Rekla bih da ova intervencija ima veze sa dobrom komunikacijom ili komunikacijom na vreme. Čuli smo iz diskusije gospođe Gerov da je tu postojala komunikacija. Sada je pitanje da li je ta komunikacija bila valjana, da li je sve to tako bilo, da su svi sve znali, a da se ništa nije preduzelo kako ne bi došlo do te havarije.
Član 17. govori i nosi naslov „Neusaglašenost činilaca interoperabilnosti sa određenim setovima propisa“. Između ostalog, ovaj član govori o tome da Direkcija ima pravo da ograniči područje upotrebe činilaca intero-perabilnosti, da zabrani njegovu dalju upotrebu ili da naloži njegovo povlačenje sa tržišta ukoliko se utvrde, pa se ovde nabraja, neke nepravilnosti, pa između ostalog i nepravilnost da je Deklaracija o usaglašenosti nepropisno izdata, da činilac interoperabilnosti ima Deklaraciju o usaglašenosti ili pogodnosti za upotrebu i koji se koristi za utvrđenu namenu ne ispunjava osnovne zahteve, odnosno ukoliko Direkcija utvrdi da činilac operabilnosti nije ispoštovao ili ne poštuje određene propise.
Sam amandman se odnosi na stav 2, gde se kaže da rešenje o preduzetim merama Direkcije dostavlja se licu koje je izdalo Deklaraciju o usaglašenosti i prijavljenom telu koje je izdalo sertifikat o usaglašenosti. Vi ste tu stavili tačku, odnosno niste da li nikakav rok Direkciji u kom periodu treba da dostavi rešenje.
Kada razmislim, možda je ovo i suviše kratak rok, jer pretpostavljam da tu ima, ali ako prođete čitav proces i utvrdite da činilac interoperabilnosti ne radi u skladu sa rešenjem koje ima, onda je taj rok od 30 dana sasvim u redu. Dakle, ako ste već utvrdili činjenice, zašto je problem da se u roku od 30 dana i dostavi rešenje od strane Direkcije?
Odgovorili ste mi da ne prihvatate amandman i kažete da nije potrebno određivati Direkciji za železnice rok za dostavu rešenja, pa vi napominjete da je Direkcija državni organ i da se tu primenjuje Zakon o upravnom postupku. To je tačno.
Međutim, mi smo vrlo česti, ne mislim samo u vašem mandatu ili prethodnom, nego je to nekako i manir nekih naših državnih organa, ne da ne poštuju rok, nego niste ni dali rok, nego imamo da imaju rokove u zakonima, ali da ne dostavljaju na vreme rešenja. Čak imamo, više i ne znam da li je to nekakva stečena tradicija ili stečena odredba, vrlo često se govori o tome, to je ćutanje administracije, gospodo, pa sada ako je administracija ćutala izvesni period, onda vi to shvatite kao da je dato pozitivno mišljenje. Ovo sam sada malo karikirala. Dakle, ta priča oko ćutanja administracije je nešto što sve nas mnogo košta, i građane, a bogami, kad košta građane, košta i državu.

Izvinite, niste možda videli, sada sam se javila.
To je amandman na član 20. stav 10. Tu je reč o vođenju dokumentacije, odnosno čuvanju dokumentacije i u pitanju je obaveza Direkcije za železnice. Videćete, imamo dosta takvih amandmana, gde smatramo da nije dovoljno da u zakonu stoji da će Direkcija voditi evidenciju o izdatim sertifikatima o verifikaciji.
U ovom članu je reč o toj vrsti evidencije. Videćete kasnije, neću da govorim o svim intervencije, ali prosto smo gospođa Marković i ja htele da u zakonu stoji da je obaveza Direkcije da vodi evidenciju, u ovom slučaju, o izdatim sertifikatima o verifikaciji i u elektronskom obliku.
Odgovorili ste mi, mogu da se složim i sa vašim odgovorom, da se to podrazumeva da se vodi i u pisanom, ali i u elektronskom obliku. Čak me upućujete valjda, ne valjda, nego znam, na sajt „Železnica Srbije“, gde postoje razne vrste vođenja evidencija za različite predmete i to u elektronskom obliku. Smatrale smo da to i u zakonu treba da stoji, pogotovo što je u nekim drugim zakonima, gde se takođe govori, ili neka druga ministarstva imaju obavezu da vode evidenciju, naglašeno, dakle u pisanom, elektronski oblik se ne podrazumeva. Ne znam kod vas na Železnici da li imate taj problem ili da li su sve vaše jedinice dobro umrežene kada je u pitanju elektronska komunikacija ili internet, ali znam neke druge sisteme gde se godinama pokušava uspostaviti jedinstveni informacioni sistem, a uloženo je mnogo novca, a nije se stiglo do tog jedinstvenog sistema.
Još ću negde govoriti o ovome, ali neću o svim amandmanima, jer su oni otprilike slični, da je u zakonu trebalo da stoji da, u ovom slučaju, Direkcija ima obavezu da vodi i elektronsku evidenciju.

U ovom članu se govori o različitim situacijama kada Direkcija oduzima dozvolu za korišćenje, ukoliko se nadzorom nad sistemima za upravljanje bezbednošću železničkog prevoznika i upravljača ili po prijavi republičkog inspektora utvrde različite nepravilnosti. Dakle, govori se o oduzimanju ili pak o suspenziji za korišćenje vozila u železničkom saobraćaju.
Konkretno ovaj naš amandman se odnosi na stav 5. koji glasi: „Dozvola za korišćenje postaje nevažeća ukoliko je železničko vozilo povučeno iz saobraćaja“, a onda imamo u zagradi: „kasacija vozila i slično“. Dakle, ukoliko je vozilo povučeno iz saobraćaja.
Šta mi ovde tražimo? Praktično tražimo da se doda da će se o tome voditi posebna evidencija, odnosno da Direkcija treba da vodi evidenciju o tome koja su vozila povučena iz saobraćaja. Vi ste meni odgovorili da je to regulisano članom 22. stavom 7, da se vodi evidencija o tome. To baš i nisam videla u tom članu i ne vidim razlog zbog čega u ovom stavu ne bi stajalo da se o tome vodi evidencija.
