Pre nedelju dana smo postavili jedno pitanje koje se odnosilo na 10. oktobar i događaje koji su u Beogradu vezani za taj datum.

Za ovih sedam dana nismo dobili od nadležnih ministarstava bilo kakav odgovor. Da pođemo od pretpostavke da možda mi nismo dobro to pitanje formulisali. Ajde da to ponovimo i to malo drugačije i preciznije.

Molio bih MUP i Ministarstvo pravde, jer su oni pre svega ta dva nadležna ministarstva, da nam odgovore na određena konkretna pitanja. Prvo, koliko lica je privedeno u vezi sa događajima od 10. oktobra u Beogradu? Protiv koliko lica je pokrenut krivični postupak i tačno za koja krivična dela? Kakva je starosna struktura tih lica? Koliko ima maloletnih među njima? Da nam se dostavi tačan spisak sa imenima tih lica, jer čak i ako među njima ima maloletnih lica, taj spisak sa imenima maloletnih se može dostaviti nama kao narodnim poslanicima. To nije za javnost.

Dalje, da se tačno dostavi struktura ranije osuđivanosti tih lica, da tačno znamo koliko tih lica se nalazi u krivičnoj evidenciji i protiv koliko od tih lica je ranije vođen krivični postupak i protiv koliko tih lica, odnosno za koja od tih lica se vodi policijski dosije, kako se to kolokvijalno kaže – poznata policiji odranije.

Zatim, treba mi pisana informacija o ranijoj bezbednosnoj proceni skupa. Mislim na skup koji se zvao tzv. "Parada ponosa". Ko je dao tu procenu? Mislim da je to dala BIA. Kada je ta procena došla u MUP i kod direktora Policije i koliko ranije pre samog organizovanja skupa i održavanja skupa su oni to znali?

Interesuje me sledeća stvar – ako je taj skup bio procenjen kao bezbedan, da mi odgovori MUP šta je tražilo 6.000 policajaca na ulicama Beograda? Ako je postojala procena da taj skup nije bezbedan, zašto je policija dozvolila da se taj skup uopšte održi? Ovo ne ulazi uopšte u ocenu ili procenu bilo kakvog huliganstva i bilo kakve agresije koja su druga lica na ulicama grada ispoljavala, što je za svaku osudu, zato sam i pitao ovaj prvi deo pitanja koji se odnosi na procesuiranje.

Zanima me zbog čega i kako i da li je uopšte pokrenut bilo kakav krivični postupak protiv organizatora tzv. "Parade ponosa" i gde se nalazi tu njihova odgovornost i kakva je procena policije i Ministarstva pravde u vezi njihove odgovornosti? Da li među njima kao organizatorima skupa, koji je očigledno, jer sve ostalo je zamajavanje, zapravo bio inicijalna kapsula za izazivanje nereda, što je naravno podržala i Vlada Srbije, to je svima jasno, postoji neko protiv koga je pokrenut krivični postupak iz tih razloga i da li će se i na koji način utvrđivati njihova odgovornost?

Jer bez obzira na prisustvo 6.000 policajaca na ulici, organizator skupa je bio dužan da preduzme mere za obezbeđenje. Koje je tačno mere organizator preduzeo za obezbeđenje skupa? Koliko lica je učestvovalo u obezbeđenju tog skupa od strane organizatora? Kako je to izgledalo? Precizno, da se dobije pisana informacija o tome. Ko će nam dati informaciju? Ne može niko osim MUP, jer su oni morali imati tu informaciju oko zakazivanja skupa.

Prema tome, morali bi da dobijemo ove informacije, da ne bi došlo do daljeg zamlaćivanja javnosti oko ovog pitanja i oko pitanja odgovornosti za događaje 10. oktobra, jer se zna da onaj ko je bio organizator zapravo najviše odgovara, da onaj koji pruža punu podršku organizatoru takođe odgovara, a naravno i oni koji vrše izgrede, bez obzira sa koje strane, takođe treba da odgovaraju.

Molim vas da ove podatke dobijemo što pre. Sedam dana je već prošlo i molim vas da barem u sledećih 48 sati raspolažemo ovim informacijama. To uopšte nije teško.

Hteo bih da predložim, na osnovu stava 3. člana 97, da se o ovom pitanju vodi rasprava duža od ove koja je predviđena u stavu 1, i to da bude u dvostrukom vremenu, pre svega zbog važnosti teme. Prošli put kada je bilo reči o Deklaraciji o osudi zločina u Srebrenici vladajuća većina je ovaj predlog odbila.
Danas je vladajuća većina stavila Predlog deklaracije o osudi zločina nad srpskim narodom. Protiv načina na koji je to urađeno mi imamo mnogo toga, protiv dela sadržine ovog teksta takođe, protiv ukupnosti pristupa kada je reč o jednoj drugoj deklaraciji imamo puno toga protiv, a ako je onda odbijeno dvostruko vreme za raspravu ne vidim razlog da se ovaj put to odbije.
Nije nikakva žurba, nije palo nebo na zemlju, ne progoni nas niko da to moramo da uradimo u toku jednog dana, ionako je predviđena još jedna skupštinska sednica nakon ove koja je danas zakazana za 15.00 časova, ali se uvek može pomeriti za sutra ujutru, nije to nikakav problem. Mislim da ne postoje nikakve prepreke da vladajuća većina pomogne da se ova rasprava vodi u vremenu dužem od predviđenog. Znači, tražim dvostruko vreme.

Povreda Poslovnika, član 107. Mislim da je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine i svih poslanika delom izlaganja Palme, iz sledećeg razloga: mogu da razumem, gospođo predsedavajuća, da ljudi iznose različita politička mišljenja i o ljudima i o događajima, da neko bude oduševljen Hilari Klinton, iako je žena rekla da o statusu više ne može da se razgovara kada je reč o KiM, da bude oduševljena Borisom Tadićem i njegovim aktivnostima, može da bude zadovoljan ili nezadovoljan ovim ili onim, ali mislim da neko u svom izlaganju nema pravo da grubo i namerno dezinformiše, zarad lične političke promocije, Narodnu skupštinu i one građane Srbije koji prate prenos Narodne skupštine, u pogledu sadržaja teksta koji je ovde podnet.
Taj momenat nije dopustiv. Znači, možemo različito tumačiti tekst, reći da je dobar, loš, ovakav ili onakav, braniti svoj stav, ali grubo iznositi neistine u pogledu sadržaja teksta, to nije u redu.
Naime, on je maločas rekao, pokušaću da parafraziram, nije citat, ne mogu, jer nemam ispred sebe stenogram – tražimo da se NATO izvini zbog bombardovanja i zločina. To nigde u tekstu ne piše. Gospodin Dragan Marković Palma je potpisnik predloga teksta ove deklaracije i njegove reči ''tražimo u kontekstu odbrane ove deklaracije'' mogu da razumem samo kao objašnjenje zahteva koje piše u deklaraciji. Takvog zahteva nema.
Ne samo da ga nema, nego sasvim suprotno, zločini koje je NATO pakt učinio nad Srbijom i građanima Srbije 1999. godine, bez obzira da li su Srbi ili nisu, ne može da se tretira kao što ga predlagač u deklaraciji tretira, kao neka saobraćajna nesreća u Gvatemali, pa da se izrazi žaljenje zbog tih žrtava. To žaljenje, to je sve što u tekstu piše. Ne piše ništa slično onome što gospodin Dragan Marković Palma govori, ne govori se ni o kakvom zahtevu ili traženju da se NATO pakt bilo kome izvini.

 Prethodno sam zatražio reč po povredi Poslovnika, pa da ne bi ostalo nedorečeno, reč je, naravno, o povredi predsedavajuće. Vi ste to ispravili maločas, tako što ste rekli da će se Skupština izjasniti u danu za glasanje o povredi na koju sam ukazao, jer se prethodno niste složili da je povrede bilo. Trebalo je to da učinite odmah, a ne da dajete pravo na repliku.
Svakako nakon ovoga neću tražiti pravo na repliku nakon izlaganja gospodina Dragana Markovića Palme. Rekao sam šta sam mislio, a sve ostalo nije važno, tokom rasprave ćemo o suštini. Jedino nije bilo u redu to u proceduri. Vi se, naravno, nikada ne izvinjavate za svoje postupke, ili ispravite to faktički, ili prosto pređete preko nečega.

Meni je baš drago da se svi opet ovde vidimo posle 26. jula i, pravo da vam kažem, ja uvažavam, naravno, sva pitanja koja se ovde postavljaju i mislim da sva imaju nekog rezona, ali je za mene najinteresantnije pitanje svih pitanja – kako to izgleda kada se vidimo posle 26. jula.

Ova skupština je 26. jula donela odluku kojom je praktično ovlastila Vladu Srbije da ide s jednom rezolucijom pred Generalnu skupštinu UN. Predstavnici Vlade i sam predsednik Republike su došli ovde, podneli nam jedan dokument o kome su čak i eksperti govorili u Narodnoj skupštini, sećamo se Dušana Batakovića. Nakon toga je, kao što smo i pretpostavili, barem mi iz DSS, izvršen pritisak na Borisa Tadića i Vladu Srbije da se ne tekst koji je nama predočen, obrisi tog teksta, nego suština onoga s čim se izašlo pred Narodnu skupštinu promeni i da se izađe s jednim tzv. kompromisnim tekstom pred UN, koji je aklamacijom usvojen i kojim se, zapravo, definitivno i konačno Srbija odrekla Kosova i Metohije.

Dakle, ovde, u ovoj skupštini, predsednik države i Vlada su se obavezali da će nadalje štititi teritorijalni integritet, podneli su tekst koji, po našem mišljenju, nije bio dovoljan za zaštitu tog integriteta, a onda nisu ispoštovali ni minimum onoga s čime su se pred ovom skupštinom obavezali. Od onih koji su glasali za taj tekst, neki su bili prevareni, a neki su unapred znali da glasaju za nešto što je propala stvar u startu. Tako se Vlada igra sa sopstvenom skupštinom, Skupštinom koja je birala tu vladu. Predsednik Srbije se igra s drugim institucijama ove države. I sve to, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, vama ništa ne smeta. Vi smatrate da je to u redu.

