Hvala, gospodine predsedniče.
I ovaj predlog zakona spada u one zakone koji utiču na, posredno ili neposredno, veliki broj građana Srbije, kao što je i prethodni zakon o kom smo govorili na prethodnoj sednici. U Srbiji živi više od 700 hiljada osoba sa invaliditetom.
Procene govore da 70% njih živi u siromaštvu, pa su osobe sa invaliditetom najbrojnija ugrožena grupa danas u Srbiji. To siromaštvo je posledica svakako nezaposlenosti tih osoba, ali i dodatne materijalne opterećenosti porodica koje imaju člana, osobu sa invaliditetom, zbog svih ostalih vrsta podrške, da ne kažem nege, rehabilitacije, obezbeđivanje pristupačnosti za člana sa invaliditetom.
Od, kako mislim da je to bila 2007. godina, kada je Srbija potpisala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i opcioni protokol koji ide uz tu konvenciju, može se slobodno reći da je u Srbiji napravljen veliki napredak u pravnoj regulativi, odnosno da smo usvojili, i ova Skupština na predlog različitih ministarstava i ministara je usvojila, jedan niz jako važnih zakona, kada je on u pitanju ova oblast. Tu je, pre svega, Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, kao i ovaj zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, o čijim izmenama i dopunama danas govorimo.
Međutim, postoji čitav niz nekih drugih zakona, na primer, Zakon o socijalnoj zaštiti, Zakon o porodici ili kako ga mi zovemo kolokvijalno-porodični zakonik, gde čitav niz odredaba se odnosi na ovu kategoriju stanovništva. Doneti su, dakle, zakoni koji bi trebalo da omoguće nesmetano uključivanje osoba sa invaliditetom u srpsko društvo.
Nažalost, u stvarnom životu, pripadnici ove brojne i po potrebama raznovrsne grupe suočavaju se sa preprekama koje ukazuju na to da primena načela jednakih mogućnosti ne zavisi samo od dobrih zakona, dakle, kao što sam i nabrojala, mi smo doneli dosta dobrih zakona, ali njihova primena i realni život su nešto, nažalost, sasvim, sasvim drugo.
Sve nas ću zajedno da podsetim, mislim da je to bilo jula prošle godine, kada su radnici sa invaliditetom, odnosno osobe sa invaliditetom, koji su zaposleni u preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom "Šumadija", tako se zove preduzeće iz Kragujevca, da su oni danima štrajkovali glađu i taj štrajk glađu je bio protest što im nije isplaćeno osam ličnih dohodaka, odnosno ti radnici nisu ostvarivali ni svoja neka druga prava po osnovu rada.
To je bio događaj koji je sve nas trebalo da podseti, nadam se da nas podseća da je u ovoj oblasti mnogo toga još neuređeno i da imamo zakone, ali se oni baš ne primenjuju u potpunosti. Kako se taj štrajk okončao, moram da kažem da je danima trajao, da se ministarstvo nije odazivalo nešto naročito i da je morao da se umeša Zaštitnik građana i to stoji u njegovom izveštaju, dakle, ja govorim istinu, i da je, tek kada se Zaštitnik građana uključio u taj problem, problem rešen.
U maju 2010. godine je stupio na snagu ovaj Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, po kojem su svi poslodavci koji imaju više od 20 zaposlenih dužni da zaposle određeni broj osoba sa invaliditetom, to se i kolokvijalno kaže – moraju da poštuju taj kvotni sistem, pa od veličine preduzeća zavisi koliko će osoba sa invaliditetom biti zaposleno.
Ovde je više mojih kolega pohvalilo i ovaj zakon i izmene i dopune ovog zakona. Ja neću ni da ga hvalim, ni da kudim, ali imam i ja, kao i ostale kolege, podatke da Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom, a i statistički podaci govore o tome da je napravljen određeni pomak kada je u pitanju zapošljavanje osoba sa invaliditetom i da je u vreme ekonomske krize došlo do povećanja zaposlenosti ovih osoba. Prema tome, napravljen je pomak i ima dosta pozitivnih stvari zahvaljujući tom važećem zakonu.
Što se tiče ovih izmena i dopuna, čini mi se da ima desetak izmena i dopuna. Neki članovi se odnose na usaglašavanje sa nekim drugim zakonima i to je, pre svega, Zakon o statistici i Zakon o državnoj pomoći. Međutim, tu ima i nekih suštinskih izmena, kao što je član 4. kojim se, praktično, briše član 29. postojećeg zakona, odnosno da se ukida obaveza da poslodavac uplaćuje tzv. kaznene pedale, ukoliko na vreme ne ispuni svoju obavezu, bilo da je to zapošljavanjem osobe sa invaliditetom ili da je to uplata u budžetski fond. Smatramo da je možda, a vidim da i organizacije osoba sa invaliditetom smatraju da je to dobro, tim pre što statistika govori da je svega 1% novca koji se nalazi u budžetskom fondu na ovaj način uplaćeno, tako da se nadam da ste vi u pravu i držimo ministarstvo za reč, a to trebaju i organizacije osoba sa invaliditetom, jer vi ste praktično garant da taj budžetski fond neće osetiti ovu promenu, ako je tačno ovo što kažete.
