Vlada je odbila amandman na stav 2, po kome je trebalo dati obavezu poslodavcu da najkasnije do marta meseca tekuće godine utvrdi plan korišćenja godišnjih odmora za sve zaposlene. Vlada je u obrazloženju napisala da se amandman ne prihvata zato što nema zakonskih smetnji da poslodavac donese plan korišćenja godišnjih odmora, a prema stavu 2. ovog člana obaveza je poslodavca da na osnovu takvog plana donese pojedinačno rešenje i dostavi ga zaposlenom.
Međutim, već stavom 3, ukoliko ne prihvatite amandman koji je podnela poslanička grupa SRS, vi amnestirate poslodavca za fiktivni plan korišćenja godišnjeg odmora, i to zato što mu dajete ovlašćenje koje je preširoko da na jedan dan pre godišnjeg odmora zaposlenom kaže: moraš da ostaneš, potrebe posla zahtevaju tvoje prisustvo na radnom mestu.
Vlada kaže da odbija amandman zato što postoje slučajevi kada mora u roku da se završi određeni posao koji ne trpi odlaganje, a ne može se završetak posla uslovljavati saglasnošću zaposlenog. Ovde se brkaju lončići. Zaposleni uopšte ne utiče na to hoće li biti završen posao. Nađite mi jednog pravog poslodavca koji svoj posao ne planira, da ne kažem decenijama, ali godinama unapred.
Nema poslodavaca koje u junu mesecu može da iznenadi to što treba radnici da idu na godišnji odmor. Zašto se onda prave dinamički planovi, zašto se prave godišnji planovi proizvodnje, zašto je onda poslodavac ozbiljan čovek koji vodi svoju firmu? On preuzima toliko poslova koliko može da završi. Nema, to jedino kod monopolista, ako ćete imati monopoliste pa nema drugog s kim može da se taj posao ugovori, onda on ugovara poslove preko svojih kapaciteta i kada dođu rokovi za isporuku robe, on zaposlenima kaže da nema godišnjih odmora, moraju poslovi da se završe.
Bar u ovom slučaju morate da pružite mogućnost zaposlenom da priznate da on ima porodicu, svi bismo voleli da svaka porodica ima decu, a da deca određuju kada će se ići na godišnji odmor - to bi onda uglavnom bilo u vreme školskog raspusta. Ako ne omogućite zaposlenima da sa decom idu na godišnji odmor, nemojte da im u oktobru ni obezbeđujete godišnji odmor. Još bi to tek bilo lepo da otac i majka idu na godišnji odmor u septembru ili oktobru, a deca moraju da idu u školu, pa ne mogu da idu na godišnji odmor sa roditeljima. Čak i ne pričam o tim uplatama pansiona, to će biti željena imenica, u jako dugom periodu od danas pa unapred za mnoge zaposlene.
Neshvatljivo je da sada zaposleni mogu da zaustave proizvodnju tako što će ići na godišnji odmor onda kada im je planom utvrđeno da će ići na godišnji odmor. Nije u redu.
I nije u redu ovde od pojedinih poslaničkih grupa da prizivaju ugrožena prava zaposlenih, a da zakon teče zahvaljujući njihovom prisustvu u sali Narodne skupštine Republike Srbije.
Mi ćemo u ovom radu učestvovati do članova koje smatramo jako bitnim; ukoliko ne popravite određene članove koji su jako bitni, mi više nećemo učestvovati u glasanju.
Pozivam poslaničku većinu, očigledno da je većina protiv donošenja ovog predloga zakona, da ne omogući da teče rasprava o ovom predlogu zakona. Ovi koji su sada manjina, a na vlasti su, da ili traže poslaničku većinu ili da mi lepo idemo u preizbornu kampanju, da utvrdimo kako je ko radio u ovih godinu dana i da ova skupština konačno dobije fizionomiju koja je dovoljna da Skupština radi. Nije ovo rad skupštinski, ovo je natezanje od danas do sutra. Evo, završavam, izvinjavam se, ne bih želeo da sa vama ulazim u sukob odmah na početku vaše kratke karijere, kratke na mestu predsednika Skupštine, naravno, jer vidim da se vraća Maršićanin i da će naš zahtev za njegovu smenu ponovo biti aktuelan.

