Uvaženi predsedniče, dame i gospodo poslanici, uvaženi gospodine ministre, zahvaljujem mom kolegi Krasiću, koji je ovako šarmantno uneo malo smeha u ove dosta mračne teme i prognoze danas.
Hoću da kažem jednu stvar koja je prosto činjenica. U nekoliko zadnjih godina mislim da nema građanina naše Srbije koji se nije zapitao šta se dešava sa klimom. Još nam je u sećanju žarko leto koje smo imali, gde su temperature išle i preko 40 stepeni, a u gradovima iznad svega toga, pa posle toga smo imali ogromnu sušu, požare.
Ako se setimo proleća 2006. godine, tada smo imali velike poplave i obilne kiše. Ako preko medija pogledamo klimatsku sliku u svetu, ne vidimo neku veliku razliku, isto vreli talasi, enormne hladnoće, poplave, požari. Dakle, slika sveta u klimatskom pogledu nije nimalo ružičasta.
Mislim da je prošao onaj trenutak kada treba da se suočimo sa sobom i pitamo šta svako od nas ponaosob i svi mi zajedno možemo da uradimo, a da situaciju popravimo ili je bar delimično dovedemo pod kontrolu. Zbog toga sam vrlo srećna što sam, kao poslanik u prethodnom mandatu, bila deo većine koja je izglasala set ekoloških zakona, prvih zakona takvih u našoj zemlji, koja je pripremila još nekoliko izuzetno važnih ugovora, među kojima je i ovaj Kjoto, i da se zahvalim sadašnjem ministru koji je pokazao da je moguće nastaviti jednim normalnim putem.
Dakle, ono gde je neko stao, nastavi se, jer je u interesu Srbije i u interesu budućnosti naše dece i ove zemlje. Šta je to Kjoto Protokol i kako se uopšte došlo do tog dokumenta? Antropogeni uticaji na klimu je nešto što je zaista činjenica već mnogo godina unazad i ako pogledamo malo istorije videćemo da su se dešavali kataklizme i u nekim vremenima koja su bila daleko - daleko ispred nas.
No, ovaj problem jeste vrlo važan i Ujedinjene nacije su se tokom 1988, 1989, 1991. godine bavile ovim fenomenom i donele su četiri rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, a 1992. godine u Brazilu je usvojena Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o promeni klime.
Ova konvencija je trebalo da obezbedi stabilizaciju atmosferskih koncentracija gasova sa efektom staklene bašte na onom nivou na kome on ne bi bio štetan za promene klime, zapravo ne bi dovodio do ubrzanog zagrevanja atmosfere, što bi sve zajedno moglo da doprinese da imamo jedan pozitivan bilans u vodosnabdevanju, u formiranju biodiverziteta, u proizvodnji hrane, energije i slično.
Ova konvencija definiše principe na kojima su zasnovane aktivnosti globalnog nivoa u oblasti klimatskih promena. Postoje posebne obaveze koje ona definiše i koje se odnose na smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte za visoko razvijene industrijske zemlje i posebno za zemlje u razvoju, kakva je Srbija.
Visoko razvijene zemlje obuhvaćene su tzv. Aneksom 1. ove konvencije i one treba da pruže materijalnu pomoć i pomoć u ekonomskom razvoju, ekološkom razvoju zemljama u razvoju, na način formiranja specijalnih fondova ili posebnih fondova koje uspostavlja ova konvencija.
S obzirom da ova konvencija ne nudi baš poseban način na koji se sve ovo može postići, odnosno smanjiti emisiju gasova sa efektom staklene bašte, u Japanu, u gradu Kjotu je 1997. godine usvojen Protokol koji je deo ove konvencije i koji zapravo sada precizira ove specifične stvari koje konvencija nije uspela da postigne.
Zbog čega je važan? Važan je zbog toga što vrlo precizno kaže da će se u odnosu na referentnu 1990. godinu smanjiti koncentracija emisije gasova sa efektom staklene bašte za 5,2% u periodu od 2008. do 2012. godine. Ovaj protokol je stupio na snagu 2005. godine. Ratifikovala ga je 171 zemlja.
Naravno, ovde je više govornika već istaklo da SAD nisu imale interes da ovo ratifikuju, što je potpuno u skladu sa onim kako su se razvijale od postanka ove države, jer su one koji su živeli u skladu sa prirodom i koji su o ekologiji otprilike sve znali, Indijance, na onaj način stavili u rezervate, a od njih nisu baš ništa naučili o ovom pravcu.
Kada kažemo da Srbija treba ratifikuje Kjoto sporazum, mi kažemo da ona neće imati nikakve specifične nove obaveze, kao zemlja u razvoju, ali će naravno imati obaveze na koje je potpisala u onom delu koji od nje traži konvencija.
Dakle, nikakve nove obaveze protokol ne nameće u odnosu na ono što konvencija traži, a to su neke potpuno normalne stvari koje svaka država mora da ima ako hoće da planira svoju budućnost u oblasti ekologije, kao što je izrada nacionalnog izveštaja o inventarima emisija gasova sa efektom staklene bašte – mi to naravno nemamo, a bila bi sva sreća da imamo; zatim, periodične izveštaje organima konvencije, zatim međunarodnu saradnju u oblasti klimatskih istraživanja, što svakako treba da se uključimo i što svakako može da doprinese nama.
Još nekoliko govornika je reklo ovu činjenicu koju sad želim da pomenem, ali nije dovelo do kraja, a odnosi se na to da se zemlje u razvoju ovim protokolom ne obavezuju na smanjenje emisije ovih gasova, ali niko ne brani da ukoliko procene i kad procene da im je to potrebno, odnosno da je to u njihovom interesu jednostavno se uključe u nju i postupe po onim okolnostima koje Aneks 1. traži od visokorazvijenih zemalja.
Dakle, ukoliko sva sreća budemo imali mogućnost da razmišljamo na taj način, bila bih jako srećna da budemo u situaciji da kažemo - da, mi hoćemo da smanjimo to, jer onda će ne sutra ili prekosutra, po ratifikaciji ove konvencije, ali i građani Pančeva mirnije disati i svi drugi građani u našoj zemlji jer u većim industrijskim centrima, a i u manjim gradovima, ima velikih problema u vezi sa ovim. Kjoto Protokol nudi tri vrste mehanizama za trgovinu emisijama gasova sa efektom staklene bašte i ne bih akcenat stavljala na prvi i drugi, jer oni nisu predmet naše pažnje, s obzirom da se odnose samo na zemlje iz Aneksa 1.
