Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u članu 4. stav 1. tačka 3), mi smo umesto reči "u skladu sa zakonom" napisali da treba da stoji "koji nisu u suprotnosti sa pozitivnim propisima".
Uvažavajući iskustva iz prakse, nije celishodno ograničavati izvore finansiranja podsticajnih mera za razvoj unapređenja organske proizvodnje samo na one predviđene zakonom. Zbog dinamičnih životnih i privrednih skretanja i potreba, često se neki instituti prvo pojave i primenjuju u praksi, pa se tek onda regulišu pozitivnim propisima.
Drugi izvori finansiranja podsticajnih mera za razvoj i unapređenje organske proizvodnje, osim budžeta Republike Srbije i donacija, mogu biti raznoliki i takve podsticajne mere nisu ili nisu uvek regulisane nekim zakonom. Zbog toga je dozvoljeno da se dozvole svi izvori finansiranja podsticajnih mera koje nisu u suprotnosti sa pozitivnim propisima.
Na primer, ukoliko bi neki privredni subjekat iz zakonom dozvoljenih pobuda i interesa davao podsticajne mere proizvođačima organskih proizvoda, takva radnja ne bi morala da bude regulisana nikakvim zakonom, niti bi trebalo da bude, u pitanju bi bio ugovorni odnos između dva privredna subjekta u koji država nema potrebe da se meša.

Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, mi smo član 9. u stavu 1. promenili i on onako kako smo ga promenili glasi: Ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede će za obavljanje poslova kontrole i sertifikacije u organskoj proizvodnji ovlastiti svaku kontrolnu organizaciju koja je registrovana u Registru privrednih subjekata, u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata, koja ima akt o akreditaciji izdat od strane nadležnog akreditacionog tela RS, u skladu sa odgovarajućim srpskim, evropskim i međunarodnim standardima, koja podnese zahtev za utvrđivanje ispunjenosti uslova u skladu sa ovim zakonom, koja ispunjava uslove u pogledu tehničke opremljenosti i kadrovske osposobljenosti.
Izvršili smo dve vrste izmena. Prva izmena se tiče toga što ste u predlogu napisali da može ovlastiti ministarstvo kontrolnu organizaciju koja ispunjava uslove za obavljanje posla. Zapravo smo smatrali da ministarstvo mora da ovlasti, mogućnost smo pretvorili u obavezu.
Ovako kako ste vi napisali da dajete diskreciono ovlašćenje ministarstvu da odlučuje hoće li dati ovlašćenje za kontrolu i sertifikaciju privrednom subjektu, čak i kada taj privredni subjekat u potpunosti odgovara i ispunjava sve propisane uslove, to naravno nije u redu, jer onda otvarate mogućnost za korupciju, da jednu organizaciju činite povlašćenu u odnosu na druge i zato smo to što ste napisali kao – može ovlastiti pretvorili u obavezu ministarstva.
Druga promena je unošenje reči koje podnose zahtev za utvrđivanje ispunjenosti uslova u skladu sa ovim zakonom. Ta dopuna je potrebna kako bi se obaveza ministarstva da izda ovlašćenje vezala samo za one privredne subjekte koji podnose odgovarajući zahtev, a u skladu sa ovim zakonom.

Mi smo u članu 10. iza stava 3. dodali nove stavove 4. i 5. koji glase: "Ministarstvo odlučuje o podnetom zahtevu iz stava 1. i stava 2. ovog člana u roku od 60 dana od dana podnošenja.
U slučaju da Ministarstvo ne odluči o zahtevu iz stava 1. i 2. ovog člana u roku utvrđenom u stavu 4. ovog člana, smatraće se da je pozitivno rešeno po podnetom zahtevu".
Šta smo hteli da postignemo? U Predlogu zakona propisujete do kada kontrolne i ovlašćene kontrolne organizacije mogu podneti zahtev za utvrđivanje ispunjenosti uslova za obavljanje poslova kontrole i sertifikacije u organskoj proizvodnji, ali ne dajete rok u kojem ministarstvo treba da utvrdi da li ispunjavaju te uslove.
Ovaj nedostatak može loše da se odrazi, može da napravi zabunu ili može da dovede do toga da doživotno čekate rešenje koje ministarstvo treba da donese. Zbog toga smo doneli taj rok. To je 60 dana od dana podnošenja.
Stavom 5. smo precizirali posledice ukoliko ministarstvo u roku iz stava 4. ne donese rešenje. Na ovaj način bi se sprečila neažurnost ministarstva u rešavanju podnetih zahteva i omogućilo bi se poslovanje ovih organizacija na mnogo jednostavniji način.

U članu 17. stav 3. sam promenila i on glasi ovako: U slučaju da se ugovor iz stava 2. ovog člana ne zaključi u roku propisanom u stavu 2. ovog člana, iz razloga neažurnosti kontrolne organizacije, ugovor se na zahtev proizvođača upućenog ministarstvu smatra zaključenim danom isticanja propisanog roka iz stava 2. ovog člana, a ministarstvo određuje drugu nadležnu kontrolnu organizaciju za zaključenje ugovora i određuje evidencioni broj proizvođača.
Naravno da amandman nije prihvaćen, sa obrazloženjem što svaka ovlašćena kontrolna organizacija ima interes da u što kraćem roku zaključi sa proizvođačem ugovor o vršenju kontrole i seritifikacije, sem kad joj je interes da ne zaključi da produži taj rok, o čemu smo mi vodili računa kada smo napisali ovakav amandman.
U stvari ono što je posledica ovog što smo pisali, amandman je neažurnost ove Vlade koja ima najveći broj ministarstava u regionu, svakako u svetu su zaista na vrlo visokoj poziciji, ima najveći broj državnih sekretara, ima najveći broj specijalnih savetnika, kao i najveći broj savetnika, ima najveće rezultate u pravljenju negativnih posledica po ovu zemlju, tzv. štete, jer je veliku štetu napravila, ima najmanji učinak od svih vlada i u regionu i od svih srpskih vlada koje su do sada bile, i ono što je njena glavna boljka jeste neažurnost i pravljenje ludim, kako to narod kaže, da na bilo koji način odgovori.
Mi imamo hrpu raznoraznih zahteva ljudi koji su dolazili da se obrate poslanicima, misleći da poslanici imaju mogućnost da isposluju kod ministarstava da se njihov slučaj, neko njihovo rešenje ili odluka konačnu dobiju.
Dakle, hrpu toga imamo po dve godine, po 18 meseci, dakle, svi su u mandatu ove Vlade. Niko nikakav odgovor ne daje. Zbog toga mi insistiramo na ažurnosti ove Vlade, sa tolikom administracijom, pa može sebi da dozvoli da radi kao država.

Gospodine ministre, u članu 20. u stavu 2. izbrisala sam reč "određene". Dakle, u Predlogu zakona vi kažete i koristite termin "određene nepravilnosti", zapravo koristite širok pojam da ne kažete ništa precizno, da budem jasnija.
