Dakle, zašto nisu doneti izvršni propisi, njih preko 20? Koliko je propisa doneto od 2007. do 2008. godine? Zašto se zakon menja bez analize efekata primene 2004-2009. godine?
Zašto izmena zakona ima 85 članova, da li je to kozmetika, ili je neka suštinska izmena? Zašto izmene pojedinačnih rešenja nisu kvalitetno obrazložene? Zašto je analiza efekata, već sam napomenula, toliko oskudna? Zašto je izmenama Zakona narušen koncept važećeg zakona, taj tzv. integrisani pristup?
Kao predstavnik političke parlamentarne stranke DSS, plašim se ''rumunskog sindroma'', koji je, zapravo, ''kvarenje'' zakona, da se već jednom doneti zakoni i propisi, koji su usaglašeni s evropskim, s EU, ovom prilikom udaljavaju od tog originalnog teksta i od toga da su toliko usklađeni. Imam ovde kompletno koliko je koji zakon u skladu sa zakonima EU. To su vrlo visoki procenti. Bojim se da se ovim to kvari.
Reći ću nešto i o kvalitetu vazduha, zakonu o zaštiti vazduha. Sve to radim, otprilike, svesna, da trčim jednu maratonsku trku, da se takmičim s vremenom od 20 minuta i govorim o sistemskim zakonima koji su i te kako važni.
Kvalitet ambijentalnog vazduha, pre svega, u urbanim sredinama, meri se količinama i emisijama sumpordioksida, ugljendioksida, alkodioksida, čađi, praškastih organskih i neorganskih materija, koje potiču, uglavnom, iz termoenergetskih postrojenja, iz industrije, saobraćaja, sagorevanja u individualnim kotlarnicama. Tako imamo izuzetno velike zagađivače, recimo, termoenergetska postrojenja u Obrenovcu, Kolubari, rafinerije u Pančevu i u Novom Sadu, imamo hemijsku industriju, metalurške komplekse u Pančevu, Kruševcu, Boru i Smederevu.
Imamo jako mnogo problema sa zagađivanjem vazduha tamo gde su cementare. Ovih dana, kada govorimo o ovim problemima zaštite životne sredine, načeli smo neke od tih. Često se pominje pitanje Kosjerića i mislim da treba prokomentarisati te stvari, jer je javnost u radu i te kako važna, a mi ćemo kasnije, posle ove tačke, imati priču o javnosti rada u oblasti zaštite životne sredine, pa ću iskoristiti vezu između toga.
Uglavnom, Odboru za zaštitu životne sredine stižu žalbe građana koje žive u tim sredinama koje imaju cementare. Imamo priču iz Kosjerića. Uglavnom se žalbe odnose na neispunjavanje odredaba koje su bile vezane za kupoprodajne ugovore, kada su ove cementare prodate. One su imale obavezu da svoju tehnologiju osavremene i tek onda uđu u priču s Memorandumom koji su potpisale s ovim ministarstvom.
Naravno, Kosjerić nije uradio to što je bila njegova obaveza. Javnost u Kosjeriću nije bila upoznata šta se dešava i tu je negde nastao kurcšlus. Ministarstvo je potpisalo pomenuti memorandum s cementarama kako bi rešilo problem tokova otpada. Do sada nije imalo rešenje za to i to jeste jedan način da se priđe ovom problemu i mislim da je to u redu. Međutim, u Memorandumu je precizirano da će se, prema iskustvu koje se primenjivalo u drugim zemljama, razvijenim zemljama, kao alternativno gorivo, pored guma, koristiti otpadna ulja, kao i druge sirovine, otpadi, i to, otprilike, maksimalno do 12% od ukupno utrošene energije iz ovih izvora.
Naravno da je prioritet zaštita životne sredine, kontrola kako se i šta loži, kako se koristi, šta izlazi iz dimnjaka gde se sve ovo loži i to jeste nešto nad čime treba imati neprekidan uvid. Podsećam da je javnost rada nešto što je i te kako važno u svemu ovome i da tu ministarstvo i Skupština treba da imaju svoju ulogu.
Građani moraju da znaju još jednu stvar, da nije važno šta ulazi kao gorivo, nego šta izlazi u vazduh. Tim projektom spaljivanja petrolkoksa u Kosjeriću, zapravo se dogodilo da se pojavljuje dioksin, koji jeste toksičan, ali kada se radi visoko sagorevanje, na temperaturi od 1400 stepeni, uz adekvatno vođenje procesa, on se oslobađa u vrlo maloj količini.
