Zahvaljujem.
Pošto ja duboko verujem da nema ni jednog teksta bez konteksta, ja ću naše komentare o Predlogu zakona o nacionalnim parkovima pokušati da podelim sa vama kroz kontekst u kojem je ovaj predlog zakona predložen i kroz kontekst onoga gde treba da bude primenjen. Ako ne bude izmenjen, pošto smo sada čuli ovde da se predlozi zakona koji su trenutno u raspravi usaglašavaju sa predlozima zakona koji uopšte nisu u raspravi na snazi.
Ja znam da me nećete razumeti, ali najdobronamernije vas molim da to ne bude argumentacija. To je uvredljivo za Skupštinu. Šta ćemo vam mi onda, svi poslanici, ako ćete odredbe ovog zakona usaglašavati sa nečim što nije na snazi? Nije ova sala samo za glasanje i čak nije samo za folklor u raspravi ko je šta uradio i šta je posle bilo.
Ova sala je, kada je ova tema u pitanju, to je kontekst, da zajedno razumemo kako će da izgleda politika koja se vodi u nacionalnim parkovima 10 godina od danas. Ako to ne razumemo, onda je naš nesporazum banalan, ali dubok i ne premostiv, s obzirom na volju da se o tome u stvari ne razgovara. Dakle, to je kontekst.
Kada donosite propise u politici, bez obzira da li ih predlažete ili o njima raspravljate, o njima odlučujete, amandmanima ih menjate, dakle, da li ste izvršili zakonodavnu vlast, postoje ukupno dve vrste političkih propisa o kojima možete govoriti. Prvi su propisi koji menjaju društvene veze, koji menjaju odnose među ljudima. To su vam Krivični zakon, Porodični zakon, Zakon o socijalnom staranju, Strategija smanjenja siromaštva. Dakle, to su vam zakoni koji se tiču odnosa među ljudima i među njima popisujete šta se sme, šta se ne sme, šta je poželjno, šta nije poželjno.
Druga vrsta zakona su zakoni i propisi koji menjaju prostor. To su zakoni kojima donosite prostorne planove, kažete - ovde će biti grad, ovde auto put, ovde most, ovde železnica, ovde brana, ovde ćemo imati iscrpivost gasa, nafte, vode, ovde ćemo štititi. To su zakoni koji menjaju prostor.
Šta je kontekst zakona koji ste vi nama doneli? To je jedina vrsta propisa koja mora da ima osobine obe. Štitite i menjate prostor, ali morate da menjate i odnose među ljudima unutar društva, svest ljudi o tome zašto su zakoni iz oblasti zaštite životne sredine važni, jedini zakon koji meša, svi ovi ostali se dele na dve grupe. Ili menjate odnose među ljudima ili menjate prostor. Da li gradite, ili ga rušite ili ga prljate ili ga štitite, prostor je u pitanju.
Šta ste vi nama ovim predlogom zakona u celini poručili? Da ste se odlučili da napravite predlog zakona u kojem ćete pričati šta je poželjno da bude. To se na starom srpskom kaže „viš ful vona bi tinking“. Dakle, kao bi mi voleli da to izgleda sa nacionalnim parkovima? Ja to smatram duboko pogrešnim pristupom. I obrazložiću zašto.
Šta smatram dobrim pristupom? Da se zakoni koje ovako mešaju - menjam odnose među ljudima i menjam prostor; da se tačno propiše šta se sme a šta se ne sme. Znate, da ljudi umeju da čuvaju prirodu, mi ne bi živeli u eri ozbiljnih klimatskih promena, mi ne bi živeli u zagađenom zemljištu, vodi i vazduhu, to ljudi rade. Mi prirodu čuvamo od nas samih jer nas baš briga za prirodu tokom decenija ili vekova pre nas.
Ako imate pred sobom vrstu živuću koju opšte nije briga šta će da uništi, nemojte da nam dajete zakon šta bi voleli da bude, neće da radi. Moramo da imamo propise šta se sme i šta se ne sme.
Ja ću pokušati da vam kroz par primera pokažem zašto zakon neće doneti rezultate kojima se vi nadate a koje mi vidimo u odredbama da ih neće biti.
