Povredili ste Poslovnik zato što ste svojim komentarom maločas izazvali moju reakciju i potrebu da reagujem. Pravo mi niste dali. Mislim da ste time povredili Poslovnik. Rekli ste da smo juče dobili odgovor, a postavio sam konkretno pitanje. Iz stenograma se može videti, odgovor ne postoji, niste ga ni jednog trenutka dali. Hvala vam na strpljenju.

Ističem povredu člana 27. u vezi člana 101. Poslovnika Narodne skupštine. Naime, reč je o tome kako se tumače odredbe Poslovnika  u ovoj Narodnoj skupštini, a samim tim kako se praktično primenjuju, a praksa je sam tok sednice i način na koji se predsedava. Dakle, pošto ste vi kao predsedavajuća u obavezi u smislu člana 27. da poštujete ovaj poslovnik i sve njegove odredbe, smatram da je vaš način tumačenja člana 101, samim tim kada ga pogrešno tumačite tako ga i kršite, jer drugačije se ne može ni kršiti sem, naravno, pogrešnim tumačenjem, može se kršiti i namerno, postupanjem potpuno suprotno odredbama Poslovnika. Ako ga pogrešno tumačite, onda samim tim ga i kršite.
Naime, u članu 101, nadam se da ću stići to da objasnim, piše ovako u stavu 1 - ukoliko se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku iz druge poslaničke grupe, navodeći njegove ime i prezime ili funkciju, ovo je drugi osnov, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, imate i jedan i drugi osnov, narodni poslanik na kojeg se izlaganje odnosi ima pravo na repliku. U jednom stavu kasnije, u trećem stavu sledi ovakav tekst - odluku u slučajevima iz stava 1. ovog člana donosi predsednik Narodne skupštine, replika ne može trajati duže od tri minuta, sada je to ostalo.
Poenta je u sledećem, to što predsednik Narodne skupštine u slučaju bilo koje od predsedavajućih, kaže se da donosi odluku o tome, to ne znači samovolju ili potpuno arbitrarnost. Stav 1. je utvrdio pravo, gospođo predsedavajuća.
Pa kada tumačite ovo u tom smislu tumačite ga pogrešno, ako se prethodni govornik u svom izlaganju nedvosmisleno ukazao na izlaganje svog prethodnika, a na šta ovaj hoće repliku, vi mu to morate dati. Ne znači ovaj član 101. vaše pravo da možete ...

Ukazujem na povredu člana 27, koji utvrđuje kako treba da se ponaša predsednik Narodne skupštine. To kako se vi sada ponašate svakako je suprotno Poslovniku Narodne skupštine. Naravno da se na povredu može ukazati odmah nakon što je povreda učinjena.

Problem je u tome što vi, suprotno Poslovniku, onemogućavate narodne poslanike da ukažu na povredu u trenutku kada je učinjena ili neposredno po učinjenoj povredi, to je ono što vi radite. Zatim, kada vam narodni poslanici na sednici ukažu na tu povredu, u čemu se ona sastojala, onda u svojim obrazloženjima koja dajete govorite stvari koje nisu istina.

Naime, u toku dana za glasanje, ovo je sada obrazloženje onoga zbog čega smatram da ste sada učinili povredu, dakle, u toku dana za glasanje, po vašem proizvoljnom tumačenju, nije moguće ukazati na bilo kakvu povredu Poslovnika, samim tim nije moguće ni ukazati ili iskazati sumnju u regularnost glasanja.

Vi ste danas u toku glasanja učinili nekoliko povreda i nekoliko glasanja je bilo neregularno. To ste ispravljali tek na kraju glasanja, to smo videli na monitorima. Zbog takvog vašeg ponašanja smo mi izašli iz sale tada. Danas, u ovom trenutku, činite povredu na taj način što ne primenjujete odredbu člana 27. Poslovnika na korektan način.

Dakle, vi ne možete narodnim poslanicima u rukovođenju sednicom iznositi neistine i govoriti o tome da je neko formalno zatražio da se Skupština izjasni ili da se utvrdi neregularnost glasanja, toga nije bilo. To ste vi sami učinili u nekoliko navrata, kada ste videli da je nekoliko poslanika vladajuće koalicije glasalo dva i više puta o različitim predlozima za kadrovska rešenja, iako se to ne može učiniti.

