Hvala. Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi kolega gospodin dr Šami, koji je ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe DSS, konstatovao je da smo mi dobili ovaj zakon, zaista, u jednom vrlo neozbiljnom roku. Poslanici koji žive u Beogradu dobili su ga u petak uveče, mi koji živimo van Beograda, ja sam ta, ovaj zakon smo mogli da dobijemo tek u ponedeljak.
To bi bilo samo neozbiljno ako danas nismo pročitali novine, pa videli slučajno da i transparentnost Srbije, takođe, ukazuje na to da Vlada Srbije dostavlja poslanicima zakone u jednom vrlo kratkom roku, gde javnost ne može da se izjasni, gde ni poslanici ne mogu ozbiljno da prionu na rad i da je to jedan vrlo simptomatičan slučaj.
Zašto je simptomatičan slučaj? Zato što smo imali priliku da juče u toku dana, kada se govorilo o elektronskoj komunikaciji, vidimo da tu nešto nije u redu i da će od danas, odnosno od momenta kada se zakon usvoji i policija i BIA i VBA moći da kontrolišu privatan život svih građana Srbije, bez obzira da li su dobili odluku suda za to. Dakle, moći će da prate njihove mejlove, njihove telefonske razgovore i sve ostalo.
Slučajnost ili ne, javnost o tome je mogla da sazna tek juče na zasedanju jer zakon nije videla pre. Takođe, nije mogla da sazna javnost ni to da će građani Srbije morati da plate 150.000 evra za školovanje administracije u Danilovgradu. To bi, recimo, bio podatak i to bi bila činjenica sa kojom bi građani Srbije mogli da budu upoznati pre nego što počne sednica Skupštine, ali, nažalost, ove stvari se dešavaju. Da li je iza toga bila nečija namera da se građani Srbije upoznaju tek kada za to bude kasno ili nije bila namera, neću da tumačim, hoću samo da ukažem građanima Srbije da se stvari dešavaju upravo ovako da i poslanici dobijaju zakone onog trenutka kada o njima već treba da govore.
Hajde sada da pogledamo ovaj zakon koji se nalazi pred nama. Moram odmah da konstatujem kada je reč o ovom predlogu, koji je pred nama, da ima nekoliko stvari koje su dobre i da odmah počnem od njih.
Dobro je to što ste posle dve godine prihvatili ono što je DSS predlagala u oktobru 2008. godine, kada je u pitanju rangiranje studenata i jedan ravnopravan odnos svih studenata da, praktično, ako osvoje dovoljan broj bodova, bez obzira da li su upisani kao samofinansirajući ili budžetski studenti, budu u istom statusu. Dakle, da mogu da prelaze u status samofinansirajućeg ili onog na budžetu u odnosu na njegov uspeh i na ono koliko je bodova osvojio.
Dobro je i to što ste produžili rokove studentima, magistrantima i doktorantima. To je jako pozitivna stvar, jer se ljudi ne nalaze u šumi propisa i u tome što se zakoni i propisi menjaju u toku nekoliko godina, pa onda ljudi ne znaju po kom zakonu treba da završavaju svoje magistarske i doktorske studije.
Ali mi se čini, to sam i rekla kada je gospodin ministar sa svojim kolegama bio u Poslaničkoj grupi DSS, da ovde u zakonu niste baš potpuno precizno rekli, da li se ovaj rok produžava za celokupnu proceduru, dakle, za polaganje ispita koji nisu položeni i plus odbranu rada ili se samo odnose na ovu odbranu rada. Razjasnili smo to, ministar je rekao da se odnosi, dakle, na celu proceduru i to je važno da se kaže i ovom prilikom. Volela bih da i ministar o tome govori, ali bih volela da je to u članovima u kojima se u zakonu o tome govori mnogo i preciznije rečeno, jer fakulteti tumače stvari prilično slobodno i tumače na način na koji to njima odgovara.
Jer, vi imate situaciju da se i oko školarine, koja se u poslednje dve godine prilično menjala na pojedinim fakultetima, Ministarstvo oglasilo i tražilo da ona ostane ista, pa su fakulteti to razumeli na različite načine, uglavnom, školarine su skakale na skoro svim fakultetima.
Takođe, vrlo sam pažljivo slušala šta su moji prethodnici govorili pa, prosto, moram da reagujem i na to kako se akreditacije vrše. Akreditacija u ovom momentu i u ovom predlogu zakona nije loše zamišljena, ali ono o čemu bih ja volela da se više povede računa jeste jedna kontrola procesa i kontrola kako se na kojim fakultetima vrši nastava, kog je kvaliteta, kako se ocenjuje, da ne bismo došli u situaciju da ovde pričamo o tome da u toku dve kalendarske godine na jednom fakultetu izađe 148 doktora nauka. Onda sam bila zaista povedena tim da malo komentarišem i da, recimo, razmišljam i o podizanju broja stručnih nastavnika, broju stručnih nastavnika stalno zaposlenih na fakultetu, jer ako imate 148 doktora nauka u dve godine, onda smo mi vrlo obrazovani.
Nažalost, stvari ne stoje baš tako, broj škola jeste veliki ali broj obrazovanih ljudi u Srbiji je mali i može da se meri jednocifrenom cifrom. Tako da prosto mislim da treba da se građani Srbije zaista obrazuju i treba taj procenat da bude mnogo viši nego što je tih 8%.