U dokumentu koji je 26. jula usvojila ova skupština nigde ne stoji da se može učiniti ono što se učinilo u Generalnoj skupštini UN. Nigde ne stoji ni da je mogao da se pravi bilo kakav kompromisni predlog sa EU, nigde ne stoji da je Predlog rezolucije Ujedinjenim nacijama trebalo da piše EU, da nam ona dostavi tekst na koji mi pristajemo, nego piše sasvim drugačije, da taj tekst treba da piše Vlada Srbije.

Dakle, tekst koji je podnet Generalnoj skupštini UN bio je tekst s kojim je upoznata javnost i taj tekst je predat, a zatim je menjan. To je ono što se desilo i to je ono o čemu mi hoćemo danas da govorimo. I u popodnevnom delu ćemo o tome pričati, zato što je prosto neverovatno da ovakvu vrstu dezavuisanja ovaj parlament doživi od onih predstavnika koje je birao. Naravno, Borisa Tadića ovaj parlament nije birao, ali je sramno da predsednik države izabran od strane građana to radi jednom drugom telu koje je takođe posledica slobodnih demokratskih izbora. Dakle, to je nešto što ne može da se prihvati.

Moje pitanje je vrlo konkretno i želim da bude upućeno na dve adrese. Prvo je za Vladu Srbije – da li predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova osećaju bilo kakvu odgovornost zbog ovoga što se desilo? I, po meni jedino logično pitanje, uz, naravno, konstataciju da bi morali da osećaju odgovornost – kada će podneti ostavke, kada će obavestiti poslanike i javnost da odlaze sa svojih funkcija? Drugo pitanje, za predsednika Republike, potpuno je isto – da li čovek može da nam se obrati nekim pismom i da kaže da li oseća ili ne oseća odgovornost; ako oseća odgovornost, kada će da ode?

To je jedino što nas zanima. Sve druge priče vezane za ovo su deplasirane. Od odlaska ovih ljudi zavisi dobrobit ovog društva. Što pre odu, biće nama svima bolje. Hvala.

 Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što mi danas imamo pred sobom je neviđen skandal. Prvo, skandal je bio kada je donet Poslovnik na način na koji je donet. To je posebna tema, to je iza nas, o tome nećemo govoriti, ali ću to pomenuti samo u kontekstu diskusije o današnjem predlogu. Dakle, način na koji je Poslovnik donet je takođe bez presedana u demokratskom svetu. Ti akti se donose konsenzusom, dogovorom ogromne većine narodnih poslanika, upravo da bi se izbegle ovakve nevolje s kojima se danas Parlament Srbije susreće.
Dobro sam rekao - nevolje s kojima se Parlament susreće, a ne vladajuća većina ili neko od nas. Naime, vladajuća većina nema nikakvu nevolju. Ona će sprovesti svoju samovolju, pa će na osnovu toga da uradi ono što joj se sviđa. Ni mi drugi nemamo neke naročite nevolje, jer će građani da vide šta radite, pa ćete vi biti oni koji niste simpatični. Opozicija će da bude simpatična ljudima, zato što su povređeni, pre svega, interesi građana koji su glasali za opozicione stranke, pa će i oni koji su ranije glasali za vladajuću koaliciju verovatno uvideti da su to neki ljudi kojima ne treba pokloniti poverenje, koji na ovaj način gaze parlamentarizam u Srbiji.
Da idemo na konkretne stvari. Kada smo videli kako su poslovi odbora sažeti u jedan manji broj odbora u Poslovniku Narodne skupštine i kako je određen broj članova tih odbora, možda se nekome nije upalila sijalica o čemu je reč u to vreme kada smo o tome raspravljali, koliko se to danas jasno vidi šta je bila namera.
Sem jednog odbora, koji ima devet članova po novom Poslovniku, i drugog, koji ima tačno pobrojane članove po funkciji, ostali odbori su sastavljeni od 17 članova. To bi značilo da u perspektivi broj članova nekih odbora mora biti smanjen, a u ovom trenutku se vladajuća većina opredelila za to da se odbori koji su brojali 15 članova, sada uvećavaju na 17, tj. dopune sa po dva člana.
Kako je išla ta procedura? Tako što je poslanička grupa, valjda svaka (mi smo ovo dobili, pa pretpostavljam da su i drugi dobili to isto), dobila pismo predsednice Narodne skupštine, u kome stoji sledeće. Da ne citiram sve, da ne bih zamarao sve vas koji imate to ispred sebe, a i one koji gledaju prenos, jer to njima mnogo ne znači, navode se članovi po kojima ona postupa, pa je predviđeno da se u odborima koji imaju manje od 17 članova, a sada su povećani na 17, po novom Poslovniku, izvrši popuna izborom novih članova, tako što se u sastav odbora prilikom utvrđivanja srazmernog učešća poslaničkih grupa u ukupnom broju članova (pa se ne zna ni iz Poslovnika ni iz ovog dopisa da li je to u odnosu na ukupan broj članova svih odbora ili tog odbora; to niko ne zna ovde, to je pitanje koje lebdi u vazduhu, oko koga možemo da se sporimo letnji dan do podne), i onda se vrši popuna u toj srazmeri tako da se obezbeđuje većina stranaka koje čine parlamentarnu većinu, što je inače u demokratskom svetu nečuven presedan.
''Saglasno tome, neophodno je da vaša poslanička grupa predloži određeni broj kandidata za članove sledećih odbora'', pa nam žena šalje dopis u kome nam objašnjava na koje odbore mi imamo pravo u odnosu na srazmeru. Pazite, u odnosu na srazmeru, na ukupan broj zastupljenosti članova odbora u Skupštini Srbije. Znači, neko nama kao poslaničkoj grupi određuje u kojim odborima mi imamo pravo da imamo dopunske članove, u odnosu na sve odbore Narodne skupštine, i neko se setio umesto Demokratske stranke Srbije, da nas niko ništa ne pita, verovatno je tako bilo i sa drugim grupama, da mi imamo pravo da dopunimo člana u Odboru za saobraćaj i veze, u Odboru za zdravlje i porodicu, u Odboru za omladinu i sport.
Zamislite, niko nas nije pozvao da pita – izvinite, da li vi hoćete da dopunite članove Odbora za omladinu i sport ili biste možda hteli u nekom drugom odboru umesto u ovom, jer se očigledno gleda srazmera, u odnosu na ukupan broj članova odbora. A vi znate da je ukupan broj članova odbora veći od broja narodnih poslanika, jer jedan narodni poslanik, član nekog odbora, može biti član još nekog odbora.
Znači, vi ste ovde napravili jedan matematički rusvaj, koji ima jedan jedini cilj. Prvo, 90% poslanika ne razume šta ovde piše, pa neće razumeti ni oni koji prate prenos, ali suština je u sledećem – da ste jednom matematičkom zavrzlamom napravili ne samo da vladajuća većina ima većinu u odborima, jer to definiše stav 2. člana 23, koji je takođe bez presedana u demokratskom svetu, nego ste napravili da vi štelujete u pojedinim odborima tačno onakav odnos snaga kakav vam je za pojedini odbor potreban. Znači, bez ikakvih principa, radi se kauzalno, od slučaja do slučaja. Zato je s pravom LDP danas, kroz povrede Poslovnika, to je bila forma, politička borba, iznela tačno onu primedbu oko koje ćemo se i mi prilično zadržati danas. To je pitanje odnosa tzv. snaga u Administrativnom odboru.
Zašto? Cela ova zavrzlama (zato sam i rekao na početku – vi ste ovo sve radili zbog jedne stvari koja se nije videla pre nekoliko meseci, a sada se vidi) i sve ove promene su rađene upravo zbog sastava u Administrativnom odboru. Jer, administrativni odbor donosi određene odluke, zbog čega je bitno da postoji stabilna i čista većina po svakom pitanju. Ako se vidi da ta većina po određenim pitanjima ne postoji, onda je bilo neophodno promeniti faktičku situaciju u Administrativnom odboru. Da se ljudi ne bi dosetili na vreme o čemu je reč, onda ste rešili da malo menjate i po drugim odborima i da to uđe tako u jednu ukupnost promena koju vi pravite u Narodnoj skupštini, i kao nećemo se setiti.
Pa, kako se nećemo setiti kada, po vama, da biste vi prevazišli problem sa G17 plus, koji neće da glasa za jednu odluku kako vi hoćete u Administrativnom odboru, a reč je, pre svega, o pitanju mandata DSS-a, vi hoćete sada da prevaziđete taj problem sa dva člana G17 plus tako što ćete uvećati ukupan broj članova vladajuće koalicije u tom odboru, tako da odnos prema opoziciji bude 10:7, ne bi li ishodili odluku kakvu vi hoćete. To se iz aviona vidi šta vi radite. Znači, potpuno je jasno šta vi pokušavate da uradite.
E, sad slušajte, mogu da razumem da će verovatno u odgovoru, mada nema ko da mi odgovori jer predstavnik predlagača nije tu… Gde je? (A, tu ste. Odgovorićete vi meni posle, pa ćemo se fino izraspravljati. Ima i drugih poslanika koji će pričati na ovu temu, pa ćemo da vidimo.) Znači, ne postoji nikakva matrica, ne postoji nikakav sistem pomoću koga ćete vi meni objasniti da ste u pravu što ste ovo uradili.
Daću vam objašnjenje, vrlo je prosto. Ako se proporcija u članovima odbora gleda na svaki odbor pojedinačno, recimo na Administrativni, te proporcije tamo nema. Pojedinačno među grupama nema takođe, jer se i to da izračunati. Možemo da stavimo na papir matematiku i da vidimo koliko pripada SRS, a koliko pripada drugim strankama. Sem ukoliko nezavisne poslanike negde niste računali u proporciju, što nije moguće ni po ovom poslovniku, jer se samo grupe pominju. Znači, oni moraju biti isključeni iz obračuna proporcije.
Znači, vi to niste uradili. Odnos 10:7 govori sam za sebe. Ako je to tačno, da se to radi na taj način, tu niste u pravu. Ako ćete sada da se izvučete, pa da kažete da se proporcija računala u odnosu na ukupan broj članova Parlamenta, odnosno ukupan broj učešća u odborima, pa će sad negde biti manje, a negde više, ne možemo idealno da napravimo, može to biti druga teza. Jer, postoji ova prava i postoji ova druga, trećeg objašnjenja nema. Treće objašnjenje je krađa i šikana. Ovo su jedina dva racionalna matematička objašnjenja, ova koja vam objašnjavam.
Znači, drugo objašnjenje bi bilo da ste vi to gledali na ukupan broj pa se negde, u nekom odboru, zalomilo manje, a negde više. Primera radi, u Odboru za poljoprivredu odnos vlasti i opozicije je 11:6. Sad vi možete da kažete – u Odboru za poljoprivredu ta proporcija nije utvrđena dobro, to je 11:6, ali u odnosu na ukupan broj je sve u redu.
I, tu postoje dva pitanja. Prvo, da li je to tačno? A nije, sada ću da dokažem da nije. Pod dva, čak i da je tačno, ko vama daje za pravo da nama određujete koje će proporcije kako izgledati u kom odboru, da nam to dostavite kao gotov dokument, kao gotov dopis, na koji bismo mi kao studenti pačije škole vama odgovorili sa da ili ne, hoćemo ili nećemo poslanika u Odboru za saobraćaj i veze, zdravlja i porodicu, za omladinu i sport? Ko vam daje pravo da vi sudite o tome da li su to ta tri odbora u kojima mi želimo da imamo dopunu? Gde su bile konsultacije pre toga? Jesmo li razgovarali u demokratskom duhu o tome kako ćemo izvršiti tu raspodelu? Ne, nikada. Ne postoji svedok ovde u Skupštini Srbije koji može to da potvrdi. Znači, to niste uradili.
A sada ću vam dokazati da ni ukupna proporcija nije dobra. Ukupna proporcija, prema ovome kako se to računa i kada bi se poštovao član 23, i stav 1. i stav 2, bila bi da od ukupnog učešća u odborima, ne govorim od ukupnog broja poslanika, nego ukupnog učešća poslanika u odborima, znači svaki mandat u odboru računam kao jedan mandat, bez obzira što jedan poslanik može imati na dva mesta članstvo, znači računam svako članstvo, trebalo bi da bude odnos 168:158 na, recimo, pretpostavljenu proporciju 129:121 u Narodnoj skupštini. Čak i da je drugačije, da je 130:120, čak i da je 137:119, neće bitno menjati kada čujete šta zapravo imate, kada uzmete papir i olovku i izračunate, koji odnos. Odnos je 194:158. Gde ste vi našli tih tridesetak razlike, to meni nije jasno. Odnos je 194:158. Gde ste vi to pronašli? Kojom matematikom ste vi došli do toga da je to nešto što poštuje član 23?
Dakle, da skratim priču. Ne valja vam nijedna matematika. Ni ako uzmete da ste proporcije pravili u odnosu na svaki odbor pojedinačno, ni ukoliko se pravdate da ste to činili u odnosu na ukupnu proporciju, ne valja vam matematika. Nijedna. Koja je treća matematika? Iznesite mi tu treću matematiku, a da se ne zove šikana manjine od strane vladajuće većine u Narodnoj skupštini. Iznesite tu matematiku. Koja vam je to matematika? Ajde, recite nam, pa da svi ovde padnemo u nesvest od smeha.
Dakle, da budemo opet krajnje jasni i otvoreni, sve ovo radite, ovako nespretno, netačno, naopako, samo iz jednog jedinog razloga. Jedna poslanička grupa (i ranije smo imali, naravno, problema, ali govorim o ovom aktuelnom) izbacila je iz svojih redova jednog poslanika, obavestila vas o tome da on više nije poslanik, zatražila promenu mandata u skladu sa zakonom i Ustavom ove države, a onda je DS odlučio da pritisne svoje koalicione partnere da, iz nekog njima znanog razloga (to se verovatno isto zove politička borba, je l' tako?), ne dozvoli jednoj poslaničkoj grupi da izvrši nadopunu svog mandata.
Za takvu odluku vi niste imali većinu u Administrativnom odboru jer niste imali jedinstven stav u okviru vladajuće koalicije. Naime, politička stranka G17 plus je smatrala da to nije ni pravično ni ustavno ni zakonito. Ljudi u Administrativnom odboru su (uz sve naše nesuglasice s njima u političkoj ili drugoj sferi, u ovoj sferi se slažemo) jednostavno hteli da obezbede poštovanje ustavnosti i zakonitosti. Vi to niste hteli. Odnos snaga prema tom konkretnom pitanju u Administrativnom odboru bio je u korist onih koji su smatrali da treba poštovati Ustav i pravo poslaničkih grupa i političkih stranaka da zadrže sopstveni mandat, prema onim pravilima koje je Ustav predvideo. Kada ste videli da to ne može, onda ste krenuli da odlažete sednice Administrativnog odbora, pa da ih zakazujete u vreme kada pojedini članovi tog istog Administrativnog odbora neće biti u zemlji jer su na putu, angažovani od strane iste ove Narodne skupštine u parlamentarnim organizacijama, pa su pojedini poslanici morali da se vraćaju, da ne odlaze na put u te parlamentarne organizacije da ih vi ne biste zeznuli i preglasali u Administrativnom odboru. Pazite kakvu ste igru vi igrali sve vreme s nama.
Onda, kada je konačno bila potvrđena većina na jednoj od tih sednica Administrativnog odbora da se donese valjana odluka, jedan član tog odbora je tražio da se sednica odloži jer on, naime, ne može da bude prisutan a jako ga zanima to pitanje, a išao je na neki privatni put umesto na službeni na koji ga je ova skupština poslala, pa je onda to bio razlog da se ne donese odluka iako je bila očigledna većina prisutna na Administrativnom odboru.
Evo, ja sam član tog odbora u ime DSS-a, naravno da sam bio zainteresovan za ishod glasanja i još uvek sam. Ranije je upućen poziv za Parlamentarnu skupštinu Saveta Evrope sledeće nedelje i kladim se, bez obzira da li će se usvojiti ovo ili nešto što je ovde predloženo, da će predsednik Administrativnog odbora namerno zakazati sednicu s tom tačkom dnevnog reda kada ja budem bio na putu, iako je moja skupštinska obaveza, ove Narodne skupštine, u Strazburu, zakazana mnogo ranije.
Dakle, to je manir kojim vi to radite sve vreme. Pet meseci se igramo mačke i miša oko toga. I, pošto vam je dosadilo, pa hoćete ovu stvar da presečete, onda ste rešili da uradite ovo što ste uradili. Rešili ste da izmenite sastav Administrativnog odbora kako vama odgovara, da se preskoči G17 plus u Administrativnom odboru i da stvar završite. Bio ja u Strazburu ili ne bio, bio neko u Hilandaru ili ne bio, šta god da se dešava, vi ćete uraditi ono što želite. I najverovatnije će predsednik Administrativnog odbora zakazati sednicu za utorak ili sredu sledeće nedelje, završiti ovu priču jednom za svagda i to je to.
Eto, to je prava istina o svemu ovome. Nema tu nikakve naročite tajne, jer ne postoji nikakva druga filozofijada kojom se da objasniti racionalnost u postupanju, i prilikom izrade Poslovnika, kada je reč o broju odbora, broju njihovih članova i ovoga što je usledilo nakon toga. Eto, to ste vi uradili.
Nema matematike, gospođo Slavice Đukić Dejanović. Ne postoji ta matematika. Vi ste nama na naš dopis, koji smo vam mi poslali… Mi smo vam poslali dva puta dopis. Prvo, kada smo dobili ovaj vaš dopis kojim ste nam rekli na koje odbore mi, kao, imamo pravo, što ste verovatno vi sami odlučili ili vas je savetovao neko iz DS-a, onda smo vas pitali vrlo prostu stvar.
Napisali smo vam ovako (evo, da javnost zna): Poslanička grupa DSS pozdravlja spremnost da se u što skorijem roku ispoštuju odredbe Poslovnika o radu Narodne skupštine. U skladu s dobrom praksom (takva je bila ranije, sad očigledno više nije i s tim ste se pozdravili), molimo da nam dostavite tabelu u kojoj je spisak odbora i broja članova odbora po strankama zastupljenih u Narodnoj skupštini, da bismo nakon toga u najskorijem vremenu dostavili naše predloge za dopunu skupštinskih odbora.
Vi nama na to dostavite tabelu sastava odbora u postojećem stanju, koja potpuno nema veze sa izmenjenim Poslovnikom. Kada smo vam tražili sastav odbora, pa ne treba da vam crtamo, tražili smo da nam dostavite sastav odbora i proporciju kakva treba da bude u smislu stranačke zastupljenosti prema ovom Poslovniku, ne prema prethodnom, ne prema zatečenom stanju. Što bismo vam to tražili? Pa to mi znamo, to imamo kod sebe, nema potrebe da nam to dostavljate. E, onda ste se vi, kao, ispravili, a u svakom dopisu nas upozoravate da nam ističe rok da dostavimo naš predlog za dopunu ovih odbora.
Nismo dostavili predlog. Nećemo da dostavimo predlog. Šta kažete, baš vas briga? Ma, baš vas briga za sve. Od početka vas baš briga. Za ovu državu vas baš briga. Baš vas briga šta narod jede. Baš vas briga čime će da se ljude bave, od čega će da žive. Baš vas briga za integritet države. Baš vas briga za ovaj dom kome predsedavate. Evo, to dokazuje to. Baš vas briga. Vrlo važno, nismo dostavili tri člana koja ste nam vi odredili da mi dostavimo i šta vas briga. Bahatost, ništa drugo.
Dalje, kada ste dostavili ovaj predlog Narodnoj skupštini (evo ga ovde), pobrojali ste imena ljudi i odbore u kojima oni treba da budu članovi. Super je što se iz ovog predloga (mogu novinari da ga uzmu ispred) ne vidi ko je član koje političke stranke, ko je član kog poslaničkog kluba, kako se ovim poštuje proporcija. Naravno da se ne vidi, jer vam nije u interesu da bilo ko to sračuna.
Pa, nekog nije mrzelo da sračuna. Znate, nekog očigledno nije mrzelo da sračuna i tu nastaje problem. Hoćete li vi imati problem oko ovoga? Nećete. Šta vas briga, istrpećete da vam se danas nametnu dve-tri diskusije, saslušaćete to, neko će da se javi da odgovori u dobrom starom stilu zamene teza ili ispriča priču o nečem drugom u odnosu na ono što je suština spora i idemo dalje. Eto, to je to.
Nećemo mi moći ništa naročito ovde da uradimo, to je svima jasno i to treba građani koji gledaju ovaj prenos da znaju. Možemo da se bunimo. Mi ćemo nešto moći da uradimo samo onog dana kada građani ove države zaključe, a to će izgleda biti uskoro, da vi ne valjate ništa i da treba da odete, i da oni koji treba većinu, ovu kakvu vi imate, da zamene, zamene s ponosom za ovu državu i da naprave dokumenta kakva dolikuju ovoj Narodnoj skupštini i državi i građanima ove države u kojoj oni žive.