Da je neko tražio neregularnost glasanja u slučaju glasanja za Sonju Liht, to nije bilo tačno. Zaboravljate da neki nisu bili u sali, a da su drugi bili u sali. Mi koji smo bili u sali to nismo videli. Dakle, ovo nije traženje povrede Poslovnika za to što je bilo na današnjoj sednici, tražim povredu Poslovnika za ovo kako se vi sada ponašate. Smatram da kršite član 27.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nažalost, i ovaj zakon, kao i mnogi prethodni, dokaz je da Vlada Republike Srbije nije u stanju da Narodnoj skupštini Republike Srbije dostavi dobar predlog zakona.
Pred nama, nažalost, imamo loš predlog zakona. Pogotovo je nažalost zbog toga što je ovaj predlog zakona iz oblasti ljudskih prava i što ovaj predlog zakona treba da bude zakonska razrada osnovnih, bazičnih ustavnih normi koje regulišu pitanje zaštite ljudskih prava.
S druge strane, ovaj zakon, što razumem, predstavlja jednu potrebu da se što pre realizuje u procesu evropskih integracija, kao jedan od preduslova, s obzirom da je ogromna većina zemalja članica EU, pa i drugih zemalja članica Saveta Evrope, usvojila sličan tekst zakona sa sličnim sadržajem, mada postoje i one zemlje koje su pitanje diskriminacije regulisale u posebnim zakonima iz različitih oblasti i to se može i na taj način učiniti.
Ovaj zakon koji ste predložili je prvo loše pravnički napisan. Formulacije koje su upotrebljene u ovom zakonu, počev od pojmovnika na samom početku, pa kroz ceo tekst propisan do kraja, nekoherentne su. Isti pojmovi se objašnjavaju različitim izrazima.
Daću vam samo jedan primer za to i vezaću ga za ono što se u javnosti čuje proteklih dana u nekoj usiljenoj javnoj debati o ovom zakonu, jer je na pravi način nije ni bilo organizovano od strane Vlade Republike Srbije, a to je recimo izraz "seksualna opredeljenost" ili "seksualna orijentacija".
Zakonodavac kada je pisao tekst morao je da se opredeli za jedan od ova dva termina i trebalo je, ako se već odlučio da ih uvede u zakon, da ih onda konsekventno primeni, a ne da u jednom delu teksta imamo seksualnu opredeljenost, a u drugom delu teksta seksualnu orijentaciju. Ne mislim da je u pitanju samo formalna greška. Reč je o površnom pristupu onih koji su ovaj zakon pisali. Reč je o tome, a molio bih ministra da me sluša, jer bi to bilo korektno, radi se o izlaganju u ime jedne poslaničke grupe i mislim da bi primedbe koje se ovde čuju mogle da nađu neki odgovor među svima nama, a teško da će ga naći ukoliko se ne slušamo.
Osim nekoherentnosti u tekstu, postoji jedan suštinski problem sa ovim predlogom zakona. On bi trebalo da bude krovni zakon u ovoj oblasti, tako sam ga razumeo čitajući ovaj tekst, a trebalo je da pojedini instituti u ovom zakonu ili pojedini oblici diskriminacije budu bliže određeni, zato što je procena onoga ko je predložio ovaj tekst zakona bila da se ti pojavni oblici, tako kako su opisani, moraju posebno zaštititi.
Ono u čemu se nije uspelo u ovom predlogu zakona jeste to da pojedini oblici diskriminacije kako su opisani, pored opšte zabrane diskriminacije koja je data u drugom poglavlju, ti posebni oblici su se zadržali u dobrom delu na nivou političkom pamfleta, a ne ozbiljne zabrane, jer ozbiljne zabrane u krovnom zakonu, kada je već reč o razradi ustavnih načela, moraju imati ozbiljne sankcije.
Ako pogledate tekst ovog zakona, videćete da za pojedine zabrane ili način na koji je zabrana opisana zakon ne sadrži odgovarajuću sankciju za radnju koja bi predstavljala povredu te zabrane.
Daću vam vrlo prost primer. Reč je, recimo, o zabrani postupanja u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja zasnovanih na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga polova.
Kako smo došli do tog zaključka? Iako zabrana postoji u članu 20, u normama ovog zakona koje određuju kaznu za prekršaj, one su tako napisane, jezik kojim su napisane kaznene odredbe je takav da ne upućuju na normu koja definiše zabranu, recimo u članu 20. i nekim drugim članovima zakona, nego na precizniji način određuju radnju prekršaja. Tako se u kaznenim odredbama ova prekršajna radnja definiše, ostaje bez kaznene odredbe.
Ne ulazeći u to kakvu bi formulaciju želeli ili kakvu bi zabranu smatrali da je dobro da ovaj zakon sadrži, ovo pokazuje jednu nekonzistentnost u tekstu, jedno lutanje, i da se objasniti samo na jedan mogući način, a to je da predlagač zakona nije otišao dalje od političkog pamfleta u ovom tekstu.
Ovaj tekst zakona zasnovan je na jednom predlogu koji je jedna nevladina organizacija uradila pre nekoliko godina, reč je o Centru za unapređenje pravnih studija, reč je o nevladinoj organizaciji u čiju dobru nameru, prilikom pisanja takvih predloga i nacrta zakona, ne treba sumnjati. Problem je, međutim, u tome, kad taj tekst predlaže državni organ drugom državnom organu, Vlada Republike Srbije Narodnoj skupštini, ona mora imati nešto veći stepen odgovornosti kod načina pisanja ovakvih tekstova, tim pre što se radi o sektoru ljudskih prava.
Sad idemo na ono što može biti ključno u ovom predlogu zakona, a u vezi je sa ovim što sam maločas govorio.
To je da kada norme koje regulišu ljudska prava napišete nejasno, neprecizno, sa nejasno utvrđenim standardima, kada je reč o izrazima i terminima koji se upotrebljavaju, kada ih ni u pojmovniku niste dovoljno dobro odredili i kada se zbog nepreciznih termina, nejasnoća, dovede u pitanje moguća primena sutra tog zakona ili moguća različita tumačenja, onda imate loš zakon. Nijedna pravna oblast to ne trpi, a oblast ljudskih prava to trpi najmanje. To se tu ne sme uraditi.
Znam da bi opravdanje za izostanak pojedinih objašnjenja ili razjašnjenja kroz sam tekst zakona moglo da se nađe u članu 3. ovog zakona, koji u stavu 3. kaže sledeće - zabranjeno je vršenje prava utvrđenih ovim zakonom protivno cilju u kome su priznata ili sa namerom da se uskrate, povrede ili ograniče prava i slobode drugih zajamčene Ustavom i međunarodnim ugovorima. Problem je što postoji korpus ljudskih prava koji se ne štiti samo ovim zakonom i ne štiti se samo i neposredno Ustavom, nego postoje i drugi propisi, odnosno zakoni u ovoj državi, kojim se pojedina ljudska prava štite. Ona su svakako zajamčena Ustavom, ali zaštita ljudskih prava i korpus proširenja te zaštite koji je po Ustavu moguć poznaju i drugi propisi u našoj državi.
Teško je napraviti krovni zakon, da bi ova rečenica bila dovoljna da se protumači, npr. ono što stoji u članu 21, da seksualna orijentacija je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji, pa nadalje u stavu 2. stoji - svako ima pravo na slobodu izražavanja svoje seksualne orijentacije, a diskriminatorsko postupanju radi izražavanja seksualne orijentacije je zabranjeno. Zatim postoji adekvatna kazna.
Šta je diskriminatorsko ponašanje u ovom pogledu? Šta je kod člana 20, kada je reč o postupanju u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima koje je zasnovano na ideji podređenosti i nadređenosti polova, šta je tu predmet zaštite, odnosno na koji način će, prema odredbama koje uređuju postupak, onaj koji se oseti povređenim, dakle potencijalni tužilac zaštiti svoje prave u odnosu na one koji ga uznemiravaju ili koji ga diskriminišu, koji izvrše radnju diskriminacije, a da se pri tom oni koji pokušavaju, takođe da žive slobodno izražavaju svoje stavove, govore i misle slobodno, da se ne nađu pod udarom ovog zakona?
Da li je norma jasno i precizno odredila šta je zapravo ovde radnja izvršenja? Ne. To ovaj zakon nije učinio. Tako da se vrlo ozbiljno u javnosti, u stručnim krugovima, moglo postaviti pitanje - da li bi u slučaju ove zabrane, koju sam pročitao, neko ko izađe na televiziju ili na nekom javnom skupu, izrazi svoje lično uverenje, ne ispred crkve, nego kao vernik, na šta ima pravo, da je Bog stvorio ženu od Adamovog rebra, da li bi on došao pod udar ovog zakona, ili bi postupao suprotno zabrani člana 20?
Mislim da se ostavlja sumnja da bi mogao. Ako nije tačno, ako odredba člana 3. stav 3. koja je opšta norma pokriva takvu situaciju i obezbeđuje svakome da slobodno misli, izražava svoje stavove i kaže šta god hoće, zašto ste onda uveli u članu 18. ekskluziju, koja se doduše ne odnosi na član 18, reč je zapravo o zabrani verske diskriminacije, pa ste onda u stavu 2. rekli da se ne smatra diskriminacijom postupanje sveštenika, odnosno verskih službenika koji u skladu sa verskom doktrinom, uverenjem ili ciljevima crkve i verske zajednice upisanih itd, kojima se uređuje sloboda veroispovesti itd.