Ja bih vrlo kratko o ovom amandmanu. Naime, predlagač zakona, stavite tu moju karticu, predlagač zakona sam sebe dezavuiše. Članom 54. stav 3. odredio je da zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo može uskratiti. To je potpuno jasna odredba. Onda odjednom članom 62. kaže - ako zaposleni krivicom poslodavca ne koristi godišnji odmor, ima pravo na  naknadu. Ne može da mu se uskrati korišćenje godišnjeg odmora. Zakon ne da da zaposlenom bude uskraćeno pravo na godišnji odmor. Onda nema dalje razrade, ako mu se uskrati. Ne može da mu se uskrati. Kako razrađujete nešto što ne može da se desi, čak i po prethodnom članu zakona.
A sada, za istoriju, kako vi vodite sednicu, gospođo Mićić: u toku glasanja o amandmanu na član 60. gospodina Živka Selakovića grubo ste povredili Ustav Republike Srbije. Dobro, vama taj ustav izgleda ne predstavlja svetinju, meni predstavlja. Ustav Republike Srbije član 80. stav 1: "Narodna skupština odlučuje većinom glasova na sednici kojoj prisustvuje većina od ukupnog broja narodnih poslanika". A vi ste sada utvrdili da je kvorum za održavanje sednice 125 narodnih poslanika.
Po Ustavu Republike Srbije kvorum je 126, većina od ukupnog broja poslanika. Ukupni broj poslanika, po ovom istom Ustavu, jeste 250. Članom 9... Hoćete da slušate predavanje? (Žagor.) Članom 9. Poslovnika omogućeno je kad bude verifikovan mandat 126 poslanika u sali da Skupština može da radi. To je većina od ukupnog broja narodnih poslanika.
Gospođo Mićić, prethodno glasanje se završilo na ukupnom broju prisutnih u sali od 125. To nije kvorum po kome Skupština može uopšte da radi i da odlučuje. Mora da prisustvuje 126 poslanika, po članu 80. stavu 1. Ustava Republike Srbije. Smejali se vi ili ne, ali u Ustavu tako piše. Ne mogu da verujem da gazite Ustav Republike Srbije i da se tome slatko smejete.

Mislim da bi predlagač trebao da prihvati ovaj amandman. Dešavalo se, i sam sam bio svedok dva puta, čak i odgovoran, na gradilištima, kada su se dešavale teže povrede, a jedna čak i sa tragičnim ishodom. Prvo pitanje koje su postavljali istražni organi, inspekcija radi, članovi porodica unesrećenih, bilo je - da li ste vi njega obučili da rade na tom poslu?
Sticanje određene kvalifikacije, određeno školsko znanje, pa čak i rad na radnom mestu nije dovoljan uslov da, promenom posla, promenom radnog mesta, možete da tvrdite da ste kao poslodavac obezbedili sve uslove, ako još niste dodatno zaposlenog upoznali sa specifičnostima radnog mesta na kome možda prvi put počinje da radi. Nisu sve mašine iste, ne rade sve mašine na istom principu. Nisu uslovi rada jedinstveni da jednom obukom možete da predvidite sve.
Mi čak nismo ni insistirali da ta obuka bude plaćena, da bude u toku radnog vremena. Cilj amandmana je bio samo taj da potpuno sa savesti skinemo odgovornost za nešto što se desilo, da znamo da je to krivicom zaposlenog, da nije poslodavac kriv, da je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da radnik bude dovoljno dobro obučen da radi na određenom radnom mestu.
Ne zaboravite, ova kriza će se produbljivati. Mnogi ljudi ne rade poslove za koje su školovani na bilo kom nivou školovanja. Mnogi silom prilika rade na potpuno drugačijim poslovima. Potrebna im je obuka. Oni prihvataju da rade i u nižoj kvalifikaciji od svoje, tamo gde se traži niža sprema, na kraju krajeva degradiraju svoju školu, ali i tamo gde odu, iako je potrebno možda manje znanja, i tamo im treba obuka da bi mogli uspešno da obavljaju poslove. Pod tim uspehom ja mislim isključivo da se ne povređuju. O tome hoće li uspešno raditi, odlučivaće poslodavac, ali hoće li biti povređeni ili ne?
Dozvolite da treba da učinimo sve, kao društvo da to povređivanje svedemo na najmanju moguću meru. Poslodavca neće ništa koštati ako organizuje obuku van rada, neplaćenu obuku, svako će otići na tu obuku jer, želja mu je da bude osposobljen da radi tako da može dugo da radi i da svojoj porodici obezbeđuje od toga koristi.

Naravno da o ovom problemu ne mogu ovako lepo da govorim, mada još uvek sebe nalazim u tom lancu. Očigledno je da predlagač zakona priprema klimu za poslove u kojima će, čini mi se, više u Srbiji raditi žene nego muškarci. Ako to budu poslovi u tekstilnoj industriji, ako bude poslova u poljoprivredi na prikupljanju, sortiranju, ako budu takvi poslovi otprilike, naše će žene imati mogućnost da se zapošljavaju.