Zapravo "određene nepravilnosti" je potpuno neprecizan termin i ostavlja mogućnost različitog tumačenja, primene i eventualne zloupotrebe izvora korupcije i stoga se nisam preterano upuštala u to da vam pojašnjavam koje su to nepravilnosti, zato što mislim da je bilo suvislo ili da kažete koje su to nepravilnosti, pa da kažete koje su, ili da jednostavno ovo "određene" izbrišete, zato što ovako kako stoji, potpuno je prostor za korupciju.
Inače, kolegi Jojiću samo da kažem da je pogrešio, rekao je da smo imali danas prilike da vidimo ministre, nismo kolega Jojiću, videli smo samo jednog ministra, sedeo je i ćutao ceo dan, a videli smo i nekog ko se ponašao kao ministar i hteo je da bude ministar, ali nije ministar. Samo je jedan bio.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Milica Radović i ja smo podnele amandman na član 4, zapravo član 11. koji se menja, na stav 2. gde kaže – jedinice lokalne samouprave će obavezno svojim statutom uvesti u ravnopravnu službenu upotrebu jezik i pismo nacionalne manjine, ukoliko procenat pripadnika nacionalne manjine u ukupnom broju stanovnika na njenoj teritoriji dostiže 15%, prema rezultatima poslednjeg popisa stanovništva.
Nama je zasmetala reč – dostiže, ne zato što smo kako ste u obrazloženju napisali vrlo sumnjičave, nego zato što mislimo da nije precizna. Šta znači dostižemo? Da li je to 3%, 11%, 13% ili ne znam koji procenat? Smatrali smo da reč – dostiže treba zameniti rečju – premašuje i da je to ono što ste želeli da ovim stavom 2. postignete.
S druge strane, u istom članu 11. imate i stav 5. gde kažete – jezici nacionalnih manjina koji su u službenoj upotrebi u radu organa autonomne pokrajine utvrđuju se njenim statutom, koji je direktno kršenje Ustava, jer se ne može Statutom Vojvodine govoriti i određivati ovo, jer Ustav u članu 10. stav 2. izričito propisuje da se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom, a na osnovu Ustava. Ne može se to pitanje određivati Statutom Vojvodine.
Dalje, ono što je naročito meni bilo neprihvatljivo jeste obrazloženje koje ste napisali ovde i kažete – amandman se ne prihvata, rešenje iz Predloga zakona u skladu je sa odredbom člana 11. stava 2. Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, navodite da je to "Službeni list" br. 11/2, pa bi prihvatanje amandmana dovelo do nesklada u pravnom sistemu Republike Srbije. Ima nesklada, ali nesklad se odnosi na to kako se vi ponašate i kako ove zakone nove koje menjate usklađujete sa Ustavom. Tu je taj nesklad.
Ponovo vas podsećam, pročitajte član 10. Ustava Republike Srbije, i spremna sam da podnesem sve ono što ste mojoj koleginici Milici Radović rekli u načelu, na način na koji je to neprimereno jeziku demokratije, ali ću nastaviti dalje.
Posebno kažete dalje: treba imati u vidu odredbu člana 20. stav 2. Ustava Republike Srbije prema kojoj se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati niti je to bila namera nas koji smo amandman podneli. Naša namera je bila jedino u tome da uskladite zakon sa Ustavom Republike Srbije. To je jedina stvar koju smo želeli da postignemo. Dakle, niti smo smatrali da treba nivo dostignutih ljudskih i manjinskih prava smanjivati, niti smo imali neke druge namere..

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je trenutak da kažem još nekoliko reči o ovome što smo upravo sada načeli, a da stvar bude razjašnjena do kraja. Ustav iz 2006. godine u članu 10. kaže da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo i dalje kaže da se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom, na osnovu Ustava, kao što je gospodin Đura Mučenski i pročitao. Dakle, što se nas tiče, Ustav je ovo pitanje dobro uredio.
Sada su neki pročitali iz ovog što je Ustav rekao u članu 10. da, pošto nije izričito zabranjena latinica, ona postaje drugo pismo srpskog naroda. Neverovatno je kolikom se brzinom ona širi i kolike dimenzije sve ovo poprima.
Kada sam videla da postoje izmene i dopune Zakona, zaista sam se obradovala, jer sam računala da ćemo sada imati nešto konkretnije vezano za upravo ovaj problem koji se pojavljuje u Srbiji, a to da je latinica postala drugo pismo srpskog naroda, tu konstataciju čitam u mnogim medijima i to se provlači kao prednost srpskog naroda, koji ima dva pisma i može da se ponaša na način da koristi jedno ili drugo, shodno tome kako mu je potrebno.
Moram da upozorim i javnost i sve nas ovde, gospodo narodni poslanici koji, pretpostavljam da volimo svoj narod i svoj jezik, poštujemo i želimo da ga sačuvamo, na činjenicu da je Unesko priznao kao jedino autentično pismo srpskog naroda ćirilicu, a da taj isti Unesko latinično pismo pripisuje hrvatskom narodu.
Tako da može da se desi da jednog dana, kao što danas Albanci svojataju srpske spomenike materijalne kulture, a prema ovome što je Unesko odredio, sva naučna i kulturna dostignuća koja budu napisana na pismu koja se zove latinica, jednostavno proglase kulturom drugog naroda. To je opasnost u koju mi sebe dovodimo time što pokušavamo da budemo široki i time što pokušavamo da objasnimo srpskom narodu da oni koji se zalažu za srpski jezik i ćirilično pismo, a spadam u te, jesu kočničari napretka, jer Evropa ne prepoznaje ćirilično pismo. Nisam mislila na vas, mislim na celu situaciju danas u Srbiji. Dakle, da Evropa ne prepoznaje ćirilično pismo i da put prema EU znači odreći se svog pisma, svoje kulture i civilizacije.
To naravno nije tačno, jer ako pogledamo da se i Grčka i Bugarska služe ćiriličnim pismom, a da su uspeli da isposluju, naročito Bugarska da 2010. godine kada bude štampala evre, jer prelazi na evro, to sve bude napisano ćiriličnim pismom. Evropa je prihvatila ćirilicu kao jedno od svojih pisama i tu ništa nije sporno kada se vodi računa o tome da je ćirilica kočnica prema EU.
S druge strane, moram da vam kažem da je u jednom momentu, kada su "Majkrosoft" i "Gugl" došli na srpsko područje, imali aplikacije na srpskom jeziku koje su uradili ćirilicom, ali da se iz nekog razloga, pošto smo pokazali da vladamo latinicom i svim ostalim, oni su od toga odustali, jer mi smo bili preterano komplikovani u zahtevu da ispoštujemo latinicu.
Još jednu stvar da vam kažem, ako danas pogledate samo ovaj uži centar Beograda, a rađeno je jedno istraživanje, samo 16% natpisa je ćirilično, a u Novom Sadu je 18%. To je skandalozno jer se nalazimo u Srbiji, ne nalazimo se na nekom drugom mestu i smešno je da svoje pismo na takav način degradiramo.
Ako pogledamo kako izgleda stanje sa dečijom štampom, sa slikovnicama, knjigama, albumima sa sličicama, dečijom televizijom, vidimo da je samo u procentu od 20% svega toga na ćiriličnom pismom, 80% je latinično. Imali smo čak i neke dečije slikovnice i knjige za decu koje su bile napisane hrvatskim jezikom.