Zašto ste onda to uradili? Zašto ste to ekskludirali? Zato što bi bilo neophodno to uraditi. Zato što ako se to ne upiše, onda bi se postavilo pitanje praktične primene tog zakona i postavilo bi se osnovno pitanje - da li crkva, bez obzira što pokriva njenu delatnost jedan drugi zakon u ovoj državi, da li ta crkva dolazi pod udar onih normi po principu "leks posterios i leks specijalis" u odnosu na ranije donet zakon o delovanju crkava i verskih zajednica? To je otvoreno pitanje. Možemo o tome diskutovati, ali se ne donosi zakon o eksproprijaciji ovde, ne donosi se zakon o merama štednje ili nečemu drugom, nego se donosi zakon iz oblasti ljudskih prava. Prema tome, proizvoljnosti u ovom pogledu nisu dopuštene. Sada možemo da idemo i na sadržaj normi koje su ovde date. Imamo situaciju da se predlagač opredelio ko je sve subjekt zaštite, odnosno kakvi oblici diskriminacije mogu postojati i kroz te oblike diskriminacije se ukazuje i na one subjekte koji zapravo imaju pravo na zaštitu po ovom zakonu od diskriminacije.
Broj tih subjekata i broj tih slučajeva je određen, naravno, ne na osnovu Ustava ove države, ne na osnovu nekog konkretnog međunarodnog dokumenta, nego na osnovu osećaja predlagača zakona, šta je u konkretnoj situaciji u političkom smislu za državu oportuno.
Da li sve ono što je ovde napisano jeste oportuno ili nije, to ćemo videti. Ako, recimo, zakon kaže da je pravo na seksualno opredeljenje zaštićeno normama ovog zakona, kao mogući predmet zaštite ili subjekti koji se tako osećaju na određen način jesu subjekti ove zaštite, postavlja se razložno pitanje - zbog čega onda sem opštim normama lica obolela od HIV infekcije nisu poseban predmet zaštite u ovom zakonu.
Nebrojeno puta i u nebrojeno slučajeva smo imali prilike da vidimo da su ta lica izložena veoma teškoj diskriminaciji u sredinama u kojima borave, pogotovo deca zaražena HIV virusom, od strane roditelja zaraženih HIV virusom, u osnovnim školama i drugim institucijama?
Postavljam pitanje krajnje logično, ako se opredeljujemo da jednu kategoriju lica štitimo, zato što mislimo da je to u trendu ili "in", zašto onda drugu kategoriju lica koja se po tim karakteristikama bitno izdvajaju od svih drugih obolelih ili invalida u Srbiji, zašto njih posebnom normom ne štitimo?
To je krajnje logično pitanje. Ko određuje tu meru? To je ono što se mi u ovom slučaju pitamo i što ne nalazimo kao odgovor u samom tekstu Predloga zakona. Zato mislimo da je ovaj zakon loš. On ne reguliše ovu materiju na adekvatan način. Izaziva sporenje i probleme.
Da bi videli do kraja koliko može biti loša pojedina odredba ovog zakona, uputiću vas na odredbu člana 45. ovog zakona, koji govori o tome da ako je sud utvrdio da je izvršena radnja neposredne diskriminacije ili je među strankama to nesporno, tuženi se ne može osloboditi odgovornosti dokazivanjem da nije kriv.
Kako može, to je jedna potpuno logička smicalica, sud da utvrdi da je neko izvršio radnju opisanu kao radnja diskriminacije, a da u logičkom smislu tuženi ne može dokazivati da nije kriv? To pretpostavlja da se dokazni postupak već sproveo. Ako se dokazni postupak već sproveo, onda znači da je tuženi u tom postupku dokazivao da nije kriv.
Ako je dokazni postupak okončan, onda je organ koji postupa ili sud doneo odluku. Ako je doneo odluku, tuženi protiv koga je odluka doneta ima pravo žalbe.
Dakle, ovu odredbu uopšte ne razumem. Moguće je da je ne razumem, ali verovatno ne razumete ni vi koji ste pisali, a ako nerazumljiva odredba traži dodatna objašnjenja među ljudima koji su po vokaciji pravnici, verujte mi da je niste dobro napisali.
Kako će onda tu odredbu u praksi primenjivati sudovi? Morali biste sa vašim objašnjenjem sa kojim biste izašli ovde i rekli meni da obilazite svakog od postupajućih sudija i da im objašnjavate šta je pesnik hteo da kaže.
Ono što ovde može izazvati problem, ako je teret dokazivanja na tuženom, a kao predmet zaštite, recimo, imate pitanje seksualnog opredeljenja, onda možete zamisliti situaciju u kojoj neko traži posao, kaže svom budućem nesuđenom poslodavcu da je homoseksualne orijentacije, uz sve priložene dokumente koji su traženi za taj posao i dokaze da je kvalifikovan, ne uđe u uži izbor ili uđe u uži izbor i ne bude primljen, onda bi on mogao, koristeći ovu odredbu zakona, da tuži svog nesuđenog poslodavca i da kaže da je bio diskriminisan po ovom osnovu. Pa ako učini verovatnim da je diskriminacije bilo, onda jednostavno tuženi mora dokazivati, jer samo tako čitam ovu odredbu, da diskriminacije nije bilo.
To je šikana kakve ravnoj nema. Znam da su sudovi pretrpani različitim privatnim tužbama po različitim osnovama i da se postupci pred sudom vode neki put zbog besmislenih stvari, ali prosto za ovakvu vrstu izuzetka mora da postoji dobro opravdanje.
U ovom slučaju ovaj zakon nije ni krivični zakon, ne predviđa ni krivične sankcije.
Stepen ugroženosti ljudskih prava i sloboda na koju se reaguje ovim zakonom reaguje se iz praktičnih razloga, a ne reaguje se zbog toga da sankcija sama po sebi kao takva promeni bitno određene stvari. Ovde je naime reč o prekršaju.
Nije mi jasno zbog čega ovakva odredba? Zbog čega se ovde narušava nešto što je pravilo u pravnom sistemu?
Jednostavno, ovaj zakon, način na koji ste ga pisali i neusklađenost odredbi međusobno, i neprilagođenost termina, nejasnost termina i pojmova utvrđenih ovim zakonom, kao što je, recimo, pojam rodnog identiteta, koji ste iz jedne odredbe zakona, kada ste ga vratili na Vladu izbacili, ali ste rodni identitet zadržali u drugom članu ovog zakona, ostaju nejasne.
I ostaje nejasno šta sve izrazi i pojmovi koji su upotrebljeni u ovom zakonu znače. Neki od njih su preuzeti iz pojedinih međunarodnih ugovora, ali krajnje nekritički, kao što je pojam aparthejda. Kakav aparthejd u Srbiji?
Mi moramo da vodimo računa kada pišemo propise da oni budu prilagođeni zemlji u kojoj su propisi primenljivi. Ne možete pisati propis tako da se tumači da će zaštita jednog prava biti eventualno na uštrb prava drugih, pogotovo ako su u pitanju prava većine, a da to pišete tako da niko ne može biti bezbedan i siguran samo na osnovu tumačenja člana 3. stava 3. ovog predloga zakona. To jednostavno ne ide.
Ovaj zakon smo probali da popravimo nekim amandmanima. Zamolio bih vas da te amandmane pažljivo pogledate, oni će doći do vas u toku dana, predati su pre početka rasprave. Mi smo tim amandmanima, rukovodeći se vašom logikom kreiranja člana 18, pokušali da određene stvari u ovom zakonu pojasnimo.
Pokušali smo da kažemo da predmet zaštite može biti osoba koja ima određena lična svojstva ili kako sebe doživljava o diskriminaciji, da to nije sporno, ali da to može, i time se završava sadržaj ovog zakona.
Ovaj zakon ne može da ima za svoj cilj da stimuliše određena ponašanja. Ako nismo rekli da određene druge kategorije lica koja imaju zaštitu treba i mogu, i stimulisani su ovim zakonom da slobodno izražavaju svoje stavove, zašto to kažemo samo za jednu kategoriju lica, kada je reč o onima koji imaju posebnu seksualnu opredeljenost?
Zašto je to potrebno? Za tako nešto nema razloga. Zabrana je sasvim dovoljna, zabrana diskriminacije sama po sebi je sasvim dovoljna, nema potrebe za afirmacijom takvog stava, jer kroz afirmaciju takvog stava može da se dođe do zaključka da takve osobe pripadaju sektoru ponašanja koje se može označiti normalnim. To nije ono što mi možemo da tvrdimo. To jednostavno nije normalno ponašanje.
Homoseksualnost je oblik devijantnog ponašanja, ali to ne znači da osobe (Predsedavajuća: Dvadeset minuta.) završavam upravo, samo da završim misao, dakle, nisu osobe koje treba diskriminisati po bilo kom osnovu. To je suštinska i ključna razlika.
Ako pišemo zakon kako ste ga vi napisali, slični pojmovi dobijaju sasvim drugačije značenje i prerastaju u nešto sasvim drugo u odnosu na prost zakon o zabrani diskriminacije, kao važnoj stvari za zaštitu ljudskih prava.

