naša ne samo zakonska nego i ustavna obaveza.
Želeo bih da ponovim ono što sam govorio kad smo donosili Zakon o finansiranju opština i gradova, a to je da nije lako i jednostavno posle jednog jako dugog perioda centralizma ponovo uspostaviti centralizaciju. Pod tim mislim, pre svega, na lokalne strukture vlasti, koje ubrzano moraju da se pripremaju i da uvode i nove poslove koji ih očekuju, ne samo posle usvajanja ovog zakona, nego i posle usvajanja nekih drugih zakona. Kada se utvrdi opštinska i gradska imovina njome moraju da upravljaju ljudi koji to znaju da rade, dakle, najbolji, hajde da kažemo i najbolji stručnjaci. To je još jedan razlog između mnoštva drugih razloga zašto partokratija mora da ustupi upravljačka mesta ljudima od znanja.
Od predsednika opštine očekivaće se da bude dobar domaćin koji bi trebalo da doprinosi uvećavanju pre svega opštinskih prihoda, kako bi građani njegove opštine živeli bolje i imali više.
Mi danas ponegde na lokalu imamo zaista predsednike opština i gradonačelnike koji su dobri i pravi domaćini, ali nažalost, u Srbiji to nije pravilo. Ono što se mora uraditi odmah, to je da se po donošenju ovog zakona organizuju treninzi za lokalnu samoupravu i lokalne funkcionere za upravljanje imovinom i za njihovo racionalno, odnosno domaćinsko poslovanje.
Na kraju, želeo bih da istaknem, gospodine potpredsedniče Vlade, u ime predlagača Vlade, da nisam zadovoljan, to ću kroz amandman i da obrazložim, na član 54. Predloga zakona koji u pogledu raspolaganja stanovima, ponavljam još jednom, stanovima u javnoj svojini, zadržava nažalost postojeće stanje, što znači da se državni stanovi i dalje, kao i do sada, mogu davati zaposlenima u državnoj upravi u zakup sa pravom otkupa. Propisuje se čak da se mogu udeliti stambeni zajmovi. Iskreno, očekivao sam da će praksa dosadašnjeg rasturanja državne imovine i raspodela privilegovanih stanova prestati i da će se i ovaj segment u prestojećem predlogu zakona reformisati.
Zato i kažem da su to privilegovane raspodele stanova, zato što smo usvojili Zakon o socijalnom stanovanju, kada je ministar Dulić rekao, citiram – taj zakon je osnovni zakon u oblasti stanovanja. On bi po svojoj suštini trebalo da bude to i s obzirom na činjenicu da je Zakon o stanovanju koji reguliše zakup i otkup stanova praktično iscrpljen i trebalo bi ga staviti van snage.
Da skratim priču, nema razloga da država, pokrajina, grad, opština svojim zaposlenima deli stanove u zakup, sa mogućnošću da ih oni posle otkupe, jer ove stanove bi trebalo jednim delom zadržati za službene potrebe. To je u redu, ali u drugom delu moramo ih opredeliti u socijalne stanove na koje bi pod jednakim uslovima mogli da konkurišu svi građani, pre svega oni koji nemaju rešeno stambeno pitanje, pa i državni službenici.
Zaista je nonsens da se zaposleni u ministarstvima, u Vladi RS, u predsedništvu, zaposleni u Narodnoj skupštini, zaposleni u SO, u skupštinama gradova, bave u nekim stambenim komisijama zastarelog tipa bodovanjem, proverama, zavirivanjem u tuđe spavaće sobe umesto da u punom kapacitetu budu koncentrisani na svoju struku i unapređenje svog rada u lokalnoj samoupravi a na opštu korist svih građana Republike Srbije.
Pored toga, državni organi nisu finansijske organizacije i ne znam kako je moguće da raspodeljuju stambeni krediti kada već odavno nigde ne postoje izdvajanja u ove svrhe. Zato vas molim, gospodine potpredsedniče Vlade, da razumete da državni organi uprave i SO nisu banke. Molim vas da obratite pažnju na ovaj član 54. Predloga zakona i da u pripremi za suštinsku izmenu ovog člana, u saradnji sa nadležnim skupštinskim odborima, prihvatite amandman o kome ću govoriti kada za dođe vreme, odnosno u raspravi o pojedinostima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se, potpredsednice, i prihvatam izvinjenje.
Poštovane dame i gospodo, uvažene kolege poslanici, principijelno sam, naravno, kao i većina poslanika u ovoj sali, i najveći broj građana Republike Srbije, za decentralizaciju i veću samostalnost jedinica lokalne samouprave, kako od opština, preko gradova u Srbiji, tako i do Grada Beograda. Međutim, ovaj zakon me podseti na onu čuvenu priču o "Tamnom vilajetu". Kaže – ako uzmete, kajaćete se, a ako ne uzmete, opet ćete se kajati. Zašto to kažem? Izmene ovog zakona bi mogle doista da produkuju očekivane efekte, koje su uvažene kolege predlagači iz poslaničke grupe URS i naveli u svom obrazloženju Predloga izmena i dopuna za ovaj zakon, a vezano je za prihode od poreza na zarade, ali samo pod jednim uslovom, a to je da se obezbede svi neophodni uslovi za otvaranje radnih mesta i nova zapošljavanja. Znamo svi vrlo dobro da je to najveći problem u državi u kojoj živimo.
Ti uslovi su, dakle, pre svega stvaranje stabilnih političkih prilika, dobri i jasni zakoni i podsticajne mere Vlade Republike Srbije koje bi se donosile u neprekidnom dijalogu između Vlade, privatnog sektora i sindikata. Koliko ćemo u tome svi zajedno uspeti, pre svega mi iz vladajuće koalicije, mislim da bi izmene ovog zakona već u narednoj godini mogle da se pozitivno odraze i u malim i nerazvijenim opštinama, ali nažalost to je neizvesno prognozirati.
Kao predsednik skupštinskog Odbora za rad i socijalnu politiku posebno hoću da istaknem da Socijalno ekonomski savet, koga čine predstavnici Vlade, poslodavaca i sindikata, mora da bude, da se slobodno i figurativno izrazim, u stalnom zasedanju. Zašto? Pa drugačije jako teško da ćemo mi kao društvo moći da izađemo iz krize u koju smo zapali već više od dve godine. Ovo je deo priče koji sam hteo da napomenem, a vezano je za zakon koji je na dnevnom redu.
Takođe, mislim da se odnosi na paket koji su podržali 515 hiljada građana svojim potpisima, hteo bih ovom prilikom da ukažem i na najvažniju činjenicu, a to je da bismo sprovodili suštinsku decentralizaciju moramo poštovati i Ustav i zakone koje smo usvojili u ovom visokom domu.
