Zahvaljujem.
Koristim vreme poslaničke grupe, sa ciljem podrške kako amandmana koji je vrlo sličan kao i amandman koji su podnele moje kolege Aleksandra Jerkov, tako i predlogu koji je izneo narodni poslanik Zoran Živković, a nakon komentara ministra o tome da za njega, pa pretpostavljamo da i za Vladu, akademska čestitost, definicija pojma je vrlo dostupna, nije sporna, nego je odbijen iz tehničkih razloga.
Kada narodni poslanik predloži proceduralno sasvim jasan i čist postupak kojim se otklanjaju tehnički razlozi, onda ministar kaže da je šteta da se vrše dve izmene zakona i da se prihvati predlog narodnog poslanika koji će potpisati predlog tog člana kojim otklanja argumentaciju da je amandman odličan, da akademska čestitost treba da bude u Zakonu o visokom obrazovanju, ali se otklanja iz tehničkih nedostataka.
Želim sa ministrom da podelim parafrazu jedne koliko teorijske, toliko i proverljive istine kada se radi o ženama. Kaže se – ženom se ne rađa, ženom se postaje. Tako se i ministar ne postavlja, niti bira. Ministrom se postaje. Sve ono što se u ministrovom mandatu desi i de na ime ministra.
Nemam nikakve sumnje da ste vi iskreni kada je argumentacija da protiv akademske čestitosti nemate ništa naprotiv i da će biti već u nekom zakonu, ali vas molim da se razumemo da činjenica da se argumentacija svodi na tehničke primedbe strašno podseća na metaforu o detetu koje stavi oba svoja dlana na oči, pa viče da se sakrio.
Mi problem sa akademskom čestitošću imamo i on je najmanje vezan za bilo koja imena. Protiv sam da se spominju bilo kakva imena. Problem sa akademskom čestitošću imamo takav i toliki da je ne da treba novog zakona, ne da treba prihvatiti dobre ideje narodnih poslanika, nego treba da imajmo stalnu raspravu na Odboru za prosvetu o tome šta treba sve da promenimo, sa čime da se suočimo, kada je visoko obrazovanje u pitanju, da bi mogli da računamo na sopstvenu budućnost. Tako nešto očekujem od ministra Verbića. Mislim da svojom sopstvenom akademskom čestitošću zaslužuje jedino da takav ministar postane. Hvala.

Zahvaljujem.

Koristiću i vreme poslaničke grupe nakon što se iscrpe dva minuta za predloženi amandman.

Amandman se odnosi na član 10. koji ima rubrum – pravne posledice nemogućnosti dokazivanja identiteta.

Član 10. u predloženom tekstu ima dva stava. Prvi je: „Ako podnosilac isprave ne može da dokaže svoj identitet na način predviđen zakonom, javni beležnik odbija da overi ispravu“. Taj stav je besprekoran pošto zaista obezbeđuje pravnu sigurnost. Međutim, drugi stav je krajnje problematičan i on glasi: „Javni beležnik odbija da overi ispravu iako nakon uvida u podneti službeni dokument, odnosno nakon saslušanja svedoka identiteta nije stekao uverenje da je podnosilac isprave lice za koje se izdaje“. Dakle, drugi stav kaže i ako je zakonom predviđen proces za utvrđivanje identiteta obavljen, javni beležnik nije stekao uverenje da se zaista radi o tom licu.

Naš predlog je, kolege Borislava Stefanovića i moj, da se taj stav 2. briše jer se brisanjem ovog stava sprečavaju zloupotrebe od strane javnog beležnika u slučaju da on nije stekao uverenje.

Osim što je problematično po sebi, kakav je to proces sticanja uverenja javnog beležnika i osim što nemamo ni u ovom zakonu, a ni inače, a šta ako je javni beležnik stekao sasvim pogrešno uverenje? Šta se dešava sa pravima lica koje je prošlo zakonom utvrđenu proceduru utvrđivanja identiteta, ali je naišlo na uverenje javnog beležnika da to lice ipak nije lice za koje se izdaje?

Nije prvi put da se, po nama, u stavovima i u članovima zakona pod plaštom da je to tako pravna sigurnost, jer je očigledno, uvode instituti ovlašćenja za ljude koji ne mogu nikako da imaju ovlašćenja, jer javni beležnik ne može da stiče uverenje ako pred sobom ima dokumentaciju na koju je obavezan zakonom.