Nama je najinteresantniji tzv. treći mehanizam, tzv. Mehanizam čistog razvoja, jer nam on omogućava da dođemo do fondova koji su napravljeni, upravo su ih razvijene zemlje napravile kao pomoć zemljama u razvoju, i to u obliku grinfild investicija, što mislim da je najznačajnije za zemlje u razvoju jer mi smo imali jedan period kad su zaista visokorazvijene zemlje htele da nam, da tako kažem, uvale svoju prljavu tehnologiju i da nas dovedu do toga da da imamo još veće probleme u oblasti ekologije.
Šta mi dobijamo time? Mi stvaramo mogućnost da budemo zemlja domaćin projekata grinfild investicija i time dobijamo niz pozitivnih efekata. Pre svega stvaramo niz makroekonomskih efekata kroz prodaju sertifikovanih smanjenja emisija.
Zatim, privlačimo strane investicije, poboljšavamo transfer znanja i čistih tehnologija u oblasti životne sredine, povećavamo zaposlenost svog stanovništva i efikasnije izgrađujemo svoje kapacitete.
Da pojednostavim, zapravo, mi zapošljavamo svoje ljude, smanjujemo siromaštvo, doprinosimo zaista poboljšanju kvaliteta i voda i vazduha i zemljišta. Mislim da je to jako veliki kapital koji mi možemo da dobije kroz to.
Kada govorimo o drugom aspektu ratifikacije Kjoto Protokola, on se odnosi na niz mogućnosti koje mi ponovo dobijamo, a to je smanjenje zagađenja vazduha u industrijskim centrima, što je više govornika ispred mene reklo, a mislim da treba potencirati, jer zapravo mi imamo generalno veliki problem i skoro da nema grada, bez obzira na veličinu, kada to kažem, recimo mislim na Lučane, Obrenovac, naravno Beograd, naravno Pančevo, koji zaista imaju veliki problem generalno sa ovim.
Zatim, smanjenje zagađenja vazduha izazvano grejnim instalacijama. Dolazim iz Valjeva i kada dođe zima vi Valjevo ne možete da vidite kada ulazite u taj grad, on je potpuno u dimu, koncentracija gasova je izuzetno velika. Od 2000. godine prvi put se počelo meriti to i pokazalo se da praktično koncentracija izduvnih gasova i svih štetnih gasova je kao da je merena u Ulici 29. novembra u Beogradu.
Treći problem koji je naš veliki problem, a možemo da doprinesemo smanjenju tog problema, jeste smanjenje zagađenja vazduha izazvano saobraćajem u velikim gradovima. Pomenula sam tu čuvenu ulicu.
Treći aspekt ratifikacije Kjoto Protokola se odnosi na važnost, a rekla bih i neophodnost globalnog i lokalnog delovanja u pravcu sprečavanja promene klime. Skoro da nema nijednog elementa promene klime koji se dogodio u Evropi, a da se nije dogodio i u našoj zemlji. Kada to kažem mislim na prethodno žarko leto, sušu i požare sa kojima smo imali problema i koje smo uspeli nekako da eliminišemo.
S druge strane, imamo specifične probleme koji su vezani za pojedine delove naše zemlje, kao što je, recimo, Banat, koji ima taj specifičan problem koji se zove suša, a Kjoto protokol nudi niz mera koje pomažu adaptaciji takvih sredina na negativne klimatske promene i to na različite načine, putem direktne pomoći, ali i putem materijalne pomoći, ekonomske pomoći iz raznih fondova koji se osnivaju upravo da bi se pomoglo u takvim situacijama.
Četvrti aspekt potpisivanja i ratifikovanja Kjoto Protokola se odnosi na političku prirodu, na politiku, tiče se pre svega toga da mi pokažemo da smo mi ozbiljan partner, da smo zemlja koja želi da uvaži visoke evropske standarde u oblasti životne sredine. Jako bih volela da dođemo do nekog nivoa da zaista uvažimo standarde koji važe, a pre svega bih rekla u Skandinaviji, jer oni zaista vode računa o svojim zemljama i zaista vode računa o svojoj deci i budućnosti. Isto tako, pokazujemo da hoćemo da živimo kao deo porodice evropskih naroda i da možemo da budemo deo te porodice.
Ako pogledamo s pravne tačke gledišta, ratifikacijom Kjoto Protokola mi se uključujemo u neku budućnost od 2013. do 2017. godine, kada još uvek možemo da uđemo u pregovore o smanjenju emisije gasova nad našom zemljom. Na taj način mi praktično ulazimo u priču gde EU traži od zemalja potpisnica da emisiju gasova tada vrlo radikalno smanji za čak 30 posto, a što je veliki san svih nas.
Šta je još važno da kažemo? Ovde je više puta pominjana Ministarska konferencija, koja će se dogoditi u našoj zemlji sledećeg meseca, oktobra 2007. godine. Mislim da je imala jedan mali negativan prizvuk koji sam osetila, a čini mi se da nije zaslužila, jer to je velika čast za našu zemlju.
Čini mi se da treba reći još jednu stvar koju smo mi pokrenuli pred ovu konferenciju i to treba da bude kvalitet na toj konferenciji, a odnosi se na inicijativu Srbije da uspostavi subregionalni centar za klimatske promene jugoistočne Evrope. Mislim da je to velika stvar koju mi možemo da dobijemo, treba da dobijemo i zaslužili smo da je dobijemo. Ovaj predlog je, kao prioritetan, uključen u okvire Šeste ministarske konferencije. Treba ovu stvar da dovedemo do kraja i da njom dobijemo samo kvalitet više u zaštiti naše životne sredine.
Još jedna velika stvar, koja je meni velika, možda se nećete složiti sa mnom, jeste tema konferencije, to je - Životna sredina za Evropu. S obzirom na mogućnost jačanja regionalne saradnje, pre svega u oblasti naučnih znanja, tehničkih znanja, čini mi se da je vrlo važno da pre ove konferencije mi budemo potpisnici Kjoto Protokola, zato što ne vidim ništa loše u tome da ova zemlja misli o svojoj budućnosti, da misli o tome šta će piti njena deca, šta će jesti njena deca i gde ćemo gajiti sve to, jer mislim da je to i ekonomski podsticaj za ovu zemlju. Mislim da se iz ovog što sam rekla podrazumeva, poslanička grupa DSS-NS će ovaj zakon podržati. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo, uvažene kolege poslanici, kao i gospođa Plavšić javila sam se zaista zgrožena ovim što nekoliko poslednjih meseci u ovoj zemlji mediji priređuju svima nama. Pošto je ona već jako mnogo rekla na tu temu, neću gubiti vreme objašnjavajući koji su sve članovi i kakvo je dostojanstvo svih nas i ove žene povređeno.
Donela sam sa sobom samo neke od medija koji su danas izašli. Ne čini li se svakom od nas da je ovim činom, dakle fotografijama na naslovnim stranama, na velikim srednjim stranama, nastavljeno zlostavljanje ove žene?