Podsetiću vas da Ustav Republike Srbije od 2006. godine u tom pogledu sadrži značajne novine i pomake u odnosu na onaj prethodni Ustav iz 1990. godine. Odredbe u Ustavu Srbije iz 2006. godine otvaraju vrata za ovo što je tema i što je podrška 515 hiljada građana, a to je suštinska demokratizacija. To se ogleda u sledećim činjenicama. U članu 86. Ustava, citiram, kaže se – javna svojina je državna svojina, svojina autonomnih pokrajina i svojina jedinica lokalne samouprave. U članu 87. Ustava Srbije se kaže da će se imovina autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave urediti zakonom. U članu 190. stav 4. Ustava Republike Srbije se kaže – opština samostalno upravlja opštinskom imovinom. U Zakonu o lokalnoj samoupravi, da vas podsetim, iz 2007. godine u članu 15. je propisano, citiram – jedinica lokalne samouprave ima svoju imovinu i njome samostalno upravlja u skladu sa zakonom.
Dakle, dame i gospodo kolege poslanici, nije više reč o tome da li mi hoćemo ili nećemo da donesemo pojedine zakone. Ustav Republike Srbije iz 2006. godine jasno i precizno propisuje da se donose zakoni kojima će se uraditi javna svojina i precizirati šta je to državna svojina, a šta je svojina autonomne pokrajine, odnosno svojina lokalne samouprave, opštine ili grada. Da li će to biti Zakon o javnoj svojini koji su predložile kolege iz poslaničke grupe Ujedinjeni regioni Srbije ili zakoni koje će predložiti Vlada Republike Srbije, to je, složićete se, i svi vrlo dobro znamo iz prakse, stvar političkog dogovora. Sem toga, nije dovoljno samo da u Zakonu o lokalnoj samoupravi kažemo da opština ima imovinu, ona se mora i odrediti, koja je to tačno i precizno imovina.
U svakom slučaju, naravno, zalažem se za decentralizaciju, jer je to naša ustavna i zakonska obaveza kojom vlast mora da priđe, kako ozbiljno, tako i veoma oprezno i zakoni na koje nas obavezuje Ustav moraju se u dogledno vreme doneti. Ne zbog Evrope, ne zbog onoga što je na mapi puta da bismo dobili status kandidata za ulazak u članstvo u EU, nego zbog nas samih, zbog građana Republike Srbije i zbog poštovanja Ustava Republike Srbije.
Kada kažem da moramo prići oprezno ovom pitanju, to znači da lokalne strukture vlasti već sada moraju da pripreme i uvode u nove poslove i one koji ih u budućnosti očekuju. Kada se utvrdi koja je to opštinska i koja je to gradska imovina, znači, nepokretnosti, pokretne stvari itd, njome moraju da upravljaju ljudi koji znaju da upravljaju imovinom, dakle, najbolji stručnjaci u toj oblasti. To je još jedan razlog između mnoštva razloga drugih zašto partokratija, o kojoj je toliko reči bilo danas i prethodnih dana u javnosti kada se govorilo o ovom zakonu, mora da ustupi upravljačka mesta ljudima od znanja. Od predsednika opština ubuduće će se očekivati da budu dobri domaćini, da samostalno uvećavaju opštinske prihode. Mi danas imamo u lokalnim samoupravama i dobre domaćine, ali nažalost to nije pravilo u svim opštinama na teritoriji Republike Srbije.
Ono što moramo uraditi odmah, to je da se pored pripremanja novih zakona organizuju i treninzi za lokalne uprave i lokalne funkcionere kako bi znali da upravljaju imovinom za racionalno i domaćinsko poslovanje, o kome sam govorio. Time bih završio ovo kratko izlaganje. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva rada i socijalne politike, kao što je ministar u uvodnom izlaganju rekao, dobro je što smo posle 1991. godine konačno dobili jedan sistemski zakon koji reguliše ovu veoma osetljivu oblast.
Odbor za rad i socijalna pitanja Narodne skupštine Republike Srbije na svojoj sednici je u načelu podržao Predlog zakona o socijalnoj zaštiti, jer smo ocenili da se predloženim zakonom može unaprediti postojeći sistem socijalne zaštite. Sindikalne organizacije i druga udruženja dostavila su svoje pisane predloge, odnosno sugestije, primedbe na ovaj predlog, koje ćemo imati u vidu kada budemo kao Odbor raspravljali o amandmanima, odnosno kada budemo vodili raspravu u pojedinostima.
Zakon o socijalnoj zaštiti propisuje pravo na novčanu pomoć i druge vidove socijalne podrške za decu, mlade, odrasle i najstariji deo našeg stanovništva, uključujući i porodicu. Zato je veoma važno da se u sistemu socijalne zaštite pre svega obezbede stabilni izvori sredstava, a to, složićete se, može samo zdrava, rastuća privreda, jer što je veći krug ljudi koji rade, sigurniji je i izvor finansiranja, a smanjuje se broj ljudi kojima je potrebna socijalna pomoć.
Nažalost, čuli smo i od ministra u uvodnom izlaganju da se taj broj u Srbiji u poslednje vreme povećao za nekih 50-60%, odnosno za oko 80.000 korisnika.
U članu 80. Predloga zakona se kaže, citiram: „Svako je odgovoran za zadovoljenje sopstvenih životnih potreba i potreba svoje porodice.“ Pojedinac koji je sposoban za rad treba aktivno da učestvuje u prevazilaženju nepovoljne situacije. Ova odredba u Predlogu zakona ima za cilj da naglasi odgovornost svakog građanina Srbije, svakog pojedinca i potrebu njegovog ličnog aktivnog radnog angažovanja.
Dame i gospodo narodni poslanici, neće baš biti da je samo pojedinac, građanin Republike Srbije odgovoran. Gde je tu država? Da li država ima neke obaveze i odgovornost prema sopstvenim građanima i njihovim porodicama? Da li je postojeći privredni ambijent dovoljno stimulativan da u njemu svaki radno sposoban čovek može da obezbedi svoju egzistenciju i egzistenciju svoje porodice? Da se ne lažemo, nije.
U nacrtu strategije, koju je pripremio predsednik Republike Boris Tadić sa svojim timom, pod nazivom „Koncept razvoja Republike Srbije do 2020. godine“ uočavaju se i problemi koji se odnose na nizak nivo obrazovanja, zastarelu tehnologiju, mala ulaganja u nauku, zastoj inovativne delatnosti, demografsko starenje, nedovoljno ulaganje u infrastrukturu, ekstenzivnost poljoprivrede itd. U navedenoj strategiji predsednika Republike Borisa Tadića pored analize stanja određuju se i pravci naših daljih delovanja.