Podsetiću vas, tako smo tražili da se briše iz člana 179. Zakona o radu osnov za otkaz da poslodavac utvrdi da je zaposleni učinio krivično delo u vezi sa radom, a da pri tome nije pokrenut krivični postupak, nikakva istraga, niti je podneta krivična prijava i tako poslodavac po tom zakonu sebe stavlja u ulogu onog ko sam procenjuje da li je krivično delo učinjeno ili ne.

Ne sumnjam da će i ovde biti ideja da amandman treba da se odbije od kolege poslanika. Ministar je to već jasno kazao, odnosno Vlada, odbijajući naš amandman sa obrazloženjem da se ne prihvata iz razloga što je rešenje iz predloga zakona celishodnije i doprinosi većoj pravnoj sigurnosti. Kako većoj pravnoj sigurnosti doprinosi stav po kome se javnom beležniku daje da ima uverenje da neko nije onaj za koga se izdaje, a nakon što je podneta sva zakonom propisana dokumentacija?

Takođe, kaže se u obrazloženju, imajući u vidu da je odredbom člana 9. stav 1. Zakona o javnom beležništvu propisano da je javni beležnik dužan da obavlja svoju delatnost u skladu sa propisima i načelom savesnosti i poštenja, kao i da je za svoj rad odgovoran u skladu sa ovim zakonom. Brisanjem ove odredbe, kako je predloženo u amandmanu, dovela bi se u pitanje kako pravna sigurnost, tako i napred navedeno načelo koje se direktno odnosi na postupanje javnog beležnika.

Dakle, Vlada meni kaže da ako ja izbrišem odredbu, odnosno predlažem brisanje odredbe da javni beležnik ne može na osnovu ličnog uverenja koje je stekao da ipak odbije da prihvati identitet lica, da je to veća pravna sigurnost i da je on obavezan da to radi u skladu sa načelima savesnosti i poštenja i posledično da, ukoliko ne bude tako postupao, će već potpasti pod kaznene odredbe ovog istog zakona u slučaju da ne bude savestan i pošten.

To je drugi primer, kao i ovaj koji sam spomenula o Zakonu o radu, koji je iz mog stanovišta potpuno naopak. Kao tamo što se poslodavcu daje status nekog ko procenjuje krivično delo, tako ovde, pa tako i u zdravstvu, kako smo juče pričali, i u obrazovanju. Nama nije centar građanin, nama nije centar lice koje pristupa beležniku, nego pravnom sigurnošću smatramo da stavimo da beležnik ima pravo na uverenje i da onda ima pravo na postupanje, a postupati u skladu sa članom 9. koji ga obavezuje da to bude savestan i pošten.

Šta će biti sa građaninom koji je savesno i pošteno rekao – ja sam taj i taj, prošao proceduru, i onda je naišao na beležnika koji kaže – ja imam uverenje da ti ipak nisi taj?

Želim da stav 2. člana 10. nikad ne bude primenjen, jer znam da javnim beležnicima i ukoliko bude pogrešno primenjen i zloupotrebljen neće biti ništa, ali da će biti ljudi koji pristupaju svojim poslovnim potrebama javnom beležništvu koji zbog ovoga mogu da imaju problema. Zbog toga ova moja dva primera, poslodavac kome se tačkom 179. Zakona o radu daje pravo da procenjuje da je zaposleni učinio krivično delo i da zato treba dobiti otkaz, rasprava o zdravstvu juče kad smo imali, gde se priča samo o lekarima a trebalo bi pacijent da bude centar onoga čime se mi bavimo, e, tako i ovde. Nije centar ovog zakona javni beležnik. Ovde jeste članovi koji opisuju njegova prava i obaveze, ali, centar svakog zakona koji mi donosimo u Skupštini treba da bude građanin koji se obraća bilo kojoj instituciji u državi. Ovde je građanin u manjku pravne sigurnosti i žao mi je što je Vlada odbila ovaj amandman. Hvala vam.

Zahvaljujem. Koristim vreme poslaničke grupe.

Sa beskrajnom zahvalnošću za opaske od kolege narodnog poslanika, jer je potvrdio osnovne razloge zbog kojih mi podnosimo amandmane. Država – to su građani koji žive u državi. Nije država Vlada, niti je država ministar, niti je država Narodna skupština, niti je predsednik. Država smo mi koji živimo u državi Srbiji.

