Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7142">Jovan Palalić</a>

Jovan Palalić

Srpska narodna partija

Govori

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, učešće Srbije u multilateralnim operacijama i angažovanje vojske van granica Srbije definisano je u nizu akata i zakona koji su doneti što u Narodnoj skupštini, što od strane drugih institucija, pored Strategije nacionalne bezbednosti, Strategije odbrane, doktrine vojske i samog zakona koji definiše ovo pitanje učešća Vojske Srbije van granica Republike Srbije.
Ovaj predlog odluke u ovom trenutku ima nekoliko spornih stvari o kojima bih želeo danas da razgovaram i da predočim Narodnoj skupštini i javnosti, koje sasvim sigurno dovode u pitanje da li treba da se u Narodnoj skupštini usvoji. Jedan je pravni nivo ovog pitanja, drugi je politički, a treći bih nazvao nivo ambicije vojske da proširi učešće van granica Republike Srbije.
Što se tiče pravnog aspekta, pitanje je da li za pojedine misije, ovde konkretno hoću da kažem misije EU, može sada Narodna skupština da saglasnost da, a da prethodno ne bude potpisan bilo kakav bezbednosni sporazum. Mi smo čuli od gospodina ministra u uvodnom izlaganju da će taj sporazum biti potpisan vrlo brzo i da će na osnovu tog sporazuma biti uključen određeni broj pripadnika Vojske Srbije u mirovne operacije pod vođstvom EU, ali sada, u ovom trenutku, Narodna skupština treba da saglasnost da van postojanja bilo kakvog pravnog akta.
Podsetiću vas da se i u samom zakonu, koji definiše ovo pitanje, govori da je moguće uzeti učešće u mirovnim misijama, na osnovu zaključenih međunarodnih ugovora u oblasti bezbednosti, tačnije, to je definisano članom 7. tog zakona.
Što se tiče političkog aspekta, govoriću o, kako je ovde najavljeno, učešću Vojske Srbije prvi put u mirovnim misijama koje vodi EU. Tu je niz spornih političkih pitanja koja, sasvim sigurno, zaslužuju pažnju i ni na koji način ne mogu dobiti potvrdu da bi Srbija u ovakvim političkim okolnostima i odnosima koje ima sa EU, trebalo da učestvuje u misijama koje vodi EU.
U samom obrazloženju ove odluke nemamo jednu od ključnih obaveza koje postoje po zakonu, a to je, da je učešće pripadnika Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u skladu sa nacionalnim, bezbednosnim i odbrambenim interesima Republike Srbije. Mi obrazloženje ove tačke nismo dobili. Mi smo dobili da je to potrebno zbog evropskih integracija. Možda u nekom najširem kontekstu, sa stanovišta politike ove vlade i evropske integracije predstavljaju nekakav bezbednosni interes i da će se time definisati i ostvariti bezbednosni interesi, smanjiti izazovi, rizici i pretnje, ali sasvim sigurno nije dovoljno na ovaj način utemeljiti ovu odluku, kao što je ovde navedeno, nego smo morali čuti koji su to konkretni odbrambeni i bezbednosni interesi da učestvujemo u ovakvoj misiji.
Kada su u pitanju UN, mi imamo obavezu, kao članica UN, i činjenica je, da poštujemo Povelju UN. Mi nismo članica EU, nismo ni kandidat za članstvo u EU, nemamo potpisan sporazum sa EU u oblasti bezbednosne politike, ne moramo da sledimo zajedničku evropsku bezbednosnu i odbrambenu politiku.
Osim toga, sada dolazim do pitanja koje je, po nama iz DSS, najviše sporno, a to je, šta sadrži ta evropska bezbednosna i odbrambena politika i kako ona utiče na bezbednost Republike Srbije. Javnosti možda nije toliko poznato, oni koji se bave ovim pitanjem jako dobro to znaju, da je evropska bezbednosna i odbrambena politika deo zajedničke evropske bezbednosne politike i da ona ima svoja dva aspekta: i civilni i vojni.
Mi smo juče ili prekjuče, u izjavi ovde prisutnog državnog sekretara Tanje Miščević, čuli da će Srbija učestvovati i u civilnim i u vojnim misijama pod vođstvom EU. EU ima oko 20, što civilnih što vojnih misija. Na njihovom sajtu se vide ti podaci, ali ono što se tiče Srbije, u situaciji potpisivanja takvog bezbednosnog sporazuma, jeste činjenica da je jedna od civilnih misija EU i Euleks na Kosovu.
Srbija, zaključenjem sporazuma sa EU u oblasti bezbednosne politike, dolazi u mogućnost da učestvuje u okviru civilne misije EU na Kosovu – Euleksa. Sutra kada se takav ugovor zaključi, za to može biti upućen zahtev Srbiji. Osim toga, EU ima svoje misije u Bosni, u Makedoniji, u Gruziji posle 2008. godine, na jednom vrlo politički osetljivom prostoru.
Da li Srbija, Vojska Srbije ili predstavnici civilnog sektora treba da učestvuju u takvim misijama koje su politički vrlo problematične, pogotovo prisustvo Euleksa na Kosovu, koje je, svi dobro znamo, u direktnoj funkciji sprovođenja Ahtisarijevog plana, koji nikada nije dobio podršku u Savetu bezbednosti UN.
Želim ovde da podsetim i predstavnike Ministarstva da je u Strategiji nacionalne bezbednosti, koju je ovaj parlament usvojio, jednostrano otcepljenje Kosova proglašeno najvećom bezbednosnom pretnjom za Republiku Srbiju, s' punim pravom. Onda se postavlja pitanje kako je moguće dovesti tu vrstu bezbednosne pretnje sa ostvarenjem ovakvog cilja Vlade Republike Srbije da učestvuje u misijama EU, koja ima i te kako veliku ulogu u podržavanju institucija te lažne države. To radi Euleks, kao deo evropske zajedničke bezbednosne i odbrambene politike.
Voleo bih da čujem o nivou ambicije Vlade Republike Srbije nakon zaključenja tog sporazuma, da li će Srbija imati slobodu da bira u kojim će misijama da učestvuje? Tu slobodu imaju članice EU. Jedna Irska, koja je proglasila vojnu neutralnost, i te kako je dovela u pitanje ratifikaciju i stupanje na snagu Lisabonskog sporazuma, upravo po pitanju učešća u zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici, tj. deklarisanju svojih trupa u one snage koje ima EU i učešće u pojedinim misijama.
Mi koji nismo članice EU, u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojili smo deklaraciju da smo vojno neutralna država. Pitanje je da li učešćem u ovakvim misijama Srbija krši sopstvenu odluku koju je donela u Narodnoj skupštini i izlazi iz domena vojne neutralnosti? Mi za sada još ne učestvujemo ni u jednoj vojnoj operaciji pod vođstvom NATO pakta, kao država koja je zaključila sporazum, koja je pristupila sporazumu o Partnerstvu za mir. Učestvujemo, kao što je rekao ministar, samo u okviru multinacionalnih operacija pod UN, ali je pitanje, a to ne može da se otvori kao pitanje da li time izlazimo iz domena vojne neutralnosti, ali ovakvim angažovanjem, sasvim sigurno, to pitanje se otvara.
Drugi problem i druga dimenzija učešća Srbije, tj. pristupanja ovom sporazumu, jer je ovo simboličan korak, mada, i o tome ću nešto reći, kakav odbrambeni interes ima Srbija da učestvuje u jednoj takvoj vrlo komplikovanoj i opasnoj misiji kao što je u Somaliji, ali pitanje koje se tiče generalno bezbednosti i generalno uloge EU na prostoru jugoistočne Evrope, pogotovo, i njenog odnosa sa NATO paktom, kao i međusobnog preplitanja njihovih resursa i svega onoga što čini mogućnost da zajednički deluju, jeste pitanje šta se ovim korakom i postiže? Niz misija koje vodi EU jesu, u stvari, misije koje je preuzela od NATO pakta: Makedonija, Bosna, na osnovu njihovog međusobnog ugovora, tzv. Berlin plus ugovora, gde su i komandna struktura i resursi i planiranje, faktički, stavlja u ruke NATO pakta. Sve države, kada potpišu taj sporazum, pristanu da učestvuju u takvim misijama, faktički ulaze pod komandnu strukturu zamenika komandanta za operacije u EU i NATO pakta, i postaju vođene od strane NATO pakta.
Suštinsko pitanje, time dolazimo u drugi deo ovog problema, jeste da li u ovom trenutku Srbija treba da bude angažovana ili da se priprema za angažovanje za operacije pod vođstvom NATO pakta, u situaciji kada je ta organizacija podržala formiranje bezbednosnih snaga na prostoru KiM. Vidimo iz ovih informacija, izveštaja, koji kruže da je uprla iz sve snage da se formira ministarstvo odbrane KiM. U svojoj poslednjoj deklaraciji, koju je usvojila u Lisabonu u novembru 2010. godine, rečeno je da je uloga KFOR-a u obuci kosovskih bezbednosnih snaga bila toliko uspešna, da se tamo uspostavlja jedno novo kvalitetno i bolje stanje, kao i da će iz tog razloga broj pripadnika biti smanjen.
Činjenica koja na indirektan način govori, iako formalno ta institucija nije priznala nezavisno Kosovo, jeste da se zalagala za očuvanje teritorijalnog integriteta svih onih država gde postoje teritorijalni sporovi od Jermenije, Moldavije, Gruzije, svih osim Srbije. To piše u Lisabonskoj deklaraciji ove organizacije.
U takvim uslovima pitanje je našeg nivoa i našeg oblika učešća u Partnerstvu za mir. U nizu dokumenata ali i izjava, poslednja je bila izjava načelnika Generalštaba u intervjuu koji je dao ''Odbrani'', jeste da ćemo mi ući u jednu novu produbljenu fazu saradnje sa NATO paktom u okviru mehanizama Partnerstva za mir.
