Umesto neposredne replike na ono što je gospodin Ristić izgovorio, rekao bih nešto, a opet tim povodom.
Podsetio bih da danas imamo na dnevnom redu zakon o radu, Predlog zakona čiji je tekst očito bolji od sadržaja teksta Zakona koji je trenutno na snazi i koji će biti stavljen van snage donošenjem ovog zakona.
Što se tiče onoga kako treba da nam protekne radni dan danas –mislim da treba da protekne u duhu rasprave o tom zakonu. Danas smo imali prisutne ovde predstavnike sindikata Srbije, koji su bili veoma zainteresovani za tok i ishod ove rasprave.
Svakako da to interesuje i sve one koji prate prenos na trećem kanalu državne televizije i u to ime, bez obzira na sve argumente koji su do sada izneti u raspravi, zaista bih apelovao i zamolio da se vratimo temi dnevnog reda, a pri tom apelujem i na sve poslanike koji imaju nameru da učestvuju u raspravi koja se tiče onoga što je posledica ranijeg dejstva Administrativnog odbora u ranijem sazivu Parlamenta i onoga što opterećuje naše društvo tim povodom dejstva "Bodrumsko-Solunske" transverzale, da to ostavimo iza sebe i da se okrenemo onome što je danas na dnevnom redu. Hvala.

Ja nemam potrebe ovde nikome da se izvinjavam. Ništa nisam učinio u ovom parlamentu, ni bilo ko od poslanika DSS,  da bi se bilo kome zbog nečega izvinjavao.
Ono zbog čega treba neko nekome da se izvini ili zbog čega treba da oseća stid, to je prvo, zašto se uopšte prihvatio poslaničkog mandata nakon onog cirkusa i haosa koji je predvodio u prethodnom sazivu, a još više čudi i stav političke stranke u kome mu taj mandat uopšte i nudi u tim okolnostima.
Dakle, to je ono što je veliki problem ovde.
Baš zato što se nije tragičan slučaj "Bodrumsko – Solunske" transverzale do kraja razrešio i zbog toga što se još uvek ne zna ko je pravi ideolog pojedinih članova DS-a, a stranku izvan toga drži u svom izlaganju, da li je to Čeda Jovanović, da li je Beba Popović, da li su to "Bebine" istine koje se ovde iznose, upravo zbog toga mi imamo ovakav problem i ovakvu raspravu!! To neko u ovoj državi konačno mora da raščisti. Jednom moramo da izađemo na čistac sa tim stvarima.
Ovo što je gospodin Šormaz maločas rekao, u pravu je Mi danas imamo jednu ozbiljnu raspravu i ja sam u prvoj svojoj rečenici to rekao, vratimo se Zakonu o radu, vratimo se raspravi, a ne opstrukciji rasprave i odugovlačenju jednog od najbitnijih zakona koji ova država treba da donese.

Nešto oko izvinjenja. Valja se izviniti onima koje smo namerno ili slučajno povredili. Ja sam uvek spreman i u svoje ime i u ime poslaničke grupe da se izvinim svakome ko je hotimično ili slučajno od nas povređen. Kada se to desilo u ovom parlamentu i kada nam je skrenuta pažnja da je tako nešto bilo, naravno da je iza toga usledilo izvinjenje.
Ne mogu da shvatim jednu stvar, niti mogu to da procenim, niti je to razumnom čoveku moguće da proceni. Kako je moguće da se izvinimo nekome koji nije povređen, a ne može biti povređen u diskusiji onaj kada mu se spočitava nešto čime se sam dičio, čime se sam hvalio da je dobro. To su nastojanja da se otimaju mandati u Narodnoj skupštini, 45 mandata, to je da se nastoji da se objasni kako je sasvim legitimno i normalno glasati iz Bodruma i Soluna.
Kako oni koji smatraju da na takav način mogu da donose zakone, pa i ovaj zakon koji danas menjamo, a to je Zakon o radu, ako na taj način razgovaramo, da li to onda znači da se vi kajete za svoje postupke; da li znači da se duboko kajete zato što ste donosili zakone nepostojećim glasovima u Skupštini, što ste prouzrokovali situaciju koje u svetu nema da se ne zna koliko poslanika ima jedan parlament, što ste otimali mandate drugim poslaničkim grupama i što ste to pokušali i drznuli ste se da pokušate da uradite i u ovom sazivu.
Što ste bili sprečeni, jer kada je reč o otimačini mandata, dve stvari su bitno različite: jedna je stvar kada nastojite da prekrojite izbornu volju građana dok imate tuđe, a druga je moralna vrednost kada neko pokuša da učini sve što je u njegovoj moći i da zaštiti ono što su građani na izborima izglasali i što je poslanička grupa.
