Gospođo predsednice, gospođo ministre, dame i gospodo poslanici, amandman koji sam ja podnela glasi: "U članu 5. razdeo 15 - Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, funkcija 473 - turizam, ekonomska klasifikacija 451 - subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama, iznos od 2.641.000.000 se menja iznosom od 2.341.000.000. U članu 5. razdeo 21 - Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, funkcija 560, ekonomska klasifikacija 463 - transferi ostalim nivoima vlasti (obnova Kolubarskog okruga pogođenog zemljotresom) iznos od 321.159.645 menja se iznosom od 621.159.645 i ceo iznos ide za potrebe obnove Kolubarskog okruga pogođenog zemljotresom."
Šta sam želela da postignem ovim amandmanom? Ja sam iz ovog dela gde je u rebalansu budžetu predviđeno da se za "Skijališta Srbije" odvoji cifra od 2.641.000.000 prebacila 300.000.000 u ovaj deo koji se odnosi na pomoć Kolubarskom okrugu pogođenog zemljotresom još 1998. godine. Zašto sam uzela od "Skijališta Srbije"? Pre svega, zato što je to jedan od najvećih budžeta koje sam videla ovde u rebalansu budžeta. Zatim, preduzeće "Skijališta Srbije" je velika štetočina; malopre sam obrazlagala onaj amandman o ekologiji i zaštiti životne sredine, JP "Skijališta Srbije" je direktni krivac za to što je na Staroj planini uništen ekosistem i što su tamo izuzetno retke vrste biljaka i životinja dovedene do istrebljenja. Takvim štetočinama kakva su "Skijališta Srbije" treba oduzeti i ovo što sam im ja oduzela.
Treći razlog je to što je stav DSS-a da, praktično, JP "Skijališta Srbije" ne može da bude vladino preduzeće, nego je potrebno da bude ili opštinsko preduzeće ili vlasništvo neke privatne kompanije. Prosto, to je preduzeće koje je profitabilno i nema potrebe da se u budžetu odvajaju ovolika sredstva za njih, pogotovo ako imamo u vidu da su, recimo, oni sada dobili tender za pravljenje nekih zabavnih parkova po velikim turističkim centrima u Srbiji.
Dakle, smatrala sam da je 2.641.000.000 za "Skijališta Srbije" zaista preterano, a s obzirom na to da Kolubarski okrug od 1998. godine ima poseban status i prioritet je da mu se pomogne, smatrala sam, a dolazim iz Valjeva, iz Kolubarskog okruga, sasvim opravdanim da ova sredstva u budžetu odu za ovu namenu.
Ono što je mene ovde iznenadilo jeste obrazloženje koje sam dobila od Vlade, kaže se: "Amandman se ne prihvata iz razloga što su sredstva planirana na turizmu u okviru Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, odnosno sredstva za obnovu Kolubarskog okruga u okviru razdela Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, predložena u skladu sa iskazanim potrebama i procenom realizacije rashoda do kraja godine."
Drugim rečima, Kolubarski okrug nije tražio ova sredstva, nisu mu potrebna, s obzirom na to da dobija na vreme i postiže realizaciju na isti takav način, što mislim da je apsolutno netačno, jer sam proverila u Kolubarskom okrugu, odnosno proverila sam u Direkciji i shvatila da je ovaj odgovor napisao neko ko očigledno nije proveravao ovu informaciju.
Pošto sam ja poslanik opozicije, da ne bih svaki put dolazila u situaciju da se pravdam zašto nešto tražim, a u nekim drugim okolnostima, dok sam bila na vlasti, dok je moja stranka bila na vlasti, to nisam tražila, odmah ću da kažem - svih ovih godina otkako sam poslanik, a ovo mi je treći mandat, odnosno četvrta godina, svake godine podnosila sam sličan amandman. Otprilike, i sredstva su bila ista, s obzirom na to da znam da je Vlada od formiranja preduzeća čiji je zadatak bio da pomogne Kolubarskom okrugu, to je Direkcija za obnovu i izgradnju Kolubarskog okruga, otprilike od 2000. godine davala po 500 miliona godišnje kako bi se ta šteta nadoknadila.
