Ne, ja sam skroz posebno.

Hvala.
Dakle, tekst koji je predložen, uz svo uvažavanje što je to predložio NUNS, evo zašto je dobra rasprava, ne odnosi se na istu stvar na koju se odnosi tekst člana 8. u osnovnom tekstu zakona, onako kako ga ja čitam. Jedno je zaštita privatnosti, a drugo je obaveza da se trpi kritika. Trpljenje kritike ne mora da zadire u privatnost. Koliko mi to teško doživljavamo, imamo primera koliko god hoćete, sijaset, uključujući i, recimo, izveštavanje sa ove sednice, jer bi primena ovog zakona podrazumevala da novinar zna da je nosilac javne funkcije dužan da trpi kritiku. I to što se sve čulo, bez obzira da li se odnosi na to što jedan narodni poslanik govori za drugog narodnog poslanika, ili narodni poslanik ministru, ili narodni poslanik predsedniku Vlade, to ako je sadržaj onoga što se govori, nešto što je rečeno, a ne diskvalifikacija ličnosti, čak i onda, nažalost, mora da bude javno dostupno.
Kada je u pitanju zaštita privatnosti, onda bih ja volela kada bi ovo mogao da bude drugi stav istog člana, zbog toga što, kada je zaštita privatnosti u pitanju, to nije samo reč o tome da morate biti dostupni medijima koji od vas žele informacije, nego zato što ste na javnoj funkciji, samo jedan primer da kažem, vi ste u obavezi da vaše imovinsko stanje, vaše porodične veze, vaše interesne veze budu dostupne javnosti. To nije slučaj sa nekim drugim zanimanjima. Ali, ponavljam, ovo je dobrovoljna stvar. Ako pre nego što stupite u prostor javnih poslova znate da ste obavezani time da se odreknete dela privatnosti, koji čak ide i u ono o čemu mnogi od nas ne misle, recimo, fotografisanje nekoga na javnoj funkciji na mestu i sa ljudima koji se onom koji fotografiše čine zgodnim, teško da možete da kažete – zašto me je slikao, fotografisao u lovu, u restoranu ili me je fotografisao na plaži? Moraš unapred da znaš da ljude koji slušaju i gledaju ono što rade ljudi na javnim funkcijama zanimaju takve stvari.
U tom smislu je možda zaštita privatnosti, ali je to po meni različito od onoga što prvi stav definiše kao reč „trpi“, koja podrazumeva da se mi dobrovoljno odričemo dela slobode, koji možda ne bi u privatnom životu da nismo na javnim funkcijama, da smo onim što govorimo i onim što radimo slobodni i dostupni za svaku vrstu kritike i opaske. To je jedan proces koji traje već dvadesetak godina u razvijenim demokratijama i uvek ima da se doradi i uvek ima da se popravi i uvek postoji neki slučaj koji je presedan, koji se pojavi, pa kaže – aha, onda ćemo i ovaj deo ponašanja ljudi na javnim poslovima staviti u zakon.
Pošto je spominjana Velika Britanija, u Velikoj Britaniji, nakon velikog skandala u „House of Commons“ sa poslanicima Donjeg doma, postoji skoro legalizovan izraz „daily test“ koji se odnosi na tabloide koji prate poslanike britanskog parlamenta. Sve ono što prođe kroz takav tabloid bude predmet i etičkih komiteta i rasprava u „House of Commons“, s tim što je tu nekoliko situacija drugačijih. Tu se razlikuje vrednosni sistem društva. Mnogo je manje diskvalifikacija ad personam. Mnogo je manje diskvalifikacija na osnovu ličnosti. Mnogo je manje onoga – poništi ga i onoga što se u sportu kod nas zove dijalogom kada se obraćaju sudiji – ne pričaj s njim, nabodi ga. Mnogo je manje toga, a mnogo više komentara na ono što je neko na javnoj funkciji uradio.
Da bi mi stigli zajedno do te odgovornosti, da se više priča o onome što smo uradili nego o onome ko smo, kakvi smo i da li nam se može ili ne može diskvalifikovati po bilo kom ličnom svojstvu, mislim da su potrebna oba stava, a možda je čak moguće, mada nije, za odbor, ali, eto, bar da ostane javno zabeleženo. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Član 15. je na rubrumu javni interes i u svojim stavovima definiše šta je to javni interes u oblasti javnog informisanja.
Predlog moj i koleginice Aleksandre Jerkov je dodavanje još jedne tačke, koja glasi – podrška proizvodnji medijskih sadržaja u cilju podizanja interesovanja građana za javne poslove, javnost rada organa vlasti, raspolaganje sredstvima u javnoj svojini, kvalitet usluga koje građani dobijaju od javnog sektora i svrsishodnost troškova nastalih na teret sadašnjih ili budućih poreskih obveznika.
Dakle, znam da je prvi komentar na to zašto je to već uvršteno u tačku 7. ili zašto o tome sami organi javne vlasti daju informacije da je on bio prvi, ali ovde se ne radi o tome da neko ko je na javnoj funkciji daje informaciju. Ovde se radi o tome da u zakonu pa onda u programskim predlozima vi imate koliko god malo obavezu svakog medija da informiše građane o tome kako funkcioniše sistem. Verujte mi da je to obrazovni program prve vrste.
Dakle, on se, ovo nije vezano za stav bilo koga ko je vlast, opozicija, imenovan, postavljen, možete naravno, ne mešam se u proizvodnju medijskih sadržaja da se koriste ljudi koji to znaju da rade, ali ovde se radi o kontinuiranom obrazovanju ljudi o tome šta je to što se poreskim novcem svih finansira, zašto se finansira, koji su putevi novca, koji su putevi procedure, na koji način proceduralno je građanin u obavezi i pravu prema sistemu ili usluzi bilo koje vrste.
Dakle, ja sam to kolokvijalno zvala, što nije moglo naravno da bude u amandmanu, školski program za bolji sistem, jer kada imate informaciju o tome šta je to što imate prava na osnovu Ustava i zakona da očekujete kao korisnik od sistema, da onda imate i načina i proceduru, a procedura je kultura u uređenim društvima, da to od medija i zahtevate.
Sasvim je razumljivo objašnjenje da će to biti u nekim drugim medijskim sadržajima, ja to ne sporim, ali mislim da smo svi zajedno u trenutku kada je važno, evo neka bude kolokvijalno, da ne bi bilo zabune, da zakonom odredimo svi sami sebi obavezu da će posle u konkursima biti i proizvodnja „tog školskog sadržaja“ za sistem, kako sistem funkcioniše.
Da li će biti zainteresovanih? Ja verujem da hoće. Ako ne, onda će se javiti u nekom narednom periodu. Hvala vam.

