Zahvaljujem.
Predlog izmena Zakona o izboru narodnih poslanika i lokalnim izborima koje sam podnela imaju u svojoj suštini samo jednu jedinu nameru da nakon sledećih izbora svugde gde se ljudi biraju za odgovorne uloge bude 40% manje zastupljenog pola. Svi mi kad to kažemo pomislimo na da to znači 40% manje žena, odnosno da ne bude manje od 40% žena, da će biti 60% muškaraca. To je tema o kvotama za koje mnogi muškarci i mnoge žene kažu – nisu potrebne, nisu prirodne. Moj odgovor je – naravno da nisu prirodne. Jedinu prirodnu kvotu ima majka priroda i ona je 50%. Ali, društvena pravila, društvene uloge i ono što je društvo da zna gde je ženi mesto, okupilo je hiljade žene tokom decenija i vekova iza nas da se izbori za svoje pravo, da se glas žene čuje, da se glas žene uvažava i da žene i muškarci zajedno odlučuju o razvoju društva u kome žive. Zato je moj predlog 40% manje zastupljenog pola.
Zašto je to teško? Zato što postoji ogroman otpor i mnogo laži o razlozima zašto nema žena na mestima odlučivanja, zašto ih nema tamo gde se donose političke odluke, gde se donose finansijske odluke, gde se donose odluke važne za društvo. Lažemo se, pa kažemo – ili neće žene, što je laž, jer se učlane u stranke, pa kažemo – ne umeju žene. Žene kažu – dobro, naučićemo, nije problem. A kako to da vi umete, pa vidi nas? Mi smo oduvek u politici, mi sve umemo. Pa, po rezultatima baš se i ne bi reklo sve zajedno.
Ili kažu – nisu žene za politiku, to je prljav posao. Pa ko politiku čini prljavim poslom? Dođu vanzemaljci pa učine politiku prljavim poslom. Pa ako kažete rečenicu da neće žene u politiku zato što je politika prljav posao, a većina u tom poslu su muškarci, pa ko je prljav? Zašto je potrebna kvota da dođemo da pospremimo ponešto od onoga što je zaprljano? Zašto je potrebno 40% žena svugde nakon sledećih izbora? Zato što nema razvoja Srbije ako stav, argument, ideja, mišljenje, predlog o tome kako Srbija treba da izgleda godinama pred nama, ne bude bio izrečen i ženskim glasovima.
Šta nam treba da se to dogodi? Trebaju nam muškarci kao većina. Nema nijedne odluke koja je doneta tako da je korenito menjala društvene odnose, da je duboko zasecala u stereotipe u društvu, a da nisu muškarci kazali – hajde, nije ovo loše, hajde da to usvojimo i prihvatimo.
I to je otprilike motiv kad god sam podnosila bilo koji predlog u Skupštini Srbije, bez obzira da li sam činila vladajuću većinu ili opoziciju. Kada ste opozicija treba samo da budete u pravu, a vlast je odgovorna, da se ono što je dobro za sve zaista i dogodi u društvu.
I ishod da su ova dva predloga od 40% žena ubuduće svuda gde se o bilo čemu u Srbiji odlučuje je počeo tako što smatram da je to ispravna stvar. Da je ispravna stvar boriti se za 40%, da je ispravna stvar tako se odužiti onima koje su se pre nas borile za manje kvote za sve do žena koje su se borile za pravo glasa. Mogu da budem u pravu kao opozicija koliko god mi je volja, ali da bi se rasprava o ovom zakonu, glasanje o njemu, rasprava o amandmanima dogodila, to je odluka predsednice Narodne skupštine i to je njena odluka koju je ona donela, uz saglasnost predsednika Srbija, vladajućih stranaka, ali je njena odluka.
To naglašavam zato što je tako trebalo da se radi o svakom zakonu, o svakom propisu, oduvek. Zašto je ishod dnevnog reda ove sednice izborni zakoni koje je predložila poslanička grupa SNS od 3% i moji predlozi koji traže 40% žena na svim mestima odlučivanja? Zato što nismo hteli dijalog. Ovog zakona o 3% smanjenog cenzusa ne bi bilo da nije bilo izostanka bilo kakvog dijaloga, bojkota, da nije bilo ulice, da nije bilo nažalost gorkih i ružnih reči, umesto dijaloga o izbornim uslovima pre godinu, dve, tri, pet, ne bi bilo svih predloga zakona koje je vladajuća većina unela u Skupštinu od jula meseca u nekakvom obliku dogovora uz učešće EU.