Drugi deo ovog amandmana opet ima veze sa rokovima. Vi ovde kažete da o povlačenju iz saobraćaja imalac vozila obaveštava Direkciju bez odlaganja, a onda kažete da to bez odlaganja može da traje čak i osam dana. Ako kažete bez odlaganja, to je kao da kažete odmah. Odmah u mom nekom vremenskom sistemu ne znači rok od osam dana. Dakle, osam dana nije nikako odmah i mi smo tu predložili da se tih osam dana skrati na 48 sati, ne ni dana, nego 48 sati. Ne vidim šta je tu sporno da Direkcija bude obaveštena o povlačenju nekih vozila iz saobraćaja u roku od praktično dva dana.

Trebalo je meni odmah da date reč, a da gospodin Babić koji je govorio o nekim drugim stvarima govori posle.
(Zoran Babić, sa mesta: Bila je replika.)
Pa i ovo je replika, ali je to replika na ministrov komentar da u zakonu ne može da stoji reč „sigurnosti prevoza putnika i robe i sprečavanju nesreće.“Da smo umesto reči „sigurnosti“ upotrebili reč „bezbednost“, da li biste prihvatili taj amandman? Onda ste nam rekli dve engleske reči, čini mi se, safety i security, što je pokazalo, što je nekada i normalno, da prevod i upotreba određenih delova … to je uredu zato što je ovo usaglašavanje, pa se tu prevode različiti delovi određenih zakona, direktiva itd.
Međutim, te dve reči nisu toliko suprotstavljene jedna drugoj, pa i reč security, odnosno sigurnost ne može da znači isto što i safety. Nije stopostotna sinonimija, ali tu ima delimičnog preklapanja. Žao mi je što ste vi to upotrebili kao argument da odbijete ovaj amandman, da sigurnost u zakonu koji govori o bezbednosti i interoperabilnosti i gde se reč „bezbednost“ pominje verovatno jedno hiljadu puta, sada smatrate da reč „sigurnost prevoza putnika i robe“, da nema nikakvih dodirnih tačaka sa rečima „bezbednost prevoza putnika i robe“. Hvala.

Ovo je opet na tragu i prethodne diskusije, a i reč je o istom članu, gde umesto jednogodišnjeg izveštavanja mi predlažemo da to bude izveštavanje dva puta godišnje, upravo zbog stanja u kome se nalazi celokupan železnički saobraćaj u Srbiji.
Inače, ovaj amandman se odnosi na stav 9. koji opet govori o redovnom izveštavanju. Ovde je sada u pitanju Direkcija i izveštavanje Direkcije. Ukoliko se nakon dostavljanja izveštaja Direkcije za železnice otkriju nove činjenice ili greške, da je Direkcija dužna da pokazatelje koji se odnose na određenu godinu dopuni ili ispravi prvom prilikom, a najkasnije u sledećem godišnjem izveštaju.
Predlagač je kroz ovaj zakon nekako hteo da kaže – može i pre, ali eto za svaki slučaj da stavimo nekakav najduži rok, a to je taj redovan godišnji izveštaj. Da tako ne mislite, vi biste samo rekli – mi ćemo to u sledećem, narednom godišnjem izveštaju uneti uočene promene ili probleme. Vi opet ostavljate otvorena vrata da se dopuni ili ispravi prvom prilikom. Šta je prva prilika? Revizija već predatog godišnjeg izveštaja ili šta, ne razumem? Hvala.

U članu 61. govori se o održavanju podsistema energija. Mi smo videli kroz ovaj zakon da je zakon veoma detaljno opisao razne sisteme i podsisteme. Dakle, ovde je reč o podsistemu energije. Nekim drugim članom su propisani uslovi, ali ovde se govori o sertifikatu o ispunjenosti uslova iz stava 2. ovoga člana i da taj sertifikat izdaje Direkcija za železnice u formi rešenja, sa rokom važenja od pet godina.
Šta mi predlažemo ovim amandmanom? Predlažemo da taj sertifikat ima kraći rok trajanja, da ne važi pet godina, nego da važi tri godine, upravo zbog silnih problema koji postoje u čitavom sistemu, pa i u tom podsistemu koji se zove energija.
Pretpostavljam da ste vi to usklađivali sa nekim određenim direktivama i da je tako u drugim evropskim državama, ali mi smatramo da je u ovom trenutku isuviše dug rok da taj sertifikat važi pet godina i da bi on trebalo da važi najviše tri godine.

Hvala.
Zahvalila bih se na tome što ste prihvatili amandman i pokazali razumevanja i za mašinovođe.
Hoću da kažem i mašinovođama da smo i mi vodili računa o njihovim interesima kada smo pisali amandmane, prosto da se čuje.
Uglavnom je ovde reč o registrima i o razmeni informacija, pa smo mi, to sada stoji u zakonu, ali se to i podrazumevalo da mašinovođa ima pravo pristupa svojim podacima iz registra Direkcije i poslodavca, kao i pravo da mu se na zahtev dostave ti podaci. Pretpostavljam da je to i do sada bilo besplatno. Ne verujem da ste naplaćivali tu uslugu, ali eto nije zgoreg da stoji i u zakonu, da ćete dostavljati podatke bez naknade i prihvatili ste ovaj amandman.

Hvala, gospodine predsedniče.
Dakle, u članu 12. imamo nabrojano više tačaka. Uglavnom se tu govori o opštim uslovima za dobijanje licence za vršenje poslova privatnog obezbeđenja i sad tu ima nekih osam tačaka.
Ovaj se amandman konkretno odnosi na tačku 6. gde se kaže da je jedan od uslova za dobijanje licence da je to lice obučeno za rukovanje vatrenim oružjem i onda imate još jedan dodatak u toj rečenici – odnosno ako je lice odslužilo vojni rok sa oružjem, ako poslove vrši sa oružjem.
Dakle, da pojednostavim ovo. Vi smatrate da je dovoljno da je lice koje traži licencu dovoljno što je odslužilo vojni rok i da ne mora da ide na neku dodatnu obuku.
Od svojih kolega muškaraca sam čula da nije dovoljno da odslužite vojni rok i da obuka u okviru tog odsluženja vojnog roka ne podrazumeva i obuku sa pištoljima, odnosno kako se to kaže – kratke cevi i da u vojsci Srbije da takvu obuku imaju samo oficiri, odnosno rukovodeći kadar. Zato smatramo da ne možete tako da posmatrate ovo i da zato što je neko odslužio vojni rok, koji sada traje da li tri ili šest meseci, da je on i obučen za rukovanje pištoljem ili kratkim cevima, kako se to kaže.