Dovoljno.
Javni interes i opšti interes, koji je ovde definisan za medije, samo napomena, mi nemamo procedure, niti imamo to definisano u slučaju kršenja da se pokrene postupak. Problem je kod Arhuske konvencije. Kada je upitanju javni interes, opšti interes, zaštita i unapređenja životne sredine, ne može se pokrenuti postupak, tako da bi bilo dobro da u okviru ovog zakona i to pokrenemo kao temu za neki drugi potez.

Zahvaljujem.
Koleginica Aleksandra Jerkov i ja smo podnele amandman koji definiše raspisivanje konkursa, a tiče se člana 15. o kojem sam već govorila, koji definiše šta je to javni interes. Kada utvrdimo u ovom članu šta je javni interes onda ovde govorimo o tome da se za zadovoljavanje tog javnog interesa, za podršku proizvodnji medijskih sadržaja, raspisuje konkurs.
Kao što smo tamo pokušali da dopremo do predlagača predlogom za posebnu tačku kojom ćemo da imamo obrazovanje za sistem u kojem živimo, jer znanja i informacija, ko god da je, nije u poziciji da bude ravnopravan pregovarač bilo kome ko ima bilo kakvu moć javnu, na bilo kom mestu, tako ovde želimo da amandmanom obezbedimo da se konkursi koji raspisuju organi iz stava 1. ovog člana, misli se na konkurse za zadovoljavanje javnog interesa, najmanje jednom u tri godine moraju biti obuhvaćene sve oblasti koje su definisane članom 15.
Dok smo pravili ovaj amandman, bilo je diskusije kako da rečima formulišemo to što hoćemo, da ne bi bilo zbog načina na koji je definisan član 15. o tome šta je sve javni interes i kako možemo da konkursom podržimo da se ne desi da jedna jednostavno izostane stalno, pa da bude eto niko nije zainteresovan za obrazovni program, eto niko nije zainteresovan za kulturne sadržaje, eto niko nije zainteresovan za kritičko učenje o kritičkom mišljenju, jednostavno nije zainteresovan.
Postoji zakon tržišta kom sam ja privržena, ali progresivna društva su ona koja razumeju gde tržište završava i gde time počinje kočenje progresa u jednom društvu.
Prihvatite ovaj amandman budućnosti radi, kad tad će biti izmenjen ovaj zakon ovakvim amandmanom.