O ostalim izmenama ćemo govoriti kada bude rasprava u pojedinostima. Primetila sam da su skoro sve poslaničke grupe podnele praktično istovetne amandmane, zahvaljujući tome što se Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom obratila svim poslaničkim grupama sa svojim predlozima amandmana, i onda smo svi mi podneli iste amandmane, tako da se nadam da će te ih prihvatiti, jer imate slaganje po određenim stvarima svih poslaničkih grupa, a to je velika retkost u ovoj sali.
Takođe treba reći da, kada ste već ušli u izmene i dopune ovog zakona, možda je trebalo da napravite izmene još nekih članova. To niste sad uradili. Nadam se da ćete se vratiti sa ovim zakonom, pa da ćete to uraditi.
Danas je jedna koleginica govorila o tome, to su komentari poslodavaca uglavnom iz privatnog sektora. Oni negoduju i kažu da je "teret zapošljavanja osoba sa invaliditetom uglavnom na plećima privatnog sektora", što će reći da državna preduzeća i javna preduzeća ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom.
Šta je možda još trebalo menjati? U članu 3. postojećeg zakona ne vidi se jasno da i javna preduzeća imaju ovu obavezu. U članu 3. stav 3, gde je navedeno ko je sve poslodavac po ovom zakonu, tu su navedeni Republika Srbija za zaposlene u državnim organima, autonomna pokrajina za zaposlene u pokrajinskim organima i jedinica lokalne samouprave za zaposlene u organima jedinice lokalne samouprave. One lokalne samouprave, verujte mi da je takvih danas u Srbiji mnogo, koji bi nekako da izbegnu primenu ovog zakona, oni to objašnjavaju i pozivaju se na ovaj član, gde ne stoji jasno da je, možda ja sad uđem i u neki pravnički problem, da javno preduzeće nije direktan organ lokalne samouprave, s tim što ja znam da postoje direktni korisnici budžeta i indirektni, ali je ovo evidentan problem. To je što se tiče samog zakona.
Dakle, tu bi moglo da stoji jedno pojašnjenje, upravo zbog one neodgovorne lokalne samouprave. Jer, ako lokalna samouprava i ako ljudi koji su vlast u određenoj lokalnoj samoupravi imaju dobru nameru i žele da se uključe u čitav ovaj proces, onda njima ne bi ni bilo bitno da li uopšte to stoji u zakonu, ali zbog onih neodgovornih bi valjalo da je to preciznije.
Ne bih baš da ističem tu lokalnu samoupravu kao posebno lošu, zato što znam da ima neke druge uspehe, međutim, moglo se pročitati krajem oktobra meseca prošle godine da je grad Subotica uplatio više od sedam miliona dinara u budžetski fond za profesionalnu rehabilitaciju i podršku zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Sada se, naravno, čovek pita kako je grad Subotica stigao do tako velikog duga? Šta je to u stvari? To je uplata, zato što ustanove kulture u tom gradu i predškolske ustanove nisu iskoristili nijednu od mogućnosti na vreme. Dakle, niti su zaposlili osobu sa invaliditetom, a ima tu ustanova koje imaju više od 20 zaposlenih, niti su na vreme izvršili uplatu u ovaj budžetski fond, pa se tu nakupilo verovatno i kazna i penala. Onda je tu jedna prilično loša priča, da se budžetski korisnici u jednom gradu oslanjaju na svoj gradski budžet, a oni su tako ležerni i ne izvršavaju svoje obaveze, koji će umesto njih uplatiti tu kaznu. Onda, u principu, niste kaznili taj organ, nego ceo grad.
Ono što je najveći problem, a to svakako osobe sa invaliditetom ističu, to je nedostatak kvalitetnih mera podrške, tj. servisa za otklanjanje prepreka na lokalnom nivou. Lokalni nivo je taj koji otklanja prave prepreke. Dakle, ono što se ističe, to je da je i dalje nedovoljno pristupačno okruženje. Imate čak i u Beogradu kada se vrši rekonstrukcija, kažem čak i u Beogradu zato što je to glavni grad i tu bi trebalo da bude malo drugačija situacija, zato što pre svega ima mnogo više novca nego neke druge lokalne samouprave u Srbiji, ali i dalje imate kada se rekonstruiše ulica da se ne predvide rampe ili pristupačnost za osobe sa invaliditetom, tj. kolicima. Takođe, i dalje je neprilagođen javni prevoz maltene u svim gradovima, loše je informisanje i komunikacija osoba sa invaliditetom o njihovim pravima, i dalje su nepristupačna i slabo prilagođena radna mesta i, ono što je najteže, ostao je potpuno nerazvijen sistem radnih i personalnih asistenata. To predviđa i Zakon o socijalnoj zaštiti.
Kada se taj zakon donosio mnogo se govorilo o tome kako sada zakon reguliše i predviđa personalne i radne asistente. Međutim, to je veoma slabo zaživelo. Tu se opet kao razlog navodi ekonomska kriza, ali kada su ove stvari u pitanju, zaista treba sve da nas bude stid što za ove stvari u budžetu nema novca. Videćete, kada pogledate sve naše amandmane, da se veliki broj amandmana upravo i odnosi na to da se iz budžetskog fonda više novca usmeri ka poslodavcima, odnosno da se upute i subvencije za prilagođavanje radnih mesta i za otklanjanje prepreka, kao i za angažovanje personalnih asistenata.