Ne čini li nam se da je ova naša uloga, kao i uloga medija pre svega da edukujemo javnost da zlostavljanju nema mesta u našem društvu. Ako želimo nešto da uradimo za svoju državu, ako želimo nešto da uradimo za svoju decu, moramo prestati da zlostavljamo bilo koga i moramo prestati da se stavljamo na stranu zlostavljača.
Zbog toga protestujem i tražim da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni da li je povređeno i njeno dostojanstvo tim što se nastavlja zlostavljanje ove žene i slična zlostavljanja, kada je bilo u pitanju i zlostavljanje onog mališana koji je ubijen u Banovcima, isto ste imali prilike da pročitate kakve su se stvari dešavale tada i mislim da nema nikog ko je normalan, ima decu ili možda čak i nema decu, ko je pročitao sve to da nije osetio stvarno krajnji užas. Ne želim da učestvujem u tome i želim to javno da kažem.

Uvaženi gospodine potpredsedniče, dame i gospodo, javila sam se samo da bih rekla nekoliko stvari. Moram da konstatujem da razumem otkud ovoliki gnev i bes usmeren na policiju Srbije, ali ja spadam u one koji jako vole činjenice, jer kada govorim o činjenicama onda možemo paušalne optužbe da bacimo niz vodu. E, sada, hajde o činjenicama.
Koliko je poznato svima u Srbiji obrazovna mafija je zatvorena. Usput, moram da konstatujem još jednu stvar. Gospođa koja je govorila iz LDP-a reče da su pušteni na slobodu. Ne, pušteni su da se brane sa slobode. Dakle, ono što je policija uradila bilo je dovoljno da oni budu optuženi. Zatim, građevinska, saobraćajna, duvanska, carinska, stečajna mafija, afere, jedna, druga, rešavane. Ajmo još o činjenicama.
Postoje izveštaji međunarodnih organizacija koji su pratili stanje korupcije u svetu i koji su pratili stanje korupcije i u ovoj zemlji. Znate kako je Srbija, koja je po stanju korupcije bila ocenjena tako da je bila na dnu lestvice, ocenjena o najnovijim izveštajima ove organizacije – dobila je tri plus. Pošto sam ja čovek iz škole, kada prevedem tri plus na jezik koji razumete, to je ocena vrlo dobar.
Usput, gospodo, mene jako čudi da vi koji imate toliko dokaza ne znate kome te dokaze treba da uputite. Parlament nije ta institucija. Ja sam sama još jednom govorila o tome da se takve stvari ne daju Parlamentu, gospodo. Ako vam to bude naročito potrebno ja sam spremna da vam kasnije objasnim gde se to daje, da biste sigurno doprineli borbi protiv korupcije.
Moram da kažem još jednom. Spadam u one koji su potpuno sigurni da ova borba nije selektivna, a bojim se da je to upravo ono što vama smeta.

Usput, ja imam još jedno prezime. Ja, prosto samo jednu konstataciju. Gospodin Batić nam je postavio jako mnogo pitanja. Otkud ta naknadna pamet? On je bivši ministar pravde, ako se ja ne sećam i ako se ja dobro sećam.
Prosto mi je jako čudno zašto postavlja pitanje takve vrste svima nama u Parlamentu i celokupnoj javnosti. Od bivšeg ministra pravde ja bih očekivala da ovde kaže – svi ti ljudi su osuđeni ili nisu osuđeni, zato što nije bilo dokaza.
Dakle, on je kao bivši ministar pravde morao je da nam daje odgovore, a ne da nam postavlja pitanja.
S druge strane, ako je zaključio i otkud mu sada svi ti dokazi, pa u Beloj knjizi dok je on bio ministar postojali su svi ti dokazi za sve te ljude, zašto se ništa nije preduzimalo, gospodine Batiću, na tom planu.
Nije tada bio ministar Jočić, ali vi, kao ministar pravde morali ste da radite svoj posao i tada. Čini mi se da Srbiji danas naknadna pamet ništa ne znači.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu Poslovnika u članu 104 - povreda dostojanstva Skupštine. Evo u čemu se sastoji ta povreda.
Prethodni govornik je rekao da ćemo danas ovde voditi na jedan šizofren način raspravu, a ja, kao poslanik, zaista ne prihvatam da se u Parlamentu na bilo koji način, iznošenjem argumenata, vodi takva rasprava.
Povreda dostojanstva svih nas ovde danas sastoji se i u tome što nas oni koji su 2000. godine potpuno napustili i upropastili ideju promena, oni koji su napravili kriminalizovano društvo, za koje smo svi mi šetali od 1996. godine, danas pozivaju ovde da pričamo kako su neki drugi kriminalci i kako su neki drugi krivi što su oni upropastili to što su upropastili.
Dolazim iz Valjeva, u kome je 2001. godine, u KP domu, u kancelariji upravnika, verovali ili ne, stajala slika tadašnjeg ministra, današnjeg poslanika, gospodina Batića.
Ne verujem da je stavljena tamo zbog toga što je gospodin Batić voljeni ministar, nego zato što je to bila jedna potpuno partijska i politička priča. U prilog tome, kada se Kolubara izlila i poplavila KP dom, šta mislite da li je država pomagala zatvorenicima i pritvorenicima ili je to uradila Demohrišćanska stranka Srbije? Naravno, stranka.
Dakle, onaj ko priča o partijskim interesima, ko je ovde, za ovom istom govornicom, na istoj sednici, postavljao sudije Okružnog suda u Valjevu i, istog dana, postavljao predsednika tog suda, ne može da govori o tome. Povređuje dostojanstvo svih nas.
To li su starci vodili pravosuđe, ne bih ni komentarisala. Politika ne treba da postavlja ni starce ni mlade ljude, nego kvalitetne ljude, koji će posao da odrađuju. I, da li su oni stari, mladi, srednjih godina, da li imaju plave oči ili zelene, ili im je kosa kratka ili duga - to je potpuno nebitna stvar.
U jednom sam potpuno saglasna s onim što je rekao gospodin Jovanović, mi kao političari treba da se zalažemo za to da se na odgovarajuća mesta, koja su izuzetno važna za ovu državu, postavljaju kvalitetni ljudi, kako bi, kako je on rekao, ja ću citirati, jer mi se jako dopalo, ''kriminalci bili u zatvoru, a sudije i tužioci radili svoj posao, kako bi građani, u krajnjem, bili mirni''.
Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo, ako očekujete da počnem sa pričom o lokalnoj samoupravi u Valjevu, varate se, ja ću da pričam o zakonu.
Evropska povelja o lokalnoj samoupravi potpisana je u oktobru 1985. godine u Strazburu, a na snagu je stupila u septembru 1988. godine.