Zahvaljujem.
Član 69. govori o pravu na uvid i pravu na kopiju i u svom originalnom predlogu teksta zakona kaže: „Izdavač je dužan da čuvane zapise stavi na uvid i dostavi njihovu kopiju na zahtev suda, drugog nadležnog državnog organa, regulatornog tela za oblast elektronskih medija kao i zainteresovanog lica, bez odlaganja i najkasnije u roku od tri dana od dana prijema pismenog zahteva“.
Koleginica Aleksandra Jerkov i ja smo podnele amandman kojim se dodaje stav 2, koji glasi: „Izdavač neće biti dužan da čuvane zapise stavi na uvid, odnosno dostavi kopiju zapisa ako je tražiocu dostavio adresu na internetu sa koje se besplatno može preuzeti zapis u neizmenjenom obliku“. Prosto, smatrale smo da u eri kada će praktično sva razmena informacija, kao i svo čuvanje informacija biti na veb 2.0 jeste već ili će još biti razvijeno, da treba naglasiti da izuzmemo iz prometa podnošenja zapisa i slanja kopije i papir i sve druge nosače informacija i zapisa, koliko je to moguće, ako već postoji na internet stranici adresa sa koje se sve ono što tražioca ili bilo koga od onih definisanih članom 69. zanima da ima.
On ništa bitno ne menja u zakonu, prosto, pomaže da ako je već sredstvo kao što je internet i veb 2.0 tu, da bude iskorišten i u zakonu. Hvala.

Član 72. govori o zloupotrebi prava na uvid u zapis medija. Imale smo dilemu da li uopšte ostaviti u Predlogu zakona mogućnost da se definišem članom zakona zloupotreba prava na uvid. Ta je oblast dosta skliska i zgodna za tumačenje i u svom originalnom tekstu član 72. glasi: „Izdavač ima pravo da odbije zahtev za uvid i izradu kopije zapisa ako tražilac zloupotrebljava svoje pravo, a naročito ako nerazumno često podnosi zahtev ili ako ponavlja zahtev za uvid u isti ili već dobijeni zapis“.
Najveća nezgoda sa ovim članom je u tome da onaj ko informaciju treba da da, onaj ko treba da da uvid u zapis medija, da on ceni da li tražilac zloupotrebljava to pravo.
Kada je u pitanju donošenje zakona, ja se više pouzdajem u deo ljudskog karaktera kojim imate zabranu nekog ponašanja, zaprećenu nekakvog sankcijom od najtežih krivičnih preko prekršajnih do one možda na prvi pogled najlakše, od osude vašeg neprihvatljivog ponašanja u društvu u kojem živite. Ali to da će svako po prirodi stvari znati tačno da proceni kad neki tražilac zloupotrebljava, ne bih volela da stoji ni u jednom zakonu, glasala ja za njega ili ne.
Koleginica Aleksandra Jerkov i ja smo predložile izmenjeni tekst člana 72: „Izdavač ima pravo da odbije zahtev za uvid i izradu kopije zapisa ako tražilac zloupotrebljava svoje pravo tako što ponavlja zahtev za uvid u isti ili već dobijeni zapis, odnosno za zapis koji je u neizmenjenom obliku besplatno dostupan na internet adresi na koju je tražioca izdavač uputio“. Hvala vam.

