Dame i gospodo narodni poslanici, posle priče o nabavci koja je vredela 100 miliona evra, čekao sam kada će Ministarstvo izaći sa predlogom zakona o novom izgledu, obliku, obrascu lične karte, zato što treba opravdati taj uloženi novac.
I sada se država dalje upetljava, umesto da kaže po kom osnovu je neko uložio 100 miliona evra u nabavku mašina, opreme, materijala, hardver, softver, šta je sve nabavljeno, iako tada nije postojao zakon po kome je to bilo moguće nabavljati.
Ko je odobrio nabavku, ko je učestvovao direktno u ugovaranju poslova i kome je pripao procenat od te nabavke? Ovde treba izaći, mislim da Odbor za odbranu i bezbednost ako ne želi da radi na tom pitanju onda ćemo postaviti poslaničko pitanje, to je 100 miliona evra ljudi, ni milion ni dva, ni pet, nego 100 miliona evra da bismo dobili nov obrazac lične karte četiri godine posle toga.
I sada je diskutabilno da li nam je to baš toliko neophodno, da li je baš toliko potrebno. Sklon sam da poverujem da taj čip neće ugroziti privatnost zato što i sam imam nekoliko kartica sa nekakvim čipovima sa kojima idem u banku, ovamo, onamo. Ako me i tu neko špijunira, prati, onda će još lakše moći i sa ovim čipom. Ako ne ili ako mi država garantuje da mogu uvek da proverim da li mi još neko ulazi u tu bazu podataka, da li je puni podacima koje očitava neko negde u Evropi?
Možda mi nemamo mašine koje sa tog čipa mogu da očitaju neke podatke, a nesavesni službenik ih ubaci, pa onda savremenije mašine ili prilagođene, ili mašine koje čekaju taj čip negde na aerodromu otkrivaju i druge podatke. A to mogu da budu lažni podaci. Neko može da vam upiše da ste homoseksualan, neko da ste kažnjavani pet puta.
Ovo vam govorim zato što član 18. i 20. Ustava garantuju dostojanstvo i pravo na privatni život i zaštitu tajnosti podataka o ličnosti. Naravno, kaže se da se prikupljanje i obrada podataka uređuju zakonom, ali ovim zakonom to nije do kraja uređeno. Čitajući kaznene odredbe zakona, vidim kažnjavanje isključivo građanina: ako mu je istekla lična karta, ako je uneo netačne podatke, ako nije podneo nekakav zahtev, ako nije platio taksu, a toga će biti.
Gde je odgovornost države? A šta će biti ako neko pogazi članove 27. i 28, čini mi se, Predloga zakona, pa evidencija ne bude zaštićena od neovlašćenog pristupa ili, što je još gore, da nadležni organ podatke iz evidencije da neovlašćenim licima? Vi ste ovde preširoko predvideli ovlašćenja za lica koja mogu dobiti naše podatke. Rekli ste - za ona koja imaju na to pravo određeno zakonom ili nekim drugim propisom. To je već opasno.
Ako Vlada ili ministar urede svojom uredbom ko će još mimo zakona doći do mojih podataka, ne slažem se s tim, jer je Ustav rekao da isključivo zakon daje pravo na kontrolu podataka bilo koje ličnosti, nema drugih propisa. To su dileme koje imam.
Nijedan činovnik neće biti kažnjen, nije predviđeno kažnjivo delo po ovom zakonu neovlašćenog pristupa, izdavanja podataka, ukucavanja netačnih podataka.
Zašto predlagač zakona nije predvideo odgovornost i za sebe? MUP predlaže zakon, MUP mora da predvidi i kazne u okviru Ministarstva za onoga ko se ne ponaša u skladu sa zakonom, ne samo za građane. Za građane je ovaj zakon teret. Svi ćemo morati da stanemo pred šalter, svima ćete uzeti neku taksu.
Videćemo, mora da se fotografiše čovek, mora da kupi obrazac. Sve ovo košta. To što štampate, to što ste zaposlili 300 lica, to će nas koštati iz budžeta. Sve će ovo da nas košta, ovaj zakon nas košta, on ne donosi nikakav prihod. Doneo je prihod Dušanu Mihailoviću i njegovoj bandi, doneo prihod Motoroli, a nama rashode. Mi to moramo da finansiramo.