Ne postoji trenutak u kojem ću ja odustati od borbe da Srbija uđe kao punopravna članica u EU. Ne postoji.
(Vojislav Šešelj: Ih!)
Deo te borbe, svi narodni poslanici koji dobacuju – ih, mogu da vam kažem samo me gledajte. Samo me gledajte! I ovi sa –ih, i ovi sa – eh.
Evropa je civilizacijski imperativ našeg društva.
Evropa je neophodan uslov našeg razvoja i Evropa je došla da razgovara kao medijator između vlasti i opozicije. Znate, kada se to dešava u porodicama gde jako sekirate mame i babe, one vam kažu - kako vas nije sramota, da ne umete sami da sednete za sto pa da se dogovorite. Uz to, ja dajem punu podršku svakom naporu svakoga ko će uložiti bilo koju energiju u dijalog između vlasti i opozicije, unutar bilo kojih grupa. Zato što je i ovaj dnevni red prostor za dijalog. Ne bi ga bilo da ja duboko ne verujem da je ispravna stvar kada vidim da ulazi Zakon o izboru narodnih poslanika, da je ispravna stvar tražiti 40% za žene. To je prosto ispravno. To je deo moje duge političke borbe.
Ja mogu da imam etičke dileme o tome šta će biti kad je to uradim, ali to je moja lična stvar, nisam ja važna u celoj dilemi oko toga, kako dijalogom do normalnih institucija, kako dijalogom do manje nepravdi za žene u društvu i kako dijalogom do evropskog lica Srbije, jer je budućih 40% žena nešto što i Evropa razume. Džaba meni volja za dijalog ako predsednica Skupštine ne donese odluku i ne razume da je to dobro za sve.
Nije veći broj žena u parlamentima jedina tema oko koje bih ja volela da se ovako radi. To je i zaštita životne sredine, to je i svaki međupartijski dijalog o nasleđenim problemima kao što je dijalog Beograda i Prištine, to je svaki dijalog o tome šta i kako treba menjati u Ustavu Srbije, to je svaki dijalog o malim, sitnim nepravdama koje doživljavaju ljudi u Srbiji, a koje mi često imamo nameru da ne vidimo. Otud je ovo moje objašnjenje zašto mislim da je dobro da je predlog stavljen na dnevni red i da je dobro da se glasanjem ishoduje 40% žena u Srbiji.
Može da bude raznih interpretacija o tome kako se ovo dogodilo. Svako može da ima svoju interpretaciju, ali ne može svako da ima svoje činjenice. Moja obaveza i dužnost je da s vama podelim činjenice o mojim motivima i mom stavu o tome šta je ispravno da se radi kada se već donosi zakon o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika ili lokalne samouprave, a odgovor vladajuće većine je sadržaj ovog dnevnog reda.
Zašto ovo umemo, a nismo umeli ni jednu drugu stvar skoro, i da li će nam ostati od razgovora o odredbi koja smanjuje cenzus za izbore i odredbi koja povećava učešće žena, hoće li nam ostati u pameti da je tako bolje? Procena u politici je da samo kada radite stvari, a ne morate, vi proizvodite ozbiljne, progresivne korake društva. Nije morala predsednica Skupštine da sastavi ovaj dnevni red. Nisam ni ja morala da podnesem zahtev za 40% žena na listama, ali je ideja koju možete videti u savremenoj istoriji ranije, dakle da u politici radite stvari koje ne morate, da onda pravite zaista korenite, duboke promene nad kojima posle možete da gradite sopstveno društvo opet.