Nije različita situacija ni kada su u pitanju odrasli. Samo 25% dnevnih novina, knjiga oko 25% je napisano ćirilicom, ostalo je napisano latinicom, kažu – zbog lakšeg tržišta. Naravno, nisam sigurna da se baš naše knjige i naša štampa na latiničnom pismu čita baš zbog toga što je napisana latinicom u bivšim jugoslovenskim republikama.
Setite se, svako od nas ponaosob, da li postoje neke dnevne novine koje su napisane ćirilicom? Postoje jedne, koliko sam uspela da nađem.
Ono što hoću da kažem i što je moj apel i što možda nije direktno vezano za ove izmene i dopune zakona, a zaista sam volela da bude vezano za izmene i dopune ovog zakona, jeste da mislimo o sebi dobro, da poštujemo ono što smo, ko smo i odakle smo, zbog toga što će nas Evropa prihvatiti prema stepenu poštovanja koji imamo prema sami sebi. Ukoliko se budemo ponašali snishodljivo, kao što primećujem da se u poslednje vreme ponašamo, zaista nas neće niko voleti, ceniti i razumeti. Teško je razumeti narod koji se odriče sam sebe i svojih civilizacijskih dostignuća. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika DSS.
Dakle, počeću od konstatacije koju je gospodin Veselinović izneo ovde, da će se menjati zakon, da će doći do izmena Zakona o socijalnom stanovanju. Odmah posle ovog zakona mi ćemo raspravljati o još jednom zakonu, Zakonu o regionalnom razvoju koji je donet pre osam meseci, pa je brže-bolje ovde došao da se menja.
Znači, ono što je DSS pre osam meseci rekla, mislim da som jesenas raspravljali o Zakonu o socijalnom stanovanju, i podnela amandmane koji se tiču ove teme i teme izbeglica u okviru socijalnog stanovanja, danas se najavljuje kao mogućnost promene. To pokazuje koncept ove Vlade, odnosno to da ova Vlada i nema koncept nego da rešava problem tako što se problem rešava da ga ad hok unese u zakon i piše izmene i dopune na svakih osam meseci.
Prosto mi je neverovatno da niste mogli da imate u vidu tada da će se ovaj zakon menjati, jer je morao da se menja, postojala je najava, zahtev EU da se zakon menja, u agendi je stajao ovaj zakon i uopšte ne razumem zašto tada niste usaglašavali Zakon o socijalnom stanovanju. Uzgred, mi smo i onda komentarisali da ćete doći u ovaj problem.
Drugo, ovo što ste komentarisali da sa Hrvatskom treba razgovarati, naravno, dragi kolega, svaki put treba razgovarati i svaki put se Hrvatske odazove tim razgovorima, ali je problem u tome što ona posle toga te zaključke ne sprovede. Već smo imali priliku da 2005. godine razgovaramo sa Hrvatskom jer je tada postojao taj dogovor koji se zove Sarajevska deklaracija i tada smo se saglasili, mi, Hrvati i BiH, da se problem izbeglištva u regionu mora završiti do 2006. godine i da se mora regulisati tako da oni ljudi koji žele da se vrate u mesto odakle su proterani da se vrate u to mesto, a oni koji ne žele – da se integrišu u sredine u kojima su se našli posle tih situacija kada su proterani.
Dakle, kraj 2006. godine je bio pre tri i po godine, da ne kažem više, ali problem nije rešen, upravo i pre svega, zahvaljujući Hrvatskoj, koja nije želela da sprovede sve ono što je tada dogovoreno. Ono što smo mi kao DSS rekli kada smo govorili o ovom zakonu u načelu bilo je i to da međunarodna zajednica, pre svega, mora obavezati sve organizacije koje se bave izbeglicama, komesarijat, da se, jednostavno, mora izvršiti pritisak na one zemlje u regionu koje ne žele da regionalno rešavaju ovaj problem, jer se on ne može rešavati parcijalno, nego se mora rešavati regionalno. Isto tako nam je bilo važno da se izvrši politički pritisak, pa bogami, i pravni pritisak, jer se ovde radi o pravnoj materiji, da se ta pitanja reše u onim zemljama koje očigledno ne žele da taj problem tako tretiraju, a to je, pre svega, Hrvatska.
Dakle, to je prvo čuđenje. Počela je rasprava o tome, učestvovaću u njoj i dalje.
Drugo čuđenje jeste to da danas ovde ovaj zakon u delu kada govorimo o amandmanima predstavlja ministar Čiplić, što je, sa jedne strane, dobro, jer ovde svi mi govorimo o kršenju ljudskih prava Srba u Hrvatskoj, pa je dobro što je ovde naš ministar za ljudska prava, ali, sa druge strane, potpuno mi je neverovatno da Vlada, takođe, ne šalje ovde čoveka koji je zadužen, govorim vam o onome što smo doneli o Zakonu o Vladi, direktno zadužen čovek za pitanje izbeglica. Potpredsednik Jovan Krkobabić nijednom se ovde nije pojavio. Dakle, nema potrebu da se pojavljuje ovde. Gospodin Krkobabić ima i plaćenog savetnika koji ga savetuje samo za pitanja izbeglica.
Neverovatno je i to što je tada došao ministar Dačić. U redu, gospodin Dačić je spremio obrazloženja, očigledno je pročitao zakon, ali, sa druge strane, njega danas, opet, ovde nema, kada treba da govorimo o amandmanima. Sada se treći čovek nalazi ovde, što pokazuje, takođe, jednu generalnu neozbiljnost i jedan stav Vlade – e, neko danas treba da bude dežurni krivac, poslaćemo ga u Skupštinu, pa neka on sluša šta oni pričaju. Ne znam, gospodine Čipliću, čime ste zaslužili to da budete kažnjeni danas da budete ovde, da govorimo o zakonu za koji očigledno niste vi ni zaduženi, niti ste na koji način učestvovali u izradi.
To je, zapravo, početni uvod onog što sam govorila i u načelu kada sam govorila o tome da Srbija i dan-danas, skoro 20 godina od početka izbegličke krize, nije uspela da razreši taj problem, ne zato što ona to nije želela i nije htela ili ne želi i dalje, nego zato što je, pre svega, s jedne strane, vrlo siromašna zemlja, a, sa druge strane, oni koji bi mogli da joj pomognu u tome, to je pre svega međunarodna zajednica, očigledno imaju različite standarde i očigledno imaju različite aršine, i ne žele da nateraju one zemlje koje ne poštuju dogovore i ne poštuju međunarodno pravo. Izvinite, imovinsko pravo je jedno od prava koje ceo svet razume, jezik koji ceo svet govori. Očigledno, neke zemlje imaju pravo da to ljudsko pravo ne poštuju.
