Dali ste mi već reč, pa neka sačeka gospodin Perić.

Dakle, ovde se radi o kriterijumima i kada se pozivamo na neki prošli događaj, koji možda i nema veze sa nadležnošću ovog doma, mi govorimo o kredibilnosti onoga koji pravi kriterijume i koji po tim kriterijumima donosi predlog odluke koji se nalazi pred ovim domom. To sam na samom početku rekao.
Onda sam osporio kredibilnost. Nezavisnost sudstva u sistemu državne vlasti ne znači potpuno isključenje izabranih narodnih predstavnika od komentara onoga što jedna grana vlasti čini, a da ne govorim i po Ustavu i po zakonu, izvršna vlast u državi, koja je birana od ovog parlamenta, pa neposredno i ovaj parlament, imaju odgovarajuću konekciju sa tom granom vlasti na odgovarajući način, što se u propisima da videti.
Ono što hoću da kažem ovde, kada je reč o odgovoru koji sam dobio, kada je reč o kriterijumima, ažurnosti, kako je moguće da neko ima 200 ili 300 ili preko 300 predmeta, kao što je Sonja Brkić nekada, član DS po tom osnovu i tim zaslugama predsednik RIK, bude ladno reizabrana, a da ljudi koji imaju veću ažurnost predmeta ne budu. Nego, verovatno se tu radi o ukrštanju tih merila koja ste vi pomenuli.
Nisam vam zamerio što je vaš sin sudija. Ima toga mnogo, u pravu ste i nemam ništa protiv toga. Postoje ljudi koji esnafski, porodično se bave pravom i bave se na takav način i imaju određene zasluge, ambicije i želje i znanja na osnovu koga mogu da sude i normalno je da je u to vreme o kojem pričate vaš sin i izabran za sudiju.
Ono što ovde nije normalno, što vam zameram i što olako preskačete, to je činjenica da se nalazite u telu koje vrši reizbor vašeg sina. To zaslužuje, u svakom normalnom poretku, izuzimanje iz donošenja odluke. To nije normalno. Ne kažem da je nešto drugo, nego to nije normalno.
Onda vam kažem - ako imate neke reči odbrane za tako nešto, svaka vam čast, ali onda vi i ja ne živimo u istom referentnom sistemu. Vi živite na nekoj drugoj planeti, ja živim na zemlji. To je velika razlika između vas i mene i to je ono što sam hteo sad da vam kažem, a sve drugo što ste vi naveli nema nikakve veze sa mojom diskusijom.

Radi razjašnjenja. Dakle, što se tiče ove lične konstatacije koju sam izrekao o eventualnim ili navodnim kumovskim vezama gospodina Ristića i Dejana Ćirića, meni ne preostaje ništa drugo nego da verujem gospodinu Bošku Ristiću. Prosto, drugačije ne može. Čovek kaže, nisu u tim odnosima, onda nisu, onda sam imao dezinformaciju. U svakom slučaju, čak i da jesu, ova reč koju smo ovde čuli jača je od bilo čega drugog.
Moram da kažem još jednu stvar u odgovoru na ovo što je gospodin Ristić rekao aludirajući na moju diskusiju, a to je sledeće. Da li je telo nelegitimno koje danas predlaže ovu odluku iz Narodne skupštine? Telo ne samo da je nelegitimno nego je nelegalno, zato što nije kompletno.
Čim nemate one članove tog tela koji su po zakonu obavezni da budu članovi tog tela, kao kada je reč o profesorima pravnog fakulteta sa predstavnicima Univerziteta u Beogradu i pravnih fakulteta u Srbiji, onda nemate zatvoren sistem. Takvo telo ne može da odlučuje.
Nema nikakve analogije sa drugim telima tog tipa, kao što je, recimo, Ustavni sud, gde imate izričitu odredbu koja govori o tome da to telo može punovažno da odlučuje sa dve trećine izabranih članova. Ovo telo ne može da odlučuje ukoliko nije izabrano do kraja. Nenormalno je da u Narodnoj skupštini danas raspravljamo o predlogu koji imamo na dnevnom redu, a predlog je očigledno došao od tela koje nema formalni kapacitet da odlučuje. Žao mi je, možda biste vi hteli da to sve tako, kao što inače u državi radite ofrlje, radite i sa ovim, ali to jednostavno tako ne ide.
Predsednica parlamenta trebalo je da ovaj predlog vrati nazad iz formalnih razloga i da kaže, izvinite, vi se dogovorite i saberite i dostavite predlog da Narodna skupština izabere onog ko treba da bude izabran, pa ćete nakon toga raditi. To je odgovornost vladajuće većine. To ne može biti odgovornost ni opozicije, ni mene koji govorim o tome. Kako ćete vi sada zatvoriti ovu konstrukciju i kako ćete mi odgovoriti i reći kako je to ustvari u redu i ko šiša jednog člana Visokog saveta sudstva, to je vaš problem. To nema nikakve veze sa pravnim poretkom u Srbiji.