Inače, u toj oblasti se uglavnom koriste pištolji. U ovom obrazloženju, iako nisam ja pisala obrazloženje, ali moje kolege su napisale da preko 95% oružja, kada je u pitanju ovo obezbeđenje, da su to u stvari pištolji i da nije dovoljno da je neko odslužio vojni rok koji je sada i neobavezan. Dakle, ljudi se dobrovoljno javljaju, ali i ranije je bilo tako, čak i kada se vojska služila godinu dana, da prosto nisu prošli tu obuku i mi smatramo da ne može ovo da ostane ovako i da ko god se javi, odnosno ko hoće da dobije tu licencu za vršenje poslova privatnog obezbeđenja da mora da prođe određenu vrstu obuke. Dakle, nije dovoljno da je služio vojni rok.
Ono što je simpatično, odnosno jedno veoma kreativno obrazloženje zašto ste vi odbili ovaj amandman – Vlada ne prihvata amandman zbog toga što smatra da će ova odredba doprineti popularizaciji dobrovoljnog služenja vojnog roka i stvoriti uslove za stručno i profesionalno obavljanje delatnosti privatnog obezbeđenja.
Namerno sam rekla kreativno. Dakle, jedno simpatično obrazloženje zašto odbijate. Prosto ne mogu da verujem da će to što će se lakše dobiti licenca za vršenje poslova privatnog obezbeđenja, da će to biti motiv nekome da se javi za dobrovoljno služenje vojnog roka, tim pre što ja mislim da i danas, odnosno kako koje godine, da se čak više ljudi javi nego što je vojsci potrebno za služenje dobrovoljnog vojnog roka, tako da mislim da tu mi i nismo u problemu da se uvek javi više kandidata nego što bude primljeno na služenje dobrovoljnog vojnog roka. Hvala.

Ovaj naš amandman se odnosi na isti član na koji je i kolega Milivojević podneo amandman. U 1. stavu imamo nabrojano koje sve vrste oružja poseduje radnik koji je deo privatnog obezbeđenja. Imate nabrojano da može da poseduje poluautomatsko oružje, pištolj kalibra devet milimetara kod kojeg sa jednim povlačenjem obarača može se ispaliti samo jedan metak.
Naš amandman se sastoji u tome da mi ovde smatramo da treba dodati - da može da poseduje i električne omamljivače u skladu sa posebnim propisima. Smatramo da nije dobro i u Zakonu o oružju i municiji taj pojam ličnog naoružanja je mnogo šire definisan. Smatramo da na tržištu postoji mnogo tzv. alternativnih sredstava prinude, koji nisu klasično oružje, dakle, nisu pištolji, nije poloautomatsko oružje, a koje nekada može i te kako da doprinese rešavanju neke pretnje bezbednosti.
Vi ste u obrazloženju rekli da u ovom trenutku ne postoji pravni okvir i vidim ovde da se cela ta grupa, te vrste oružja, nazivaju elektrošokeri, to valjda iz engleskog, i da ne postoji pravni okvir za te tzv. elektrošokere. Međutim, upravo smo mi ovim amandmanom mi hteli da kažemo – da mogu, ali da pod posebnim propisima.
Recimo, možda je ovde trebalo reći da će se nekim sledećim stavom doneti podzakonski akt kojim će se regulisati upotreba upravo ovih električnih omamljivača, odnosno mi smo to i hteli i ovim amandmanom da sugerišemo, da Ministarstvo unutrašnjih poslova upravo može nekim podzakonskim aktom i regulisati ovu materiju. Mi znamo da u ovom trenutku ne postoji pravni okvir za ovo, ali smatramo da je veoma značajno da privatno obezbeđenje, osim upotrebe pištolja i poluautomatskog oružja, može da upotrebi i električne omamljivače. Vi znate da je to tržište u Srbiji, ono je ilegalno, ali je ono veoma rasprostranjeno i da prosto ljudi mogu, ljudi koji to žele, mogu praktično i na pijaci da kupe raznorazne vrste tih elektrošokera.

Nije ni replika, koliko imam ja i vreme ovlašćenog predstavnika.
Nisam znala da je to policiji zabranjeno i slažem se sa vama da, ukoliko policajac i policija ne može da upotrebljava ta sredstva, ne treba ni nekakvo privatno obezbeđenje.
Ono što ja mogu da kažem jeste da ja nisam sigurno deo nikakvog lobija i verujem da ste bili izloženi, kao ministar unutrašnjih poslova, određenim interesima određenih lobija proizvođača itd. Nažalost, to je kod nas tako, lobiji su prilično jaki. Ono što nije dobro je što ti lobiji nisu vidljivi, zato što vi u nekim drugim državama koje su recimo uredile tu oblast lobiranja, vi imate da je to uređeno i prosto znate sa kim razgovarate i sa kim imate posla. Ja nisam deo nikakvog lobija i što se mene tiče, a verujem i svih ostalih kolega, mi bi najviše voleli da ne mora niko da nosi nikakvo oružje, ni pištolje, ni poluautomatsko. Ali, nažalost, ne živimo u takvom svetu, nego je naš svet drugačiji.
Znam da se vodi diskusija o štetnosti i opasnosti tih sredstava, tih tzv. električnih omamljivača. Mislim da to radi po principu – visok napon, niska struja itd. i da prosto nije ni ispitano dovoljno kakve su posledice. Ono što čoveku prvo padne na pamet, kada vi kažete da su posledice velike i opasne, čak i nepredvidive, onda laik pomisli – sigurno su posledice manje od posledica pucanja iz pištolja devet milimetara. To onako laički svi verovatno doživljavamo, da su ipak najteže i najgore posledice od pucanja iz poluautomatskog oružja sa jednim metkom i pištolja devet milimetara, a da su, kakve god da su, sigurno posledice manje kod upotrebe ovih omamljivača. Hvala.

Hvala.
Naslov iznad ovog člana 51. je - Upotreba sredstava za vezivanje. Kaže – sredstva za vezivanje mogu se upotrebiti prema licu koje se privremeno zadržava po odredbama ovog zakona, radi sprečavanja otpora lica ili odbijanja napada. Tako glasi ova tačka 1).