Što se tiče zakona i Ustava, u samom zakonu, daću vam mali primer da bi narodu bilo jasno o čemu ovde pričamo uopšte. Daću vam jedan vrlo jednostavan i mali primer – da li je moguće preći iz poslaničke grupe u drugu? Nije. Po zakonu nije. Nije, a evo iz kog prostog razloga, i da nije gospodin Đoković podneo ostavku, a podneo je i neka grafolozi to prosude u nekom redovnom sudskom postupku, manimo se tih priča ovde.
Dakle, nije moglo i ne bi mogao po istom zakonu, zato što taj zakon kaže, u slučaju prestanka mandata narodnom poslaniku, mandat se nadoknađuje sa one liste poslaničke grupe na kojoj je taj poslanik izabran. To piše u Zakonu. Tu odredbu nijedan ustavni sud, pa ni ovaj naš Ustavni sud, nijedna druga institucija nije stavila van snage.
Prema tome, u slučaju da je gospodin Đoković, nije ni bitno, muka mi ime da mu pominjem, ostao u redovima DS, pa da mu je po nekom od drugih osnova prestao mandat, pravo na zamenu imala bi DSS. To je ono što piše u Zakonu i to je duh Zakona i time se pokazuje šta se ovde štiti, a šta vi napadate.

I ponavljam ono što sam na početku rekao, a tim završavam, čega se pametan stidi....

Kao što sam juče rekao povodom one druge tačke dnevnog reda koju smo danas završili, ovde su u pitanju dva interesa koja se mogu uočiti. Prvi interes je interes održavanja državne zajednice, njenog opstanka i to je i državni i nacionalni interes. Postoji i drugi interes, a to je interes pridruživanja Evropskoj uniji.
Oba ova interesa ne moramo da smatramo našim zajedničkim interesima, ali svako od nas u ovoj sali identifikuje bar jedan od ova dva interesa kao veoma važne interese za građane ove države. Pošto ovim zakonom, kao što je ministar rekao, ispunjavamo sve obaveze koje su date Ustavnom poveljom kao Srbija, molim vas da u ime oba ova interesa ili makar jednog od njih svi glasamo za ovaj zakon.

Poštovani narodni poslanici, svi oni kojima je na srcu državni i nacionalni interes trebalo bi da znaju da je usvajanje ovog zakona, kao jedan od uslova za očuvanje državne zajednice Srbija i Crna Gora, upravo u nacionalnom interesu. Tako i svi oni koji smatraju da je neophodno za građane ove naše države da se što pre uključimo u evropske integrativne tokove, znaju da je ovo jedna od prečica za to uključivanje i da sve ostalo predstavlja vrlo težak, mukotrpan i zaobilazni put. Zato vas molim, poštovani poslanici, glasajte za ovaj zakon.

Amandman neću posebno obrazlagati, kao ni druge amandmane koje sam podneo, zato što je pisano obrazloženje  dostavljeno uz predloženi tekst amandmana. Zahvaljujem se predlagaču koji je prihvatio ove amandmane i pozivam Narodnu skupštinu da u danu za glasanje za njih i glasa. Što se tiče stava DSS prema ostalim amandmanima, mi takođe nećemo učestvovati u raspravi u pojedinostima.

Replika na izlaganje gospodina Obradovića. Kada je već reč o pomirenju, u pravu je Spaho maločas, pomirenje podrazumeva za nas nešto mnogo drugačije od onoga o čemu se govori u ovoj raspravi. Pomirenje treba da bude po osnovu nekoliko ključnih stvari, o čemu mi stalno iz DSS pričamo, a to je nekoliko ključnih tačaka oko kojih moramo svi biti u ovom društvu saglasni da bi mogli da idemo dalje, da bi mogli da rešavamo problem Kosova i Metohije, statusa državne zajednice, da bi mogli da donesemo novi ustav ove zemlje, jer će stari postati u jednom trenutku kočnica daljih reformskih procesa, da bismo mogli da se uključimo u evropske integracije.
To su ključne stvari, da bi na osnovu toga ovom narodu bilo bolje, da može bolje da živi, da ima hleba da jede. Tu nam treba pomirenje.
Ne možemo mi danas miriti četnike i partizane. Mi smo o tome juče govorili. Možemo voditi ovde istorijske rasprave o ovome ili onome, razmatrati odluke sa Jalte, Teherana, a to nije naš zadatak. Mi se time danas ne možemo baviti. Zato sam apelovao da se koncentrišemo na jednu osnovnu i ključnu stvar, nije suština Predloga zakona koji je podnet i njegovo obrazloženje, kako god govorili neki poslanici koji su predlagali taj zakon i šta god tamo napisali.
Suština je, ono u čemu mi vidimo suštinu čitave ove stvari, u tome da je neko dao život za odbranu otadžbine i da ne bi trebalo da nam bude važno, ako je već dao život u to ime i da je to sigurno tako bilo da nam onda nije važno kakvu je oznaku na kapi nosio, to je sve na čemu treba da se završi ova rasprava.