Kada kažemo da želimo da i država i građanin budu epicentar, radi se o jezičkoj omašci koja se vidi u članovima ovog zakona. Država je jedno a vlast je drugo. Moji amandmani ničim ne ugrožavaju podršku vlasti u ovoj državi. Naprotiv, ali, ugrožava taj pogled na svet da je javni beležnik država i da on ide ispred građanina i da on treba da proverava sve.

Neću da vas zamaram čitajući još jednom ceo tekst zakona. Ovde se radi upravo o tome da se javnom beležniku koji je proverio sve, daje dodatno pravo da on ima lično uverenje da taj građanin, koji je u stvari centar svih naših zakona i svog našeg rada, ipak nije lice za koje se izdaje. Moje pitanje koje je ostalo bez odgovora i u komentaru kolege Đukanovića je – a šta ako je javni beležnik stekao pogrešno uverenje? Kakve mehanizme pred sobom ima građanin o kog se javni beležnik ogrešio? O kog se javni beležnik ogrešio iz ko zna kojih razloga, možda bez ikakve namere, jednostavno, poštujući i smatrajući da je pošten i savestan, ali, nije pristupio poslu zbog koga je građanin došao pred njega zato što je stekao lično uverenje da građanin nije taj za koga se izdaje?

Ovo jeste ozbiljna tema za dijalog, jer mi potpuno različito vidimo šta je to što mora da bude centar, zaista jedini centar, ne dva centra, jer ako imate dva centra to je onda elipsa i to ne valja, dakle, šta je centar svih naših propisa i šta je razlog zbog kojeg podnosimo amandmane i šta je razlog zbog kog stupamo u polemiku? To je interes svakog ko živi u Srbiji. Interes da njegova ili njena prava, kako god se zvali, budu garantovani i da budu poštovani od strane svih onih koji u ime tih istih građana predstavljaju državu u institucijama, od predsednika države, Vlade, Skupštine, preko sudova, pa do javnih beležnika.

Ako ćemo sada staviti javne beležnike ovakvim stavom da on treba da ide ispred svih i da broji krvna zrnca, bojim se da ćemo samo potvrditi stav koji ja vidim u nekim članovima zakona, da postoji duboki nesporazum o tome šta je stvarno moderna državna uprava, šta je stvarno način da institucije služe građanina i zašto svako ko živi u Srbiji mora da bude centar našeg interesovanja, uz opaske da svi oni koji njemu služe, moraju da imaju vrlo jasno definisan delokrug rada. Hvala vam.

Kada se pažljivo čita, to mnogo koristi i pomaže, pa vas sprečava da grešite sa tako jasnim samopouzdanjem da ste u pravu. Zakon o javnim beležnicima je donet 2010. godine, izmene i dopune 2011. godine, odlaganje roka.

Rado ću odgovoriti narodnom poslaniku zašto sam glasala za ovaj zakon. Zato što je institut javnog beležnika trebalo i treba uvesti u pravni sistem Srbije, ali to nema veze sa amandmanom.

Ponoviću još jedanputa o čemu se radi u amandmanu. Dakle, amandman traži da se otkloni svaka mogućnost da javni beležnik i nakon sprovedene zakonske procedure o utvrđivanju identiteta lica dozvoli sebi da ima lično uverenje da to lice nije ono za koje se izdaje. Čak i da prihvatim da iz svojih razloga zakonodavac smatra da tako treba, ostaje bez odgovora pitanje – šta se dešava sa građaninom oko koga se javni beležnik ogrešio ili je stekao pogrešno uverenje? Ljudi smo, grešimo. Evo, i ovde je bilo greške. To je potpuno prirodno. Dakle, 2010, 2011. godina, zakon je odlagan do februara 2013. godine, i sve tako po redu. Ovo je usklađivanje. Ovakve greške su u redu, manje-više. Šta se dešava ako imate važan posao sa beležnikom? Vi ste taj za kog se izdajete. Prođete proceduru utvrđivanja identiteta, ali beležnik kaže – na osnovu stava 2. člana 10, odnosno kako će biti u prečišćenom tekstu zakona, broj i stav, smatram da vi niste lice za koje se izdajete. Šta može takvo lice da uradi? To je moja molba ministru za odgovor. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Ja razumem da se ne prihvati amandman, razumem i da ne radi elektronska jedinica ali, mislim, ipak… Ja sam želela da iskoristim dva minuta po amandmanu na član 11, ali nismo sve stigli u poslednjoj sekundi prijava i predsedavajući, tako da nemam više prava da koristim, a ovo vreme koje koristim za objašnjavanje je od poslaničke grupe. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Član 14. na koji smo kolege Borislav Stefanović, koleginica Vesna Martinović i ja podneli amandman je član koji definiše overavanje blanko potpisa.