Mislim da je trenutak da se o ovom što Hrvatska radi izbeglicama otvoreno razgovara i da se razgovara u poslednjem vozu, kako bih rekla, zato što se praktično sve ove zemlje, i Srbija, i BiH i Hrvatska, zemlje koje treba da rešavaju regionalno pitanje, nalaze u nekom zadnjem dvorištu pred ulazak u EU, jer ne mogu da nazovem način na koji oni pristupaju i prilaze EU drugačije nego zadnje dvorište. Ovo pitanje rešavanja pitanja izbeglica će biti jedno od pitanja koje mora biti zatvoreno da bi mogle da pristupe EU. Trenutak je da o tome govorimo i mislim da treba da upotrebimo sva sredstva i mi u Skupštini, a bogami i Vlada, a očigledno predstavnici Vlade imaju neke druge prioritete, jer kako bih drugačije mogla da nazovem to što je ministar Jeremić prećutao neke stvari na Ministarskoj konferenciji 25. marta u Beogradu.
Dakle, to je bila Ministarska konferencija ministara spoljnih poslova na kojoj je učestvovao i ministar spoljnih poslova Hrvatske Goran Jandroković, koji je tada rekao nekoliko stvari koje su otprilike prećutane u našoj javnosti, prećutane u Vlade, a nisu bile za ćutanje, nego su bilo upravo izjave koje su otvarale tu mogućnost da se sedne i razgovara o njima, jer očigledno da tu nešto nije bilo u redu. Recimo, njegova izjava – Hrvatska je vrlo ozbiljno pristupila obavezama preuzetim prihvatanjem Sarajevske deklaracije.
Mogli smo da pitamo koje je to obaveze ona prihvatila i kako je razrešila te obaveze, odnosno kako je ona rešila te obaveze jer, izvinite, tri i po godine je veliki period da se neke stvari razreše?
Ponavljam, Sarajevskom deklaracijom, koja je bila čin dobre volje i jedan politički čin, koji je bio čin zrelosti, dakle, 2005. godine je potpisano, obavezali smo se i mi i Hrvatska i Bosna i Hercegovina da pitanje regionalno rešavamo i da ga rešavamo do kraja 2006. godine, da ga tada zatvorimo. Da li je zatvoreno danas, u proleće 2010. godine? Naravno, nije zatvoreno! Zbog čega je ostalo otvoreno i šta je to što koči zatvaranje ovog problema? Pa, to je, pre svega nepriznavanje stečenih prava bivšim nosiocima stanarskih prava. Tu se u najvećem broju radi upravo o Srbima u Hrvatskoj, koji su živeli i u gradovima Hrvatske.
Interesantna mi je izjava i zbog toga sam i potencirala ono da međunarodna zajednica i organizacije moraju da pomognu, predstavnici OEBS-a, UNHCR-a i Evropske komisije su izrazili zabrinutost što politički konsenzus mehanizma obeštećenja još uvek nije postignut. Prosto mi je ovo zazvučalo vrlo dvolično i kao da neko hoće da se našali sa Srbijom, koja očigledno ima želju da reši ovaj problem, očigledno traži mehanizme da reši ovaj problem, ali očigledno ima problem dvostrukih aršina koje međunarodna zajednica postavlja pred Srbiju, sa jedne strane, i druge zemlje, sa druge strane, i dozvoljava i toleriše Hrvatskoj da krši osnovna ljudska prava građanima Hrvatske, Srbima koji su izbegli u Srbiju, a da ona ne koristi pravna sredstva, koja su lek u svakoj normalnoj pravnoj državi, da pritera Hrvatsku da to dalje sprovede.
Dalje, izjava koja je bila vrlo problematična, a trebalo je da bude komentarisana, a nije komentarisana, jeste Jandrokovićeva izjava, koji dalje kaže: "Hrvatska je vrlo ozbiljno pristupila obavezama preuzetim prihvatanjem Sarajevske deklaracije, a pre svega kada je reč o obnovi porušenih objekata. Obnovljeno je 146.000 porušenih i uništenih objekata, na šta je potrošeno 5,3 milijarde evra. U Hrvatskoj je integrisano 120.000 izbeglih i prognanih". Pitanje je da li je 120.000. Svi podaci govore da je taj broj i trostruko manji od tih 120.000, da se radi o cifri od 45.000 povratnika.
Zatim, pitanje radnog staža je rešeno bez ograničenja. Rekla bih da je pre desetak dana u Hrvatskoj nađeno novo, bolje rešenje, umesto dosadašnjeg trajnog zbrinjavanja vlasnika stanarskih prava. Ova izjava je očigledno data u cilju popravljanja imidža Hrvatske, jer Hrvatska, ako želi da pristupi EU, ima problema sa tim što nije ispunilo ono što je potpisala Sarajevskom deklaracijom. Dakle, ako je ovo dato u tu svrhu, a jeste, od rešenja problema izbeglica na ovom delu Balkana nema ništa.
Ovo pitanje mora da bude razrešeno i zbog toga je važno da to država zna, da bi njeni funkcioneri mogli da pomognu u tome, jedan od načina jeste povratak. Hajde da vidimo kako je to rešeno u Hrvatskoj, pa da se sedne i da se razgovara na tu temu. Prvo, svi znamo problem tajnih optužnica, to je veliki problem. Ministar Dačić se na kraju svog izlaganja osvrnuo da to nije pitanje MUP, nego da je to pitanje Ministarstva pravde i Ministarstva za ljudska i manjinska prave. Hajde da divimo šta ministri, koje je prozvao prvi potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova, imaju da kažu na to.
Da li je moguć povratak, a 100.000 građana Hrvatske, odnosno Srba, koji su odatle proterani, ima problem zbog toga što Hrvatska ne priznaje stečeno pravo, stanarsko pravo koje su oni tamo imali. Naime, Hrvatska je 1996. godine našla najelegantniji način, koji je potpuno suprotan svim zakonima o ljudskim pravima, da kazni one ljude koje je proterala, koji su pobegli od "Bljeska", "Oluje" i sličnih akcija koje su, pre svega, bile usmerene na uništavanje života Srba i na proterivanje Srba van teritorije Hrvatske.
Dakle, ona je tada našla način, zakonom iz 1996. godine, da onim ljudima koji su šest meseci van svog stana, jednostavno oduzme pravo koje se zove stanarsko pravo i da oni više nemaju prvo da se vrate u svoj stan. Da li je moguće da niko u ovoj zemlji ne može da sedne pa da otvori to pitanje, da vidi kako je to pitanje rešeno u nekim drugim zemljama Evrope? Nije moguće da je Srbima jedino moguće kršiti osnovna ljudska prava i imovinska i materijalna pitanja. Prema tome, to je ono o čemu treba razgovarati i slažem se sa vama da treba sesti i razgovarati.
Dalji problem jeste takozvano pitanje pravične nadoknade. I to je pitanje za razgovor, da se sedne i malo porazgovara o tome. Da li je moguće da samo Srbi nemaju pravo na pravičnu nadoknadu? Imam podatak po kome je samo ono što je uništeno u Krajini, ne računajući ljudske živote, koji, naravno, nemaju cenu, ali samo materijalna šteta je 30 milijardi evra. Da vam ne pričam samo koliko je sela zapaljeno, koliko je srpskih kuća uništeno, 40.000 srpskih kuća u Krajini, a spaljeno je 380 srpskih sela.