Ono o čemu bih takođe iskoristila priliku da popričamo, to je da je veliki problem u zapošljavanju osoba sa invaliditetom u stvari njihova trenutna obrazovna struktura koja ne odgovara potrebama tržišta, odnosno - jedno je potražnja, a drugo je ponuda. Oko polovine registrovanih nezaposlenih osoba sa invaliditetom u Nacionalnoj službi za zapošljavanje ima samo osnovnu školu ili nesvršenu osnovnu školu, a više hiljada imaju srednje stručno i specijalno srednjoškolsko obrazovanje, po zastarelim nastavnim planovima i programima. Kao primer ću navesti, to sam proveravala, tako je i dan danas, da jedan od obrazovnih profila za slepu i slabovidu decu u školi za učenike oštećenog vida jeste obrazovni profil PTT saobraćaj, obrazovni profil TTP manipulant na III stepenu. Dakle, u doba interneta, informativne i komunikativne tehnologije, mi još uvek školujemo učenike da budu TTP manipulanti. Da biste znali šta je to, TTP manipulant je telefonista, teleprinterista i radio-operater. Pitam vas – gde će ova deca da se zaposle kada završe ovu srednju školu?
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je relativno nov, je po prvi put uveo bezuslovnu obrazovnu inkluziju i garantuje jednaka prava na obrazovanje svoj deci, uključujući i decu sa smetnjama u razvoju. Čini mi se da je ovo najslikovitiji primer toga da imate jedan fantastičan zakon, a da se kao država i kao ministarstvo niste potrudili da obezbedite mere podrške.
Dakle, Zakon predviđa pravo na dodatnu obrazovnu podršku na svim nivoima obrazovanja. Govorim o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Međutim, u problemu su i škole, i roditelji, i nastavnici i, naravno, deca, zbog odsustva kontinuiranih i stalnih mera podrške. Nemate pedagoških asistenata za rad sa učenicima po individualnim obrazovnim programima. Verujte mi da lokalne samouprave vrlo često hoće da reše taj problem, ali se onda postavi pitanje - ko finansira pedagoškog asistenta?
Nema personalnih asistenata. Ne postoji stalna edukacija nastavnika, međuresornih komisija, pa uostalom i roditelja. Dakle, edukacija je izostala. U svim školama je nedostatak nastavnih sredstava i problemi vezani za inkluziju su, opet ponavljam, tako jedan ilustrativni primer kada donesete jedan zakon koji bi trebalo puno toga da promeni, a posle toga ništa, nego ste samo pokušali da rešavate neki problem kvalitetno, a to je pre svega obrazovna struktura osoba sa invaliditetom i ljudi koji sutra treba da se uključe u tržište rada, a onda se to svede na dobru volju i na mnogo više problema nego što je pre tog zakona bilo. Hvala.

Hvala.
Drage kolege, poštovani ministri, pretpostavljam da ste vi čuli da se ovaj incident, da kažem, oko mleka naziva mlečni rat, odnosno da to građani doživljavaju delom i kao sukob dve političke stranke, najveće iz pozicije i najveće u opoziciji.
Rekla bih da su dve najveće žrtve ovog mlečnog rata poverenje građana a poverenje se jako teško gradi. Sa druge strane, ugled celokupne poljoprivrede u Srbiji i poljoprivrednih proizvođača, da ne govorim o finansijskim gubicima.
To su u ovom trenutku dve najveće žrtve. Po prirodi nisam zlonamerna, iako sam poslanik opozicije, tako da sam dobronamerna i ovu današnju sednicu doživljavam kao priliku da Vlada Republike Srbije na čelu sa ministrom poljoprivrede uveri sve nas ovde poslanike, ali da uveri i građane Srbije i potrošače da će uložiti napor da se povrati poverenje, da naša hrana bude bezbedna, da nestane strah o tome da nećemo znati kakve sve otrove ili ne daj Bože otrove sadrže naši prehrambeni proizvodi i poljoprivredni proizvodi.
Dakle, ja ovu sednicu shvatam tako. Na neka pitanja koja sam ja pripremila, vi ste dali odgovor, tako da ja neću to ponavljati. Vraćamo se stalno na ovaj zakon iz 2009. godine, Zakon o bezbednosti hrane, koji je imao nameru da uspostavi taj sistem sledljivosti, a sledljivost znači da pratite svaku fazu proizvodnje, bilo da je poljoprivredni proizvod ili neki drugi industrijski proizvod koji se koristi u ishrani. Vi ste naveli dosta razloga i ja vam verujem da je to tako, da je puno problema i da ovaj sistem nikada nije ni zaživeo. Sledljivost je to kada vi pratite od prve faze. Da je taj sistem postojao, mi bismo odmah u prvoj fazi videli kakav je kvalitet stočne hrane, pa se taj problem nikada ne bi razvio u ovo što je danas postao.
Dakle, očekujem od vas da uložite napor i da uspostavite taj sistem sledljivosti. Na koji ćete način vi to urediti, ne znam, vi ste odgovorni. Da li ćete uključiti ponovo institute za javno zdravlje koji su izmešteni iz čitavog ovog procesa, to ostaje na vama. Ono što hoću da zamerim, to je način na koji ste komunicirali sa građanima i mislim da to treba da popravite.