E sada, kada već, drage žene, imate mogućnost da se zaposlite, nećemo vam dati mogućnosti da imate ona prava koja ste imale do sada. Očigledno je da vam mi damo pravo da za treće dete, odsustvujete dve godine, a vi nemate treće dete, sada ćemo da vas kaznimo što ta prava niste koristili, pa vam ukidamo pravo da imate porodiljsko odsustvo za treće dete dve godine. Da je to korišćeno u velikoj meri, da toga ima 10.000 ove godine, ministar bi rekao - e, ovo ćemo pravo da priznamo, vidi se da ga žene koriste, ali sada nećemo da priznamo, jer ga žene malo koriste. To što je Srbiji potrebno treće dete u svakoj porodici, što Srbija za tim vapi i što to treba omogućavati svakim činom Narodne skupštine, pa i svakim zakonom koji od nas bilo ko ovde podnese, to je jedna notorna činjenica.
Ne mogu da razumem, nema pravog obrazloženja, zašto smanjivati prava porodilja, zašto? Da li smo mi Malezija, pa ne možemo u porodici da imamo više od jednog deteta, bićemo prenaseljeni. Šta je u pitanju? Zašto je porodiljsko odsustvo tri meseca, a nega deteta još devet meseci, ako je finansijski isto, a porodilji je mnogo lepše da se naziva porodiljom i jeste porodilja do godinu dana života deteta. Vi to vrlo dobro znate. Zašto se smanjuje sa dve godine na godinu dana porodiljsko odsustvo, isključivo za treće dete. Ne tražimo mi to ni za četvrto ni za peto, daj Bože, tako malo dece ima, a posebno u opštinama ili u delovima opština u kojima je stopa nataliteta negativna da bismo i na tome insistirali. Mi sada samo tražimo za treće dete, za majku koja je rodila troje dece.
Nekada to nije bilo ništa, recimo, moji stričevi, tetke, ujaci, to se rađalo u kući u kojoj se rađalo pet, šest, sedam. Sada je, od 1945. godine, od komunizma, od industrijalizacije, iz mnogo razloga dvoje dece postao neki sinonim za porodicu. Evo, sada nas je stiglo to što nas je stiglo. Neki o tome nisu razmišljali, uzeše nam teritorije najstarijom mogućom varijantom otimanja - natalitetom.
Mi nemamo prava da se pravimo kao da se to ovde u Srbiji ne dešava, posebno ne sada kada je Srbija ugrožena sa svih strana, posebno ne sada kada ovaj zakon ne važi za teritoriju Kosova i Metohije. Ubeđen sam da ne važi i da neće biti primenljiv. Ili će možda vaši poslanici iz Koalicije "Povratak" da ga nature parlamentu Kosova i Metohije? Ubeđen sam da neće biti primenjivan.
Gde su poslanici iz Vojvodine? Tamo vlada bela kuga. Imaju li glas da ga podignu protiv toga što im se dešava, bez obzira ... Nema tu diskriminacije, ne možete mi reći da bela kuga među Mađarima nije kao i među Srbima. U celoj Vojvodini je stopa nataliteta negativna. Zašto sečete i to malo grana na kojima sedimo?
A šta će da košta - evo, da pitamo ministra. Kolika su to veća izdvajanja ukoliko prihvatite ovaj amandman? Da stavimo na jednu stranu terazija decu i natalitet, a na drugu stranu koliko će to iz budžeta da košta, i da presudimo. Ali, već sada vam kažem, kad god budete ovde dali predlog zakona da deci bude bolje i lakše imaćete podršku Srpske radikalne stranke.

Vlada bi trebalo da prihvati ovaj amandman. Pročitaću i član na koji je dat amandman, i amandman, da biste shvatili o čemu se radi.
U članu 72. Predloga zakona, ako zaposlena žena rodi mrtvo dete ili ako joj dete umre pre isteka porodiljskog odsustva, ima pravo da koristi porodiljsko odsustvo tri meseca.
Naš amandman je potpuniji, kompletniji, i glasi: "Ako zaposlena žena rodi mrtvo dete, ili ako joj dete umre pre isteka porodiljskog odustva, ima pravo da koristi porodiljsko odsustvo onoliko vremena koliko je prema nalazu nadležnog zdravstvenog organa, potrebno da se oporavi od porođaja i psihofizičkog stanja, prouzrokovanog gubitkom deteta, a najmanje 45 dana, za koje joj vreme pripadaju sva prava po osnovu porodiljskog odsustva".