Ovo drugo, rođen sam u Beogradu, a moje poreklo je iz Crne Gore, i ima dovoljno poslanika, kako je gospodin Obradović rekao, u ovom parlamentu koji su i rođeni van teritorije ove republike i koji žive i rade danas u ovoj republici, koji imaju državljanstvo ove republike i koji su danas ovde narodni poslanici.
Uveravam vas jednu stvar, da takvih ima dovoljno u DSS-u u ovim klupama i da nikome iz DSS-a, poslaničkoj grupi DSS-a nije namera da ljude po tom osnovu proziva i da na bilo koji način aludira da se vrate tamo odakle su poreklom ili gde su rođeni, jer je to poslednje što bi nekom razumnom palo na pamet.
Ako bi slučajno neko od poslanika DSS-a izrekao tako nešto u ime moje političke stranke, moja prva i osnovna dužnost bi bila da se od takvog govora ogradim. Nažalost, nisam bio u sali kada je izrečeno nešto što ste vi čuli. Dobiću stenogram i pročitaću, zato ne mogu unapred da tvrdim, ali ako je tako šta izrečeno, sigurno DSS ne može iza toga stajati, i ako bi bila istina da je tako šta izrečeno, u to ime bih se prvi sa ove govornice u ime DSS izvinio bilo kome ko se oseća povređenim ili tako nešto. Ako je to tako bilo, onda se izvinjavam i to je sve što imam da kažem u vezi ovoga.
Apelujem zaista da se ova rasprava svede na njenu suštinu, da oni ljudi koji imaju šta da kažu po ovoj temi to kažu i da ne izvodimo velike dalekosežne zaključke iz istorijskih rasprava, jer niko od nas ovde nije profesor istorije, a nisu ni gledaoci Trećeg kanala koji prate, na njihovu žalost, naši učenici, pa da moraju da biflaju sve ovo što mi radimo.

Dobio sam stenogram izlaganja gospodina Kojčića. Pročitao sam ga pažljivo i kao što sam rekao u mom prethodnom izlaganju, koje je takođe bilo replika na izlaganje gospodina Obradovića, rekao sam da ako je bilo šta neko uvredljivo prema nekome od bilo koga od narodnih poslanika u ovoj skupštini rekao i to izrekao u ime Demokratske stranke Srbije da se u to ime, u ime te iste političke stranke, izvinjavam.
Pri tome, ostajem sada pri tom izvinjenju, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što u formi onoga što je rečeno ovde, izrečeno, da u suštini neko ko je narodni poslanik ovde je neko od onih kome Republika Srbija pruža gostoprimstvo i utočište. Nikome ko je državljanin Republike Srbije i ko je narodni poslanik Srbija nema potrebe da pruža utočište i gostoprimstvo, on je građanin ove države, narodni poslanik koji reprezentuje građane ove države i u to ime zaista i zbog takvog izraza nemam nikakvog drugog izbora sem da se u ime Demokratske stranke Srbije izvinim.
Naravno, vi ste čuli pre mene izlaganje gospodina Kojčića, koji je objasnio smisao onoga što je želeo da kaže i verujem da to ne možemo posebno tumačiti. Jedini ko je nadležan da tumači sopstvene izrečene reči to je bio upravo gospodin Kojčić.
U to se dalje ne mogu upuštati, ali uvek mogu da kažem da svakome od nas može da se desi da, koliko god ima poštene i dobre namere u onome što želi da kaže, u formi onoga što govori pogreši i da izgovori, makar i nehotimice, nešto što može nekoga povrediti, ali to onda ostaje tako, ostaje zabeleženo i oko toga takođe nema polemike. Upravo zbog toga i u to ime se bilo kome ko je u ovoj sali i onima koji nisu u ovoj sali, a osetili su se povređenim zbog ovakvog izraza, izvinjavam.

Najveća opasnost ove rasprave upravo je u istorijskom procenjivanju uloga pojedinih pokreta, antifašističkih pokreta za vreme Drugog svetskog rata na području one bivše Jugoslavije i području Srbije i Crne Gore u današnje vreme.
Doživeo sam ovaj predlog zakona kao želju za istinskim pomirenjem, kao jedan od elemenata mogućeg pomirenja kojim bi se zaustavila rasprava o ovom pitanju jednom zasvagda. Postoji još načina za koje mi je žao da danas nisu u parlamentu predloženi, koji su mogli doprineti zatvaranju ovog procesa pomirenja, a to je zakon o rehabilitaciji, zakon o restituciji, to su ovi zakoni koji su mogli ići istovremeno.
Ova materija koja se na ovaj način menja, ona je sadržana u više propisa, u Zakonu o PIO, sadržana je u Zakonu o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca koji je bio, pre Ustavne povelje, savezni propis, a sada je automatski postao republički propis. On daje osnovna prava, a zakon koji se danas menja je akcesorni zakon koji ne daje osnovna prava niti utvrđuje statuse.
Ali taj predlog zakona je danas pred nama, on ima određeno značenje i zbog tog njegovog značenja, suštinskog značenja, DSS je odlučio da podrži stavljanje ovog zakona na dnevni red i, na kraju krajeva, glasaće za ovaj zakon.
