Gospodine ministre, poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, danas je bilo mnogo reči o Odluci o upotrebi Vojske Srbije u misijama EU za obuku vojnih i bezbednosnih snaga Malija i želeo bih u okviru svoje diskusije da se posvetim ovoj temi i da istaknem razloge zašto poslanička grupa DSS neće podržati ovu odluku.
Želim na početku da kažem, a to kolege iz prethodnog saziva znaju, da je naša stranka bila protiv potpisivanja Sporazuma između Republike Srbije i EU o saradnji u oblasti bezbednosti 2011. godine. Ta konsekventnost, koja je u našem stavu vidljiva svaku put kada je od tada na dnevni red Narodne skupštine dolazio godišnji plan upotrebe Vojske, ovog puta će se ispoljiti.
Mi smo tada rekli, i ja želim ovde ponovo to da ponovim, da je suštinski problem u bezbednosnim odnosima između Republike Srbije i EU upravo zajednička odbrambena i bezbednosna politika EU i sve ono što je ona sadržala kada je u pitanju odnosa prema našoj državi.
Kada je bila rasprava o tom sporazumu mi smo ovde rekli da ne možemo da budemo deo zajedničke odbrambene i bezbednosne politike EU iz prostog razloga što je jedan deo te politike i misija Euleks na prostoru Kosova i Metohije. Tom svojom odlukom o slanju misije, kada se pogleda, EU i sama ta odluka pokazala je želju da podrži nezavisnost naše AP. Pa, kako možemo da delimo zajedničke vrednosti ili zajedničke stavove te zajedničke odbrambene bezbednosne politike sa onim ko podržava razbijanje naše zemlje? U tom smislu, sve odluke koje su nakon toga došle, kada je u pitanju bilo naše protivljenje bilo kakvoj saglasnosti na slanje ili učestvovanje Srbije u misijama EU, mi smo ga jasno ispoljavali.
No, ovde želim da kažem nekoliko spornih pitanja koja se odnose na ovu misiju, a koja se tiču i zakonitosti ove odluke, problema koji se tiču finansijskog aspekta i, naravno, bezbednosnih političkih problema koji proističu iz ove jedne odluke.
Prvo, želim da kažem da je ovo prva odluka koja se donosi van godišnjeg plana upotrebe Vojske. Ovo je prvi put da mi donosimo u Narodnoj skupštini odluku o upotrebi Vojske i drugih odbrambenih snaga Republike Srbije van godišnjeg plana koji se usvaja na početku godine. Zakon o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije vrlo precizno definiše koji su to uslovi kada je moguće ovo uraditi. To definiše u svom članu 8. tački 4) koja kaže: "Izuzetno od odredaba stava 3, koji govori o usvajanju godišnjeg plana, Narodna skupština Republike Srbije može odobriti upotrebu i učešće pripadnika Vojske u operacijama ovog zakona koji nisu predviđeni godišnjim planom...", sada bih voleo, gospodine ministre, da date obrazloženje, "... ako se znatno pogorša bezbednosna i humanitarna situacija u svetu."
Voleo bih da dobijem od vas odgovor kako je to problem u Maliji, koji je objektivno veliki, znatno pogoršao bezbednosnu i humanitarnu situaciju u svetu, da mi moramo da primenimo ovu odredbu zakona? To je vrlo važno da obrazložite, jer je iz te vaše odluke implicira, ono što je govorio moj uvaženi kolega Samardžić, dato onako obrazloženje hitnosti postupka. Vi ovde, po našem mišljenju, kršite ovaj zakon, jer ne može se pod ovom odredbom smatrati ili obrazložiti usvajanje jedne ovakve odluke.
Sa druge strane, nismo čuli u vašem izlaganju, gospodine ministre, kako se ovde štiti nacionalna bezbednost i odbrambeni interesi Republike Srbije, niti ko je vršio procenu bezbednosti rizika. To su sve vrlo važne stvari koje mi ovde želimo da čujemo. Sa druge strane, finansiranje. Evropski savet je u svojoj odluci predvideo troškove od 12 miliona evra, koliko bi trebala da iznosi ova misija EU za obuku oružanih snaga Malije.
Mi učestvujemo, kada gledamo troškove koji su predviđeni ovom odlukom, sa 75 miliona dinara. Naši troškovi u ukupnim troškovima EU iznose oko 6%. Po broju stanovnika, a znamo da su uglavnom donacije evropskih zemalja rukovođene veličinom i brojem stanovnika, mi kao zemlja učestvujemo ili činimo, manje od 2% stanovništva EU, a doniramo ili učestvujemo finansijski iz našeg budžeta u ovoj akciji sa oko 6%. Pa, zašto sama EU kada je ovoliko sredstava izdvojila nije mogla da izdvoji ova sredstva za Republiku Srbiju, imajući u vidu činjenicu da smo mi vašom odlukom jedina zemlja van EU koja učestvuje u ovoj misiji. To su pitanja na koja je jako važno dobiti odgovor.
Želim da kažem još jednu stvar. Saglašavanje sa zajedničkom bezbednosnom i odbrambenom politikom ovde dovodi Srbiju u jednu potpuno kontradiktornu poziciju. Politika danas, koliko god neki želeli da predstave, ili politički odnosi funkcionišu na principima realpolitike, a ne apstraktnih priča o liberalnim konceptima koji su nekad vladali. Postoje interesi država i države se rukovode u spoljnoj politici interesima. Mi možemo da smatramo da legitiman interes zajedničke odbrambene bezbednostne politike EU da šaljući jednu misiju, kao što je Euleks u jednu državu ima interes da razbije tu državu, a šaljući drugu misiju u Mali ima interes da očuva teritorijalni integritet te države. Ali, ne mora Republika Srbija da sledi tu politiku EU u oba slučaja kada to nije u njenom interesu.
To je ključno pitanje, političko pitanje ove odluke. Naravno, ovo je sve proizašlo iz 2011. godine, kada je potpisan Sporazum koji je prethodna vlada učinila.
Ono što, takođe vidimo u najavama, jeste da će se nivo, jeste jedno pitanje koje takođe mora raspraviti, jeste da će se nivo učešća Srbije u multinacionalnim operacijama širiti. Ne vidimo to samo na osnovu izjava predstavnika Vlade Republike Srbije, nego vidimo i na osnovu konkretnih stavova ili odluka ili najava, pa ako hoćete i same Vojske Republike Srbije.
Mi svi znamo da je u okviru Partnerstva za mir, Repulika ili Vojska Republike Srbije, deklarisala određene jedinice koje će kroz takozvano usvajanje standarda NATO pakta doći u status takozvane interoperabilnosti sa pojedinim jedinicama da bi mogli da učestvuju u zajedničkim misijama. Upravo u vezi toga, najavljena je jedna vojna vežba početkom juna meseca, upravo tih deklarisanih jedninica, koje treba da učestvuju u misijama. Ali, postoje najave da će se broj tih jedinica u perspektivi povećavati. Naravno, želim da dobijem odgovor na pitanje u kojim će to misijama učestvovati te nove deklarisane jedinice, najavljuju se da će se podići nivo tih jedinica u rang bataljona, u kojim misijama i na koji način će Srbija učestvovati u daljem periodu. Naravno, pitanje šta su ciljevi u okviru Partnerstva za mir kada se na ovaj način pristupa ovim pitanjima.
Mi želimo da istaknemo jednu dobru stvar. Demokratska stranka Srbije je čvrsto za politiku vojne neutralnosti. I kao što je 2006. godine uzela učešće u Parnerstvu za mir, odlična je odluka da Srbija uput parlamentranu delegaciju u Skupštinu organizaicje dogovora kolektivne bezbednosti koja je bila prethodnog meseca u Sank Petersburgu. Mi želimo kao država, i to je dobro da uspostavimo jednu ravnotežu u bezbednosnoj i vojnoj saradnji sa svim zemljama od kojih možemo da imao interes.