Uveren sam da strategiju razvoja mora da donese i Vlada Republike Srbije, koja utvrđuje i sprovodi politiku. Vlada je donela, složićemo se, veoma dobre pojedinačne strategije, čini mi se preko 30, ali ono što nama nedostaje kao društvu jeste jedna opšta strategija razvoja, koja će povezati sve ove pojedinačne strategije koje smo donosili tokom protekle decenije, i možda nešto malo više, i koja će biti polazište za konkretne i efikasne, ali i brze mere za privredni oporavak našeg društva.
Kada je reč o merama za privredni razvoj i socijalnu sigurnost mora se uspostaviti, čuli smo, i saradnja državnog i privrednog sektora; rekao bih, ne samo na Kopaoniku, nego se mora uzeti u obzir i ponuda uspešnih privrednika, uz određene poreske olakšice koje bi im dala naša država, koje bi mogle da podignu i velike sisteme na noge, kako to kaže naš običan čovek, i kojima bi ostala kakva-takva materijalna vrednost.
Ovakav dijalog privrednika, Vlade i sindikata mogao bi biti i povod ne samo da se sastanu predstavnici sindikata, premijer i resorni ministar kako bi došlo do dogovora, nego da se obiđu i proizvodne hale po opštinama širom Republike Srbije. Vlasnici najvećih kompanija smatraju da je došlo vreme za novi društveni dogovor, jer najveći deo posrnulih preduzeća nema menadžment koji je sposoban da povuče i izvuče te firme napred. Tako se mogu povezati aktivne mere zapošljavanja koje je utvrdila Nacionalna služba za zapošljavanje i menadžersko upravljanje.
Postoje i neki drugi interesantni predlozi ekonomista, na primer, da se pored stranog kreditiranja osnuje i nekakva nacionalna razvojna banka koja će biti orijentisana ka ponudi dugoročnih, kapitalnih izvora koji će biti usmereni na velike projekte.
(Predsedavajuća, Gordana Čomić: Vreme.)
Završavam vrlo brzo. U svakom slučaju, privrednici očekuju od Vlade da napravi prostor za rast i da spreči dalje poniranje privrede. Paket mera koje je u tom kontekstu Vlada donela sredinom januara je dobra vest i za privredu.
Da se vratim na socijalnu zaštitu. Predlog novog zakona sadrži nekoliko konkretnih mera.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)
Javiću se kasnije po Poslovniku. Da li može?
(Predsedavajuća: Ne može.)
Javiću se u okviru vremena koje je predviđeno za poslaničku grupu. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, samo jedna dodatna napomena zbog istinitosti i obaveštavanja građana koji nas ovom prilikom gledaju u direktnom TV prenosu.
Dakle, mi smo jutros imali sednicu Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja Narodne skupštine Republike Srbije. Ta sednica je radila u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine Republike Srbije i imala je kvorum. U radu sednice su učestvovali i narodni poslanici koji ne pripadaju vladajućoj koaliciji i, što je jako značajno, u radu Odbora su učestvovali i predlagači pojedinih amandmana, konkretno i kolega Šarović, koji se javio za reč povodom jednog od prethodnih amandmana.
Legitimno je pravo da narodni poslanik može da tvrdi da je jedan amandman dobar ili loš i na to je kolega Šarović više puta ukazivao na samoj sednici Odbora. Naravno da je kompromis nešto što jeste suština politike, mislim da ćemo se tu složiti. Drago mi je što je uvažena koleginica Aleksandra Janković preko svog amandmana i kroz amandmane kolega iz LDP-a u stvari rekla da to jeste suštinska primedba, koja je usvojena. Čuli smo od gospodina ministra, Vlada je prihvatila jednu takvu, kako sam je nazvao, a vi me citirali, kompromisnu varijantu, koju smo mi kao matični odbor Skupštine Republike Srbije predložili, što je Odbor većinom glasova, u stvari jednoglasno, i prihvatio.
Ono što jeste suština, naravno da je taj tekst amandmana podeljen svim članovima Odbora koji su bili na sednici. Posle intervencije kolege Šarovića, iako nije član Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, bukvalno u roku od trideset sekundi i njemu su dostavljeni ti isti predlozi amandmana koje je kasnije tokom sednice Odbor usvojio.
Naprosto, ne bih da polemišem, mislim da se u potpunosti razumemo. Meni je drago što dolazimo na tačku razumevanja povodom ovih pitanja. Naravno da ćemo razlike po pitanju ugleda i uticaja nevladinog sektora na rad parlamentarnih institucija zadržati svako za sebe, vi ćete misliti jedno, ja ću misliti drugo, i valjda u tome i jeste suština demokratije, da se razlikujemo u mišljenju. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Gospodine Šaroviću, vama je sve oprošteno. Uvek je zadovoljstvo slušati vas, bez obzira, i kada govorite stvari koje nisu na mestu ili ne stoje. Dobra stvar i dobra vest za sve nas u Skupštini Srbije je što ubuduće izgleda nećemo morati da koristimo usluge onih koji vrše stenografske usluge, jer vi tako precizno i brižno vodite računa o tome šta izgovara predsednik određenog odbora da je to za svaku pohvalu. Samo, ima tu par manjkavosti. Zbog ostalih uvaženih kolega i javnosti dozvolite mi da ukažem na par nepravilnosti i nejasnoća koje ste možda ostavili nenamerno u ovoj vašoj diskusiji koja je trajala, čini mi se, skoro devet-deset minuta.
Dakle, ako ste vi mislili, gospodine Šaroviću, da ću ja kao predsednik Odbora 150 puta vas, koji ste narodni poslanik i koji imate pravo da učestvujete u radu svakog odbora, da pitam šta mislite o pojedinačnom amandmanu, onda mislim da ne shvatate suštinu rada određenih radnih tela Skupštine Republike Srbije. Ili ste možda zlonamerni ili pokušavate da budete duhoviti, što ste, čini mi se, uspeli.
Što se tiče citata i onoga što ste vi govorili na račun kritika koje ste vi možda mogli da izvučete, tačno je da sam govorio, i to sa ponosom ističem, da mi u parlamentu imamo problem u komunikaciji. Taj problem nije samo odraz puta koji pređemo između odbora Skupštine, skupštinskih službi i vladinih institucija, nego je to nešto sa čime se mi suočavamo. Ubeđen sam da ćemo kroz promene Poslovnika u junu mesecu otkloniti sve nedostatke i da ćemo biti još efikasniji i u tom kontekstu podržavam i vaša zalaganja da Skupština radi i deluje što efikasnije.