Mi vidimo da Srbija učestvuje u nekoliko tih mehanizama, ali dva su najinteresantnija, a tiču se ovoga, jesu proces planiranja i revizije i koncept operativnih sposobnosti, gde se u stvari naše deklarisane snage, mi, javnost Srbije o tome apsolutno ništa ne zna, a bilo bi dobro da znamo koje su to snage i kakva je njihova uloga, pripremaju za neke nove operacije pod rukovodstvom i pod vođstvom te političko-vojne organizacije.
Pitanje je – da li mi u ovom trenutku u ovako ozbiljno otvorenim političkim pitanjima imamo uopšte interes da na tom nivou dalje ostvarujemo učešće i angažovanje kao država Srbija? Dok se ne rasprave svi ovi sporni problemi i pitanja koja se tiču našeg najvažnijeg odbrambenog interesa kako je definisan Zakonom o vojsci i Strategijom odbrane Republike Srbije, ovde usvojenom, a to je očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije i zaštita građana, ne treba da učestvujemo u onim misijama sa onim organizacijama koje su podržavale separatizam na prostoru Kosova i Metohije i direktno ugrozile naš najvažniji odbrambeni interes, dok se ta pitanja ne rasprave. Ovde mislim i na EU i na NATO pakt.
Prema tome, ne treba da učestvujemo u misijama pod vođstvom EU, zbog uloge Euleksa na Kosovu i Metohiji, zbog ukupne podrške, ja ću vas podsetiti da je prvi dan posle proglašenja nezavisnosti Kosova najviši predstavnik EU, tada je bio to visoki predstavnik, došao na Kosovo i Metohiju i maltene, nije to izustio, ali je rekao – eto, mi smo primili k znanju to što ste vi uradili, idemo dalje, a pre neki dan ovde je visoki predstavnik Sanino rekao da Kosovo treba što pre da uđe u EU, pa, do problema koji se tiču uloge NATO pakta u obuci tih, kako oni kažu, kosovskih bezbedonosnih snaga.
Znam da su predstavnici Ministarstva, ministar i predsednik reagovali, ali ono što je čudno kada se to desilo, jeste da, sa jedne strane, imamo javnu reakciju, osudu i negodovanje što se to događa, a, sa druge strane, imamo proces produbljivanja odnosa unutar tih istih kojima smo uputili tu kritiku. Dok se ta politička pitanje ne rasprave naš status u okviru Partnerstva za mir ne bi trebalo ni na koji način produbljivati ili, kao što je najavio načelnik Generalštaba, ići već na zaključenje individualnog akcionog plana partnerstva. Ne, treba ga spustiti na status neaktivnog partnerstva dok se ova pitanja ne rasprave. To je uzrokovano događajima posle 17. februara 2008. godine i protivpravnog proglašenja nezavisnosti Kosova i uloge ovih institucija i međunarodnih organizacija u svemu tome.
Ovde je upotrebljena jedna reč koja se u nizu dokumenata često pominje, ''interoperabilnost'', i u Strategiji o nacionalnoj bezbednosti i u Strategiji odbrane i u doktrini Strategijskom pregledu odbrane. Pitanje je samo da li ta interoperabilnost ili mogućnost naših snaga da učestvuju u zajedničkim vežbama i misijama treba da se odnosi isključivo za zemlje koje su članice NATO pakta, ili će izazova za bezbednost i pretnji za bezbednost biti širom zemaljske kugle i neće isključivo biti angažovane snage EU ili NATO pakta. Postoje druge bezbednosne organizacije koje žele i moći će da se angažuju u sprečavanju konflikata ili u upravljanju konfliktima. Srbija treba da ostvaruje tu vrstu interoperabilnosti i sa njima.
Podsetiću ovde, Organizacija dogovora kolektivne bezbednosti, gde smo mi pozvani da učestvujemo u statusu posmatrača. Evo, gospodin Bajatović je izašao, on je bio na Parlamentarnoj skupštini u oktobru mesecu, održao je jedan sjajan govor, gde je vrlo ambiciozno najavio naše učešće u toj organizaciji, koja već sada ima definisane snage za različite mirovne operacije. Zašto ne bismo kao vojno neutralna zemlja širili mogućnost učešća u zajedničkim mirovnim operacijama sa mnogo zemalja i tu razvijali taj aspekt interoperabilnosti, jer se i u svim dokumentima koji su ovde usvojeni govori da će Srbija sarađivati sa drugim međunarodnim bezbednosnim organizacijama. Pa, nije to jedino Partnerstvo za mir ili NATO pakt.
Drugi aspekt, o kome ću kasnije govoriti, jeste šta je učinjeno i dostignuto, možda je ovo prilika da ministar o tome nešto kaže, šta je učinjeno i dostignuto na tom nivou interoperabilnosti i standardizacije, kao i na operativnom i na materijalnom, a i na administrativnom. Mi vidimo samo da je urađeno ili se radi jedino u domenu učenja jezika, ali je u prezentacionom dokumentu navedeno niz oblasti gde bi se to dostiglo i niz oblasti gde bi se ta standardizacija uradila. Mi znamo da u budžetu izdvajamo sredstva za to, ali ne znamo, niti imamo ikakvu informaciju, šta se po tom pitanju uradilo i šta su krajnji ciljevi tog partnerstva, njih ne vidimo. U tom smislu bilo bi dobro dobiti informaciju, a u nekom narednom periodu nešto ćemo o tome reći.
Sasvim sigurno, u svetlu tih okolnosti Srbija ne treba da produbljuje odnose sa NATO paktom i ne treba da se održi najavljeni Samit NATO pakta u Srbiji i on treba apsolutno da bude otkazan dok se ova spoljnopolitička pitanja ne rasprave. Hvala. (Aplauz)
Gospođo Čomić, povredili ste član 103. Poslovnika, koji kaže da narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine.
Član 104. stav 2. kaže da ako se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu, odnosno na političku stranku, pravo na repliku ima predsednik poslaničke grupe.
Gospodin ministar je rekao…. (Isključen mikrofon)
Poštovana predsednice, želeo bih da repliciram uvaženom kolegi. S obzirom na to da je i sam ministar to pomenuo u svojoj replici, zaista, potpredsednica Skupštine nije imala nijedan razlog da mi ne da repliku na izlaganje gospodina ministra. Postojala je osnova, mislim da i ministar voli raspravu ovde u Narodnoj skupštini o ovoj temi i sasvim sigurno bi zbog javnosti to bilo dobro.
Što je rekao kolega Samofalov, to je činjenica i to je tačno. Za vreme naše vlade, za vreme Vlade koju je predvodila DSS čiji je predsednik bio Vojislav Koštunica, Srbija je primljena u Partnerstvo za mir, a okvirni dokument tog prijema je potpisao predsednik Republike Boris Tadić, u decembru 2006. godine, i to nije bilo sporno. U Partnerstvu za mir nalazi se i Ruska Federacija i niz drugih zemalja.
Suštinsko pitanje oko čega se mi razlikujemo jeste da se za nas, za DSS, dogodilo nešto 17. februara 2008. godine i to uz ozbiljnu ulogu NATO pakta, a to je ''protivpravno proglašenje nezavisnosti KiM'', posle čega je, a i pre tog, NATO pakt učestvovao u obuci i podršci tzv. kosovskih bezbednosnih snaga. To je za nas političko pitanje, politički spor, par exellence, mi ga moramo sa njima raspraviti, jer je to tema kojom se udarilo na naš teritorijalni suverenitet i integritet i na naš najvažniji odbrambeni interes. Ne možemo posle tog događaja, sa organizacijom koja je podržala separatiste, produbljivati odnose.
Voleo bih da čujem gde je tu bezbednosni interes Srbije da sa onima koji podržavaju urušavanja najvećeg odbrambenog interesa Srbije, očuvanje KiM i teritorijalnog integriteta, mi produbljujemo odnose. Tu se mi razlikujemo, mi hoćemo da ih posle toga snizimo, a vi ih produbljujete i to je razlika između nas i vas. Druga priča je oko mandata UN, pa, sve mirovne misije su pod mandatom UN. Ne može biti opravdanje…
Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, evo, već je nekoliko kolega otvorilo temu uopšte bezbednosne politike i procene bezbednosnih interesa i saglasno tome donošenja odluka o učestvovanju Vojske Srbije u mirovnim misijama.
Kao jedan od argumenata koji se mogao čuti u prethodnim diskusijama jeste da je dovoljna činjenica da su sve te misije, pa i misije EU, pod mandatom UN. To nije sporno. I NATO misije su pod mandatom UN, s tim što su taj mandat stekle u pojedinim situacijama i bez mandata UN, bez Saveta bezbednosti, kao što je to bio slučaj na početku rat protiv SRJ, a posle toga i rat u Iraku. Takođe, i Misija u Avganistanu je pod mandatom UN.
I, da li je to, onda, dovoljan razlog da srpski vojnici ili sutra kao deo politike EU učestvuju u mirovnoj misiji u Avganistanu?
Da vas podsetim, predsednik Avganistana je pre neki dan izjavio da je NATO odgovoran za smrt 50 civila u Avganistanu. Pre izvesnog vremena imali smo skandal u hrvatskoj vojsci gde je smenjen načelnik Generalštaba, zbog angažovanja i učešća hrvatske vojske u Avganistanu. Recite! To je bila vest i to je bio veliki politički problem u Hrvatskoj, zbog snimaka koji su se pojavili. Tamo se, takođe, vode borbe, i tamo je sve pod mandatom UN. Prema tome, ne može to biti opravdanje zarad procene bezbednosnih i odbrambenih interesa Republike Srbije.
Pitanje koje se odnosilo, još jednom ću ga istaći, na učešće Vojske Republike Srbije u mirovnim misijama kojima komanduje i rukovodi EU, u nekoliko slučajeva, i to je ministar rekao u replici, da u tim misijama učestvuju i zemlje koje nisu priznale KiM, ali dominantno učestvuju one koje su priznale. Sada navodite kao argument, jer su tamo i oni koji nisu prijatelji i sa njima treba da budemo, da ćemo biti, usput, i sa onima koji nisu priznali, nije dovoljan razlog da bismo opravdali jedno takvo učešće.