Pretnodnom periodu taj proces saradnje sa NATO paktom je poprilično odmakao kako u domenu organizacije vojske, usvajanje određenih standarda, štabne organizacije vojske, definisanje brigadnog sistema u okviru organizacije. Međutim, odnosi sa Organizacijom dogovora kolektivne bezbednosti i sa Ruskom federacijom su sada samo na nivou ove jedne delegacije.
Dobro je što ćemo doći u priliku da razgovaramo konkretno o vojnoj saradnji o poseti koja je najavljena tokom ovog meseca i uspostavljanju pojedinih vojnih aražmana i kupovine naoružanja i to je dobro. Ali, treba podići i politički nivo te saradnje kada je u pitanju ovaj međunarodni ili vojni savez i time potvrditi politiku vojne neutralnosti.
Ne možemo u isto vreme čineći te napore dopustiti da učestvujemo u jednoj politici ili pridružiti se jednoj politici koju čini EU na takav način da štiteći interese EU, usaglašavajući se sa njenom politikom u stvari učestvujemo u potpuno suprotnim procesima našim interesima. Ko je i šta je EU i njena spoljna politika i bezbednosna pokazalo se upravo na pitanju Kosova i na žalost pogrešnim i lošim odlukama i katastrofalnom odlukom koju je donela Vlada Republike Srbije, štetnom po interese koje se tiče prihvatanja Briselskog sporazuma. To je do spoljne bezbednosti odbrambene politike EU. Ne možemo na taj način deliti iste vrednosti jer se tiče naših suštinskih nacionalnih interesa.
U tom smislu, DSS je i 2011. godine i 2012. godine i evo sada, bila protive pristupanja Srbije zajedničkoj odbrambenoj, bezbednosnoj politici EU, pristupanja i učešća Srbije u vojnim misijama EU i biće to i u buduće. Naravno, ističući, želeći da Srbija učestvuje u misijama pod pokroviteljstvom UN gde učestvuju sve zemlje sveta, pa i one koje su u svakom trenutku i u najtežim trenucima za Republiku Srbiju štitile njen teritorijalni integritet. Hvala vam.

Gospodine ministre, kada sam govorio o torškovima nisam rekao na koji način će se sredstva iz budžeta Republike Srbije obezbediti nego sam postavio pitanje o udelu sredstava koje Republika Srbija vanredno izdvaja u vezi ove misije u odnosu na ukupna sredstva koja je opredelila EU. Evropska unija nas je pozvala da učestvujemo u toj misiji, vanredno, iznenada, posle donošenja godišnjeg plana o upotrebi vojske. Zašto niste pitali ili razgovarali, kako ste već doneli tu odluku, a mi mislimo da nije trebalo doneti, da oni finansiraju naše učešće.
S druge strane, kada govorite o poštovanju Rezolucije 1244, pa trebali bi da pitamo prvo EU da poštuje tu Rezoluciju 1244 upravo na primeru Kosova. Ona je na primeru Kosova baš se nepoštuje, nego se drastično odstupa od nje.
Naveli ste primer Finske. Slažem se sa vama i slažem se sa vama da se učešćem u mirovnim misijama doprinosi ugledu države i vojske, ali sa EU Finska nema problem koji ima Srbija. Nema problem teritorijalnog integriteta. Mi ne govorimo o misiji UN, govorimo o misiji EU i sporu koji mi imamo sa EU. Ta politika, koju EU, govorim o odbrambenim, bezbednosna politika njena se manifestovala neprijateljski prema Srbiji, upravo na primeru slanja Euleksa na KiM. Taj problem nema Finska. Znači, naš stav je apsolutno za podršku učešća Srbije u misijama koje organizuju UN, ali na poziv EU dok se ovaj spor ne raspravi sa EU mi ne možemo da učestvujemo.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, zaista je zanimljivo bilo slušati ovu diskusiju o trajanju pravnih posledica osude. Ja bih samo ukazao na činjenicu koju imamo danas u Narodnoj skupštini, da ipak raspravljamo o jednom posebnom zakonu koji izlazi izvan okvira opšteg krivičnog zakonodavstva. Ta činjenica je vrlo važna kada se razgovara i o ovom predmetu koji se tiče pravnih posledica osude.
Ako već razgovaramo o tome da postoji poseban zakon, to znači da su postojale posebne okolnosti koje su dovele do donošenja ovog zakona i to znači da država treba na poseban način da reaguje na stepen društvene opasnosti koji postoji izvršenjem ovog krivičnog dela.
Tako da, razmatranje kako da rešimo pitanje pravnih posledica osude u okviru opšteg zakonodavstva bi moglo biti predmet da se ova materija našla u okviru opšteg krivičnog zakonodavstva. Zato danas razgovaramo o produženom ili, kako mi predlažemo, trajnom trajanju pravnih posledica osude.
Ono što je važno reći jeste na koji način država treba da reaguje na ovako visok stepen društvene opasnosti i šta u krajnjoj liniji ova norma može da znači. Ako želimo maksimalnu zaštitu maloletnika, a u ovom slučaju, kada se gledaju pravne posledice osude i javnog morala, norma mora biti tako koncipirana da ima i preventivno dejstvo. Norma mora da ima i preventivno dejstvo. Mi mislimo da je najjače preventivno dejstvo, saglasno stepenu društvene opasnosti krivičnog dela, upravo trajno trajanje posledica osude, jer štitimo javni moral tako što nikada takva osoba ne može da stekne javnu funkciju, nikad, za razliku od kolega koji misle da može nekad, mi smatramo da ne može nikad, kao što takva osoba nikada ne može da dođe u priliku da radi sa maloletnim licima.
Moja koleginica Milica Radović je dosta o tome rekla. Želeo bih sam da kažem da, ako se pogledaju sve ostale mere koje se predlažu ovim zakonom, ova mera je konzistentna tim merama. Nema ublažavanja kazne, znači, nema ograničenja, nema uslovnog otpusta, nema zastarevanja, nema krajnjih rokova, pa hajde da onda uvedemo još jednu meru gde nema ograničenja i krajnjih rokova, a to je trajno trajanje pravnih posledica, odnosno trajnost ovoj meri. Tako ćemo dobiti jedan zaokružen sistem, moram da kažem, pooštrenih mera, na koji država treba da reaguje kada je u pitanju objekt zaštite. Nema uslovnog otpusta, nema uslovne osude, nema zastarelosti, nema roka za trajanje pravnih posledica osude.
Još jednom podsećam, ovo radimo i ovo predlažemo, i sve ove ostale mere koje izlaze iznad opšteg zakonodavstva, zato što se radi o posebnom zakonu i zato što smatramo da takva lica ne mogu da stiču javne funkcije i ne mogu da dođu nikad u priliku da zasnuju radni odnos da bi radili sa maloletnim licima. Mislim da ćemo na taj način zaštititi i maloletna lica i javni moral. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, naš amandman, naša intervencija u članu 57. se odnosi, naravno pod pretpostavkom da se uđe u čitav ovaj postupak koji smo mi po prvobitnom predlogu i osporili, tražimo da se briše član 55, ali u situaciji da Vlada ne prihvati ovo rešenje i da se uđe u postupak prodaje privremeno oduzete imovine.
Kada je u pitanju prodaja pokretne imovine, predlažemo u članu 57. stav 2. lako kvarljiva roba, znači, ovde se definiše u članu 57. da se čitav postupak obavlja usmenim javnim nadmetanjem, i to je dobro rešenje. Međutim, u stavu 2. se govori o lako kvarljivoj robi i životinjama. Govori se da se oni mogu prodati bez usmenog javnog nadmetanja.