Daću vam samo jedan slikovit primer. Vili Brant nije morao da klekne. Time što je klekao napravio je istoriju. Prošla bi ta poseta i bez njegovog klečanja. Mi ne moramo sve ovo o čemu razgovaramo, ali možemo da proizvedemo odlične posledice po dijalog, po prostor dijaloga u društvu, o razgovoru o tome u kome će žene slušati šta govore muškarci, muškarci slušati šta govore žene, u kojima ćemo razumeti da je neophodnost našeg dijalog, neophodnost uvažavanja žena u politici, u finansijama, u biznisu, svugde, da je to ono što tera društvo napred i otuda moj predlog da najmanje 40% tako bude zastupljenog pola u budućnosti. To znači sto najmanje žena u Skupštini posle ovih izbora. Znači takođe i sto muškaraca ako bude pameti, jer je manje zastupljen pol.
Ako znam da smo krenuli od tri ili pet posto ranih devedesetih, ako sam učestvovala u svakoj institucionalnoj političkoj, dijaloškoj borbi zajedno sa civilnim sektorom, sa ljudima od znanja sa akademijom, da argumentujem nešto tako prirodno, kao što je - otvori prostor za žene u politici, one na to imaju pravo, prirodno pravo. Tako sam se naslušala raznih argumenata zašto to nikako ne bi trebalo da se desi.
Ne bih volela da ponovo čujem argumente zašto ne bi trebalo da bude 40% žena. Ali, u redu, i to je deo dijaloga da ponavljamo sopstvenu argumentaciju bez obzira što vidimo da ne drži vodu, da nam treba 50% žena.
Zašto je važno da radite stvari i koje ne morate? Kao reakcija na osnovni predlog teksta zakona pojavili su se amandmani koji samo poboljšavaju tekst zakona i krenuo je dijalog. Ne moraju ti amandmani da se prihvate, ali bi bilo pametno, bilo bi dobro, bilo bi korisno da predsednici stranaka razumeju da je dobro da uradiš i ono što ne moraš zato što od toga imaju zajedničku korist žene u strankama koje amandmane predlažu i mahom muškarci koji o tim amandmanima odlučuju.
Zašto je još važno da se dogodio ishod prihvatanja mojih predloga zakona? Zato što kada god govorimo o tome da nam treba više žena u politici, najčešći odgovor je – nemoj sada, nije vreme. Ja pitam – kada je vreme? Nemoj sada ima važnijih stvari, nemoj sada o tome. To isto ne mora, ali se bira zato što nećemo dijalog, o tome koliko malih nepravdi žene u Srbiji žive svaki dan. Šta možemo mi da uradimo da te male nepravde ispravimo? Mi smo društvo sa teškim istorijskim bremenom i teškim nasleđem i ne razumemo koliko nam treba zajedničke energije, ko god bio vlast, opozicija, uticajan, pametan, mediji, akademija, glumac, šta god, koliko nam treba dobre volje da skratimo vreme rešavanja istorijskog nasleđa i bremena koji nosimo sobom i ne razumemo koliko smo sebični ako nećemo to da uradimo sada, nego ćemo generaciji koja dolazi ostaviti isti paket problema koji imamo. Ja na to ne pristajem kada su žene u pitanju.
Cela moja politička borba je bila zasnovana na tome da ja znam da kao i druge žene danas u 21. veku stoji na ramenima bezimenih žena koje su prethodnih decenija, vek ginule, stradale, borile se zato da bi mi mogle da se rodimo u 20. veku i da imamo prava koja nam po prirodi pripadaju, a imamo ih tek kada su zapisana u Deklaraciju 1948. UN, kada su zapisana u ženska prava kao ljudska prava, tek onda ih stvarno imamo.
Ovaj deo našeg zajedničkog posla je moja odluka da pripremim svoja ramena za one koje dolaze, da sledeća generacija političarki u Srbiji ne razume da joj kažeš – kvota, jer po prirodi stvari je muškaraca i žena po 50% na svakom mestu gde se odluče.
(Narodni poslanik Vojislav Šešelj dobacuje s mesta.)
Narodni poslanici opet dobacuju previše.
Znate, da ja zaista mogu da odlučim, moj bi amandman glasio – ne sme da bude više od 30% muškaraca u politici.
(Vojislav Šešelj: Slažem se.)
Dosta je bilo vala, dosta. Ali, to je samo za šalu i komiku.
Da znam da ima spremnosti u društvu, ja ne bih odustala od onoga što smatram prirodnim, a to je paritet potpuni tj. 50% žena i 50% muškaraca.