Šta je njegovo osnovno značenje, šta je dakle suština ovoga što je predloženo? Suština se ne sastoji u tome da raspravljamo o istorijskim zbivanjima za vreme Drugog svetskog rata i prelamanjima interesa velikih sila zemalja saveznika koje su se borile protiv zemalja sila osovine i čije su se geopolitičke odluke reperkuisale na ovaj prostor, imale reperkusiju na male države i na narode koji žive u tim državama.
Sve su to elementi koji su uticali na određena zbivanja u našoj zemlji u to vreme i na određeno pozicioniranje određenih pokreta, njihove odluke na koji način će koristiti mogućnost da se bore protiv fašista, okupatora.
Ono što je za nas ovde bitno, a to je jedna mala prosta stvar koju zaboravljamo sve vreme u ovoj raspravi kada o ovome razgovaramo. To je, šta ćemo sa onim ljudima koji su se odazvali na poziv da uzmu oružje u ruke da stupe u gerilski pokret, sa jednim ciljem, svetim ciljem, a to je da se bore protiv fašizma do slobodne zemlje od okupatora, i to ne sa svima njima, šta ćemo sa onima koji su poginuli u toj borbi samo iz ovog razloga, samo iz ovog cilja i za koje danas valjda nije bitno kakvo su obeležje imali na svojoj kap, da li su imali zvezdu petokraku ili kokardu.
Šta ćemo sa njima koji su stradali, šta ćemo sa njima ako su postali trajni invalidi u toj borbi, ako nisu bili posle toga sposobni za rad i normalan život i ako su kao takvi dočekali 45. živeli u 46, 47, i 48-oj, ostavili svoje potomstvo iza sebe. A problem je bio u tome što je decenijama nekima od njih bila priznata ta počast, a nekima samo zbog pripadnosti jednom pokretu, iako su na ovaj način stradali, to nije bilo priznato.
Neko ovde malopre u svojoj raspravi reče, pa najmanji je problem da sa onima koji su živi, zdravi i sve to preživeli, živi i zdravi dočekali slobodu, o njima ne možemo ni raspravljati i njima treba odati priznanje i čast za ono za šta su se borili, kao i izreći pokore za one koji nisu u toj borbi bili časni. Ovde se radi o onima koji su žrtve, samo u to ime i samo zbog toga o ovome treba govoriti na drugi način.
Zakon koji se ovde predlaže ima svoje određene manjkavosti i zbog tih manjkavosti DSS je uložila amandmane na ovaj zakon. Ti amandmani imali su samo jedan cilj, da propis koji je predlagač ovde predložio da se promeni ovim predlogom zakona bude primenljiv ili relativno primenljiv u odnosu na onu kategoriju lica na koje se odnosi.
Naime, Zakonom o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca utvrđuje se subjekt zaštite. To nije ovaj zakon, to je onaj drugi koji važi, to je republički propis, a bio je savezni.
Utvrđuje se šta je borac, utvrđuje se šta je ratni vojni invalid, šta je porodica palog borca, kako se ona definiše, član porodice vojnog invalida. Utvrđuju se osnovna prava, a tamo su ta prava definisana. To je pravo borca, to je pre svega borački dodatak, imamo pravo vojnog invalida, članova porodica palih boraca i članova porodica vojnih invalida, lična invalidnina, dodatak za negu i pomoć.
To sve znaju ljudi koji su radili po opštinama i rade u lokalnim samoupravama, jer oni su tamo nadležni da utvrđuju, organi uprave su nadležni da utvrđuju i konkretna rešenja da donose po osnovu ovih prava, ortopedski dodaci, zdravstvena zaštita i druga prava u vezi sa zdravstvenom zaštitom itd. da ne navodim.
Imamo, dakle, i prava za članove porodice palog borca, porodične invalidnine, uvećanu porodičnu invalidninu itd.
Treba imati u vidu, kada govorimo o ukupnom kontekstu primene ovog propisa, da član 74. Zakona o osnovnim pravima, dakle, ovaj bivši savezni, sadašnji republički koji je osnovni zakon ove materije, uređuje koje su smetnje za ostvarivanje prava po tom zakonu, a samim tim i po ovom zakonu koji se sada menja.
Između ostalog se kaže da je to u slučaju lica koja su prebegla neprijatelju, odnosno sarađivala sa neprijateljem ili lica koja su osuđena pravosnažnom sudskom presudom zbog učestvovanja u ratu na strani okupatora ili njegovih pomagača, kao i lica osuđena pravosnažnom sudskom presudom za ratne zločine.
Dakle, ovde se radi o individualnom utvrđivanju prava i individualnom odnosu prema licima koja su učestvovala u borbi kao borci i mora se ova činjenica i individualno utvrđivati. Ovde se baviti istorijskom procenom uloge pojedinih pokreta u kontekstu ovog zakona i tako osuđivati lica kojih nesumnjivo ima i koja su pala za slobodu ovog naroda, bez obzira šta su imali na svojoj kapi, to nema smisla.