Pitam – da li će Srbija posle potpisivanja sporazuma sa EU i faktičkog početka usaglašavanja sa njenom bezbednosnom i odbrambenom politikom učestvovati u civilnim misijama EU? Sada dolazimo do suštinskog pitanja: hoće li Srbija posle toga, da li ima takvu državnu moć, a videli smo da je, baš, nema, kada je u pitanju usaglašavanje politike sa EU, kada je pristala da povuče sopstvenu ''Rezoluciju o Kosovu'' i prihvati onu koju je nametnula Ketrin Ešton, koja je daleko nepovoljnija za nas, sutra, moći da kaže "ne" ako EU kaže – morate da učestvujete u snagama Euleksa na Kosovu?! Apsolutno sam ubeđen da tako odričan odgovor od Srbije nećemo dobiti. Reći će vam – e, sada, kada ste potpisali sporazum, sada ćete faktički da uđete u Misiju Euleks, da prihvatite ulogu Euleksa na Kosovu, koja podržava Ahtisarijev plan, jer će to biti uslov za dalje napredovanje Srbije u evropskim integracijama.
To je suštinsko pitanje na koje nismo dobili odgovor. Da li može ovde da se kaže – ne, nikad Srbija, ko god da je pritisne iz EU, neće prihvatiti civilne misije koje ona ne želi?! Da li imamo tu državnu moć i državnu snagu da to uradimo? Nismo pokazali ni u jednoj situaciji do sada da imamo, a to EU zna, i zato je početak – bolje da se mi odmah sada usaglasimo u domenu bezbednosne politike, pa da onda krenemo dalje u druge aspekte realizovanja, prvenstveno, interesa EU.
Ponavljam, možda je koncept, to je legitiman koncept, da se svi bezbednosni problemi i sumnje Srbije reše tako što će ući u NATO pakt i u EU. To je legitiman koncept, i može da se kaže – tada mi nemamo problem pretnji, izazova i rizika koje sada imamo.
Osim toga, da se stvarno na taj način razmišlja, želim da podsetim da je u dokumentu, koji se nalazi na sajtu Ministarstva odbrane, "Bela knjiga odbrane" rečeno, da opredeljenje zemalja jugoistočne Evrope za članstvo u NATO paktu doprinosi povećanju bezbednosti u jugoistočnoj Evropi i da će ta opredeljenost za evroatlantske integracije i članstvo u NATO paktu doprineti da jugoistočna Evropa bude bezbedna. E, tu postoji jedan problem, a to je, što i Srbija, da bi se čitava ta priča zaokružila, u tom konceptu bezbednosti treba da uđe u NATO pakt, time bi, onda, čitava priča bila završena.
Taj koncept je poznat u nekim krugovima kao koncept bezbednosne zajednice. Svi mi imamo bezbednosne interese, hajde da ih usaglasimo – uvažimo jedni druge i time ćemo zajednički delovati i rešavati globalne, regionalne, nacionalne i bezbednosne izazove i pretnje. Ali, postoji jedan problem u ovom slučaju, u slučaju Srbije. Postoji jedna bezbednosna dilema, a to je Kosovo, koju je istakla sama Vlada, ministar, predlažući strategije ovde u Narodnoj skupštini, koje su vrlo konkretne, vidi se da su zasnovane na dobrom znanju ljudi koji su ih pisali u Odeljenju za strategijsko planiranje ili u nekom drugom sektoru Ministarstva, e, tu je rečeno da je Kosovo i proglašenje nezavisnosti Kosova najveća bezbednosna pretnja.
Sada, imamo situaciju da je većina zemalja u jugoistočnoj Evropi, naših suseda, priznala Kosovo, da je NATO pakt prisutan na Kosovu da podržava bezbednosne snage, a sad u ovom trenutku mi hoćemo da kažemo – pa, dobro, to nije bitno, mi ulazimo u te integracije, Kosovo je ionako izgubljeno, smiriće ga tamo NATO pakt, jer mi nećemo biti ničim ugroženi ako budemo deo tih integracija.
Pitanje koje je ovde otvoreno, na početku sam ga izneo, jeste – šta je konkretan nacionalni bezbednosni interes Srbije u Somaliji? Piše da je to uslov da bi se usvojio Godišnji plan upotrebe Vojske, da se on definiše. Mi ga nismo dobili u obrazloženju, mi ga nismo čuli danas u ovoj raspravi. Ali, on mora biti definisan da bi se oficiri poslali tamo i da bi ispunili svoju misiju, kako je i predloženo ovom odlukom.
Ključni problem, naravno, i pitanje, jeste najava da će se održati samit NATO pakta u Beogradu, u junu mesecu, i najavljeno je da će se raspravljati o novom strateškom konceptu alijanse. Tako je bilo u medijima, možda to nije tačno, ali, bila je takva najava. U tom strateškom konceptu i u deklaraciji, koja je tamo usvojena, govori se o zvaničnoj ulozi NATO pakta u ojačavanju kosovskih bezbednosnih snaga i o unapređenju ljudskih prava i stabilnosti na Kosovu. Da li će se o tome raspravljati usred srpske prestonice i, možda, konstatovati ta činjenica, da je tu NATO pakt učinio sve, ojačao separatističke snage i, sada, može polako da se povlači?!
Uz sve ove probleme, uz sve ove političke dileme, uz sve ove političke razlike takav Samit u Beogradu ne bi trebalo da bude održan i to, sigurno, u situaciji kada NATO pakt ugrožava bezbednost Republike Srbije, jer ako vi kažete u dokumentima da je nezavisnost Kosova najveća pretnja, a onda produbljujemo i jačamo odnose sa organizacijom koja njihove bezbednosne snage održava i podržava, dolazimo do kolizije u definisanju politike ili je, bar, nismo, baš, najbolje razumeli. Voleli bismo da dobijemo konkretan odgovor na pitanje – gde je tu bezbednosni i odbrambeni interes?
U tom smislu, dok se sva ova sporna pitanja ne rasprave i sa EU i sa NATO paktom, s jedne strane, nikako ne bi trebalo učestvovati u ove dve misije, biće vrlo zanimljivo videti kakav će biti taj bezbednosni sporazum, a sa druge strane, ne produbljivati odnose u okviru Partnerstva za mir, međutim, treba tražiti informaciju o tome, a verujem da ćemo imati priliku da o tome raspravljamo, šta je do sada urađeno u čitavom tom procesu, s obzirom na to da niz tih dokumenata ili informacija o aktivnostima nemamo prilike da vidimo ni na jednom sajtu nijedne institucije. To je, takođe, problem, jer je vrlo bitno da Narodna skupština o tome bude informisana.
Evo još dva pitanja: kada će Narodnoj skupštini biti predočen dugoročni plan razvoja Vojske, s obzirom na to da sam uspeo da vidim da su doneti uglavnom svi dokumenti koji su bitni, a to je tema o kojoj treba da raspravlja Narodna skupština, jer ćemo kroz to moći da vidimo, kao Narodna skupština, kakvi su, u stvari, ključni planovi po pitanju bezbednosnih integracija ove vlade? Da li se izbegava donošenje jedne ovakve strategije zato što nije doneta konačna politička odluka da li će se i kojom dinamikom ići u dalje bezbednosne integracije u okviru NATO pakta?
Pitanje za predsedništvo Skupštine, s obzirom na to da je stigao Izveštaj o stanju priprema, trebalo bi da se obavi jedna rasprava u Narodnoj skupštini i o tom dokumentu, o tom izveštaju. Sigurno će, takođe, biti zanimljivo da se čuje, prosto, čitav proces ovoga što se radilo u vojsci kako je to teklo, kao i gde smo mi kada je u pitanju naša vojna moć i naše perspektive?
Nećemo podržati ovu odluku. Mislimo da je politički štetna i da ne doprinosi ostvarenju nacionalnih bezbednosnih interesa Republike Srbije. Hvala. (Aplauz)
Oko saradnje sa partnerima na prostoru KiM zarad bezbednosti građana, upravo je tu problem, gospodine ministre. Dobro ga znate, ali sada ste u ovom obraćanju prećutali ili ga u toku samog izlaganja niste iz drugog razloga pomenuli. Sam NATO pakt i KFOR  prenosom nadležnosti na separatističke kosovske bezbednosne snage i njihovo obučavanje, povlačenjem, na osnovu svojih odluka, u stvari, čine sve da u nekom narednom periodu zažive institucije samoproglašenog lažnog Kosova. Pa, to je suština priče.
Ti partneri sa kojima treba da razgovaramo oni su odlučili da se povuku jer imaju negde drugde interese. U ovom periodu čine sve da ojačaju institucije u oblasti bezbednosti te lažne države i da te institucije, za koje znamo šta misle o Srbima, kojima su organe vadili, treba da garantuju bezbednost. Pitanje je u kojoj meri i na koji način se vodila polemika ili razgovor sa tim partnerima oko ovog pitanja? Da li im je predočeno, to što ste sada rekli, da je bezbednost tamo ugrožena, da niko drugi ne može da garantuje? Ne, nego se, jednostavno, učinilo to i pustilo da ide proces povlačenja KFOR.
Drugo pitanje, kada pominjemo Partnerstvo za mir, jako dobro znate da je u Osnovnom dokumentu rečeno da će se raspravljati i konsultovati sa svim zemljama partnerima kada jedna od tih zemalja smatra da je ugrožen suverenitet i teritorijalni integritet. Da li je ikada od strane Srbije to pitanje pokrenuto u okviru programa Partnerstva za mir? Da li je taj mehanizam tog dokumenta aktiviran, rečeno…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Mi smatramo da je naš suverenitet ugrožen.
Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je u stvari posledica i u saglasnosti sa amandmanom koji su podnele moje kolege Miloš Aligrudić i Milica Radović, tj. zasniva se na stavu da mi ne prihvatamo da se menja deo zakona koji se odnosi na to da se bez saglasnosti zaposleni u Upravi upućuju u posebna odeljenja.