Još da pročitam deo obrazloženja predlagača; u najmanju ruku cinično. Kaže predlagač da su Predlogom zakona, obezbeđeni povoljniji uslovi za ženu jer joj daju pravo na porodiljsko odsustvo od tri meseca. Kaže da se na ovaj način obezbeđuje određeni period za oporavak žene zbog smrti deteta.
Dragi moji predlagači, šta ako se, ne daj bože, desi tragedija da dete umre 70-og dana porodiljskog odsustva. Hoće li se žena oporaviti za još 20 dana ili 80-og dana, pa ostane samo 10 dana, jer vi ste već predvideli maksimum od tri meseca, bez obzira šta i kada se u ta tri meseca desi. Zar nije humanije da ostavimo onima koji to znaju bolje od nas, da procene da li se žena oporavila i da li može da počne da radi. Svaka žena to različito podnosi i prima, pa ne možemo mi unapred da znamo da će žena u roku od tri meseca od porođaja, odnosno od otpočinjanja porodiljskog odsustva, ne od tragedije koja joj se desi, da se oporavi. Ostavite varijantu da lekari utvrde da li se žena oporavila u toku porodiljskog odsustva koje traje tri meseca; ili joj treba omogućiti da se oporavlja duže. Ipak je stanje bola preveliko, posebno za žene koje su dete nosile 9 meseci.

Gde ode ovaj ministar? Mnogo ga interesuje Predlog zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo na različitim pozicijama, a radi se samo o mesec dana. Mogla je Vlada da iskorači u susret amandmanu, tim pre što on predstavlja pobošanje uslova za izuzetno plemenite ljude. Ovde se radi o odsustvu sa rada radi nege deteta za usvojitelje, hranitelje, odnosno staratelje deteta. Stav 2. člana 74. Predloga zakona glasi: "Ako je smeštaj u usvojiteljsku, hraniteljsku, odnosno starateljsku porodicu iz stava 1. ovog člana nastupio pre navršenih tri meseca života deteta, jedan od usvojilaca, hranitelj, odnosno staratelj deteta ima pravo da, radi nege deteta, odsustvuje sa rada do navršenih 11 meseci života deteta".
Zaista, mi smo predložili da to bude do 12 meseci života deteta. Ako čitate obrazloženje Vlade Republike Srbije - ili ako bar hoćete malo da slušate, ali vama to nije ni važno - ako bi se usvojio naš amandman da to traje 12 meseci, ispada da bi nega deteta koje ima hranitelja trajala 13 meseci, a nega deteta u porodici koja ga je rodila trajala bi 12 meseci. Zašto da ne? Najpre, ako hraniteljska porodica usvoji jedno dete od dva meseca zašto joj ne omogućiti da do godinu dana života tog deteta ostane uz dete, da jedan od staratelja, hranilaca ne ide na posao.
Upoznali su ga mnogo kasnije od roditelja, upoznali su ga dva meseca po rođenju. Dete na njih nije naviklo. Na kraju krajeva, dete nije njihova krv. Teško se prilagođava, treba im vremena, a veoma su plemeniti ljudi. Možda ste juče ili ovih dana gledali kada je baka od 96 godina pronašla dete ispred lifta, bebu koja je imala nekoliko dana. Pogledajte koliko je bilo u njoj plemenitosti, zavolela ga je kao da je njeno praunuče.
Tim ljudima, ako su već oni dovoljno humani, treba, i zakonodavac da izađe u susret. Zašto da ne budu uz to dete dok ne napuni godinu dana. Ali, kako vi kažete. Ako su roditelji uz dete godinu dana, pa neka bude i staralac devet ili deset meseci, ako je preuzeo staranje u drugom mesecu. Nikada on neće biti godinu dana, kao što, recimo, porodilja ima tri meseca porodiljskog i devet meseci nege deteta.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukoliko predlagač ne prihvati ovaj amandman, onda članu 78. uopšte nije mesto u poglavlju Zabrana otkaza. Ja sam očekivao da tu dođu članovi kojima se zabranjuje otkaz, a ne - zabranjuje se otkaz, ali  pod ovim i ovim uslovima može otkaz. To stavite u neku drugu glavu. Ispada da uopšte nema zabrane otkaza u Predlogu zakona o radu.
Porodilja je, po nama, i ona žena koja četvrtog meseca odsustvuje sa posla zbog nege deteta. Ona je porodilja, a to što je zakonodavac više ne naziva porodiljom, nego je naziva negovateljicom, to je njegov problem. Za nas je ona porodilja.