Da li je tu bilo zlonamernosti ili ne, ne znam, ali mora da bude veća dostupnost informacija za svakoga. Vaš državni bivši, sada državni sekretar je govorio o tome da će se svake nedelje, mislim da je govorio da će to biti ponedeljak, organizovati konferencija za štampu, za novinare, ali i za udruženja potrošača.
Ja očekujem od vas da poboljšate tu vrstu komunikacije i da li ste na to spremni.

Hvala na odgovoru. S obzirom da sam ja poslanik iz DSS, ja veoma dobro razumem kako je to kada mediji ne žele da prenesu to što ste izjavili ili kada se mediji zloupotrebljavaju da vas ocrne.
Volela bih da iskoristim priliku, s obzirom da je tu ministar kulture, da mu postavim jedno pitanje koje nema veze sa ovom vrstom zagađenja o čemu je danas bilo reči…

Mislim da će moći.

Hvala, gospođo Kovač.
Ovaj se amandman odnosi na član 1, ali on se sastoji iz dva dela. Prvi deo amandman se odnosi na stav 2, a drugi deo se odnosi na stav 5. Inače, ovaj stav 2. je stav o kome je bilo mnogo reči, evo vidim i danas, i u raspravi u načelu. Predložila sam amandmanom da se brišu stambeno-poslovni objekti, kao objekti koji su predviđeni ili obuhvaćeni ovim zakonom.
Puno je bilo reči u raspravi u načelu da se razume ako je neka porodica bila primorana ili prinuđena da pribegne ovakvoj vrsti izgradnje objekata, dakle nelegalnih, pa da nisu imala novca za sve ostale dažbine, koje su neki drugi građani morali da izmire, i da to donekle, recimo, možemo da razumemo da objekti koji su za porodično stanovanje, delovi tih objekata itd, ali nikako ne razumemo da je ovim zakonom predviđen upis prava nad stambeno-poslovnim objektima. To sigurno nije u redu.
Vi ste meni u obrazloženju zašto je odbijen amandman, inače su takva sva obrazloženja, rekli da je ovaj moj amandman delom prihvaćen zato što ste prihvatili amandman kolega Antića i Dejana Rajčića.
Sa tim se, takođe, ne slažem. Već je ovde bilo reči i taj njihov amandman je nešto s čim se ne slažem, tako da ne mislim da je ovim obuhvaćeno, pogotovo gde taj amandman govori o tome da, na primer, vikendica može da ima 200 kvadratnih metra korisne površine i da to bude predmet ovog zakona, ili da objekat za obavljanje zanatske delatnosti iznosi 100 kvadratnih metara itd. Dakle, to u svakom slučaju nije ni bila intencija ovog mog amandmana, što se odnosi na taj član.
Drugi deo amandmana se odnosi na deo gde se u tom članu govori da organ nadležan za poslove urbanizma, na zahtev Republičkog geodetskog zavoda, u roku od 15 dana od dana dostavljanja zahteva, utvrđuje da li se zahtev za upis prava svojina odnosi na ove objekte i o tome pisanim putem obaveštava onoga ko je podneo zahtev. Smatram da ovaj rok od 15 dana nije dovoljan i predložila sam da se taj rok poveća na 30 dana. To je, inače, i mišljenje ljudi koji rade u ovim organima, u lokalnim samoupravama. U nekim manjim gradovima se i slažu i misle da može za 15 dana da se odgovori, ali u nekim drugim gradovima, a oni su u većini, kažu da je 15 dana jako mali rok. Hvala.

Hvala.
Kolega, meni je drago što je vaš amandman prihvaćen. Pretpostavljam da imate specijalno dobre odnose sa ministrom Velimirom Ilićem. Nažalost, ja nemam, ali sam obrazlagala, odnosno govorila sam o obrazloženju gde je meni odgovoreno da je moj amandman delimično prihvaćen, a mislim da nije tako. Predložila sam uopšte brisanje te stavke, odnosno da ne može na ovaj način da se upisuje svojina na stambeno poslovnim objektima.
Vi smatrate da je vaš amandman dobar i drago mi je što vam je to ministar prihvatio, ali opet ne mogu da se složim sa argumentacijom da je porodični stambeni objekat, koji je građen iz nužde, bez dozvola, bez plaćanja negde zemljišta, bez plaćanja svih ostalih dažbina, da je to stambeni objekat do 300 metara kvadratnih. Možda mi dolazimo iz različitih delova Srbije, ali, bogami, u mojim krajevima ko ima kuću od 300 kvadratnih metara, on je gradski tajkun. Vi ste možda iz nekih drugih delova gde to nije tako. To je jedna stvar.
Takođe, vi govorite o zanatskim radnjama. Tačno, takođe ne znam nekoga ko se bavi nekom zanatskom delatnošću ili zapošljava jedno ili dvoje ljudi, a da ta radnja ima 100 kvadratnih metara, obično je to od nekih možda desetak do 30. Neko ko ima takav objekat, on se bavi nekom proizvodnom delatnošću. Dakle, tu nije reč o zanatskoj radnji, nego o proizvodnim pogonima, a meni se čini da male fabrike, male i srednje fabrike nisu predmet upisa svojine u ovom zakonu.