Osnovna teza od koje ova povelja polazi jeste veliki značaj lokalne samouprave, koja jako mnogo može da utiče na razvoj demokratskih vrednosti u svakom društvu, a u našem društvu isto tako, i čini mi se izuzetno je potrebno da o tome danas govorimo.
Kada govorimo o praksi, možemo da govorimo o tome da na lokalnom nivou, na najneposredniji način, građani mogu da doprinesu razvoju demokratije i da to na neki način najviše i osete.
Cilj povelje jeste očuvanje i unapređenje sistema lokalne samouprave kroz više principa, od kojih mi se čini da je važno da pomenem demokratizaciju i decentralizaciju, jer cilj svake države jeste da što više nadležnosti prenese na lokalnu samoupravu, da joj da što više odgovornosti. To i jeste mera onda pravih demokratskih vrednosti.
Najveći deo zemalja koje su članice Saveta Evrope je prihvatio i potpisao Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi, to je isto uradila i država Srbija i Crna Gora, kada je u aprilu 2003. godine postala članica Saveta Evrope, i ona se tada obavezala da će u roku od dve godine od momenta kada je primljena u Savet Evrope ratifikovati Povelju, i da će svoje zakonodavstvo usaglasiti sa odredbama koje ova povelja traži.
Kao pravni naslednik države Srbija i Crna Gora, Srbija je preuzela tu obavezu. Najvećim delom je, do sada, usaglasila svoje zakonodavstvo, što potvrđuje i veliki broj zakona koje smo mi u prošlom mandatu doneli u ovoj skupštini, ali do same ratifikacije i potvrđivanja ugovora nismo došli i ovaj zakon se danas nalazi pred nama upravo iz tih razloga.
Pravni osnov za donošenje ovog zakona nalazi se u članu 97. stav 1. tačka 1) Ustava Republike Srbije, kojim je utvrđeno da Republika Srbija uređuje međunarodni položaj i odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama, kao i u članu 99. stav 1. tačka 4. Ustava Srbije, prema kome Narodna skupština Republike Srbije treba da potvrdi međunarodne ugovore.
Evropska povelja o lokalnoj samoupravi govori o ustavnom i pravnom statusu lokalne samouprave, o konceptu lokalne samouprave, o finansijskim sredstvima i pravu lokalne samouprave na udruživanje, o pravnoj zaštiti organa lokalne samouprave.
Dakle, o vrlo važnim stvarima, kada je u pitanju decentralizacija i demokratizacija vlasti u Srbiji, što je vrlo važna tema za razvoj našeg demokratskog društva.
Zbog toga što mi se čini da je to jedan od velikih koraka u razvoju naše države ka modernoj državi, poslanička grupa DSS - Nova Srbija - dr Vojislav Koštunica će glasati za ovaj zakon, tim pre što je najveći deo odredbi ove povelje već donet. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani ministre, dame i gospodo poslanici, reklamiram povredu člana 101. Ono što je gospodin Čedomir Jovanović izrekao za ovom govornicom može da bude predmet neke konferencije za novinare kako je on i njegova poslanička grupa, kako su upriličili u momentu kada su se osećali manje bezbedno, kako oni kažu, ali nikako za ovom govornicom kada mi danas govorimo o amandmanima na zakone koji su ispred nas.
Da li se on oseća bezbedno ili ne, to treba da dokazuje pred institucijama koje se tim poslom bave, treba da ga štite ili ne štite, a on koji je ovde izrekao jednu devizu, a koja ovako kaže – ruke su mi prljave, ali mi je savest mirna. Ne treba mi da se bavimo takvim stvarima. Veliko je umeće, gospodine Jovanoviću, da sada neko koga ste predstavljali kao sporog, tromog, nesposobnog, a govorim o jednom sasvim drugom čoveku, o predsedniku Vlade, Vojislavu Koštunici, sada odjednom pretvorite u vođu mafije.
Interesantno je da se u medijima nije pojavljivao on kao vođa mafije, vaše ime se pojavljivalo jako često. Nema potrebe da se mi bavimo, kakvi anketni odbori, o čemu vi pričate, gospodine Jovanoviću? Vas je saslušavao 12 sati anketni odbor, molim vas, zašto se niste pojavili na sudu. Ja sam pre nekoliko dana pročitala da je odloženo suđene gde je trebalo da se vi pojavite. Tamo se to dokazuje, nema razloga da se poslanici ovde dovode u situaciju da saslušavaju mene, vas, ili bilo koga drugog. Zaista, mislim da ovo prevazilazi sve granice.
Dakle, svako od nas izađe i kaže – držte lopova, ja sam uplašen, meni smeta itd.
Ne, ja se ne plašim, ja se gospodine Markoviću ne plašim, niko mi ne preti, džipovi mi ne lete u vazduh jer ih nemam, ne ruše mi kuće. Dakle, ja sam mirna. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, ja zaista neću zadržavati ovaj skup duže od nekoliko sekundi. Ono što je gospodin Jovanović rekao može da stoji u nekom drugom filmu, u nekoj drugoj priči, ali ne u Srbiji.
Gospodine Jovanoviću, nećete vi meni davati pravo da ja gradim sistem za decu ovog sveta i iz ove zemlje u kome potpredsednici Vlade neće postajati nesvršeni studenti, koji posle 15 minuta od njihove prve političke funkcije imaju džipove, kuće, konje, ergele, koji se bave prljavim poslovima, imaju sumnjive prijatelje. Ja hoću da pravim drugi sistem. Potpuno uvažavam da imate prava na to da ga pravite tako kako hoćete, ali dozvolite i moje pravo da moja dece žive u normalnoj zemlji gde su oni koji krše zakon u zatvoru, a oni koji sede u Skupštini se bore za dobrobit te dece. Hvala.

Uvaženi gospodine predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo poslanici, reklamiram povredu Poslovnika u onom delu gde govornik mora da govori istinu.
Gospodin Obradović, ne ulazeći uopšte u njegovu diskusiju, rekao je činjenicu koja nije tačna. Svi oni koji su juče bili u sali mogli su da vide sledeće, da je šest govornika iz DSS-a branilo budžet i naravno da je branilo budžet zbog toga što je gospodin Cvetković ministar finansija u Vladi u kojoj je premijer gospodin Vojislav Koštunica, deo koalicije koju čini i DSS.
Da ne bih paušalno govorila da je to nekakav broj šest ili 12 ili ne znam koji broj, ja ću reći da su juče branili budžet poslanici DSS: gospodin Matić, gospođa Biljana Knežević, gospodin Šami, gospodin Petković, gospodin Nikolić i gospodin Nedimović. Dakle, šest. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo, mislim da govorim dovoljno jasno, dovoljno glasno i da nema potrebe da me interpretira bilo ko. Javila sam se u kontekstu prvog javljanja po povredi Poslovnika. Bilo je u kontekstu toga što je gospodin Obradović govorio o tome – o načetoj koaliciji, o pukotinama koje se naziru ili se ne naziru.