Naravno, u tom smislu, ako nema te odredbe da se bez njihove saglasnosti upućuju u posebna odeljenja, onda je nepotrebno i predvideti postojanje pravnog leka koji bi koristio za izjavljivanje protiv takvog jednog rešenja.

Ono što želim da kažem jeste da ima mnogo kontradiktornosti i nejasnoća kada su u pitanju ove izmene zakona i ovaj član zakona. Ono što uočavamo i na ovoj sednici, imali smo nekoliko rasprava i na prethodnoj, jeste da Vlada kreće sa jednim liberalnim pristupom da se obezbeđuju različita prava zaposlenima. Imali smo takav slučaj i kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o platama državnih službenika, a evo sada i ovaj zakon.

Onda nakon toga, uočavajući probleme u planiranju, menjanju i sužavanju prava zaposlenih, tako je kad su bili u pitanju državni službenici, ne može više pitanje prekovremenog rada da se definiše, može da se definiše bez njihove saglasnosti, a evo sada i pitanje zaposlenih u posebnom odeljenju.

Postavlja se pitanje kako se planira i kako se sagledava stanje u jednoj oblasti kada se uređuje zakonom. Neverovatno je da smo mi nakon godinu dana imali jednu ozbiljnu raspravu po ovom zakonu, kojeg smatramo izuzetno važnim, gde je upravo predmet te rasprave bila činjenica na koji način će se zaposleni upućivati u posebna odeljenja. Sada dolazimo do toga da u obrazloženju ovih izmena zakona predlagač kaže da je u stvari pogrešio u proceni potrebnog broj zaposlenih u posebnom odeljenju.

Naravno, postavlja se pitanje šta su posledice ovakvih izmena? Onako kako ste vi to definisali u obrazloženju, apsolutno ne možete postići takav efekat. Ako želite da dobijete u jednoj osetljivoj stvari, kao što je ovo pitanje upućivanja zaposlenih u posebna odeljenja, stručnog, obučenog, kvalifikovanog i motivisanog zaposlenog, nećete ga dobiti ako ga terate tamo, bez obzira na sve pogodnosti koje ste naveli i koje on ima po ovom i po drugim propisima. On neće biti motivisan i ne može da se tvrdi da će se, kaže, problemi koje propis treba da reši u obrazloženju zakona na poslovima koje obavljaju najodgovorniji i najstručniji i najobučeniji zaposleni…

Oni ne mogu biti podvedeni pod ovu kategoriju, jer im nedostaje motivacija. Oni su naterani. Oni možda ne žele da imaju duplo veću zaradu, ne žele da imaju plaćene troškove, drugu vrstu naknada. Prosto, neće to, ne žele tamo da idu, a vi ih terate. Onda se postavlja pitanje kako će oni da rade taj posao kada tamo odu bez njihove volje? Koje se sve tu opasnosti pojavljuju i po pitanju korupcije i uopšte činjenice da oni tamo treba da vode jedan posao koji je izuzetno važan, izuzetno složen i izuzetno opasan?

Prema tome, ne možete motivisati zaposlene, očigledno, jer imate taj problem i sada. Ne možete ih motivisati samo parama, nego je potrebno i nešto drugo. Potrebno je u stvari izvršiti ozbiljnu kadrovsku analizu, preispitati stanje koje postoji u čitavom sistemu zaposlenih u Upravi i eventualno potražiti drugačija rešenja, osim toga da ćete ljude naterati protiv njihove volje da tamo idu.

Mislim da ulazite u veliki problem, da ćemo se vrlo brzo suočiti sa tim problemom, eventualno do nekih novih izmena zakona, i da ćemo, nažalost, o ovom važnom zakonu ponovo raspravljati. Pitanje koje jeste važno je i pitanje stanja u

zatvorima. Ovo će napraviti još dublji problem, a kako ćete odgovoriti na ono što je u upitniku Evropske komisije i ono što vam je rečeno u izveštaju Evropske komisije, što se odnosi na stanje u zatvorima, to je poseban problem, ali sigurno u nekom povoljnijem svetlu nećete učiniti to stanje ovakvim rešenjima. Hvala.

6/1 LjS/TĐ 11,05-11,15
Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo zaista amandmanskom intervencijom na ovaj član zakona želeli da damo doprinos tome da se konzistentno izvedu rešenja koja su ovde definisana.

Naime, zašto izdvajati i zašto, kada je u pitanju provera imovine, posebno definisati položaj upravnika zavoda i načelnika posebnog odeljenja u odnosu na druga lica koja su definisana u članu 10. stavu 5. osnovnog teksta zakona?

Naime, upravo smo govorili o tome na koji način mi sad zaposlene tretiramo i obavezujemo da idu, da obavljaju poslove protiv njihove volje, bez obzira na to u kom stepenu oni zaista mogu da ispune tu svoju obavezu, kada su bez ikakve saglasnosti su tamo upućeni, ali kada već hoćemo da sprečimo bilo kakvu mogućnost korupcije, bilo kakvu mogućnost zloupotreba, onda bi bilo dobro da se imovina upravnika zavoda, načelnika posebnog odeljenja vodi i proverava u Agenciji za borbu protiv korupcije, a ne u nekoj nadležnoj organizacionoj jedinici u sedištu uprave.

Pre svega, ko nam može garantovati da će takva jedna evidencija u nadležnoj organizacionoj jedinici u sedištu uprave biti pravilno vođena, da neće zloupotreba? Ko nadzire te podatke i da li ikome oni bivaju dostupni? Mi iz ovog teksta zakona to ne vidimo. Naravno, sad će se reći - pa lica koja su ovde nabrojana spadaju pod lica koja su definisana zakonom u Agenciji protiv korupcije, ali upravo zbog osetljivosti problema, zbog značaja koji oni imaju i u ovom zakonu i u pravosudnom sistemu da kažem, i u kaznenom sistemu i zbog mogućnosti da budu predmet korupcije, bilo bi dobro da jedno telo, koje je osnovano ovde u Narodnoj skupštini, Agencija za borbu protiv korupcije, vodi i podatke o njihovoj imovini i naravno, bez njihove volje, u nekom periodu proverava da li je došlo do promena u njihovim imovinskim kartama.

Ne vidim zašto je ovaj amandman odbijen? Ne vidim šta će Vlada da dobije time, što će mesto i, hajde da kažemo, prostor gde je korupcija u stvari najveća, ono što je u neposrednom okruženju posebnog odeljenja, a to je upravnik zatvora i načelnik posebnog odeljenje i zaposleni sprečiti mogućnost pojave korupcije.

Naravno, korupcija je moguća i kad su u pitanju predsednik suda, predsednik ovlašćenih sudija, predsednik Apelacionog suda, itd. Ali, mogući stepen korupcije, moguća korupcija, koruptivna radnja koja bi dala povoljnost licima koja izdržavaju kazne zatvore je upravo najneposrednija, najviše moguća od ovih lica koja su definisana u članu 10. stavu 1.

Prema tome, pozivam vas da prihvatite ovaj amandman, kad Agencija već radi tolike poslove neće joj biti problem da vodi evidenciju imovine i ovih lica i da

u krajnjoj liniji da se nekakav doprinos ili se bar bude mirne savesti da se pokušalo sprečiti da se korupcija u ovom obliku ovde izvrši. Hvala.
Gospođo ministarko, veliki problem će stvoriti usvajanje ovog zakona sa ovakvim rešenjima. Naravno, ne obazirući se na sve kritike kojima smo upućivali, kada je u pitanju čitava reforma pravosuđa, i rekli vam u kakav ćete problem doći. Ovo što sada radite sa ovakvim izmenama, pored svih ovih problema koje su moje kolege govorile, stvara jednu potpunu nejednakost stranaka u postupku i mogućnosti korišćenja njihovih prava. Ako već ulazite u ceo postupak preispitivanja izabranih sudija postavlja se pitanje – kakva prava te sudije imaju nakon okončanja tog postupka. Videćemo da postoje tri kategorije sudija sa sasvim različitim pravima ili odsustvom tih prava.

Prvo, sudija kome je Ustavni sud doneo odluku. On tumačenjem ovog zakona nema više pravo na prigovor. Njegova stvar je rešena, jer tako tumačite postojanje prigovora. Druga kategorija, sudije koje su izjavile prigovor i po njihovom prigovoru teče postupak. On će se nekako okončati. Paralelno sa tim postupkom rešavanja po prigovoru teče i postupak ponovnog preispitivanja njegovog izbora. Znači, imamo dva postupka kod sudija koje su izjavile prigovor. Jedna je žalba koja postoje sada prigovor i ona se rešava po prvobitnoj odluci o njegovom izboru ili neizboru, a drugi je postupak gde se ta prva odluka preispituje i koja se opet okončava odlukom protiv koje on ima pravo na prigovor. Tumačeći ovaj vaš zakon, znači, u slučaju ovog sudije mi ćemo imati situaciju da on ima pravo na dva prigovora, tj. ako se ne reši po prvom prigovoru teoretski se može desiti da teku paralelno dva procesa po dva različita prigovora. Treći slučaj su sudije koje nisu izjavile prigovor. Nikakav, tj. žalbu Ustavnom sudu. Po ovom propisu kada se vrši preispitivanje njegovog izbora oni će imati pravo da ulože prigovor, pa nakon odlučivanja po prigovoru oni će imati pravo da se obrate Ustavnom sudu.

Znači, prvi sudija nema nikakvo pravo, drugi sudija ima eventualno pravo da izjavi još jedan prigovor, a to bih voleo da nam objasne kako ćete izaći iz te situacije, sa tim prvim izjavljenim prigovorom koji tom prvo izjavljenom žalbom koja je sada prigovor i gde postupak teče. Ispade da je na najbolji položaj došao onaj sudija koji niša nije učinio u ovom postupku nakon odluke da on ne bude izabran, on nije uložio žalbu Ustavnom sudu i on sada ima pravo i na prigovor i posle toga na ustavnu

žalbu. Ovo je jedan ozbiljan problem, a uzrok tog problema je činjenica da niste hteli da priznate da ste pogrešili i da taj problem otklonite vraćanjem stvari na početak. Ne vi nećete da priznate da ste pogrešili nego hoćete stvar nekako da preispitate upadajući u još kompleksniju i težu situaciju iz koje ćete izaći verovatno opet kad dobijete packe iz Evropske komisije.

Evo slušamo ovih dana Društvo sudija Srbije, Udruženje tužilaca, opet apeluju na poslanike da ne glasaju za izmene ovog zakona. Sad se postavlja pitanje, kako su oni tumačili sve ovo što se događalo oko reformi i otklanjanja ovih problema koji su prouzrokovane izmenom zakona. Znači, stavljeni ste u neravnopravan položaj različite kategorije sudija, odbili ste da priznate grešku i ceo postupak ponovite ispočetka, naravno uz izmene koje se tiču kriterijuma i potrebe da se definišu stvari mnogo jasnije i mnogo konkretnije i da se učini mnogo konkretnijim i da saslušate ljude u ponovljenom postupku. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko, suština ovog amandmana je u tome da pokuša ovako loše rešenje u članu 5. dodatno da popravi. Faktički, članom 5. priznajete suštinu vaše greške. Pored toga na koji način je doneta odluka i kakva su pravna sredstva moguća protiv te odluke, način,

postupak je suština naopakosti rešenja koje ste doneli kada je u pitanju celo postupak reizbora sudija.