Što se tiče predloga koji su podnele nevladine organizacije, naravno da je tačno, gospodine Šaroviću, niko nema to pravo, osim narodnog poslanika, da podnosi amandmane. Imaju još neka nezavisna regulatorna tela, ali narodni poslanik, neko od nas 250, jedini je vlasan da podnese amandman.
Naravno, predstavnici raznoraznih institucija, organizacija, sindikata, udruženja građana, podsetiću vas, dolazili su u posete svim poslaničkim grupama, pa su predlagali određene amandmane. Ti amandmani su dolazili do matičnih odbora, pa, po logici stvari i poštujući Poslovnik, pošto ne mogu biti predlog tih nevladinih organizacija, sindikata ili udruženja, uvek se nađe neko od narodnih poslanika ko te amandmane bukvalno preslika.
Isti slučaj je bio, dozvolićete mi, sa amandmanima koji su podneseni od strane uvaženih kolega narodnih poslanika Liberalno-demokratske partije, a koji su prepisani amandmani nekih od predstavnika nevladinih organizacija.
Prema tome, tu ne vidim nikakvo kršenje niti Poslovnika, niti zakona, to je naš posao. Naš prevashodni posao je da uvažavamo mišljenje građana, bez obzira na to da li su oni okupljeni oko sindikata, udruženja građana ili nekih nevladinih organizacija.
Mislim da smo na dobrom putu zato što u poslednjih nekoliko godina i te kako uvažavamo civilni sektor, i te kako cenimo mišljenje nevladinih organizacija, koje treba da budu korektiv, ne samo u radu Vlade i vladinih institucija, nego i da pomognu nama u kreiranju zakona i zakonskih rešenja, kako bi oni bili što bolji, pre svega u interesu tih istih građana.
Stoga sve vaše primedbe doživljavam kao doprinos poboljšanju kvaliteta i efikasnosti parlamenta i u tom smislu se za svaku vašu primedbu zahvaljujem i mislim da ćemo u budućem radu još bolje sarađivati.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, članovi Vlade, vodimo objedinjenu raspravu o ova dva veoma važna zakona. Dozvolite mi da u svojstvu predstavnika Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja građanima Srbije skrenem pažnju na izuzetnu važnost ovog prvog zakona, zakona o zabrani zlostavljanja na poslu.
Predlog ovog zakona ima samo 38 članova, ali je njegova materija i suština veoma kompleksna. Ovaj zakon, više od bilo kog drugog, pored utvrđene procedure zadire u oblast psihologije, etike, filosofije i, nažalost, neuropsihijatrije. U Milanu postoji velika klinika specijalizovana za lečenje žrtava zlostavljanja na radu, iliti mobinga.
Svi građani koji rade ili koji su radili suštinski znaju o čemu ćemo danas govoriti. Pitanje je samo da li će se prepoznati u ulozi onoga koji je trpeo zlostavljanje ili će se prepoznati u ulozi mobera, odnosno onoga koji je nad drugima sprovodio zlostavljanje.
U nauci i u istraživanjima ove pojave pošlo se od ponašanja životinja, gde je primećena pojava da se životinje udružuju protiv jednog svog člana, isteruju ga ili, nažalost, usmrćuju. Izreka kaže: „Zver zvera, ptica pticu, a čovek čoveka jede“. Zašto je to tako i u ljudskom rodu i u svetu i da li je čovek zaista najsavršenija božija tvorevina, to je zaista složeno pitanje. Da li se čovek rađa zao ili je samo dobar? U svakom slučaju, naučnici kažu da dete ipak nije tabula raza.
Da zanemarimo genetsko, na formiranje čoveka, njegove ličnosti i karaktera presudno utiče detinjstvo, roditeljska ljubav, vaspitanje, i to toliko koliko je čovek imao mogućnosti da se intelektualno razvija i socijalizuje. Plašim se da je država Srbija još uvek neizgrađeno građansko društvo i da je potrebno da još puno vode Dunavom i Savom protekne dok u Srbiji ne počnemo da poštujemo sve istinske građanske vrednosti.
Zavist i ljubomora. Istraživači kažu da je pojava zlostavljanja na radu najzastupljenija u državnoj upravi, a sprovodi se, paradoksalno, nad najboljim ljudima, koji su iznad proseka, jer ih kolege doživljavaju kao opasnost i konkurenciju. Ljudi sa manje znanja i sa manje etike, često sa neprepoznatim poremećajima ličnosti, zlostavljaju i stavljaju pod mobing sve ono što im smeta na putu udvorništva, laži i manipulacije.
Kako se to dešava i gde je greška u sistemu? Greška je svakako u onome ko je bio dužan da takvu pojavu prepozna i da na nju ukaže ili da je sprečava i zatire. Greška jeste još uvek, nažalost, u Srbiji sistemska.
Govorim o ovome i potenciram ovu priču jer nas vodi do nekompetentnih ljudi koji vode preduzeća i institucije u državi Srbiji. Nekompetentni ljudi prave svoj podizbor nekompetentnih ljudi, a onda na kraju dobijate i propala preduzeća i neproduktivnu državnu upravu.
Društva kojima nije stalo do znanja i koja se zadovoljavaju time da oko sebe imaju lakeje nemaju svetlu budućnost. Srbija mora imati i imaće budućnost lepšu od sadašnjosti, i na tom je putu. O štetnim pojavama i o lošim stvarima govorimo i treba da govorimo otvoreno i javno, kako tih štetnih stvari i pojava ne bi bilo.
Dakle, ako smo odlučni da se suprotstavimo mobingu, prvo moramo doneti dobar zakon, zakon koji prepoznaje takvu pojavu kao masovnu i kojim se utvrđuju mere da se zlostavljanje na radu zabranjuje i da se ono sprečava.
U Predlogu ovog zakona propisuje se da je poslodavac dužan da organizuje rad na način kojim se u najvećoj mogućoj meri sprečava zlostavljanje na radu. Dužan je da zaposlenog pismenim putem obavesti o zabrani vršenja zlostavljanja, dužan je da sprovodi obuku zaposlenih da prepoznaju oblike zlostavljanja, da probudi svest zaposlenih o štetnosti zlostavljanja, dužan je da pokrene postupak za zaštitu ako se zlostavljanje dogodi, da sprovodi postupak posredovanja i mirenja, da, ako to ne uspe, pokrene disciplinski postupak protiv onoga ko sprovodi zlostavljanje.