Sto miliona evra za opremu, nisam video podatak koliko će još da košta, iako ne treba dodatnih sredstava u budžetu, ali koliko će ovo da košta. Što neko nije sabrao - oprema, obrasci, čipovi, zaposleni, da tačno znamo koliko nas ovaj zakon košta. Možda možemo da ga odložimo za bolja vremena, tim pre što me niste ubedili da to moramo da bismo ušli u EU.
Japan, u kome svakom čoveku ono što država garantuje mora da ostvari, pošto je i on tehnološki opremljen da proveri, Japan to nije uveo. I tamo samo 10 posto stanovništva veruje da će podaci biti apsolutno tajni i dostupni samo onima na koje se odnose. Verovatno da je to ogromna oprema i da zauzima neko skladište. Verovatno pada prašina.
Postavlja se pitanje tehnološke zastarelosti, ako se ne ubaci što pre u pogon. Ako je prošlo četiri godine od nabavke, znate šta, ko je kupi nov automobil pre četiri godine, sad već razmišlja da ga zameni. A oprema koja bi trebalo da radi bar još deset godina u Srbiji, četiri godine leži u nekom magacinu, zaista se postavlja pitanje - može li ta oprema da zadovolji standarde za dve ili tri godine, koliko bude trajalo izdavanje novih ličnih karata.
Ovo bi zaista bio tehnički zakon i ne bi ga trebalo ni donositi, on prepisuje sva rešenja koja su, u principu, ista kao i do sada. Ali ja sam pripremio i jednu kratku diskusiju i o tom članu 10. stav 6. i drago mi je što mogu da polemišem tu i sa gospodinom Baralićem, koji je govorio o istoj tematici iz drugog ugla.
Tu nema ljudskih prava. Tu nema prava manjina. Radi se o identifikaciji. Zabrađena žena nije identifikovana. Ne mogu to da prihvatim. Dođe u MUP, donese digitalnu fotografiju, vi vidite samo oči. Onda ona kaže - meni vera traži da se ovako fotografišem. Hoće li policajac reći - da, sada ću da vas prepoznam. Znate, i pred doktorom se svlači. Postoje službe pred kojima više nemate nekakvih svojih prava, ne možete na njima da insistirate, zato što je, kažete, država važnija od svega.
Ovo je zakon koji će olakšati borbu protiv terorizma. Znate, ministre, da to nije baš tačno. Oni koji su udarili na Ameriku septembra došli su iz zemalja u kojima je potpuna identifikacija, sleteli na američke aerodrome na kojima izuvaju ljude već pet godina, do gola ih svlače, provere im kad im je rođen otac, majka, deda, pradeda, pa su opet teroristi ušli u Ameriku i napravili onakav ršum.
Ne može samo zakon da obezbeđuje državu. Znači, kad vam Motorola nešto isporuči, a radi i za američku vladu, nikad nemojte da verujete da u tom čipu ne postoji neki zarez koji može da se aktivira ili su zaista naši stručnjaci toliko odmakli daleko da mogu da prepoznaju svaku inovaciju.
Videli ste sa vindousom šta se desilo. Ne treba dalje čovek da vam priča. Mozak mozgova prevaren. Videli ste šta rade hakeri iz Rusije kad naprave pometnju u Pentagonu. Što ne bi i sa tim našim malim karticama? Samo se toga bojim, čak se nisu ni svi konji potkovali, pa žaba digla nogu. U Evropi je vrlo malo primenjen ovaj sistem. Hajde da su to svi uradili, pa hajde i mi, jednostavno, to je trend, ali vi nemate tu obavezu ni na aerodromima, niti bilo gde, još uvek se čovek registruje pasošem u kome se gleda fotografija.
Pitanje je hoće li po konvencijama ovo ikada moći da bude međunarodna obaveza. Države mogu da ih uvode kao obaveze zato što mogu da pravdaju to raznoraznim razlozima. Ovde sam ubeđen da su razlozi prvo pranja obraza nečijeg, izbegavanja kazne za nekoga ko se tim poslom bavio neovlašćeno, a posle toga to se sve uvije u neku oblandu da ne košta ništa i da će nam pomoći da lakše komuniciramo sa svetom.
Zbog toga sam skeptik u pogledu donošenja ovog zakona i zato će poslanička grupa SRS biti protiv.