Kada ona dobija otkaz po Predlogu zakona o radu? Sve je vezano za član 103. stav 1. tačka 3) ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu. Pa bar da je rečeno - ako učini povredu radne obaveze za koju je predviđeno da se izgubi radni odnos. Ne, nego zakonodavac to napiše, pa sada ostavlja poslodavcu na volju da tumači svaku povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu.
Poslodavac može dati otkaz porodilji, trudnici, negovateljici, kako je vi nazivate, zato što niste odvojili za koje povrede porodilja može da dobije otkaz, a za koje povrede radne obaveze ne može da dobije otkaz. Povreda radne obaveze po ugovoru o radu je i zakašnjenje na posao. Minimalna povreda.
Po članu 103. tačka 4) otkaz je moguć - ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Kako žena koja je kod kuće, neguje dete, može da ne poštuje radnu disciplinu poslodavca. Nije ustala noću kada je dete zaplakalo, šta je ovo hteo predlagač zakona da reguliše? To se reguliše u porodici, ko ustaje noću, ko greje mleko prvih meseci na tri sata, a posle jednom, pa se i taj obrok izbaci detetu.
"Ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom" - (čl. 103. tačka 5)) a nije na radu, ima radni odnos ali je kod kuće, neguje dete. Neće valjda sa porodiljskog odsustva da ode u fabriku da učini krivično delo i da beži kući.
"Ako zaposleni zloupotrebi bolovanje" - (čl. 103. tačka 7)) nema smisla, zaista. Ili nam zaštitite ove žene koje su spremne da rađaju decu ili nemojte da ih štitite; a da predstavljate kako ih štitite, pa da ih ne štitite, to zaista nema smisla.
Ovim ženama, koje pišu predloge zakona, preporučujem da više misle o ženama, nego o poslaničkim karticama.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se radi samo o jednoj drugoj kategoriji zaposlenih i amandman traži još širu zaštitu od one koju smo tražili za porodilje, trudnice. Radi se o invalidima rada. U članu 80. Predloga zakona o radu predviđeno je kada zaposlenom invalidu rada prestaje radni odnos po osnovu člana 103. Član 103. reguliše u kom slučaju poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca. Tu ima osam tačaka, dame i gospodo narodni poslanici, a mi tražimo da se svih osam tačaka eliminišu kao osnov za otkaz invalidu rada.
Tačno je to da se invalidu rada obezbeđuje zaštita posebnim propisima. Ne može ovaj predlog zakona, jedini zakon koji reguliše rad, odnos poslodavac - zaposleni, odnos poslodavac - invalid rada, ne može da ne reguliše tu oblast. Predlagač je predvideo da po svim osnovama poslodavac može dati otkaz zaposlenom koji je invalid rada; ako je utvrđeno da zaposleni ne ostvaruje rezultate rada. Znate, da neko može da ostvaruje rezultate rada ne bi bio invalid rada. On bi bio zaposleni. Ne bi dolazio u ovu kategoriju. Ne bi tražio posebnu zaštitu. Ne može dati isti doprinos invalid rada u mnogim oblastima, kao onaj koji je potpuno poslovno sposoban potpuno.
Ako je utvrđeno da zaposleni nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi, u tom će slučaju invalid rada dobiti otkaz ugovora o radu. Neće to biti invalidi rada koji sa novim poslodavcem budu sklopili novi ugovor. Ovo predviđa otpuštanje svih invalida rada danas - sutra. Zato što dođe novi poslodavac, utvrdi potrebe jednog radnog mesta, ustanovi da na tom mestu radi invalid, a taj ne može da pruži potrebne sposobnosti i otkazuje mu ugovor o radu. Ako imate u vidu da ste već u nekoliko članova eliminisali ratne i vojne invalide, da ovim članom zakona eliminišete invalide rada, invalide po bilo kom osnovu gde će vam duša? Milka, ti bi u raj volela da ideš zbog prirode, a tvoje društvo je u paklu.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 82. stav 1. treba pobijati iz najmanje dva razloga. On predviđa da je zaposleni dužan da u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad.
Najpre - zašto bi zaposleni donosio potvrdu lekara? Zaposleni je dužan poslodavcu da javi da nije sposoban za rad. Potpuno drugim propisima se to reguliše. Kada dođe na posao, on donosi doznake da je bio na bolovanju. Dužan je samo da se u roku od pet dana javi da je na bolovanju. Zašto da donosi potvrdu lekara? To je prvi problem. To je neshvatljivo, to je neprihvatljivo.
