Dakle, ovaj član je povezan sa prethodnim i amandman je sledstven onome što sam prethodno govorio, te se precizira za poslove razvijanja motoričkih i fizičkih sposobnosti i telesnog vaspitanja kod dece u predškolskim ustanovama da treba da se bave lica koja imaju odgovarajuću struku, koja su u toj materiji i koja treba da poseduju stručno obrazovanje.
Da nastavim priču od malopre. Ja znam da u određenim predškolskim ustanovama postoje saradnici koji se bave praćenjem razvijanja motoričkih i fizičkih sposobnosti kod dece, da ih vode napolje, organizuju igru, itd, ali to nije slučaj u svim predškolskim ustanovama, naprotiv, samo veliki gradovi. Ima toga u Nišu, ima u Beogradu, verovatno u Novom Sadu, ali u manjim mestima to nije slučaj.
Dakle, 90% predškolskih ustanova u Srbiji nema stručnog saradnika ovakve struke koji brine o tome kako će se deca razvijati, igrati u vrtićima, da li će razvijati smisao za sport, za trčanje, za neku fizičku aktivnost. Zbog toga mislim da je zaista neophodno da se ovakvi saradnici predvide da postoje obavezno pri vrtićima. Ne mora to da bude ne znam koji broj, dovoljan je jedan saradnik u vrtiću, ali bi to znatno unapredilo i zdravlje dece i, naravno, poboljšalo njihove i fizičke, pa ako hoćete, i mentalne i sportske sposobnosti.
Sigurno znate, verovatno, posebno vaši saradnici koji se bave konkretno ovom problematikom, da je, recimo, u Skandinaviji slučaj da deca koja idu u vrtiće, preko 70% vremena koje provode tamo, provode u prirodi. Bio je skoro jedan video snimak na društvenim mrežama, koji pokazuje kako vaspitačice izvode decu iz vrtića, kako ih dovode roditelji, one ih izvedu odmah napolje. Sneg je, one ih vode do jezera. Deca se svlače, ulaze u to jezero, kupaju se, vraćaju se nazad.
To je nezamislivo u Srbiji, ali je zato u tim zemljama bukvalno od pet dana, tri ili četiri dana se obavezno provodi po ceo dan u prirodi. Odvode ih do farmi, odlaze na planinu, odlaze na jezera, trče, igraju se. Dakle, najveći deo vremena koji treba da provedu u vrtiću, ne provode u zatvorenim prostorima, već provode napolju.
Suština priče je da pružimo deci, odnosno da takvi programi budu da deca što više vremena provode napolju, da bi razvijala i zdrave stilove života, da bi se kroz tu priču razvila svest i o ekologiji, o očuvanju prirode i da bi oni, naravno, zdravo odrastali.
Te poslove na ovaj način treba da obavljaju oni ljudi koji su za to stručni, pre svega ljudi koji su završili fakultete iz oblasti sporta i fizičke kulture, ali naravno, i oni iz oblasti zdravstvene nege.
Mislim da ova država treba da toliko pruži deci, jer ako ih od malena naučite, još od vrtića, od predškolskih ustanova, preko osnovnih škola, onda imate zdrave i sposobne ljude kasnije kroz život.
Jako je dobro što je od petog razreda uvedeno obavezno fizičko vaspitanje, ali prosto, nemate stručnog čoveka koji će to raditi u prvom periodu osnovnog obrazovanja od prvog do petog razreda. Ništa nije ni skupo, ni preterano teško da imate profesora fizičkog vaspitanja koji će u osnovnoj školi se baviti samo time. Dakle, jedan profesor na sve razrede od prvog do petog. To će u značajnoj meri popraviti i zdravstveno stanje naše dece i razviti kod njih neke druge sposobnosti koje su očigledno potrebne deci da se kasnije istaknu i kao normalni ljudi, da zdravo odrastaju i da imaju određene sposobnosti prema nekom sportu. Mislim da je ovo preko potrebno.
Iskoristiću još ovo preostalo vreme da ukažem na još jednu anomaliju u osnovnom i srednjem obrazovanju, a to su ekskurzije. Imate stravičan problem da kad dođu ekskurzije i organizacije ekskurzija, da se roditelji hvataju za glavu od visine cena tih ekskurzija. Postoji amandman koji sam pisao da se predvidi da se ekskurzije organizuju tematski, da budu vezane za ono što deca uče, to je jedno, i drugo, da se izbegnu one turističke ekskurzije gde deca odlaze, pre svega, u Grčku, po raznim diskotekama, a pri tom, u sklopu tih ekskurzija ne obiđu ni Zejtinlik, ni Krf, ni Kajmakčalan, ili idu u šoping. Mislim da je to zaista otišlo u neku drugu krajnost.
Takođe je nenormalno da deca plaćaju razrednim starešinama i onima koji ih vode na te ekskurzije dnevnice koje se kreću od 30 do 40 evra dnevno. Pa, vidite sad, recimo, srednjoškolac, šest dana putuje, po 40 evra, 250 evra treba da da za čitav period. Desi se, recimo, skoro je bila ekskurzija u jednoj srednjoj školi u Nišu, gde su deca provela šest dana, tri dana u Beču, pa jedan dan u Budimpešti i u Bratislavi. To je koštalo 300 evra, a da su bili u hotelu koji je 40 kilometara od Beča, koji prokišnjava, u kome je vlaga i koji u principu ne može da košta više od 20 evra. Agencije su na tome zaradile dvadesetak hiljada evra, nastavnici i profesori su dobili po 50, 60, 70 hiljada novca za tih pet dana, a pitanje je koliko roditelji mogu to da plate?
Mislim da mora da se ustanovi sistem da su ekskurzije obavezne i da su obavezni deo radnog procesa, da oni koji ih vode, dobijaju redovnu dnevnicu kao i svako ko radi u državnom organu, a ne da ima preko onoga što im plaćaju agencije. Tu se već otvara put za korupciju. Hvala vam što ste me saslušali.