Dakle, hajde da otvaramo pitanje kako ćemo pravično da nadoknadimo ljudima to što su proterani iz nekog stana u koji nemaju pravo da se vrate. Da ne budemo nepošteni, Hrvatska jeste počela da rešava to pitanje. Imala je neka dva projekta i oni se bave ovim pitanjem izbeglica kao humanitarnim pitanjem. Molim vas, to nije humanitarno pitanje i to ne sme da bude tretirano kao humanitarno pitanje. Ovo pitanje je daleko od toga šta je humanitarno. Da li je humanitarno to što je neko pobegao glavom bez obzira, ostavljajući sve svoje da bude uništeno? To nema veze sa humanitarnim rešavanjem.
Dakle, Hrvatska je započela rešavanje ovog problema stanovanja, ali na jedan vrlo simpatičan način. Vama niko ne garantuje da ćete se vratiti u mesto iz koga ste proterani, a i ako se slučajno desi da se vratite u to mesto, onda vam niko ne garantuje da ćete doći do svog stana ili svoje kuće u kojoj ste živeli. To nije način na koji se rešava neko pitanje.
Mislim da je jako važno reći još nešto. Ovo pitanje definitivno mora da bude zatvoreno, Srbija mora da upotrebi sva svoja politička sredstva da se ovo pitanje zatvori. Ovo pitanje je pitanje kršenja ljudskih prava i zato je dobro što je ministar ovde. Pitanje ljudskih prava to je osnovno pitanje, pitanje građanskih sloboda i prava. Srbija ima pravo da otvori ovo pitanje kod međunarodne zajednice, da otvori ovo pitanje kad sedne sa Hrvatskom, sa BiH je u najvećem delu to pitanje i rešeno. Dakle, ostaje pitanje da se oko toga sa Hrvatskom razgovara i dogovara, a ovo su otvorena pitanja na koje niko iz Hrvatske neće da odgovori. Hvala. (Aplauz)

Gospođo predsedavajuća, koristila bih svoja četiri minuta koliko mislim da imam još kao ovlašćeni predstavnik.

Kada smo već priveli kraju ove amandmane i kada će se ubrzo završiti rasprava o ovom zakonu, rekla bih nekoliko stvari na kojima smo mi kao Poslanička grupa DSS insistirali i koje smo potencirali u svojim govorima. Prva, od tih stvari, jeste da je za nas iz DSS ovaj zakon samo prvi, doduše, veliki korak, ali zaista jedan od prvih koraka i očekujemo da iz ovog zakona treba da sledi još nekoliko zakona koji, pretpostavljam, neće biti u koliziji, a koji treba da omoguće potrebnu integraciju Srbima koji su izbegli sa prostora bivše Jugoslavije i koji, praktično, 20 godina ne mogu da ostvare svoje pravo na normalan život.
Druga stvar, koja je bila vrlo važna da se istakne i koju su poslanici DSS u svojim govorima više puta isticali, jeste da mi insistiramo da se ovaj problem izbeglica rešava na trilateralni način, odnosno da svi akteri budu uključeni u donošenje zajedničkih stavova i smatramo da treba potencirati da se oslanjamo u tom pristupu na dostignuća Sarajevske ministarske deklaracije. Mislim da to treba potencirati svaki put kada se nađete na nekim zajedničkim sastancima i vrlo je važno zadržati taj stav kao jedan od prvih i primarnih stavova.
Treća stvar, koju DSS ističe, jeste da pitanje izbeglištva nije humanitarno pitanje i da to pitanje predstavlja političko pitanje par ekselans, pre svega za zemlju Srbiju, koja je u jednom momentu imala milion izbeglica na svojoj teritoriji, a opustošena i osiromašena zaista se borila da opstane i kao zemlja i da tim ljudima sačuva bar goli život ako nije mogla da im sačuva dostojanstvo.
Evropa poznaje pojam ljudskih prava, ona ima vrlo visoke standarde ljudskih prava, Srbija i te kako radi na razvoju ljudskih prava. Dakle, imamo puno pravo kao zemlja da insistiramo da i Srbi koji žive u regionu, a koji su, pre svega, građani Hrvatske, moraju da imaju ljudska prava i da sva njihova ljudska prava budu ispoštovana, kao i u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. To je ono što je bitno i što moramo insistirati svaki put.
Ono što je isto toliko važno, i ne treba ga zaboraviti, jeste pravo na povratak, pravo koje traje zauvek. Ne može se oročavati na godinu- dve ili na neki drugi period. Zapravo, Hrvatska se ponaša ovog momenta kao da je to pitanje za nju završeno. Ona je rekla – ko se vratio, dobro došao, ko se nije vratio, ne razgovaramo o njemu nego o ovima koji su se vratili. Dakle, pravo na povratak je osnovno ljudsko pravo, može da traje zauvek. Svako ima pravo da se odluči kada će se vratiti, da li će se vratiti i gde će se vratiti. To je ono što Hrvatska mora da ispoštuje i zbog toga Vlada Srbije mora da vodi računa o tome u svim vrstama pregovora, razgovora i sastanaka. Ljudi imaju pravo na povratak kada god oni žele da se vrate i imaju pravo da se vrate ili u mesto iz koga su otišli ili u neko drugo mesto, ali to je njihovo pravo i njihova odluka da sami kažu gde žele da se vrate.
To su neke stvari na kojima mislim da treba insistirati. DSS na tome insistira i mislim da to Vlada Srbije, u svakom slučaju, u interesu izbeglica, mora da ispoštuje. Hvala.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, rizikujem da malo živnemo posle moje prve rečenice, jer vidim da tema koja bi trebalo da bude vrlo ozbiljna postaje vrlo dosadna, zahvaljujući, pre svega, tome što nemamo sagovornika koji bi mogao da nam odgovori na ono što je sporno.
Dakle, prva i jedina prava reformska Vlada je bila prva Vlada Vojislava Koštunice. Zašto je reformska? Zato što je konstatovala sve sisteme u kojima stvari ne funkcionišu i počela reformu. Jedna od ovih stvari, a evo i dokaza za ovo što kažem, jeste projekat "PARIP" iz 2005. godine, koji se odnosio ona konsolidaciju naplate i reforme penzijske administracije u Srbiji.
Obezbeđen je bio novac od 25 miliona mislim dolara Svetske banke. Projekat je napravljen i krenulo se u realizaciju ovog projekta. Cilj projekta i poseban deo, koji je bio i te kako važan, bio je, pre svega, konsolidacija naplate, povećavanje efektivnosti naplate i drugi deo koji takođe vrlo važan je onaj koji se odnosio na nivo obaveštavanja svih korisnika, dakle, i poslodavaca, osiguranika i države, o tome šta se uplaćuje, koji doprinosi, kako i kojom dinamikom.
Kakva je naša današnja situacija u odnosu na tu 2005. godinu? Raznim poreskim zakonima, zakonima o socijalnom osiguranju, zakonima o penzijskom osiguranju, o osiguranju za slučaj nezaposlenosti i o zdravstvenom osiguranju mi imamo formirane različite baze podataka. Dešava se da mnogo podataka bude potpuno identičnih, potpuno istih, ali se vode na drugi način, pa te baze budu potpuno neuporedive, nisu usklađene i ne mogu da se koriste i da se preklapaju.