Razumemo i tu situaciju, no smatramo da ipak to treba da bude učinjeno po tržišnim cenama. Ako insistiramo da se spreči svaka mogućnost korupcije u ovoj situaciji koja može da se dogodi, jer, prosto, ne znamo koja je cena, neposredna je pogodba. Smatramo da je najbolje rešenje da se time, u krajnjoj liniji, sva ta imovina namirila na način na koji je neophodno, a to je da se postigne puna vrednost te imovine, da se prihvati jedno ovakvo rešenje. Sve drugo može proizvesti probleme. Kažem, može dovesti i do korupcije u postupku, a s druge strane, obezbediće se i sama ta vrednost imovine. Da ne govorimo kakve to može imati posledice u situaciji da se donese oslobađajuća presuda i da je ta imovina prodata ispod tržišne cene. Hvala.

Povreda dostojanstva. Gospodine predsedniče, mislim da ste morali da reagujete na izjavu prethodnog govornika da je gospodin Marko Jakšić svojim izlaganjem govorio na taj način da je to bila tortura.
Znate šta, možda je za nekoga tortura to što se izražavao, i davao političke stavove sa kojima se on ne slaže. Ali, kvalifikovati govor narodnog poslanika u Narodnoj skupštini, kao torturu je duboka uvreda ovog doma i svih narodnih poslanika. Mislim da je to neprihvatljivo. Ako neko ne može da sluša drugačije političke stavove, ima mogućnost da to sebi uskrati. Ali, kvalifikovati torture, zato što se razlikujemo u stavovima, zato što ukazujemo propuste prethodne vlasti. Molim vas, ja bi ovu priliku zaista iskoristio da takve stavove ovde ne dopustimo. Inače, možemo onda različito kvalifikovati i šta su radili predhodnici u vezi njihove politike. Nikada to nećemo činiti. Želimo da se vodi dostojanstvena rasprava.
Gospodin Marko Jakšić je rekao, i izneo razloge zašto nije dobro u ovom trenutku formirati anketni odbor, važnom trenutku za Srbiju. Izneo je sve argumente vrlo detaljno i precizno. Ako je to za nekoga tortura, molim vas da sledeći put reagujete i zaštitite dostojanstvo Narodne skupštine, da je to apsolutno ne prihvatljivo. Davno takvu kvalifikaciju, govor jednog narodnog poslanika nismo čuli. U isto vreme, neko to kvalifikuje torturom, pojedini poslanici su začepili uši.
Gospodo, ako ne možete da slušate, izađite, jednostavno ako vam se ne sviđaju nečiji stavovi. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, u načelnoj raspravi je rečeno da je ovo u stvari najvažniji i najosetljiviji član u čitavom zakonu. Manje više, čitava rasprava se vodila oko člana 4. i posledica koje član 4. može da izazove.
Ono što želim da kažem da je apsolutno nesporno i verujem da ovde postoji volja kod svih, želja, namera, da se ceo posao uvođenja u jedan pravni poredak svih milion i 300 hiljada objekata obavi. To je u interesu građana i u interesu države. Ta tema nije sporna i verujem da namere svih koji su ovde u Narodnoj skupštini, predlagača zakona, ali i predstavnika vlasti i opozicije su potpuno iste.
Stvar koja se ovde postavlja jeste kako da obezbedimo trajnu pravnu sigurnost svim ovim građanima, ako se uđe u ceo ovaj posao. Govoriću ovde upravo sa tog aspekta, sa pravnog aspekta, ukazujući na odluku Ustavnog suda koja može da stvori velike probleme kada se ovaj zakon bude sproveo, a upravo sa aspekta pravne sigurnosti. Ta odluka uopšte nije bezazlena za primenu ovog zakona, pogotovo u odnosu na član 4. Zato ću neke stvari, koje se tiču ovog člana 4, a koje se odnose na uspostavljanje prava svojine na zemljištu koje nije u vlasništvu osobe koja je vlasnik objekta i naravno mogućnost upisa prava svojine, kako se ovde predviđa, na objektu lica koje je bespravno izgradilo objekat.
Mogu da kažem da je ovaj amandman bolje rešenje od osnovnog dela teksta, ali ni on ne rešava ovaj problem pravne sigurnosti. Sasvim sigurno, on će u razgovoru sa kolegama koji su podneli amandmane rešiti problem. Na relaciji vlasnik objekta – vlasnik zemljišta moći će se postići bolja cena, možda će taj period od dve godine dovesti do toga da se taj odnos relaksira između onoga ko je uspostavio, podigao nelegalni objekat na zemljištu onoga koji sada potražuje da se taj problem reši.
Bojim se da će ovaj zakon kada dođe pred Ustavni sud imati isti ishod kao što je imao i Zakon o planiranju i izgradnji iz 2009. godine i one odredbe koje se odnose na legalizaciju.
Ovu priliku bih iskoristio upravo na one delove Odluke Ustavnog suda koje se tiču uspostavljanja prava vlasništva nad zemljištem. U Odluci Ustavnog suda se doslovno ovako kaže – sud konstatuje da se osporenom odredbom uvodi dodatna pogodnost za bespravne graditelje. Znači, ovde govorimo o onima koji su bespravno podigli objekat na tuđem zemljištu, i to direktnim uspostavljanjem osnova da se u njihovu korist, a na teret trećih lica, suvlasnika ili subkorisnika zemljišta pribavi nedostajući osnov za raspolaganje, odnosno sticanje prava na zemljište.
Znači, Ustavni sud direktno govori da je to neustavno i kaže – sud ocenjuje da je Ustavom zajamčeno pravo mirnog uživanja svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, što je u ovom slučaju pravo susvojine ili sukorišćenja, ne može u smislu odredaba člana 58. Ustava biti oduzeto dejstvom ove zakonske pretpostavke. Član 58. Ustava dopušta oduzimanje ograničenja prava svojine samo u javnom interesu, što u ovom slučaju nije takva situacija, ali se govori o interesu lica koje je bespravno podiglo objekat, i to uz naknadu i ne dopušta ovakav osnov sticanja prava na zemljištu, niti takva norma zakona, ako se izuzme da iskazuje pravni interes za daljom legalizacijom.
Znači, Ustavni sud je decidirano rekao da nije moguće na osnovu člana 58. Ustava Republike Srbije uspostaviti pravo svojine na zemljištu na kome je podignut bespravni objekat. Naše pitanje i naša tema jeste kako ćemo svim onim građanima koji zaista s pravom i gledaju i očekuju da se njihovo pravo reši danas u Narodnoj skupštini, i to svi mi želimo, kako će se njima obezbediti pravna sigurnost, ako neko sutra pokrene pred Ustavnim sudom postupak za ocenu ustavnosti?
Njima će, naravno, na osnovu ovog zakona i na osnovu amandmana koji je usvojen, biti upisano pravo svojine, kako se kaže u stavu 1. usvojenog amandmana, i nakon dve godine, bilo dogovorom između vlasnika zemljišta ili lica koje je vlasnik objekta, bilo na osnovu odluke nadležnog organa poreske uprave, to pravo će biti upisano. Ali, šta će biti posledica ako se pročita ova identična odredba, koja je bila u istoj takvoj situaciji pre toga? Da li će njima biti zajamčena dugoročno pravna sigurnost, ili će neko sutra njima da kaže – ne, ne, sve ovo što ste vi sada upisali mora da se poništi jer je Ustavni sud doneo takvu odluku?
Naša dilema je ovde samo u tom smislu da li možemo trajno da rešimo pravnu sigurnost građana, znajući ovu odluku Ustavnog suda? Vi znate da smo mi mnogo kritikovali Ustavni sud. Naša stranka ima veoma velike zamerke, ali njihove odluke moramo da poštujemo. Sada ih kritikujemo zato što nemaju hrabrosti da donesu odluke povodom osporenih uredbi Vlade Republike Srbije. Ali, koju god odluku donesu, pa i ovu odluku, svi državni organi Republike Srbije moraju da poštuju. Znači, čitava današnja diskusija jeste želja da se uspostavi potpuna pravna sigurnost onih građana koji sada s pravom očekuju da se njihov problem, koji se tiče legalizacije, reši. Mi podržavamo svaki taj napor, ali želimo da on bude trajno rešen.