Javljam se na osnovu člana 88, stav 2. Povređen je po meni član 88. stav 2, koji utvrđuje određene vaše obaveze kao predsedavajućeg na početku sednice radnog dana.
Maločas ste izgovorili koji su poslanici sprečeni da prisustvuju sednici i tu ste pomenuli ime Nenada Čanka. Cela javnost u Srbiji zna da nije sprečen da prisustvuje sednici, nego da se sam sprečio prijavom u serijal "Veliki brat". Čovek se sprečio sam, nije on sprečen. Nemojte dezinformisati narod i Narodnu skupštinu Republike Srbije, nismo valjda toliko blesavi.

 Mora da se progovori nešto o ovom amandmanu Đura Mučenskog. Mislim da je to jako loš amandman. Loš je, kao i ceo zakon. On je izneo ovde, to ste se izgleda dogovorili, rekli ste nesrećnom Đuri Mučenskom da podnese ovakav amandman da bi išao korak dalje od vaše zamisli u Predlogu zakona, a vaša zamisao je da gazite ...
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da ne dobacuju i da ne ometaju govornika za vreme izlaganja.)
Sada vi meni smetate zato što me prekidate.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, nije u pitanju da li vama smetam, nego je u pitanju kršenje Poslovnika Narodne skupštine.)
Vi meni smetate zato što govorite preko mikrofona, a ovo niko ne čuje što oni žamore. Molim vas, predsedavajuća, da me pustite da govorim. Da li možete da me pustite da govorim? Hvala vam.
Dakle, ovim amandmanom se ide korak dalje. Razumem razloge koji su Vladu nagnali da proširi pojam javnog interesa, utvrđivanje javnog interesa u članu 20. osnovnog zakona. Čak se sa 90% stvari slažem, ali, naravno, proširuje se i krug korisnika eksproprijacije.
Po jednom sistemu koji sam juče nazvao psom koji juri svoj rep i na kraju će ga uhvatiti, obrazovanjem ili uvođenjem instituta privrednog društva, na način kako se ovde formira, kroz eventualno zadovoljenje i privatnog interesa u formi ugovora o zajedničkom ulaganju, ovde se može na krajnje dolozan način pogodovati privatnom interesu, a jedini koji će zapravo procenjivati realizaciju javnog interesa, u konkretnom slučaju, biće Vlada Republike Srbije. Naravno, ista ta vlada može da zaključi ugovor o zajedničkom ulaganju sa određenim privrednim subjektima i da crpi pravo na utvrđivanje javnog interesa iz svoje obaveze da namiri nenovčani deo uloga.
To je kompletna katastrofa. Ovim amandmanom se ide znači deset koraka dalje – utvrđuje se da se javni interes može utvrditi za industrijske parkove. Šta vi predlažete – državnu industriju, vreme socijalizma, državnog socijalizma?
Šta vi hoćete da uvedete sa ovim amandmanom, gospodine Mučenski? Kako mislite vi da to tako može da egzistira u životu?
Eksproprijacija je institut po Ustavu, koji je izuzetan, izvodi se zakonom i predstavlja izuzetno ograničenje svojine. To što se utvrđuje naknada koja mora naravno biti tržišna ne menja suštinski na stvari. Naknada koja se daje ljudima za eksproprisanu svojinu mora biti tržišna naknada zato što je to jedino pravično, ali se tu upravnim aktom države ljudi teraju, teraju se da se liše svojine na svom objektu ili svom zemljištu, što inače ne bi uradili da nema tog upravnog akta. Zašto? Zato što je država utvrdila javni interes.
Sada vi meni kažete da je proizvodnja u državi Srbiji javni interes, pa kada god nekome padne napamet nešto da proizvodi, država može da stvori kompleks industrijskog parka, da izvrši eksproprijaciju, a onda, kako vi to kažete, maštovito daje u zakup raznim privatnim licima da rade šta god hoće od industrijske proizvodnje na tim površinama. Šta ćemo sa pravom svojine?
To je logika celog zakona. Vi ste samo istrčali nekoliko koraka dalje. Logika ovog celog Predloga zakona je – da se ograniči pravo svojine više nego u meri, na koju država to ima pravo. To je suština.