S druge strane, u mnogim situacijama mi nemamo podatke koji su nam i te kako potrebni za neka druga ozbiljnija sagledavanja nekih problema koji se pojavljuju u ovim sistemima.
Kontrola naplate takođe nije efikasna. Mi godišnje gubimo otprilike 10% efektive prihoda samo po osnovu, recimo, penzijskog osiguranja. Znači, otprilike godišnje se izgubi 150 miliona evra, što je mnogo veliko i za mnogo jače zemlje nego što smo mi.
U Srbiji je sve veći broj onih koji gubeći posao gube i zdravstvene knjižice, gube pravo na zdravstveno osiguranje. Zahvaljujući ovoj Vladi i njihovoj i te kako dobroj politici, naročito moram ovo da kažem posle onoga što je gospodin ministar rekao - oni rade, a mi smetamo, oni su obećali svojevremeno u predizbornoj kampanji 200 hiljada novih radnih mesta i stigli su do broja 200 hiljada, ali novootpuštenih ljudi.
Dakle, rekord je postignut, skoro 200 hiljada ljudi je izgubilo posao za mandata ove Vlade i najveći broj njih je izgubio usput i zdravstvene knjižice. Poslodavci, sve više shvatajući da je država potpuno nesposobna, sve više ne uplaćuju doprinose.
Vi imate situaciju da kada pogledate u gradovima, dolazim iz Valjeva, kada pogledate ko vam se obraća da mu pomognete kao narodni poslanik, bar 20% onih koji traže pomoć jer nemaju uvid šta je uplaćeno u fondovima socijalnog osiguranja i onda imaju problem kada dođu u situaciju da traže penziju ili da traže mogućnost da se leče.
Reći ću vam jedan primer iz zdravstva. Volim primere zato što onda mogu da potkrepim ovo što govorim, što vama deluje kao politička priča. U Srbiji se godišnje za zdravstveno osiguranje po stanovniku izdvaja oko 300 evra. Otprilike za oko 3,5 miliona građana Srbije se izdvajaju i uplaćuju doprinosi.
Ako se uz to imaju u vidu i članovi njihovih porodica, socijalno ugroženi i nezaposleni, otprilike broj onih koji uplaćuju zdravstveno osiguranje, koji ga imaju, jeste šest miliona sedamsto osamdeset šest hiljada trista trideset tri građanina.
Usput do onog broja u ovom delu Srbije dešava se da negde oko osam stotina hiljada ljudi nema zdravstveno osiguranje. Priznaćete, prvo to je ogroman broj, a drugo najveći broj tih ljudi je zapravo iz one kategorije ekstremno siromašnih ljudi, a danas imate u podatak u novinama da 300 hiljada ljudi koji prima minimalac u Srbiji nema zdravstveno osiguranje. Dakle, poslodavci im ne uplaćuju doprinose za zdravstveno osiguranje.
Imate i još jednu stvar koja je vrlo važna. Republički zavod za zdravstveno osiguranje je sam napravio pretraživač da bi kontrolisao uplate jer prosto ne može da kontroliše ko šta plaća i koliko često plaća.
Uz to, vlade su u dva mandata 2005. i 2009. godine svojim odlukama pokušale da povežu, ne samo pokušale, nego i povezale staž ljudima i na taj način dale velika sredstva građana Srbije, umesto poslodavaca, koji su bili dužni da to plate jer je to njihova obaveza prema državi.
To je sad neka trenutna situacija u svemu ovome, ali osnivanjem centralnog registra, koji jeste dobra stvar – i negde 2007. godine najveći deo ovog projekta i osnivanja ovog registra je bio gotov, danas je 2010. godina, pa tri godine gubimo godišnje po 150 miliona, onako razbacujemo se, rekla bih – mi bismo dobili nekoliko vrlo važnih stvari kao što je precizna evidencija o osiguranicima.
Dalje, efikasnu kontrolu naplate. Samo ne kažemo kad budemo imali pregled toga ko šta uplaćuje, ne kažemo kako ćemo se boriti, da li zaista i uplaćuju oni koji ne uplaćuju. Dalje, pojednostavila bi se procedura kod ostvarivanja prava iz obaveznog socijalnog osiguranja i, ono što je jako važno, a niko ne pominje nigde, rasteretio bi se budžet, jer za sve ove kategorije gde se ne plaća osiguranje budžet stalno mora da dotira i da ubacuje nova sveža sredstva.
Šta je sporno? Dakle, mi iz DSS nemamo nikakav problem da pohvalimo ovo što je gospodin Lalović uradio kao bivši ministar, to je zaista korektno i to nema šta da se komentariše, ali ono što je za nas sporno nalazi se u članovima 35, 36 i 37. Član 35. je onaj član koji je centralni, što se nas tiče, u ovom zakonu, a on vam je potpuno nedorečen, nejasan.
Nigde ne piše kada će to biti obavljene tehničke pripreme. One mogu da budu za godinu, dve, pet. Prosto, ne piše, a valjda nam je u interesu, računam i vama je valjda u interesu, da bude što pre. Zbog toga smo mi i uložili amandmane na ova tri člana, gde ste vi rokovima prolongirali 2013. i 2012. godinu.
Dozvolićete, sredstva postoje, zakon postoji, prosto ne razumem zbog čega je potrebno čekati tri godine od danas da bismo nešto što može da se uradi za pola sata ne uradili. S druge strane, ta cifra od 25 miliona koja se drži negde i čeka se trenutak da se to aktivira i proteže se još tri godine, prosto ostavlja mogućnost da sumnjam da tu postoje neki drugi razlozi i da zbog toga te stvari ne radite. Dakle, za nas iz DSS najsporniji su rokovi. Gospodo, rokovi su ono o čemu moramo da pričamo. Pričaćemo i kada budemo o amandmanima govorili.
Napravili ste set praktično zakona, konvencija i protokola i stavili ste još dve stvari koje praktično ne znam kako ste svrstali ovde, ne znam koja je logika, nisam uspela da je pronađem, ali čula sam više govornika koji su ovde hvalili odluke pojedinih lokalnih samouprava da ženama trudnicama i mladim majkama omoguće neka dodatna sredstva u odnosu na ono što im omogućava država.
Molim vas, to je jedna najjeftinija i najjadnija demagogija koju sam čula. Država je dužna da vodi računa o svim ženama u ovoj državi, o svim trudnicama u ovoj državi. Ne mogu one biti deo nečije lokalne prćije, ni u kom slučaju da se na taj način skupljaju poeni.
Država mora da vodi računa o svima jer tako što to rade lokalne samouprave vi imate najjasnije kako se sprovodi Zakon o diskriminaciji. Zašto je trudnica iz Valjeva diskriminisana u odnosu na onu iz Jagodine? To je stvar države. Ovde mora da se zauzme stav da li ćemo to da radimo ili nećemo da radimo. Ako nećemo, onda niko na to nema pravo, onda ćemo o tome da pričamo.
S druge strane, ovaj protokol o saradnji Turske i Srbije, to je u redu, samo što su naši standardi i danas mnogo viši nego što su ovde u protokolu i nego što su u Turskoj, tako da ne znam šta mi tu u stvari potpisujemo.