Taj član ima tri stava. Prvi stav glasi da overavanje blanko potpisa nije dozvoljeno i to je podrazumevajući član i smatramo da treba da ostane kao stav u članu 14.

Međutim, druga dva stava su predmet našeg amandmana i mi predlažemo da se brišu, jer predstavljaju prostor za zloupotrebu. Iskustva iz zemalja prvog proširenja EU koji su javno beležništvo uvele, tako, osam do deset godina pre od nas, a pokazuju da je kriterijum kvaliteta onoga što je javno beležništvo imalo i u Sloveniji, Hrvatskoj i u drugim zemljama upravo stavovi ovakve vrste koji su praktično stvarali prostor za korupciju.

Dakle, u predloženom testu zakona druga dva stava glase – izuzetno, javni beležnik može overiti potpis na ispravi čiji pojedini delovi nisu popunjeni ako podnosilac isprave može da pruži okvirne podatke o tome kako bi ti delovi trebalo da budu ispisani i ako dokaže da postoje važni razlozi za overavanje potpisa pre nego što se isprava u celosti popuni.

Poslednji stav u tri tačke. U klauzuli o overavanju potpisa javni beležnik posebno naznačava – jedan, koji delovi isprave nisu bili popunjeni u momentu overavanja potpisa. Dva, okvirne podatke koje je pružio podnosilac isprave o tome kako bi ti delovi isprave trebalo da budu popunjeni. Tri, razlozi zbog kojih je overen potpis na delimično popunjenoj ispravi.

Proces koji se odvija pri overavanju blanko potpisa je proces vrlo sličan drugom stavu iz člana 10. koji smo tražili da se briše. S tim što se u prethodnom slučaju radilo o uverenju javnog beležnika, a ovde se cene važni razlozi od strane podnosioca prijave i onda naravno javni beležnik mora da se saglasi da su to važni razlozi i da pristupi overavanju blanko potpisa u jednom od ova tri slučaja.

Da li je moguće da upravo ovakvi stavovi u članovima koji treba tačno da preciziraju odgovornosti postupanja javnog beležnika i stranaka koji mu pristupaju, da li je prostor za korupciju, prostor za nejasnu primenu zakona i da li je odgovor opet - a šta ako stranka traži da se pristupi overavanju blanko potpisa po ovim uslovima, a beležnik kaže da on ne smatra da su važni razlozi koja stranka navodi stvarno važni? Onda opet imamo disciplinsku prijavu ili u postupke koje pokreće građanin.

Razumevajući potpuno život i činjenicu da postoje situacije gde prosto ne mogu da budu ispunjeni neki uslovi, smatrali smo da bez obzira na to u stavovima zakona ne mogu da stoje ovakve definicije i postupanje, jer uz punu svest da se jedan deo onoga što kod sudija podrazumevamo kao uverenje sudije, kao postupanje sudije, kao odgovornost sudije da se jedan deo toga prenosi na javne beležnike, dakle, uz puno razumevanja toga ovde, ovde imate da će stranka i javni beležnik praktično pregovarati o tome da li su ili nisu važni razlozi da ipak bude overavanja blanko potpisa.

Nadam se da nikada neće ili da će sasvim u skladu sa zakonom biti primenjen ovaj stav i da nećemo nepažnjom ili nedovoljnom analitičnošću dozvoliti sebi da ponovimo loša iskustva koja su imali drugi koji su pravili ovakve izuzetke kada je u pitanju blanko potpisa ili kada je u pitanju slobodno uverenje javnih beležnika.