Šta mi predlažemo ovim amandmanom? Predlažemo da se posle reči: „odbijanja napada“ dodaju reči: „usmerenog ka službeniku obezbeđenja ili štićenom objektu, odnosno drugim licima koja se nalaze u štićenom objektu“. Šta smo praktično ovim amandmanom hteli? Hteli smo malo da preciziramo samu reč „napad“. Kakav napad? Napad koji je usmeren ka službeniku obezbeđenja, privatnog obezbeđenja ili štićenom objektu. Barem smo za ovaj amandman mislili da ćete ga prihvatiti, zato što on prosto samo precizira šta je napad, kako ne bi došlo do nekih drugih vrsta zloupotreba.
Moram da priznam da nisam dobro razumela obrazloženje zašto se ovaj amandman odbija. Kaže se – iz razloga što je intencija predlagača bila da se izvrši gradacija ovlašćenja službenika privatnog obezbeđenja srazmerno ovlašćenjima policijskih službenika, odnosno da privatno obezbeđenje ni u kom slučaju ne može imati drugačija ili veća ovlašćenja od policijskih službenika. Ne vidim kako bi ovim amandmanom privatno obezbeđenje imalo uopšte neka veća ovlašćenja od policijskih službenika time što mi u stvari hoćemo na neki način prosto da definišemo šta je to napad. Hvala.

Hvala gospodine predsedniče.
Poštovani ministre, predstavnici ministarstva, tako vam je to, posle razvoda postoji jedan period koji je neprijatan za članove koji su bili u braku. Postraumatsko stanje.
Imam čast da budem ovlašćena ispred DSS za ovu prvu tačku. Inače u okviru ove prve tačke su tri predloga zakona. Dva predloga zakona iz oblasti vodnog saobraćaja. Jedan o unutrašnjoj plovidbi, jedan zakon je praktično sporazum između Srbije i Kipra o pomorstvu i ovaj treći, odnosno da kažem najvažniji zakon, kao što ste videli danas su uglavnom sve kolege govorile o Zakonu o železnici i to zato što to jeste jedan važan sistemski zakon zato što je efikasan i dobro uređen železnički saobraćaj veliki razvojni resurs svake države, pa i Srbije.
Prethodna Vlada u kojoj je takođe ministar zadužen za saobraćaj bio gospodin Mrkonjić je 2011. godine poslala Predlog zakona u Skupštinu. Tada nije obezbeđena većina da zakon bude izglasan u Skupštini. To su, rekla bih, pre svega bili neki problemi u okviru tadašnje većine, odnosno vladajuće koalicije. Ali, je to bio jedan od retkih zakonskih predloga koji nije usvojen u prethodnom sazivu.
Poslanici i DSS su se nadali da ćete vi, gospodina iz ministarstva, zbog toga što je ministar isti, da ćete iskoristiti tu priliku da napravite više promena u tom zakonu koji je i tada bio loš. Vi ste i sami rekli da je negde oko 5% zakona tadašnjeg izmenjeno. Dakle, to je praktično taj isti zakon koji jeste loš.
Odnosno, da budem preciznija, ovo bi u stvari bio jedan jako dobar zakon da se on odnosi na železnice Francuske i da našim prugama posluje i da imamo TŽV i da smo mi Francuski parlament. Međutim to nije situacija, mi živimo u Srbiji i ovo se odnosi na srpske železnice. Mogu još da pohvalim sve vas koji ste učestvovali u gradnji ovih direktiva EU da ste to toliko dobro uradili da kad čovek pročita ovaj zakon prosto smatra da je Srbija već nekih deset godina u EU.
Kada se neki zakon radi, kada se na njemu radi onda uvek morate da pođete od dve stvari. Prva stvar je kakvu situaciju i stanje imate trenutno u toj oblasti. Drugo, šta želite da unapredite i na koji način to hoćete da uradite. Malo pre je ministar rekao da kada je u pitanju železnica i železnički saobraćaj u Srbiji, ja ga citiram, on je rekao da smo mi na nuli i da mi moramo da izvlačimo sistem iz pepela. Dakle, vi ste dali možda najbolji opis u kakvo se stanju danas nalazi železnički sistem, odnosno sistem železnica.
Malo je nezgodno kada govorite posle svih ovlašćenih predlagača zato što onda rizikujete da ponavljate neke stvari, izvinjavam se kolegama i gledaocima ako neko prati ovaj prenos. Dakle, u kakvoj je stanju železnička infrastruktura? Vi ste sami rekli, a zna se i podatak, recimo, da na nekih dvesta kilometara pruga u Srbiji postoji gde vozovi ne smeju da se kreću brže od nekih 20 do 30 kilometara. Zatim, je bilo puno reči o tome kako nam funkcioniše preduzeće koje je zaduženo i bavi se organizacijom železničkog saobraćaja, to je sada a.d. društvo i kakva je situacija. Takva da svake godine iz budžeta se izdvajaju ogromna sredstva, mi ih zovemo subvencijama, valjda je to nekako lakše. Te su se subvencije uglavnom koristile za isplatu plata, dakle, jako malo sredstava je išlo i ulagalo se u infrastrukturu.
Obim prevoza robe i putnika je veoma mali i u poređenju sa nekim drugim zemljama, recimo, tu se nekako nameće da se uporedi sa Slovačkom jer je to otprilike zemlja koja je iste veličine, ima otprilike isti broj stanovnika kao Srbija, da je taj obim nekih 10% manji nego što je to u drugim zemljama.
Dakle, ceo sistem je loš jer se godinama nije ulagalo i godinama taj sistem posluje sa gubicima. U prošlosti, a vidimo da se i sada to dešava je bilo nekoliko različitih dela restrukturiranja "Železnica Srbije", ali još uvek nije pronađeno najbolje rešenje.
Zašto sam sve ovo navela? Zato što vi u obrazloženju, a to ste i kada ste na početku govorili o ovom zakonu rekli da želite da integrišete železnički sistem u tržište transportnih usluga i da se uspešno odvija integracija srpskih železnica u železnički sistem EU.