Predlog zakona koji je pred vama, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, pored interne zaštite predvideo je i sudsku zaštitu u parničnom postupku, koji je radni spor. Tužbom se može, po ovom predlogu zakona, zahtevati zabrana vršenja zlostavljanja i naknada materijalne i nematerijalne štete.
Dakle, ovaj zakon obavezuje poslodavca da organizuje proces rada i mislim da je organizacija procesa rada ključna u sprečavanju zlostavljanja na poslu, jer dobrom organizacijom rada i pravilnim ocenjivanjem kako znanja tako i ljudskih potencijala, pa sledstveno tome i raspoređivanjem zaposlenih na odgovarajuća radna mesta, zlostavljanje će biti marginalizovano ili će biti svedeno na sporadične pojave.
Šta podrazumeva dobra organizacija rada? Podrazumeva svest svih zaposlenih u poslovnom hijerarhijskom nizu, od vrha pa nadole, da imaju zajednički cilj, a to je očuvanje održivosti svakog poslovnog sistema. U preduzeću je osnovno da se proizvodi, da se primaju plate, da se stvara kvalitetan proizvod i dobit; u sistemu usluga cilj je isti, s tim da se ostvaruju brze i kvalitetne usluge za sve građane; u upravi da se stvaraju dobri zakoni, da se radi produktivno, sa krajnjim ciljem da se građanima olakša život. To je naš zajednički cilj, a to je ta organizacija rada koju je dužan da napravi dobar poslodavac, a koju propisuje i ovaj zakon.
Država nije igračka. Država je ozbiljna i skupa stvar. Sve stvari, i krupne i sitne, moraju da se drže pod kontrolom, a tu kontrolu obezbeđuju, pre svega, dobri zakoni. Zato verujem da je ovo dobar zakon, koji će utvrditi standarde i pravila ponašanja, a svi oni koji ga ne budu sprovodili moraju da budu kažnjeni. To su civilizacijski standardi. Zato je ovaj zakon civilizacijski zakon.
O mobingu, o zlostavljanju na radu možemo dugo govoriti. Neke zemlje imaju posebne zakone o zabrani zlostavljanja na radu, neke primenjuju opšte zakone koji su krivični i građanski. Svuda u svetu ima ovih pojava, čak su i u zemljama razvijenog kapitalizma česte pojave mobinga koji sprovode poslodavci, s tim što su zaposleni u tim zemljama zbog jakih sindikata zaštićeniji nego u Srbiji. Istraživači kažu: mober je novi gazda koji nema ranijeg iskustva u ophođenju sa radnicima. Rekao bih da novi gazda u Srbiji može biti metafora za neizgrađenog čoveka, bez etike i po pravilu to jeste čovek bez iskustva, jer svaki iskusni čovek jako poštuje struku i pravila struke.
Kada budemo imali jasno određene ciljeve u zajedničkom interesu, kada svako dobije svoje mesto u poslovnom i u društvenom sistemu, mobing i zlostavljanje na radu biće retkost. Do tada, moraćemo da postupamo po ovom zakonu.
Što se tiče drugog zakona, Predloga zakona o volontiranju, reći ću samo nekoliko stvari. Pojedine zemlje imaju posebne zakone o volontiranju. Neke ne samo da ga nemaju, nego primenjuju radno zakonodavstvo. Suština volonterskog rada je gotovo uvek ista –dobrovoljnost, neprofitabilnost, rad bez plate, uz naknadu osnovnih troškova.
Volonterski rad u pojedinim zemljama upisuje se kao posebno stečeno iskustvo u nekoj oblasti. Izdaje se potvrda o njegovom trajanju i o stručnosti volontera, što smatram da je dobro jer je korisno za pronalaženje novog zaposlenja.
Na samom kraju, zakonski okvir nam je potreban i da bi se obezbedila pravna zaštita svih volontera, ali i korisnika njihovih usluga od eventualnih šteta.
Da volonteri svojim radom mogu da daju i značajan ekonomski doprinos narodni poslanici Narodne skupštine Republike Srbije imali su priliku da vide i tokom svojih studijskih poseta. Na primer, u Portugaliji, u banci hrane, najvećoj građanskoj inicijativi od završetka Drugog svetskog rata, pored nekoliko stalno zaposlenih, rade isključivo volonteri.
O obimu posla govore i cifre: petnaest banaka hrane u Portugaliji dnevno isporučuje trideset tona hrane, a samo u 2008. godini isporučili su blizu deset hiljada tona hrane.
Na samom kraju moram da napomenem da je 17. marta 2008. godine Skupština AP Vojvodine uputila Narodnoj skupštini Predlog zakona o volontiranju, koji nažalost nije bio stavljen na dnevni red, ali je na svu sreću ovaj predlog Vlade Republike Srbije o volontiranju uglavnom obradio iste institute kao predlog AP Vojvodine.
Zahvaljujem vam se na pažnji. Verujem da ćemo u danu za glasanje podržati ova dva predloga zakona.

Povreda Poslovnika, zahvaljujem. Prethodni govornik, uvaženi kolega Aligrudić, povredio je Poslovnik, član 104, koji govori o tome kako se poslanici jedni prema drugima moraju sa uvažavanjem odnositi, a isto se odnosi i na dostojanstvo ovog visokog doma, koji nazivamo Skupština Republike Srbije.
Gospodine Aligrudiću, vi ste sa punim pravom kritički, doduše, neprincipijelno, govorili o zalaganjima vaše stranke, o statističkim regionima, što ne odgovara istini, jer u vreme kada je Vojislav Koštunica bio predsednik Vlade, Program Vlade je bio, donekle, sličan kada su u pitanju statistički regioni. To je problem koji vi imate sami sa sobom i ne bih ulazio u taj sukob između vas samih, ali ono što ste vi u jednom trenutku rekli, možda niste ni svesni šta ste izgovorili.
Vi ste Bošnjacima, narodu koji živi na teritoriji Republike Srbije, prikačili jednu etiketu, da je ovaj zakon i Vlada Republike Srbije koja ga izmenila posle devet meseci, da je to učinjeno zbog pritiska Bošnjaka i bošnjačkih nacionalnih partija, zbog toga što oni žive nekakvim naseobinama. To je, citiram, ono što ste vi rekli.
Gospodine Aligrudiću, znam da je vaša stranka arhaična stranka i da imate pravo da se služite arhaičnim jezikom i govorom, jer negujete i slične tradicije, ali vas molim da Bošnjake ne smeštate u neseobine, jer Bošnjaci žive na teritoriji Republike Srbije, žive, hvala bogu, u svim opštinama na teritoriji Republike Srbije. Ima ih nešto više u opštinama koje vi nazivate Sandžak, u Novom Pazaru, u Priboju, u Prijepolju, u Sjenici i u Tutinu. Jedino, ako vi ne mislite da te opštine nisu u sastavu Republike Srbije, pa da, za razliku od Srba i ostalih građana Republike Srbije, i Bošnjaci žive u opštinama, na teritoriji Republike Srbije koje su lokalne samouprave i koje su lokalne zajednice.