Mi smo, kao poslanička grupa, uložili priličan broj amandmana, otprilike 18 amandmana i videćemo kako, mislim na ključne stvari da smo ih uložili, mada smo imali komentara i na to kako su, recimo, uvodnim delom neke stvari definisane, ali smo ostali na tih 18 amandmana i videćemo, o njima ćemo pričati kada budemo govorili kasnije. Ministar je rekao da su se trudili, on i njegove kolege, da ovim zakonom najviše u susret izađu studentima i to je u redu, mada možemo da komentarišemo koliko je to, u stvari, za ceo proces dobro i da li je to, zaista, izlaženje u susret studentima, jer u naredne dve godine broj poena će se zadržati na 48 što može da bude dobro, ali u jednom trenutku morao bi se napraviti taj presek, pa, mislim da mi odlažemo nešto što mora da se dogodi.
Tih 60 poena je nekakva realnost i čini mi se da mi tim podilaženjem studentima ne činimo dobro celom procesu, a najmanje studentima. Jer, mislim da treba povesti računa o tome, zajedno, naravno, i sa studentima i sa profesorima, i sa svima nama ovde u Skupštini, da ono što sve nas ovde interesuje jeste nivo znanja svih tih studenata. Dakle, da vidimo kako se to izašlo u susret studentima.
Naravno, pomenula sam pitanje broja bodova, gde će biti sledeće dve godine 48, zatim će se polako povećavati na 60. Izašli smo u susret i ovom što sam komentarisala da je DSS u oktobru 2008. godine podnela kao zakon koji niti je tada bio na dnevnom redu, zahvaljujući skupštinskoj većini, niti se o njemu govorilo, a sada je usvojen kao rešenje. Prema tome, ako imaju dovoljan broj poena, studenti, bez obzira da li su upisani kao budžetski ili samofinansirajući, stavljaju se u istu poziciju i rangiraju se na osnovu broja poena, pa mogu da prelaze u jedan ili drugi status. To je definisano članom 19, odnosno u članu koji menja taj član 88. u starom zakonu.
Model koji smo mi tada ponudili bio je dobar i u oktobru 2008. godine, i ne znam zbog čega nije prihvaćen. Prihvaćen je danas, to je dobro, ali smo mi izgubili dve godine. Svaki put smo bili svedoci da je školska godina studenata počinjala bunama, demonstracijama i sličnim stvarima, što nije bilo nužno. Mislim da je vrlo važno za sve nas ovde da se stvari postave na pravi način i u pravo vreme.
Dalje, mislim da član 19. nije potpuno precizan, mada ga vi dalje definišete i razvijate u članu 25, što je u redu, ali mislim da član 19. treba da bude bolje definisan. Dalje, kako ste izašli u susret studentima, ponudili ste im šest rokova i to je u redu, s jedne strane. Bojim se da opet nismo precizirali koji su to rokovi, nego se pojavljuje taj oktobar jedan i dva, sve se završava do 10. oktobra tekuće godine, kada je presek. Opet insistiram na tome da mora sve da bude preciznije definisano, upravo zbog tumačenje fakulteta koji stvari razumeju svako na svoj način i rokove daju kako oni hoće, ne vodeći mnogo računa o tome šta u zakonu stoji. Imali smo tu priču sa studentima ekonomskog fakulteta, koju je već ovde napomenuo kolega iz radikalne stranke. Imali smo i razne priče.
Ne može tako da se odnosi prema zakonima koji se donesu i zato je trebalo definisati šta se podrazumeva pod šest rokova i koji su to rokovi. Mi, naravno, nemamo ništa protiv da povećavate broj rokova, ali opet kažem da morate da vodite računa o kvalitetu studija i o kvalitetu nastave, a i o znanju koji studenti sa sobom ponesu.
Ono na šta nemamo komentara, povećavate broj članova Nacionalnog saveta na 21 sa 16. To može da bude u redu, možemo da komentarišemo, može da bude ovako ili onako shvaćeno, ali ono što DSS ne može da prihvati i na šta smo, takođe, uložili amandmane, ali komentarisaćemo javno, jeste to da dajete predlog da Vlada bira jednu trećinu Nacionalnog saveta. To je jako veliki broj i nema potrebe da Vlada kontroliše Nacionalni savet. Mislim da taj naš amandman treba prihvatiti, jer nema potrebe da se Vlada postavlja kao kontrolor Nacionalnog saveta.
Ono što je, takođe, neprihvatljivo jeste i prenos nadležnosti na AP Vojvodinu. Statutom, koji je DSS zaista kritikovala, nenormalno veliki broj nadležnosti prenosi se Vojvodini, ovde vi te nadležnosti još i povećavate. Kolega Šami je napomenuo do čega sve to može da dovede, a ja mislim da to ozbiljno treba da shvatite, zato što ćemo u jednom momentu imati situaciju da imamo dva sistema u Srbiji. To je realna mogućnost, nije možda ovog momenta kad je na vlasti i u Vojvodini i u Srbiji, dakle, ista garnitura, ali nemojmo dugo čekati. Čini mi se da te stvari mogu da se dogode, država ozbiljno mora o tome da povede računa i mora da se stavi na stranu toga da sačuva državu i sistem obrazovanja, a ne da se podilazi nekim političkim moćnicima koji su ovog trenutka na vlasti. Toliko, hvala lepo. (Aplauz)