Šta reći? Znate, proporcija 13:12 je proporcija sastava ovog doma. Nula koma nešto više ili manje, zavisno od toga koga kad treba kupiti i kako je ko raspoložen kod glasanja. Ali, u proseku je 13:12. Vidite ovako, moja diskusija jeste bila malo duža, ali oni koji mogu da se skoncentrišu, mogu da uhvate šta sam hteo reći. Sad, pošto je replika, imam malo vremena, pa će to biti ubitačnije.
Ako je proporcija 13:12, a jeste, kako može biti u jednom odboru proporcija 10:7? To je moje pitanje. Vi na to pitanje ne odgovarate. Kažete – dostavili…
Vi možete imati samo dva odgovora. To sam vam rekao, a vi ignorišete šta vam pričam. Jedan odgovor je da nisam u pravu, jer se proporcija ne računa u odnosu na svaki odbor posebno, nego u odnosu na ukupnost. To je vaša izlazna strategija, ja vam je nudim, evo, ja vam dajem savet kako da me zeznete. Ali ne možete da me zeznete, jer je ukupan broj članstva u odborima 194:158, a treba da bude 170:158 da bi bilo 13:12. Znači, niste ni tu u pravu. Imate Odbor za poljoprivredu i odnos 11:6.
Kakva je to proporcija? Ja vas to pitam, pitao sam vas u mojoj diskusiji, i na to pitanje mi niste odgovorili. Odgovorili ste ovo što ste rekli maločas – da smo u obavezi da donesemo, da smo u obavezi da uradimo, da ste vi dostavili predlog…
Niko to nije sporio. U obavezi smo da uradimo, u obavezi ste da dostavite neki predlog, u obavezi ste moralnoj, a to niste uradili, da se konsultujete pre dostavljanja bilo kakvog predloga. To, bogami, niste učinili. Ono što je juče bilo, to nisu te konsultacije, jer ste vi prvo dostavili vaše predloge, pa ste onda ljude zvali, pa mi, prirodno, nismo hteli da dođemo.

 To je replika na ono što je gospodin Jovanović govorio. Bez najmanje žuči, samo da razjasnimo nekoliko stvari koje su ovde iznete, a koje, prosto, nisu tačne.
Dakle, prvo, mnogo više volim da govorim protiv vlasti nego protiv drugih opozicionih stranaka. Neko ima neki drugi manir, njegova stvar. Drugo, kada se već vraćamo u prošlost i govorimo principijelno o mandatima, principijelno sagledavamo događaje iz prošlosti, onda treba govoriti nešto što je tačno.
Tačno je da je DSS svojevremeno (mada, koga se to više danas tiče uopšte) izašao iz DOS-a. Mi smo imali neke svoje razloge, iznosili smo ih tada. Oni koji su se tome protivili smatrali su da mi time pravimo neki problem u toj tadašnjoj vladajućoj koaliciji, iznosili su neke druge teze.
Naša teza je bila i tada i ostaje i dan-danas da smo to uradili zbog toga što nam se činilo da je tadašnja vladajuća većina, kojoj smo mi pripadali sa onih 46 poslanika koje ste vi izbacili iz Parlamenta, u dobrom svom delu kršila postojeće zakone države u kojoj je delovala, da je, umesto da menja sistem, pa da se taj sistem i sistemski propisi poštuju, išla logikom da je revolucionarna pravda i revolucionarno pravo bez faktičke izmene sistema dovoljno i da je svako protivljenje tome nešto što je opstrukcija. Mi to nismo mogli da izdržimo i mi smo izašli.
To su bili tada naši razlozi, koje smo javno iznosili. Drugi, koji su ostali u toj vladajućoj većini, smatrali su da je time narušen dogovor DOS-a sa strane DSS-a i to su cenili na različite načine, kako to i LDP danas često iznosi. Opet ponavljam, više se bavim vlašću nego drugim opozicionim strankama, ali, u svakom slučaju, spor oko tadašnjih mandata nije bio jednostavna priča i to u javnosti i dan-danas, kad se to pitanje pomene, izaziva određene nedoumice jer se pogrešno iznose stvari.
Znači, prosto nije tačno, DSS-u mandati nisu oduzeti zbog toga što je DSS napustio jedan poslanik koji je izašao iz političke stranke, nego je u pitanju čitava politička grupacija, koja je bila u toj većoj grupi na osnovu konsenzusa i samo tako je mogla biti uklonjena.

Zaista, taj član 107… Ja se neću više javljati šta god ko da kaže. Koliko god bude potrebe za javljanjem po tom članu, ja se više neću javljati. Evo, sada se javljam poslednji put, ali moram. Gospodin Čolaković radi jednu neverovatnu stvar. U cilju diskusije, pa makar to bilo i po replici, ne mogu se koristiti argumenti, što je već ovde bilo rečeno od nekih poslanika, koji direktno vređaju inteligenciju prisutnih.
Ko ikada ovde u ovoj skupštini osporava pravo poslanicima i poslaničkim grupama da budu zastupljeni na odborima? Niko. Ovde se osporava tiranija onih koji nameću drugim poslaničkim grupama jedinu mogućnost ili šablon po kome mogu da se ponašaju, da budu član jednog ili drugog odbora, bez ikakvih konsultacija. Mi osporavamo mogućnost da jedan odbor bude, potpuno suprotno članu 28. Zakona o Narodnoj skupštini i članu 23. Poslovnika, reprezentovan mimo svakih proporcija, kao što je slučaj s Administrativnim odborom.
Da li je taj koji čini suvišak u proporciji 10:7 neko iz PUPS ili iz DS, nama je savršeno svejedno. Da smo govorili o članu iz DS, onda bi oni mogli da imaju isti taj argument (je l' tako?), pa da kažu – izvinite, mi imamo pravo da budemo zastupljeni u svakom odboru. Ne možete. S vašim brojem poslanika na broj od 250, vi, prosto, ne možete biti zastupljeni u svakom odboru. Ali, zato služe dogovori, prvo između vas koji činite vladajuću koaliciju, a onda između svih nas. Između vas da ih ima, to vidimo, a između svih nas nema tih dogovora.
To je suština cele priče. I nemojte da dozvolite da ljudi koji prate ovaj prenos i mi koji ovde sedimo, to je pre svega predsednici Narodne skupštine upućeno, čuju argumente koji nisu argumenti nego zamajavanje i iznošenje grubih neistina koje vređaju prisutne.

Kada je reč o ovome što je gospodin Čanak govorio, teško je tu replicirati na mnoge delove tog izlaganja, oni predstavljaju jednu opštu konfuziju, kakofoniju.
Međutim, na nešto se mora reagovati. Kada rešite da tako okarakterišete političke protivnike, što vam nije bez svake sumnje jasno, onda biste morali da povedete računa o tome da ćete i vi koji bubotak dobiti sa ove strane, naravno, preneseno, u smislu te reči, pa bih vas podsetio na vaše divne patriotske nastupa u zgradi Parlamentarne skupštine Saveta Evrope još 2005. godine, kada smo bili u Kongresu lokalnih regionalnih vlasti, kada ste govorili o stanju u Srbiji, te vas je predsedavajuća gradonačelnica Dubrovnika, tada Dubravka Šujica, morala da prekine i da vas upozori da budete pristojni, jer ste za sopstvenu državu rekli da je klerofašistička.
Vi, kao takav, nalazite za shodno da bilo kome ovde držite predavanje o tome šta je značaj te knjižice, kako je vi zovete, a to je Ustav Republike Srbije, podržavate onu vlast koju mi osporavamo, koja vašu podršku vrlo rado prihvata, a da, pri tom, ono što vi izgovarate vrlo često nema nikakve veze sa onim za šta se deklaratorno šef najveće stranke vladajuće koalicije ovde predsednik države Boris Tadić.
Nemogućnost da se dogovorite oko elementarnih stvari između sebe, a koja je vidljiva svima i maloj deci u Srbiji, ovu stvar čini grotesknom, ali ne i dovoljno smešnom zato što je ona, pre svega, tužna.
To što vi imate fokus na lidera jedne političke stranke i na jednu političku stranku u Srbiji, po sopstvenom progonu ili nečijem nalogu, to je vaš problem, ali svakako zaboravljate jednu malu logičku sitnicu u svemu ovome. Vi ste, gospodine Čanak, sada na vlasti i sve one stvari o kojima ste govorili u svom govoru, kada žalite nad stanjem duha u Srbiji, 25 meseci ste imali vremena da sa svojim kolegama utičete u značajnoj meri da se to nevaljalo stanje duha izmeni, pa sve i da je DSS to stanje duha sama pokvarila pre toga.