Moć javnog beležnika je vrlo slična kao i moć sudije i vrlo različita pošto za moć sudije postoje zbog vremena u kojem institucije postoje i uhodani putevi kroz institucije u kojima možete jasno videti zloupotrebu te moći. Javno beležništvo kao sektor koji treba da počne da radi sutra u 9.00 pre podne je nešto o čemu ćemo se tek učiti kako da sprečimo zloupotrebu moći koja im je data u ruke i ponovo to govorim iz perspektive građanina koji dolazi po uslugu koju će platiti javnom beležniku ili blanko potpisa ima ili blanko potpisa nema. Ovako navedeni pojedinačni uslovi uz to da se o važnim razlozima saglase beležnik i stranka, jer stranka navodi važne razloge ne može da ima dobru primenu u to smo uvereni. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Uz podršku amandmanu koji je kolega narodni poslanik Marijan Rističević podneo i uz molbu ministru da ukoliko ne smatra da može da se prihvati amandman u celom tekstu, da bar bude do debate, pa u dogovoru sa narodnim poslanikom da se prihvati amandman odbora i sa pitanjem, pogotovo u jednom delu procesa na koji je kolega očigledno sa dobrom namerom mislio, a to su izbori za nacionalne savete. Oni su raspisani.

Znam da to nije vaša odgovornost kao ministra pravde, a takođe smatram da je to naša zajednička odgovornost, pa bih volela da dobijem direktan odgovor na pitanje jer, kako smo razumeli kolege i ja, tamo gde ne bude moglo biti overavanja sve dokumentacije za izbore za nacionalne savete, koji su raspisani za 26. oktobar, da će to raditi sud. Hoće li ili neće? Moje pitanje je na osnovu čega će to raditi sud, u onome što je kao predlogu ovog zakona? Dakle, svi podnosioci izbornih lista za nacionalne savete, ukoliko u njihovim opštinama nema notara, onda će se obratiti redovnom sudu, tako da će taj proces da teče glatko.

Jeste paket ovog pitanja, ali mislim da je kolega sasvim ispravno primetio da dok se kultura notaraškog sistema, jer smo različiti, rekla sam i u raspravi kada smo radili produžetak da se u Vojvodini znalo koja ćerka iz notaroške kuće, ali je to isto zaboravljena tradicija. Dakle, dok se ne uspostavi potpuno, bez obzira što će početi sutra u 9,00 časova, trebali bi razmisliti ili u originalno predloženom tekstu prihvatite amandman narodnog poslanika, ili u dogovoru sa nadležnim odborom. Ja ću u svakom slučaju podržati ovaj amandman, jer je on napisan i u dobroj nameri i sa znanjem o tome šta se zaista dešava u mesnim zajednicama, u opštinama i u lokalnim samoupravama u Srbiji.

Zahvaljujem.

Amandman na član 31. je menjanje predloženog teksta. Naime, u predloženom tekstu zakona predloženi član govori o stupanju zakona na snagu i kaže: „Ovaj zakon stupa na snagu 1. septembra 2014. godine“. Naš predlog je da tekst člana 31. bude: „Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

U obrazloženju koje je i kolegama koji su podneli sličan amandman, ako ne i istovetan, Marko Đurišić, Slobodan Homen, Biljana Hasanović Korać, Aleksandar Senić i Ninoslav Stojadinović, kaže se da Narodna skupština može odlučiti o stupanju na snagu ranije od Ustavom propisanog roka, osam dana od dana objavljivanja.

Baš zato je naš amandman ovako – Narodna skupština može, ali Vlada ne može. O tome se radi. Predlog zakona koji je poslat u skupštinsku proceduru Vlada je usvojila i poslala Skupštini 22. avgusta 2014. godine. Nema tog Poslovnika, Zakona o Vladi ili Zakona o Narodnoj skupštini kojim u tom Predlogu zakona Vlada može šaljući dokumenta 22. avgusta da kaže da će on stupiti na snagu 1. septembra. O tome odlučuje Skupština. Svaki put o tome odlučuje Skupština i samo Skupština. Narodna skupština se pita i glasa da li smatra da akt o kojem je diskutovala treba da stupi na snagu ranije od Ustavom predviđenog roka. Ovo ne može da stoji u zakonu.

Koliko god ja imala razumevanja za poruku Vlade da zakon mora da stupi na snagu 1. septembra, ne može Vlada kao predlagač da to piše kao član zakona.

Dodatno, stupanje na snagu ranije od Ustavom potvrđenog roka od osam dana zahteva obrazloženje. Ovde će biti obrazloženje da mora da stupi na snagu jer 1. septembra počinju da rade beležnici, notaroški. Notaroška služba kreće sutra u devet. Ali, suštinski u pitanju je neažurnost Vlade. To ne može da bude opravdanje.