Sada ću da kažem nešto što mislim da je potrebno da ostali poslanici čuju kako bi se opredelili da glasaju za moj amandman. Pretpostavljam da Vlada ove podatke zna. Dakle, Kolubarski okrug je 30. 9. 1998. godine zadesio zemljotres. Velika materijalna šteta nastala od tog zemljotresa bila je procenjena 30. 11. 1990. godine - 6.120.388.000. Tadašnje Ministarstvo za građevinu i opština Valjevo su formirali Direkciju za izgradnju i razvoj Kolubarskog okruga 1. 1. 1999. godine. Zadatak te direkcije je bio da se naprave standardi i merila kako bi se ta pomoć koja je dolazila od Republike, i delimično iz budžeta opštine Valjevo, usmeravala na pravi način, kako bi se napravili prioriteti i kako bi pomoć stizala tamo gde je potrebna.
Direkcija je zatim osnovala Savet Direkcije. Taj savet je bio jedno telo koje je napravljeno od stručnih ljudi, pre svega inženjera građevine, koji su se bavili ovom problematikom.
Trebalo je da oni prave rang-listu oštećenih i na taj deo rada Saveta građani su uglavnom imali najviše primedaba.
Hoću da kažem kako se radilo. U prvoj godini odvojeno je poprilično sredstava, ali ta sredstva uopšte nisu stigla u Kolubarski okrug. Evo, moram da kažem da je prvi put jedan ovakav izveštaj bio pred Skupštinom Srbije na Odboru za urbanizam i građevinu 2004. godine i tada je usvojen ovaj izveštaj na koji se ja sada pozivam. Znači, ovo je stanje napravljeno u februaru 2001. godine.
Dug Direkcije prema preduzećima koja su izvodila radove na obnovi i izgradnji bio je 500.000.000, a dug je tada bio, znači, bez zateznih kamata i bez ostalih dažbina. Od ukupno 1918 kuća, za stanovanje je osposobljeno 336. Zanimljivo je da nisu poštovani usvojeni programi. Znači, bile su planirane tipske kuće - 66 kvadrata, a pravljene su i od 100 kvadrata. Žao mi je što ovde nemam dokumentaciju koju sam dobijala i pravila dok sam još radila u opštini Valjevo, da vidite kakve su kuće pravljene od nekoliko stotina kvadrata, sa bazenima, na uštrb onih koji nisu imali šansu da dobiju ni malu kuću od 30 kvadrata.
Moram da kažem da je to bilo potpuno nenamensko trošenje sredstava. Recimo, imamo situaciju da je u Lajkovcu, to je mali grad u Kolubarskom okrugu, jedna kafana napravljena iz ovih sredstava; napravljen je i bazen za kupanje u Osečini. To je prilično nenamensko trošenje sredstava.
Direkcija je sklopila ugovore o građenju sa oko 167 firmi i bez prethodno vršene provere sposobnosti, finansijske solventnosti tih firmi, tako da je gomila novca otišla u vetar.
Zatim, odabir firmi nikada nije bio vršen putem sprovođenja propisanih zakonskih postupaka. Izvođenje radova na izgradnji objekata je vršeno bez prethodno dobijene građevinske dozvole i u samoj direkciji je u organizacionom smislu postavljena sistematizacija koja se nikada nije primenjivala.
Dakle, to je samo delimično. To je izveštaj koji svako ko bi hteo da se zaista pozabavi ovim mojim amandmanom sigurno treba da pogleda. Cela priča se sastoji u tome da su napravljeni putevi, vodovod, kanalizacija, javni objekti i objekti u kojima su bile institucije, koji zapravo i jesu porušeni, ali je suština da su oni koji su najsiromašniji, oni koji žive u ruralnom području, naročito u opštinama Lajkovac i Mionica, ostali bez svojih kuća.
Prošlo je deset godina od tog zemljotresa. Ako čitate dnevnu štampu, ako gledate televizijske emisije, vrlo često ćete susresti priče, dirljive priče o starim ljudima koji žive i dan-danas u nekim straćaricama, koji žive u nenamenskim objektima a nekada su živeli i u stajama i u štalama kako bi preživeli zimu. Kao poslanik sam obilazila nekoliko puta neke od tih ljudi koji su dolazili da mi se žale.