Znači, na taj način ovu raspravu nema smisla voditi. Ova odredba koja nije promenjena dovoljna je sama po sebi da zaštiti nacionalni interes. Naravno, da bi se celovito ova materija rešila, valjalo bi doneti kodifikovane propise u ovoj oblasti, valjalo bi da Ministarstvo nadležno predloži Vladi Republike Srbije, a Vlada Republike Srbije da predloži Narodnoj skupštini donošenje jednog jedinstvenog kodifikovanog propisa u ovoj oblasti.
Ova oblast je sada regulisana Zakonom o PIO, ovim zakonom, čija se izmena predlaže. Status borca, način na koji se on utvrđuje i njegova prava, utvrđivanje tih prava, to je okončano 1978. godine.
Posle 1978. godine de fakto ne postoji ni mogućnost utvrditi novi status. On se ne može utvrditi na osnovu ovog zakona. Zato smo mi dali određene amandmane. Amandman o kome je ovde bilo reči, ali ovo je rasprava u načelu, to moram napomenuti, to je amandman na član 13. Predloga zakona koji govori o izmeni člana 24. osnovnog teksta zakona, upravo pokušava da izvuče jednu situaciju, jedan problem u koji je predlagač zakona upao kada je definisao član 13. zakona i rekao da nosiocu Partizanske spomenice 1941. i Ravnogorske spomenice 1941. korisniku stalnog mesečnog novčanog primanja po Zakonu o osnovnim pravima, ono o čemu sam malopre govorio, pripada razlika između ostvarenog primanja i iznosa od 85% garantovanog iznosa za nosioca Partizanske spomenice.
Dakle, ovaj naš tekst je identičan ovome. Jedina je razlika u tome što ovi ljudi nemaju nikakvog stalnog mesečnog novčanog primanja po osnovu Zakona o osnovnim pravima, jer to ne postoji. Njihov status nikada nije utvrđen. Moguće je tu razliku napraviti između nekog njihovog drugog primanja, tekuće aktuelne penzije i ovog iznosa od 85% od garantovanog iznosa za nosioce Partizanske spomenice. To je tekst Predloga zakona koji je 13 poslanika podnelo i to piše u njemu.
Dakle, mi smo pokušali samo da učinimo primenjivom ovu odredbu, a da ne ostane samo golo slovo na papiru, jer deklaracije su lepa stvar, ali je jako dobro da jedna deklaracija bude praćena makar jednim realno ostvarivim pravom u trenutku kada se zakon donosi. To je bio ključni razlog predlaganja ovih amandmana.
Prema tome, pošto su ova prava u svojoj osnovi individualna i pošto čitav zakon i smisao ovog propisa se temelji na pokušaju odavanja počasti onim licima koja su, pre svega, stradala u antifašističkoj borbi i borbi za oslobođenje zemlje od okupatora, to je glavni i ključni razlog zbog čega za ovaj zakon treba glasati, a da ostavimo te visokoumne rasprave, istorijske rasprave po strani, o tome kakvu ulogu je imala sila osovine, kakvu ulogu su imale savezničke sile, kako su izgledale njihove geopolitičke odluke u Teheranu, na Malti, na Jalti itd.
To su stvari koje se reflektuju na male države, na njihove prostore, reflektuju se na pojedine političke odluke pojedinih vođa određenih pokreta, koji su u svojoj osnovi i svojoj suštini nastali kao antifašistički pokreti i kao pokreti za oslobođenje zemlje od okupatora. Prema tome, ovde treba da govorimo i govorim u ime malih ljudi i njihovih žrtava, a ne u ime svetske politike i svetskog ratnog vihora koji je doneo određene geopolitičke odluke u to vreme.

Kod ove stvari, kod ovakve nametnute međunarodne obaveze koju imamo, a nametnu ta je odlukom Saveta bezbednosti, mi nemamo mnogo da razmišljamo. Dakle, neophodno je međunarodne obaveze ispunjavati. Imamo obavezu prema jednoj instituciji, za koju lično držim, to je moje mišljenje, da nije sud, nego je politička institucija koja je napravljena iz određenog političkog razloga i koja, nažalost, sa pojmom suđenja ili onoga što mi pravnici volimo da nazovemo pravdom u suđenju, nema mnogo veze. Ali, radi se o jednoj nametnutoj obavezi.
Kako odgovoriti na takvu nametnutu obavezu? Nju prosto ne možemo izbeći, a odgovor na to ne leži ni u aroganciji prema takvoj instituciji i prema međunarodnom okruženju, niti u nepotrebnoj snishodljivosti. Jednostavno, ono što je nama neophodno i ono o čemu je DSS govorila sve ovo vreme, to je da moramo smoći snage da oko nekoliko važnih državnih pitanja nađemo jedinstven odgovor, bez obzira ko kojoj političkoj stranci pripada.