Znate, gospodine Mučenski, dame i gospodo iz DS, za ovu priču biste našli najboljeg sagovornika upravo u Kini ili Severnoj Koreji. To je izuzetno mesto na kome možete ovakve ideje da plasirate.
Ljudi, opšti je interes da se proizvodi, opšti interes je da društvo napreduje – što nije javni interes. Zato se u ovom zakonu, ako niste čuli, i menja pojam „opšti interes“ u „javni interes“ i usklađuje se pojmovno sa Ustavom RS. Nije opšti interes isto što i javni. Da bi se ta dva pojma razgraničila, upravo se zato ovo i menja. Naravno da je opšti interes da svi živimo dobro.
Kako mislite da živimo dobro, ako otimate privatnu svojinu zarad izgradnje nekog industrijskog kompleksa, za čiju sudbinu uopšte ne znate kakva će biti – koja zavisi od niza tržišnih uslova?
Kada bi se svaka proizvodnja povezala sa reči „industrija“, a svaka industrija sa reči „prosperitet“ i to davalo jednu potpuno sigurnu jednačinu, onda ne biste bili u krivu, već biste bili u pravu, ali to nije tačno.
Tržište je lutrija i vi hoćete da sa tržišnom lutrijom izjednačite javni interes u Srbiji. Kako to može? To je ono što je Vlada Republike Srbije već na pola i uradila ovim predlogom zakona, a vi kao – da dokusurite.
Zato sam ja rekao da ste vi istrčali deset koraka dalje u odnosu na sve ovo što je ovde dato u Predlogu zakona, ne bi li, ako se vaš amandman ne usvoji, pošto vidim da ga Vlada nije prihvatila, ispalo kako je Vlada bila umerena. Ne, niste umereni ni vi, ni Vlada RS. Vi gazite jedno od svetinja našeg društva, a to je pravo na privatnu svojinu. To upravo radite ovim Predlogom zakona.

Hvala, predsedavajuća. Mislim da ste povredili član 101. stav 1. Poslovnika koji reguliše pravo na repliku. Ne radi se samo o tome da pravo na repliku postoji kada se nečije ime pomene, nego kada se izlaganje narodnog poslanika ...

Da li mogu da objasnim?