Ovde priznajete da će nove kriterijume i merila doneti stalni sastav Visokog sveta sudstva, tj. priznajete da ga je doneo onaj sastav Visokog saveta sudstva koji to nije mogao i na osnovu toga je izvršio izbor.

Sve ono što smo vam govorili u toku čitavog tog postupak, rekli su vam i predstavnici Evropske komisije, ali opet ponavljam, hoćete da slušate njih, a ne narodne poslanike u Skupštini Republike Srbije. Oni su vam rekli da se nisu primenjivali objektivni kriterijumi, da sudijama i tužiocima nije data prilika da budu saslušani u toku postupka i nisu im data adekvatna obrazloženja, da su imenovani bez razgovora sa njima i primene kriterijuma koji se zasnivaju na zaslugama i ukupan broj sudija i tužilaca nije na pouzdan način izračunat i nekoliko puta je korigovan, pošto je reizbor bio izvršen. Faktički, bili ste u potpunom haosu.

Morate priznati grešku. Recite – pogrešili smo, nismo dobro uradili, napravili smo velike probleme u pravosuđu, napravili smo velike probleme građanima, priznajemo grešku pred građanima, pred poslanicima, hoćemo da vratimo stvari na potpuni početak i da pokušamo da ispravimo ono što se ispraviti može.