Od februara 2013. godine mi znamo da 1. septembra 2014. godine treba i nemojte da mislite da ovo govorim kao kritiku Vlade. Vi prolazite uz jako mnogo moje dobronamernosti u odnosu na opaske koje sam po istoj ovoj temi upućivala ministrima kojima nisam bila opozicija nego deo vladajuće koalicije. To nije ni prvi i samo se nadam da je poslednji put ili jedan od poslednjih puteva da se smatra da je u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine, u skladu sa Ustavom da Vlada usvoji akt 22. avgusta i da u tom aktu piše da će da stupi na snagu 1. septembra. Nema Vlada tu nadležnost.

Još mi u obrazloženju kaže da Skupština ima nadležnost da odlučuje o tome da zakon stupa na snagu u roku kraćem od osam dana. Pa ja to znam. Mi smo Skupština. Sada bi trebalo mi vama da pišemo i to činimo ovim amandmanom. Nijedna Vlada nema nadležnost za ovakav član u zakonu.

Kada dođe trenutak kada završimo glasanje i u pojedinostima i u načelu mi ćemo kao narodni poslanici odlučivati o tome i ovaj zakon će stupiti na snagu. Ne radi se samo o naizgled proceduralnoj stvar. Radi se o vrlo ozbiljnoj stvari kada je u pitanju striktno poštovanje procedura i kada je u pitanju Narodna skupština. Dakle, jedinstvena metodološka pravila i kada je u pitanju naš Poslovnik i kada se, nadam, u pitanju Poslovnik Vlade.

Hvala.

Član 10. definiše u nekoliko svojih stavova kako se uređuje pravo preče kupovine. Mi smo predložili da se ono promeni i da glasi – Ako je prodavac prodao nepokretnost, a nije je prethodno ponudio imaocu prava preče kupovine, ili je nepokretnost prodao pod uslovima povoljnijim od uslova iz ponude, imalac prava preče kupovine može tužbom kod suda da zatraži poništaj ugovora o prodaji nepokretnosti i da se nepokretnost njemu proda pod istim uslovima.
Pri čemu smo definisali, dakle kolege Borislav Stefanović i koleginica Vesna Martinović i ja da tužba iz stava 1. ovog člana se može podneti u roku od 30 dana, računajući od dana kada je imalac prava preče kupovine saznao za prodaju te nepokretnosti, a najkasnije u roku od dve godine od dana zaključenja ugovora o prodaji nepokretnosti.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, ima još četiri stava, sa obrazloženjem da se praktično predlaže zadržavanje postojećeg člana 10. važećeg Zakona o prometu nepokretnosti, a smatrajući da je članom 10. Predloga zakona upotpunjeno i precizirano važeće zakonsko rešenje je bolje, kada je reč o pravnoj zaštiti prava preče kupovine.
Mi možemo samo da se nadamo da će se ta tvrdnja iz obrazloženja, da je postojećim predlogom bolje zakonsko rešenje, da će u praksi dokazati da je stvarno bolje. Ovako kako piše ne da nije bolje nego će stvoriti mnoge nedoumice, nesporazume i okolnosti u kojima će biti više tužbe nego da ste prihvatili ovaj amandman. Zahvaljujem.

Amandman se odnosi na treće poglavlje – posebne odredbe i član 12. koji u predloženom tekstu glasi u svoja dva stava – nepokretnosti u javnoj svojini mogu se otuđiti u skladu sa zakonom koji uređuje javnu svojinu, ako posebnim zakonom nije drugačije određeno. I u drugom stavu – poljoprivredno i građevinsko zemljište, šume i šumsko zemljište, kao i lučko zemljište ne mogu se otuđiti iz javne svojine ako zakonom nije drugačije određeno.
Mi smo predloži, kolega Borislav Stefanović i Vesna Martinović i ja, da se član 12. menja i glasi – nepokretnosti u javnoj svojini mogu se otuđiti u skladu sa zakonom koji uređuje javnu svojinu ako posebnim zakonom drugačije nije određeno. Detaljisali smo ukupno u četiri stava šta se radi u kom slučaju, na koji način se vrši otuđenje nepokretnosti iz javne svojine, da je to javnim nadmetanjem ili prikupljanjem pismenih ponuda i da je ugovor o otuđenju nepokretnosti u javnoj svojini zaključen protivno odredbama ovog člana, kako mi predlažemo da se menja ništavan.
Vlada je dala obrazloženje da ne prihvata amandman iz razloga što dopuna člana 12. Predloga zakona, koji se amandmanom predlaže nije potrebna iz razloga što je postupak otuđenja nepokretnosti iz javne svojine uređen Zakonom o javnom svojini. Namerno čitam obrazloženje sa ponovnom molbom da svi oni koji rade i u stručnim službama i da svi oni koji su nadležni da pregledaju pre nego što dostave Skupštini obrazloženje da više ne pošalju ovakvo obrazloženje.
Ja ću ga pročitati još jednom da bi bilo jasno zašto iz protesta čitam dva puta. Vlada ne prihvata amandman iz razloga što dopuna člana 12. Predloga zakona koja se amandmanom predlaže nije potrebna iz razloga … Hvala.