Član 27. reguliše vaše pravo da vodite računa o poštovanju Poslovnika. Maločas kada sam se javio da reklamiram povredu Poslovnika minimalno što je trebalo da učinite jeste da imam pravo dva minuta da govorim o povredi Poslovnika. Piše da imam pravo da govorim dva minuta o povredi Poslovnika.
Ne možete me prekinuti, jer u dva minuta imam pravo da obrazložim zbog čega mislim da ste povredili Poslovnik, a kada završim svoje izlaganje od dva minuta onda možete da kažete da Poslovnik nije povređen, pa ako bih insistirao da govorim o tome ponovo, kao što kažu navedene odredbe Poslovnika, možete da mi ne date reč.
Svakako možete reći, nakon moje istaknute povrede Poslovnika, da to obrazložite svojim diskrecionim pravom zbog čega ne želite da mi date pravo na repliku i sve ostalo, a ne možete me prekinuti, morate mi dozvoliti da govorim svojih dva minuta.
Molim vas da se ispravite na taj način što ćete mi omogućiti da obrazložim povredu Poslovnika u sledećih minut i 20 sekundi, koliko mi je ostalo, a zatim odbijte i recite da nema povrede Poslovnika, i ne možete mi posle toga više dati reč po tom osnovu, ali ne možete me sprečiti da obrazložim ono što sam hteo da kažem.

Osnovni član 27, maločas sam dao drugi argument, drugu argumentaciju, međutim sada iz potpuno drugih razloga koji proističu iz vaših reči maločas. Mogućnost da predsedavajući ima arbitražno pravo da odluči o tome da li može dati ili ne može dati nekome repliku ne svodi se na samovolju.
Čini mi se da je vaše postupanje, ne dozvoljavajući mi da završim do kraja svoju misao i ne dozvoljavajući pravo na repliku, konkretno u ovom slučaju samovolja i mislim da u tom smislu kršite član 27. ovog poslovnika.

 Vidite kako je sada lepo procenjeno da imam pravo na repliku, jer sam direktno pomenut, što je samo jedan od osnova. Dakle, gospođo Pop-Lazić, ne vidim zbog čega ste mene uzeli kao primer u konkretnom slučaju, kada ste želeli da zaštite prava narodnih poslanika vaše poslaničke grupe. Kako ne vidite da ovde uopšte nije reč o tome da li sam ili nisam kršio Poslovnik prilikom javljanja za reč.
Gospođo Pop-Lazić, prilikom svog javljanja za reč sam pokušao da objasnim različite motive, bez obzira na isti član zakona koji pokriva većinu situacija, da bih da se u svakom sledećem trenutku po potpuno drugom osnovu krši Poslovnik od strane predsedavajuće, na šta je predsedavajuća, gospođo Pop-Lazić, morate da pratite šta se dešava, reagovala tako što je protumačila da se javljam po istom osnovu, što je netačno.
Zloupotrebila je Poslovnik, pokazala neviđenu osionost i samovolju i upozorila me da će svako sledeće moje ponašanje biti sankcionisano opomenom. To je ono što je ona uradila. Naravno, time je kršila Poslovnik. Moj primer vam nije dobar, tako da morate naći neki drugi. Izvinite, molim vas.

Javio sam se u svojstvu podnosioca. Ovo je, u stvari, jedan amandman koji je greškom bio podnet u dva odvojena teksta, kasnije je to ispravkom spojeno.
U obrazloženju zbog čega je amandman odbijen, i jedan i drugi, obrazloženje je slično, radi se o izmeni st. 2. i 5. Opet se radi o promeni člana 20. teksta osnovnog zakona, koji govori o utvrđivanju javnog interesa i svemu onome što se može podvesti pod pitanje javnog interesa.
Rekao sam u ranijim izlaganjima da mi u načelu nemamo ništa protiv toga da se napravi izvesno proširenje pojma javnog interesa, zato što shvatamo da onako kako je do sada to bilo u tekstu zakona ne bi bilo odgovarajuće određenim potrebama našeg društva, države u celini i potrebe da se određeni poslovi od javnog interesa realizuju.
Tu je sada došlo do unošenja nekih novih stavova koji govore o obezbeđenju zaštite životne sredine, zaštite od nepogoda, izgradnja objekata za te potrebe.
Ovde se govori o pribavljanju neizgrađenog zemljišta potrebnog radi raseljavanja naselja ili dela naselja, kada je reč o tome da se javni interes utvrđuje za eksproprijaciju nepokretnosti radi eksploatacije mineralnih sirovina itd, to su ti novi elementi.
U vezi sa tim smo juče imali jedan amandman na član zakona koji je potpuno besmislen, tražili smo da se briše, jer ovaj novi uslov o eksploataciji mineralnih sirovina ne daje nikakvu vrstu presedana, na osnovu čega bi se moglo utvrditi jedno drugačije pravo ili drugačiji oblik naknade za eksproprijaciju takve nepokretnosti, bez obzira što se time deo naselja raseljava.
Ono što je sporno, ovde je bilo sporno i u članu 3. Predloga zakona, to je uvođenja korisnika eksproprijacije.
(Predsedavajuća: Dva minuta. Nastavljate li?)
Nastavljam ispred poslaničke grupe.
Ovde je u pitanju korisnik eksproprijacije, privredno društvo i ovde smo predložili da se uvede nov stav i da se kaže da delatnost privrednog društva mora biti delatnost od javnog interesa.
Zbog čega smo to tražili i zbog čega Vlada misli da je to suvišno?
Valjda misli da je suvišno zato što u okviru utvrđivanja pojma javnog interesa, kada se on definiše, da onda nije potrebno posebno istaći za privredno društvo, da ono mora imati u svojoj delatnosti javni interes.
Mislimo suprotno, upravo zbog drugih odredaba ovog zakona koje mogu da omoguće administrativni prenos, zbog mogućnosti da privredno društvo vremenom bude prodato, da se prosto korumpira osnovna intencija, zbog čega se određene nepokretnosti eksproprišu i da se kasnije, ono što je bio javni interes u momentu dodele zemljišta, odnosno eksproprijacije i dodele zemljišta radi sprovođenja cilja eksproprijacije, kasnije izmetne u jednu potpuno drugu namenu.
Ovde se radi o tome da je potrebno jednom dodatnom rečenicom sprečiti eventualne zloupotrebe u budućnosti. Ako se nešto na oko čini suvišnim, u semantičkom smislu, nije suvišno u suštinskom smislu.
Ako ne postoji strah od toga, da će neko od privatnih lica, koje bi možda Vlada htela da zaštiti, biti oštećeno, ako ne postoji strah od takvih stvari, onda ne vidim razloga zbog čega se ne bi ovaj amandman prihvatio i ne vidim razloga da se obrazloženje odnosi na zaštitu nenovčanog uloga kod ugovora, kada je Republika u pitanju, i da se time kaže da je nenovčani ulog jedina i dovoljna mera, pogotovo kada je reč o tome da se planski akt mora doneti. Dakle, planski akt moramo da imamo.
Da bi se obezbedio nenovčani ulog na osnovu eksproprijacije, ugovor jeste osnov za eksproprijaciju, ali po meni nedovoljan osnov. Kako mislite da bilo šta sprovedete na terenu, a reč je o izgradnji objekata, bez planskog akta?
Planski akt se, na kraju krajeva, mora doneti. Razdvajanjem ova dva uslova koja, po nama, moraju biti kumulativna, dezavuiše deo eksproprijacije i upravo se čini ono na šta smo mi upozoravali, da se eksproprijacija sprovodi radi bitnijih ograničenja prava svojine, a ne kao nužno zlo u potrebi zaštite javnog interesa.
Zaista vas molim da ovaj amandman prihvatite na član 7.