Cilj je, dakle, stvaranje uslova za pojavu konkurencije, tj. ukidanje monopola i pojavu više upravljača železničke infrastrukture i više železničkih prevoznika, kako robe, tako i putnika, pa ste vi ubeđeni da će se pojavom konkurencije doći do poboljšanja svih usluga.
Dakle, "Železnice Srbije" više neće imati monopol u organizovanju saobraćaja na svojim prugama. Zakon omogućava otvaranje tržišta i postojanje konkurencije i to je u suštini dobro, ali srpske železnice u ovom trenutku nisu spremne za takvu vrstu i toliku liberalizaciju usluga i dolazak kako stranih kompanija, a ima i nekoliko i domaćih kompanija, koje su uspele da kupe lokomotivu, zaposle ljude koji su radili na železnici, ali su u penziji i tako oni postaju jako konkurentni.
Šta kažu železničari? Godinama se nije ulagalo ništa, a sada takva stara i spora železnica treba da se takmiči za poslove i usluge na tržištu. Zato mi smatramo da je ovo konkretno rešenje.
Dakle, u ovom zakonu ima nekih jako dobrih rešenja koja su i morala biti doneta već i sada, ali ova, da kažem, ovakva liberalizacija tržišta će biti verovatno pogubna po "Železnice Srbije", ili taj njihov deo, koji se zove deo društva, a to je Kargo Srbije, pitanje je kako će oni biti konkurentni.
Imate iskustva drugih država u Evropi koje sada već imaju jako razvijene sisteme železnice, pa su oni sačekali da srede stanje u svojoj kući, pa su onda tek izašli na tržište. Onda se postavlja pitanje – čemu ova žurba i šta će nama jedan ovakav ultraevropski zakon kada je ovo u pitanju? Dakle, ponavljam ima dobrih rešenja, ali kada je ovo u pitanju mi tu stavljamo veliku zamerku. Hvala.

Hvala gospodine predsedniče.
Poštovani ministre, predstavnici ministarstva, tako vam je to, posle razvoda postoji jedan period koji je neprijatan za članove koji su bili u braku. Postraumatsko stanje.
Imam čast da budem ovlašćena ispred DSS za ovu prvu tačku. Inače u okviru ove prve tačke su tri predloga zakona. Dva predloga zakona iz oblasti vodnog saobraćaja. Jedan o unutrašnjoj plovidbi, jedan zakon je praktično sporazum između Srbije i Kipra o pomorstvu i ovaj treći, odnosno da kažem najvažniji zakon, kao što ste videli danas su uglavnom sve kolege govorile o Zakonu o železnici i to zato što to jeste jedan važan sistemski zakon zato što je efikasan i dobro uređen železnički saobraćaj veliki razvojni resurs svake države, pa i Srbije.
Prethodna Vlada u kojoj je takođe ministar zadužen za saobraćaj bio gospodin Mrkonjić je 2011. godine poslala Predlog zakona u Skupštinu. Tada nije obezbeđena većina da zakon bude izglasan u Skupštini. To su, rekla bih, pre svega bili neki problemi u okviru tadašnje većine, odnosno vladajuće koalicije. Ali, je to bio jedan od retkih zakonskih predloga koji nije usvojen u prethodnom sazivu.
Poslanici i DSS su se nadali da ćete vi, gospodina iz ministarstva, zbog toga što je ministar isti, da ćete iskoristiti tu priliku da napravite više promena u tom zakonu koji je i tada bio loš. Vi ste i sami rekli da je negde oko 5% zakona tadašnjeg izmenjeno. Dakle, to je praktično taj isti zakon koji jeste loš.
Odnosno, da budem preciznija, ovo bi u stvari bio jedan jako dobar zakon da se on odnosi na železnice Francuske i da našim prugama posluje i da imamo TŽV i da smo mi Francuski parlament. Međutim to nije situacija, mi živimo u Srbiji i ovo se odnosi na srpske železnice. Mogu još da pohvalim sve vas koji ste učestvovali u gradnji ovih direktiva EU da ste to toliko dobro uradili da kad čovek pročita ovaj zakon prosto smatra da je Srbija već nekih deset godina u EU.
Kada se neki zakon radi, kada se na njemu radi onda uvek morate da pođete od dve stvari. Prva stvar je kakvu situaciju i stanje imate trenutno u toj oblasti. Drugo, šta želite da unapredite i na koji način to hoćete da uradite. Malo pre je ministar rekao da kada je u pitanju železnica i železnički saobraćaj u Srbiji, ja ga citiram, on je rekao da smo mi na nuli i da mi moramo da izvlačimo sistem iz pepela. Dakle, vi ste dali možda najbolji opis u kakvo se stanju danas nalazi železnički sistem, odnosno sistem železnica.
Malo je nezgodno kada govorite posle svih ovlašćenih predlagača zato što onda rizikujete da ponavljate neke stvari, izvinjavam se kolegama i gledaocima ako neko prati ovaj prenos. Dakle, u kakvoj je stanju železnička infrastruktura? Vi ste sami rekli, a zna se i podatak, recimo, da na nekih dvesta kilometara pruga u Srbiji postoji gde vozovi ne smeju da se kreću brže od nekih 20 do 30 kilometara. Zatim, je bilo puno reči o tome kako nam funkcioniše preduzeće koje je zaduženo i bavi se organizacijom železničkog saobraćaja, to je sada a.d. društvo i kakva je situacija. Takva da svake godine iz budžeta se izdvajaju ogromna sredstva, mi ih zovemo subvencijama, valjda je to nekako lakše. Te su se subvencije uglavnom koristile za isplatu plata, dakle, jako malo sredstava je išlo i ulagalo se u infrastrukturu.
Obim prevoza robe i putnika je veoma mali i u poređenju sa nekim drugim zemljama, recimo, tu se nekako nameće da se uporedi sa Slovačkom jer je to otprilike zemlja koja je iste veličine, ima otprilike isti broj stanovnika kao Srbija, da je taj obim nekih 10% manji nego što je to u drugim zemljama.
Dakle, ceo sistem je loš jer se godinama nije ulagalo i godinama taj sistem posluje sa gubicima. U prošlosti, a vidimo da se i sada to dešava je bilo nekoliko različitih dela restrukturiranja "Železnica Srbije", ali još uvek nije pronađeno najbolje rešenje.
