Amandman koji su poslanici Poslaničke grupe SNS-a podneli odnosi se na član 2, i to na st. 1. i 3, i glasi – U članu 2. stavu 1. broj ''28.400'' zamenjuje se brojem ''28.000''. U članu 2, posle stava 3, dodaje se stav 4, koji glasi: „Funkcioneri koji su zaposleni u organima Republike Srbije, autonomne pokrajine i lokalne samouprave, državni službenici i zaposleni u javnim agencijama ne mogu primati posebne naknade niti poklone za obavljanje funkcija u drugim organima Republike Srbije ili članstvo u organima upravljanja i nadzornim odborima javnih agencija, javnih preduzeća i drugih pravnih lica čiji je osnivač Republika, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava, osim nužnih troškova. Naknade se ne mogu isplaćivati ni kada su propisane zakonima i drugim propisima donetim pre stupanja na snagu ovog zakona.“
Zanimljivo je da predlagač ovog zakona nije naveo ni jedan jedini kriterijum za određivanje maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji. Tu se postavlja pitanje – kako se došlo do cifre od 7,26%, ili 2.220 lica koje treba otpustiti? Broj zaposlenih koji smo naveli u amandmanu – 28.000, broj je koji su iznosili predstavnici Vlade, govoreći o broju zaposlenih u republičkoj administraciji, i potrebno je da Vlada objasni razliku između 30.624 i tih 28.000, kao i metod kojim se došlo do broja koji se predlaže kao maksimalan.
Osnovni cilj donošenja ovog zakona, prema priloženom obrazloženju predlagača, jeste smanjenje rashoda za plate i usluge, koje će se postići otpuštanjem 3.400 zaposlenih i zabranom povećanja broja zaposlenih preko broja određenog ovim zakonom.
Kao podnosioci ovog amandmana, smatramo da se u tim uslovima i s istim ciljem mora smanjiti rashod za posebne naknade koje se isplaćuju za članstvo mnogobrojnim organima upravljanja. To se odnosi na drugi deo ovog amandmana, na član 2. stav 4, novi, naravno – na nadzorne odbore i druga tela državnih organa, javnih agencija i ostalih pravnih lica čiji je osnivač Republika, AP, lokalna samouprava, jer se to, u krajnjem ishodu, takođe isplaćuje na teret budžeta i poreskih obveznika.
Smanjenje rashoda se najviše i bez štetnih posledica može postići zabranom da lica koja već primaju plate na teret budžeta, odnosno javnih prihoda uopšte, mogu primati posebne naknade za članstvo. Broj tih lica nije zvanično poznat. Ako jeste, voleo bih da mi ga kažete. Neki od njih primaju naknade za po više funkcija, pored državne plate, i neretko ta sredstva prelaze iznos koji bi se uštedeo otpuštanjem tih 3.400 radnika.
S principijelne tačke gledišta, nemoralno je i neopravdano da iko od države prima isplate po više osnova, naročito što su naknade u mesečnim iznosima, nezavisno od stepena angažovanja i, uopšte, ispunjavanja bilo kakvih obaveza. Osim toga, poznato je da se te obaveze, uglavnom, obavljaju u radno vreme, a često se za odlaske koriste službena vozila, a naplaćuju putni troškovi. U takvim uslovima je članstvo u organima i telima postalo vid nagrađivanja partijskih kadrova, a ne način da se obezbedi obavljanje određenim poslovima.