  Zahvaljujem.
Član 34. u rubrumu kaže: „finansijski plan“ i govori o tome kako se finansira regulator, telo kojim se bavi ovaj deo zakona.
Koleginica Aleksandra Jerkov i ja smo podnele nekoliko amandmana na svaki od ovih zakona i ovde smo podelile, tako da je ovaj moj amandman samostalan i radi se o stavu: „Ako je razlika prihoda nad rashodima negativna, nedostajuća sredstva obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije“.
Amandman koji sam podnela kaže da se taj stav menja i glasi: „Ako je razlika prihoda nad rashodima negativna, nedostajuća sredstva obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije tako što se u izmenama i dopunama Zakona o budžetu za tekuću godinu ili u Zakonu o budžetu Republike Srbije za narednu godinu odlučuje o poziciji sa koje će biti isplaćena nedostajuća sredstva“.
Teško da možemo da ne prihvatimo ovaj amandman sa obrazloženjem da se to podrazumeva u ovom stavu. Ništa se ne podrazumeva, pošto ovako kako je napisano mi koji treba da kontrolišemo budžet ne znamo ko će odlučiti o isplati nedostajućih sredstava, ministar finansija, Vlada, i sa koje pozicije će ta nedostajuća sredstva biti isplaćena. Samo postoji osnov da, ukoliko regulatoru nedostaje finansijskih sredstava, postoji obaveza budžeta Republike Srbije da se ta sredstva isplate.
Smatram da je ovo amandman koji doprinosi transparentnosti javnih sredstava koja su namenjena regulatoru u slučaju manjka prihoda nad rashodima.
Drugi deo ovog amandmana je više jezički, verbalni i zbog toga sam pomenula Aleksandru Jerkov, jer je ona stručna za to. Dakle, reči: „veb sajt“ da se zamenjuju sa: „internet stranici“, ali znam da je to isto tako dozvoljeno kao i moj predlog. Hvala.

Član 53. govori o zaštiti autorskih i srodnih prava i glasi: „Regulator se stara o tome da se svi pružaoci medijskih usluga pridržavaju propisa o autorskim i srodnim pravima“.
S obzirom da autorska i srodna prava, em što predstavljaju deo koji je jedan od važnih sektorskih delova evropskih integracija Srbije, em što ih ima definisanih u drugim propisima, em što imamo i udruženja i organizacije koje se bave autorskim i srodnim pravima, dakle, jedna međusektorska tema, smatrala sam da zaslužuje jezičko proširenje ovaj član 53. i da treba da glasi: „Regulator se stara o tome da se svi pružaoci medijskih usluga pridržavaju propisa o autorskim i srodnim pravima, u skladu sa propisima koji regulišu autorska i srodna prava i kada druga institucija ili organizacija ima nadležnost praćenja primene propisa iz te oblasti“.
Osnov za ideju amandmana je međusektorska oblast i mislim da bi bilo dobro da predlagač razmisli o ovom amandmanu ili da pokuša da u dogovoru sa odborom, ili kako god, proširi tekst ovog člana zakona, jer on će da proizvede probleme u primeni zbog toga što će biti sukoba negativnih nadležnosti oko teme koja je vrlo osetljiva i biće vrlo, vrlo pažljivo promatrana tokom monitoringa i skrininga poglavlja koji definišu ove propise. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Član 80. definiše rubrovom subjekte koji ne mogu biti imaoci dozvola u poglavlju pružaocima medijskih usluga na osnovu dozvole i u svom originalnom tekstu glasi: „Imalac dozvole ne može da bude: 1) Republika Srbija, AP i jedinica lokalne samouprave, 2) privredno društvo, ustanova ili drugo pravno lice čija su sredstva u celini ili delom u javnoj svojini, odnosno čiji je osnivač Republika Srbija, AP ili jedinica lokalne samouprave, 3) politička stranka“. Moj amandman dodaje tačku 4) koja glasi: „crkva i verska zajednica“, pošto je sasvim logično da se iz prava imaoca po istom sledu isključe i crkve i verske zajednice, uz već navedena pravna lica.
Ja spadam u onu grupu pripadnika političkih stranaka ili ljudi koji se bave javnim poslovima, da mislim da je dobro što smo Zakonom o crkvama i verskim zajednicama uredili to polje, da je to polje ljudskih prava i verskih sloboda, ali da moramo pažljivo i u zakone koji se dodiruju tog nespornog ljudskog prava voditi računa, te smatram da treba da u ovom zakonu bude - a ni crkva ni verska zajednica ne može da bude pružalac medijske usluge.
Samo da dodam, ja spadam i u one koji smatraju da je potrebno uvesti porez crkvama na usluge i na imovinu, jer se bave gotovinom koja je u sivoj zoni, pa tako mislim da i u ovom smislu treba da bude u ravnopravnom gledanju na sve druge. Svaka vrsta dozvole podrazumevala bi čitav niz drugih propisa koji su nedostajući kod nas i koji bi verovatno predstavljali problem, s obzirom na različit finansijski status i različit uticaj crkava i verskih zajednica kod nas i na zvanik tradicionalne crkve i zato je bolje da ih isključimo iz prava. Hvala vam.