Drugo, šta će da mu napiše lekar? Može li lekar u roku od tri dana, ima vas ovde dosta lekara, možete li vi da predvidite koja je to bolest u pitanju i koliko će da traje. Šta ako lekar utvrdi da je kancer? Hoće li da napiše - očekuje se da više neće biti sposoban za rad. Pa da čovek doživi infarkt kada donese takvu potvrdu i kada mu poslodavac kaže - slušaj, bre, ti imaš rak, ti više nećeš moći da radiš.
Zašto malo niste razmišljali o tome? Samo malo da ste mućnuli glavom. Zašto da predviđa pravnik koliko će dugo neko biti privremeno sprečen i odsustvovati s posla? Zašto da lekara dovodite u situaciju da pogazi svoje mišljenje? Napiše - doći će za sedam dana, a njemu se stanje iskomplikuje nekim dodatnim virusom, temperaturom, postane 20 dana.
Šta će poslodavac da radi? Da traži da se da otkaz lekaru koji ga je obmanuo i sprečio mu proces proizvodnje. Ili to ništa ne znači. Ako ne znači, šta će u Predlogu zakona. Znam ja da to ništa ne znači, ali šta će vam to u Predlogu zakona. Hoće li moći njegovo dete da donese potvrdu da čovek koji je bolestan ne mora da dođe kod poslodavca. Ovo nije u redu, ne valja.
Vidim da vi hoćete što pre da usvojite, prevedete na nemački, i pošaljete u Nemačku, da kažete - evo, završili smo. Ali, bar nešto, bar malo, bar....

Dame i gospodo narodni poslanici, ne može da se prihvati mišljenje predlagača, odnosno onih koji će podržati predlog člana 82. u neizmenjenom obliku. Evo, ja prihvatam da, onog dana kada sa nekog našeg kosmodroma budu kretale rakete u kosmos, svi zaposleni na kosmodromu moraju da ispune obavezu po članu 82, jer zakasniće raketa, neće moći da se planira da li će gore tačno da poštuje putanju ili neće.
I ovde se radi o jednoj klasičnoj industriji, tehnološki prilično zastareloj, u kojoj ništa ne zavisi od toga hoće li zaposleni biti na bolovanju tri ili pet dana i hoće li zvanično lekar da obavesti poslodavca, ili će komunikacija da ide, kao i danas, sa šefom odeljenja, brigadirom, načelnikom, rukovodiocem proizvodnje, tehničkim direktorom, već na kom nivou. I dan danas poslodavac, makar koliko mi ne priznavali društvenu svojinu, ili tamo neko brine o proizvodnji; i on sam, čim mu se radnik javi, pita koliko dana misli da će da odsustvuje i to je ta normalna komunikacija između poslodavca i zaposlenog. Ne mešajte u to lekare.
Iskren da budem mislim da bi lekari trebalo da zauzmu stav da uvek napišu da je neodređeno koliko će biti na bolovanju, jer zaista je teško da on kaže da će biti tri, četiri ili pet dana. Znate, da bi laboratorija izdala rezultate sada treba četiri ili pet dana. Da li je neko od vas išao sada da da krv, kada mu zakazuju i kada treba da dođe da da krv. Mislite da je to sutra ujutru? Nije tačno. Nekoliko dana. Ne znam gde ti ljudi žive. Tako može samo privatno, ako hoćete da platite. Kapaciteti u zdravstvu su takvi kakvi jesu, a i vi ste srozali nivo zdravstvenih usluga do kraja. Bolje bi bilo da prihvatite amandman.

Amandman je samo naizgled i samo naoko nevažan. Radi se o tome hoće li u stavu 1. i stavu 3. pisati "ili" ili će pisati "i"; u stvari, to je jedno od ključnih sporenja koja imate sa sindikatom i ja sam tu na strani sindikata, iz više razloga. Jedan od osnovnih je i taj što ovim eliminišete kolektivni ugovor, a on je ipak, hteli vi to ili ne, ustavna kategorija.
Član 83. stav 1. u Predlogu zakona glasi: "Zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu".
To znači, ako se zarada ugovara ugovorom o radu, neće biti ugovarana opštim aktom, neće morati poslodavac sa sindikatima, sa predstavnicima zaposlenih uopšte da potpisuje kolektivne ugovore zato što ga neće obavezivati, a kolektivni ugovor je osnov za ostvarivanje prava zaposlenih i mora da figurira u zakonodavstvu i da ima prednost nad pojedinačnim aktom, nad ugovorom o radu.
Ne znam zašto izbegavate kolektivne ugovore a prihvatili ste prethodni amandman koji je, da ne kažem komunistički, ali bar, da kažem potpuno socijalistički. Mogao bih da prihvatim da vi obavežete poslodavca da za isti rad u državnim organima, ili za rad iste vrednosti, da istu zaradu zaposlenima.