U praksi je znano i uobičajeno da pojedini funkcioneri predlažu propise, pa i zakone, kojima se njima obezbeđuje dodatna funkcija i propisuje pravo na naknadu, pa i garantovani iznos, što nije retkost, čime nekažnjeno zloupotrebljavaju funkcije i dolaze u sukob interesa.
Ako je ova država odlučila da liši posla više hiljada zaposlenih, sa svim posledicama po njih i porodicu, bilo bi krajnje nemoralno da ne ukine višestruko plaćanje povlašćenih pojedinaca, koji ionako imaju mnogo bolji materijalni položaj od radnika koji će ostati bez posla, primenom ovog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 13. koji su podneli poslanici SNS-a glasi: „U članu 13.  stavu 1. briše se tačka na kraju rečenice i u nastavku se dodaje tekst: „i ako ne postupi u skladu sa članom 6. stav 2. ovog zakona.“
U članu 13. dodaje se stav 2, koji glasi: „Lice koje primi posebnu naknadu ili poklon suprotno članu 2. stav 3. ovog zakona i odgovorno lice isplatioca, kazniće se novčanom kaznom u visini desetostrukog iznosa isplaćene naknade ili poklona“.
Amandman se odnosi na kaznenu meru rukovodiocima organa državne uprave, javne agencije, organizacije za obavezno osiguranje, ukoliko ne donesu akt o sistematizaciji radnih mesta, a u skladu s aktom Vlade.
Obrazloženje o odbijanju amandmana je da se amandman ne prihvata jer nije prihvaćen amandman koji sadrži materijalnu odredbu kojom je propisana zabrana postupanja, odnosno radnja koja se sankcioniše ovim amandmanom.
Naravno da amandman nije prihvaćen, jer je u vezi s amandmanom na član 2, koji je podnela Poslanička grupa SNS-a, a koji se odnosi na zabranu primanja posebnih naknada i poklona za obavljanje dvojnih funkcija u organima Republike Srbije.
Jednostavno, ne želite da prihvatite amandmane jer se odnose na vas, na vaše partijske kolege i ne želite da postoje članovi zakona koje, svakako, ne biste poštovali, pa zašto bi onda stajali u zakonu, jer ako ne stoje u zakonu, ne možete ni da ih prekršite.
Meni je odbijanje ovih amandmana potpuno jasno, a šta ono treba da kaže građanima Srbije? Da imaju nemoralnu Vladu, kojoj je bitnije da funkcioneri primaju dve ili više plata ili nadoknada, nego što će država Srbija imati 10.000 gladnih usta nakon usvajanja i primene ovog zakona. Hvala vam.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, amandman glasi: ''U Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, u članu 12, tačka na kraju rečenice zamenjuje se zapetom i dodaju se reči: "i obavestiće ga da ostala sadržina dokumenta nije dostupna, uz obrazloženje".