Čitajući ovu odluku Ustavnog suda, bojim se da ćemo biti svedoci da će Ustavni sud doneti još jednu takvu odluku koja će osporiti ove odredbe. Naravno, tu je i onaj deo o kome su kolege ovde govorile, a koji se tiče jednakosti građana i sud bukvalno kaže – sud smatra da uslov pravne jednakosti zahteva i dopušta samo onaj oblik prelaska prava na objektima stečenim protivpravnom izgradnjom u režim pravno priznatih odnosa, koji bi se temeljio na naknadnom izvršavanju svih obaveza u pogledu izgradnje objekata koji terete svakog investitora zakonite izgradnje. Znači, vrlo su precizne ove odluke Ustavnog suda. One su takve kakve jesu, a sada je na svima nama da građanima kažemo šta se realno u njihovoj pravnoj sigurnosti dobija ovim zakonom, a šta mogu da očekuju ako se postupak pokrene pred Ustavnim sudom i kakve komplikacije mogu da se dese ako Ustavni sud donese ovakvu odluku. Vrlo je važno da ovo imamo u vidu kada odlučujemo o ovome.
Znači, pitanje sticanja prava na zemljištu koje nije u vlasništvu lica koje je bespravno podiglo objekat rešeno je članom 58. Ustava, koji definiše pravo na imovinu - jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Stav 2. – pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu. To bi bio neki novi zakon o eksproprijaciji ili tako nešto, gde bi država proglasila da se u javnom interesu oduzima iz prava vlasništva, recimo, svo to zemljište, ali to može biti i nekim drugim zakonom. Ovim zakonom, bojim se da će se privremeno rešiti to pitanje, ali dugoročno neko može da postavi pitanje - da li je ovo bilo u skladu sa Ustavom? Hvala.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naša poslanička grupa je zaista pristupila ovoj temi vrlo ozbiljno i 2011. godini i 2012. godini, i sada, jer smatramo da institut javnog beležništva zavređuje takvu pažnju.
Kada smo govorili 2011. godine u jednoj atmosferi kada je sprovođena jedna reforma pravosuđa, govorili smo o činjenici da svi subjekti koji učestvuju u sistemu pravosuđa i posledice koje se tiču jednih ili drugih u domenu, izmene zakona, koje dotiču jedna drugu, ne mogu biti izdvojene. To je slučaj i sa javnim beležništvom. Položaj sudija, položaj tužilaca, advokata, javnih beležnika, izvršitelja, zakoni koji uređuju njihov rad ili sistemski zakoni koji se tiču materije parničnog postupka, izvršnog postupka, krivičnog postupka, kada se donose, i te kako utiču na sve segmente ovog sistema pravosuđa.
Politika koja je objašnjavana kada je uvođen institut javnog beležništva bila je, kako omogućiti građanima lakši pristup pravdi i kako omogućiti suđenje u razumnom roku.
Razmišljalo se koji su to načini i koji su to modeli. Onako kako je sve izvedeno u ukupnom konceptu reforme pravosuđa, izazvalo je ogromne probleme. Pokušaću da ukažem koje probleme, ukoliko se ne reše drugi segmenti pravosuđa, može izazvati i funkcionisanje samog instituta javnog beležništva, koje je i te kako važno i značajno, jer vi ste u jednom trenutku rekli ministre da je to jedna ideja koja se od 2000. godine provlačila i dobila je svoj zakonski okvir 2011. godine, a sada kasnimo sa njenim uspostavljanjem.
Mi smo se te 2011. godine bavili temom prenosa javnih ovlašćenja, na javno beležništvo, prenosom javnih ovlašćenja na izvršitelje i to je bilo obrazlagano na taj način da će upravo prenos javnih ovlašćenja omogućiti rasterećenje sudova, suđenje u razumnom roku i faktički, sudovi će se baviti samo tom temom, a građanima će pristup pravdi biti olakšan.
Sve bi to bilo u redu da se nisu desile druge stvari koje su se realizovale unutar te reforme pravosuđa, koje su stvorile probleme ili će stvoriti probleme, posredne ili neposredne.
Ušlo se u reformu tako što se izmenila sudska mreža. Smanjen je veliki broj, ukinut je veliki broj osnovnih, tada opštinskih sudova. Formirana su 34 osnovna suda. Njihove nadležnosti su umanjene. Deo tih nadležnosti je prenet na više sudove i u tom trenutku mi smo imali u mestima gde su bili opštinski sudovi, tada sudske jedinice, prazne sudijske sale, prazne sudijske kabinete i prepune kancelarije u kojima se overavaju ugovori. Ideja sa javnim beležništvom je upravo bila da se taj problem reši tako što će ti poslovi biti preneti na javno beležništvo.
Građani su nakon toga bili prinuđeni da veliki broj svojih prava ostvaruju u mestima izvan svog prebivališta. Mi smo tada ukazivali, prosto želim ovom prilikom da kažem da se ta stvar mora zaista celovito i zajedno posmatrati, da mi možemo biti suočeni vrlo brzo, da uvođenjem javnog beležništva, zadržavanjem ovakvog stanja sudske mreže, bude ugrožen jedan drugi važan segment sistema pravosuđa, a time ugrožena i mogućnost ostvarivanja prava i od strane građana, a to je advokatura u malim mestima.
Advokatura u malim mestima u situaciji kada nemate osnovne sudove, kada osnovni sudovi ili jedinice imaju manje nadležnosti i kada imate sada uvođenje javnog beležništva, na koga se, moram tako da kažem, najveći deo tih egzistencija advokature odvijao kroz, što to ne reći, i overavanje i sačinjavanje ugovora. Ako se bude gasila advokatura u malim mestima, onemogućiće i same građane u pristupu pravde. Oni će morati da idu u veća mesta, da se izlažu višim troškovima i ukoliko se ne krene u hitnu promenu sudske mreže i vraćanja osnovnih sudova, mislimo da ćemo ući u drugu vrstu problema, koji sasvim sigurno nije cilj.
Mi podržavamo, naša poslanička grupa, uvođenje javnog beležništva, podržavamo prenos javnih ovlašćenja. Naš stav je bio, ovde želim da kažem ministre, da upravo zbog činjenice da se tako važna ovlašćenja prenose, pored overe ugovora, tu su i domeni vanparničnog postupka, da su se javni beležnici trebali birati u Narodnoj skupštini, a da tako velika ovlašćenja koja su data ministarstvu i ministrima ne treba da budu data. Naš koncept je bio izbor javnih beležnika u Narodnoj skupštini.
Pozitivna strana javnog beležništva, koja mislim da ovde danas u diskusiji nije dobro shvaćena, ne odnosi se samo na građane i na mogućnost da građani brzo realizuju svoju potrebu da sačine ugovor i da rešavaju, nego na samu privredu. Svi koji su bili nekada u prilici da overavaju ugovore, mogu da zamisle kako izgleda atmosfera kada jedan poslovan čovek treba da overi ugovor, kada overivači rade do dva-tri sata, da do tri sata zaključavaju, da ne žele da izađu, uglavnom niti im predsednici sudova dozvoljavaju da izađu na teren, njima je potrebno da ga možda overe u pet, u šest, u sedam sati, kada su to u mogućnosti, baš tog dana. Prema tome, jako pozitivnu stranu javnog beležništva ima i na prinudu i to ne treba da se ovde potceni.