Ali, zašto vi privatnom poslodavcu određujete, kao da će on to da poštuje, kao da će onaj zaposleni koji ima manju platu od kolege koji obavlja isti posao kod privatnog poslodavca, imati mogućnosti uopšte da utvrdi koliku njegov kolega ima platu i kao da će to biti osnov da on dobije spor sa poslodavcem.
Koji onda interes poslodavac ima da vodi svoju fabriku ako mu vi prethodnim amandmanom odrediste da svima zaposlenima, na istim radnim mestima, mora dati istu platu? Ulažu isti rad, pa čak i da iste rezultate rada imaju, on će da odredi kome će dati veću platu. Kako možete da tražite istu platu, a za državne organe to niste predvideli?
(Dragan Milovanović: Da žene budu ravnopravne.)
Prihvatam da to nije dobacivanje nego da pokušavate da mi dokažete. Gospodine ministre: niti ovde piše žena, niti piše Srbin, niti piše Rus, niti piše Mađar. To nema veze sa diskriminacijom po bilo kom osnovu.
Ovo ste vi pokušali kao da izbegnete diskriminaciju zaposlenih, ali priznajte da poslodavac ima pravo da vrši diskriminaciju zaposlenih. Da nema pravo, u Nemačkoj ne bi Srbin ili neki pripadnik manjine koji dođe iz Srbije imao 1.500 maraka, a Nemac za isti posao 4.000 maraka. To je ono što ostavljamo poslodavcu. On odlučuje koliko će da plaća radnu snagu za bilo koji posao, a vi ga sada nateraste zakonom da plati isto svoje radnike u svojoj fabrici, kao da će to uopšte biti moguće.
Komunisti su, sećam se, pre možda 15 - 20 godina pokušali da provedu to da u celoj bivšoj SFRJ zaposleni na istim radnim mestima, sa istom školskom spremom, imaju istu platu.
Naravno, nije moglo da se provede, jer je to uravnilovka, tako su je baš tada i nazvali, koju niko nije mogao da sprovede. Vi sada ulazite u kapitalizam sa odredbom da zaposleni imaju istu platu za iste poslove kod poslodavca.

Razumem želju predlagača za dopunu dnevnog reda i za izmenu redosleda pojedinih tačaka, ali postoje dve okolnosti zbog kojih to ne može da se uradi na ovaj način: prva je da raspravljamo o veoma važnom zakonu, a rasprava o ovim tačkama dnevnog reda koje predlažete potrajaće nekoliko dana; ako ste već angažovali neke nazovi sindikate da nas prozovu kako kočimo reforme, nemojte sada da sami sebi skačete u usta; to je jedna stvar;        druga stvar - član 88. stav 3. kaže "Narodna skupština može u toku sednice, bez pretresa, izvršiti izmene u redosledu tačaka dnevnog reda". Ali, nigde ne kaže da može da prekine raspravu po jednoj tački dnevnog reda i da otpočne raspravu po drugoj tački dnevnog reda.
Mi možemo kao Skupština da donesemo odluku da posle Predloga zakona o radu raspravljamo o tačkama koje ubacujete po hitnom postupku. Nemoguće je da u toku rasprave o jednoj tački dnevnog reda ubacimo drugu tačku dnevnog reda. To ovaj poslovnik ne dozvoljava. Jedino ako hoćete da arbitrirate većinom u Narodnoj skupštini, ali vam onda ne treba ni glasanje o smeni predsednika. Može da sedne Nataša Mićić na predsedničko mesto i da kaže - imam 126 poslanika iza sebe i od sada ja vodim sednice Narodne skupštine.
Nemojte da nam ukazujete na zloupotrebe sa karticama i da pod zloupotrebama računate to što mi kada uđemo u salu stavimo kartice, pa ih onda izvadimo. Tu nema povrede Poslovnika; a nije zloupotreba krađa glasa čoveka koji je leteo vasionom, ne koristeći konvencionalna prevozna sredstva.

Gospodine predsedniče, to vaše pokajničko ponašanje, suicidno rekao bih, mene ne obavezuje ni na koji način. Mene samo obavezuje Poslovnik Narodne skupštine. Vi čak nemate prava da dozvolite poslaničkoj većini u ovoj skupštini, samo zato što se radi o vašem statusu u Skupštini, da pogazi Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije.
Vi se sada ponašate isto kao što ste se ponašali u proteklih godinu dana. Kad god vam treba skupštinska većina, prepuštate skupštinskoj većini da direktno pogazi Poslovnik Narodne skupštine, pa čak i sada kad se radi o vama.