Dakle, samo pojašnjenje. Molio bih vas da ne koristite termine koji nisu prijemčivi, pogotovo koji nisu u skladu sa pravom i sa Ustavom. Dozvolićete, nisam pravnik, a vi ste stranka koja ima tu mnogo pravnika i koja se često poziva na pravo. (Aplauz)

Gospođo predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, poštovani ministre Dačiću, dame i gospodo narodni poslanici, ironija sudbine ili slučajnost nam je dala zadatak da danas raspravljamo o onima koji su posledica onoga o čemu smo juče ceo dan razgovarali. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama, koji je danas na dnevnom redu, Srbija sa najvećom pažnjom i sa dužnim poštovanjem prema tim ljudima (izbegla i raseljena lica) danas raspravlja o ovom zakonu, jer Srbija to, nažalost, čini sa punim kapacitetom jer je po broju interno raseljenih i prognanih prva zemlja u Evropi, a među pet zemalja u svetu po produženom izbeglištvu.
Dame i gospodo narodni poslanici, na nedavno održanoj konferenciji šefova diplomatija Bosne i Hercegovine i Hrvatske, Crne Gore i Srbije, a pod nazivom "Trajno rešenje za izbegla interno raseljena lica – saradnja regiona", kome su prisustvovali i predstavnici UNHCR, OEBS, EU i Saveta Evrope, istaknuto je da je problem izbeglih i prognanih lica humanitarnog, ekonomskog i političkog karaktera i da je ostvarivanje trajnih rešenja moguće samo kroz uspešnu saradnju svih zemalja u regionu.
Različita gledanja na to pitanje dovela su, nažalost, do toga da i nakon pet godina od potpisivanja ''Sarajevske deklaracije'', prema kojoj su se države bivše SFRJ obavezale da reše izbegličke probleme, mnogobrojni problemi izbegličkih porodica i raseljenih lica nisu adekvatno rešeni.
Ponavljam još jedanput, po broju prognanih i interno raseljenih lica Srbija je prva zemlja u Evropi, a među pet zemalja u svetu po produženom izbeglištvu! Najviše problema među izbeglicama u Srbiji imaju prognani iz Hrvatske. Problem su sporenja, pre svega, oko stanarskih prava. Nekoliko desetina hiljada nosilaca stanarskih prava ne može da se vrati u svoje domove i da kao svi ostali državljani otkupe svoje stanove.
Ovo je činjenica, iako je šef hrvatske diplomatije rekao da ''Hrvatska ozbiljno pristupa svojim obavezama'', navodeći da je obnovila 146.000 porušenih kuća i da je integrisano 120.000 izbeglih i prognanih, kao i da je konvalidacija radnog staža rešena bez ograničenja.
Ministar BiH je rekao da je ova država u velikoj meri vratila imovinu starim vlasnicima i omogućila im otkup stanova sa stanarskim pravom. On je podsetio da je BiH u periodu od 1992. do 1995. godine napustilo dva miliona i 200 hiljada njenih stanovnika. Trenutno je više od pola miliona ljudi u izbeglištvu van BiH. Najviše ih je u Srbiji i u Hrvatskoj. Pri tome, u BiH živi oko 7.000 izbeglih iz Hrvatske i oko 1.500 izbeglih sa Kosova i Metohije.
Broj izbeglica u Srbiji prema popisu iz 1996. godine iznosio je oko 538.000, kao i 78.000 ratom ugroženih lica. Prema popisu iz 2001. godine broj izbeglica je oko 377.000. U periodu od 2004. do 2005. godine potvrđen je status izbeglica za 104.246 lica.
Prema podacima Komesarijata za izbeglice, u zemlje porekla iz Srbije vratilo se 69.500 lica u Hrvatsku, 79.000 lica u BiH i ostale republike bivše Jugoslavije. U treće zemlje otišlo je 46.000 lica, a oko 40.000 lica je, nažalost, umrlo. U periodu od 2000. do 2005. godine sa Kosova i Metohije došlo je preko 20.000 lica, tako da je broj interno raseljenih lica u Srbiji krajem prošle 2009. godine bio oko 210.000.
Ako se zna da je Zakon o izbeglicama donet, rekao bih, davne 1992. godine, kada je krenuo i masovni talas izbeglica iz bivših republika SFRJ, a da je u međuvremenu, uz pomoć međunarodne zajednice dosta toga i urađeno, mada nismo zadovoljni konačnim rešenjem, jasni su razlozi koji zahtevaju da se Zakon o izbeglicama izmeni i dopuni, o čemu je govorio u uvodnom izlaganju ministar Ivica Dačić.
O konkretnim izmenama i dopunama i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja je raspravljao, o njima je danas nešto govorio i ministar Dačić. Ja bih želeo samo da istaknem neke činjenice. Od 1991. do 2001. godine pomoć izbeglicama obezbeđivala je država Srbija i međunarodna zajednica i to kroz smeštaj izbeglica u kolektivne centre, s tim što su započeti projekti stambene izgradnje, a iz budžeta Republike Srbije i Visokog komesarijata za izbeglice. Od 2002. godine započinje program Komesarijata, međunarodnih organizacija, uključujući jedinice lokalne samouprave, za trajno rešavanje stanovanja izbeglica, kroz projekte kompletne izgradnje, delimične izgradnje, samoizgradnje, kupovine seoskih domaćinstava, montažnih kuća, građevinskog materijala, adaptacijom socijalnih centara za smeštaj starijih lica i drugo.
Posle donošenja Nacionalne strategije 2002. godine započela su i tri velika projekta: prvi, podrška Nacionalnoj strategiji u zatvaranju kolektivnih centara, drugi, podrška u unapređenju životnih uslova izbeglica i, treći, stambeno zbrinjavanje za izbegla i raseljena lica. Do jula 2009. godine na ovaj način izgrađeno je oko 3,5 hiljade stanova. U saradnji sa lokalnom samoupravom realizovano je 670 stambenih rešenja. Značajna je i donacija Japanske vlade za ratne i vojne invalide i porodice palih boraca, dati su povoljni krediti za radno aktivne porodice izbeglih lica.