Zato mi mislimo da ovo sve nedopustivo kasni, jer mi nismo rešili taj problem ni rasterećenja sudova, nismo rešili problem koji je potreban za samoprinudu. Prema tome, ovo moje obraćanje je bilo samo u toj funkciji da se ne može nijedan sistem pravosuđa, nijedan subjekt pravosuđa izdvojiti posebno, niti se posmatrati da ono što se dešava njemu kroz donošenje zakona i njegovo funkcionisanje, ne tiče se ostalih. Samo sam izdvojio jedan segment koji se tiče advokature koja je jako vezana za javno beležništvo, za njegovu egzistenciju. U krajnjoj liniji, od egzistencije i advokature zavisi i mogućnost da građani ostvare svoja prava koja su im zajamčena Ustavom i ostalim propisima. Prema tome, pozivam vas ministre da što pre sa izmenom mreže sudova dođete u Narodnu skupštinu. Hvala.

Gospodine ministre, gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, naša poslanička grupa je podnela četiri amandmana na ovaj predlog zakona i mogu da kažem da su oni uglavnom usmereni na rešavanje pitanja, koje, nažalost, mislim da nije na najbolji način rešio osnovni tekst zakona. To je pitanje kako uravnotežiti potrebu da se zaštiti ili omogući efikasno sprovođenje i zaštita bezbednosti kroz funkcionisanje ovih službi i zaštita ljudskih prava? O tome je bilo veoma mnogo sporova kada je ovaj zakon usvajan u Narodnoj skupštini 2009. godine. Neka rešenja, kao što ste videli, osporena su pred Ustavnim sudom i na osnovu Odluke Ustavnog suda mi danas raspravljamo o izmenama i dopunama ovog zakona.
Mi smo i u načelnoj raspravi dosta govorili o članu 10. ovog zakona. Nekoliko kolega je o tome govorilo. Prosto smo razmišljali na koji način da se izađe iz jednog vrlo opasnog problema koji može da stvori član 10. ovog zakona, tj. član 15. osnovnog teksta zakona. Tiče se preduzimanja određenih radnji bez prethodno pribavljene saglasnosti nadležnog suda. Naravno, ni jednog trenutka nije bilo sporno da se takve mere preduzimaju i da se dopusti predstavnicima Agencije da to čine u slučajevima unutrašnjeg međunarodnog terorizma. Ta stvar prosto zahteva ovu vrstu reagovanja i ovu vrstu saglasnosti, jer danas upravo, manje-više, u nekoliko diskusija slušamo o takvim pojavama i takvim slučajevima. To nije sporno, ali razlozi hitnosti je jedan pravni standard koji može da stvori ogromne probleme u svojoj primeni i moguće zloupotrebe.
Šta znači razlozi hitnosti i ko je taj ko ceni razloge hitnosti i šta sve može da bude obuhvaćeno pod razlozima hitnosti? Praktično sve. To je jedno diskreciono pravo koje ima direktor VBA, koji pod razloge hitnosti preduzimanja mera bez ovlašćenja suda može da stavi različite stvari. Ne želim da kažem da će se to uvek desiti kao zloupotreba, ali ne isključujem mogućnost da to može biti zloupotreba. Ne vidimo da tih osam sati, koliko je potrebno za stav suda, predstavljaju problem. Rekli smo da izuzimamo situaciju unutrašnjeg i međunarodnog terorizma.
Ponudili smo ovde jedno rešenje za koje mislimo da je prelazno, a da bi u novom tekstu zakona bilo najbolje, kroz jednu javnu raspravu i kroz iskustva koja imaju predstavnici vojnih agencija, čak deo koji se odnosi na razloge hitnosti izbrisati. Jer, ako želimo da sprečimo mogućnost zloupotreba, ako želimo da se zaista ljudska prava zaštite u potpunosti, da sudovi imaju potpuni nadzor nad primenom svih mera, onda bi bilo dobro da se ova situacija isključivo svede na okolnosti koje se tiču terorizma. Mi smo ovde stavili - u slučaju hitnosti, kada je odlaganje privremenih mera onemogućilo postizanje cilja zbog kojeg bi bile preduzete. Naravno, i to podrazumeva određeno objašnjenje, ali pošto se radi o predlogu izmena i dopuna zakona, ovo bi sigurno umanjilo tu mogućnost ili širinu, kako je ovaj pravni standard definisan u članu 10, ali sa tendencijom da se u perspektivi izađe iz ovog problema.
Jako je važno da, ako se već ide u otklanjanje svih sumnji u rad službi, a o značaju vojnih službi smo ovde i te kako mnogo govorili, pogotovo vojnih službi koje su možda i u javnosti i u struci nekako bile, hajde da kažem, manje vrednovane nego sama BIA, mislim da one takođe, zbog ozbiljnosti značaja pretnji kojima se one bave, treba da dobiju veoma veliki značaj. U tom smislu, sve aktivnosti i predloge koji se tiču poboljšanja njihovog rada i finansijskog i materijalnog i kadrovskog mi ćemo uvek da podržimo. Ali, baš iz tog razloga, ako jačamo u profesionalnom smislu službe, treba da onemogućimo kroz zakonska rešenja svaku mogućnost kritike i napada da te službe zloupotrebljavaju zakon, tako što ćemo eliminisati iz teksta zakona sve ono što može biti problematično, a što se tiče ljudskih prava.
U tom smislu je i naš amandman. Nije nam jasno zašto je on odbijen, ali u svakom slučaju, verujemo da će kroz diskusiju u javnosti koja će biti oko novog teksta zakona, ova tema, vrlo važna tema sa stanovišta i funkcionisanja službe, ali i ljudskih prava biti pravilno vrednovana i razmotrena. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, predstavnici vojnih agencija, dame i gospodo narodni poslanici, naša intervencija u ovom članu zakona odnosi se na situaciju produženja primene mera.
U načelnoj raspravi mi smo istakli jedno pitanje koje se ticalo da li ovim zakonom, zakonom koji definiše rad vojnih agencija treba da se uređuje pitanje nadležnosti sudova za postupanje u ovakvim situacijama. Čuli smo odgovor, kroz diskusiju i kroz podnete amandmane ili odgovore na amandmane, da bi to bilo mesto. Mi smo smatrali da je bolje da se sačekalo, jer ovo što ministar Selaković najavljuje nove zakone iz oblasti pravosuđa gde bi se verovatno i zakoni koji se tiču nadležnosti sudova, definisali.
Ali, kada je već urađeno ovako onda smo mi smatrali da prihvatajući taj stav da i mi intervenišemo našim amandmanom. Tiče se upravo pokušaja zaštite, zaštite ljudskih prava u situaciji kada se mere koje se odnose na član 12. osnovnog teksta zakona od tačke 5. do tačke 8. vrlo ozbiljne i koje se tiču tajnog elektronskog nadzora komunikacija i informacionog sistema radi prikupljanja zadržanih podataka o telekomunikacionom saobraćaju. Tajno snimanje i dokumentovanje razgovora na otvorenom i zatvorenom prostoru, korišćenju tehničkih sredstava. Tajni nadzor sadržaja pisanih i drugih sredstava komuniciranja uključujući tajni elektronski nadzor sadržaja komunikacija informacionih sistema i tajni nadzor i snimanje unutrašnjih objekata i zatvorenih prostora i predmeta.
Predviđeno je da u članu 11. znači, u članu 17. osnovnog teksta zakona, da se ovi postupci mogu produžiti za još šest meseci. Mi smatramo, naravno, uvek postoji mogućnost i opravdanje da se takva odluka donese, ali upravo u toj situaciji analogno drugim procesnim slučajevima, mi smo smatrali da tu odluku treba da donese sudsko veće, a ne isti sudija koji je doneo ili procenjivao potrebu za ovim merama kada je prvi put donosio takvu odluku.
Radi se o ozbiljnim merama koje mogu da zadiru u važna ljudska, ustavna prava i slobode i šest meseci nije mali rok ali kažem, razumevajući potrebu da predstavnici vojnih agencija procene da te mere treba nastaviti, da ipak sudsko veće treba da ima potpunije i tačnije podatke zašto se te mere trebaju produžiti, a ne isti sudija, samo jedan sudija, pojedinac, taj koji je donosio odluku.