Predsedniče države, ministri, dame i gospodo narodni poslanici, evo upravo sad čitam vest koju je, barem prema ovom mom papiru, Agencija Beta prosledila, koja kaže: "Šef italijanske diplomatije Franko Fratini saopštio je da je posebni izaslanik srpskog predsednika Borisa Tadića izložio ministrima spoljnih poslova EU stavove Srbije o rešenju problema Kosova, da je taj stav pomirljiv i da izgleda otvara mogućnost za pregovore Beograda i Prištine".  
Čitajući dalje ovu vest kako je razrađena kod Tanjuga i kod Bete, stiče se utisak da je većinski stav ministara spoljnih poslova na današnjem sastanku bio takav da je praktično statusno pitanje potpuno zatvoreno. Naravno, izuzeci su bili oni koji do sada nisu priznali nezavisnost KiM, da je taj stav sada potpuno učvršćen stavom Međunarodnog suda pravde i u kontekstu takvog shvatanja postavlja se veoma ozbiljno pitanje - šta je izaslanik predsednika Srbije to rekao ministrima spoljnih poslova EU, usled čega su ono došli do zaključka da se radi o veoma pomirljivom stavu?
Ako je pomirljiv, onda je i prihvatljiv, ako je prihvatljiv za Franka Fratinija, ako je prihvatljiv za austrijskog ministra spoljnih poslova i ostale koji su tamo bili, kako se to ta prihvatljivost uklapa u njihovo viđenje i njihov koncept pitanja statusa KiM.
To je vrlo zanimljivo jer ako mi danas u Skupštini Srbije razgovaramo na kraju krajeva i mišljenju Međunarodnog suda pravde, jer ste tu temu vi nametnuli, i kad kažem vi odmah da se podrazumeva da pri tom mislim na personifikaciju vlasti u Srbiji i nekoga ko je direktno odgovoran, a to je predsednik Srbije Boris Tadić i njemu se, na kraju krajeva, obraćam sve vreme, kakva je onda to politika?
Vi ste juče ili danas u vašim izjavama za javnost naglašavali potrebu državnog jedinstva ili nacionalnog jedinstva po ovom pitanju, kako bi dalja borba za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije bila osmišljenija i efikasnija, a pri tom teška licemernost tog stava se ogleda u činjenici da ste dan jedan pre nego što ova skupština zaseda prvo okačili na internet odluku koju nam danas predlažete, a tek kasnije su poslanici došli u mogućnost da pogledaju kopije izvornika o kojoj se danas raspravlja.
Kad se pogleda sadržaj te odluke, o kojoj ne vredi trošiti mnogo reči jer se radi o jednoj potpunoj konfuziji, o zapravo promeni državne politike Srbije, ona je već dve i po godine na delu, ta izmena državne politike Srbije jedinstvene, koja je nekada vođena, pa se onda pozivamo na ranije rezolucije i deklaracije Narodne skupštine, što je, naravno, samo po sebi, u potpunoj suprotnosti i krajnje neprihvatljivo.
A što je nagore, na određeni način se u toj odluci karakteriše ili objašnjava građanima Srbije, narodnim poslanicima, valjda to sami sebi objašnjavate, kako je odluka Međunarodnog suda pravde, tj. njihovo savetodavno mišljenje nakaradno, kako je bezvezno, i naravno da je bezvezno kada se postavlja bezvezno pitanje onda i dobijete bezvezni odgovor.
U onoj meri u kojoj je vaše pitanje bilo smisleno, na šta je bilo fokusirano, takav ste i odgovor dobili od onih koji pretežno nisu dobronamerni. I ovo što prodajete građanima Srbije kroz današnju diskusiju ili po medijima, što tutnji po medijima i juče i danas, o tome kako navodno Međunarodni sud pravde nije razmotrio suštinsko pitanje, ostavio ga je po strani, pa se eto nama otvorila fenomenalna prilika da političkim sredstvima, a ne više pravnim, u UN to političko pitanje raspravimo nama u korist, to je neviđena besmislica.
Jer, kao što sam na početku rekao govoreći o izjavi Franka Fratinija, veoma se jasno da nazreti da je ta puka forma i taj bezvezni odgovor Međunarodnog suda pravde sasvim dovoljna osnova da se izgubi svaka bitka u UN sa tim vašim rezolucijama za koje se vi danas ovde zalažete.
Mi to ne možemo da napravimo, barem neće DSS da prihvati da vam na bilo koji način da legitimitet za dalje naopako postupanje i kretanje u pogrešnom smeru. Ako ste rešili da padnete sa trećeg sprata na osnovu pogrešne odluke o traženju savetodavnog mišljenja Međunarodnom sudu pravde, umesto da ste tužile države koje su priznale nezavisnost Kosova, sada od nas tražite da, pored toga da se onako kao leševi javno i spalimo, mi to zaista ne možemo da prihvatimo niti vidimo razvoj događaja na takav način.
Ako mislite da namičete priču o nacionalnom i državnom jedinstvu tako što ćete da štrecate poslaničke grupe po parlamentu i da im pretite sudom javnosti ne bi li vam dali ovde podršku, a i oni uplašeni za svoj politički položaj to i urade, onda je ova skupština uradila nešto krajnje naopako, pre svega zato što je reč o neistini.
Zato što vi manipulišete dve i po godine građanima Srbije i ovim istim parlamentom, a danas ste došli ovde da iznudite odluku parlamenta, ne bi li ovaj parlament vama dao formalnu podršku za dalje naopako postupanje.
Znate li šta je jedini ispravni način izlaska iz ove situacije: kada neko doživi takav debakl i takav poraz kao što ste vi sa vašom politikom doživeli pred Međunarodnim sudom pravde, čak i da su pogrešno protumačili vaše pitanje, čak i da su bili zlonamerni, ono šta ste vi pitali, kako, pod kojim okolnostima i koga ste pitali, na koji način ste pitali, moralo je dovesti do ovakvog rešenja. Jedini način je odstupanje sa funkcija koje držite.
Umesto da se ovde svi svijamo jedni oko drugih, bolećivo posmatrajući vaše muke i nevolje koje ste sami prouzrokovali sebi i Srbiji, jedino rešenje za sve nas je odstupanje sa funkcija. Pre svega sa funkcije morate da odete vi, gospodine predsedniče, niste tu ali čućete, podnošenjem ostavke na mesto predsednika države, a samim tim će se i čitava ova čudno sastavljena država rasturiti.
Ovo ne znači da treba da prestane borba za interese Srbije, nego će se posle vanrednih parlamentarnih izbora i vanrednih predsedničkih izbora verovatno nova elita Srbije, kojoj će građani dati prilike da vodi ovu državu, okupiti i definisati minimum nečega što vi niste bili u stanju, jer da ste bili u stanju mi ne bi bili u situaciji da 25 meseci ne možemo da dođemo do osnovne ideje šta vi zapravo radite.
I odgovorite nam samo na ovo pitanje šta je specijalni izaslanik Borisa Tadića hteo da kaže šefovima diplomatije EU, kakvi su to pomirljivi stavovi, da li su u pitanju tehnički pregovori Kosova i Metohije. Ako jesu, onda je to još jedan korak u samopriznanju otcepljenja dela naše teritorije, što ste inače sa raznim faktičkim aktima, bez obzira šta formalno izjavljujete, dosad i činili, počev od Euleksa, graničnog sporazuma, trpljenja carina i ostalih stvari koje ste činili ovih dve i po godine.
Odgovorite vi to na pitanje, a kad odgovorite na njega i ako iskreno odgovorite, mogli biste i da odstupite, da ovu državu lišite nevolje koju ste inače pričinjavali dve i po godine.

Član 104. Kada je reč o dostojanstvenom ophođenju, znate, narušavanje dostojanstva se ne čini samo ružnim rečima, izrazima, dizanjem tona itd, nego na neki način može biti i kvalitetom replike.
Ako vi smatrate, gospodine ministre, govorim predsedavajućoj u vezi sa onim što je gospodin ministar izrekao, da ono što je pročitano sadrži u sebi bilo kakve nelogičnosti, onda ne možete nipodaštavati prethodnog govornika, objašnjavajući stvari na način kao da se radi o zidu ispred vas, a ne o živom čoveku s kojim polemišete.
To znači, praktično, ako vam neko kaže da postoji specijalni izaslanik predsednika Srbije Borisa Tadića koji razgovara sa šefovima diplomatije EU i da sa tog sastanka izađe stav Franka Fratinija koji kaže da su se čuli pomirljivi tonovi vezano za odluku Međunarodnog suda pravde, poziciju Srbije u odnosu na Kosovo i mogućnost vođenja pregovora između Srbije i Kosova, kakve to uopšte veze ima sa Generalnom skupštinom UN? Kako vi mislite uopšte da dobijete bilo kakvu rezoluciju UN na osnovama za koje se vrlo jasno u saopštenju kaže da ne mogu dirati u status?
Znači, status se cementira odlukama Međunarodnog suda pravde, s jedne strane. O čemu onda specijalni izaslanik predsednika Srbije razgovara sa Fratinijem i ostalima? To je bilo pitanje, a ne to kako ćete vi da objašnjavate sada nama kako ćete se vi truditi da dođete do odgovarajuće većine, pa se pregovori moraju vršiti. To bi svako radio o čemu vi pričate. Ovo pitanje vrlo konkretno govori o ponoru u koji nas gurate. To je suština.

Ovo pitanje je za vas. Prošle nedelje sam vam uputio jedno pismo, koje se tiče načina zakazivanja, održavanja i odlaganja 67. sednice Administrativnog odbora, s obzirom na određena vaša ovlašćenja. Onda sam na osnovu tog mog pisma, preko vašeg šefa kabineta, dobio obaveštenje šta ste vi preduzeli.

Drugim rečima, niste me udostojili odgovora. Znate, naložiti šefu kabineta da kaže šta ste vi preduzeli ili imate nameru da preduzmete apsolutno je omalovažavanje jedne poslaničke grupe, pa vas molim da to ubuduće ne činite.

Kad je reč o suštini stvari, moram da podsetim, reč je o sednici na kojoj, između ostalim, a ima ih tamo 22 ili 23 tačke dnevnog reda, a jedna od njih je bila rasprava o razlozima prestanka mandata jednom narodnom poslaniku.