Međutim, ostvarivanje trajnih rešenja moguće je, dame i gospodo narodni poslanici, samo kroz uspešnu saradnju svih zemalja u regionu. Da zaključim, dva su osnovna cilja kojima moramo težiti da bi se ostvarilo trajno rešenje izbeglih i raseljenih lica. Prvo, omogućiti povratak svih izbeglih i prognanih koji to žele. Drugo, integracija bez bilo kakvih oblika diskriminacije, u sredini u kojoj prognani žive i, vezano s tim, obezbeđenje osnovnog prava na stanovanje.
U svim odlukama Saveta EU, koji sadrže principe evropskog partnerstva sa Srbijom sadržane su i odredbe, citiram – ''izbeglicama, koje odluče da se ne vrate, treba olakšati integraciju; u Srbiji usvojiti novi zakon o izbeglicama i nastaviti sa sprovođenjem Nacionalne strategije o izbeglicama.'' Drago mi je, dakle, što i ove preporuke i principe evropskog partnerstva sa Srbijom, od strane Saveta Evropske Unije, Parlament Republike Srbije danas ima na svom dnevnom redu.
I na samom kraju, dame i gospodo narodni poslanici, kao predsednik Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja lično ću se založiti da se u saradnji sa predstavnicima Komesarijata razmatraju problemi raseljenih i izbeglih lica, pre svega, kao kontrola izvršenja zakonskih propisa, a i kao praćenje izvršenja vladinih i međunarodnih projekata. Zahvaljujem vam na pažnji. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas, kada raspravljamo o deklaraciji o osudi zločina izvršenih nad Bošnjacima u Srebrenici, moramo biti svesni činjenice da deklaracije i rezolucije, ma kakve one bile, neće preko noći rešiti sve probleme koje imamo u odnosima između Srbije i BiH, ali i da smo danas u prilici da Srbija pokaže jasan signal i odlučnost da je svesna zločina koji su počinjeni u Srebrenici i da je spremna da odlučnije nego ranije otpočne da se suočava s prošlošću, te da tu priliku ne smemo propustiti. To je, u stvari, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, i proces pomirenja.
Mi iz SDP-a smo imali predlog koji je mogao odgovoriti potrebi našeg društva da se suoči s onim što se dešavalo u Srebrenici. Međutim, smatrali smo da nije umesno da mašemo tim predlogom kako bismo dizali medijsku prašinu, ili ubirali jeftine političke poene. Smatramo da je reč o veoma osetljivom problemu. Zbog toga smo se potrudili da pripremimo tekst koji smatramo mnogo boljim, i u političkom i u stručnom smislu, od ovoga koji je danas pred nama. Mislili smo da u razgovorima, bez politizacije koja je skoro dva meseca pratila ovu temu, možemo doći do najoptimalnijeg teksta u ovom trenutku.
Na našu veliku žalost, mnogi su na ovoj temi želeli da se igraju patriotizma, a to je nemoralno, jer je ovo isuviše osetljivo pitanje da bi bilo predmet bilo kakve manipulacije. Bilo je, čak, pokušaja i potpunog negiranja i relativizacije ne samo zločina, nego i same deklaracije, kao i pokušaja stvaranja atmosfere nekažnjivosti i zaborava u odnosu na ovaj stravičan zločin. Sve to je i moralno i politički, dame i gospodo, nedopustivo.
Zato podržavamo nameru da se jedan ovakav akt izvinjenja usvoji u Skupštini Republike Srbije. To će za Srbiju biti veoma važno, jer će joj dati i moralni kredibilitet da isti principijelni stav ima i kada su u pitanju zločini koji su počinjeni nad Srbima. Želeli bismo da učestvujemo i u izradi i pisanju i te deklaracije. Time će se učvrstiti pozicija države Srbije, ne samo u regionu, nego i u EU. Najvažnije, napraviće se otklon od svega što se dešavalo u prošlosti.
S druge strane, ocenjujemo da nismo u potpunosti iskoristili ovu šansu. Stali smo nekako na pola puta. Nažalost, tako će se dodatno otvoriti nepotrebna polemika, i to na dva nivoa, na unutrašnjem planu će biti osporavana ova deklaracija s obe strane, za jedne će biti preblaga, a za druge će biti preoštra. Na međunarodnom planu, posebno u BiH, biće dočekana s nekim polovičnim efektom.
Reći ću nešto i o samom tekstu deklaracije koja je danas pred nama. Ne smatram umesnim to što se u preambuli nijednom jedinom rečju ne spominje zločin u Srebrenici, tako da onaj ko prvi put čita ovaj tekst ne zna o čemu se radi dok ne dođe do naziva same deklaracije.
Zbog toga sam predložio promenu u preambuli, u pretposlednjoj alineji, da novi tekst glasi, citiram amandman koji sam podneo: "Polazeći od činjenice da su u julu 1995. godine izvršeni teški zločini nad Bošnjacima u Srebrenici u BiH, koji su obuhvatili masovna ubistva muškaraca, proterivanja žena, dece i starih, i koji su prema presudama Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju okvalifikovani kao zločin genocida".
Naravno da Skupština Republike Srbije nije sud. To što se dogodilo u Srebrenici je presuđena stvar, to je učinjeno od strane najvišeg pravosudnog organa UN-a, koji mi kao država priznajemo. Mi ne donosimo presude, ne dajemo nikakve pravne kvalifikacije. Ovakvom formulacijom u preambuli, deklaracija bi, po meni, dobila na težini, a na taj način bi se osporile i sve kritike kojih će, u suprotnom, siguran sam, biti.
Drugo, zašto se predlagači u preambuli pozivaju na Ustav, Međunarodni krivični sud? Nema nikakve potrebe. Da li je svima jasno zbog čega se ovakva deklaracija donosi? Uopštenim formulacijama u preambuli, koje su sadržane u alinejama gde se govori: "Izražavajući privrženost duhu i normama univerzalne deklaracije, rukovodeći se ciljevima stalnog mira i stabilnosti, težeći da sećanje na surove oružane sukobe itd.", stiče se utisak kao da je cilj bio samo da se napravi neki tekst, a ne zašto se jedna ovakva deklaracija donosi.
Predlagači, što bi rekao narod, kruže kao kiša oko Kragujevca, beže od problema, od teme. Oprostite, dame i gospodo, uvaženi poslanici koji ste predlagači ove deklaracije, čini mi se da vam je nedostajalo hrabrosti. Uz sve uvažavanje političke realnosti, moralo se jasno reći o čemu se radi u ovoj deklaraciji. Ovo je deklaracija zbog jednog stravičnog zločina.