Poslanici SNS-a su predvideli obavezu organa javne vlasti da u slučajevima kada traženu informaciju ne može učiniti dostupnom, mora tražiocu dokumenta dostaviti i obrazloženje iz kojih razloga ne može dostaviti traženu informaciju. Ovo je posebno značajno kada se odnosi na ostale informacije u dokumentu za koji organ javne vlasti nije dužan da omogući uvid u njega, ili se one ne odnose na zahtev tražioca.

Prihvatanjem ovog amandmana i obavezom organa javne vlasti da tražiocu informacija dostavi obrazloženje, smanjila bi se mogućnost manipulacije dokumentima i eventualne sumnje u ispravnost dokumenta, pogotovo ako je tražena informacija deo, iz određenih razloga, kako sam rekao, nedostupnog dokumenta.

Ako krenemo od premise da sloboda pristupa informacijama od javnog značaja predstavlja jedan od bazičnih indikatora demokratizacije društva i preduslov za ostvarivanje drugih ljudskih prava, trebalo bi učiniti sve da zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja bude kvalitetno napisan i da bude primenljiv. Kao što rekoh, svako ima pravo da zna, ali je to pravo u mnogim slučajevima neiskorišćeno, i to najvećim delom zato što ne postoji dovoljna svest o tome kolika je odgovornost organa vlasti prema građanima.