Govorila sam o demagogiji države, nisam govorila o demagogiji lokalne samouprave, nego sam govorila o demagogiji države.
Sve dok se država u republičkom parlamentu zalaže za to da trudnice imaju pravo i da budu na isti način tretirane u celoj zemlji, ako to nije tako, onda je to demagogija i ostajem na tome da je demagogija ono što država vrši u tom pravcu.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo koji ste došli da podržite zakon iz Ministarstva, moram da kažem da između 12 što konvencija, što sistemskih zakona, u trci sa dva i po minuta po tako velikom sistemskom zakonu zaista nisam htela da učestvujem i zbog toga sam se opredelila da govorim samo o jednom zakonu, koji danas vidim da nisu mnogi pominjali. Koliko sam pratila, ovo je prvi put da govorimo o njemu na ovaj način. To je zakon izmena i dopuna Zakona o veterinarstvu.
Ovaj novi zakon odnosno ove izmene i dopune, namerno kažem novi zakon jer sa 30 promena bi mogao da bude i novi zakon, zapravo nije bio dugo u proceduri, bio je na javnoj raspravi, ali je uspeo za tako kratko vreme da dobije nekoliko novih imena, kao što je recimo popis svega što nadležni ministar mora da odobri, propiše, uslovi i uredi ili izmene i dopune povećanja nadležnosti resornog ministra, koji je doduše jednom davno studirao veterinu, koju nije završio, ali samo u ovom delu ovih izmena on je dobio 33 nove nadležnosti. Mogu da vam izdiktiram koje su.
Dakle, od momenta kad je ovaj Krnjaićev zakon donet, to je 2005. godina, pokazalo se da je on umnogome loš. Zapravo to što je loš se pokazivalo u tome da je nedorečen i pokazalo se da je namerno nedorečen, jer lobi koji je stajao iza ovog zakona morao da profitira iz njega, što je svakako i učinio, ali nije profitirala ni struka, ni javno zdravlje građana Srbije.
Vrlo je jasno da je stručna javnost očekivala da će izmene i dopune zakona ići brzo i da će ići u sasvim drugom pravcu, zapravo u pravcu suštinskih promena zakona, ali sam zakon je zapravo izmene sveo na to da se, s jedne strane, usaglašava sa direktivama i regulativom EU, a s druge strane, sa našim zakonima koji su u međuvremenu doneti, kao što su – Zakon o bezbednosti hrane, Zakon o stočarstvu, Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o dobrobiti životinja.
Uz to, predlagač nudi i nekoliko jezičkih izmena za koje struka bar kaže da nisu doprineli razjašnjenju onih osnovnih pojmova, nego su još više zakomplikovali te izraze. Ja ću neke koristiti ovde.
Dakle, Uprava za veterinu čini se da je izgubila uvid i kontrolu nad veterinarskom strukom. Upravo ovog momenta ona struku gura negde u kraj, a javno zdravlje građana Srbije dovodi u pitanje. Primer za to je, recimo, što je privatizovano negde oko 95%, pa i više, dosadašnjih veterinarskih stanica. Po mom broju je to negde 260.
Uglavnom, konzorcijumi koji su kupili ove veterinarske stanice guraju veterinare, odnosno struku i s druge strane veterinarske stanice u pravcu lake dobiti, brze zarade, oplođenja kapitala, ali nikako u pravcu kvalitetnije struke, niti u pravcu javnog zdravlja građana Srbije, koje treba da bude podignuto na viši nivo.
Vi u članu 53. navodite da postoje neke javne veterinarske stanice, pa vas molim da mi odgovorite – koliko takvih javnih veterinarskih stanica imamo trenutno u Srbiji, koje su to veterinarske stanice i kako su one ostale, a da nisu privatizovane? Prosto zato što znam za jednu. Iza nje stoji moćan čovek, kum moćnog čoveka da budem preciznija, ali volela bih da mi kažete da li sam u pravu da postoje i još neke druge.
Ovog trenutka razni lobiji haraju oblašću veterine. Neki su i u Upravi veterine. Molim ministra da me prozove da kažem koji su to ljudi, zato što se neću, poput mog kolege Zorana Nikolića, ustručavati da to kažem. Ako sam uspela njega godinu dana da prozivam za komarce, krpelje i ambroziju, biću spremna da me javni tužilac pozove da mu kažem imena ovih ljudi.
Da sam u pravu, da je stočarski lobi stajao iza ovog zakona, Krnjaićevog i ovog danas, jeste to da je recimo sama takva zakonska odredba – da farme mogu da osnivaju svoje veterinarske službe u kojima će da radi jedan veterinar sa licencom, plus tehničari, kojima ste dali mogućnost da obavljaju celokupnu veterinarsku praksu maltene.
Oni će sami sebe da kontrolišu, sami sebi će da izdaju rešenja. To je potpuno neprimereno i dovodi u pitanje javno zdravlje Srbije, javno zdravlje građana Srbije, a s druge strane dovodi u pitanje izvoz – jer posle ovakvih stvari niko neće biti u situaciji da kupuje naše proizvode. Jer, izvinite, proizvodnja hrane je deo organizovanog svetskog sistema i takve stvari se ne tolerišu.
Kako to izgleda u praksi gospodo? Recimo Delta Agrar, u koju veterinari ne zalaze, ima 700 grla u tovu, ali za pet godina nije prijavljeno ni jedno jedino uginuće. To je čudo za Ginisa i bilo bi dobro – da se malo pozabavimo i time, pa da mi odgovorite da li je to moguće, jer nauka kaže da je 1,5% uginuća nešto što je sasvim normalno?
Ministarstvo poljoprivrede, očigledno, Upravu za veterinu gleda kao strano telo i ne vidi vrlo specifičnu poziciju ove uprave, koja treba da korespondira između Ministarstva poljoprivrede, Ministarstva zdravlja i Ministarstva ekologije. To je nešto što je dragocenost i treba na to obratiti pažnju, a ne gurati struku na margine.
Isto tako je vrlo važno komentarisati – da je stručna javnost očekivala da će izmene ići u pravcu poboljšanja položaja Veterinarske komore Srbije. Zapravo, kada imate s jedne strane jednu ovakvu situaciju u praksi, onda imate samo Veterinarsku komoru u koju možete da gledate kao u nekoga ko će odbraniti profesionalna načela i ko će na kraju krajeva odbraniti struku.
Najpre Krnjaićev zakon tu Veterinarsku komoru stavlja u potpuno podređeni položaj, zapravo pod patronat države, a vi sada umesto da to popravite, tu stvar do kraja na isti način rešenu, kažete – da komora zapravo treba da bude partner i državni organ.
Ona niti je paradržavni niti je državni organ. Ona je strukovno udruženje. Molim, pošto ste po struci gospodine Mićoviću upravo veterinar, da pogledate da li je moguće da Veterinarska komora popravi svoj položaj ili treba da ostane pod patronatom države?
Vi ste smatrali da treba ostaviti Komoru u tom položaju, što mi je razumljivo, jer to državi odgovara, ali ste zato srpsku reč "praćenje" zamenili nepostojećom rečju u srpskom jeziku "sledljivost". U srpskom jeziku postoji glagol slediti i pratiti nekoga, ali ne postoji imenica "sledljivost". Molim vas proverite, pa prihvatite amandman koji smo mi ovde podneli.