Tako i po ovom, nažalost, u trenutku u kome živimo, veoma važnom pitanju odnosa prema Haškom tribunalu, moramo takođe imati jedinstven stav, dati jedan jedinstven odgovor koji mora biti razuman.
Koliko se možemo razlikovati po ovako važnom pitanju najbolje govori i sam naslov ovog zakona koga mi danas menjamo, a koji se do ovih izmena i dopuna zove Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina, koji u sebi krije jednu opasnu tezu ranijeg predlagača ovog zakona, koji je usvojen od strane Narodne skupštine, da ovde imamo posla sa dokazanim ratnim zločincima i da se ovde radi o postupku njihovog privođenja međunarodnom sudu, što bi predstavljalo tu našu obavezu.
Iz ove razlike, koja se ovde potcrtava izmenama i dopunama koje je sadašnji predlagač - Vlada Srbije predložila, vidi se i sva razlika koja kod nas, nažalost, postoji u pristupu ovoj materiji i u pristupu rešavanju određenih međunarodnih obaveza koje su nam nametnute. Dakle, to se vidi po tome što se sada predlaže da se naslov ovog zakona promeni i da se on ne zove Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločinaca, nego u postupku za ratne zločine.
Prema tome, svako ko je optužen za bilo kakav zločin, ima se smatrati nevinim dok mu se pravosnažnom sudskom presudom ne dokaže da je kriv. To je izuzetno važan postulat međunarodnog prava i domaćeg Ustava, koji mi moramo da poštujemo. Na taj način se štite ljudska prava i slobode.
Način na koji se pristupa obavezi prema Međunarodnom krivičnom tribunalu u Hagu može se ogledati u tom načinu na koji je ranija vlast pristupala toj obavezi, kada je bilo reči o hapšenju optuženih za ratne zločine. Dostojanstvo čoveka se nije poštovalo i nije se poštovalo upravo tako što se i vidi iz naslova zakona koji je ranije bio usvojen, jer su se ti ljudi tretirali kao obični zločinci i kriminalci, i na taj način se prema njima ophodilo u postupku hapšenja.
Mi smo rekli šta su nam prioriteti. Prioriteti u načinu saradnje sa Haškim tribunalom nikako ne mogu biti hapšenja, a pogotovu ne na način na koji su ranije sprovođena. Prioritet svakako mora biti dobrovoljna predaja optuženih Haškom tribunalu.
Naravno, svesni smo toga da se međunarodne obaveze moraju poštovati i da se, u tom smislu, mora poštovati i savezni zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, koji u sebi, na kraju krajeva, uključuje i represivne mere koje se sastoje u privođenju.
Međutim, ne možemo pobeći od toga da mi imamo određeni dostojanstveni odnos prema sebi, kao državi i prema narodu, i prema licima koja se nikako ne mogu unapred smatrati zločincima, dok im se pravosnažnom sudskom presudom to ne dokaže. U interesu je ove države da se sve učini da dobrovoljna predaja bude prioritet.
Naravno, u ovom predlogu zakona, o tome je ministar već govorio i neću ponavljati ono što je rečeno, postoje još dve vrlo važne izmene. Jedna se odnosi na preciziranje funkcije tužilaštva, a druga izmena se odnosi, to je član 7. ovog predloga zakona, na uvođenje novog člana 14a zakona, koji, praktično, čini da se ovaj zakon uskladi sa pravilima o postupku i dokazima Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, čije su izmene stupile na snagu 17. jula 2004. godine.
Usklađivanje ovog zakona sa pravilima Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu predstavlja jedan procesni uslov, koji bi omogućio da učinimo ono što priželjkujemo već duže vreme - da se uspostavi puna dvosmerna saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu, opet ponavljam, bez obzira na to šta mi o suštini tog suda mislili, jer je u pitanju nametnuta obaveza.
Dvosmerna saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu podrazumeva nekoliko stvari. Jedna bi bila, između ostalog, ustupanje predmeta Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu za suđenje u našoj zemlji. Pri tom se podrazumeva da bi naši sudovi mogli da se koriste svim dokazima koji su, u skladu sa tim pravilima, prikupljeni i obrađeni u Međunarodnom krivičnom tribunalu u Hagu, odnosno koje je prikupio tužilac Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju u postupku pred tim sudom.
Prema tome, na taj način bi stvorili procesne uslove, odnosno otklonili svaku smetnju koja bi mogla da stoji kao argument da nije moguće u našoj zemlji suditi za ove ratne zločine i prema otpužnicama koje su podignute pred Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu. Možemo o ovome pričati šta god hoćemo, možemo imati tezu o tome da imamo različita shvatanja o ovom pitanju, različita shvatanja politike, izražavati sumnje i strahove da je ta puna saradnja u tom smislu moguća, ali mi ne smemo sebi dozvoliti da propustimo ovakvu mogućnost i da na neki način drugoj strani, ako je Međunarodni krivični tribunal u Hagu druga strana, a mislim da, nažalost, jeste, damo bilo kakav argument, formalne prirode, da odbiju naše zahteve i naše vapaje za tim da se optuženima za ratne zločine sudi u našoj zemlji.