Gospođo potpredsednice, kolege narodni poslanici, poštovani ministre, malo sam zabrinuta zbog čega vi mimo uobičajene prakse ne učestvujete danas u ovoj diskusiji. Kada smo razmišljali o tome koliko ćemo danas na praznik žena raditi, pretpostavili smo da će možda to trajati i do ponoći, zato što smo svesni da zakon nije dobar, kao i da ćete vi aktivno učestvovati u diskusiji i nas ubeđivati kako je dobar, jer ste vi predlagač. Mogu da pretpostavim ili da niste raspoloženi, ili da vam nedostaje argumenata, ili da prosto znate da su svi poslanici koji su diskutovali, gde su nam diskusije veoma slične zato što praktično napadamo ista zakonska rešenja, a vi nemate odgovor na to.  
Takođe ću početi svoju diskusiju od obrazloženja. Ako ste primetili, danas su poslanici više govorili o ovim obrazloženjima nego li o samom zakonu, ali o tome ćemo govoriti više kada bude rasprava u pojedinostima. Uglavnom je prvi deo obrazloženja, a naslov je – ustavni osnov. Dakle, u ovom delu predlagač zakona navodi i kaže narodnim poslanicima da postoji ustavno pravni osnov za donošenje ovog zakona i da Ustav u članu 97. obezbeđuje, ali i garantuje određene odnose u korišćenju prostora, kao i svojinske i obligacione odnose.
Takođe, u obrazloženju stoji da ste vi analizirali zakone iz ove oblasti, a naročito zakon na koji se direktno oslanja ovaj leks specijalis, a to je Zakon o planiranju i izgradnji iz 2009. godine. Kažete da ste vi onda zaključili da je to, uključujući još neke zakone, dobar temelj da vi na njega gradite i ovaj leks specijalis. Međutim, upravo to što navodite je sporno. Danas se sigurno jedno sto puta ovde reklo, kao da vi to ne znate, da je nedavno Ustavni sud upravo osporio ustavnost čini mi se 16 članova, odnosno svih onih članova u tom zakonu iz 2009. godine, koji regulišu legalizaciju.
Dakle, Ustavni sud je vašem ministarstvu i Vladi rekao da je taj deo zakona neustavan i ostavio vam je rok od šest meseci da otklonite te nedostatke. Vi to niste odlučili da uradite. Gospodin Obradović je kao ovlašćeni predlagač takođe o tome podrobno govorio, o tome da treba da povučete ovaj predlog zakona i da izmenite taj osnovni zakon koji praktično služi kao temelj. Ako to ne uradite, onda se slobodno može reći da i vi ovim zakonom gradite u stvari jednu kulu od karata, da ona nema temelj. Ako se izgradnja zakona i pravnog sistema u državi posmatra kao građenje, a jeste građenje, i to mukotrpno, onda se može reći da vi sa ovim zakonom takođe predstavljate nekoga ko gradi nelegalno. Takođe, ne vidimo ni razlog za žurbu.
Drugo pitanje je kakvu mi poruku šaljemo građanima Srbije? Ako će ova, neko je naziva katastarska legalizacija, a u stvari govori o tome da će ovo biti praktično upisivanje, ali upisivanja gde će se upisati i vlasništvo na objektu, ali i na zemljištu, i da će to sve koštati samo 10 dinara, kakva je tu poruka? Poruka je da svako može da radi šta hoće. Oni koji su poštovali zakon i koji su zaista platili sve nadoknade i troškove, oni nekako osećaju da ih mi javno ismevamo.
Kolega je rekao da je dobio puno mejlova podrške ovom zakonu. Shvatam, to mogu da budu i prijatelji i ljudi koji su izgradili stambenu kuću za svoju porodicu itd, a nisu imali novca za te druge naknade koje nisu male. Bogami, ja sam dobila puno poruka sadržine, citiram – mi smo bili ludi što smo sve to plaćali, a sada neke 2013. godine drugi odluče da će to ovima koji to nisu radili sve biti oprošteno. Dakle, ljudi se zaista osećaju nekako loše.
Ono što se takođe može očekivati jeste da postojanje ovakvog jednog zakona i ove mogućnosti neće sprečiti dalju bespravnu gradnju. Bojim se da ćemo mi, ovakvim nekim zakonima, to opet ohrabriti i da ovaj zakon neće – e, sad ćemo podvući crtu i sve dalje što se bude radilo nelegalno ili bez dozvole će se rušiti.
Nisam stručnjak za ovu oblast, ali sam pročitala da od 1997. godine je ovo šesti pokušaj neke vrste legalizacije. Dakle, da li su to bili zakoni, da li neke odredbe Vlade itd, ali uglavnom je ovo šesti pokušaj. Gde smo danas? Opet smo na početku, gde ste i vi rekli da ima negde oko pola miliona objekata koji su i dan danas nelegalni. Znači, ovaj zakon ne da neće sprečiti, nego će ovaj zakon ohrabriti ljude da ovo rade. Što ne bi, kad im se očigledno i može?
Takođe bih htela da kažem par reči o tome što vi kažete u obrazloženju, a to ste rekli danas, da će se ovaj posao brzo uraditi i da je vaša pretpostavka da će se on uraditi za neke tri godine. Stručni ljudi iz te oblasti kažu da je to veoma kratak rok, da su skeptični, da ne postoji dovoljno kapaciteta u tim organima koji će raditi i biti uključeni u ovaj posao da se to uradi tako brzo i da i danas, ukoliko hoćete da uknjižite stan, da taj proces u velikom gradu, u manjim mestima je to malo brže, ali da ta uknjižba traje pola godine. Kakve mi garancije uopšte imamo da će se ovo moći za tako kratak period uraditi?
