Zahvaljujem. Imamo objedinjenih šest tačaka. I pored najbolje volje nisam mogao da nađem kakve su duboke povezanosti Zakona o preuzimanju akcionarskih društava i Zakona o PIO. Ne vidim vezu koja je mogla da ih poveže. Vrlo je neobično da ne obrazložite svih šest zakona za koje je, ako ništa drugo, Skupština odlučila, na predlog vladajuće većine, da jesu povezani. Ali, takav je Poslovnik, šta da radimo?
Na kraju krajeva, čitamo u novinama da ćemo u sledećih nekoliko dana dobiti još važnijih zakona koji su bitni za izvršenje budžeta. Na primer, Predlog zakona o porezu na imovinu.
U svakom slučaju, ono što su ključni problemi o kojima treba da razgovaramo danas su problemi koji se tiču plata i penzija, koji se tiču investicija i koji se tiču javnog duga. Složimo ćemo se svi da su to ključni problemi koje treba da reše javne finansije, koje treba da reši Vlada, a koje mora da reši i Narodna skupština.
Naravno da su sva ta četiri problema duboko povezana i od njih će zavisiti priliv stranih investicija, razvoj privrede i sve ono što nas čeka. Osnovno pitanje je – da li rešavamo ove zakone i ove amandmane tako što ćemo raditi danas za danas ili ćemo čitati knjigu Božidara Đelića i videćemo kada će nam biti bolje?
Mislim da je naša obaveza kao Skupštine da kada god rešavamo neki problem gledamo nekoliko godina unapred i kao što smo pre godinu dana bili protiv linearnog povećanja penzija, pokazalo se samo godinu dana kasnije da smo bili duboko u pravu.
Navešću vam jedan primer iz fizike. Ako se problem posmatra u svakom pojedinačnom trenutku, to gospođa Čomić jako dobro zna, kada se zgrada sruši postojao je neki razlog zbog koga se srušila, ali kada se posmatra svaki pojedinačni trenutak u kome se ta zgrada nalazila od ravnotežnog stanja do stanja kada se pretvorila u gomilu betona i čelika, svaki taj trenutak je ravnotežno stanje. Ako posmatrate svaki trenutak posebno, onda imate duboko opravdanje da u tom trenutku tu stvar radite na takav način. Ako ne gledate šta se nalazi na kraju tunela, onda vam ovo rešenje neće biti dobro.
Ministarka Dragutinović je na početku rekla da je cilj ovih predloga, pričam o konkretnom Zakonu o PIO, o zamrzavanju penzija, on je istakao vrlo jasan cilj – treba smanjiti učešće zarada i penzija. To znači da odlažemo trenutak rešenja za neko drugo vreme.
Da li će se taj problem rešiti tako što ćemo zatvoriti oči i sačekati godinu dana i problem penzija će biti rešen, njihovo učešće će biti manje, penzioneri će živeti srećno i veselo i svima će nam u Srbiji biti bolje. Odlaganje tog problema i zamrzavanje rešenja na još godinu dana apsolutno ne znači ništa u rešavanju čitavog tog procesa.
Država se opredelila da štedi, kako čujemo od ministara, ali postoje trenuci kada štednja nije jedino rešenje, u svakom trenutku mora da se štedi, ali moraju da se nađu i drugi izvori i drugi modeli da bi se krenulo napred. Ono što nama danas treba to je da vidimo kako ćemo rešiti problem penzija, koji ćemo model rasta izabrati u budućnosti.
Potpuno je jasno da onakav priliv kredita, kao što smo imali godinama unazad, nećemo imati skoro, da privatizacija neće biti skoro i očigledno je da Srbija mora problem privrednog rasta da rešava na vrlo ozbiljan način.
Šta će se desiti kada dođe budžet za 2011. godinu? Da li ova vlada misli da će to uraditi neko drugi ili prosto čeka da se taj problem reši, to ćemo videti, ali šta će se desiti bitno drugačije u Srbiji za godinu dana?
Videli ste da je predloženo, da je optimistička pretpostavka BDP biti samo 1%. Biće nam vrlo malo bolje nego što nam je to danas. Danas nemamo nikakvu naznaku kako će se problem penzionera i penzija rešavati za godinu dana. Šta će to bitno da se promeni u ovih godinu dana, pa ćemo onda na čitavu stvar gledati drugačije?
Kada gledate projekcije iz Svetske banke i Vlade, nekoliko godina unapred, nas čeka blagi rast – 1,5%, 3%, 5% i to je u godinama unapred. Sa druge strane, postoji jasna težnja, čuli smo u izlaganju ministarke, da se smanji učešće penzija u BDP. BDP ne raste, ide se na to da se smanje penzije.