Prva ilustracija je već pominjana. Vi ste, odnosno vaše ministarstvo ili ministar lično ili ko već radi na Vladi po Poslovniku o Vladi, glasali za odluku o izmeni i dopuni prostornog plana posebne namene za Kopaonik. Ta odluka danas je stupila na snagu. Njena prva verzija aprila je stupila na snagu, druga je glasana na Vladi 24. septembra i 2. oktobra stupa na snagu. Odnosi se na oblasti opštine Raška, Leposavić i Brus. Ta odluka, to je odluka Vlade, danas stupila na snagu.
Šta kažu u toj odluci? Da nam treba izmena prostornog plana u Nacionalnom parku Kopaonik zbog toga što postoji nova turistička ponuda, zbog toga što postojeći sistem zaštite, onemogućava gradnju na teritoriji tih opština i to sve ne bi bilo tako neobično da se prvobitnom odlukom za koju ste i vi glasali, odluka i izmena prostornog plana posebne namene nije poverilo prvo Ministarstvu građevine, a onda privatnoj firmi, odlukom Vlade.
Sa šest miliona dinara, firma „Hepako“ Vračar d.o.o. će finansirati izradu izmene prostornog plana posebne namene u Nacionalnom parku Fruška gora. Ta firma u APR je od osnivanja 20. maja 2014. godine, delatnost te firme je upravljanje nekretninama za naknadu.
Mi razgovaramo o nacionalnim parkovima ovde, vi pričate o tekstu zakona koji je, kako bi smo mi voleli da sve to izgleda. Danas je stupila na snagu odluka Vlade gde firma za upravljanje nekretnina uz naknadu finansira izradu izmena prostornog plana posebne namene. To ne biva, kako da vam kažem. To jedno sa drugim ne biva.
Ko je zakonski zastupnik? Maters Uhael Ali Alebuoni da Eri iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, sa osnivačkim ulogom od 100 dinara, to je sve legitimno, apsolutno legitimno i u APR i sve po redu. Ono što ja sporim kao rezultat te legitimnosti da će odlukom moje Vlade koja je danas stupila na snagu osam dana nakon objavljivanja u „Službenom listu“, privatna firma „Hepako“ finansirati izradu izmena prostornog plana posebne namene.
Kažu – što ti sumnjaš u dobre namere te firme? Jako me baš briga za njihove dobre namere. Ja hoću odgovornost i hoću etiku odgovornosti od moje Vlade, od nas ovde da se nađe odgovor na pitanje – a zašto ta firma koja upravlja nekretninama za naknadom daje pare za izradu izmena prostornog plana nacionalnog parka? Šta su? Donatori? Filantropi? Crkveni ljudi? Imaju viška para? Pa šest miliona hajde neka neko tamo da, kažu – biće na javnoj raspravi 30 dana.
Mi imamo duboko nerazumevanje oko ovakvih odluka. Imamo duboko nerazumevanje oko toga šta je javno-privatno partnerstvo u oblasti zaštite životne sredine i u oblasti nacionalnih parkova. Ovakve stvari su se već dešavale.
Dakle, nije javno-privatno partnerstvo – daj mi ga, moj je, prvi sam ga video, imam javnu poziciju pa se privatno dogovaram šta god hoću. To nije javno-privatno partnerstvo.
Ovo je vrlo ozbiljna stvar. Ja ne izražavam sumnju u bilo čije loše namere zato što ja nemam sposobnost da verujem na „majke mi“ u nečije dobre namere. Ja sam ovde da pitam i da dobijem odgovore šta želi firma „Hepako“ od Nacionalnog parka Kopaonik i zašto moje ministarstvo koje u svom delokrugu ima i zaštitu životne sredine, zašto na to ne reaguje i zašto je glasalo za takvo šta?
Drugi primer konteksta i to vam je kontekst, možemo mi da razmenjujemo podatke, ja bih da sam na vašem mestu, ja bih bila zadovoljna da u ovoj Skupštini ima poslanika koji do detalja znaju stanje u životnoj sredini.
Nikada sebi ne bih dozvolila omalovažavanje sa rečenicom – u zelenom fondu nije bilo ni dinara 2012. godine, kao što nikada sebi ne bi dozvolila rečenicu da je stanje mnogo bolje, a nema agencije za hemikalije, a ne znamo gde je išao novac od – zagađivač plaća. Različiti smo ljudi. Vi imate vaše pravo, ja imam moje pravo.