16/1 GI/MJ 12,45-12,55

Ovako ulazite u još veći haos, u još veće probleme, još veće probleme ćete stvoriti građanima Srbije, a pogotovo sudijama, tužiocima koji treba da potpuno nepristrasno koji treba slobodno i nezavisno da donose odluke. Ne valja vam posao, lošim putem ste krenuli, povucite ove zakone i radite stvar iz početka.
Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko Malović, dame i gospodo narodni poslanici, 2008. godine u jesen kada je Vlada RS – tada smo rekli, naša poslanička grupa – brzopleto i neosmišljeno ušla u reformu pravosuđa, istakli smo sve ključne primedbe koje danas na potpuno pogrešan način pokušavaju da se otklone ovim setom zakona.
Rekli smo da je brz postupak reformisanja pravosuđa nešto što će dovesti do izuzetno lošeg postupka. Sada te loše posledice još brzopletije pokušavate da otklonite ovim setom pravosudnih zakona.
Ono što smo čuli od predstavnika predlagača, ministarke Malović, jeste da se ovim setom zakona otklanjaju primedbe koje je iznela Evropska komisija. Želim da kažem, a o tome je govorila DSS kada je celovito posmatrala reformu pravosuđa 2008. godine, da to nije tačno.
Svako ko je pažljivije čitao ono što piše u izveštaju Evropske komisije vidi da ste danas izostavili i u obrazloženju predlaganja zakona i navodnog otklanjanja posledica niz problema na koje je DSS ukazao 2008. godine.
Gospođo Malović, Evropska komisija, a o tome je govorila DSS, rekla da je veliki broj nerešenih predmeta, da je smanjen broj sudija i da se to smanjenje zasnivalo na neodgovarajućoj analizi potreba. Rekli su da ste primorali sudsko osoblje da putuje od sudova do sudskih jedinica i da to iziskuje ogromne troškove, a u vezi je i sa zabrinutošću za bezbednost sudija.
Tada smo govorili, i pitam vas, zašto danas nemamo izmene zakona koje se odnose na mrežu sudova? To je ključna primedba koju govori Evropska komisija. Strašno je da je to što je govorila poslanička grupa DSS u Narodnoj skupštini RS nije bilo dovoljno da nas poslušate 2008. godine i da napravite jednu efikasnu mrežu sudova, nego ste učinili sasvim suprotnu stvar, a to je da slušate Evropsku komisiju iako su narodni poslanici DSS vrlo argumentovano i konkretno rekli gde su problemi.
Sistem zavođenja predmeta govori da nije zaživeo postupak koji se odnosi na privrednog sudiju. Niz problema koji su mimo ovog problema koji se odnosi na izbor sudija ostao je u fokusu onih koji su vas kritikovali, a iste te primedbe iznela je DSS 2008. godine.
Prema tome, ne da niste otklonili ovaj problem nego ste ga danas u Narodnoj skupštini prećutali.
Ono što posebno brine jeste obrazloženje koje smo dobili kao poslanici u Narodnoj skupštini ovih zakona. Moram da izrazim blago rečeno čuđenje da u obrazloženju predlaganja ovog zakona kažete – sudije koje nisu ponovo izabrane mogle su da ulože žalbu samo Ustavnom sudu. Pazite, ovaj sud nema dovoljno kapacitete da u potpunosti razmatra ove žalbe. Gospodo, Ustav RS i Zakon o Ustavnom sudu govore o nadležnostima, proceduri pred Ustavnim sudom.
Mi ovde ne govorimo o tome kakvi su kapaciteti Ustavnog suda nego koje su obaveze i nadležnosti Ustavnog suda. Vi ovde govorite, menjamo zakon, menjamo nadležnost Ustavnog suda, definisano Ustavom i zakonom, zato što u izveštaju Evropske komisije piše da Ustavni sud nema kapacitet. To je apsolutno neverovatno. To je još jedno poniženje koje smo ovde u Narodnoj skupštini doživeli dobijajući ovakvo jedno obrazloženje.
Poseban problem predstavlja činjenica da vi, menjajući Zakon o sudijama, stvarate jednu potpunu konfuziju i pravni haos. Imaćete nekoliko kategorija neizabranih sudija koji će imati različite mogućnosti da izjavljuju različite pravne lekove.
Od toga će neki biti uskraćeni da ih izjavljuju. Jedni koji su izjavili pravni lek, o njihovom pravnom leku će se odlučivati u isto vreme kada se odlučuje o njihovom statusu iznova. Drugi koji nisu uložili pravni lek, kada se odluči o njihovom statusu, imaće pravo i na pravni lek i na žalbu Ustavnom sudu. Treće, o čijem je pravu već rešeno, pred Ustavnim sudom neće imati pravo nikakvo da izjavljuju ni prigovor ni novu ustavnu žalbu.
Stavljate u neravnopravan položaj ljude koji su po lošim kriterijumima, na vrlo loš način, ispolitizovani procedurom, ostali izvan mogućnosti da obrazlažu svoje pravo da budu izabrani.
Prema tome, ako govorimo o otklanjanju problema i vraćanje čitavog postupka na normalan kolosek i stvaranja ozbiljnog sistema sudstva, promenite sve ovo što vam je govorio DSS. Izgleda da su ljudi u Evropskoj komisiji čitali šta smo mi govorili i to su sve implementirali. Videćete kroz diskusiju mojih kolega da ste bukvalno prepisali amandmane koje smo vam istakli 2008. godine. Hvala.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uložili smo amandman na stav 3. člana 2. Predloga ovog zakona, iz razloga što ne vidimo nijedan razlog koji bi opravdao da se izađe izvan zakonskih okvira koji su definisani Zakonom o radu, a koji se tiču prekovremenog rada.
Nadasve, mi u predlogu ovih izmena i dopuna zakona, u tekstu obrazloženja nismo dobili ni jednu jedinu reč u obrazloženju zašto se ovo čini, zašto se krši odredba člana 37. Zakona o radu koji definiše prekovremeni rad, i koji se, kao opšta norma primenjuje u svim situacijama zasnivanja radnog odnosa.
Mislim da bi bilo jako bitno da smo dobili bilo kakvo obrazloženje, a nadasve, da čujemo koji su to razlozi, koji je to obim posla, koji do sada nije postojao, a koji će postojati, navodno, nakon usvajanja ovog zakona koji bi iziskivao ovakvu jednu normu.
Moram da kažem da smo sada svedoci jedne situacije da ćemo u poslednjem trenutnu raspravljati o Predlogu budžeta Republike Srbije, nakon, faktički isticanja rokova jesenjeg zasedanja.
Možda bi upravo činjenica da Vlada Republike Srbije i nerad Vlade Republike Srbije i ministarstava dovodi do toga da je neophodno da se vrše ovakve jedne intervencije i vrši prekovremeni rad u pojedinim službama ili u ministarstvima ili u drugim institucijama.
Mislim da su rešenja koja su bila do sada u zakonu sasvim dovoljno omogućila da se situacija u kojoj su definisane činjenice definisane članom 37. Zakona o radu, kada je moguće vršiti prekovremeni rad, a to je da je došlo do potrebe usled više sile, usled izuzetnog povećanja obima posla, u drugim slučajevima kad je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran, da se na taj način definišu potrebe prekovremenog rada.
Činjenica da mi, bar kad su u pitanju ministarstva, kada su u pitanju Vladine institucije, imamo ozbiljnu primedbu, ozbiljnu kritiku na intenzitet rada, na činjenicu da mi nemamo, bar ova skupština, ovaj saziv, dovoljan broj inicijativa i akata od strane Vlade da bismo uopšte o tome raspravljali, onda se postavlja pitanje - koji su razlozi, osim kašnjenja i cajtnota sa rokovima koji su definisani zakonom?
Drugi problem koji može da bude opravdanje, a ja vih voleo da čujem, naravno i predstavnika Vlade šta je razlog za ovakvu jednu odredbu, jeste odsustvo konzistentne i kontinuirane kadrovske politike, u tom službeničkom esnafu, da se dovoljno i kvalitetno radilo i kad je u pitanju Visoki službenički savet, kad su u pitanju kadrovske službe unutar Vlade, na edukaciji, na unapređenju rada službi, na rešavanju problema koji se tiču njihovog znanja da rešavaju probleme, onda sigurno ne bi bilo potrebno da se dođe u situaciju da s jedne strane veliki broj građana kritikuje neažurnost u rešavanju njihovih prava od strane organa i uprave ministarstava ili drugih institucija Vlade Republike Srbije.
Znači, to su problemi koji trenutno postoje unutar državne uprave i mi sada treba te probleme da rešimo tako što ćemo omogućiti da prekovremeni rad traje 90 dana u toku godine, što je faktički jedna trećina ukupnog broja dana koji su radni dani u jednoj godini. Da li je to zaista ičim opravdano?
Drugi problem, o kome će više moje kolege govoriti jeste, ono što je dato u obrazloženju odbijanja našeg amandmana, to je da se ovaj izuzetak od opšteg pravila iz Zakona o radu primenjuje uz saglasnost zaposlenog.
Da vidimo kakva je to sloboda i položaj zaposlenog u organima državne uprave i institucijama, da on može da nalog svog pretpostavljenog da radi duže mimo Zakona o radu odbije ili će to biti neka vrsta prirodne saglasnosti.
Prema tome, problem koji se pokušava rešiti, neažurnost Vlade Republike Srbije, kontinuirano dolaženje u cajtnot sa ispunjavanjem svojih zakonskih obaveza, loš rad sa službeničkim kadrom i na njihovoj edukaciji utiču na to da Vlada Republike Srbije pokušava da svoje propuste i svoje slabosti u reformi državne uprave rešava povećanjem prekovremenog rada i kršenjem Zakona o radu. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što ministar Marković nije ovde da jednostavno ovu važnu temu raspravimo i da pokušamo dobiti odgovore na neka pitanja koja se tiču funkcionisanja državne uprave, ali generalno i svih ostalih oblasti koje su u resoru nadležnog ministarstva.
Sasvim sigurno, nema ubedljivog objašnjenja zašto mi danas raspravljamo o ovoj temi. Prosto, kada se pogleda niz problema koji postoje u funkcionisanju državne uprave, kada se pogleda niz problema koji postoje u funkcionisanju lokalne samouprave koja je u okviru ovog ministarstva, onda pitanje elektronskih komunikacija unutar državne uprave, pribavljanje spiska za rešavanje pojedinih pitanja u situaciji u kojoj se nalazi državna uprava u smislu tehničke opremljenosti, apsolutno nije tema. Ovo nije tema za Narodnu skupštinu u ovom trenutku, a verovatno u nekom narednom periodu može da bude predmet rasprave.
Ono što treba da bude tema i ono čime treba da se bavimo jeste pitanje ne samo funkcionisanja državne uprave, nego i realizacije i donošenja zakona koji su neophodni da bi se zaokružio potpuni sistem državne uprave i lokalne samouprave, da bi se realizovale ustavne odredbe, da bi se realizovala strategija državne uprave iz 2004. godine i da bi se uočio način izvršavanja donetih zakona.
Tu se sada suočavamo sa problemima, gle čuda, ne znam ko je sastavljao ovaj upitnik koji je Evropska komisija postavila Srbiji, ali ta pitanja koja su ovde definisana su pitanja o kojima su narodni poslanici, koji su kritikovali rad Vlade i ministarstva, prethodne dve i po godine kontinuirano ukazivali.
To je sada tema o kojoj treba da razgovaramo kako da prevaziđemo probleme koji se tiču funkcionisanja državne uprave, koji su detektovani kroz ova pitanja, nevezano za to da li će na osnovu odgovora koji će biti dostavljen Evropskoj komisiji, Evropska komisija dati pozitivno mišljenje ili neće dati pozitivno mišljenje.
Sasvim sigurno, stanje u državnoj upravi i u drugim oblastima neće biti taj osnovni razlog zašto će Srbija dobiti pozitivno ili negativno mišljenje, nego će to biti, kao što je u većini slučajeva bilo što se tiče Srbije i njenih evropskih integracija, politički razlog.
Prema tome nemamo nikakvu ambiciju da odgovorima koje će Vlada dostaviti, očekujemo pozitivno negativno mišljenje sa stanovišta kvaliteta tih odgovora. Ticaće se to, sasvim sigurno, politike Srbije koja se odnosi na status Kosova i Metohije i NATO integracija. Od toga će zavisiti odgovor Evropske komisije.
Da se vratimo onome što piše u ovom upitniku i što u stvari pokazuje stanje u kojem se nalazi državna uprava. To bi bila prilika da pokušamo da dobijemo odgovore od ministra – koji su razlozi, zašto se nije realizovalo ono što je bio program Vlade 2008. godine, a što je bila i obaveza ministarstva?
Na deo koji se odnosi na državnu upravu i lokalnu samoupravu u ovom upitniku posvećeno je vrlo mnogo pitanja i oni se tiču, kako funkcionisanja državne uprave i pitanja koja se odnose na zakonski okvir funkcionisanja državne uprave, tako i na položaj zaposlenih u državnoj upravi.