Takođe su neke kolege istakle problem u kojem će se naći lokalna samouprava, odnosno građanima treba pošteno reći da ako odjednom neko naselje više nije nelegalno, nego bude legalno i upiše se sve, to nije kraj problema. Treba uraditi i infrastrukturu, komunalnu infrastrukturu itd, a odakle će lokalne samouprave da imaju novac za takve poslove, nego li od naknada ili, recimo, uređenja gradskog i građevinskog zemljišta. To je još jedan od problema o kojima treba da govorimo otvoreno.
Mnogo kolega je ovde kritikovalo da ste vi ovim zakonom definisali i mogućnost upisa stambeno-poslovnih objekata. Ja sam lično ispred svoje poslaničke grupe dala jedan amandman, gde se taj deo izuzima. Dakle, puno je bilo reči o tome da razumemo kada, i to je zaista tako, čovek je napravio kuću, puno je ljudi koji su bili izbeglice u Srbiji, dakle, morali su da obezbede na neki način krov nad glavom svojoj porodici, izbeglice, interno raseljena lica ili prosto ljudi koji su imali taman novca da naprave kuću, ali ne razumemo i zato to budi sumnju, ne razumemo uopšte zbog čega ste stavili stambeno-poslovni. To su investitori. Oni naprave zgradicu od nekih desetak stanova, to posle papreno naplaćuju, a mi ćemo sada i da omogućimo da oni to upišu u vlasništvo. Tako da se nadam da ćete vi prihvatiti naš amandman.
Ono što me brine jeste da, izgleda, u ovoj vladi nekako postaje običaj da se poklanjaju delovi tuđe zemlje onima kojima ne pripada i čije nije. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče. Vi ste i obavestili sve narodne poslanike da je nadležni odbor Narodne skupštine prihvatio ovaj amandman, ali da je ministarstvo ipak odbilo.
Naši amandmani, kao i prethodni, a videćete i sledeći, uglavnom idu u istom pravcu, a to je da mi smatramo da sve one jako važne odluke, neke će imati čak i oblik podzakonskog akta. Recimo, ovim članom 42. na koji se odnosi ovaj amandman, stvara se pravni osnov za donošenje dva nova podzakonska akta. Mi, jednostavnim rečima rečeno, smatramo da Vlada, zajedno sa ministarstvom koje je nadležno za poslove zaštite životne sredine, treba da obavljaju te poslove. Dakle, ne nikako sama Vlada. Smatramo da u svakom članu gde ste to predvideli zaista treba da stoji i ministarstvo koje je nadležno za poslove zaštite životne sredine.
Recimo, konkretno, ovaj član 42. kojim se vrši izmena je u onom delu zakona gde se govori o merama za poboljšanje kvaliteta vazduha, naziv člana jeste – Emisije iz postrojenja za sagorevanje. Nabrojaću šta će sve Vlada, ukoliko ne prihvatite naš amandman, a to je da će Vlada propisati granične vrednosti emisije zagađujućih materija iz postojećih postrojenja za sagorevanje, zatim metode i način merenja emisije zagađujućih materija, kriterijume za izbor mernih mesta, rokove za dostavljanje podataka i načine, rokove i postupak za utvrđivanje ukupne godišnje emisije iz postrojenja za sagorevanje itd.
Dakle, mi molimo predlagače zakona da prihvate naše argumente i da prihvatite i ovaj amandman. Postoji činjenica da mi ovde imamo kako kod kog zakona različitu praksu. Moja koleginica je pomenula da smo mi juče govorili o Zakonu o podsticajima u poljoprivredi, gde se uglavnom pojavljivalo ministarstvo, kao organ koji će doneti podzakonska akta itd. Dakle, nigde se ne spominje Vlada. Prosto, smatramo da je možda, i kada je ova oblast u pitanju, gde ima jako mnogo novca, mi smo videli da se današnja diskusija i uglavnom kada se vi ovde pojavite i kada je na dnevnom redu zakon iz ekologije, govori se o velikim zloupotrebama prethodnog ministra, Fonda za zaštitu životne sredine itd. Ovo je vrlo osetljiva oblast, gde ima mnogo novca, a i mnogo problema. Smatramo da je to najbolja kombinacija – Vlada, ali na predlog ili u saradnji sa nadležnim ministarstvom.

Hvala, gospodine predsedniče.        
Ovim izmenama postojećeg zakona, odnosno člana 51. i naslova iznad člana 51. opet se stvara, odnosno postoji pravni osnov da Vlada donese podzakonski akt, a u vezi sa stalnim smenjivanjem supstanci koje oštećuju ozonski omotač. To je jedna od funkcija, dakle, stvaranje tog pravnog osnova.
Inače, taj član 51. govori o postupnom smanjivanju potrošnje supstanci koje oštećuju ozonski omotač, onda postupanje sa tim supstancama, postupanje sa opremom i proizvodima koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač, postupanje sa tim supstancama nakon upotrebe proizvoda, sakupljanje i trajno odlaganje tih supstanci, regulisanje njihovog ponovnog korišćenja i, ono što smatram da je jako važno, označavanje opreme i proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač. Dakle, jedan jako važan i značajan član.