Reklamiram povredu člana 104. Reći ću u čemu se sastoji, po meni, narušavanje dostojanstva i ugleda Narodne skupštine.
Kada se vi, kao predsedavajuća, usudite da bez ikakve griže savesti i problema stavite na glasanje predlog za spajanje tačaka dnevnog reda, kakav je učinjen od strane Vlatka Ratkovića i vladajuće većine koja se tako dogovorila, u kojoj imate zakon o vanrednim situacijama, zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Srbije i Izraela o ukidanju viza, zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, pa zatim zakon o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima itd., i sve to u okviru jednog načelnog pretresa, gde se ne da ništa na valjan način raspraviti (nijedna od ovih tačaka dnevnog reda se ne može na valjan način raspraviti i ući u suštinu bilo čega od svega ovoga), da se u petak sazove ova sednica, da imamo pauzu koja se sastoji od vikenda u kojem je jedna od najvećih srpskih slava Sveti Nikola, gde niko ne može na valjan način da se pripremi, sem vladajuće većine koju ni ne zanimaju amandmani na predloge zakona o onome što je na dnevnom redu, kada narušite načelo raspravnosti u ovom domu – nema većeg rušenja dostojanstva ovog doma od toga.
Ne postoji ništa što može na eksplicitniji način da naruši dostojanstvo i proceduru rasprave u Narodnoj skupštini od ovoga što ste vi učinili maločas. Nemam drugačiji način da na ovo reagujem, sem ovako.
Zaista smatram da, ako išta može da naruši dostojanstvo ovog doma, to je ovaj postupak koji ste vi maločas učinili.
Šta može više od toga narušiti dostojanstvo? Čitava ideja, reč parlamentarizam, od latinskog „parlare“ (govoriti), ovde je ubijena. Vi ovde nemate ništa od parlamenta nakon ovoga što ste napravili. Potpuno su nesrodne stvari. Kakve veze ima zakon o ukidanju viza Izraelcima sa upravnim sporovima?

Vi ste prema članu 27. u obavezi da se starate o primeni odredaba ovog poslovnika. Starajući se o primeni odredaba ovog poslovnika, ne samo da u aktivnom smislu, treba činjenjem da to sprovedete,  nego i rečima, a kada su reči koje ste uputili narodnim poslanicima prilikom vođenja sednice pogrešne i nisu zasnovane na odredbama Poslovnika, onda dobijete ovakvo upozorenje od nekog narodnog poslanika koji ima pravo da se javi za reč po povredi Poslovnika.
Naime, reći ću da nisam u pravu, ovo što sam sada rekao, odmah, javno i izviniću vam se ako igde pronađete u Poslovniku pravo ministara da odsustvuju na kratke pauze od 10-15 minuta. Gde to piše u Poslovniku Skupštine, to mi kažite, citirajte mi negde i odmah ću vam se izviniti i reći ću da nisam dobro pročitao.

Povreda upravo tog člana 100. jeste tamo pažljivo ako čitate piše da se ne može ukazivati na istu povredu Poslovnika, navodeći isti član Poslovnika. Ovde se radi o potpuno drugom osnovu.
Prethodni narodni poslanik je govorila o povredi dostojanstva Narodne skupštine i vaš odgovor je trebalo da bude u tom duhu, da li ima povrede dostojanstva ili nema povrede dostojanstva, ne da vrtite istu priču da se ponavlja isti motiv, to uopšte nije tačno.