U suštini, oni se svi žale na rang-liste koje su tada pravljene, koje su pravljene i posle 2000. godine. Prosto, onaj ko nema gde da živi mora da traži pomoć. Ovog trenutka se obraćam ovoj skupštini upravo zarad tih ljudi, jer verujte da i dan-danas postoji više od 150 ljudi koji žive u nenamenskim objektima ,a ostavljeni su potpuno na marginama društva i nikoga nema da im pomogne osim države koja, na kraju krajeva, i treba da im pomogne.
Ono što je meni još zanimljivo ovde jeste da je napravljena nova vlast, da imamo nove članove Saveta i umesto da članovi Saveta budu ljudi koji su potpuno stručni u oblasti za koju su izabrani, mi u Savetu ovog momenta imamo diplomirane ekonomiste, rukovaoce tehničkih službi, diplomirane inženjere poljoprivrede. Dakle, kako će ovaj savet raditi i šta će on raditi i kakve će on prioritete postavljati, samo mogu da zamislim, s obzirom na to da su mnogi ljudi koji su u tom savetu bili pre, bar iz političkih struktura koje su ovde, i ranije odlučivali i po babu i po stričevima. Samo oni ljudi koji su zaista imali pravo, a eto, zato što su neobrazovani, stari, ne umeju da prate proceduru, ne znaju kome da se žale, ne znaju da napišu žalbu, dakle, ti ljudi su i dan-danas ostavljeni jer ne trebaju nikome.
To je stav koji ova država ima generalno prema svim starim ljudima. Vidim ovu priču danas i ovih dana o tome kako se odnosimo prema penzionerima, kako ih proglašavamo za kočničare društvenog napretka. Kako kaže ministarka finansija - ili Koridor 10 ili penzije. Kako kaže visoki funkcioner SPS-a Bajatović u jednoj televizijskoj emisiji - znate, ako budemo dali penzionerima, moramo uzeti od dece.
Eto, to je način kako se prema penzionerima odnosi jedna "ozbiljna" država koja ih je prevarila više puta, pa ih ponovo vara. To je način kako se okreće javno mnjenje. Sad mi svi ostali treba da se opredelimo i da kažemo - eto, oni su kočničari, šta hoće opet ti penzioneri, ne treba njima, treba ulagati u druge stvari u ovoj državi, pokretati proizvodnju i ostalo.
Prosto, to je nekorektno i to je neistinito. To su ljudi koji su zaslužili svoje penzije i koji su uplaćivali svoj staž. To su ljudi iz čijeg se ličnog dohotka godinama odvajalo po minimum 20 i prosečno 26% ličnog dohotka. Oni imaju pravo na te svoje penzije. Mislim da treba pomoći tim ljudima na pravi način. Ne treba zamagljivati suštinu demagoškim pričama o 70% od ličnog dohotka. Mora se naći način da se penzionerima zaista penzije povećaju, ali ne na način na koji se to ovde radi - damo im 10%, a onda podignemo cene energenata za 60%, telefona za 300%.
Ne znam koja je to matematika i koja je to računica da se kaže da je povećanje 70%, a cena pretplate za telefon je bila 88 dinara a sada je 240, i to je sada 70%.
Nisam mnogo vična matematici, ali za mene je to više od tri puta. Sve životne namirnice su poskupele, komunalne usluge su poskupele. Dakle, tih 10% penzionerima danas ne vredi ništa.
Ono što ja vidim jeste tendencija ove vlade, i zato se plašim da zbog toga moj amandman nikada neće biti usvojen, ali moram da kažem da mi polako idemo u jednu spiralu koja je postojala i devedesetih godina, sa istim nosiocima vlasti, ako se izuzme DS, ali pošto vidimo u njihovim redovima mnogo onih koji su tada bili na vlasti, ne čudim se. Znači, ulazimo u jednu užasno opasnu spiralu u kojoj će udarna vest u dnevniku biti kada se dobiju penzije i kad se dobiju plate. Dakle, to je ta ista priča o tome da se inflacija ubrzava, da nam strani investitori odlaze, da nam pada indeks na berzi, da ulazimo u jedan krug iz koga ova vlada, ovako nesposobna, nikada neće moći da izađe. Hvala.