Zašto sam sve ovo navela? Zato što vi u obrazloženju, a to ste i kada ste na početku govorili o ovom zakonu rekli da želite da integrišete železnički sistem u tržište transportnih usluga i da se uspešno odvija integracija srpskih železnica u železnički sistem EU.
Cilj je, dakle, stvaranje uslova za pojavu konkurencije, tj. ukidanje monopola i pojavu više upravljača železničke infrastrukture i više železničkih prevoznika, kako robe, tako i putnika, pa ste vi ubeđeni da će se pojavom konkurencije doći do poboljšanja svih usluga.
Dakle, "Železnice Srbije" više neće imati monopol u organizovanju saobraćaja na svojim prugama. Zakon omogućava otvaranje tržišta i postojanje konkurencije i to je u suštini dobro, ali srpske železnice u ovom trenutku nisu spremne za takvu vrstu i toliku liberalizaciju usluga i dolazak kako stranih kompanija, a ima i nekoliko i domaćih kompanija, koje su uspele da kupe lokomotivu, zaposle ljude koji su radili na železnici, ali su u penziji i tako oni postaju jako konkurentni.
Šta kažu železničari? Godinama se nije ulagalo ništa, a sada takva stara i spora železnica treba da se takmiči za poslove i usluge na tržištu. Zato mi smatramo da je ovo konkretno rešenje.
Dakle, u ovom zakonu ima nekih jako dobrih rešenja koja su i morala biti doneta već i sada, ali ova, da kažem, ovakva liberalizacija tržišta će biti verovatno pogubna po "Železnice Srbije", ili taj njihov deo, koji se zove deo društva, a to je Kargo Srbije, pitanje je kako će oni biti konkurentni.
Imate iskustva drugih država u Evropi koje sada već imaju jako razvijene sisteme železnice, pa su oni sačekali da srede stanje u svojoj kući, pa su onda tek izašli na tržište. Onda se postavlja pitanje – čemu ova žurba i šta će nama jedan ovakav ultraevropski zakon kada je ovo u pitanju? Dakle, ponavljam ima dobrih rešenja, ali kada je ovo u pitanju mi tu stavljamo veliku zamerku. Hvala.

Hvala gospodine predsedniče.
Poštovani ministre, predstavnici ministarstva, tako vam je to, posle razvoda postoji jedan period koji je neprijatan za članove koji su bili u braku. Postraumatsko stanje.
Imam čast da budem ovlašćena ispred DSS za ovu prvu tačku. Inače u okviru ove prve tačke su tri predloga zakona. Dva predloga zakona iz oblasti vodnog saobraćaja. Jedan o unutrašnjoj plovidbi, jedan zakon je praktično sporazum između Srbije i Kipra o pomorstvu i ovaj treći, odnosno da kažem najvažniji zakon, kao što ste videli danas su uglavnom sve kolege govorile o Zakonu o železnici i to zato što to jeste jedan važan sistemski zakon zato što je efikasan i dobro uređen železnički saobraćaj veliki razvojni resurs svake države, pa i Srbije.
Prethodna Vlada u kojoj je takođe ministar zadužen za saobraćaj bio gospodin Mrkonjić je 2011. godine poslala Predlog zakona u Skupštinu. Tada nije obezbeđena većina da zakon bude izglasan u Skupštini. To su, rekla bih, pre svega bili neki problemi u okviru tadašnje većine, odnosno vladajuće koalicije. Ali, je to bio jedan od retkih zakonskih predloga koji nije usvojen u prethodnom sazivu.
Poslanici i DSS su se nadali da ćete vi, gospodina iz ministarstva, zbog toga što je ministar isti, da ćete iskoristiti tu priliku da napravite više promena u tom zakonu koji je i tada bio loš. Vi ste i sami rekli da je negde oko 5% zakona tadašnjeg izmenjeno. Dakle, to je praktično taj isti zakon koji jeste loš.
Odnosno, da budem preciznija, ovo bi u stvari bio jedan jako dobar zakon da se on odnosi na železnice Francuske i da našim prugama posluje i da imamo TŽV i da smo mi Francuski parlament. Međutim to nije situacija, mi živimo u Srbiji i ovo se odnosi na srpske železnice. Mogu još da pohvalim sve vas koji ste učestvovali u gradnji ovih direktiva EU da ste to toliko dobro uradili da kad čovek pročita ovaj zakon prosto smatra da je Srbija već nekih deset godina u EU.
Kada se neki zakon radi, kada se na njemu radi onda uvek morate da pođete od dve stvari. Prva stvar je kakvu situaciju i stanje imate trenutno u toj oblasti. Drugo, šta želite da unapredite i na koji način to hoćete da uradite. Malo pre je ministar rekao da kada je u pitanju železnica i železnički saobraćaj u Srbiji, ja ga citiram, on je rekao da smo mi na nuli i da mi moramo da izvlačimo sistem iz pepela. Dakle, vi ste dali možda najbolji opis u kakvo se stanju danas nalazi železnički sistem, odnosno sistem železnica.
Malo je nezgodno kada govorite posle svih ovlašćenih predlagača zato što onda rizikujete da ponavljate neke stvari, izvinjavam se kolegama i gledaocima ako neko prati ovaj prenos. Dakle, u kakvoj je stanju železnička infrastruktura? Vi ste sami rekli, a zna se i podatak, recimo, da na nekih dvesta kilometara pruga u Srbiji postoji gde vozovi ne smeju da se kreću brže od nekih 20 do 30 kilometara. Zatim, je bilo puno reči o tome kako nam funkcioniše preduzeće koje je zaduženo i bavi se organizacijom železničkog saobraćaja, to je sada a.d. društvo i kakva je situacija. Takva da svake godine iz budžeta se izdvajaju ogromna sredstva, mi ih zovemo subvencijama, valjda je to nekako lakše. Te su se subvencije uglavnom koristile za isplatu plata, dakle, jako malo sredstava je išlo i ulagalo se u infrastrukturu.
Obim prevoza robe i putnika je veoma mali i u poređenju sa nekim drugim zemljama, recimo, tu se nekako nameće da se uporedi sa Slovačkom jer je to otprilike zemlja koja je iste veličine, ima otprilike isti broj stanovnika kao Srbija, da je taj obim nekih 10% manji nego što je to u drugim zemljama.