Smatramo da bi u tom slučaju opet, to je bila intencija svih naših amandmana, bila otklonjena bilo kakva mogućnost da se stavi kritika da ovaj zakon može da služi za različite zloupotrebe ili korišćenje ovako osetljivih stvari kao što su ove mere da bi se izašlo izvan nadležnosti ili okvira za koje su one definisane.
Sudsko veće svim svojim nadležnostima uz dodatnu, kako smo mi naveli u samom amandmanu, dodatno pojašnjenje od strane direktora VBA zašto je potrebno još šest meseci da bi se potkrepila odluka koja bi bila doneta od samog sudskog veća. Mislimo da je to nešto što bi bilo dobro i ako vi u obrazloženju amandmana, zašto ga odbijate navodite da bi to uticalo na organizaciju nadležnosti sudova, a mi mislimo da sama činjenica da se uvodi Viši sud i Vrhovni kasacioni sud u ceo ovaj postupak jeste zadiranje u to. Ali, ako se već u to ušlo mislimo da je ovo bolje rešenje koje smo mi predložili. Ipak, viša instanca ovakvoj jednoj meri uključenje ove mere treba da odlučuje, a to je u svakom slučaju sudsko veće obzirom da praksu sudskog veća imamo u nizu drugih slučajeva. Hvala.

Javljam se na repliku, s obzirom da je pomenuta DSS i Ustavni sud, inicijativa, predlog za ocenu ustavnosti koji je pokrenula naša poslanička grupa. Mi kao poslanička grupa imamo krupne zamerke na rad Ustavnog suda. Više puta smo o tome govorili ovde javno u Narodnoj skupštini i kroz iznošenje stavova stranke. Smatramo da je trenutak da se i Narodna skupština pozabavi time kako radi Ustavni sud i koliko mi svi ovde trpimo zbog rada ili nerada samog Ustavnog suda. Veliki broj inicijativa koje su pokrenuli narodni poslanici čeka. Mi ne znamo koji su kriterijumi po kojima se oni uzimaju u rad. Neki se predmeti rešavaju preko reda, neke inicijative, kao što je naša inicijativa za ocenu ustavnosti statuta Vojvodine čeka četiri godine, neka se rešava za pola godine. Sada smo u situaciji da Ustavni sud, predlog koji smo mi pokrenuli za ocenu ustavnosti, četiri uredbe, ne želi da odlučuje.
Ovde smo čuli stav da je pokrenut predlog za zastoj od strane Ministarstva pravde. Vi, kao što znate, gospodine ministre, mi se ne slažemo i smatramo da Ministarstvo pravde nije uopšte ovlašćen da pokrene pitanje zastoja. Pošto nije donosilac uredbi, to može biti samo Vlada Republike Srbije. Suštinski je problem da Ustavni sud o tome ćuti i faktički zaustavlja proces. Mi insistiramo da Ustavni sud donese odluku, umesto da se u svim važnim i krupnim političkim pitanjima stavlja ceo predmet pod tepih. Ne žele da se rešavaju politička pitanja ili se čeka neki interegnum između dve vlade da bi se odlučilo.
Moramo konačno da se pozabavimo time kako radi Ustavni sud, da ne bismo dolazili u situaciju da stalno budemo zbog njegovog odlučivanja ili neodlučivanja predmet rasprava o pojedinim njegovim odlukama. Neka Ustavni sud donosi odluke što pre. Tiče se to svih građana, a pogotovo ove teme kao što je KiM, ove četiri uredbe.

Gospodine predsedavajući, član 27. Molim vas da čitavu ovu raspravu o jednoj izuzetno važnoj temi dovedete u onaj nivo koji zaslužuje rasprava o Vrhovnom kasacionom sudu i jednoj najvažnijoj instituciji u oblasti pravosuđa.
Mi smo se danas ovakvom diskusijom bacili vrlo negativno na sve najvažnije institucije, prateći diskusiju danas narodnih poslanika, i Vrhovni kasacioni sud, i Ustavni sud, i Narodna skupština, i predsednik Republike. Ove rasprave utiču na urušavanje svih najvažnijih institucija u Republici Srbiji.
Poslanici DSS, koleginica Milica Radović, trudila se da ovoj temi priđe krajnje ozbiljno, sa argumentima koji bi pomogli da se iz ovog pravnog problema izađe na najbolji mogući način, trudeći se da poštujemo dostojanstvo institucije, bez obzira šta mi mislimo i o izboru 2009. godine, tada smo to rekli, i bez obzira šta mislimo o današnjoj sednici.
Ja ostavljam kolegi Milošu Aligrudiću da li će da učestvuje dalje u raspravi, ali način na koji smo mi danas diskutovali je nešto što je ne primereno ovako važnoj temi i želji svih nas da poštujemo institucije Republike Srbije.
Molim vas još jednom da prekinemo ovu raspravu na ovaj način i da se vratimo ovom pitanju, poštujući prisustvo ministra, prisustvo Visokog saveta sudstva i nadam se značaju ove rasprave. Hvala.

Želim da odgovorim na navode koji su ovde izneti. Demokratska stranka Srbije i Vlada Vojislava Koštunice je podržala zaključivanje naftno-gasnog sporazuma sa Ruskom Federacijom zato što smatra da je to izuzetno dobar i važan posao za Srbiju. Ovde je izneta teza da je NIS data za Kosovo. Mislimo da je ceo ovaj posao koji će sada uslediti, nadam se, usvajanjem ovog zakona dobar i da će doneti nove investicije u Srbiju i obezbediti njenu energetsku stabilnost i zaposliti nove ljude i sasvim sigurno rešiti mnoge probleme koje Srbija u ovom trenutku ima.
To su bili osnovni motivi, a mi se kroz partnerstvo koje se razvijalo u okviru ovog posla i saradnju koju smo imali sa Ruskom Federacijom zahvaljujemo Ruskoj Federaciji za podršku koju je dala Republici Srbiji u odbrani njenog teritorijalnog integriteta, a pogotovo u Savetu bezbednosti UN kada je sprečeno usvajanje Ahtisarijevog plana.
Što se tiče glasanja za ovaj sporazum, ovde je izneta jedna tvrdnja da je na sednici na kojoj je usvojen naftno-gasni sporazum DSS glasala za SSP. To nije tačno. Demokratska stranka Srbije i njeni članovi tada u Vladi su izašli i nisu podržali SSP, jer je on potpisan u trenutku kada je EU odlučila da Republici Srbiji, priznanjem velikog broja njenih članica, oduzme teritorijalni integritet tako što će priznati nezavisnost Kosova. Smatrali smo da je to pogrešan korak i zato nismo podržali SSP. Hvala.

Gospođo ministar, gospođo potpredsednice, kolege narodni poslanici, u današnjoj raspravi mnogo se govorilo o pozitivnim efektima ili uopšte o efektima ovakvog jednog naftno-gasnog sporazuma između Srbije i Ruske Federacije, i oni dobronamerni i oni nedobronamerni različito su tumačili strukturu vlasništva, efekte koje smo dobili na osnovu privatizacije NIS, prihode u budžetu i sve ono što je pratilo i osporavanja, ali u najvećem broju slučajeva od strane narodnih poslanika podršku sporazumu iz 2008. godine.
Nisu samo finansijski efekti ti koji treba da ukažu na značaj i pozitivne strane ovog sporazuma. Vi ste, gospođo ministar, u jednom trenutku rekli dve kvalifikacije koje ja podržavam, a to su stabilnost i sigurnost, između ostalog stabilnost i sigurnost, i to stabilnost i sigurnost u domenu i ekonomske bezbednosti i stabilnosti i u domenu, ako hoćete, nacionalne bezbednosti i stabilnosti.