Ovde vidimo i nameru ministarstva da se ovim problemom ozbiljno pozabavi čim su predvideli stvaranje i podzakonskog akta kojim bi sva ova pitanja bila detaljno regulisana. Dakle, može da stoji jedan ovakav član, ali ako nemate metode, postupke, načine, uslove itd. koje detaljnije propišete podzakonskim aktom, onda nije u redu.
Opet naglašavam da nije dobro što ministarstvo nije prihvatilo naš amandman, a koji se odnosi na to da Vlada, zajedno sa ministarstvom koje je nadležno za poslove zaštite životne sredine, učestvuje u ovom procesu. Hvala.

Članom 7. se uvodi novi član koji dolazi posle člana 52. postojećeg zakona. To je novi član 52a. Opet se kroz ovaj novi član stvara pravni osnov za donošenje još jednog podzakonskog akta. Mi inače pozdravljamo namere Ministarstva da sva ona podzakonska akta koja je davno trebalo doneti, mislim da su bili rokovi do 2011. godine za nekih pet, da to u ovom mandatu uradi.
Ovim predlogom zakona takođe ima puno podzakonskih akata koje treba doneti. Ovde u članu 52a se govori o sertifikaciji zaposlenih u sektorima koji koriste supstance koje oštećuju ozonski omotač i flurovane gasove sa efektom staklene bašte. Dakle, tu su regulisani uslovi i minimalni zahtevi, postupak za dobijanje, oduzimanje ili obnavljanje sertifikata, odnosno dozvole ili licence zaposlenog da rukuje ovim materijama.
Neko reče da u Srbiji ima mnogo rashladnih uređaja, mnogo sistema za klimatizaciju, da ima mnogo sistema za zaštitu od požara, tako da je veoma važno u pogledu opasnosti supstanci kojima ti ljudi rukuju, da se ta sertifikacija obavlja valjano i kvalitetno.
Zato mi smatramo opet da pored Vlade u donošenju i ove uredbe treba da učestvuje ministarstvo koje je nadležno za poslove zaštite životne sredine.

Hvala vam.
Član 11. inače određuje rok i to rok od 30. juna 2013. godine. To je za nekih šest meseci. To je rok za podnošenje zahteva za dobijanje saglasnosti za obavljanje poslova merenja kvaliteta vazduha ili emisije.
Mi smatramo da je ovaj rok, koji je dat u Predlogu zakona, šest meseci, i suviše dug i mi predlažemo amandmanom da se taj rok skrati i da rok bude 31. mart 2013. godine, dakle za dva meseca.
U odgovoru kažete da je to i suviše kratak rok za sakupljanje dokumentacije koja je potrebna za dobijanje ove saglasnosti. Mi smatramo da to što vi kažete ne stoji, jer dva meseca za prikupljanje dokumentacije nije kratak rok, nego je i dug.
Uostalom, inspirisala me je i ministar koja je rekla da je nervira sporost sa kojom se rešavaju problemi u oblasti zaštite životne sredine, pa evo doprinos moje poslaničke grupe, da i ova procedura ne bude spora, nego da bude kraća i da bude za dva meseca. Hvala.

Takođe bih htela da se predlagaču zahvalim na prihvaćenim primedbama koje su bile u obliku amandmana. Dakle, to je nekih četiri predloga, odnosno četiri amandmana ste usvojili i u jednom od tih poslednjih amandmana sam videla da ste naveli da ćete i neke druge članove uskladiti sa ovim našim primedbama, tako da će ceo zakon po tom pitanju biti uređen.
Ono što moram da primetim jeste da ova Vlada ima neke neobične strategije kada je u pitanju rasprava u načelu, pa rasprava u pojedinostima. Juče, čini mi se baš u ovo doba, smo imali i Predlog zakona o državnoj pripadnosti i upisu plovila, pa je bio prisutan ministar za poljoprivredu kada je bila rasprava u pojedinostima. On sa tom oblašću baš i nema nekih dodirnih tačaka, ali je čovek nastavio posle svog predloga zakona i prisustvovao raspravi u pojedinostima. U načelu te rasprave je bio nadležni ministar, gospodin Mrkonjić.
U raspravi u načelu o izmenama i dopunama Zakona o žigovima je bio ministar obrazovanja, gospodin Žarko Obradović, da kažem, zato što se u njegovom resoru, između ostalog, nalazi i Zavod za intelektualnu svojinu. Sad je strategija Vlade da je tu ministar koji je nadležan za poslove trgovine, s tim što je ovde oko ovog zakona ta strategija i logična, zato što smatramo da ova oblast velikim delom i jeste pitanje nadležnosti vašeg ministarstva, bez obzira što sam zavod nije u vašem ministarstvu.