Dakle, nisam govorila o tome da je bilo šest članova Demokratkse stanke, šest poslanika Demokratske stranke u sali. Hoću da kažem da od početka konstituisanja ove skupštine govornici sa ove strane sale (pokazuje na svoju desnu stranu) izlaze i govore o tome da poslanika Demokratske stranke Srbije nema u sali. Do sada sam 20 puta mahala iz zadnjeg reda u kome sedim, govorila glasno iako to nije način na koji ja želim da radim u ovoj sali, pokazujući da nas, eto, ima.
Ovde neko stalno protura priču o tome kako nema poslanika Demokratske stranke u sali. Ono što je uvažena koleginica, gospođa Radeta, govorila, odnosno ja sam vrlo zahvalna na tome što je ona kompletno svoje obraćanje posvetila meni. Ali hoću da kažem da nije bilo potrebe da tumači bilo šta što sam ja rekla. To što je ona od mene očekivala ili šta sam je trebalo da uradim po njenom mišljenju jeste njena lična stvar. Dakle, poslanik sam Demokratske stranke Srbije. Na isti način sam izabrana od naroda, kao i ona, kao i svako od nas u ovoj sali i nema potrebe da me bilo ko uči kako ću i šta treba da kažem. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo poslanici, najpre da se zahvalim svojoj koleginici koja mi je ustupila mesto da govorim pre nje.
S obzirom na to da je bilo jako mnogo komentara koji su na mestu kada govori neko ko je roditelj i ko ima dete u školi, komentara koji su izgovorili ljudi koji se poslom bave prosvetom, znači, profesionalno i ja mogu da razumem ove komentare, ali mislim da nisu na mestu, s obzirom na to da mi govorimo o nečemu sasvim drugom, govorimo o jednom predlogu zakona koji se odnosi na tehničke izmene ovog dela Zakona o udžbenicima i nastavnim sredstvima.
Zbog toga ću ja početi svoje izlaganje od Zakona o udžbenicima i nastavnim sredstvima, koji je donet 1993. godine i kojim se uređuju pitanja koja se odnose na pripremanje, odobravanje, izdavanje i upotrebu udžbenika i nastavnih sredstva u osnovnoj i srednjoj školi.
Zakon dalje uređuje njihovo praćenje i vrednovanje u celom vaspitnom radu i osnov za izdavanje udžbenika na višim školama i fakultetima.
Ovaj zakon iz 1993. godine bio je istovremeno osnivački akt Javnog preduzeća Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
U međuvremenu, doneti su zakoni kojima se drugačije uređuje položaj javnih preduzeća i način vršenja prava osnivača javnih preduzeća, kao i uslovi i način privatizacije kapitala u javnim preduzećima sa većinskim učešćem državnog kapitala koji obavljaju delatnost od opšteg interesa.
Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, govorim o zakonima, o izmenama iz 2002. i 2005. godine, koji propisuju da javna preduzeća osniva Republika Srbija, da osnivačko pravo ima Republika Srbija i da vrši Vlada.
Zakon o privatizaciji predviđa da se osnivačkim aktom javnog preduzeća određuje procentualni iznos državnog kapitala koji će biti prodat tokom privatizacije.
Dakle, tim zakonom je Javno preduzeće Zavod za udžbenike i nastavna sredstva izuzeto od moguće privatizacije. Zbog toga je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima i nastavnim sredstvima, koji je pred nama, neophodan, jer se njime Javno preduzeće Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, dovodi u ravnopravan položaj sa ostalim javnim preduzećima i kada je u pitanju tržište, kada je u pitanju konkurencija, to je nešto o čemu ne treba da raspravljamo.
Mislim da se dobre stvari mogu naći samo tamo gde postoji konkurencija, a Zavod za udžbenike i nastavna sredstva je do sada pokazivao da zaista ume da radi svoj posao. Ja ne vidim da treba da se plašimo toga.
Kada govorimo o ovom delu kakvi su udžbenici, šta se nalazi u udžbenicima, to možemo da raspravljamo na nekom drugom mestu. Prosto, to nije tema ovog zakona.
Isto tako, htela bih da razbijem iluziju kao neko ko dolazi iz prosvete i kao neko ko je učestvovao u reformama u više navrata, jer 20 godina radim u prosveti i mogu da kažem jednu stvar, ne treba se plašiti mogućnosti da nastavnici koriste udžbenike, odnosno da uzmu iz mase udžbenik koji se njima sviđa, prosto, govorim o tome da su naši nastavnici obrazovani, o tome da imaju mnogo iskustva i znaju da prepoznaju ono što učenicima treba.
Sa druge strane, postoje delovi institucija koje se bave tim šta programi treba da sadrže, tako da neće biti prepušteno slučaju. Dakle, neće biti prepušteno ni dobroj volji ili lošoj volji šta će to naša deca učiti. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, uvaženi gosti iz ministarstva, dame i gospodo poslanici, a pre svega građani Srbije, hoću da reagujem na jedan plakat koji se ovih dana pojavljuje u svim gradovima u Srbiji, a to je plakat – poternica, na kojima se nalaze slike poslanika iz vaših gradova. Autori ovih plakata su gospodin Branko Pavlović i predsednici sindikata, odnosno Sindikata NIS-a, PTT-a i EPS-a.
Ovo što vidite pred vama je velika sramota, ovako nešto se nije dešavalo ni u najcrnje vreme Miloševićevog režima, ni tada vlast ni opozicija nije proganjala poslanike ovako kao što se danas proganjaju poslanici u ovoj zemlji.
Zbog čega nas gospodin Branko Pavlović proziva i zbog čega stavlja nagradu za nas između 3.000 i 15.000 evra, a poruka je: "Nađite ga i recite mu kako da glasa!". Objasniću građanima Srbije zašto je ovo demagogija, šta je to što nam nudi gospodin Branko Pavlović, nešto što je Vlada obećala građanima Srbije izglasavajući Zakon o NIS-u.
Vlada je, radeći isključivo u interesu svojih građana, kao i svi poslanici ovde, bilo da su poslanici pozicije ili opozicije, rekla da hoće da proda ova preduzeća, ali i da postigne cenu, tako da akcije građana budu vredne. Gospodin Branko Pavlović smatra da akcije treba prodati sada budzašto, pa ko dobije i koliko dobije. To upućuje onima koji najmanje imaju u ovoj zemlji: učiteljima, nastavnicima, lekarima, medicinskom osoblju, opštinskim službenicima, sudijama i sudskom osoblju, oficirima, policajcima, zaposlenima u javnim preduzećima i penzionerima. Gospoda koje je gospodin Pavlović nabrojao jeste demagogija i laž.