Ovaj tekst predloga zakona sadrži u tom smislu i dva amandmana koja su prihvaćena, dakle koja su postala sastavni deo ovog teksta zakona.
Jedan je amandman Zorana Krasića, koji je u članu 3. predloga ovog zakona pojasnio na šta se ovaj zakon praktično primenjuje i u tački 2) rekao da se radi, zapravo, o slučajevima suđenja za ratne zločine na području bivše Jugoslavije pred Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu.
Naravno, radi se o amandmanu DSS na član 7. kojim se obogatio član 14a i koji govori o merama zaštite svedoka i oštećenog od strane Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, koje ostaju na snazi, i sada se precizira u tom amandmanu šta se dešava sa licem koje boravi u inostranstvu, da ono ne može biti lišeno slobode, pritvoreno ili krivično gonjeno za ranije učinjeno krivično delo, dok se nalazi na teritoriji Republike Srbije, radi davanja iskaza u svojstvu oštećenog svedoka ili veštaka u predmetima krivičnih dela iz člana 2. Na taj način se omogućava da se na jednostavniji, bolji i brži način ostvaruje ova saradnja.
Dakle, usvajanjem ovog zakona, bez obzira na sve razlike u mišljenjima o svim ovim pitanjima koja smo čuli, veoma je bitno jer otklanja ovu prepreku o dvosmernoj saradnji. Mislim da je to naša obaveza. Privremeno puštanje na slobodu osuđenih, da se brane sa slobode, može da iziskuje i otvara određena pitanja u javnosti u našoj zemlji - zašto su ta lica, zašto to nisu neka druga, ali bez obzira na sve to, ako se radi o jasnom signalu da je to moguće učiniti, onda je logično očekivati da će takvih slučajeva biti u budućnosti.
Na kraju krajeva, kada govorimo o različitosti politike, o različitom viđenju naše obaveze prema Međunarodnom sudu, govorimo i o tome zbog čega nekim optuženima za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim tribunalu nisu bile date ranije garancije ove države da se brane sa slobode, nego se to čini tek sada.
To se vidi iz ranijeg naziva, to jest još uvek za sada važećeg naziva ovog zakona koji se menja ovim predlogom, pa u tom smislu pozivam sve narodne poslanike, sve političke stranke u Srbiji da konačno doprinesemo svojim ponašanjem tome da steknemo jedan jedinstveni stav po ovom pitanju, da se na jedinstveni način ponašamo i da ne ispoljavamo razlike tamo gde nije nužno da ih imamo, pa da na taj način omogućimo da ova naša nametnuta međunarodna obaveza bude ipak ispunjena na način koji je najlakši za naše građane i našu državu. Hvala.

Replika je izazvana time što je gospodin Petrović ovde, replicirajući drugom narodnom poslaniku, izrekao tezu da je Boris Tadić predsednik svih gađana Srbije i da kao takav u ime građana Srbije može da daje izjave. Onda postavljam jedno prosto pitanje, pošto ovde zastupam poslaničku grupu DSS koja zastupa interese građana Srbije koje je dobila na izborima decembra 2003. godine, da li je to moguće, gospodine Petroviću, da predsednik Srbije, koji zastupa interese građana Srbije, u njihovo ime govori?
Može da govori ono što je govorio na vašem stranačkom skupu, kada se stavio kao perjanica na čelo povorke koja treba da vodi kampanju za rušenje Vlade Srbije i za raspisivanje novih vanrednih parlamentarnih izbora. Da li je to posao predsednika Srbije? To nije posao predsednika Srbije.
Gospodin Tadić mora da razluči te dve stvari: ili je predsednik svoje stranke ili je predsednik svih građana Srbije, bez obzira ko je za njega glasao. On mora biti predsednik i onih građana Srbije koji su glasali za bilo koju stranku u ovom parlamentu, pa i za one koji nisu učestvovali na ovim izborima i koji nisu glasali. On mora da bude predsednik onih građana Srbije koji ga nisu poslušali i nisu izašli na izbore na Kosovu i Metohiji. I njihov predsednik mora da bude. Koliko on zastupa njihove interese, to pokazuje i odziv na tim izborima.
Prema tome, videćemo ovih i narednih dana kako će se Demokratska stranka u svemu ovome provesti i to ni najmanje nije korektno sa vaše strane, a nije korektno ni sa strane Borisa Tadića. Neka se svako bavi svojim poslom u ovoj državi.
Posao gospodina Tadića, dok je predsednik države, koga su izabrali građani, u tome je da zastupa njihov interes u najširem smislu te reči. Način na koji on to radi nije zastupanje interesa građana Srbije, to morate biti uvereni.

 Predložio bi narodnim poslanicima, ako možemo da napravimo malu izmenu u redosledu tačaka dnevnog reda i da 23. tačku dnevnog reda razmatramo kao narednu tačku posle ove, dakle, kao 19.