Drugi primer, Nacionalni park Fruška Gora i problem koji ne rešava ni ovaj zakon, zbog toga što je, šta bismo voleli da bude, a ne šta se sme, šta se ne sme. Vratili zemljište crkvama. Ja glasala za. Šta je crkvi oteto, red je da se vrati. Crkva sada kaže – sa zemljištem u nacionalnom parku, to je naše, nemate vi tu nikakva posla. Šta ćete sada da radite? Šta ćete da radite sa hektarima u nacionalnim parkovima koji su u vlasništvu SPC, a neko tamo vidi iz vlasti ili opozicije, ima nas dovoljno, i previše takvih koji pitaju – znaš li ti ko sam ja, šta ti meni možeš, pa kaže crkva – ja to radim u Nacionalnom parku Fruška gora šta god ja hoću.
S tim u vezi, ono što je jedna od izmena ovih zakona, koja spada u najgori registar, je da ukidate nadležnost pokrajinskih inspekcija. Zašto? Kaže – tako će biti i u budućem Zakonu o zaštiti prirode. Ja ću opet pitati zašto? Ili će odgovor biti, odnosno bio je do sada – to će sve biti kao i do sada, ne može ministarstvo to da radi bez pokrajinskog inspektora, samo sada će pisati da to ministarstvo radi. To je nerazumno, neracionalno, nepotrebno, zbog toga što kako-tako taj sistem inspekcija je bolji kada imate, kao što imate propis koji kontroliše rad svih inspekcija, ali kada ostavite ljude koji su na terenu, i ovako ih je malo, da rade ono što treba da rade.
Da ne pominjem da ovaj Zakon o nacionalnim parkovima je pred nama kao da ni prethodnog zakona nije bilo i kao da nema nikakve istorije upravljanja nacionalnim parkovima u Srbiji i u onome što je odbrana zakona, što je legitimno. To šta će Vlada da priča ili ovlašćena predstavnica Vlade, to je sve legitimno, šta god hoćete, branite kako god hoćete zakon. Zajednička je šteta ako se to radi bez podataka i napamet. Tu je moja opaska, ne bih ja u ovoj Skupštini govorila – ove odredbe su usklađene sa zakonom koji uopšte nije u proceduri u Skupštini Srbije. To je neproduktivno, ali vaše je pravo. Tu ne zameram.
Ono što je moja treća priča o kontekstu je da nacionalni parkovi u Srbiji i ovaj zakon i ovde u raspravi, mi ne govorimo o nacionalnim parkovima, mi govorimo mrežno o tome gde i kakvo zagađenje, oštećenje, trajno ili privremeno, ko o tome brine, zašto. Nije to tema nacionalnih parkova. Tema Zakona o nacionalnim parkovima je kako želimo da nacionalni park u sadašnjim granicama prostornih planova, stari nacionalni parkovi i možda neki novi koje ćemo odlučiti da postoje, kako će da izgledaju za deset godina. O tome nikada nije bilo reči u ovoj Skupštini.
Nemojte ovo da razumete da je to moja kritika Vlade. To rade sve vlade i to, nažalost, radi i većina. Mi nemamo dijalog koji je orijentisan ka budućnost, a vezan za temu. Mi imamo dijalog - ti si kriv, mi imamo dijalog – to se ne može, žao mi je, maksimum i super je, nikada nije bilo ovako dobro. To nije dijalog. Ali, razumem, svako bira sebi kako će da priča i kako će da komunicira o temi. Moje je pravo da podelim sa vama ponudu koju ja imam. To je kako će da izgleda Nacionalni park Kopaonik za sedam godina od sad? Kako će da izgleda? Šta će biti zaduženja ministarstva kada dođe izrađen, izmenjen prostorni plan posebne namene i bude na javnoj raspravi u Brusu, Leposaviću i u Raškoj.
Da li vi stvarno mislite da ovde sede ljudi koji ne znaju o čemu se radi kada tako nešto pročitaju? Da li vi stvarno mislite da iko ima prava da tako šta odćuti? U Leposaviću ćete imati javnu raspravu o tome šta je naručila i platila firma „Hepako“ doo? Taj Nacionalni park Kopaonik čak uopšte nije samo naša briga. Ako nemamo ovde predlog da kada je Kopaonik u pitanju da ministar ima ideju da zajedno sa jednim delom Republike Srbije, sa kojim uspostavljamo normalizaciju i sa Crnom Gorom i sa BiH, da imamo zajednički plan za ubuduće, onda mi nemamo u suštini raspravu o temi kakva bih ja volela da bude tema nacionalnih parkova. Da ne spominjem zaštićene vode i zaštićene riblje vrste.