Stvarno bih volela da razumemo da odluka o tome da bude najmanje 40% žena, znači punu izdemokratizaciju stranaka. Znači puno za sve nas koje tačno znamo sa kolikom teškoćom unutar stranke ostvaruješ pravo da te sasluša sa pažnjom i ozbiljno bilo ko, a ti pouzdano znaš da govoriš argumentovano, da govoriš tačno, da govoriš s brigom o budućnosti, da govoriš provereno. To je u svim strankama tako, u sve jednoj stranci. I, ovog trenutka je tako, jer treba razgovarati i pregovarati o zahtevima i predlozima raznih poslaničkih grupa kako da se zakon koji predlažem i poboljša.
Ja imam lični poziv svim predsednicima stranaka, razmislite i uradite dobru i ispravnu stvar, baš zato što ne morate. To ume da donese mnoga dobra u vaš posao, i to dobra i muškarcima i ženama.
(Vojislav Šešelj: Nisi valjda pri kraju?)
Za kraj… narodni poslanici su nestrpljivi da završim, samo me gledajte. Samo me gledajte i slušajte.
Zahvaljujem predsednice. Nestašno ovo, a ne ume, šta ćete?
Moja poslednja molba.
Rekla sam – nestašno, a ne ume. Neverovatno. Rekla sam – nestašno, a ne ume, naučiće valjda.
(Vojislav Šešelj: Niko mi tako nije bio blag izraz upotrebio u poslednjih deset godina.)
Vidim.
Velike nepravde, koje imamo kao društvo i sve ih znamo i sve ih osećamo, nepravdu oko devedesetih i posledica svih ratova devedesetih. Nepravdu oko sporog, ali neumitnog dijaloga između Beograda i Prištine, nepravdu oko strašnih stvari koje smo prošli zbog NATO bombardovanja, zbog sankcija, nepravdu od toga što smo željni da poričemo realnost, nego da o njoj razgovaramo.
To su velike nepravde. I zrelija društva bi imala problem da se time bave ozbiljno, ali imati 40% žena je, ispraviti malu nepravdu. Možda će ideja koju budemo podelili ovde o dobrim razlozima, zašto je potrebno da bude 40% žena na listama pomoći da rešimo velike nepravde. Velike nepravde se uspešno krune, tako što ispravljate manje nepravde ili vam se čini da je to manja nepravda, ako niste žena koja trpi nepravdu po ceo dan, svaki dan, koja trpi nasilje, koja trpi omalovažavanje, koja trpi sve razne nepravde, zato što joj društvo kaže – tako treba da bude. Ne treba. Ne treba niko da trpi nepravdu.
I ovaj sastav Skupštine će biti jedan u nizu koji će smanjiti tu nepravdu koja se čini prema ženama. Sastav Skupštine iz 2010. godine je takođe amandmanom doneo promene izbornog zakona koji je i sada na snazi. Dva saziva pre njega, je takođe na žalost amandmanom neobavezne kvote o prisustvu žena na listama. Uz ogromnu saradnju, pomoć, podršku, kampanju, koju su imale razne i žene i muškarci u Srbiji, u institucijama, mi smo Srbiju bar u tom delu nepovratno promenili.
Moj predlog je ovom sazivu – hajde, da predsednici stranaka čuju šta poslaničke grupe predlažu. Hajde da zapamtimo da je ova sednica sazvana i moj predlog na dnevnom redu, zato što nije moralo i hajde da zapamtimo da će uvek biti nas koje će braniti ono što je ispravno, a ne moramo.
Mnogo jednostavnije, nemati etičku dilemu o tome da li ovde da zastupam politiku DS, a to je prisustvo žena u politici na mestima odlučivanja, gde god budete pogledali naći ćete nekog žutog ko je tu pomogao da bude više ženskih ljudskih prava, više ljudskih prava ili ću zastupati odluku stranke o tome da u ovoj Skupštini sa bilo kime nema razgovora i da se rad bojkotuje. Ja sam odlučila, kako sam odlučila i opet bih tako.
(Vojislav Šešelj: E, svaka ti čast.)
A, vas molim da podsetite svoje predsednike da mogu i oni da odluče i da zaista u subotu bude praznik demokratije za Srbiju i dan radosti za žene Srbije. Hvala vam.