Ono što je, međutim, čest slučaj i što zabrinjava jeste činjenica da pojedini organi javne vlasti nastoje da proizvoljnim tumačenjem odredaba Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja izbegnu obaveze i dužnosti koje imaju u skladu sa zakonom, pre svega, zloupotrebljavajući one odredbe Zakona koje se odnose na isključenje i ograničenje slobode pristupa informacijama, ili klasičan primer opstrukcije zakona, tzv. institut ćutanja uprave, odnosno situacije kada organ javne vlasti kome je zahtev upućen uopšte ne odgovori na zahtev tražioca. To je nešto što se ne sme ponoviti nakon usvajanja zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Iz tog razloga smo i podneli amandman, koji bi vi trebalo da prihvatite. Hvala.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji smo podneli se odnosi na obavezu organa javne vlasti da, ukoliko nije mogućnosti da stavi na uvid dokument koji sadrži traženu informaciju, ima rok od tri dana da obavesti tražioca informacije.

Iz kog razloga rok od tri dana? Smatram da je rok od tri dana, pogotovo što u do sada važećem zakonu stoji kao rok: „odmah“, više nego dovoljan da organ javne vlasti smisli, razmotri, odluči da li dokument ili informaciju poseduje ili ne. Svakako je nakon toga predviđen i dodatni rok od 40 dana za obaveštenje, odnosno obaveštavanje tražioca informacije.

Da su problemi u protekloj i budućoj primeni zakona o dostupnosti informacija vezani uglavnom za ljudski faktor pokazuje i obrazloženje Vlade u vezi s odbijanjem ovog amandmana, da licu koje je ovlašćeno za davanje informacija ovo nije jedini posao ili, da budem još precizniji, da ga pročitam: „Amandman se ne prihvata, imajući u vidu da lice koje je ovlašćeno za davanje informacija od javnog značaja taj posao ne obavlja kao jedini posao“.

Ovo obrazloženje govori, dame i gospodo, samo za sebe. Ukoliko to lice nije u stanju da obavi povereni posao, ne treba ni da ga obavlja, a ne da se zakonskim rešenjima omogućava da svoj posao odugovlači, odnosno da ga ne obavlja kako treba.

Do sada je bilo izuzetno mnogo problema u primeni ovog zakona. Pokušaji tražioca prečesto nailaze na zid ćutanja, izlive netrpeljivosti ili odbijanje organa da postupe u sudskim odlukama, i bez olakšica koje želite ovakvim rešenjem da omogućite organima javne vlasti. Od neprimenjivanog zakona stižemo do zakona o izmenama i dopunama istog zakona, koji bi bio više nego dobrodošao da nije u pojedinim odredbama, kakva je ova, problematičniji i lošiji i od postojećeg zakona.

Pojedini članovi ovog zakona, umesto da obezbeđuju čvršće pravo na slobodan pristup informacijama, to pravo smanjuju i ograničavaju, ili, u ovom slučaju, odugovlače. Ovaj zakon, odnosno Predlog zakona, nije, nažalost, dovoljno ozbiljan, sa puno je propusta i neće u nekoj većoj meri doprineti rešavanju problema koji evidentno otežavaju primenu postojećeg zakona, a odbijanje amandmana opozicije neće pomoći zakonu. Naprotiv, čini upravo suprotno. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, amandman poslanika Srpske napredne stranke je na član 14, u delu kaznenih odredaba, odnosi se na ovlašćeno lice u organu vlasti i glasi: ''U članu 46, nakon tačke 11), dodaje se nova tačka 12), koja glasi: ''Odbija da pruži tražiocima neophodnu pomoć za ostvarivanje njihovih prava (član 38. stav 2. tačka 1). Dosadašnje tačke od 12. do 17, postaju tačke 13. do 18.''

Prihvatanjem ovog amandmana, bilo bi obezbeđeno usaglašavanje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja s važećim zakonom. Odredba koja se nalazi u postojećem zakonu, a koja neće postojati nakon usvajanja zakona o izmenama i dopunama, mnogo je bolje i jasnije definisana od uopštene, koju vi sada predlažete.

Vašim predlogom ćete omogućiti sve ono što sam pričao u raspravi u načelu i pojedinostima, odnosno, da ponovim ukratko, institut ćutanja uprave, odnosno situacije kada organ javne vlasti kome je zahtev upućen uopšte ne odgovori na zahtev tražioca, izlivi netrpeljivosti, odbijanja organa da postupa po sudskim odlukama itd., i to ne samo ovim članom zakona, nego i svim koje su poslanici SNS-a želeli da izmene, ali vi za to, nažalost, niste imali sluha.