Vidite, kada nemate preciznu definiciju, onda imamo probleme. Kaže ovako - da se pod neopravdanim razlikovanjem, isključivanjem, ograničavanjem i postupanjem ili drugim preduzetim merama, u smislu ovog zakona naročito smatra  - ako preduzeta mera nije opravdana zakonitim ili legitimnim ciljem. Naravno, postoji pod 2 - ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se preduzetim merama ostvaruju.
Vidite, pošto se ovde radi o bilo kojem postupanju bilo kog državnog organa, daću vam jedan klasičan primer, za svakog razumljiv. Recimo, cilj postupanja MUP tj. policije u okviru MUP prilikom privođenja lica za koje se osnovano sumnja da su počinila krivična dela jeste privođenje tih lica pravdi, odnosno mogućnosti da se prema njima pokrene zakonit postupak u skladu sa odredbama Krivičnog zakonika, odnosno Zakonika o krivičnom postupku, a sve opet na kraju u skladu sa društveno legitimnim ciljem kažnjavanja onih koji su počinili krivično delo.
Ovde smo uveli oba pojma - zakoniti cilj i legitimni cilj. Međutim, šta je sa postupkom između? Znate? Nije svaki postupak, nije svako postupanje državnog organa koji ima u vidu zakoniti cilj, istovremeno podrazumevano zakonito. Cela ideja ovde je da moramo zaštiti ljude od diskriminacije, tako što ćemo upozoriti državne organe, da sve vreme postupaju u skaldu sa zakonom, a ne samo sa zakonitim ciljem.
Ovde je moguće intervenisati na više načina. Ili prihvatiti naš amandman koji prosto kaže - da preduzeta mera nije zakonita, ili, da se makar odvoje u ovoj rečenici - opravdani, zakoniti i legitimni cilj, u odnosu na zakonito postupanje, ili da se prosto obe stvari stave. To je moglo i ministarstvo da interveniše i da pravi određenu intervenciju unutar samog amandmana. Mogli ste da intervenišete dalje, ako vam ovaj amandman nije bio dovoljan.
Drugim rečima, ovo što ste vi napisali, prosto ne pije vodu, jer se stvara utisak, ponavljam još jednom, da državni organi u postupanju, policiju sam naveo kao drastičan primer, mogu rukovodeći se zakonitim i legitimnim ciljem, da eventualno postupaju nezakonito.
Nije stvar podrazumevajuća. Ne možemo to podrazumevati. Ako to podrazumevamo, čemu onda smisao zaštite ovog člana, da je to objekat zaštite od diskriminacije? To je ključni problem.