Ovo je jedan od amandmana koji niste prihvatili, a odnosi se na predloženi član 19. izmena i dopuna. Inače taj član menja član 68. stav 1. važećeg zakona, a tim stavom, odnosno tim članom se uređuje pitanje formalne urednosti zahteva za prestanak žiga. Vrši se direktno upućivanje na član 68. Ovo je jedna od onih promena iz one grupe promena gde vi hoćete nešto bolje da precizirate da bude jasnije onome ko primenjuje ovaj zakon. Tako da smo ovim amandmanom isto u želji da još više preciziramo, dodali, odnosno predložili da taj stav glasi – zahtev za prestanak žiga je uredan ako sadrži podatke propisane članom 67. ovog zakona. Dakle, podatke koji su propisani članom 67. U tom članu 67. je zaista jasno nabrojano i propisano šta treba da sadrži taj zahtev za prestanak žiga.

Hvala vam.
Inače, ovaj član u sadašnjem Zakonu o žigovima nosi naziv - postupak po tužbi i tu se sa izmenama i dopunama prilično dopunjava. Dakle, imate dopunu ovog člana, nekih četiri nova stava. Mi predlažemo da se briše stav koji glasi: "Postupak po tužbi iz stava 1. ovog člana, je hitan". Zato što se on kosi sa našim pravnim sistemom i Zakonom o parničnom postupku. To je veoma dobro obrazložio moj kolega pravnik Jovan Palalić, ja nisam pravnik, ali zaista je on objasnio zbog čega ne bi trebalo činiti, a i ove ostale dopune su. S tim što ovde kaže da je hitan, a u prethodnom stavu tužba zbog povrede prava može se podneti u roku od tri godine, od dana kada je tužilac saznao za povredu i učinioca, a najkasnije u roku od pet godina, od dana kada je povreda prvi put učinjena.
Pretpostavljam da ste ovo preuzeli iz prakse nekih drugih država koje imaju mnogo više iskustva u ovome. Međutim, to nam bode oči jer se ostavlja tako dugi rok, a onda za ovo kažete da je hitno. S tim što je jako teško odrediti šta znači reč – hitan. Juče smo imali tako neke članove gde se govorilo o tome da treba postupiti odmah, pa vas pitam šta znači izraz – hitan? Nekome je hitno tri dana, tri meseca, a nekome jedan sat. Takvi izrazi u samom zakonu ga ostavljaju prilično nedefinisano. Smatramo da ovo treba brisati.

Ovaj predlog dopune ovoga člana je, pročitati ću, prosto, da vam svima pokažem koliko je to ustvari, davanje uputstva sudu i sudijama kako da postupaju.
Inače naziv ovog člana je obezbeđenje dokaza. Onda predlagač kaže – na predlog lica koji učini verovatnim da je njegovo pravo povređeno ili da će biti povređeno sud može odrediti obezbeđenje dokaza.
Dalje, sud može odrediti obezbeđenje dokaza i bez prethodnog obaveštavanja ili saslušanja lica od koga se dokazi prikupljaju, ako postoji opasnost od nastanka nenadoknadive štete na strani nosioca prava ili ako predlagač učini verovatnim da će dokazi biti uništeni ili da će ih kasnije biti nemoguće pribaviti.
Dakle, ovaj član je samo uputstvo sudu i sudijama kako da postupaju u kojoj materiji, da vi njih poučavate kako da obezbede dokaze ukoliko se pojavi lice koje smatra da je njegovo pravo povređeno, odnosno pravo na žig.
Ovde je još diskutabilna vaša preporuka, gde vi kažete da on može da bez prethodnog saslušanja ili obaveštavanja lica od koga se dokazi prikupljaju… Dakle, da će oni to učiniti. Sud jeste parnica. Imate dve strane, neko tvrdi, neko se brani, odnosno neko tuži, neko se brani i dok se ne dokaže ko je u pravu te dve strane su, valjda, ravnopravne. Smatramo da ovo treba da brišete.

Hvala. Ovo je amandman na tačku 13. U tački 13. vi kažete da - Poljoprivredno zemljište jesu njive, vrtovi, voćnjaci, vinogradi, livade, pašnjaci, ribnjaci, trstici i močvare, kao i drugo zemljište (vrtače, napuštena rečna korita, zemljišta obrasla niskim žbunastim rastinjem i drugo) koje po svojim prirodnim i ekonomskim uslovima može racionalno da se koristi za poljoprivrednu proizvodnju.
Smatramo da je ova definicija duga i nepotrebno ulaze u neka nabrajanja. Predlažemo da je zamenite definicijom koja glasi – Poljoprivredno zemljište je ono koje po svojim prirodnim i ekonomskim uslovima može da se koristi za poljoprivrednu proizvodnju.
Vi ovde apsolutno ulazite u neka nepotrebna nabrajanja, a na dva mesta kažete – i drugo. Dakle, tu otvarate mogućnost da se klasifikuju neke površine koje apsolutno ne mogu biti poljoprivredno zemljište. Zahvaljujući ovim otvorenim vratima na dva mesta – i drugo, da se oni mogu odrediti, odnosno klasifikovati kao poljoprivredno zemljište. Dakle, ta definicija vam uopšte nije dobra, plus, vi ovde koristite reč "racionalno" da se koristi za poljoprivrednu proizvodnju. Ako neko racionalno koristi poljoprivredno zemljište, to je dobro, međutim, samim tim što će neko neracionalno koristiti poljoprivredno zemljište ili će biti neracionalno iskorišćeno, ne znači da ono prestaje da bude poljoprivredno zemljište.
Smatramo da ova vaša definicija nije dobra i da treba prihvatite ovu našu.