Generale, hvala vam.
Zaista razumem argumente i višedecenijskog trpljenja crkava u jednopartijskim društvima kao i potrebu Mirjana ili pripadnika bilo koje grupe da budu u medijskom, da tako kažem, kontaktu sa onima koji propovedaju, šire religiju, odnosno koji su verujući.
To ne sporim, ja sam to jasno kazala. Problem je što ovaj zakon podrazumeva i učešće javnih finansija i zato sam spomenula. Dakle, mi ovde ako ne kažemo da crkve i verske zajednice ne mogu da budu imaoci dozvola na medijske usluge, tada mogu svi oni koji inače plaćaju porez na usluge nisu u sivoj ekonomiji, a korisnici su prava na medijske usluge, da postave pitanje ravnopravnosti.
To je jedan mali segment. Ne slažem se da je sporno da se u odnosu na član 72. ovaj član ne usvoji, pošto u slučajevima ovakvih procedura uradi se zastoj u glasanju i onda se usklade članovi koji među sobom eventualno su u koliziji.
Drago mi je da imam odziv na temu, jer smatram da treba otvoriti debatu u društvu o uvođenju poreza, PDV, zbog ogromne količine gotovog novca koji ide kroz crkve i verske zajednice i urediti porez na imovinu kada su crkve i verske zajednice u pitanju. Ako se većina složi da ne treba, naravno, nemam ništa protiv, to što ću biti u manjini ne znači da neću biti u pravu, ali je ta tema neophodna našem društvu, jer je merljiva i jer jeste problem za mnoge ljude koji traže u fiskalnoj politici onaj minimum ravnopravnosti koji se podrazumeva. Hvala vam gospodine potpredsedniče još jedanput na prilici da iskoristim repliku.

Ovaj amandman koji se odnosi na deo teksta član 93. već sam ga spomenula u prethodnom članu kada sam govorila o upotrebi izraza na srpskom jeziku. Dakle, član 93. govori o oglasu za javni konkurs i potpuno je logično da tretira oglas za javni konkurs i na internet stranici.
U zakonu je ovde, u Predlogu zakona je izraz „veb-sajt“, ćirilično, što predlažem da se menja sa „internet stranicom“ bez insistiranja na tome da se amandman prihvati i sa punom svešću o tome da je „veb-sajt“ takođe dozvoljen i da verovatno ni lektori, ni jezički stručnjaci ne bi imali nekih problema, ali osim što insistiram da se amandmana prihvati, prosto mislim da je dobro da na ovakvim amandmanima povedemo raspravu ovde o upotrebi engleskih izraza koji se prevode na srpski jezik pošto će toga biti. Postoje zakoni gde morate da ostavljate u original engleski izraz iz raznih razloga, za ovu raspravu je nebitno, ali postoji mnogo, tek nas čeka zakona, gde će biti izraza gde smo mi, poput onog kako smo posrbili engleski jezik, govorimo „pejstujem“, „kopujem“, „tenksujem“ i ostalo.
Da nam se ne bi dogodilo bez ikakve pažnje da se to prosto uvuče u zakone. Dakle, „veb-sajt“ je naravno podnošljivo, ali to nas čeka, tako da neka bude za raspravu da li „internet stranica“, da li „veb-sajt“, da li u prevodu, da li sa crticom ili bez. Samo toliko. Hvala vam.