Pozivam se na član 99. i član 28. Poslovnika. Član 99. u prvom stavu kaže ovako: "Govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu".
Član 28. Poslovnika u tački 3. kaže da se predsednik Narodne skupštine "stara o primeni Poslovnika Narodne skupštine". Imamo dva predsedavajuća koja su učestvovala, predsedavajući naravno u ovoj raspravi i predsednik Narodne skupštine, koji trenutno nije prisutan, za koje smatram da su ispoljili maksimalnu toleranciju u protekla dva dana i u današnjem danu, dajući priliku pojedinim narodnim poslanicima da govore suprotno članu 99. Poslovnika.
To ću sada da objasnim i apelujem na predsedavajućeg da to više ne dozvoli od ovog trenutka nadalje. Mislim da u ovoj Narodnoj skupštini javnost mora biti zaštićena od svojevrsne zloupotrebe prava za ovom govornicom.
Iskoristiću ću za to primer člana 39, na koji je amandman podneo narodni poslanik Dragutin Perić, koji je predložio da se taj član briše. Član 39. govori o tome kako se vrši izbor miritelja i arbitara u ovom zakonu, govori o sastavu komisije, govori o načinu na koji se uključuju predstavnici sindikata, udruženja poslodavaca u ovaj posao.
Čitav član 39. se briše. Sam amandman po sebi, dakle, nije besmislen, on traži da se ovaj član briše zbog toga što su prethodni amandmani umesto arbitara uveli institut službe pravne pomoći, koji treba da obavi ovaj posao po ovom zakonu.
Mi iz Demokratske stranke Srbije se protivimo tim amandmanima, jer smatramo da nisu pravno utemeljeni, da nisu dobri, ali imaju svoj unutrašnji smisao. Dakle, amandman na član 39. govori o tome da se ovaj član briše iz tog razloga, i sledstveno tome tako idu i amandmani koji slede, ako sam dobro protumačio.
Kada se neko javi za reč da govori o amandmanima, a držeći se pravila iz stava 1. člana 99. Poslovnika, on bi morao da kaže da li se slaže sa tim amandmanom ili se ne slaže, i popnudi argumente za to. Dakle, pošto je amandman na član 39. u tesnoj vezi sa prethodnim amandmanima, ovde je moguće govoriti samo o temi koja je na dnevnom redu, a to je - zbog čega treba služba pravne pomoći da obavlja ovaj posao umesto mirovnih veća, odnosno arbitara. Zbog čega treba izbaciti agenciju ili zbog čega to ne treba učiniti.
Govoreći o bilo čemu drugom mi ulazimo u raspravu u načelu i time se vrši svojevrsna zloupotreba prava za ovom govornicom. Imali smo priliku da govorimo u načelu o ovom zakonu. Ne možemo koristiti raspravu o amandmanima da se govori o zakonu u načelu.
Molim da se od sada pa ubuduće pridržavate člana 99. Poslovnika i vaših ovlašćenja iz člana 28. i da ovako nešto više ne dozvolite. Hvala vam.

 Potpuno ste promašili temu. Govorio sam o nečemu drugom kada sam govorio o povredi Poslovnika. Govorio sam o tome da se koristi rasprava u pojedinostima da bi se raspravljalo o zakonu u načelu i svaki put se to radi, i to je činjenica.
Sa ove govornice se svašta čulo protekla dva dana, te da će biti zakon prihvaćen, te da vam je žao što nije bolji, te da se ne može prihvatiti, te da je bolje da se povuče, pa se ni u jednom trenutku ne zna koji je vaš stav, a ne zna ni ko je bio vaš predstavnik poslaničke grupe. Dušan Petrović ovlastio navodno vas. Sa kojim ovlašćenjem je mogao on vas da ovlasti? To je ostalo da lebdi u vazduhu i sve vreme ponašate se nekorektno u odnosu na poslanike. Dakle, to je ono o čemu sam govorio.
Pustite vi te vaše priče šta ste hteli i kako vodite jako stručnu raspravu. Za ovom govornicom ste 15.000 puta rekli da se pravno-tehničkom redakcijom ne može popraviti nešto što je suštinska stvar u zakonu. Odgovorno vam tvrdim da greška koja je u zakonu učinjena jeste pravno-tehnička greška, jer onaj ko je pisao zakon oslonio se na važeći institut u ZPP-u, i postoji jedan srodan institut u novom ZPP-u, i ako bude usvojen, a verujem da hoće, to je prekid postupka, pa bi se on analogno morao primeniti. Možda i ne bi, ali neka ostane to za sednicu Zakonodavnog odbora, čiji sam predsednik.
Još jedna stvar, kao predsednik Zakonodavnog odbora moram da pročitam sve predloge zakona i sve amandmane, pa sam pročitao i one koje su podneli članovi Demokratske stranke. Prema tome, to što ste rekli bilo je veoma nepristojno.