Građani su pokrenuli jednu peticiju za spas voda i sportskog ribolova u Srbiji. To se ne odnosi samo na vodne resurse u nacionalnim parkovima, a njih ima. Zato vam kažem. Da se ne lažemo, bila bih zadovoljna da ovde imam nekog da razgovaram s njim ko je obišao, recimo, sve vodne resurse u nacionalnim parkovima u Srbiji. Zna gde su, nema putokaza do onde, ali znam gde su, pitala ljude, pa me odveli.
Dakle, kada imate građansku peticiju kojom ljudi kažu da je krivolov u porastu, da je ugrožavanje zaštićenih vrsta u porastu i mole da se o tome razgovara, da razgovaramo o tome kako da zaštitimo i sportski ribolov, kao što sportski ribolov treba da bude, ali generalno i vode u Srbiji. One su na drugi način deo zaduženja vašeg ministarstva. Ali, ja sada govorim o vodnim resursima unutar nacionalnih parkova za koje svi znamo gde su locirani i na koji način se njima upravlja.
Da zaključim sa početkom rečenicom o tome šta je kontekst oko koga ja pravim ovaj tekst. Kontekst je da menjamo perspektivu na koju smo navikli kada je u pitanju donošenje zakona u ovoj Skupštini. Možda u nekim drugim sektorima ne postoji nijedno uvo koje bi čulo takav moj predlog, ali nekako možda bez ikakvih razloga, ja imam uverenje da u oblasti zaštite životne sredine, ako nigde drugde, postoje ljudi koji će čuti i razumeti kakva je razlika u tome kada donosiš odredbe iz oblasti ovih propisa i svih drugih, pri čemu ne pravim ni prioritete, ni šta je manje važno. Drugačije je.
Za zakone koje ste tek najavili mislim da mogu sa vama da podelim jedan utisak. Želim kada unesete Predlog zakona o zaštiti prirode da ne vodimo ovakvu raspravu ni jednim jedinim delom, niko između nas, da ne vodimo raspravu – ja sam u pravu, ti nemaš pojma, nego da vodimo raspravu o tome šta će novi Zakon o zaštiti prirode učiniti da Srbija nekako izgleda 2020. godine, kao što bih volela da je rasprava o Predlogu zakona o nacionalnim parkovima tako izgledala.
Ja imam svoje procene, vi imate svoje procene i niko srećniji od mene u ovoj sali kada bi o tome pričali i kada bi se pokazalo da moje procene, koje za mnogo šta nisu optimistične, apsolutno ne stoje. Mnogo važnije od toga, ljudi koji nas slušaju, razumeli bi kako će da izgleda Kopaonik 2020. godine.
Za sve ostalo što se izrazili kao teškoće u funkcionisanju ministarstva, ovo je trenutak za etiku odgovornosti. I vi i prethodna ministarka ste bili upozoreni – ne ukidajte Agenciju za hemikalije, ne ukidajte Fond, radite s tim šta god hoćete, ne igrajte se sa institucionalnim stvarima zbog personalnih obračuna. Obračunajte se s ljudima koliko hoćete, ne obračunavajte se sa vladavinom prava.
Sada ćemo u septembru i oktobru, posle Izveštaja o spremnosti Srbije, imati vraćanje. Ja neću o tome govoriti kada budemo vraćali Fond ili kada budemo vraćali u sistem one institucije koje treba da budu u sistemu zaštite, ali neću ni prestati da upućujem molbu, predlog, zahtev, ljudima iz oblasti životne sredine. Možda zvuči paradoksalno. Nema nikog pogodnijeg, spremnijeg, ja mislim sa više znanja i volje da se založi za stvarnu vladavinu prava nego ljudi iz tog sektora. Kada toga bude, kada tema to bude, onda ćemo videti da je dijalog u ovoj Skupštini nešto što može da bude kvalitetno i na korist onih zbog kojih svi zajedno sedimo u ovoj Skupštini, a to su građani Republike Srbije i generacije koje možda još nisu rođene, a kojima smo dužni nacionalne parkove u boljem stanju nego što smo ih zatekli. Hvala.