Zato je bilo dosta uvredljivog u onome što je gospođa Pešić govorila o DSS.
Koristiću vreme grupe govoreći o onome što je na dnevnom redu, a pošto je svima dopušteno da izađu iz konteksta diskusije, u nešto što se zove vizna liberalizacija, povezujući to sa mapom puta i rokovima koji su ovde dati. Uzgred rečeno, naša osnovna primedba jeste kako je moguće da vreme prolazi, da meseci prolaze, a da se na vreme ne odreaguje?
Apsolutno sam svestan svega toga i šta stoji u odlukama, ko je sve uključen u proceduru izrade, kako je to toga došlo i sa ovog vam mesta kažem ni prethodni ministar ni ovaj ministar to nisu rešili. To su okolnosti takve kakve jesu. Da nismo svesni tih okolnosti, ne bi mi prošle godine glasali, zajedno sa vladajućom većinom, za zakon kojim se produžava važnost putnih isprava, jer smo to učinili.
Danas ovde čujemo jednu beskrupuloznu informaciju. Ovo se može proveriti, ovo je proverljiva stvar, da je DSS glasala za taj zakon. Ta priča da nije bilo LDP da se taj zakon ne bi izglasao, ne bi bile produžene putne isprave, to je neverovatno. Kako možete to da kažete? To je proverljiva stvar, postoji dokumentacija u Narodnoj skupštini, postoje stenogrami, zna se ko je kako glasao, postoje listinzi sa glasanjem. To su stvari koje nikada sebi ne bi dopustili, ne kao političari, nego kao građani ove države koji žele da narodu bude dobro, da ne dovedemo ljude zahvaljujući nekome ko možda nespretno ili loše vlada, da ne budemo krivci zbog nečega što će se desiti i da se ljudima obija o glavu.
To je elementarna stvar. To niko nikad ne bi uradi. Što se tiče ovog radovanja oko vizne liberalizacije, nema tu mesta radosti. To vam je isto kao kad biste se radovali što možete da kupite benzin na benzinskim pumpama.
Slažem se sa tim da je u pitanju elementarno pravo na slobodno kretanje u zoni koja je veća od države u kojoj živite. To pravo ne dajemo sami sebi, nego to pravo neko za teritoriju zajednice nekih država nama daje ili nam ga uskraćuje, a onda, ako hoćemo to pravo da imamo, moramo da ostvarimo određene uslove da bi one države koje su se udružile u tu zajednicu, ovde je reč o EU, nama to pravo dale.
Naravno, da je i prošla vlast i ova vlast, da su radile u interesu građana, ne bi li se to pravo što pre realizovalo, jer je besmisleno da ljudi budu lišeni jednog takvog osnovnog i elementarnog prava. To sve nisu teme.
Ovde je tema nešto sasvim drugo, jeste vezano za mapu puta, za jednu indulenciju, po meni, ministarstva u ovom delu, jer zaista nema razloga da se od prošle godine do ove godine srećemo jednom godišnje sa ovom temom, kao da se nije moglo u maju ove godine znati šta nas čeka. Svi smo znali to napamet, nije bilo potrebno da sedimo u MUP.
Možete sada reći – mi smo procenjivali, gledali smo, možda će … to mogu ja sa strane, to mogu novinari, a vama to ne priliči.
Što se tiče ovih drugih stvari, vizne liberalizacije, naravno, da ako se nešto lepo čuje, lep glas treba proneti i naravno da lep glas treba i podeliti. Ružno bi bilo da se različite političke stranke koje su svaka na svoj način nečemu doprinele, utrkuju oko toga ko je tu najviše kriv za lepu vest. Ta lepa vest u sebi krije jednu malu ružnu, a ono što nama smeta, to je što oni koji vrše vlast sada prikrivaju tu ružnu vest, a ne samo što je prikrivaju, nego na komentare da tako ružna vest postoji odgovara sa jednom neverovatno perfidnom političkom kontrolom, koja glasi – vi koji to komentarišete, vi ste protiv vizne liberalizacije, što je bezobrazluk.
Stvar je u sledećem, samo radi javnosti da podsetimo. Jedan deo naših građana koji žive na teritoriji KiM neće moći da koriste ova prava, i ako su državljani Republike Srbije. To pravo se po personalnom principu, jer to je personalni princip, i kad ste državljani jedne države, vi ste vezani personalno za državu. To je ideja državljanstva. Da li ste vi fizički na nekom drugom mestu ili niste, nije bitno, imate vezu sa svojom državom. Vama sada partner sa kojim razgovaramo o viznoj liberalizaciji, dogovaramo viznu liberalizaciju, kaže – sve je moguće, sem za te slučajeve.
Da li je to tako ili nije tako? Da li je to uslov koji se ne može preskočiti? To je sada pitanje da sada otvorimo diskusiju kojoj ovde nema mesta. To možemo otvoriti diskusiju kad dođe taj trenutak pa možemo razgovarati, ali da niko iz vlasti od premijera do predsednika države, koji se inače, ne znam, javlja da komentariše sve i svašta što nije u njegovoj nadležnosti, ne kažu makar jednu rečenicu, a to je – dobro, OK, ovo nek ide kako ide, ali trudićemo se da nešto uradimo. Otvorićemo neke razgovore na tu temu, imaćemo seriju razgovora, napravićemo nešto da eventualno do toga dođemo.
Niko ovde razuman ne može biti protiv toga da građani Novog Sada, Pančeva, Kosjerića, Užica itd. putuju koristeći mogućnost da je Srbija na beloj šengen listi. Ko bi bio tako blesav da to ne želi? Problem je samo u tome što se pitamo da li je delovanje nadležnih u državi koji ćute o ovom elementu čitave stvari valjano ili nije. Naravno da nije, makar treba pošteno reći – u takvoj i takvoj smo situaciji i to nam se ne dozvoljava, moraćemo da smislimo način. Slažite makar, nije vam prvi put. To radite godinu i nešto dana.
Vrtite šta vam se sviđa, izmišljate da je crno belo, da kršenje Ustava nije kršenje Ustava. Radite što god vam se sviđa. Ova mala laž koju bi mi makar možda voleli da čujemo, iz vaših usta ne izlazi. To je ono što je problem. Evo, uteče Vesna Pešić, iako je izazvala ovakav način mog izlaganja. Da ne bi bilo nedoumica pred građanima koji ovo gledaju, DSS sa puno razloga je glasala prošli put za Zakon o produženju putnih isprava. Ni sada naš stav neće biti drugačiji, a raspravljati o nečijoj odgovornosti, indolentnosti ili naopakom ponašanju u nekoj priči, to je legitimno pravo, pogotovo ako za to ima razloga.
Uopšte, diskusiji tog tipa, koja diskvalifikuje nekog drugog potpuno paušalnog, bez mogućnosti da neko da validan odgovor, to zaista nije na mestu. Mi šta god da smo ovde izgovorili o nekom, taj neko je ovde bio prisutan. Postoje ljudi koji su ovlašćeni predstavnici grupe ili šefovi grupa, pa i na ovo moje izlaganje neko može da se javi i da odgovori. I to je fer, to je način na koji se može obraćati u parlamentu i to je način na koji možemo normalno da radimo. Sve drugo je bespredmetno.