Pre godinu dana ministarka Dragutinović je predlagala, tu smo je apsolutno podržali, žao nam je što nije isterala na toj svojoj ideji da se penzije ne povećavaju linearno. Mislimo da je to bio mnogo bolji model nego što je ovaj danas, jer vi ste povećali 10% penzije, penzije se ne povećavaju dve i po godine.
Da pitamo penzionere 2012. godine koji je model bolji, šta mislite šta bi odgovorili? Onda nam neko kaže da je penzioni sistem takav da mora da se uvaži sve ono što je bilo, da ne može da se primenjuje linearni model rasta, mi se tu apsolutno slažemo.
Kako onda može da se primenjuje linearni model zamrzavanja? Ne mogu da se povećaju penzije svima linearno, a svima linearno mogu da se zamrznu i tako zamrznute budu dve godine. Šta mislite, šta će penzioneri da kažu ako im jasno ovde kažemo da prvo povećanje mogu da očekuju 1. aprila 2011. godine? Mislim da bi bili jako srećni da smo im pre godinu dana rekli da to što im je povećano tada će imati dve i po godine, bez obzira na sva poskupljenja.
Ne znam da li ste pogledali predlog budžeta Fond PIO za 2011. godinu? On se povećava samo za 5%. Znači 1. januara 2012. godine penzije će biti 5% veće nego što su danas. Onaj penzioner koji ima 10.000 dinara imaće za dve godine veću penziju za 500 dinara.
Nije prisutan ministar Škundrić da ga pitamo da li su se dogovorili koliko će da poraste cena struje, koliko će porasti druge cene na koje ne utičemo. Da li je to pošteno? Da li onda važi princip linearnosti? Očigledno je da važi.
Mi apsolutno ne optužujemo penzionere, samo ukazujemo na jednu ozbiljnu stvar, postoje trenuci kada štednja može da reši problem, postoje trenuci kada nastupe strukturni problemi i očigledno je da je problem penzionog sistema strukturni problem koji imamo. Taj problem ne može da se rešava tako što će se prostorije Fonda PIO krečiti, umesto na svake dve godine, na svake četiri i što će umesto jedne kafe oni piti pola kafe na dan. Očigledno je da je taj problem mnogo ozbiljniji i jedino ozbiljnim pristupom bi se taj problem rešio.
Očigledno je da se ovde reč reforma shvata na različite načine. Neko shvata reformu kao ozbiljan pristup da dugoročno obezbedimo da penzije budu pristojne. Drugi shvataju reforme, ili velika grupa drugih, da je to nešto što apsolutno neće ništa promeniti. Biće reforme, ali će se svi menjati, osim onoga što nas interesuje.
Kada pogledate izveštaj Svetske banke, potpuno je jasan nagoveštaj i želja da se taj udeo penzija smanji. Čuli smo od predstavnika MMF, istina još uvek nepotvrđen, to ćemo videti kada taj aranžman bude usvojen za nekoliko dana, ali čuli smo da je Vlada obećala da će udeo penzija u BDP sledećih nekoliko godina biti značajno smanjen, čini mi se od 2015. godine na 10%.
Pošto nema rasta, udeo se smanjuje, broj penzionera se povećava. Zaključak je više nego jasan. To je moguće jedino ako penzije budu zamrznute iz godine u godinu. Drugi način ne vidim.
Ono što je za nas ozbiljan problem, o tome ću detaljnije govoriti kada ministarka da obrazloženje, to je kako ćemo uopšte isplaćivati ovolike penzije i kako će se Srbija uopšte razvijati, s obzirom na stanje javnog duga. Naravno, po našim zakonima, doprinosi ili dotacije Fondu PIO nisu javni dug, ali ako svake godine imate obavezu do 200 milijardi dinara iz budžeta prebacite u Fond PIO, to i te kako može da se smatra obavezom države.
Prema tome, ono na šta ukazujemo i ono što nam je u ovom trenutku neophodno, a to izostaje, to je da vidimo kako će biti za godinu ili dve dana, šta će stvarno biti dometi te reforme i kako ćemo razvijati celo društvo kada penzioni sistem nije nezavisan segment od svih drugih jer će onda biti situacija da nema linearnog povećanja, ali ima zamrzavanja u nedogled ili ima nekih drugih modela.
Jako dobro znate kakav model postoji, na primer, u nekim zemljama u okruženju. To je ono što nas brine, mnogo više nego to da li će ovaj amandman biti usvojen sa 126 ili sa 150 glasova. To je najmanje važno za godinu ili dve dana. Ovde apsolutno nema ozbiljnih priča o reformama.
Ne vidimo nikakav predlog koji će nam garantovati da ćemo krenuti da se razvijamo napred i to su stvari o kojima treba da govorimo u ovoj raspravi, mnogo manje od toga da li se ova godina menja sa predlogom zakona.