Dakle, ceo sistem je loš jer se godinama nije ulagalo i godinama taj sistem posluje sa gubicima. U prošlosti, a vidimo da se i sada to dešava je bilo nekoliko različitih dela restrukturiranja "Železnica Srbije", ali još uvek nije pronađeno najbolje rešenje.
Zašto sam sve ovo navela? Zato što vi u obrazloženju, a to ste i kada ste na početku govorili o ovom zakonu rekli da želite da integrišete železnički sistem u tržište transportnih usluga i da se uspešno odvija integracija srpskih železnica u železnički sistem EU.
Cilj je, dakle, stvaranje uslova za pojavu konkurencije, tj. ukidanje monopola i pojavu više upravljača železničke infrastrukture i više železničkih prevoznika, kako robe, tako i putnika, pa ste vi ubeđeni da će se pojavom konkurencije doći do poboljšanja svih usluga.
Dakle, "Železnice Srbije" više neće imati monopol u organizovanju saobraćaja na svojim prugama. Zakon omogućava otvaranje tržišta i postojanje konkurencije i to je u suštini dobro, ali srpske železnice u ovom trenutku nisu spremne za takvu vrstu i toliku liberalizaciju usluga i dolazak kako stranih kompanija, a ima i nekoliko i domaćih kompanija, koje su uspele da kupe lokomotivu, zaposle ljude koji su radili na železnici, ali su u penziji i tako oni postaju jako konkurentni.
Šta kažu železničari? Godinama se nije ulagalo ništa, a sada takva stara i spora železnica treba da se takmiči za poslove i usluge na tržištu. Zato mi smatramo da je ovo konkretno rešenje.
Dakle, u ovom zakonu ima nekih jako dobrih rešenja koja su i morala biti doneta već i sada, ali ova, da kažem, ovakva liberalizacija tržišta će biti verovatno pogubna po "Železnice Srbije", ili taj njihov deo, koji se zove deo društva, a to je Kargo Srbije, pitanje je kako će oni biti konkurentni.
Imate iskustva drugih država u Evropi koje sada već imaju jako razvijene sisteme železnice, pa su oni sačekali da srede stanje u svojoj kući, pa su onda tek izašli na tržište. Onda se postavlja pitanje – čemu ova žurba i šta će nama jedan ovakav ultraevropski zakon kada je ovo u pitanju? Dakle, ponavljam ima dobrih rešenja, ali kada je ovo u pitanju mi tu stavljamo veliku zamerku. Hvala.

Hvala.
Poštovani ministre, ja ću govoriti o obe ove konvencije koje su u okviru ove tačke dnevnog reda. Odmah na početku želim da kažem da će DSS, a i Ženska parlamentarna mreža, koja je veoma aktivna u ovom parlamentu, podržati usvajanje ovih konvencija. Posebno je značajna Istanbulska konvencija, zato što je jedan od glavnih ciljeva Ženske parlamentarne mreže upravo borba protiv svih vrsta nasilja u društvu.
Međutim, ono što zabrinjava je da je Srbija usvojila neke prilično dobre zakone, da je usvojila i neke druge konvencije i dokumenta, pa čak mislim da je 2011. godine usvojena i Strategija o borbi protiv nasilja u porodici i nad ženama, a da je nasilje i dalje veoma rasprostranjeno u našem društvu. Čak je i po statističkim podacima nasilje, naročito porodično nasilje sa smrtnim ishodima u porastu.
Da li će ratifikacija i usvajanje Istanbulske konvencije zaista uticati da se stanje popravi, ne znam. Mi smo nedavno i u skupštinskom materijalu dobili izveštaj o tome šta misli Komitet koji prati primenu jedne druge konvencije – Konvencije UN o sprečavanju i zabrani diskriminacije nad ženama i šta oni misle o tome kako Srbija primenjuje tu konvenciju koja je određeni broj godina na snazi u Srbiji.
Srbija je do sada, odnosno Vlada Republike Srbije podnela tri izveštaja. Drugi i treći izveštaj su nekako išli u paketu. Mislim da se čak ta konferencija ili to izveštavanje Komitetu odvijalo u junu ili julu ove godine i ono što smo dobili kao ocenu stanja o tome kako se Srbija bori protiv diskriminacije žena u svom društvu, nisu uopšte ohrabrujuće. Oni nam zameraju, ali nam oni daju i određene preporuke.
Neke od tih preporuka o izveštajima, o tome kako već primenjujemo neke konvencije i međunarodna dokumenta, ovde ću navesti i to naročito u ovom delu koji se odnosi na nasilje nad ženama. Ne znam koliko ste imali priliku da pročitate ta zapažanja Komiteta, ali smo imali priliku od mnogih koleginica koje su iznele sve one probleme sa kojima se sistem i institucije u Srbiji neću da kažem suočavaju, ali probleme koje imaju i koje ne rešavaju. Recimo, u tim zapažanjima i preporukama, tačnije, naglasak je na preporukama, da ministarstva treba da izvrše analizu i izmene Krivičnog zakonika i Porodičnog zakona. Mi volimo da kažemo da imamo, naročito kada je Porodični zakon u pitanju, jedan savremeni zakon, sa nekim dobrim rešenjima, ali znamo, a o tome je i danas bilo reči, da neka rešenja i nisu dobra i na to nas opominje i Komitet UN.
Zatim kažu da se moraju ohrabriti žene da prijave nasilje. Dakle, potrebno je da država vodi jednu stalnu kampanju za podizanje svesti o tome da je nasilje krivično delo i da žrtva nasilja u porodici, naglašavam reč porodica zato što nisu uvek samo žene žrtve porodičnog nasilja, tu su deca, ali bogami su tu nekada i muškarci, da žrtva nije dužna da godinama trpi nasilje, nego da ona ima zaštitu države i da je država ta koja je ohrabri, upravo zato što će imati zaštitu, da prijavi to nasilje.
Šta nam još zameraju? Kažu – da se obezbedi efektivno vršenje istraga, da se počinioci nasilja kažnjavaju sankcijama koje su srazmerne težini zločina, odnosno drugim rečima, da je naša kaznena politika veoma blaga. Velike su razlike između broja policijskih intervencija, broja podnetih krivičnih prijava i broja osuđenih nasilnika. Zatim se poziva država da obezbedi pomoć i pristup zaštiti, odnosno da izgradi ili obezbedi, nisu uvek potrebna ulaganja velikih sredstava i izgradnja posebnih sigurnih kuća, ali da obezbedi sklonište i da su nam nedovoljna izdvajanja iz budžeta.