Vidite, u ovom članu 86. se govori o tome šta se dešava kada AP Vojvodina jedinicama lokalne samouprave poveri neke poslove iz svoje nadležnosti, te se kaže da onda organi AP Vojvodine vrše i nadzor. Sve to zvuči logično, kao i u prethodnom članu 85, sa kojim se u osnovi slažem.
Naravno da će nadzor nad poverenim poslovima republike Vojvodine vršiti republički organi, ali imajući u vidu da ste u ovom nakaradnom zakonu na nivou simbolike izraza, a naročito desetinama, očigledno i dokazano protiv ustavnih članova, stvorili jedan utisak koji preovlađuje, a to je da je u pitanju jedna vrsta ozbiljne psihološke pripreme za budući separatizam u Vojvodini.
Na radost onih koji to i sada priželjkuju i u tom smislu predano rade, a onda prosto nije moguće u smislu gramatičke doslednosti u tekstu ostaviti varijantu koja ovde piše – da će AP Vojvodina, koja poveri jedinicama lokalne samouprave pojedine poslove iz svoje nadležnosti, vršiti nadzor, nego treba dodati da će AP Vojvodina kada poveri jedinicama lokalne samouprave pojedine poslove iz svoje izvorne nadležnosti.
Možda će neko reći da je pleonazam, ali čitajte ostatak teksta ovog zakona, pa ćete videti da ovde u strahu treba da budu velike oči, i to širom otvorene, i da se vodi računa o svakoj reči i izrazu koji je ovde upotrebljen, jer se bojim da i ono što je dvosmisleno, a kamoli ono što je nedvosmisleno, protivustavno, ovde može i biće svakako sa vaše strane zloupotrebljeno. Hvala.

Ovo je 91. poslednji član zakona, prelazna odredba, odnosno završna odredba koja govori o stupanju na snagu zakona i od kada se on primenjuje.
Kažete da se on primenjuje od 1. januara 2010. godine, osim odredaba 8, član 10. tačka 14), 26), 88) i 89) koje se primenjuju od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Osim nekoliko odredaba koje će se primenjivati već koliko sutra, kada Boris Tadić svojim ukazom proglasi ovaj zakon, ostatak teksta primenjivaće se kaže – od 1. januara 2010. godine.
Kako je to moguće? Odakle vam ideja da će se ovaj zakon moći primenjivati od 1. januara 2010. godine? Nijedan elementarni, materijalni preduslov niste za to stvorili.
Donošenjem ovog zakona ne može da se primeni ništa od ovih odredaba. Jer, nedostaju još dva zakona, koja ćete takođe napraviti protivustavnim i naopakim, kao što je ovaj.
Kada ti zakoni stupe na snagu i kada njihove odredbe omoguće da se išta od ovoga može primeniti, onda možemo govoriti o tome, zato sam i predvideo amandman koji kaže – da će se svakako zakon početi primenjivati od poslednjeg dana kada stupa na snagu i poslednji zakon iz paketa zakona kojim se ove nadležnosti utvrđuju, kao i finansiranje imovina.
Problem je u tome što ni tada neće moći da se primenjuje. Vi ste smislili one mešovite komisije i čuda u zakonu, upravo zato što ste znali, da se ništa od ovih stvari koje ste ovde zamislili, ili bar ogromna većine, nema šanse lako da primenjuju, bez velikog političkog kompromisa i natezanja između države i nečega što bi trebalo da bude država u državi.
To je vaš glavni naum. To je vaša glavna poruka kojom ovim šaljete građanima, ali se nadam da će građani biti dovoljno svesni, da na prvim sledećim narednim izborima smene ovakvu vlast i uspostave ono stanje stvari u Srbiji koje se zove poštovanje Ustava i ekonomski, socijalni prosperitet.