Da nije bilo sporazuma između Srbije i Ruske Federacije u ovom domenu, kako je planirano od strane same te EU, koja je imala ideju kako da reši svoje probleme sa snabdevanjem gasom ili kako da reši problem svoje diversifikacije snabdevanja gasom, mi bismo imali, da je zaživeo taj koncept "Nabuka", jedan projekat koji je imao cilj da zaobiđe Srbije. Svi koji su pratili polemiku ili razvoj te ideje videli su da je on tik uz granicu Srbije trebalo da zaobiđe Srbiju.
Sporazum koji je potpisan sa Ruskom Federacijom, to što je EU želela da ne obezbedi Srbiji, upravo je on obezbedio. Obezbedio je da Srbija dobije stabilno snabdevanje gasom i da postane, hajde da kažemo, jedna od najvažnijih segmenata na putu gasovoda "Južni tok". Nema potrebe da ovde ponavljam delove diskusija koje se odnose na strategiju energetike koja definiše gas kao najvažniji energetski izvor Srbije u 21. veku. Nema potrebe da govorimo o tome u kojoj meri će rasti potražnja za gasom. O tome su moje kolege dosta iscrpno govorile.
Želim da ukažem na jedan segment koji mislim da je takođe važan. Činjenica da će Srbija biti važno čvorište na gasovodu "Južni tok", da će se iz nje snabdevati gasom veliki broj okolnih zemalja, stavlja pitanje i nacionalne bezbednosti Srbije u prvi plan, ne samo same države Srbije, nego i korisnika gasa u okruženju, pa i svih onih država koje su neposredno uključene u izgradnju "Južnog toka".
Jedan od suštinskih pozitivnih aspekata ovog sporazuma jeste da će nacionalna bezbednost Srbije biti ojačana. Sasvim sigurno, tako jedan značajan projekat, od koga zavise životi miliona ljudi u različitim državama, podići će nivo naše bezbednosti da nikada više nećemo moći da dođemo u situaciju da budemo kao država bombardovani, kao što je bilo 1999. godine.
Osim toga, ta činjenica da od stabilnosti Srbije zavisi snabdevanje velikog broja zemalja u regionu omogućiće da Srbija jača svoju bezbednost kroz saradnju sa drugim državama i da će one imati interes da Srbija bude stabilna i da će bezbednosni rizici i pretnje kojima je danas država Srbija ugrožena sa različitih strana biti u najvećoj mogućoj meri smanjena, jer nikome neće biti u interesu da Srbija bude nebezbedna i nestabilna država kada od nje zavisi protok gasa ka najvećem broju zemalja koje će biti njeni korisnici.
Taj aspekt je aspekt ekonomske sigurnosti i stabilnosti koji ćemo postići činjenicom da ćemo rešiti snabdevanje gasom, da nećemo više biti u toj meri izloženi problemima kojima smo sada bili. Naravno, treba da podstaknu i one koji se bave politikom nacionalne bezbednosti da vode računa u svojim strateškim planovima na koji način definišu državu, jer sve je to itekako povezano i sve je to itekako ispleteno da nacionalna bezbednost teško danas u savremenom svetu može da se zamisli bez energetske sigurnosti i ekonomske bezbednosti.
U tom smislu, ovaj aspekt ovog sporazuma je izuzetno važan, pored toga što je produbio saradnju naše države sa Ruskom Federacijom, što se nakon toga niz drugih projekata počelo razmatrati i razvijati sa Ruskom Federacijom i što u perspektivi očekujemo da se produbi saradnja sa Carinskim savezom Rusije, Belorusije i Kazahstana, koji bi pomogao našoj privredi da izađe iz situacije u kojoj se danas nalazi.
U tom smislu, naša poslanička grupa će u danu za glasanje podržati ovaj predlog. Hvala.

Gospodine ministre, potpredsedniče Narodne skupštine, kolege narodni poslanici, moje kolege iz poslaničkog kluba su govorile o dva aspekta problema, a koji se tiču predloženog zakona i odluka koje treba doneti. Mogu da kažem da je i u jednoj i u drugoj diskusiji provejavao jedan jasan stav, a to je da su neophodne promene u politici odbrane.
Ovo je, kao što se svi složili, tehnička promena jednog zakona i najavljeno je donošenje zakona koji će obuhvatiti potpuno novu materiju koja se odnosi na VBA i VOA. Ovde želim da kažem, pošto je Vojska jedan važan sistem, veliki sistem, značajan za državu, da naša poslanička grupa u prethodnom periodu je veoma kritikovala politiku prethodne Vlade u oblasti odbrane. Očekujemo da u narednom periodu usledi niz promena niza dokumenata u Narodnoj skupštini, kako bi se te promene, želim da istaknem, u izjavama koje su se mogle čuti od ministra odbrane, a koje se tiču pozicije države u odnosu na vojne saveze, nove odnose koji se tiču savezništva i saradnje, budu pretočeni kroz niz novih dokumenata.
Ceo sistem odbrane može se sagledati kroz njenu politiku, kroz organizaciju i strukturu sistema, finansiranje sistema i kroz bezbednost tog sistema, o čemu smo danas ovde govorili.
U ovom delu koji se tiče politike odbrane naša poslanička grupa je pozdravila na početku rada ove Vlade promenu koja se ticala potvrde vojne neutralnosti Republike Srbije. To je nešto novo u odnosu na period koji je bio iza nas, za vreme prethodne Vlade. U jednoj od diskusija sam rekao da se u Narodnoj skupštini nije mogla čuti reč da je Srbija vojno neutralna država, osim osvrtanja na činjenicu da je to jedna rečenica u jednoj rezoluciji i da je to mrtvo slovo na papiru. Sada, naravno, iz usta samog ministra odbrane je rečeno da je Srbija vojno neutralna država.
Nadasve, u jednoj od izjava, gospodine ministre, ste rekli da će Srbija koristiti, ne samo NATO standarde, nego i ruske standarde kako bi poboljšala kapacitete i mogućnosti svoje vojne industrije. To je za nas nova politika i tu politiku podržavamo. Da bi se ta politika promenila, da bi vojna neutralnost bila potvrđena, da bi se time ojačala Vojska, da bi se ostvarili bezbednosni interesi Republike Srbije, a sve je to vezano za ove misije i zakone o kojima raspravljamo, mislimo da je, u tom smislu izneću predloge i postaviću nekoliko pitanja, potrebno učiniti sledeće.
Prvo, potrebno je promeniti strategiju nacionalne bezbednosti, koja ni u jednom segmentu ne pominje vojnu neutralnost. Potrebno je promeniti strategiju odbrane. Potrebno je promeniti Zakon o Vojsci, Zakon o odbrani, Strategijski predlog odbrane i Doktrinu odbrane. Svi ti dokumenti su rađeni sagledavajući Vojsku Srbije, ne kao vojno neutralnu državu, nego kao jedan sistem koji polako i postepeno ide ka članstvu u NATO paktu. To se moglo videti kroz niz faza koje su se odvijale. To vi bolje znate. Naravno, i kroz one ciljeve koji su definisani u prezentacionom dokumentu. Ako definišemo državu kao vojno neutralnu, to mora biti sagledano i definisano kroz niz ovih važnih dokumenata.
U tom smislu pitanje koje se postavljalo jeste – kako sagledavamo Vojsku? Ako smo vojno neutralna zemlja, u kojoj meri, o tome je govorila DSS, je potpuna profesionalizacija Vojske ta koja jedina može da to zadovolji.
Vidimo nove trendove u Evropi, a koji se odnose upravo na pitanje, upravo u zemljama koje su vojno neutralne. Imamo primer Austrije. Nedavan događaj je vrlo indikativan za Srbiju, o tome moramo da razgovaramo. Tamo je vlada pokrenula pitanje potpune profesionalizacije, izašla je na referendum, imala je hrabrosti da izađe na referendum i da pita građane šta o tome misle. Austrija, koja je vojno neutralna, članica EU, njeni građani su rekli – ne, želimo da služimo redovnu vojsku. To je jedna tradicija i svest o vojnoj neutralnosti. Mislim da ako vlada vodi takvu politiku, u tom smislu bi bilo potrebno da se na taj način razmišlja i da se puni sadržaj vojne neutralnosti.