Kada je u pitanju lokalna samouprava, pored osnovnog položaja odnosi se i na finansiranje lokalne samouprave i na ispunjavanje nekih važnih ustavnih odredaba koje se tiču lokalne samouprave, to je javna svojina.
Pitanje koje smo ovde kontinuirano postavljali je kada će se završiti realizacija zakonodavne inicijative donošenja zakona koji se tiče ispunjavanja onoga što je definisano strategijom državne uprave?
Danas raspravljamo o jednim tehničkim izmenama, o nečemu što je stvar budućnosti, a ne rešavanja problema u ovom trenutku, a nemamo ključan važan zakon koji se tiče rešavanja ovih pitanja koji pokušavaju ovde da se elektronski uredi. To je zakon o opštem upravnom postupku. Šta je sa donošenjem zakona o opšte upravnom postupku?
Mi smo ovde krenuli naopako. Prvo je donet Zakon o upravnim sporovima. Taj zakon, koji je bio kritikovan od strane DSS i kroz podnošenje amandmana i kroz načelnu raspravu, analizom tih odredaba i u ovom godišnjem izveštaju koji je dostavljen Vladi Republike Srbije, definisan je tako da nije u skladu sa evropskim standardima.
Postavlja se pitanje, pošto je najavljeno na velika zvona donošenje tog zakona, kako će sada Vlada da otkloni sve ono što smo mi govorili, nevezano što vam je rekla EU da taj zakon nije upodobljen sa realnim potrebama građana i zaštitom njihovih osnovnih prava?
Umesto da se pošlo od donošenja zakona o opšte upravnom postupku, doneo se ovaj zakon koji iziskuje niz daljih amandmanskih izmena i verovatno ćemo brzo, kada Vlada napravi neki akcioni plan o godišnjem izveštaju, biti suočeni sa izmenama, umesto da su se prihvatili amandmani DSS, kada smo ih podneli ove godine.
Pitanje koje jeste takođe u domenu strategije, prva stvar, nije donet zakon o opšte upravnom postupku. Dalje, pitanje depolitizacije kao vrlo važno načelo strategije reforme državne uprave. Kolega Martinović je ovde govorio, to jeste bitno pitanje. Mi smo od 2007. godine u niz navrata bili suočeni sa izmenama zakona koji prolongiraju obaveze raspisivanja konkursa u pojedinim ministarstvima i izbor, konkretno, pomoćnika ministara po osnovu konkursa.
To je bio ključan način da se izvrši depolitizacija u državnoj upravi, ali sada se otvara pitanje rekonstrukcije Vlade, smanjenja ministara kao jedna demagoška parola, a tri godine Vlada zbog namirenja unutar koalicije ne želi da suštinski stvar učini i napravi suštinski korak u depolitizaciji, a to je da raspiše konkurse i da izabere Vladine službenike po konkursu, po osnovu stručnosti kvaliteta, a ne po političkoj podobnosti.
Imamo situaciju da pojedini ministri kažu – meni ni u snu ne treba šest pomoćnika, ali mi je nametnuo koalicioni sporazum. Pitanje za Ministarstvo – da li Ministarstvo ima volju, da li ima snagu i da li će učiniti to da se konkursi okončaju i da se izaberu pomoćnici ministara koji nisu partijske ličnosti, nego da se izaberu na osnovu konkursa onako kako je definisano zakonom? To je suštinska stvar ako hoćemo da pričamo o strategiji reforme državne uprave.
Dalje, nemamo zakon koji definiše položaj zaposlenih u lokalnim samoupravama. Mi smo ovde imali raspravu o smanjenju, faktički smanjenju, zakon je nazvan Zakon o maksimalnom broju zaposlenih u državnoj upravi i u lokalnoj samoupravi, a da nemamo pre toga definisan njihov radno-pravni status.
To je suštinska bila obaveza Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu da se Zakon o radnom odnosu u državnim organima kao jedan anaton zakon prevaziđe i da se donese zakon kojim bi se faktički definisao njihov položaj. Ti su ljudi sada u potpunoj jednoj pravnoj nesigurnosti što je pokazalo donošenje ovih zakona koji, uzgred rečeno, nije bio predlog vašeg ministarstva koje je bilo to u obavezi, nego Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj koje nikakve veze nema sa ovom materijom.
To zaista nije jasno i ministar nam nije dao odgovor zašto on nije branio taj zakon i zašto on nije izneo svoju strategiju kako će rešiti problem zaposlenih na lokalnom nivou.
Osim toga, u samom upitniku se postavlja pitanje kako se i na lokalnom nivou vrši zapošljavanje i kako se vrši napredovanje i vrednovanje rezultata rada. Evo, mi možemo sad da vam kažemo, i većina ministara ako hoće iskreno da kaže, kako su oni vršili smanjenje broja zaposlenih. Po partijskoj pripadnosti.
Seča je po tom kriterijumu bila, a ne po kriterijumu kvaliteta rada i svega drugog. Pitanje koje se tiče lokalne samouprave je ja mislim nešto sa čime će teško moći ministar da se objektivno i konkretno suoči u odgovoru na ovaj famozni upitnik Evropske komisije.
Postavlja se pitanje finansijskog položaja lokalne samouprave. Pitanje da li se lokalna samouprava finansira u skladu sa njihovim realnim potrebama? Mi svi znamo šta je ovde radilo Ministarstvo finansija i Vlada kada je umanjila transferna sredstva. Pitanje je šta je radilo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu koje sistemski odgovara za položaj lokalne samouprave? Ništa.
Sada vam se najavljuje na ovoj skupštini stalne konferencije gradova i opština da će se vratiti 25% tih sredstava. Gospodo, primenite zakon. ispunjavajte zakone RS i ukupan iznos koji je namenjen po Zakonu o lokalnoj samoupravi vratite, a ne na mrve i crkavicu lokalnim samoupravama vraćati ono što im po zakonu pripada.
Kaže se ovde – pitanje razgraničenja državne i lokalne imovine. Prosto je neverovatno da se ovakvo pitanje postavlja u Srbiji gde postoji samo državna imovina. Imaju neki rudimenti društvene svojine koja se nalazi u nekim preduzećima koja još nisu privatizovana, ali državna svojina po Zakonu iz 1995. godine je jedina.
Sada otvaramo raspravu, vladajuća koalicija i još neke stranke, o promeni Ustava, a nismo realizovali ustavnu odredbu o javnoj svojini. Godine 2006. je Ustav definisao pojam javne svojine, lokalne, pokrajinske i državne. Gde je zakon o javnoj svojini? Zašto ne donosite zakon o javnoj svojini?
Na Odboru za lokalnu samoupravu smo čuli od državnog sekretara koji kaže da će biti donet kada bude donet zakon o restituciji. Da li će biti donet i kada će biti donet i kako će biti definisan, do tog vremena šta treba lokalne samouprave ili autonomna pokrajina da ne mogu da realizuju svoje ustavne obaveze. Treba da propadnu pojedine lokalne samouprave. Kako ćete odgovoriti na ovo pitanje? Nemamo svojinu lokalne samouprave. Zašto je nemamo? Nemamo zakon. Zašto niste doneli zakon? Ko je kriv zašto nema zakona o lokalnoj svojini? To su suštinska pitanja.
Dalje se kaže u upitniku – da li postoji detaljan plan za prenos ovlašćenja na lokalnu samoupravu. Kao jednu parolu koja je postala nešto što postaje degutantno u javnosti – priča o decentralizaciji, nemamo nikakav konkretan plan na koji način Vlada Republike Srbije želi da ojača položaj lokalne samouprave.
Šta je suštinski plan decentralizacije? To što ćete im uzeti pare, to što im nećete vratiti imovinu? Onda neko priča da je decentralizacija regionalizacija. To nema nikakve veze. Vi koji to pričate vratite pare, vratite imovinu, pa onda pričajte o regionalizaciji, o nekim drugim uređenjima, o državnom uređenju RS.
To je taj problem u kontradiktornosti, da ne kažem u neiskrenosti. Sve što je u funkciji političke parole dobijanja glasova izbacite iz parola. Konkretan rad, praksa se ne primenjuju. Lokalne samouprave su zamorče ove vlade i to treba da se kaže i da se vidi konkretno kroz ova pitanja koja su ovde postavljena.
Pitanje koje se odnosi na obuku državnih službenika je pitanje koje smo postavili u raspravi kada je ratifikovan Sporazum o školi državne uprave u Danilovgradu. Srbija nije imala snage da sedište te škole bude u Beogradu, nego je u Danilovgradu, uz svo uvažavanje Danilovgrada i Crne Gore, ali mislim da njihov napredak u državnoj upravi ne može da se meri sa onim što je učinjeno u Srbiji.
Kako ćete odgovoriti na to kako je u protekle tri godine organizovana obuka državnih službenika? To je vrlo zanimljivo, jer smo taj sporazum ratifikovali krajem prošle godine ili početkom ove godine. Vladina kancelarija koja se bavi državnim kadrovima nije nikakav izveštaj dostavila Skupštini. Znamo ko se tamo obučava, ali šta se radi, kakav je plan kadrovski unutar Vlade Republike Srbije kada su u pitanju državni službenici?
Najvažnije pitanje jeste pitanje koordinata kao ključno pitanje realizovanja bilo koje politike. Gospodo iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ako hoćete da se vodi sistemska politika u oblasti državne uprave morate da koordinirate svim aspektima te politike, bez obzira što se pojedini njihovi segmenti vode u drugim ministarstvima.
Ne može vama Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja da određuje broj zaposlenih u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi. Ne može vama Ministarstvo finansija da određuje da li će ostati pojedine siromašne lokalne samouprave tako što će im uzeti novac. Centar koordinata za lokalne samouprave mora da bude u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu ili u krajnjoj liniji u Vladi Republike Srbije. To je potpuno odsustvo koordinacije i to je suštinsko pitanje i problem zašto tu ništa ne funkcioniše.
Pitanje o tome – kako su obučeni kadrovi na lokalnom nivou da bi mogli da prave projekte i realizuju potencijalna sredstva iz IPa fondova je posebna tema. Mislim da 70% lokalnih samouprava nije u stanju da napišu projekat, a morali ste time da se bavite. Pričate o evropskim integracijama, o tome kako će nam doći veliki novac, a ljudi ne znaju kako da napišu projekat. To je realno stanje, niko ih nije naučio.
Prema tome, dame i gospodo iz Ministarstva, imaćete veliku muku da napišete odgovore na ova pitanja. To je vaš problem. Niste slušali ono što smo vam mi govorili kada su bile rasprave o tim pitanjima, ali nadasve bavite se tim stvarima, a ne ovim parolama.
Donesite zakon o opštem upravnom postupku. Donesite zakon o položaju zaposlenih u lokalnim samoupravama. Ispunite odredbe i strategije i reforme državne uprave i učinite državnu upravu efikasnom u interesu građana i interesu države Srbije. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se povodom ovog amandmana s obzirom da me je obrazloženje koje je dato kao razlog za odbijanje ovog amandmana podstaklo da prosto izanaliziramo i sama ovlašćenja predsednika Republike data u članu 17. Zakona o vojsci i  Ustavu Republike Srbije, u članu 112. stav 2, gde teško može da se nađe pravni osnov i utemeljenje za razlog za odbijanje ovog amandmana, tj. gde može da se nađe osnov za davanje ovlašćenja predsedniku Republike, a na osnovu definisanih nadležnosti u oblasti komandovanja koje ima i u Ustavu i u Zakonu o Vojsci.
Uopšte, tema koja se tiče pozicije i nadležnosti predsednika Republike kada je u pitanju bezbednost, definisana Zakonom o vojsci i Ustavom Republike Srbije, kao i u ovom slučaju, po nama, izlazi izvan okvira definisanih Ustavom i zakonom, ali i u drugim segmentima koji se tiču bezbednosti, poruke i izjave koje čujemo i te kako izlaze izvan okvira datih Ustavom Republike Srbije.
Jedna od takvih jeste poruka i izjave koje se tiču odnosa Srbije i konkretno zemalja u okruženju koje se tiču NATO pakta i uopšte politike naše države i Vlade Republike Srbije prema integracijama u ovu vojnu alijansu.
Sve je to, mi smo više puta u ovoj Narodnoj skupštini pričali, skopčano sa niz situacija gde nemamo dovoljno informacija, gde nemamo dovoljno iskrenih informacija o tome šta se zaista čini i da li se nešto čini u postupku približavanja Srbije NATO paktu, iako imamo zvanično skupštinsku Deklaraciju o vojnoj neutralnosti, koja je usvojena pre tri godine, baš u ovoj sali, u decembru.
Dve izjave koje podstiču na razmišljanje jesu da je potrebno otvoriti, pre svega, javnu debatu, bez obzira koliko predstavnici vlasti imali istraživanja javnog mnjenja da je velik broj građana Srbije protiv pristupanja NATO paktu.