U obrazloženju Vlade za odbijanje ovog amandmana stoji da je predložena nova tačka nepotrebna, jer je ta odredba već sadržana u postojećoj tački 12) člana 14. Predloga zakona, koja, radi javnosti, glasi – na bilo koji drugi način, suprotno odredbama ovog zakona, onemogućava ostvarivanje prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja (član 22. stav 1. tačka 6) itd.

Dakle, vi umesto jedno vrlo jasne definicije prekršaja dajete jednu uopštenu i, uglavnom, neprimenjivu odredbu zakona, koja neće doprineti kvalitetnom zakonskom rešenju. Iako je ovaj predlog zakona, u stvari, kopija, i to loša kopija, Predloga zakona koji je podnela Građanska inicijativa, to vam ne daje za pravo da bez sluha za javnost stavljate ovakav zakon na dnevni red Skupštine Republike Srbije.

Ponoviću ono što sam rekao i u raspravi u načelu, povucite zakon, napišite novi ili ga barem prepišite kako valja. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podnela Poslanička grupa SNS glasi – U članu 13. briše se stav 2. Predloga zakona, koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana, podatak se smatra tajnim ako je dokument u kome je sadržan podatak označen samo stepenom tajnosti“. Naravno, stav 3. postaje stav 2. ovog člana.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, sa obrazloženjem da se u određenim slučajevima kao izuzetak može prihvatiti da određeni dokument sadrži samo oznaku stepena tajnosti, ali ne i ostale elemente koji su predviđeni stavom 1. člana 13. Predloga zakona i da će se, u stvari, ovakva situacija urediti donošenjem podzakonskog akta.
Iako ovaj predlog zakona jasno definiše da se svaki dokument koji sadrži tajne podatke mora označiti oznakom stepena tajnosti, načinom prestanka tajnosti, podacima o ovlašćenom licu i podacima o organu javne vlasti, vi dopuštate sebi da ignorišete ovaj član, dakle, član 13. i to stavom 2, kojim član 13. potpuno gubi svoju upotrebljivost i smisao. Da bi postojala upotrebna vrednost ovog člana, predlažem da prihvatite amandman Srpske napredne stranke. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, amandman SNS-a se odnosi, kao i prethodni amandman, na periodičnu procenu tajnosti na osnovu koje se može izvršiti opoziv tajnosti. S obzirom na to da je za podatak sa oznakom „državna tajna“ Predlogom zakona predviđen period od deset godina, za „strogo poverljivo“ najmanje jednom u pet godina, za „poverljivo“ tri godine, za interne podatke jedna godina, mi smo predvideli ovim amandmanom period od pet, tri, dve i ovaj zadnji da ostane jedna.
Šta smo, u stvari, hteli da postignemo ovim amandmanom? Hteli smo praktično da povećamo transparentnost, omogućavanje demokratske civilne kontrole sektora bezbednosti, naravno, kroz smanjenje rokova za periodičnu procenu tajnosti utvrđenih u članu 22. Predloga zakona.
Vlada je praktično odbijanjem ovog i svih ovakvih amandmana pokazala da i dalje ima tendenciju obnavljanja centričnog poimanja bezbednosti, pogotovo što ovakav predlog zakona daje mogućnost državnim organima da praktično sve proglase tajnom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi se mi slažemo da zakon o tajnosti podataka predstavlja jedan od ključnih zakona koji nedostaju pravnom sistemu Republike Srbije. Naravno da bi ovakvim zakonom trebalo predvideti uređenje jedinstvenog sistema određivanja i zaštite tajnih podataka koji su od interesa za nacionalnu i javnu bezbednost Srbije.
Onda dolazimo do famoznog člana 64. Predloga zakona koji, radi jasnoće, moram pročitati: „Nadležni organ dužan je da od dana prijema popunjenog upitnika izvrši bezbednosnu proveru u sledećim rokovima: 1) do 30 dana, za osnovnu; 2) do 60 dana, za potpunu; 3) do 90 dana, za posebnu bezbednosnu proveru“. Neću ga, zbog vremena, čitati sasvim. Stav 4. kaže: „Ako se bezbednosna provera ne izvrši u rokovima utvrđenim u stavovima 1. i 2. ovog člana, smatra se da ne postoji bezbednosni rizik pristupa tajnim podacima podnosioca zahteva“.
Sad, da gledam to sa druge strane, zloupotrebe zakona su moguće i u slučaju zakonske odredbe o izdavanju odobrenja za uvid u podatke bez posebne provere podnosioca zahteva, jer bi se, zajedno sa drugim zakonskim odredbama, mogla ograničiti ovlašćenja onih koji imaju pravo na te dozvole.
S druge strane, stav 4. člana 64. bi mogao da dovede i do neverovatnog bezbednosnog propusta. Nadležnom organu ne treba dozvoliti mogućnost da ne izvrši bezbednosnu proveru, čime bi se stvorila obaveza, a ne kao u onom obrazloženju koje je dala Vlada, da se stvara obaveza na taj način što on ne mora da izvrši obavezu. Malo mi je nelogično to što piše u obrazloženju Vlade i u ovom predlogu zakona, jer može da se pojavi mogućnost da lice koje vrši proveru, recimo, bude na bolovanju i da niko drugi ne preuzme obavezu bezbednosne provere, pa samim tim ni odgovornost.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, moram da se vratim na član 95, s obzirom na to da ste ga onako brzo pretrčali, ne dajući mi priliku da se javim. Amandman koji je podnela Poslanička grupa Napred Srbijo - SNS odnosi se na centralni registar tajnih podataka. Ovo je još jedan pokazatelj da ministar, gospođo predsednice, mora biti prisutan, jer amandman je prihvaćen, ali vi to niste rekli. Radi se o amandmanu na član 95.