Naravno, tu ima niz pitanja, verujem da ćemo imati vrlo brzo jednu ozbiljnu raspravu koja se tiče, koja podrazumeva zatvorenu sednicu, godišnjeg izveštaja o stanju priprema odbrane, gde bismo razmotrili niz pitanja koja se odnose na ceo sistem Vojske. Ima tu niz pitanja koja se postavljaju u vezi profesionalizacije, a to je stanje aktivne rezerve, stanje pasivne rezerve i kako će to u perspektivi da izgleda u situaciji kada je Vojska potpuno profesionalizovana.
Što se tiče samog sistema i organizacije i finansija, moram da kažem da je u prethodnom periodu, sada, vojna industrija ostvarila velike poslove, obezbedila velika sredstva za Republiku Srbiju, ali na žalost u strukturi budžeta ti napori, koje vidimo da najavljujete, velike investicije koje će naša vojna industrija da ima i prihode koje će ostvarivati, nisu zadovoljeni, potrebe koje bi rešile njene materijalne probleme i podigle njenu operativnu sposobnost i pomogle da se izvrši modernizacija niza sredstava koji su neophodni.
Ne znam kako će to u ovoj Vladi Republike Srbije biti definisano, ali smatram da se trend smanjenja budžeta Vojske koji je bio u prethodnom periodu, možemo razmišljati, to je delom i zbog krize, to se mora zaustaviti, jer stanje, barem kada su u pitanju novi aspekti, stanja i operativne sposobnosti, potrebe za modernizacijom, potrebe za rešavanjem nekih problema koji se odnose, vi znate dobro, na važne, velike sisteme u oblasti avijacije. Na ovaj način to ne možemo rešiti.
Ono što je takođe važno, sada dolazimo do ovog zakona, jeste jačanje agencija, znači VBA i VOA, koje bi ceo ovaj važan i veliki sistem štitile. Moj kolega Nenad Popović je govorio o ovome zakonu. Rekao bih nekoliko stvari koje smatram važnim, a koje su vezane za neka rešenja, a takođe ukazujem na potrebu izmene još jednog važnog zakona koji definiše zakon koji se odnosi na tajnost podataka.
Taj zakon smo vrlo oštro kritikovali u Narodnoj skupštini, o nizu problema i nedorečenosti. Smatramo da on nezadovoljava potrebe ravnoteže, zaštite bezbednosti Republike Srbije i zaštite ljudskih prava. Taj zakon koji daje ogromna ovlašćenja pojedinim organima mora, u velikoj meri je nedorečen i ostavlja mogućnost diskrecionog ovlašćenja, da bude promenjen.
Ono što bih rekao jeste da je zaista dobro u odnosu na osnovni tekst zakona i definisano u članu 2. ovi zadaci i nadležnosti koji su stavljeni za VOA. Kada je u pitanju definisanje, intervencije na ovu odluku Ustavnog suda. Ostaje dilema da li je ovaj zakon mesto gde treba definisati nadležnosti pojedinih sudova. Može se razmišljati zbog promtnosti posla i potrebe da se prevaziđe taj problem. To razumemo, ali imamo najavu ministra pravde da će vrlo brzo u toku redovnog zasedanja u Narodnu skupštinu stići set zakona iz oblasti pravosuđa, pa i onaj koji se odnosi na uređenje nadležnosti sudova. Možda je, radi isključivanja bilo kakve kritike, radi sistematičnosti, radi celovitosti celog sistema, trebalo ostaviti da zakon koji uređuje nadležnost sudova definiše ove obaveze koje su sadržane u članovima 8. i 9, da prosto jedan ovakav zakon ne preuzima definisanje nadležnosti jednog sistemskog zakona, a koji se tiče uređenja pravosudne materije.
Mislim da je to kolega Stojanović pomenuo, član 10. osnovnog teksta, koji se tiče mogućnosti da direktor BIA može da naloži početak primene posebnog postupka bez odluke suda. To je jedna stvar koju smo, ja moram da kažem, kritikovali u prethodnom periodu, čak ovaj deo koji se odnosi na unutrašnji i međunarodni turizam mi možemo da razumemo, ali zaista je norma, razlozi hitnosti, toliko široka da tu može da stane svašta. Obzirom da su propisani vrlo kratki rokovi po kojima sudovi postupaju po predlozima za primenjivanje ovih mera, Viši sud osam sati, Kasacioni – 24 sata, mislimo da ova norma, ne vidim koja je to vrsta hitnosti koja ne može da se prevaziđe u roku od osam sati. Prosto, radi se o zaista stvari koja se tiče ljudskih prava i čitavog tog problema. Naravno, to se tiče osnovnog teksta zakona i verujem da će se o tome voditi rasprava u narednom periodu.
Ovo što se tiče same strukture i zapošljavanja u službama, lično mislim da je dobra odluka da načine provere propiše ministar. Prosto, to je jedna vrsta odgovornosti, ali kao neko ko nije u sistemu, može da sagleda potrebe sistema i kriterijume koji su neophodni, nego neko ko neposredno dugo rukovodi samim sistemom.
U tom smislu, ako se postavi pitanje jačanja vojske, što je nama apsolutno svima interes, mi o tome nemamo nikakvu dilemu, DSS će to uvek podržavati. U situaciji kada je osnovni državni interes ili bezbednosni interes očuvanje teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka, mislimo da učešće, o tome je govorio moj kolega profesor Samardžić, ne može biti prihvatljivo jer i kroz delovanje, kroz misiju EULEKS na Kosovu i kroz delovanje u nekim drugim segmentima, sigurno je da ta međunarodna organizacija narušava našu bezbednost i mi ne možemo da učestvujemo u njenoj misiji.

Obzirom da me je uvaženi kolega Samofalov pomenuo, osvrnuću se na delove moje diskusije.
Želim samo da kažem da onaj deo koji sam pomenuo je izjava ministra Vučića o potrebi saradnje i sa NATO paktom i sa Ruskom Federacijom. Rekao sam da to podržavamo zato što to u prethodnom periodu to nije bio slučaj. Da nije bio slučaj, govori i činjenica da su odnosi između Republike Srbije i Ruske Federacije u domenu bezbednosti, praktično bili zamrli u prethodne četiri godine. Sada smo u vrlo kratkom roku imali dva susreta sa potpredsednikom Vlade zaduženog za bezbednost i najavu susreta sa ministrom odbrane, za manje od godinu dana.
Ta vrsta ravnoteže je nešto što je nama bilo potrebno i smatramo da je to stvar koja je potvrda opredeljenja države za vojnu neutralnost. Ne samo saradnja sa jednim vojnim savezom, u okviru Partnerstva za mir, nego saradnja i sa drugim zemljama sa kojima možemo ostvariti jačanje svoje vojne industrije i svoje vojske.
Što se tiče referenduma u Austriji, naveo sam je kao primer hrabrosti jedne vlade da pita svoje građane – šta misli o jednoj krupnoj temi kao što je vojna neutralnost i potvrda svoje vojne neutralnosti? Za razliku od Vlade Austrije, prethodna Vlada tu hrabrost nije imala. Naprimer u Austriji se pokazalo da se narod ne slaže sa svojom Vladom i Vlada je ispoštovala tu odluku.
Po svim istraživanjima vidimo da narod ne želi da Srbija bude deo NATO pakta. U krajnjoj liniji, narod nije ni pitan da li želi potpunu profesionalizaciju vojske. Možda je i želi, ali je trebalo hrabrosti da se izađe na referendum i da se za to narod pita. To nije demagogija, to je demokratija. Hvala.