Mnogo opasniji u tom smislu je dioksin koji se oslobađa na niskim temperaturama i na otvorenom, kao što su deponije, kontejneri, a Beograd i svi veliki gradovi u Srbiji imaju upravo taj problem da u toku zimskog perioda iz kontejnera neprekidno tinja ili gori sadržaj i to je jedna od stvari koje građanstvo treba da zna i o kojoj treba da vodi računa.
Ta priča oko Kosjerića je priča i o cementarama u ovoj zemlji. Mislim da zaista treba da se povede računa o toma kada se u nekim sledećim vremenima bude kontrolisalo šta se i kako radi u cementarama. Inače, po zakonu o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine, sve industrijske grane će do 2015. godine morati da prilagode svoju tehnologiju standardima koje postavi ovo ministarstvo, jer će samo na taj način dobijati ove integrisane dozvole. To je jako važno reći.
Kada je u pitanju merenje, mislim da je ministar rekao prilično o tome kakve su sve merne stanice širom zemlje, i to je u redu. Ne treba gubiti vreme na to. Mislim, treba komentarisati to, ali s obzirom na vreme koje imam je i moja poslanička grupa, ne mogu da ulazim u to.
Moram da kažem šta su uzroci naših problema – neusklađenost naših propisa u oblasti emisije s direktivama EU, zatim, nedostatak prečišćavanja otpadnih gasova i niska efikasnost postojećih uređaja za prečišćavanje u industrijskom i energetskom sektoru, korišćenje zastarelih tehnologija, za to nam je primer Kosjerić, nedostatak podsticajnih mera za smanjenje emisija i potpuno neracionalno upravljanje saobraćajnim sistemima, kao i neadekvatno održavanje vozila, loš kvalitet motornih goriva.
Postoji još jedna vrlo važna stvar. Važno je uvesti diferencirane nadoknade za cenu olovnog i bezolovnog benzina i, postupno, potpuno eliminisati olovno gorivo do 2010. godine. To je, naravno, naša obaveza koja stoji i u Nacionalnom programu za zaštitu životne sredine. Moguće je usmeriti te prihode na zaštitu životne sredine u tom smislu.
Ono što je još vrlo važno, sam po sebi, ovaj zakon nije loš i ne može se komentarisati u tom smislu, ali treba raditi na njegovom poboljšanju. Na kraju krajeva, Poslanička grupa je dala nekoliko amandmana u tom pravcu.
Međutim, ono što u sumnju dovodi sav ovaj napor i veliki rad na ovome i zbog toga, pre svega, to treba komentarisati, jeste nedostatak finansijskih sredstava da se ovaj zakon sprovede, da se nađe kao živ zakon u sistemu zaštite životne sredine.
Čini mi se da su i industrija, i saobraćaj, metalurgija i termoenergetika, već na ivici jednog potpunog zaduženja, u smislu da su već toliko materijalno opterećeni da zaista ne možemo da im postavimo i nove zahteve.
Oni su, u stvari, na ivici kolapsa, zbog vrlo uspešnih finansijskih i ekonomskih mera ove vlade, tako da, ako im sada postavimo dodatne uslove, ne znam da li ćemo imati efekte koje očekujemo, a postavljati im uslove tek da se postavljaju, ne znam koliko ima smisla.
Ono što je primedba – novca nemamo. Možemo imati sjajan zakon, možemo imati najširu društvenu podršku, ne znam nijednu poslaničku grupu koja neće dati podršku nečemu što doprinosi poboljšanju životne sredine, međutim, sve ovo ostaje mrtvo slovo na papiru ako finansijski to ne možemo da podržimo, a bojim se da je upravo to problem.
Sa druge strane, opet neću da ulazim u tu priču do kraja, ali treba komentarisati još neke stvari vezane za ovaj zakon. Ono što daje nadu je to da su veliki zagađivači već opterećeni troškovima primene novih tehnoloških rešenja i zaista smanjuju zagađenje. To ide jako sporo i vrlo je komplikovano, na kraju, iz svih ovih razloga koje sam navela, potpune nesposobnosti Vlade da im pomogne u tom pravcu.
Takođe, utvrđena je dinamika integrisanja i dobijanja dozvole do 2015. godine za sve velike zagađivače po sektorima. To daje nadu da se može iz ovoga izaći; monitoring i inspekcijski nadzor merenja emisije se već sada sprovode i neće biti potrebno 24 meseca da zaživi, a to je već poprilično živ sistem i treba mu dati mogućnost, malo ga unaprediti i dati mu zakonske osnove da može da deluje.