Gospodin Pavlović mora da opravda 300.000 evra koliko je njegov honorar da odradi ovaj posao. Vi ćete svoje akcije dobiti i one će vredeti i to je sledeći korak u onome što je Vlada obećala svojim građanima. Videli ste da radimo u vašem interesu i ovakve stvari nećemo dozvoliti.
Kao narodni poslanik, kao pojedinac među vas 250, osećam se besno i iskorišćeno, neko kome smo dozvolili da se obrati sa ove govornice, iskoristio je to, a evo, moj kolega pokazuje sve druge poternice, svako od nas ima svoju poternicu i ja to znam, a to će uskoro znati i građani Srbije, jer se one dele u nekim gradovima, a u nekima će se tek deliti.
Dakle, ovo je nešto što gospodin Pavlović radi i za šta će biti sigurno tužen od mene lično, a pretpostavljam i od svih ostalih narodnih poslanika.
Da biste mogli gospodina Pavlovića da pitate sve što je važno, daću vam njegov broj mobilnog telefona koji sam malopre pozvala, a gospodin mi je spustio slušalicu, zato što nema argument. Rekao mi je: "Ovo nije ništa lično". Ni ovo nije ništa lično. Pročitaću dva puta.
Autor ovog teksta, ovog plakata, gospodin Branko Pavlović, vredan 300 hiljada evra za ovaj posao – 064/1356-583. Još jednom, za one koji žele da ga pitaju gde su njihove pare, od tih 300 hiljada evra može štošta da se doda – 064/1356-583.
Volela bih da se svako od mojih kolega ponaosob javi i da ga pita ono što sam ga ja pitala, da vidim da li će svima da spusti slušalicu.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, uvažene kolege kolege poslanici, iskreno sam ubeđena da će se u Srbiji razbistriti, a tome će ovaj zakon i te kako doprineti.
Posle Drugog svetskog rata novoformirana komunistička država je odmah krenula sa otimanjem imovine svojim građanima. Na udaru joj se sasvim prirodno našla ubrzo i SPC i država je, u više navrata i po raznim osnovama, krenula u najsurovije otimanje i čerupanje imovine SPC, koju je ova sticala tokom više vekova svog postojanja.
Tako je prvo 1945. godine crkvama, manastirima, verskim zajednicama i zadužbinama oduzeto preko 10 hektara njihove ukupne površine njiva, bašti, voćnjaka, vinograda, utrina i šuma, s tim što je ostavljeno diskreciono pravo državi da ona odlučuje da onim poznatijim i većim manastirima ostavi oko 30 hektara.
Naravno da je ovo svoje diskreciono pravo država koristila samo u onom delu gde je mogla da ograniči iovako osiromašeno pravo manastirima. Moram da kažem da, recimo, evo primer Visokih Dečana, kojima je oduzeto 793 hektara obradive zemlje, među onih 30 što je ostalo bilo je nekoliko hektara na kojima su Albanci već sagradili kuće.
Pljačka je nastavljena i 1958. godine Zakonom o nacionalizaciji, kada su oduzete stambene zgrade, poslovne zgrade, stanovi i gradsko građevinsko zemljište u vlasništvu SPC. Celokupna imovina, a radi se o 70 hiljada hektara zemljišta i negde oko 1.181 zgradi, po jednom i po drugom osnovu nikada do danas nije vraćena ni plaćena crkvama i verskim zajednicama, odnosno njihovim naslednicima.
Ova oduzeta imovina predstavljala je u početku vrlo značajan deo zemljišnog fonda agrarne reforme i kolonizacije. Gledajući od 1945. do danas, država je 60 godina koristila tuđe vlasništvo i na njemu sticala dobit.
Devedesetih godina dvadesetog veka, sa nastankom komunističkog režima na čelu države, ojačali su i glasovi koji su tražili da se nepravedno oduzeta imovina, a korišćena imovina, vrati njihovim pravim vlasnicima, i da je to tako urađeno onda, danas bi položaj SPC, a mogu slobodno da kažem i Srbije na Kosovu i Metohiji, bio sasvim različit. Zašto to kažem?
Polazimo od podatka da je otprilike jedna trećina ukupnog obradivog zemljišta na Kosovu i Metohiji bila u crkvenom posedu. Crkva je na to imala normalno pravo vlasništva, imala je tapiju na tu zemlju.
Danas bi, da je to tako ostalo i da je donet ovaj zakon, bilo lako dokazati privatno vlasništvo, odnosno svojinu, jer je to jezik koji poznaje sav demokratski svet, pravo na privatnu svojinu je nešto što je vrlo lako i jednostavno dokazati pred svakim sudom.
Moram da kažem i to da su sve zemlje u tranziciji, rukovođene demokratskim principima, donele slične zakone i preuzele organizacione i finansijske mere da povrate imovinu i obeštete bivše vlasnike, uključujući tu i crkve.
Vlada premijera gospodina Vojislava Koštunice, istinski demokratska, takođe je u Srbiji započela proces vraćanja neopravdano i neosnovano oduzete imovine.
Moram da podsetim da je saziv ovog parlamenta u junu 2005. godine doneo Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, za koji se u ovom parlamentu tada govorilo da je potpuno neprimenljiv, da ne može da opstane u stvarnosti i da je više napravljen da bude deklarativan nego da ima neke konkretne posledice i konkretno sređivanje stanja. Predlog ovog zakona koji je danas pred nama na najbolji mogući način demantuje sve one koji su tada govorili na taj način.
Gospodin ministar je najavio šta sleduje iza ovog zakona, ta treća faza, pa četvrta faza, to je ono što je DSS u svojoj kampanji obećavala svojim biračima i što ona na svaki način ispunjava. Ovaj zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine u članu 10. govori i o tome da će se pitanje vraćanja imovine crkvama i verskim zajednicama zbog specifičnosti materije biti uređen posebnim zakonom i taj predlog se danas nalazi pred nama.
Koji su razlozi za donošenje ovog zakona? Pošto se radi o nekretninama koje su ostale najčešće u posedu države, a to su zemljišta, objekti, šume, crkvama i verskim zajednicama je najlakše vratiti tu imovinu, naravno, otetu. Pošto će vraćanje biti u tzv. naturalnom obliku, neće biti nekih velikih finansijskih troškova za državu.
Crkve i verske zajednice i danas imaju u posedu tapije na ono što im je oteto, imaju dokumentaciju o onome što je bilo i što će se ovim vratiti.
Vraćanjem te imovine poboljšaće se materijalno stanje i položaj crkve i mnogih verskih zajednica, stvoriće se bolji uslovi za ostvarivanje njihove duhovne misije, kulturne misije, humanitarne misije i svih drugih misija koje crkve i verske zajednice u ovoj zemlji vrše.