Ostala sam uključena u sistemu.

Ako hoćete ja ću ponovo.

Zahvaljujem.
Član 13. je nastavak člana 12. iz poglavlja posebnih odredbi. Tiču se otuđenja javne svojine.
Kolega Borislav Stefanović, Vesna Martinović i ja smo predložili izmene i to tako da smo precizirali i ulogu javnog beležnika i postupak kada se vlasnik nepokretnosti jednostranom izjavom odriče prava svojine na nepokretnosti u korist Republike Srbije.
Obrazloženje koje je Vlada dala je da se amandman ne prihvata iz razloga što je prihvatila amandman narodnog poslanika Bobana Birmančevića na član 13. Predloga zakona, kojim je predviđeno da pored Republike Srbije i autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave može steći pravo svojine na nepokretnosti u slučaju da se vlasnik nepokretnosti jednostranom izjavom odrekne svoje svojine.
Amandman kolege Birmančevića je u nekoliko različit, ali ja bih volela da mi se u obrazloženju za odbijanje amandmana koji ja podnosim da razlog zašto moj amandman nije dobar, a ne da se kaže da je on odbijen zato što je prihvaćen neki drugi amandman. Znači, moj amandman valja ili ne valja.
Površnost kojom Vlada piše obrazloženja, bez obzira koja Vlada, tu vas molim da potpuno budemo jasni, je svojevrsno nepoštovanje Narodne skupštine i u suštini predstavlja poruku malo uličnijim rečnikom rečeno – daj da proteramo ta obrazloženja i amandmane, to i ovako nije važno. Tome amandmani ne služe. Amandmani služe da se pažljivo sasluša narodni poslanik, da se uputi kritika na ideju koju narodni poslanik ima ili da se prihvati ideja koju narodni poslanik ima. Nedopustivo je da se amandman koji je potpisao jedan narodni poslanik odbija zato što je prihvaćen nečiji drugi. Hvala.

  Zahvaljujem.
Član 18. govori o tome kada ovaj zakon stupa na snagu i kao svi predlozi izmena i dopuna zakona koje raspravljamo danas u pojedinostima, a nakon rasprave u načelu, oni se usklađuju sa stupanjem na snagu Zakona o javnim beležnicima. Član 18. glasi da ovaj zakon stupa na snagu 1. septembra 2014. godine. Kao i u slučaju prethodnog zakona, Vlada je ovaj predlog donela 22. avgusta 2014. godine i onda ga kao predlog uputila Skupštini.
Skupština može da odluči o tome kada će zakon stupiti na snagu glasanjem, a Ustav određuje, kada to Skupština ne radi, da onda zakon stupa na snagu osam dana od dana objavljivanja. Ovaj član treba tako da glasi – da zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja. Vlada ne može da odlučuje o stupanju zakona na snagu ranije nego što to propisuje Ustav.
To što Vlada odbija da prihvati ovaj amandman pokazuje da imamo problem sa razumevanjem nadležnosti Vlade i Skupštine. Kako i na koji način je Vlada u dokumentu, koji je usvojila 22. avgusta, stavila da zakon stupa na snagu 1. septembra bez toga da je to moguće da se to uradi u Ustavom propisanom roku. Šta više, svi oni koji bolje poznaju Zakon o Vladi i koji poznaju procedure Ustavnog suda, Ustavni sud ima nadležnost da procenjuje ustavnost predloga akata pre nego što stupe na snagu, kao što se sećamo. Ovih osam dana, koje je Vlada stavila potpuno neustavno da važi u predlogu zakona, je predmet za ocenu Ustavnog suda, a dodatno je potpuno nepotrebno. Hvala.