Šta još bode oči? To je program preventivnih mera za zaštitu zdravlja životinja. Ugovorene obaveze za sprovođenje ovog programa kažu – da se usluga naplaćuje, sam program mera se ne naplaćuje, dok se usluga naplaćuje.
Šta je usluga u ovom delu posla – to su vam štalski listovi, to su vam markice, to su vam slične stvari. Veterinarska inspekcija pak veterinarskim stanicama, koje sprovode ovaj program mera, brani da svoje usluge naplaćuju. Ucenjuje ih time da neće moći da dobiju da sprovode program mera ukoliko naplaćuju ovu uslugu. To uopšte nije u redu, jer je ovo preventiva, obavezno je i to mora da bude tako kako jeste – znači ono mora da se sprovodi preventivno.
Šta onda mislite, da mi odgovorite – da li i u čijem interesu onda veterinarska inspekcija radi ovaj posao na ovaj način? Pa, naravno, sive zone, jer posao praćenja, odnosno posao programa preventivnih mera treba da dobije neko iz nekog lobija ko će se polukriminalno baviti tim poslom. Gde je tu interes struke – nema ga? Gde je tu interes građana Srbije – nema ga, gospodo?
Sadašnji direktor Uprave za veterinu, gospodin Mićović, koji upravo ćaska dok ovo govorim, o ovome je vrlo često govorio dok nije došao na ovo mesto. Sećam se njegovih izjava koje su se odnosile na promet veterinarskih lekova, a pored stočarskog lobija i ovaj farmaceutski lobi veterinarskih lekova je vrlo moćan i vrlo jak. Volela bih da i on ima mogućnosti da mi odgovori, pa makar da i privatno o tome porazgovaramo. Hajmo da se vratimo na sam komentar zakona.
Član 2. stav 2. tačka 1, a više još u članu 6 – uvodi se pojam "preduzetnik". Ma šta to značilo, jer ja sam 12 različitih tumačenja našla u Enciklopediji, taj preduzetnik dobija pravo da se bavi veterinarskom delatnošću, uz napomenu da naše zakonodavstvo dozvoljava preduzetnički status i licima u radnom odnosu, što može biti vrlo opasan presedan, ali vi se uopšte igrate – ova Vlada se uopšte igra presedanima te vrste i uvodi takve opasne stvari.
Dalje, članom 6. se vrši priprema za brisanje članova koji su do sada regulisali veterinarsku delatnost, uz obavezu – da svako ko se bavi veterinarskom delatnošću može da zaposli jednog veterinara sa licencom i da završi na tome, e sada naravno taj će biti odgovorno lice.
Do čega će to da dovede? To možemo da komentarišemo sa više aspekata – veterinarske ambulante će se preregistrovati u veterinarske stanice. To možemo da komentarišemo sa različitih gledišta i to samo po sebi nije loše, ali se otvara prostor za otpuštanje veterinara, po privatizovanim veterinarskim stanicama gde ih je najviše, a zatim – bave se stočarskom proizvodnjom, klanicama, centrima za veštačko osemenjavanje i dalje. Praktično, na mala vrata se uvodi – da veterinarski tehničari i obučena lica, kojima veterinar odgovorno lice dozvoli da se obuče, oni rade punu veterinarsku praksu.
Komentarisala bih još jednu stvar koja je vrlo značajna, a to je u članu 16, sada član 9. tačka 6 – ostavlja se praksa da se vakcinacija pasa i mačaka protiv besnila može obavljati u veterinarskim ambulantama. U izmenama vi kažete – može se obavljati u izdvojenom poslovnom prostoru, koji ispunjava uslove u pogledu objekta, struke, opreme, uređaja.
To naravno može da se odnosi na gradsku sredinu i na poznate vlasnike pasa i mačaka, ali ne može da se odnosi na prigradska naselja i ne može da se odnosi na seosku sredinu i vi to znate. To je ono prepisivanje, koje vi radite kao usklađivanje sa EU. Tamo to jeste moguće, kod nas to nije moguće. Tamo su moguće različite stvari, različite regulative, prakse i svega ostalog, a kod nas to nije moguće.
Zbog toga je kod nas realna situacija da ostavite mogućnost da se zapravo besnilo tretira kao i ostale zarazne bolesti, gde se kao preventiva za njihovo sprečavanje i širenje koristi sistematska vakcinacija na terenu. Drugim rečima, to znači da se ne sme uvoditi ograničenje veterinarskim ambulantama da redovnu godišnju prevenciju protiv besnila pasa i mačaka obavljaju na terenu. To je nešto što je nužno.
Dalje, vi kažete i prilično kozmetički menjate dosadašnji delokrug rada laboratorija, kažete da će se sada tražiti akreditacija laboratorija, uvodite novi član koji definiše referentnu laboratoriju i njen delokrug, ali postoje neke neusaglašenosti između ovoga što ste vi rekli i mešanja u delokrug drugih zakonom predviđenih organizacija. Pre svega Akreditacionog tela Srbije, ali očekuje se da se o tome oni, pre svega, izjasne i fakulteti koji su za to nadležni.
Uvodite upravljanje otpadom. To je dobro. Donet je set zakona o ekologiji. Jako je dobro da se te dve stvari dotaknu. To je ona priča o Upravi veterine s jedne strane kao delu poljoprivrede, delu kao ekologije, ali u članu 119. u stavu 4. vi malo mešate materiju jer u drugim zakonima o ekologiji se kaže da ne može biti ministar poljoprivrede nadležan da određuje uslove, nego ministar ekologije.
Ono što još moram da prokomentarišem, to je ta čuvena centralna baza podataka. To je dobro zamišljeno, ali u praksi ne funkcioniše. Bar 5-6 puta godišnje vama pada potpuno sistem i u tom slučaju se sve zaustavlja. Promet životinja ne funkcioniše, veterinari imaju komplikovane situacije da kao u Valjevu stradaju vrhunski veterinari zbog toga što nisu na vreme uneli neke podatke, pa se posle toga naknadno nisu setili, jer je inspekcija tu vrlo rigorozna, a nisu krivi veterinari nego vi koji taj sistem treba da održavate.
Uz to, ovo vam isto tako garantujem, stočarski lobi vam je provalio šifre i radi mahinacije sa ovom bazom podataka. Imam podatke i o tome, možemo da ih razmenimo, a možemo i kod tužioca direktno.
Sve u svemu, posle usvajanja ovog zakona, bez obzira na amandmane koje ćete prihvatiti, oni će verovatno biti tehničke prirode, veterina više neće pripadati veterinarima, javno zdravlje će biti potpuno nešto o čemu nećemo razgovarati, nego ćemo u pola glasa govoriti, još će se suziti delokrug rada veterinarskoj struci, ali će zato ministar imati pune ruke posla. Hvala vam.

Pozivam se na član 101 – pogrešno protumačeno moje izlaganje. Ne znam na osnovu čega je gospodin koji je govorio prepoznao…

Prosto imam iskustvo sa vama da nećete da mi date pravo na repliku.