Pošto je ovo oblast izrazite specifičnosti, restitucija će biti obuhvaćena posebnim zakonom. Predlog zakona je zasnovan na tradicionalnim pravnim načelima imovinskog i obligacionog prava. To su, pre svega, pravo svojine kao neotuđivo i prirodno pravo koje ne može biti nikome oduzeto bez valjanog pravnog osnova i pravične naknade.
Dalje, načelo zabrane zloupotrebe prava, načelo ekvivalentnog položaja učesnika u imovinskim odnosima, načelo zabrane prouzrokovanja štete, ali ima i nekih drugih načela, kao što je ravnopravni tretman, odnosno da su svim crkvama i verskim zajednicama omogućena ista prava i da oni pod istim uslovima mogu da ostvare svoja legitimna prava i povrate svoju imovinu.
Zatim, tržišna naknada. Isplatom tržišne naknade garantuje se bivšim vlasnicima odgovarajuća realna naknada. Zatim, pravna sigurnost. Nekoliko puta je ovde pomenuto da se ovim zakonom zapravo ruši pravna sigurnost. Nije tačno. Pravna sigurnost je načelo na kome se ovaj zakon zasniva.
Predlog jemči zaštitu prava trećih savesnih lica, koja su u međuvremenu stekla prava svojine. Oduzimanjem te imovine napravila bi se nova nepravda, pa su zato predložena rešenja u interesu kako bivših vlasnika, tako i tih trećih lica. Na kraju, načelo hitnosti postupka, mislim da ga nema potrebe komentarisati.
Predlogom je precizirano da su predmet vraćanja oduzeto poljoprivredno zemljište, šume, šumsko i građevinsko zemljište, stambene i poslovne zgrade. Pravo na povraćaj imaju crkve i verske zajednice kao bivši vlasnici ili pravni sledbenici u skladu sa važećim zakonima.
Osnovni krajnji obveznik vraćanje je država, ali može biti privredno društvo ili neko drugo pravno lice koje je u trenutku stupanja na snagu ovog zakona vlasnik oduzete imovine, a imovinu nije platilo realnom cenom.
Predviđeno je da se imovina vrati u naturalnom obliku, ali je data mogućnost da se i novčano nadoknadi, onda kada nije moguće da se vrati u tom integralnom obliku. Postupak za ostvarivanje prava je hitan i počinje zahtevom ovlašćene crkve ili verske zajednice najkasnije do 30. septembra 2008. godine.
Sada dolazim do jednog dela koji je gospodin Krasić nekoliko puta komentarisao kao potpuno nejasan, kao dug postupak i postupak u kome se ne zna procedura. Ja sam doživela ovo kao potpuno jasan postupak, krajnje jednostavan, sveden, tačno se zna ko šta radi. Zašto to kažem?
Dakle, zahtev crkve se upućuje direkciji i to je posebna organizacija koja se formira kako bi vodila postupke i odlučivala o ovim zahtevima za povraćaj imovine, isplatu novčane nadoknade ili obeštećenja i vodila dokumentaciju i evidenciju, a o tom svom radu bi tromesečno obaveštavala Vladu. Direkcija je dužna da rešenja o zahtevu donese najkasnije za šest meseci, a za najdalje tri meseca od tada subjekat obaveze mora da izvrši povraćaj imovine ili novčanu nadoknadu.
Neko ko je čekao 60 godina da nešto dobije, ceo postupak može da završi za devet meseci. Nisam sigurna da bilo ko može da kaže da je to dug period. Mislim da je to potpuno razuman period.
Predviđena je mogućnost da se stranke u postupku dogovore, još jedna nedoumica koja je ovde nekoliko puta izrečena, da će se prosto platiti ili vratiti, a šta ako ne bude ni jedno ni drugo. Stranke u postupku mogu da se dogovore.
Ovaj zakon pokazuje da je Srbija konačno pokazala ozbiljnu nameru da se vrati demokratskim principima i principima pravne države, što će je u krajnjem uvrstiti u veliku porodicu naroda sa istim stavovima.
Ovaj zakon je značajan i za rešavanje pitanja velike imovine koja je na Kosovu i Metohiji oduzeta crkvi, rekla sam već jedna trećina zemljišta je bila u posedu SPC. Zakon je važno usvojiti i stoga da se stane sa privatizacijom oduzete imovine, koja bi mogla još da iskomplikuje situaciju.
Poslanički klub DSS će glasati za ovaj zakon, jer on predstavlja materijalizaciju načela legaliteta i legitimiteta, za koje se DSS od početka zalagala.

Dame i gospodo narodni poslanici, za zemlju koja kao Srbija ima veliki prirodni potencijal za razvoj turizma donošenje zakona koji treba da reguliše ovu oblast je od izuzetnog značaja.
Moram da podsetim da je u ovom sazivu Parlamenta već donet Zakon o turizmu, koji je krovni zakon, ali je potrebno doneti još niz zakona kojima se uređuju specifične oblasti ove jako široke materije. Zbog toga, ovaj predlog zakona, koji se danas nalazi pred nama, jeste upravo važan zato što predstavlja uređenje jedne oblasti koja do sada nije bila uređena.
Na prvi pogled je jasno da je u pravljenju ovog zakona učestvovao zaista veliki broj ljudi, pre svega ljudi koji se bave turizmom i turističkih radnika, ali sa druge strane i onih koji su sportski radnici, kao i onih koji su samo sportski opredeljeni da skijaju. Takođe je jasno da su korišćena iskustva i zakonodavstvo zemalja koje imaju tradiciju skijanja, ali i jako razvijenu mrežu skijališta na svojoj teritoriji i ovde pre svega mislim na alpske zemlje i na neke zemlje Amerike koje imaju mogućnost zimskog turizma.
Moram, takođe, da podsetim da su zemlje u našem okruženju, pre svega mislim na nekadašnje Republike Jugoslavije, donele, naravno, one koje imaju mogućnost zimskog turizma i skijanja, zakone iz ove oblasti i moram da kažem da takav zakon ima i Bosna, ali da je taj zakon dosta različit od ovog, a da je model ovog zakona koji je bio javno predstavljen, bio zakon koji je, služio kao model Sloveniji da donese sličan zakon.
Naravno, cilj svakog zakona jeste da odredi i uredi oblast koja do tada nije bila uređena, pa je cilj ovog zakona da se omogući dobro i nesmetano funkcionisanje zimskih planinskih centara. Njime se propisuju uslovi za uređenje, održavanje i opremanje skijališta, pružanje usluga na skijalištima, obeležavanje i postavljanje signalizacije na skijalištu, korišćenje sredstava prevoza na skijalištu, kao i red i bezbednost na istom, podučavanje na skijalištu, kao i druga pitanja koja su od značaja za korišćenje skijališta.