Poslednja alineja u preambuli je posebno zanimljiva. Citiram: "Imajući u vidu da je navedenom presudom Međunarodnog suda pravde Srbija dužna da preduzme delotvorne korake radi obezbeđenja punog poštovanja svojih međunarodnih obaveza".
Valjda, dame i gospodo uvaženi poslanici, ovu deklaraciju donosimo zbog nas, zbog naših građana, zbog suočavanja sa stravičnim zločinom, zbog istine, zbog budućnosti.
Odnos prema zločinu u Srebrenici pokazaće koliko smo kao država i društvo spremni da se udaljimo od politike koja je dovela do ovog zločina. Ova deklaracija je naša obaveza, ne samo zbog međunarodnih obaveza, nego zbog dosadašnjeg ćutanja o tome. Tog tereta se moramo osloboditi zbog nas samih.
Opšte formulacije iz preambule su, nažalost, zadržane i u samom tekstu deklaracije. Koriste se eufemizmi, npr., ''zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči tragedija'', kao da je reč o nekoj poplavi ili elementarnoj nepogodi, a ne o najvećem i jedinstvenom zločinu koji se desio na teritoriji Evrope posle Drugog svetskog rata.
Uprkos svemu, svesni smo osetljivosti ovog pitanja. Kakav god tekst deklaracije da na kraju usvojimo, dame i gospodo narodni poslanici, realnost je da, izgleda, u ovom trenutku, kao Narodna skupština, kao društvo, kao država, više i ne možemo. To je činjenica s kojom smo danas svi suočeni. Pogledajmo zato istini u oči; opet će jedni relativizirati, a drugi dolivati ulje na vatru. I jedno i drugo je pogrešno.
Namere predlagača su iskrene, plemenite, korisne za državu Srbiju. Svesni smo i ograničenja predlagača da se dođe do što je moguće većeg broja narodnih poslanika koji bi trebalo da podrže ovu deklaraciju, jer je ovo veoma značajno pitanje i zaslužuje našu punu podršku.
Bez obzira na sve, uvažavamo činjenicu da, i u ovakvom obliku, ova deklaracija predstavlja mali korak ka menjanju našeg odnosa prema ovom zločinu. Deklaracija bi trebalo da bude i bitna pretpostavka u uspostavljanju poverenja među narodima i državama bivše Jugoslavije.
Veoma je značajno što ova deklaracija ipak sadrži poštovanje presude Međunarodnog suda pravde, koji je zločin u Srebrenici okvalifikovao kao zločin genocida. Deklaracija sadrži i osudu tog zločina, sadrži i spremnost da se, ukoliko je u Srbiji, najodgovorniji za ovaj zločin, Ratko Mladić, uhapsi i privede Haškom tribunalu.
Na samom kraju, dame i gospodo narodni poslanici, hoću da kažem da još uvek postoji prostor da se i neke od naših primedaba ugrade u predloženi tekst deklaracije. Zahvaljujem na pažnji.

Gospođo predsednice, reklamiram povredu Poslovnika, člana 104. Koleginica Marina Raguš je maločas govorila. Prosto je fascinantno, koleginice Raguš, sa kojom mirnoćom vi izgovarate nešto monstruozno. Vi izjednačavate Markale, Račak i Srebrenicu. Za vas je to izmišljotina. Za vas su, izgleda, Bošnjaci sami sebe ubijali i to prikazivali kao nekakve zločine. Draga moja i uvažena koleginice, da li vas je makar malo stid?

Zahvaljujem, poštovana potpredsednice Skupštine.         Hteo bih da ukažem samo na nekoliko, čini mi se veoma važnih činjenica, koje se odnose na zakon o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Republike Slovenije o socijalnom osiguranju. Čuli smo ministarku koja je napomenula nekoliko važnih segmenata ovog sporazuma.
Dozvolite mi samo da kažem da je ovaj sporazum zasnovan na standardima koje predviđa Uredba EU i naše države u ovoj oblasti, kao i na standardima koji regulišu socijalno osiguranje radnika migranata. To podrazumeva princip jednakog tretmana osiguranika dveju strana, izjednačenost teritorija strana ugovornica u korišćenju i ostvarivanju ovog prava, kao i za nas veoma važno sabiranje staža osiguranja i eksport naturalnih i novčanih davanja.
Predloženi zakon značajno će doprineti rešavanju osiguranika, odnosno penzionera državljana Republike Srbije, kojih po procenama i podacima Ministarstva rada i socijalne politike ima negde oko deset hiljada, a koji do sada nisu mogli da ostvare ovo svoje pravo po osnovu staža osiguranja koje su ostvarili u Republici Sloveniji zbog nepostojanja sporazuma o socijalnom osiguranju između dve države.
Ministarka je napomenula, Slovenija je poslednja od država članica bivše SFRJ posle 18 godina sa kojom mi, evo i na ovaj način, treba da ratifikujemo ovaj jedan veoma važan sporazum.
Dalje, ovim zakonom je omogućena i nesmetana primena koja predstavlja sveobuhvatni međunarodni sporazum iz oblasti socijalnih osiguranja, a koji sadrži, kao što smo čuli, i odredbe o ostvarivanju prava iz penzijskog, invalidskog, zdravstvenog osiguranja i, što je veoma važno, uključujući i prava na osnovu povreda na radu i profesionalne bolesti i prava za slučaj nezaposlenosti.
Nekoliko razloga je veoma bitno, na koje bi hteo da ukažem, zašto je ovaj zakon i predložen po hitnom postupku. On je potpisan od strane dva ministra za rad i socijalnu politiku, ministra u Vladi Republike Slovenije dr Ivana Svetlika i ministra u Vladi Republike Srbije gospodina Rasima Ljajića, 29. septembra. Naša Vlada je uputila 19. novembra na ratifikaciju nama ovaj sporazum.
On je važan i zbog toga, osim što se čekalo jako dugo na zaključivanje ovog sporazuma, što veliki broj lica nije bio u mogućnosti da ostvaruje svoja prava po osnovu staža osiguranja koje je stekao u Republici Sloveniji. Potrebno je ukazati i na značaj ovog sporazuma i na činjenicu da bi primena sporazuma imala veoma značajne efekte u oblasti penzijsko-invalidskog osiguranja, kao i u zdravstvenoj oblasti.
Posebno bih na kraju ukazao na to da bi se na taj način rad organizacija za obavezno osiguranje bitno olakšao i ostvarile bi se značajne finansijske uštede, jer bi primenom ovog sporazuma budžet Republike Srbije bio rasterećen. Zato verujem da će u Danu za glasanje skoro svi poslanici Skupštine Republike Srbije glasati za ratifikaciju ovog sporazuma. Zahvaljujem na pažnji.