Nema o ovome glasanja, ne može bez saglasnosti ostalih predlagača da se menja utvrđeni dnevni red, redosled tačaka. Ne može. Onda vam ne treba Poslovnik o radu, onda napišite - sednica će teći kako reši većina u sali Narodne skupštine. Član 88. stav 4. kaže da je obavezna prethodna saglasnost predlagača ostalih akata.
Pa, za Deklaraciju o Kosovu i Metohiji zakazali ste nam novu sednicu; iako je po hitnom postupku, na predlog Vlade, uvršćena u dnevni red, ipak ste zakazali novu sednicu. Nismo prekidali neke beznačajne tačke dnevnog reda, jer nije to Poslovnik dozvoljavao.
Ja vas molim da dostojanstveno odete sa funkcije predsednika Narodne skupštine, štiteći Poslovnik, a ne sebe. To vam je dužnost do poslednjeg časa, jer ovim svojim ponašanjem pokazujete Nataši Mićić šta treba da radi. I, ako nije dovoljno naučila od vas za ovih godinu dana, danas će da nauči. Morate da branite Poslovnik po svaku cenu, a Poslovnik kaže - nema danas, bez saglasnosti predlagača akata, izmena u dnevnom redu, u redosledu tačaka dnevnog reda.
Ima izmena dnevnog reda, ali samo posle tačaka sa kojima se nisu složili predlagači akata. I molim vas, gospodine predsedniče, o tome nema glasanja, makar vi sada prekinuli sednicu, pa neka se saziva kaubojska sednica Narodne skupštine.

Da ne bi došlo do zabune, dame i gospodo narodni poslanici, ja vas molim da sami tumačite član 88. stav 2. na koji se poziva gospodin Jovanović.
Evo kako glasi: "Nove tačke koje su unete u dnevni red na osnovu predloga za dopunu dnevnog reda, predloga za spajanje rasprave ili predloga za hitan postupak, uvršćuju se u dnevni red po redosledu predlaganja, osim ako je predlagač predložio drugi redosled razmatranja".
Molim vas, o čemu Skupština odlučuje, to nije bitno za ovo, a evo zašto nije bitno - imamo nove tačke, predložene mogućnosti po tri osnova, a ovog puta je predloženo po ovom osnovu, po osnovu za hitan postupak, ali ovaj redosled o kome se govori, to je redosled samo tih tačaka, ne dnevnog reda.
Tumačite, molim vas, one se uvršćuju u dnevni red po redosledu predlaganja, znači, ako ima više predloga za dopunu dnevnog reda uvršćuju se u dnevni red po njihovom redosledu, po redosledu kako su stizale ovde, osim ako onaj ko je predlagao nije tražio da ta tačka bude prva od dopuna, zato što se o celokupnom dnevnom redu sve reguliše u stavu 4. člana 88.
Utvrđen je dnevni red, stigao je novi predlog za hitan postupak. Predlagač može da traži da to bude odmah tačka na dnevnom redu, ali mora da dobije saglasnost onih čije su tačke uvršćene u dnevni red. Pa dobro, galamom, vikom možete svašta, ali ne možete da uplašite Poslovnik Narodne skupštine, on je napisan jednom zasvagda.
Predsedniče, vi povređujete Poslovnik više puta u toku ove godine. Govorili ste narodnom poslaniku koji nema pravo, ako prijavljuje povredu Poslovnika, vi ste jednostavno govorili, nonšalantno - nema povrede Poslovnika, presuđivali o tome i niste stavljali ni na glasanje.
Ovoga puta vi stavljate na glasanje nešto što očigledno nije povreda Poslovnika. Ja više neću da se javljam po Poslovniku, ali rasprava o izglasavanju, o razrešenju predsednika Narodne skupštine, može da bude samo na kraju utvrđenog dnevnog reda, očigledno.

Na osnovu člana 31. stav 2. koji je ovde dobro pomenut, ali nije dobro obrazložen, vi, gospodine Šabiću, možete da vodite ovu sednicu, ali samo ako ste najstariji potpredsednik Narodne skupštine. Naime, ovom tačkom dnevnog reda istovremeno vršite izbor novog predsednika. Imate raspravu o kandidatu za predsednika Narodne skupštine. Istovremenom raspravom ćemo govoriti o tome šta nije dobro radio Maršićanin, ali moramo da govorimo i o predlogu za predsednika Narodne skupštine. Po tom osnovu sednicu mora da vodi najstariji potpredsednik Narodne skupštine. Ako je to gospodin Šabić, sve je u redu. Ali, ako je to neko drugi, neka on zauzme to mesto.