Osim osnovnih normi i osnovnih odredbi zakon sadrži i ono što je do sada više puta komentarisano kao negativno, a ja ga potpuno doživljavam kao jako pozitivno, to je rečnik pojmova koji može da zvuči da je apsurdan, ali on je prosto potreban zbog toga što ono što meni predstavlja neki pojam ne znači nekom drugom, a zakon zaista mora na taj način da uredi svaki pojam da on znači potpuno isto svakom od nas.
Isto, tako, moram da kažem da je ovde potpuno regulisano i objašnjeno osnovni pojmovi kao što su: usluge na skijalištu, ski-staza, specijalizovane zimske sportske aktivnosti i slično.
To su pojmovi koji su na isti način definisani i u nekim drugim evropskim zakonima, a koji su potpuno u skladu sa onim što Svetska ski-federacija traži i objašnjava na isti način, a naravno da je jednoj zemlji koja želi da svoja planinska područja i svoj zimski turizam ponudi kao mogućnost za međunarodno tržište jako važno da bude na jednak način tretirana kao i neke druge zemlje koje su napravile svoj nacionalni proizvod i od toga praktično žive.
Zatim, zakon nudi uređenje, obeležavanje, korišćenje i bezbednost na skijalištu, gde precizira od čega se sastoji skijalište, kako se uređuje i kako izgleda skijalište i ski-staza, kako se obeležava i klasifikuje prema stepenu težine, kako i ko održava skijališta i ski-staze. To je naša stara srpska boljka.
Mi smo u stanju da napravimo neke zaista jako dobre stvari, ali kod održavanja mi zaista ne idemo uvek u dobrom pravcu i prepuštamo ih vremenu i slučaju da urade nešto umesto nas. Zatim, odnosi se na signalizaciju koja se vrši postavljanjem znakova zabrane, obaveze upozorenja, obaveštenja, dopunskih tabli i svetlosnih signala.
Još jedna važna oblast je uređena, a to su sredstva prevoza na skijalištima. Moram da podsetim, već nekoliko puta su moji prethodnici to jako dobro iskoristili i podsetili na to kako je bilo u proteklom periodu, a sada govorim o nekim skijalištima koja su poznata. Više puta je pominjan Kopaonik u jednom prilično negativnom kontekstu.
Tamo se dešavalo mnogo nesreća, jer su zaista motorne sanke predstavljale opasnost za to područje, kako se koriste, gde se koriste, jeste neuređeno i predstavlja potrebu da se uredi. Ovim zakonom precizira se da se motorne sanke mogu koristiti samo na posebno obeleženim stazama i na stazi mogu da postoje samo službena motorna vozila.
Isto tako je precizirano korišćenje ski-liftova i žičara. Vrlo je precizno dato čime se sve može baviti skijaški centar i čime sve mora da bude opremljen.
Važan segment zakona su i činjenice da zakon insistira na tome da skijaški centar mora da osnuje jedinstvenu službu spasavanja i službu prve pomoći, koje moraju da budu vidno obeležene, njihovo sedište.
Takođe, jako važan segment zakona je oblast kojom se reguliše održavanje reda i bezbednosti na skijalištu, upravo ono što je do sada nedostajalo i što su donekle imali samo veliki ski-centri kod nas. Isto tako, smatram da je vrlo važno obezbediti bezbednost svih onih koji se nalaze na skijalištima i okolo skijališta i ski-staza, a ovaj zakon zaista nudi niz mera kako je to moguće.
Ono što pokazuje koliko su ovaj zakon pravili poznavaoci ove oblasti je i onaj deo zakona kojim se definiše šta sme, a šta ne sme skijaš, kao i onaj deo koji reguliše oblast podučavanja skijanju i ski-škole.
Predlog zakona o skijalištima reguliše sva pitanja od značaja za rad ski-centara i ponašanje korisnika skijališta, predstavlja dobar pravni okvir za poslovanje ski-centara, osigurava bezbednost na skijalištima i nudi nam mogućnost da se uključimo i integrišemo na jedinstveno turističko tržište.
Moram da podsetim da ovaj zakon nudi mogućnost da zaista zimski turizam, za koji imamo uslove, definitivno, postane naš nacionalni proizvod. Ne treba se stideti, jer su mnoge zemlje, kao što su Italija, Austrija, Francuska, Švajcarska od toga napravile svoj nacionalni proizvod i od toga jako dobro žive.
Ne vidim zašto bi današnji Predlog zakona predstavljao nešto što je nevažno i smešno, ako želimo da podignemo naš nacionalni brend kao što je, recimo, Kopaonik, kao što je Tara, moram da pomenem i moje Divčibare, za koje ćemo se truditi da postanu nešto bar u turističkim okvirima Srbije, iako neki ovde pokazuju da to nije moguće.
Smatram da je Predlog ovog zakona jako dobar i smatram da on jeste početak nečega što uređuje ovu oblast. Nadam se da će iza njega uslediti zakon o žičarama i ski-liftovima i nadam se da će još malih specifičnih zakona, uslovno malih, dakle, onih koji određuju određene delove, zaista brzo uslediti za ovim zakonom. DSS će glasati za ovaj zakon, a smatram da i ostali treba da razmisle o tome. Hvala.

Član 103. stav 1.
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, stvarno mi je drago što smo posle ovih 10 minuta, koje smo morali da napravimo, spustili loptu i sva nervoza i uzbuđenje su pretpostavljam iza nas. Činilo mi se u jednom momentu da se između sebe sporimo oko toga ko je bolji vernik od nas, a ne čini mi se da je to tema ovog zakona, niti je to ovaj zakon hteo da uredi.
S druge strane, moram da prokomentarišem nešto što se provlači tokom prošlog , kao i tokom današnjeg dana, a to je pitanje sekti. Kao verujući čovek, kao što je i većina ljudi ovde u sali, i kao poslanik, dakle, predstavnik naroda, meni je drago što smo mi prepoznali opasnost od sekti i što pokušavamo na svoj način da rešimo to pitanje i pomognemo i državi i crkvi da to pitanje reše.
No, čini mi se da nije dobro što smo odstupili od zakona koji rešava nešto sasvim drugo. On reguliše potpuno pravnu prazninu koja postoji u odnosu između države i crkve i mesto crkve u našem javnom životu i društvu. Zbog toga mi se čini da je potrebno da se vratimo na temu i da govorimo o ovom članu.
Ne bih se složila sa mojom uvaženom prethodnicom gospođicom Jovanović o tome da li smo mi suprotne strane. Rekla bih da smo mi iste strane, jer se borimo da ovaj zakon bude što bolji, na korist i ove države, i crkve i našeg zajedničkog života. Zato vas molim da se vratimo na temu, da se koncentrišemo i da nastavimo na način na koji smo to radili tokom prepodneva.