Ovde se radi, kao što smo u obrazloženju napisali, o potpuno nekorektnoj odredbi zakona. Ovde se utvrđuje rok od pet godina za deeksproprijaciju. Da bi se malo to bolje objasnilo, pokušaću za ova četiri minuta to da kažem.
Naime, eksproprijacija se radi u javnom interesu. Javni interes se utvrđuje onako kako je to zakonom rečeno. To znači, kada se utvrdi da za nešto postoji javni interes, vrši se eksproprijacija. Javni interes ne bi postojao, ne bi došli na ideju, ne bi nam palo na pamet da postoji javni interes, ako to što je javni interes ne treba brzo da uradimo. Ako ono što je javni interes treba da radimo 150 godina, onda to i nije javni interes. Ovde se radi o odredbi koja pre svega govori o tome kako se poništava rešenje ili menja rešenje o eksproprijaciji, u slučaju da se ispune uslovi za poništaj ili promenu rešenja. To mi narodski često zovemo deeksproprijacija, jer to daje pravo ranijem sopstveniku da povrati svoju imovinu, naravno, radi se jedna restitucija, jedan povraćaj u pređašnje stanje u odnosu na naknadu koja je isplaćena i sve ostalo, tu postoje određena pravila kako se to čini. Reč je o tome da se pravo svojine mora zaštititi.
Ponavljam, neko ko je ušao u postupak eksproprijacije bez svoje volje, a to je vlasnik objekta, on bez svoje volje ulazi u postupak eksproprijacije, on ima samo pravo na pravičnu, odnosno sada se kaže tržišnu, naknadu. On, po Ustavu Republike Srbije koji predviđa samo izuzetno ograničenje prava svojine, ima pravo na svoj objekat, ima pravo na svoje zemljište, ne znate šta je konkretno predmet eksproprijacije, ne mora biti objekat, može biti i zemljište. Ako se to pravo ograniči utvrđivanjem prekluzivnog roka od pet godina od dana kada se donese rešenje o naknadi, odnosno sklopi se ugovor o naknadi, to je potpuna besmislica. Vi imate tri godine rok u kome mora da se započne privođenje nameni parcele koja se dobije po osnovu eksproprijacije od strane korisnika eksproprijacije, on to ne učini, ne izvede radove, po vama, znači, gubi se pravo na restituciju u roku od pet godina. Zašto?
Reći ću vam zašto. Zbog toga što postoje korisnici eksproprijacije koje vi unapred kalkulišete, o čemu su neki poslanici SRS govorili, koji od vas traže zaštitu od deeksproprijacije sutradan. Nema drugog rezona. Koja pamet vas navodi na to da ovako nešto napišete ili se držite svog slova koje ste napisali iz razloga čiste pravničke sujete?
Prihvatite ovaj amandman. Molim vas da ga prihvatite, to ništa ne menja. Kakvu ste glupost napisali najbolje govori član 36, osnovni tekst, koji niste menjali, i to stav 4. koji kaže: "U slučaju eksproprijacije za potrebe eksploatacije rudnog blaga, pravosnažno rešenje o eksproprijaciji poništiće se ili izmeniti u smislu stava 3. ovog člana ako korisnik eksproprijacije u roku od šest godina od pravosnažnosti odluke o naknadi, odnosno od dana zaključenja sporazuma o naknadi, nije izvršio znatnije pripremne i druge radove neophodne za eksploataciju rudnog blaga".
Ovamo dajete opšti rok od pet godina za poništaj. O čemu vi pričate ovde? Kako je ovo moguće? Znate, vi ovde jedan materijalni uslov za poništaj rešenja dajete na stranu korisnika eksproprijacije.
Smejete mi se, a ne razumete šta vam govorim i to je velika tragedija svih nas zato što će se ovo usvojiti. Mućnite glavom malo. Razmislite o onome što vam se ovde priča, da se radi o tome da smo apsolutno u pravu. To što vi ne razumete šta ste napisali i ne umete da čitate sopstveni tekst i tekst osnovnog teksta zakona... (Predsedavajuća: Četiri minuta.)
Ništa, prelazim onda na onih devet minuta što je preostalo mojoj poslaničkoj grupi.
Dakle, vi ne razumete sebe šta ste napisali i vaš osmeh je u stvari vaš lični blam, kao pomoćnik ministra to ne treba da radite. Dakle, radi se o tome što brkate pravo bivšeg sopstvenika da poništi rešenje da bi povratio svoj objekat i obavezu koju ima korisnik eksproprijacije. To su dva različita subjekta, korisnik eksproprijacije koristi eksproprisano zemljište i objekat, a vlasnik objekta je taj neko koji ima pravo da mu se to vrati ukoliko to nije privedeno nameni, ljudi moji.
Nemojte im postavljati nikakav granični uslov od pet godina. Direktno napadate pravo svojine. Zbog čega to radite? Ne postoji nijedan jedini razlog da se postavlja rok od pet godina za deeksproprijaciju, na strani onoga kome je objekat oduzet. To ne smete da radite.
Najlepše vas molim da ovaj amandman prihvatite, jer od prihvatanja ovog amandmana nikakve štete nećete imati. Usvajanjem tekst zakona koji će biti neizmenjen u obliku kako ste ga predložili ima štete naše društvo, ima štete svaki pojedinac koji živi i radi i privređuje u ovom poretku, imamo štete kao država pred međunarodnim institucijama i pred Savetom Evrope, čije smo konvencije prihvatili i potpisali, imamo štete u svakom pogledu.
Najlepše vas molim, nadam se da ne moram to na kolenima ovde da radim, da prihvatite ovaj amandman i rekao sam već zbog čega je neophodno da se to učini.