Kako je u pitanju poslanik koji je stavio mandat na raspolaganje političkoj stranci u smislu člana 102. Ustava, a za šta su ispunjeni i uslovi u formalnom smislu, jer je reč o neopozivoj ostavci, uz očigledna jasna ovlašćena lica koja su taj akt preduzela, umesto da se to pitanje prosto provuče kroz Administrativni odbor, da dođe do konstatacije činjeničnog stanja koje je nastalo i da Skupština konstatuje prestanak mandata, otvara se neverovatna rasprava o ne znam kakvim pravnim ili ustavnim aspektima tog pitanja, poziva se na odluke Ustavnog suda, koje se na materiju ovu uopšte ne odnosi i slične stvari.

Onda se, kako vreme protiče, praktično dezavuiše rad Administrativnog odbora i sve tačke dnevnog reda te iste sednice Administrativnog odbora, da bi se ovo pitanje sklonilo. Naime, većina članova Administrativnog odbora, osam od 15 i to zbog javnosti moramo da kažemo, jer je reč tu o određenim političkim strankama G17 plus, DSS, SRS, LDP, NS, stanovišta su da se odredba člana 102. Ustava, šta god ko od nas mislio o tom Ustavu, jedni ne misle dobro, ja mislim dobro, mora poštovati.

Onda, nakon svega toga, kad jedna druga politička stranka u parlamentu, DS, shvati da je po tom određenom pitanju u manjini, onda prave opstrukciju rada sopstvenog odbora, kome sami predsedavaju, kako se to pitanje ne bi razrešilo na adekvatan način, i to u skladu sa Ustavom.

To je nešto što je neverovatno.

Moram da vas upoznam s tom činjenicom ovako javno pred svima i da vas zamolim da se postarate da se dalje te peripetije ne dešavaju.

Kako se ta opstrukcija očitavala mislim da mi je ostalo još toliko vremena da to objasnim. Tako što predsednik Administrativnog odbora ili neko ko mu je to naložio prati pažljivo ko će od ovih osam, koji predstavljaju po određenom pitanju nespornu većinu u Administrativnom odboru, biti odsutan, pa kad sračunaju da će iz razloga koji se pre svega tiču skupštinskih poslova, a ne nekih privatnih razloga, taj neko biti odsutan, a spada u ovaj broj od ovih osam od 15 koji izražavaju jedan nedvosmislen stav, onda se Odbor namerno zakazuje u taj dan ne bi li se igrali odnosom snaga, što je krajnje nelegitimno.

Ako svi znaju kakav je odnos snaga unapred u Administrativnom odboru, igrati se s tim odnosom snaga je krajnje nelegitimno i jako je ružno za Narodnu skupštinu.

Onda, naravno, kada se skupi dovoljan broj, sa nespornim odnosom snaga po određenom pitanju, ponavljam, onda predsednik Administrativnog odbora odlaže sednicu Administrativnog odbora zato što, bože moj, neki drugi član Administrativnog odbora mora da ide na Visoki savet sudstva, pa se onda ponovo najavljuje zakazivanje sednica Administrativnog odbora, iako predsednik Administrativnog odbora zna da je drugi član Administrativnog odbora, koji opet čini ovu većinu po određenom pitanju, na službenom putu u ime Narodne skupštine na sastanku OEBS itd.

Dakle, tome mora da se stane na put. Kada neko shvati da po određenom pitanju nema većinu, demokratski je i legitimno je tu situaciju respektovati, a ne vršiti opstrukciju i praviti zavrzlame da bi se od jednog broja čistom igrom, zasedom koja se napravi za narodne poslanike, dobio drugi broj koji ne bi očitavao političko raspoloženje u Administrativnom odboru.

Zato vas najlepše molim da mi odgovorite na pitanje koje sam vam bio tada postavio, šta ste preduzeli, šta imate nameru da preduzmete. a ne da to činite preko šefa kabineta. Na kraju krajeva, molim vas da nešto zaista i preduzmete.

 Predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, DSS nije želela da učestvuje u radu grupe koja je izradila ovaj predlog poslovnika. U svom prvom delu izlaganja ću se više osvrnuti na to koji su to razlozi, a to će, na kraju krajeva, otvoriti i pitanje kvaliteta rasprave o kvalitetu teksta koji je pred nama.
Naime, još u prethodnom sazivu Narodne skupštine bilo je ideja i započet je rad na izmeni Poslovnika, a onda je sve to zastalo pre svega zato što je valjalo doneti drugi akt pre toga, to je Zakon o Narodnoj skupštini, pa onda ta dva akta nekako uskladiti, ne bili se na taj način ostvarila jedna procedura predviđena Ustavom odnosno ne bili se izvršila ustavna obaveza.
Narodna skupština je donela Zakon o Narodnoj skupštini pre skorog vremena i naravno da je bilo neophodno doneti u što skorije vreme Poslovnik koji bi bio usklađen sa Zakonom o Narodnoj skupštini. Međutim, način na koji su ta dva akta usvajana u ovom domu ili kako se o njima odvijala rasprava nije način s kojim se možemo složiti.
Naime, naše duboko uverenje da Zakon o Narodnoj skupštini i Poslovnik o radu Narodne skupštine jesu dva akta koja bi trebalo da budu usvojena što širim konsenzusom. Znam da je često nemoguće da baš svi glasaju za neki takav predlog, ali bi barem to trebalo da bude broj koji je daleko veći od dve trećine narodnih poslanika.
Prvo je važno da objasnim zbog čega je takav uslov neophodan. Dakle, uslov je neophodan jer se tu radi o uređenju funkcionisanja jedne institucije na način koji je stariji od političkih volja poslaničkih grupa i odnosa političkih snaga u parlamentu.
Kao što jedna grupacija političkih stranaka koja sada u ime građana deluje u parlamentu tvoreći vladajuću većinu, ista ta grupacija političkih stranaka sutradan može da reprezentuje manjinsko mišljenje u Narodnoj skupštini tj. da predstavlja onaj deo građana Srbije, naroda koji nije imao dovoljno glasova da svoje političko uverenje stavi na pijedestal izvršne vlasti u Srbiji ili zakonodavne vlasti u Srbiji. Pošto je to tako, ovi akti moraju da vode računa o celini, a ne o partikularnim interesima i zato je potreban što širi konsenzus.
Druga stvar zbog čega je potreban širok konsenzus kod ovakvih odluka – Narodna skupština je jedini državni organ u kome su po slovu Ustava ravnopravno predstavljani predstavnici svih političkih stranaka koje su učestvovale na izborima i osvojile dovoljan rezultat da reprezentuju interese građana u ovom domu. Nijedan drugi državni organ nema predstavnike i vlasti i opozicije u sebi.
Sama reč skupština u svom izvornom značenju znači okupljanje. Neki imaju reč za to sabor itd, sobranje. To praktično znači da se radi o okupljanju svih relevantnih političkih snaga. Neke od njih tvore većinu, a druge su u prilici da oponiraju onima koji su napravili tu većinu.
Ali, to je jedini državni organ, ne u Srbiji nego u demokratskom svetu, koji je po tim principima sastavljen. Zato je funkcionisanje i tehničko funkcionisanje tog organa, i uređivanje određenih prava i obaveza koje se tiču Skupštine kao celine ili funkcionisanje načina na koji se procedura poštuje u parlamentu važna i za tzv. jednu i drugu stranu.
Ako jedna strana, pogotovo koristeći poziciju faktičke moći u brojčanom smislu, nameće takva rešenja, onda ta ista strana mora da stavi prst na čelo i da se zamisli da li su ta rešenja koja su danas predvideli takva rešenja koja bi toj istoj političkoj grupaciji, građanima koje oni predstavljaju, odgovarala sutradan.
Ako su sigurni da bi ta rešenja odgovarala građanima koje oni predstavljaju i toj političkoj grupaciji i sutradan kada ta grupacija ne bude na vlasti, onda nema razloga za ponašanje kako vladajuća većina ispoljava kada donosi Poslovnik Narodne skupštine.
Podsetiću na šta konkretno mislim. Pre više od godinu dana ova skupština je usvojila većinom glasova izmene i dopune Poslovnika Narodne skupštine u toku trajanja rada komisije koja je bila određena za pravljenje novog poslovnika.
Dakle, potpuno prenebregavajući činjenicu da je komisija koja je sastavljena, višestranačka komisija u kojoj su učestvovali predstavnici svih političkih stranaka, pa i DSS, imala jedan posao da uradi koji je bio u toku, Narodna skupština usvaja voljom vladajuće većine izmene i dopune tog zakona, čime u dobroj meri određuje smer promena Poslovnika, potpuno ignorišući, prenebregavajući potrebu za političkim konsenzusom. Od tog trenutka, DSS odlučuje da ne učestvuje u radu te komisije, jer učešće u radu te komisije ocenjujemo potpuno besmislenim.
Ako ćemo se preglasavati, ako će se u radu te komisije sučeliti mišljenja, a prevagu uvek odneti ono mišljenje koje dolazi iz redova vladajuće koalicije, onda nema svrhe na taj način učestvovati u radu i davati legitimitet jednom poslu koji on u osnovi nema. Znači, ovo sve pričamo nezavisno od rešenja praktično koja su primenjena u ovom tekstu.
Naravno, kako je vreme prolazilo, tako se neki tekst u toj radnoj grupi kristalisao. Žao mi je što su neke kolege iz opozicije učestvovale u većoj ili manjoj meri u radu te grupe, dajući joj na taj način legitimitet. Na kraju krajeva, to je svačije pravo da procenjuje svoje postupke i njihov značaj.
U svakom slučaju, proteklo je dosta vremena od tada. Za sve ove mesece koji su za nama, ta radna grupa je napravila neki tekst koji se sad nalazi pred nama, i ako taj tekst sada posmatramo nezavisno od ovih mojih primedbi vezanih za proceduru i pitanje poštovanja osnova legitimiteta, u ovom tekstu se ne nalazi ništa vredno višemesečnog rada.
Ovaj tekst koji se nalazi pred nama neko ko je želeo da ga jednostrano donese, kao što je to očigledno slučaj, mogao je biti napravljen i za jedan vikend, možda da se doda još nedelju dana da neki veštiji normativci poprave možda neke nomotehničke greške koje su se eventualno potkrale, jer i mi koji smo pravnici, a nismo nomotehnici vični, kao specijalizovani normativci, neki put možemo nešto i da pogrešimo.
Rešenja koja su ovde izneta, da su neka ne znam kako značajne novine itd, ne predstavljaju ništa drugo u jednom delu ovog teksta do puko usklađivanje sa već donetim Zakonom o Narodnoj skupštini i određenim rešenjima koja su tamo predviđena, jer se ona prosto moraju na neki način ovde izneti. Neka druga rešenja koja su ovde predviđena moram da kažem da odudaraju u potpunosti od osnovnih načela demokratije i parlamentarizma.
Šta je nama cilj da postignemo? Da li je cilj da se postigne efikasan rad parlamenta? Da, s tim se slažem. Da li je cilj da postoje norme koje bi sprečile jalovu, nepotrebnu opstrukciju u radu parlamenta svaki put kad god se dogodi određeni politički sukob koji tako nešto može da razvije? Da, slažem se. Da li norme koje treba da regulišu ta pitanja treba istovremeno da budu i na štetu demokratskih principa i načela rada parlamenta, čija reč na latinskom u korenu znači raspravu, razgovor, govor? Ne.
Bojim se da je ovaj tekst u sukobu sa tim osnovnim demokratskim principima. Na kraju krajeva, štiteći se od neke opstrukcije, štiteći se od mogućnosti da možda u nekom trenutku izgubimo u tempu, da se izgubi neko dodatno vreme itd., dešava se da pređemo granicu onoga što se u demokratskom parlamentarnom društvu može nazvati pristojnim.
Kada je reč o političkim odnosima i međunarodnim političkim procenama rada parlamenata pojedinih država, pogotovo kada je reč o velikim procesima, kao što je proces pridruživanja EU, gde Evropska komisija daje određene procene ili ocene rada pojedinih tela država koje pristupaju, tu se, bojim se, ne kada je reč o našoj državi, nego i drugim državama, ne vodi previše računa o ovim osnovnim načelima na kojima je zapravo izrasla ili sazdana EU, nego se vodi više računa o ovom drugom principu, principu efikasnosti, kako bi se politički proces negde zatvorio.
Znate, nismo mi ljudi bez mozga u ovoj državi. Nismo mi ljudi kojima mora sve da se nacrta i koji nisu u stanju da pročitaju sami i razumeju sami određene stvari iz određenog parlamentarnog iskustva. Ako smo takvi kakvim želimo sebe da prikažemo, onda ne treba ni da postojimo, onda bolje da države i nema.
Bolje da nema onda demokratije u državi, onda bolje da ima nekog drugog sistema, pa će onda biti nevažno šta ko od nas misli nego ćemo raditi šta nam se kaže. A da te iste države koje preko svojih zajedničkih organa, međunarodnog tela, nama poručuju šta je pametno činiti u Srbiji, to isto ne čine u sopstvenim državama.
Ako ovaj poslovnik treba da bude, dakle, rezultanta određenog pritiska ili smešnih pohvala aktivnosti jedne vlasti, koja želi da ne izgubi na vremenu ili ne bude, bože moj, gušena raspravom opozicije, onda samo zbog toga ovaj poslovnik ne valja. On nije dobar. Ako on treba da bude instrument tiranije vladajuće većine nad manjinom, to, takođe, nije dobro.
Sve ono ovde što smo čuli od argumenata kojima se navodno u ovom poslovniku uspostavljaju neki zdraviji odnosi između vlasti i opozicije kroz određene institute, uzmimo samo za primer jedan od instituta, to je Kolegijum Narodne skupštine, u kome piše tačno ko učestvuje i šta radi itd., to je činjenica. Znači, neosporna činjenica da je to napisano.
Kako to u praksi funkcioniše? Kako se odlučuje u tom Kolegijumu? Kakve Kolegijum odluke donosi? Ne donosi nikakve. Kolegijum je kurtoazno telo i kao kurtoazno telo treba da postoji, nismo protiv toga, ali ne volimo da čujemo da se institut jednog kurtoaznog tela, koje treba da postoji, ovde veliča do te mere da se smatra da to postaje instrument uvažavanja opozicije.
Dame i gospodo, opozicija se ne uvažava, narodni poslanici i njihov integritet, a pre svega u odnosu prema građanima, ne uvažava se ovakvim normama. Daću vam primer kakvim normama se taj integritet može uvažiti.
Ova radna grupa za sve vreme svog rada, recimo, nije rešila neka pitanja koja životna praksa sama nameće, a koja bi, recimo, da je normalno radila ili da smo radili svi zajedno, onako kako treba, bez ikakvog straha od preglasavanja, verovatno bila rešena.
Ako Ustav daje pravo građanima da predlažu zakone, ako Ustav daje pravo narodnim poslanicima da predlažu zakone, bez obzira kojoj grupaciji pripadaju, vladajućoj ili opozicionoj, kako je onda moguće da ne postoji nijedna zaštitna odredba u ovom poslovniku koja bi ovo pravo građana i narodnih poslanika na predlaganje zakona konsekventno sprovela. Ovde se samo govori o pravu predlaganja zakona i šta će se desiti sa zakonom koji nije predložen u formi koja je predviđena. Naravno da neće biti u proceduri.
Šta će se desiti sa zakonom koji je formalno u proceduri, koji je predložen na način koji to poslovnik predviđa, hoće li se on ikad raspraviti u parlamentu. Neće. Tamo stoji izraz – može, a ne – mora. Dakle, može se staviti na dnevni red.
Istini za volju, to stoji u odnosu na zakonske predloge koje Vlada predloži, u tekstu nema razlike. Ali razlika u praksi je vrlo jednostavna. Ona se ne mora posebno objašnjavati, treba čovek da bude mnogo nesposoban za rasuđivanje da ne bi uočio tu razliku.
Vladajuća većina odlučuje o dnevnom redu. Vladajuća većina podržava tu vladu, u svakoj državi je tako. Prirodno je da kad zakonski predlozi Vlade stignu, da će oni naći svoje mesto na sednici Narodne skupštine da se o njima raspravlja.
Ako ne postoji zaštitna norma za onu drugu stranu, zakonski predlozi opozicije i zakonski predlozi građana mogu da se nikad ne nađu na dnevnom redu ili ih vladajuća većina prilikom utvrđivanja dnevnog reda može prosto skinuti s dnevnog reda. Smisao ustavne norme nije u tome, smisao ustavne norme je u raspravljanju. Tako da je to jedan od načina na koji se guši rasprava u parlamentu o važnim pitanjima.
Jedna od interesantnih stvari koju ste ovde stavili, po meni potpuno bespotrebno, koja zapravo ide na štetu parlamentarizmu i demokratiji u Srbiji, to su ove odredbe o tzv. skraćenom postupku.
Moguće je zamisliti da postoji neki put i skraćeni postupak, ali gledajte ovako - ako ne postoji interes za raspravu o nekoj tački dnevnog reda, ako ne postoji taj interes, ako on nije opšti ili delimični, ali sa bitnim legitimitetom, te rasprave neće biti, dame i gospodo.
Koliko smo tačaka u parlamentu imali gde je rasprava trajala sat vremena ili 30 minuta, iako je predviđeno po Poslovniku da traje pet sati? Bilo je mnogo situacija takvih. Otvori se rasprava, traje pola sata, ima pet-šest prijavljenih diskutanata i stvar iscuri. To znači da život sam reguliše ovaj momenat. Da li je jedna rasprava bitna ili nije bitna, manje značajna ili više značajna, to će se pokazati u samom parlamentu.
Prosto je neverovatno da se uvodi norma u kojoj će se reći, na primer, kao što ovde piše - da se može predložiti skraćenje vremena za raspravu, znači kroz dva, ako je pet sati biće dva i po, ako je, recimo, u pitanju manja izmena ili dopuna postojećeg zakona kojima se bitno ne menjaju materijalna rešenja.
Evo vam primer gde može doći do krajnje arbitrarnosti u ovom pogledu i da se jedna rasprava koja bi mogla da traje puno vreme - pet sati, zato što je od interesa za građane, može ladno voljom većine izglasavanjem Predloga poslovnika svesti na dva i po sata i da se protumači ova odredba na drugačiji način.
Uzmimo samo da se radi o zakonu o izmeni stope PDV-a. Tu se ne menja bitno materijalno rešenje. Bitne izmene materijalnog rešenja bi bilo ukidanje PDV ili njegovo uvođenje za određene proizvode. Recimo, povećanje stope sa 18 na 22% ili na 25%, to uopšte ne mora biti smatrano bitnom promenom.
Evo, neko mi ovde kaže iz vladajuće većine da to jeste bitna promena. U redu, ali isto tako postojeći Poslovnik u sopstvenoj primeni se ne poštuje od strane vladajuće većine, od vas, dame i gospodo. Recimo, jutros imamo situaciju, na ovoj sednici istoj, spajanja svega i svačega u proceduri spajanja rasprave. Imate spajanja svega i svačega i naravno pošto ste spojili sve i svašta, suprotno važećoj odredbi Poslovnika, i to redovno radite... Ne kažem, DSS u vreme kad smo mi bili vladajuća većina je isto iskakala iz ove norme, ali nikada u ovolikoj meri kao što se radi u poslednje dve godine. Ovo je zaista skandalozno. Dešavalo se i nama to u nekim situacijama kada se jako žurilo. Onda smo čak imali i neki razgovor sa predstavnicima SRS u to vreme u hodniku, pa ih nekako privolimo i kažemo da to moramo itd. Prosto zbog toga što je to vreme tada nosilo neku svoju tenziju. Poslovnik je bio drugačiji, nije bio ovako efikasan kao ovaj vaš. Jednostavno, moralo je da se radi, ali nikada do ove mere nije činjeno kao što vi činite.
Sada vi, recimo, hoćete da nas uverite da u ovom konkretnom primeru koji sam dao za stopu PDV od 18% do 22%, da to nije manja ili veća promena. Ne, to će biti onakva promena zakona kako vi vidite u tom trenutku. I nastaje tiranija
Dakle, dame i gospodo, pošto će moje kolege još pričati o ovome, ima nas, da zaključim. Ovakav Poslovnik kakav vi donosite, po proceduri i načinu kako ste ga predložili, sa potpunim nipodaštavanjem opozicije u parlamentu i građana koji tu opoziciju predstavljaju, ne može da se donese uz naše glasove.
Ako ga budete doneli uz vaše glasove, samo uz vaše glasove, onda to nek vama služi na čast, pa se time ponosite i prijavljujte se evropskim komisijama i raznim drugim međunarodnim telima i hvalite se kako ste efikasni. Možete ga sutradan i ukinuti, mislim na parlament, ako hoćete. Izvolite, uradite i to.
Ali efikasan sistem ne mora biti demokratski. Vi vidite šta ćete da radite. To je pitanje vaše volje. Najbolje da povučete ovaj predlog, pa da ga radimo svi zajedno kako treba. Ako to ne želite, vaš problem.