  Zahvaljujem.
Molim predsedavajućeg da uvaži, da u argumentaciji o ovom amandmanu, moram se osvrnuti na amandman koji je podneo Odbor za kulturu, i na amandman na član 114. bez namere da govorim protivno članu 106, ali je prosto neophodno zbog moje odluke o ovom amandmanu.
Dakle, amandman se odnosi na imenovana i izabrana lica i u 1. stavu je u redu, a u 2. stavu je u originalnom tekstu Predloga zakona glasio – Članovi Saveta koji su izabrani sa liste kandidata koji su predložili jedinstveni ovlašćeni predlagači iz člana 9. tačka 5. i 7. ovog zakona, zamenjuju dva člana, čiji mandat prestaje, koji se na predlog Odbora nadležnog za kulturu i informisanje Narodne skupštine bili izabrani prilikom poslednjeg izbora članova saveta.
Ja sam imala dilemu i da odredim ko su ti ljudi i da preformulišem kako treba, te je moje rešenje bilo da se u članu 113. stav 2. briše.
Međutim, Odbor za kulturu i informisanje podneo je takođe amandman na taj stav i to je uradio izvanredno jasnim tekstom, tako da ja povlačim amandman i mojim usmenim povlačenjem, ovaj amandman prestaje da bude predmet rasprave i predmet glasanja.
U tom smislu je moje pitanje – da li je potreban onda amandman na član 114. kojim sam ja rekla da - Članovi Saveta Republičke radio-difuzne agencije nastavljaju sa radom kao članovi Saveta Regulatora do izbora članova na osnovu ovog zakona.
Ako ministar smatra da je izmenom 2. stava člana 113. i moja izmena u članu 114. suvišna, onda ću biti spremna i da povučem i taj amandman, prosto da prestane da bude predmet rasprave i da se ne glasa o tome.

  Taj stav koji govori u prelaznim i završnim odredbama o kontinuitetu RRA glasi – Članovi Saveta RRA nastavljaju sa radom kao članovi Saveta Regulatora.
Predlog mog amandmana je da ovaj deo rečenice ostaje, dakle - Članovi Saveta RRA nastavljaju sa radom kao članovi Saveta Regulatora do izbora članova na osnovu ovog zakona.
Time bi bili obuhvaćeni i članovi koji nisu birani na osnovu stava 2. člana 113. i naravno novi članovi, pošto će se na njih u nekom sledećem izboru odnositi obaveze i pravila izbora jedinstvenih predlagača na osnovu ovog zakona kada stupi na snagu.
Samo molim, pošto smo razjasnili stav 2. člana 113. o tome ko će biti i kada zamenjen, s obzirom da znam da od devet članova Radiodifuzne agencije, 2015, 2016. godine su kada ističe dvojici, a jedan član je nažalost preminuo, Svetozar Stojanović, tako da je na njegovo mesto stupio drugi i imamo tri člana saveta koji su izabrani na poslednjem izboru Odbora za kulturu i informisanje.
Da li je jasno šta se dešava sa Regulatorom i bez mog amandmana ili ne?
Ako vi smatrate da jeste, ja sam spremna da povučem amandman da se ne bi raspravljalo i glasalo.

Amandman se tiče člana 38, koji ima rubrum – obveznik plaćanja takse i paradigma je od primera kako izgledaju najbolji zakoni. U digresiji, nikad dobra od debate ako, s jedne strane imate stav – ovaj predlog zakona je najbolji, svaki amandman grozan a predlagač još gori i obrnuto – ovaj predlog zakona je najgori, a svaki amandman super. Nažalost, doći će još vremena dok to ne svedemo na raspravu o temi.
Član 38. koji definiše obveznika plaćanja takse kaže: „Obveznik plaćanja takse je svako fizičko i pravno lice koje je korisnik merila električne energije po stambenoj jedinici odnosno poslovnom prostoru“. Nigde više vam ne treba merilo električne energije. Ovo je član koji je ostao od obveznika plaćanja pretplate.
Ono što će graditi obveznik plaćanja takse, radiće podnošenje svojih podataka na evidencionom listu i u onome sledećem članu, 39, kaže se tačno šta sve mora da sadrži onaj ko je obveznik plaćanja takse. Nema električnog brojila. Sledećih godinu i po dana plaćaće se javni medijski servis iz budžeta. Nema električnog brojila.
U obrazloženju sam namerno napisala – ako ostavite ovaj član, onda kažete svima nama, taksa je isto što i pretplata, pošto ćemo da plaćamo preko električnog brojila. A nije. Zato vas molim da ovaj član izbrišete, pošto možete umesto električnog brojila da pišete bilo šta.
Način na koji će se ustanoviti sistem registra je obaveza javnih servisa. Treće lice potpuno ispada iz sistema. Slažem se apsolutno sa tim da se sistem uredi, kako god. Znam koliko je teško dati dobru poruku o tome da li da javni servis plaćaš pretplatom, taksom ili iz budžeta i da je razlog mnogo komplikovaniji za nezavisnost. Ali, molim vas, ovo izbrišite. Ne može da bude osnov to da je on pretplatnik a da odatle dobijate podatke. To ne može.