Ovde se radi o jednoj nedoslednosti u tekstu, koji ako se protumači ovako kako budem izneo, a može lako da se tako tumači, onda ćete tu imati određene negativne posledice po nešto što se zove pravna sigurnost i uvažavanje činjenice pravnog prometa.
Zamolio bih pomoćnika ministra koja asistira gospođo ministru da malo sluša, mislim da će biti korisno.
Dakle, u članu 1. Predloga zakona, govorim o članu 16. ovog teksta zakona, govori se o generalnom principu kako se utvrđuje naknada za eksproprijaciju. Međutim, u članu 16. razdvajaju se praktično dve vrste subjekata zavisno od toga kako je došlo do sticanja prava korišćenja na zemljištu, ovde se o zemljištu radi, pre svega. Onda se razlikuje raniji sopstvenik u smislu člana 84. Zakona o planiranju i izgradnji i lica koja su postala korisnici građevinskog zemljišta u državnoj svojini u smislu člana 87. Zakona o planiranju i izgradnji. Tu se zapravo radi o tome na koji način je došlo do zasnivanja prava korišćenja na zemljištu.
Ono što se ovde izgubilo iz vida, pa se jednoj kategoriji kaže da nema pravo na tržišnu naknadu, nego samo na valorizaciju uloženih sredstava i ostalih stvari što je ušlo kao neka vrsta realnih troškova u čitav postupak, ono što razdvaja te dve kategorije lica, po meni, nije korektno, ni izvedeno konsekventno do kraja. Zašto? Zato što u praksi, u životu, imate situacije koje su uglavnom ovakve.
Zemljište nije u prometu bilo, svojevremeno, gradsko građevinsko zemljište, ali objekti jesu. Neko kome je dodeljeno zemljište za izgradnju objekta ranije, ko je postao korisnik zemljišta po tom osnovu za izgradnju objekata, on je svakako taj objekat mogao prodavati. U velikim gradovima i u sredinama gde postoji puno gradskog građevinskog zemljišta, imate vrlo često te slučajeve. Promet nije bila ograničena stvar, ona je bila slobodna sve vreme.
Kada jedan objekat bude više puta u prometu, on više puta promeni korisnika zemljišta. Kada neko ima troškove kupovine objekta koje vi ovde ne uvažavate, one podrazumevaju i lokaciju objekta, a lokacija objekta je s obzirom na to gde se nalazi građevinska parcela, tako da nikada u praksi, u životu, kupoprodajna cena za neke objekte, za građevinske objekte ne zavisi samo od toga kakve je strukture i kvaliteta sam objekat, nego i od njegove lokacije. To je svakome jasno.
Prema tome, ako se može desiti da su prava od trenutka dodele zemljišta, one prve dodele zemljišta, bila verovatno više puta u prometu i da je svaki savesni sticalac objekta pribavio pravo korišćenja zemljišta, najčešće uz pravo svojine na objekat, mada to ne mora biti ono pravo svojine koje se može upisati u zemljišne knjige, može se zasnovati pravo korišćenja i na drugi način, on je to uvek sticao po tržišnim uslovima.
Sada kada vi jednu kategoriju lica za koju možda imate opravdanja da je tretirate ovako, združite s jednom drugom kategorijom lica koja formalno ne može pokazati ili dokazati osnov korišćenja tog zemljišta, ne može ga razdvojiti formalno-pravno od onih drugih na koje se odnose, a imali su ne samo realne troškove nego su pribavljali to svoje pravo korišćenja po tržišnim uslovima, vi ih ne možete diskvalifikovati i ne možete ih onda razdvojiti u odnosu na ova druga lica, po Zakonu o planiranju i izgradnji.
Mislim da su dve stvari ovde bile moguće. Bilo je moguće ili ne predložiti jednu ovakvu odredbu, izjednačiti ova lica, što znam da bi za sobom nosilo određene probleme, ili ste mogli da drugačije izmenite Predlog zakona i razdvojite ove dve kategorije lica, bez obzira što ih ne razdvaja Zakon o planiranju i izgradnji.
Iz razloga korektnosti u pravnom prometu, iz razloga korektnosti pisanja ovog teksta zakona, mogli ste u ovom zakonu po principu specijaliteta u odnosu na druge propise izdvojiti slučajeve po principu pravičnosti, koje zakon može da definiše, da bi se ove kategorije lica drugačije tretirale u pravnom prometu.
Ovo što ste ovde napisali, bojim se da je pre svega duboko nepravično, bez obzira što može biti pravno korektno, ali je duboko nepravično, a posao zakonodavca je ne samo da formalno pravno sroči nešto da bude korektno, nego da bude u najvećoj meri i pravično.
Bojim se da ova odredba koju ste vi novelirali nije u svojoj suštini u osnovi pravična.