Nešto o zakonu o zaštiti od buke. Prosto, mislim da je to zakon koji ova država čeka već dugo vremena, pogotovo urbane sredine, jer noćna i dnevna buka su noćna mora skoro svih velikih sredina, velikih gradova, Beograda naročito, i treba prokomentarisati samo nekoliko osnovnih činjenica.
Šta je to, zakonski, buka? To je subjektivni osećaj izazvan bilo kojim neželjenim zvukom koji nastaje mehaničkim treperenjem elastičnog medija između 16 i 20.000 herca. To je već nauka. Nema razloga da je ne kažem.
Posledice buke su i te kako pogubne za čoveka. One mogu biti fizičko gubljenje sluha, mogu biti lakše posledice – psihološke, a, bogami, mogu dovesti do depresije, povećanja krvnog pritiska, mogu biti zaista vrlo ozbiljne i duboke i zbog toga je država morala da da odgovor u vidu ovog zakona, jer, otprilike, od svih izvora u urbanim sredinama, saobraćaj pravi 80% buke. Mislim da u tom smislu treba voditi računa i o zakonu o saobraćaju, jer je vrlo važno da se to komentariše javno.
Otprilike sam ušla već u tuđe vreme i vrlo mi je žao zbog toga, jer bih komentarisala malo i ovaj zakon o održivom korišćenju ribljeg fonda. Mi i te kako imamo kapacitete u ovoj oblasti, ali, nažalost, jednim trapavim radom i odnosom – polako, sve će se samo od sebe rešiti, tu smo malo rezultata imali. Praktično je ovaj riblji fond bio prepušten ribolovačkim udruženjima, koja su gazdovala ili ovako ili onako, a to neko industrijsko izlovljavanje je bilo vrlo malo primenjeno. Mislim da tu imamo kapacitete da uradimo nešto i na poboljšanju zdravlja naših građana na taj način.
Šta su problemi u ribarstvu? Još uvek, nizak kapacitet sektora ribarstva u okviru nadležnog administrativnog organa, to su i kadrovski i materijalno-tehnički problemi, zatim, nizak stručni kapacitet korisnika ribarskih područja, neusklađenost propisa u oblasti ribarstva i propisa o zaštiti prirode, nedisciplina profesionalnih i rekreativnih ribolovaca.
Kada sam već to pomenula, moram ministru da uručim pozdrave od nekoliko udruženja ribolovaca, koji su tražili sastanke s poslanicima, čini mi se da se to prvi put događa, i koji su komentarisali ove ribolovačke ispite, smatrajući da je to nešto što je potpuno neprimenjivo i smešno, da treba u tom smislu reagovati. Mi jesmo, kao poslanička grupa, reagovali na taj način i to smo izbacili, zapravo smo amandmanski uticali da se izbaci.
Vrlo važan prvi korak uvođenja reda u ovu oblast jeste donošenje adekvatnog zakona. Mi moramo da zaštitimo prirodna plovišta, da revitalizujemo postojeće plovne zone i eko-sisteme i moramo da obezbedimo maksimalno moguću reprodukciju ribljeg fonda. Mi imamo administrativni problem kako to da uradimo i zbog toga nam je vrlo važan ovaj zakon.
Šta bi trebalo da bude cilj ovog zakona? Upravljanje ribljim fondom u ribolovnim vodama obuhvata i zaštitu i održivo korišćenje i promet riba, održivo korišćenje ribolovnih resursa. Utvrđuju se uslovi za obavljanje privrednog, rekreativnog i sportskog, ali i ribolova u naučnoistraživačke svrhe, utvrđuju se uslovi za obavljanje prometa riba, utvrđuje se efikasan nadzor, koji obuhvata prava, dužnosti i ovlašćenja inspektora, i pooštrava se kaznena politika, što jeste jedan od načina koji, možda, može da se komentariše, ali mislim da treba voditi računa.
Šta je ono što je naše pitanje? Ovim zakonom se utvrđuju i proglašavaju ribarska područja radi održivog korišćenja ribljeg fonda u ribolovnim vodama. Ta područja ustanovljava ministar. Mi nismo sigurni da je to u redu. Ustupa ih na korišćenje privrednom društvu ili javnom preduzeću, koje usklađuje naknadu za korišćenje ribarskog područja, i to Fondu za zaštitu životne sredine 15% od novčanog iznosa troškova za dozvole za privredni ribolov, a 10% od novčanog iznosa za dozvole za rekreativni ribolov.