Za konkretan amandman, kao i za svake druge koji su ovde u pitanju, zaista prema članu 137. Ustava nije moguće poveriti bilo kakvoj lokalnoj samoupravi ili autonomiji uređivanje oblasti kada ovde kaže - donosi plan i program razvoja, ravnomernog razvoja.
Donosi plan i program, to su opšti akti, to je uređivanje materije, to ne može biti i zato se traži brisanje toga. Mi smo posle, videćete, podneli amandman, upravo je taj sledeći u pitanju, gde tražimo da se to preimenuje u predlaže plan i program itd.
Znači, ne može donositi, to je nemoguće, ako se brani ta formulacija, već će to biti u saglasnosti sa zakonom, verujte mi da to ništa ne znači, jer u svakom slučaju svaki niži opšti akt i da ne napišete mora biti u saglasnosti sa Ustavom i sa zakonom itd, ne može biti suprotan bilo kojem višem pravnom aktu, pa je to pleonazam, to nepisati to je pleonazam, a to ništa ne vadi stvar.
Ovim zakonom o kojem danas raspravljamo poveravate pokrajini da uradi nešto što po Ustavu nije moguće, pa ga onda vadite sentencom u skladu sa zakonom. Razumete u čemu je tu igra? Jednostavno ne možete se vaditi činjenicom da ste napisali da se jedan postupak ima urediti na nivou pokrajine u skladu sa zakonom. Ako se on ne može uređivati po Ustavu, onda džaba pišete to u skladu sa zakonom.
Inače, svaka odluka opštine Novi Beograda, opštine Valjevo, Skupštine grada Beograda i da ne napišete u tim statutima ili u zakonu da mora biti u skladu, a uvek mora biti u skladu sa zakonom. Ako ovde mislite na konkretan zakon koji uređuje tu oblast i to je suvišno, jer i ta odluka na podzakonskom nivou mora, svejedno, i da ne napišete, uvek biti u saglasnosti sa zakonom koji uređuje datu materiju, tako da to vađenje na deo rečenice - u skladu sa zakonom, ovde ne igra nikakvu ulogu.
Dakle, ovde je isključivo reč o tome da li može pokrajina da dobije pravo da uređuje pitanje ravnomernog privrednog razvoja, ako znamo da je uređenje tog pitanja po članu 97. Ustava neposredno stavljeno u nadležnost Republike. Tu je čitava konstrukcija zatvorena.
Kada govorimo o mentalnoj igri ili mentalnoj vežbi kako da dođemo do rešenja, prosto se čudim onima koji su ovo napisali. Ti su prošli strahovite mentalne vežbe da bi došli do ovakvog zaključka, a ne mi koji branimo amandman koji treba diskvalifikovati nešto što se mora diskvalifikovati u smislu Ustava.

Vrlo ću kratko, zaista neću oduzimati vreme.
Nije sporno to što ste pročitali u članu 183, gde se kaže da se pojedina pitanja mogu urediti, ali onda idemo dalje. Vrlo ću kratko. Pogledajte kako su formulisana pitanja koja se daju urediti. Jedino Ustav može da kaže u kojim oblastima se šta uređuje, pa kada te oblasti pročitate ili ta pitanja ovde koja su nabrojana, da ih ne čitam, u članu 183. i koja se uređuju, izvorni poslovi. Razumete?
Znači, ne možete sva pitanja koja je Ustav ovde pobrojao šta će autonomne pokrajine ovde urediti, to su izvorni poslovi u onom delu u kome su navedeni da se uređuju. Tu nema spora, ali pazite, ovde se ne radi o izvornom poslu, ovde se radi o poslu koji se zove ravnomerni razvoj. Ravnomerni razvoj ovde nećete naći u članu 183, on je nabrojan u članu 97. eksplicitno. O tome je reč. Zato vas molim, ipak mi koji smo pravnici, koji smo naučili da čitamo propise, nešto znamo o svemu ovome.