 Ovaj član 3, o kome je ovde reč, i amandman o kome govorimo je vrlo indikativan i namerno sam se ovde javio za reč, da bih nešto rekao o smislu ovog zakona i ovog člana 3.
Naime, ako se pogleda prethodni član 2. i kad se pogleda šta su ciljevi ovog zakona, a ja ću na brzinu to pročitati: 1) prevazilaženje negativnih efekata ekonomske krize u Republici Srbiji u oblasti građevinarstva, odnosno pomoć domaćoj građevinskoj industriji za izlazak iz krize; 2) podsticanje razvoja i upošljavanja domaćih građevinskih preduzeća i obezbeđivanje likvidnosti ovog sektora; 3) podsticanje razvoja upošljavanja domaćih preduzeća koja se bave proizvodnjom građevinskog materijala; 4) zadržavanje postojećeg nivoa zaposlenosti uz mogućnost otvaranja novih radnih mesta; i 5) podsticanje privrednog razvoja u Republici Srbiji, što je verovatno generalni cilj kome se teži kroz ove ciljeve i ovi partikularni ciljevi pogađaju ovaj opšti, to su ciljevi za koje ne postoji niko ovde ko ne bi potpisao.
Kada se tako nabroje ciljevi u jednom zakonu i kada bi se izolovano posmatrao ovaj član 2, tu ne može ništa da se prigovori. Svaka vlada bi u momentima krize posegla za merama koje bi išle za tim da se ostvare ovi ciljevi.
Kada se pogleda član 3, koji sad već počinje da razrađuje metode kojima se dolazi do ostvarivanja ovih ciljeva, tu takođe vidimo naznake nekih dobrih postavki. Tu vidimo da država rešava da interveniše iz budžeta, određujući prioritetne firme na koje se ide kada se one upošljavaju kako bi se ovi ciljevi preko tih firmi realizovali, jer želi da se zaštiti domaća proizvodnja i domaća građevinska industrija. I, naravno, tu se postavljaju i osnovi za pravljenje nekih kriterijuma kako da se dođe do tih građevinskih firmi.
Kada se to ovako pročita, mogu da se otvore određena pitanja. U stavu 2. stoji da će se kriterijumi utvrditi posebnim aktom Vlade. Često se ovde bunimo protiv različitih kriterijuma koje utvrđuje Vlada ako se unapred ne daju određene koordinate. U stavu 2. su te koordinate donekle date, jer je rečeno da će u realizaciji projekata učestvovati građevinska preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Srbije (to je normalno), koja imaju odgovarajuće iskustvo i reference i zapošljavaju značajan broj radnika, odnosno prema svojim tehnološkim kapacitetima mogu zaposliti značajan broj radnika, a onda se kaže da će kriterijume bliže utvrditi Vlada, i to u pravno-tehničkom, u nomotehničkom smislu može da se prihvati, premda otvara odgovarajuću sumnju.
Ali, ako se ovaj član 3. dovede u vezu s onim što ste napisali u članu 5, a rasprava o propisima se uvek mora vezano tumačiti, onda dolazi do ozbiljnog problema u tumačenju načina na koji će se primenjivati ovaj propis, o čemu ste imali prilike da slušate u načelnoj raspravi i o čemu ćete slušati i slušali ste danas u raspravi u pojedinostima.
Ne bih se ovde bavio velikim temama, ispravljanjem krivih Drina, raspravama o tome šta je moglo da bude a nije, ili šta je bilo a kako je trebalo da bude. Ovde je reč o vrlo konkretnoj stvari. Mi živimo u jednom društvu, očigledno, koje oni koji su rešili da preuzmu odgovornost vršenja vlasti nisu u stanju da dovedu u red. Živimo u društvu u kome, zamislite, Agencija za borbu protiv korupcije, koja treba da nadzire društveno ponašanje pre svega onih odgovornih aktera koji vrše vlast i onih koji se nalaze na pozicijama moći, prema navodima nekih novina, nabavlja softver za unos podataka tako što izigrava Zakon o javnim nabavkama. To je naša društvena realnost. Ko će njih da kontroliše? Ko kontroliše Agenciju za borbu protiv korupcije?
Vi se, u takvim okolnostima i različitim temama koje se otvaraju ovde u Skupštini Srbije, u različitim optužbama koje sevaju s jedne na drugu stranu kada je reč o načinu kako se vode poslovi ovog društva i ove države, usuđujete, bez obzira na časne motive, koje mi potpisujemo, da pravite zakon od osam članova, gde su zapravo dva ključna, koja govore o mehanizmu kako se ovi projekti realizuju, gde, kada se ta dva člana povežu, član 3. i član 5, dolazite u situaciju da tumačenjem ovih odredaba otvorite ne malu sumnju, nego ogromnu sumnju u to kako će se u praksi ovi projekti realizovati, kako će se otvoriti jedan sektor potpune nepokrivenosti kada je reč o kontroli, ili, u prevodu ćete nam vi reći – nema razloga da se bojite jer je glavni kontrolor ovog postupka Vlada Republike Srbije.
Pa, tu i jeste osnovni strah. Ako imate jedan državni organ koji će, po članu 5, da donosi kriterijume koje će posebnim aktom taj državni organ utvrđivati o tome kako će se, kome i na koji način uputiti poziv preduzećima iz člana 3. koja su ovde definisana, a koja će se opet bliže definisati aktom Vlade, onda dolazimo u situaciju da ovo ne samo da nije javna nabavka u klasičnom smislu, da ovo ne samo da nije postupak bez objavljivanja javnog poziva, prema zakonu kojim se uređuju javne nabavke, nego dolazimo u situaciju da se otvori sumnja da je ovo ekskluzivno postupak ne javnog poziva, nego privatne prozivke onih preduzeća koja u određenom trenutku onima koji vrše vlast ili koji čine Vladu Republike Srbije odgovaraju.
Ne kažem da će tako biti, ali se otvara sumnja, i moje pitanje za vas je vrlo prosto – da li je postojao neki drugi način da se napravi jedan zakon koji će u vremenu krize štititi građevinsku industriju u Srbiji, a da se propis napravi bez otvaranja ovako ogromne sumnje? Mi skoro pred Skupštinom Srbije nismo imali zakon koji ima ovakvu rupu, koja se može sa osnovom napadati. Još jednom ponavljam – niti optužujem vas, gospodine ministre, da to imate nameru da radite, niti bilo koga iz Vlade Srbije, ali mi smo ozbiljni ljudi i vodimo parlamentarnu raspravu.
Najkorektnije bi bilo da se ovaj zakon povuče (za to još uvek imate vremena, on nije izglasan), da se doradi, da se zatvore ove praznine i da putem njih uverite pre svega javnost u to da ne postoji trunka sumnje, ili barem ne ovolika sumnja, jer u vremenu krize kod nekih interventnih propisa prosto ne možete sve praznine zatvoriti, u to duboko verujem, ali da se ovolika rupetina ovde otvori, u ovom zakonu, koja omogućava otvaranje takvih sumnji, to, pre svega za vas koji kao Vlada donosite nama propise u Narodnu skupštinu, nije ni dobro ni zgodno, a za nas je to apsolutno neprihvatljivo.
Ko mene može da uveri da ćete vi pro bono na Vladi Republike Srbije, dogovorivši se, jer imate interes vršenja vlasti… Vidite kako Skupština funkcioniše, vladajuća koalicija, čak i ako se ne slažu pojedini članovi grupa oko nekih pitanja, to se ispegla i tako to funkcioniše, Vlada se tako održava u životu. I, nije to vezano za vas i vašu vladu, to će biti vezano za bilo koju vladu u budućnosti, to je priroda stvari. Znači, ovde se ne radi o tome da ja vas napadam zbog nečega što mislim da je neprirodno, u jednom demokratskom poretku to je priroda stvari. Ali, ako već to sve znamo, onda ne možemo dopustiti sebi kao država da donosimo ovakve propise koji otvaraju ovolike sumnje.
Šta god vi rekli (Možete da mi kažete – znate, ja sam dobar, duboko verujem u gospodina Mirka Cvetkovića i poštene namere većine članova njegovog kabineta. Možete da mi kažete – evo, kunem vam se, majke mi, mi smo pošteni.), sve je to u redu, čak mogu privatno i da vam poverujem, ali kao član ovog doma, ne smem. O tome je reč.
To su ključni razlozi zbog čega mi ne možemo podržati ovaj vaš zakon. Ne zbog toga što mislimo da ne treba uraditi ovo što je bila vaša namera, mi duboko verujemo da to treba napraviti, i u našem ekonomskom programu, koji smo izneli javnosti, to isto tako stoji kao što stoji u ovom vašem predlogu zakona, ali način realizacije je krajnje dubiozan i to je ono protiv čega smo.
Ako ovaj zakon ovako prođe, ako vam je iz bilo kojih razloga problem da ovo izmenite ili povučete uprkos ovim upozorenjima, prvo sledeće što bi trebalo da uradite jeste – sačekajte neki psihološki period od mesec-dva, pa dajte izmene i dopune. Jer, a ovo vam najdobronamernije pričam, ovo zaista nije način da se ova materija uredi. Hvala.