Znam podatak da je ova dozvola ovog trenutka negde oko 5.000 dinara i da je tih 10% – 500 dinara. Ribolovci kažu da će biti problema, jer su im država i ova vlada, praktično, uzeli sve u normalnom životu i sada ih oglobljavaju kada idu da leče živce na vodama. Tako poručuju, a ja prenosim ono što je poruka.
Dakle, ako ministar, po Predlogu zakona, može korisniku da da ili da oduzme ribolovno područje, nama se čini da je to loše rešenje, zato što u tom slučaju može da dođe do raznih zloupotreba, do raznih dezinformacija i svega ostalog i zato smo ovaj amandman uložili na taj način.
Predlog zakona, kao jednu od mera zaštite ribljeg fonda, utvrđuje lov za sve ili za pojedine vrste riba u ribarskom području, ali i zabranu lova ribe koje nemaju propisanu veličinu. To je i do sada bio slučaj, samo treba kontrolu i inspekcijske službe pustiti da rade. Ribolovci kažu da su oni najbolja kontrola na vodama, jer, kada su oni na vodi, onda nema krađe ribe; oni koji zaista kradu ribu, ne pecaju na taj način, nego koriste neka druga sredstva, koja nisu dozvoljena.
Takođe, ministar proglašava riblja plodišta na pojedinim delovima ribarskih područja, što nam se opet čini kao loše rešenje. Mislim da treba na neki kvalitetniji način da se ovo pitanje reši.
Znači, zakon utvrđuje i mere očuvanja eko-sistema ribolovnih voda, zabranjuje ispuštanje štetnih i opasnih materija i drugih agenasa koji bi narušili fizičke, hemijske, biološke i ambijentalne odluke i time poremetili kvalitet vode. Mislim da je to i te kako važan deo, pre svega, zato što svakog proleća, prskanjem voća, korišćenjem raznih sredstava kojima se poboljšava kvalitet zemlje, imamo problem trovanja vode na raznorazne načine.
Ministarstvo u ovom delu mora da povede najviše računa, jer mi imamo u ovoj zemlji i tzv. mrtve vode, ali imamo i reke koje su sačuvale i svoj kapacitet i svoju zdravu vodu. Dolazim iz Valjeva, mi tamo imamo Gradac, koji je i te kako zdrava i čista voda, i Ministarstvo u tom delu zaista mora da poradi kako bi se očuvale ove vode i kako bi se kvalitet voda popravio i na drugim mestima. Opet je jedan od načina kontrola, kontrola i kontrola; zaista mislim da to treba uraditi. Mi konačno moramo da poradimo nešto i na zaštiti životne sredine u Srbiji.
Kod stručnih ispita koji su obavezni za inspektore, za ribočuvare, za ribolovce, imamo još jedan deo na koji smo amandmanski uticali, a to je da ribočuvari imaju svoje zamenike. Ti zamenici nemaju nikakva obeležja, bar u zakonu nisu predviđena, i nikakve nadležnosti, a ipak idu uz ribočuvare da im pomažu. Mislim da tim ljudima onda život može da bude ugrožen, ne karikiram, nego to kažem iz raznoraznih iskustava. Treba povesti računa da ako ribočuvar ima takva obeležja i određenu vrstu zaštite, mora da ih ima i njegov zamenik, tj. na bilo koji način ustanoviti, možda, niži nivo te zaštite, ali mora se voditi računa o tome.
Sve ovo što sam rekla je jedan komplikovan i zamršen sistem, a ono što je moja i dilema moje poslaničke grupe jeste nadležnost nad ovim zakonom, jer mi se čini da se ovde u nadležnosti sudaraju Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja i, s druge strane, Ministarstvo poljoprivrede. Moje iskustvo, kao poslanika, i moje poslaničke grupe, koja je ovaj zakon razmatrala i o kome će se govoriti još u daljem radu ove sednice, jeste da tamo gde se nadležnosti prepliću i gde nisu striktno određene, imamo potpuni nesklad, nemamo kontrolu nad sistemom, a naša je obaveza da je imamo, kao država, jer tek kada imamo tu kontrolu možemo da sprovodimo zakon.
Toliko. Kasnije ćemo još govoriti o tome. Hvala vam.