Ali, ako imamo izjavu predsednika Republike, prilikom susreta sa predsednikom Crne Gore, Filipom Vujanovićem, gde se kaže da je Tadić naveo da Srbija podržava put Crne Gore ka članstvu u EU i NATO, on je istakao da bi punopravno članstvo Crne Gore u NATO bilo značajno za sigurnost čitavog regiona.
Podsetio bih uvaženog ministra da smo mi pre godinu i nešto dana doneli vrlo važan dokument u Narodnoj skupštini – Strategiju nacionalne bezbednosti gde, iako je bilo tad u raspravi istaknuto, nije se otišlo korak dalje u definisanju kakve su pretnje od samog NATO pakta za bezbednost Srbije, ali u nizu stvari koje se tiču bezbednosti Republike Srbije i angažovanja ove vojne alijanse na prostoru Balkana i konkretno na prostoru KiM i te kako se govori o činjenici da postoji pretnja za bezbednost Republike Srbije.
Ova izjava predsednika Republike u najmanju ruku je čudna jer pitanje bezbednosti Balkana, ako Srbija ima zvaničnu politiku vojne neutralnosti, tu politiku treba da predstavlja predsednik Republike, a podržava druge zemlje u regionu da uđu u NATO pakt, sa obrazloženjem da to doprinosi stabilnosti regiona, onda govori o tome da i Srbija želi, koristeći situaciju prisustva ili integracija ili napredovanja u tim integracijama drugih zemalja na Balkanu u NATO pakt, da dođe u situaciju da objašnjava građanima i menja raspoloženje građanstva u smislu da će naša bezbednost u takvom okruženju biti jedino moguća pristupom NATO paktu.
To na indirektan način, možemo reći, i otvorenije govori generalni sekretar NATO pakta Anders fon Rasmusen, koji je u Sofiji 20. maja 2010. godine rekao - pozivam ne samo srpske političke lidere, već i srpski narod, da gledaju u budućnost i pažljivo razmotre situaciju, kako bi došli do zaključka da je budućnost Srbije u integraciji uz atlantsku zajednice NATO i EU.
Generalni sekretar je kazao da će učiniti maksimum u cilju priključenja Srbije alijansi, pristupom korak po korak, kakav je tražila srpska strana. Pitanje je ovde i za ministra Šutanovca – da li je takav razgovor vođen, da li je definisan plan Srbije ili koraci Srbije prema priključenju NATO paktu, konkretno prvo prema MAP-u, a dalje i prema punopravnom članstvu.
Ovo su ozbiljne i važne teme i mislim da je pošteno govoriti o njima otvoreno, bez obzira na političke razlike, bez obzira na posledice u biračkom telu, jer pitanje bezbednosti Republike Srbije i očuvanja njenog teritorijalnog integriteta je najvažnije pitanje kojim treba da se bave vlast u Srbiji, predsednik Republike, a naravno i svi narodni poslanici.
Govorim ovo u svetlu usvojene strategije nacionalne bezbednosti, koja je u mnogo čemu definisala pretnje koje se tiču onoga što se događa na KiM i onoga, to je čak i ministar rekao nekoliko puta, što čini NATO pakt, kada je u pitanju podrška kosovskom zaštitnom korpusu i jačanju snaga tih institucija dole, u samoproglašenoj državi Kosovo.
Želim ovde da ukažem na te probleme kroz dokumenta usvojena na poslednjem samitu NATO pakta u Lisabonu.
Osim toga, ova izjava predsednika Tadića je data upravo na dan kada se održavao samit NATO pakta u Lisabonu. Deo koji se odnosi na ovaj problem koji se tiče podrške Kosovskom zaštitnom korpusu NATO pakta definisan je u deklaraciji koja je usvojena na ovom samitu u tački 5, gde se faktički pozdravlja napredak koji je pod okriljem NATO pakta ovaj Kosovski zaštitni korpus ostvario, u smislu unapređenja ljudskih prava, stabilnosti na prostoru naše južne pokrajine i kaže se da je on sada u mogućnosti da u toj meri vrši svoju misiju, da će NATO pakt doći u situaciju da redukuje svoje snage na KiM.
Prosto je neverovatno da Kosovski zaštitni korpus, koji čine teroristi, pripadnici one organizacije koja je ratovala protiv države Srbije, sada pod supervizijom i podrškom NATO pakta čine to da su uz izjavu NATO pakta učinili takav progres u zaštiti građana dole, zaštiti ljudskih prava i ovde, što je posebno zanimljivo, kako kažu u ovoj deklaraciji, učinili na zaštiti manjina na prostoru KiM.
To je suštinski problem. Ovde smo već imali raspravu o tome da li je NATO pakt neutralan po pitanju statusa Kosova i Metohije.
Kroz dokumenta koja su usvojena na ovom samitu u nizu odredaba vidi se da nema nikakve neutralnosti, nego vrlo i jasno i određeno o stavu NATO pakta kada je u pitanju status naše južne pokrajine.
S jedne strane, NATO pakt podržava teritorijalni integritet određenih zemalja, konkretno podržava teritorijalni integritet Jermenije, Azerbejdžana, Gruzije i Moldavije, a ne spominje Srbiju. Ovo se govori u svetlu kriznih situacija koje postoje u ovim zemljama, a da li njegovo prisustvo na prostoru KiM govori o kriznoj situaciji na teritoriji Republike Srbije i da li je bilo potrebno da se pozove na poštovanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije? Ne, jer je za NATO pakt nezavisnost Kosova završena stvar.
Kada je u pitanju stav NATO pakta prema KiM, u tački 19. deklaracije ohrabruje se progres koji je učinjen na KiM u oblasti poštovanja prava.
Gospodo, da li mi svi živimo u istoj državi i da li znamo šta se dole realno događa kada su u pitanju Srbi i ostale nealbanske zajednice? Onda se kaže da se podržava progres tih institucija dole separatističkih u pravcu zaštite etničkih manjina, misleći da su Srbi u sopstvenoj državi etnička manjina.
Sve te stvari govore da ni na koji način NATO pakt nije nepristrasan u ovom pitanju. Zašto ovu temu otvaramo? Srbija je 2006. godine pristupila Partnerstvu za mir. Nakon toga, desilo se nešto što je suštinski ugrozilo bezbednost Republike Srbije 2008. godine, proglašenje nezavisnosti od strane separatističkih institucija na prostoru KiM, gde je ova skupština stavila van snage te odluke.
Nakon toga, dolazimo u situaciju, to se vidi i na osnovu izjava predstavnika NATO pakta i ovoga što vidimo i u tački 18. koja govori o opredeljenosti Srbije kada su u pitanju evroatlantske integracije i ubrzanju čitavog postupka prema NATO paktu. Umesto da se stvar sagleda sa stanovišta bezbednosti, realnih interesa Republike Srbije, mi čitav postupak želimo da ubrzamo kako bismo što pre se priključili toj alijansi koja ni na koji način nije neutralna po pitanju naše bezbednosti.
S druge strane, imamo, to je pitanje o kojem treba da razgovaramo, voleo bih da čujem i mišljenje ministra, poruke i ponude da se na prostoru Evrope i celog tog prostora povede rasprava o novom konceptu bezbednosti. Svi mi znamo da je bezbednost nedeljiva, da su pretnje svima iste i to nije sporno, to je u strategiji navedeno i u tom smislu inicijativa koja se ovde čula od predsednika Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva, kod nas je naišla samo na ''pažljivo razmatramo tu inicijativu''.
U situaciji kada imamo takva iskustva moramo da sagledamo šta su naši realni interesi i šta je naša realna potreba kada je u pitanju bezbednost. Po osnovu članstva u Partnerstvu za mir imamo predstavnike u Parlamentarnoj skupštini NATO pakta. Imamo poziv od Parlamentarne skupštine organizacije dogovora kolektivne bezbednosti, ODKB da, takođe da učestvujemo kao država Srbija u radu Parlamentarne skupštine.
Imali smo jedan potpuni javašluk po pitanju tog poziva koji je uputio predsednik te Parlamentarne skupštine, gospodin Boris Grizlov, ali mislim da je u interesu Srbije da bude prisutna u svim organizacijama bezbednosti gde se odlučuje o ključnim bezbednosnim pitanjima u ovom trenutku u Evropi i u svetu, uvažavajući činjenicu da se vodi intenzivan dijalog između Ruske Federacije i NATO pakta, što se videlo i na ovom samitu.
Prema tome, potrebno je preispitati sve aspekte saradnje u okviru programa Partnerstvo za mir dok se ne razjasne ova pitanja koja se tiču ugrožavanja teritorijalnog integriteta i bezbednosti od strane NATO pakta i njihovog prisustva na prostoru KiM.
U tom smislu, pozivam na otvoren dijalog, bez činjenice da se zaklinjemo u deklaraciju vojne neutralnosti, a sa druge strane činimo nešto drugo, bez obzira na to što neko ko je u ovom trenutku popularan u biračkom telu neće ostvariti određene političke poene, da razgovaramo da li je naš interes da pristupimo toj vojnoj alijansi, a očigledno je da se, i kroz izjavu generalnog sekretara, mnogo toga čini da Srbija ide u tom pravcu.
Duboko verujemo da nije interes Srbije da bude član NATO pakta i da svoje bezbednosne strategije, svoje bezbednosno okruženje mora da definiše na drugačiji način, u saradnji sa svim organizacijama koje razmatraju bezbednost i prisustvom kroz partnerstvo za mir, naravno, razmotreno u kom obimu posle ovih događaja, ali i u Parlamentarnoj skupštini organizacije dogovora kolektivne bezbednosti. Hvala.
Kada je u pitanju usvojena deklaracija i naziv usvojene deklaracije u Narodnoj skupštini tačno je da se ta deklaracija odnosila na KiM. Ali, nije bila samo konstatacija vojne neutralnosti. Razlozi zašto se proglašava vojna neutralnost RS su vrlo bitni i vezani su za NATO pakt. Zbog uloge NATO pakta na KiM, podrške NATO pakta separatističkim težnjama na KiM.
Gospodine ministre, tu formulaciju usvojili su tada predstavnici svih političkih stranaka u Narodnoj skupštini. Tu je NATO pakt definisan kao pretnja i definisan je razlog zašto mi ne smemo da budemo u NATO paktu. Zato što podržava secesiju KiM.
Što se tiče čitavog postupka i aktivnosti u okviru Partnerstva za mir, to ste u pravu. To je sve činjeno, ali u raspravi se to pokušava ignorisati. Pokušava se ignorisati činjenica da se nešto desilo 2008. godine.
Kada se to desilo, sasvim sigurno i kada su u pitanju evropske integracije i kada su u pitanju odnos prema NATO paktu i Partnerstvu za mir moramo stvari gledati u drugačijem svetlu. Aktivnost i procedure do februara 2008. godine, u meri koja se tiče našeg pristupa Partnerstvu za mir, niko ne govori o pitanju standarda, apsolutno je nešto što se ne dovodi u pitanje.
Ali, mera saradnje u situaciji kada neko, vojni savez ili politička organizacija, utiču na to da Srbija gubi deo svoje teritorije i to podržava, to zahteva razgovor, razjašnjavanje. Šta vi radite tamo po pitanju Kosova i zaštitnog korpusa? Što podržavate te ljude, ljude koji su bili u kosovskim terorističkim organizacijama koje su ubijale Srbe?
Gospodine Seniću, što se tiče usvojene deklaracije koja se odnosi na KiM od 2007. godini, a u kojoj se u jednom od članova definiše da je Srbija vojno neutralna država zbog uloge NATO pakta na KiM, moram da vas podsetim da ste vi za to glasali. Vi ste za to glasali 2007. godine.
Sada je suštinsko pitanje, ako je tada mera saradnje Srbije sa NATO paktom bila Partnerstvo za mir i vojna neutralnost, kako to da danas posle proglašenja nezavisnosti KiM i priznanja jednog broja zemalja toga, vi postajete zagovornici članstva u NATO paktu? To je suštinsko pitanje i to je suštinska razlika.
Za nas se nešto desilo po pitanju teritorijalnog integriteta Republike Srbije, koja mora da preispita niz stvari i niz odnosa koji su bili pre tog događaja. Za vas ili za nekog drugog, to je bio razlog za ubrzavanje u nizu integracija. To je suštinsko pitanje – šta se tu desilo?
Druga stvar, ovo što je rekao gospodin ministar, to je tačno. Jedan broj zemalja NATO pakta nije priznao KiM i to zaista sa starne države Srbije treba da bude pozdravljeno i treba da jačamo saradnju sa tim državama. Ali, govorim o zvaničnom dokumentu NATO pakta, koji ne prepoznaje te razlike koje postoje između pojedinih država. On ovde formuliše svoje stavove i politiku. Znam da ste vi dobro upućeni u taj dokument i verujem i jedan broj poslanika koji prati ova pitanja je pročitao taj dokument.
Ovde, u ovom dokumentu, u deklaraciji, pogotovo u ovoj strategiji NATO pakta se vrlo jasno i vrlo konkretno definiše položaj i viđenje NATO pakta kada je u pitanju KiM. Za njih je to nezavisna država.