 U pravu ste da to piše, nije sporno, ali radi razjašnjenja i više se neću javljati. Razvoja da, ali u Ustavu u našem zakonodavstvu pitanje ravnomernog razvoja nije igra reči, vrlo je ozbiljna stvar, odnosi se na široku teritoriju i isključivo je u nadležnosti Republike.
Prema tome, pitanje razvoja može biti opštinski razvoj, može biti pokrajinski razvoj, tu se slažem s vama, ali tako niste napisali u Predlogu člana zakona koji je sporan. O tome je reč. Vi ste u predlogu člana zakona, ne vi, nego Vlada koja je predložila, napisala je nešto što je sasvim drugo, kaže - to je plan i program ravnomernog privrednog razvoja AP Vojvodine, a ta sintagma je nemoguća. Žao mi je, da je ta sintagma data negde druge u Ustavu ranije kao mogućnost, ne bi bilo nikakvog spora oko ovoga, ali je ona nemoguća. O tome je reč. Izvinite.

Neću više, šta god gospođa Kolundžija odgovorila, jer mislim da je zaista dosta ove razmene mišljenja. Samo ću vrlo kratko.
Dakle, problem je u tome što mi ovde nemamo vremena, niti je to moguće, da zaista čitamo svaki put odredbu Ustava.
Vidite, razlika između ideje privrednog razvoja o kome neka pokrajina može da se stara, kao što može i opština o svom privrednom razvoju, jeste jedno, a formulacija - ravnomerni privredni razvoj je rezervisana za republičku nadležnost zbog toga što je ideja da se tu staramo o ravnomernom razvoju Republike.
Moguće je zamisliti logički da je u pitanju i ravnomerni razvoj dela neke republike u odnosu na druge sitnije delove te teritorije, moguće je to zamisliti logički, ali nema uporišta u Ustavu. To su dve različite kategorije. Razumete? O tome govorim. Možete da se ne složite, ali to je prosto tako.
Znači, privredni razvoj je jedno. Niko ne spori Vojvodini da vodi računa o svom privrednom razvoju, ali kada upotrebite sintagmu - ravnomerni privredni razvoj na teritoriji Vojvodine u skladu sa ravnomernim razvojem Republike, ta sintagma je ustavno nemoguća jer ispadne da Vojvodina radi unutar svoje teritorije, obezbeđuje ravnomerni razvoj, ono što radi Republika, a Republika ima obavezu, ne da usklađuje ravnomerni razvoj Vojvodine sa ostatkom Srbije, nego svake dušne opštine na teritoriji Vojvodine, o tome je reč, pa se ne mogu poslovi duplirati. To je logički nemoguće. To vam objašnjavam, ako možete da razumete.

Samo nekoliko rečenica, da se nadovežem na ovo što je naš kolega Slobodan Samardžić govorio.
Pored pojašnjenog pravnog debakla koji je nastao uvođenjem ove norme o međunarodnoj saradnji regiona, jedan od osnovnih problema, sa simboličkog aspekta, uvođenja ovakve saradnje kroz međunarodne sporazume ili ustanovljavanje predstavništava koja se ograničavaju samo na Evropu i evropske države, praktično znači i sledeće - uvođenjem u naš pravni poredak ovakvog instituta, za nivo autonomije koju mi imamo, koja, naravno, nije usaglašena sa Ustavom kroz ovaj zakon, nego je izašla iz okvira Ustava, uvodi se simbolički još jedan remetilački faktor.
Naime, pokušava se reći da ako AP Vojvodina može da zaključuje međunarodne sporazume i bude u sedištu međunarodnih organizacija regija, to onda znači da će biti na ravnoj nozi sa Bavarskom, Štajerskom u Austriji, Švapskom u Nemačkoj itd, sa kantonima u Švajcarskoj, tako da će ona praktično psihološki gledano biti u ravni federalnih jedinica.
Naš pravni poredak je morao našu državu da zaštiti od takve mogućnosti na neki elegantan način. Da pojasnim, nismo protiv međunarodne saradnje naših autonomija u Srbiji, ona mora da se odvija u skladu sa članom 181. Ustava, problem je samo u tome što se ovim zaista izlazi daleko izvan granica ustavnog okvira i zaštite integriteta države.