Videćemo mi koji danas govorimo o ovoj konvenciji, i svi ćemo glasati, šta će biti u predlogu budžeta za sledeću godinu, da li će biti predviđene stavke za otklanjanje nekih od ovih nepravilnosti. Zatim, da se retko izdaje nalog za hitnu zaštitu žena u riziku, odnosno da se ne interveniše dovoljno brzo. To se statistički vidi koliko je uopšte bilo naloga za hitnu zaštitu žene. Da je možda bilo više ovih hitnih mera, možda bi nam manje žena stradalo i manje bi bilo smrtnih ishoda.
Naravno, ono što je takođe veliki problem, to je naše neefikasno, da kažem reformisano pravosuđe, pa su sudski procesi jako dugi. Čak imate podatak da se ni jedan sudski proces protiv nasilnika u porodici nije završio u periodu koji je žena provela u sigurnoj kući. Dakle, žrtva bude smeštena u sigurnu kuću, tu postoji neko vreme u kojem može da boravi u toj sigurnoj kući i kad izađe, taj zbog čega je smeštena tamo je, da ne upotrebim ružnu reč, na slobodi, ali uglavnom nije završen sudski proces. Dakle, isti je problem i kad izađe iz sigurne kuće.
Ono o čemu je bilo puno reči danas, to je da naše institucije nisu dobro povezane, da je loša saradnja između centara za socijalni rad, policije i tužilaštava.
Na osnovu onoga kako ovu konvenciju, koja je već na snazi dugi niz godina, primenjujemo, bojim se da ne pruža neku nadu da ćemo i ovu konvenciju nešto mnogo bolje primeniti ako nešto ne promenimo.
Sada ću par reči da kažem o Konvenciji o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvajanja. To je ova druga konvencija o kojoj govorimo.
Inače, međunarodno usvajanje, to ste i vi verovatno pročitali kao i ja, nisam mnogo znala o tome, u obrazloženju, da je to jedan relativno novi fenomen, da se pojavio negde posle Drugog svetskog rata, da je ta oblast bila prilično neregulisana i tu je bilo mnogo zloupotreba, tako da vidim da sve te konvencije koje pokušavaju da pravno urede ovu oblast su u stvari pokušaj da se upravo to uredi zakonima kako treba, pa je to i cilj i ove konvencije, s tim što, verovatno ste pratili iz medija, neke države imaju jako loše iskustvo kada je u pitanju ovo međunarodno usvojenje.
Znate, na primer, da je Ruska Federacija zabranila međunarodno usvojenje, jer su imali neka loša iskustva. Ne znam da li je ta država uopšte imala ovu konvenciju, moguće da nije, pa da su zbog toga i nastajali ti problemi.
Uglavnom, ova konvencija je usvojena 1993. godine pod okriljem Haške konferencije međunarodnog privatnog prava i ona je, takođe, poznata kao Haška konvencija. Međutim, ovih dana su građani Srbije čuli za jednu drugu Hašku konvenciju. Slična je tema te konvencije. Takođe se naziva Haška zato što je to taj paket konvencija koji je tada i usvojen, jer se na tu Hašku konvenciju pozvao sudija u sudskoj jedinici u Valjevu, inače sudija ljiškog suda, kada je odlučio da devojčica Rea Metejević bude vraćena, upotrebiću reč i isporučena svom ocu koji živi u Zagrebu, ocu zbog koga su njena majka i Rea boravile nekoliko meseci u sigurnoj kući. Dakle, taj sudija je odlučio da nasilniku vrati dete. O tome je upoznata cela javnost Srbije. Juče su u svim medijima građani Ljiga pokazali šta misle o toj odluci. Ministarstvo pravosuđa je, po meni, prilično kasno reagovalo. Uputilo je neku preporuku, ali to je sada stvar koja nije nikako rešena.
Na početku sam rekla da će Demokratska stranka Srbije glasati za ovu konvenciju, međutim zaista više nemam poverenja ni u ovo naše pravosuđe, tako da se bojim da će i ova Haška konvencija o međunarodnom usvajanju biti zloupotrebljena od strane nekog sudije.
Mislim da je dobra prilika da ste vi tu, vi nam i onako retko dođete, ali pretpostavljam da ste i vi svesni problema sa kojima se danas u Srbiji suočavaju i roditelji, i hranitelji i usvojitelji.
Mi smo kao poslanička grupa i kao poslanici dobili puno predmeta od hraniteljskih porodica širom Srbije, jer tu ima prilično velikih problema. Uglavnom je to na relaciji hraniteljske porodice i centri za socijalni rad.
Gospodine ministre, ne znam da li je do vas stigao predmet? Dakle, o ovome govorim zato što me je ta hraniteljska porodica zamolila da o tome govorim. U pitanju je hraniteljska porodica Marković iz Smederevske Palanke, gde je za mesec dana, odnosno 2. septembra, Centar za socijalni rad odlučio da po hitnom postupku devojčicu staru dve godine, koja je imala samo deset dana kada je smeštena u tu hraniteljsku porodicu, bez ikakvog razloga izmesti u drugu hraniteljsku porodicu, da bi je ta hraniteljska porodica pripremila za usvojenje.
Na internetu je peticija preko 10.000 glasova, najviše sugrađana porodice Marković. Najlepše vas molim da vi lično pogledate ovaj predmet. Taj upravni postupak je završen.
Vi ste iz Ministarstva već poslali rešenja, itd. Ni u kom slučaju ne želim da utičem ni na koji način. U pitanju je upravni spor. Molim vas zaista da pogledate o čemu se radi. Puno je o tome bilo reči u medijima i ako ništa da usporite taj postupak usvojenja dok ne preispitate sve ove postupke koji su prethodili.
Hraniteljstvo i prelazak, da li u drugu hraniteljsku ili u usvojenje, to mora da ima neku proceduru koja mora da se poštuje i moraju da se izvrše adekvatne pripreme, a sve to je u interesu deteta. Inače, ova deca doživljavaju strašne traume gde se to uradi na ovako nagao i loš način. Hvala.