To vi niste rekli, pa je ostalo nedorečeno, s tim da sam morao to da kažem. Hvala.

Dame i gospodo, narodni poslanici, zakon o ravnopravnosti polova je jedan neophodan i izuzetno bitan zakon iz seta diskriminatornih zakona, kojim će se kompletirati antidiskriminativni zakoni u Srbiji. Kao takav, morao bi biti usklađen s opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim sporazumima RS i Ustavom Republike Srbije, koji jemči ravnopravnost polova, što većim delom i jeste, ali ne i sasvim.
Ovaj zakon je na dnevnom redu Parlamenta Srbije iz četvrtog pokušaja i nije zaslužio, niti je oblast koju on pokriva nebitna, da bude ovako konfuzan, nepotpun i usvojen reda radi, i to 30 godina od usvajanja Konvencije o uklanjanju svih oblika diskriminacije žena. Ne kasnimo za svetom mnogo, nekih 30 godina, a, bogami, za zemljama u okruženju, takođe.
Primera radi, BiH je 2003. godine usvojila ovakav zakon na parlamentarnoj skupštini BiH, a čak i parlament, da ne ulazim u – to postojeće ili nepostojeće države itd., parlament Kosova je usvojio ovakav zakon 2004. godine. To u njihovom slučaju možda ništa ne znači, ali se plašim da usvajanjem ovakvog zakona neće značiti ništa ni u Srbiji.
S druge strane, konfuznost zakona i loša formulacija nisu čudo, jer me ovakav zakon podseća na Vladu RS, koja je, takođe, konfuzna. Broj od 101 amandmana, bar koliko sam izbrojao, ne znam da li sam uspeo sve da ih prebrojim, da ih sve poređam kako treba, od toga, čak, 30-ak amandmana iz stranaka vladajuće grupacije, na predloženih 57 članova, od koliko se zakon sastoji, najbolje govori o kvalitetu Predloga zakona i mišljenju narodnih poslanika o njemu.
Zakon o ravnopravnosti polova mora biti primenjiv. Kao što sam rekao, mora biti u skladu s evropskim i svetskim standardima. Pre svega, mora biti usklađen sa drugim zakonima RS, počev od Zakona protiv diskriminacije, što u slučaju predloženog teksta zakona nije slučaj.
Osnovna zamerka koja se provlači kroz ceo zakon, neodređenost i neobaveznost zakona, jesu formulacije tipa „treba da nastoji“, a ne „dužan je“. Time se ostavlja mogućnost subjektima da ignorišu pojedine članove zakona, ili čak ceo zakon, što pokazuje da ne postoji politička volja Vlade za primenu tog zakona, da ne postoji svest o potrebi uvođenja principa, politike i mera koje se donose i sprovode u sistemska rešenja i njihovo sprovođenje, već da se zakon donosi zbog ispunjavanja kriterijuma EU, a ne zbog potrebe ili želje Vlade da se uvede ravnopravnost polova.
Sada je 20 časova i 38 minuta. Ovaj snimak će ići negde oko pola tri, tri ujutru. Ministar nije prisutan. Toliko o mišljenju Vlade o važnosti ovog zakona.
Što se tiče samog zakona, ako ga detaljno analiziramo, videćemo da su tek pojedini članovi zakona adekvatni temi na koju se odnose. Ako krenemo od člana 1, zamerka je da član 1. ne daje definiciju ravnopravnosti kao pojma koji se odnosi na ceo zakon, već postoji uopštena formulacija kojom se uređuje stvaranje jednakih mogućnosti. Zatim, u članu 2, koji garantuje poštovanje međunarodnih standarda i ustavno jemstvo, izostala je obaveza države da redovno izveštava međunarodna tela o ostvarivanju ravnopravnosti polova, što bi se moglo tumačiti kao sloboda države da nepotpuno i nedosledno poštuje obaveze preuzete potpisivanjem međunarodnih ugovora i konvencija.
Primer bi bila Konvencija o uklanjanju svih oblika diskriminacije žena i 2006. godina, kada je podnet inicijalni izveštaj za državu Srbiju u periodu od 1992. do 2006. godine, u kome se navodi da Srbija nije izveštavala o uklanjanju oblika diskriminacije više od 10 godina.
Vrlo sporan je i član 4, u kome se definicija diskriminacije razlikuje od definicije date u Zakonu o zabrani diskriminacije. Istina, ne radi se o nekim velikim razlikama, ali je, u svakom slučaju, definicija u Predlogu zakona o zabrani diskriminacije jasnija. U ovom je mnogo lošija, da ne kažem nesretnija.
Primer: stav 3. člana 4. predstavlja lošu interpretaciju člana 8. Zakona o zabrani diskriminacije, koji reguliše povredu načela jednakih prava i obaveza. S obzirom na to da je napisan vrlo uopšteno, neophodno ga je bilo uskladiti sa Zakonom o zabrani diskriminacije, iz razloga što ovaj zakon jasnije definiše povredu načela prava i sloboda, ili nametanja obaveza, jer kaže da se neopravdanim uskraćivanjem prava i sloboda ne uskraćuje ili nameće drugom licu ili grupi lica u sličnoj situaciji, ako su cilj i posledica preduzetih mera neopravdani i kao ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.
U članu 4. Predloga zakona o ravnopravnosti polova, u stavu 3, stoji da se pod neopravdanim razlikovanjem, isključivanjem, ograničavanjem i postupanjem, ili drugim preduzetim merama, u smislu ovog zakona, naročito smatra – ako preduzeta mera nije opravdana zakonitim ili legitimnim ciljem, to je tačka 1.
Sada bih voleo da mi neko od vas objasni kakva je to zakonita i legitimna diskriminacija? Meni taj pojam uopšte nije jasan. Da li diskriminacija može biti legitimna zakonito i da li se u tom slučaju naziva diskriminacijom? Može, po vašoj definiciji.
Ono što je potpuno neverovatno, jeste član 11, koji određuje obavezu poslodavca da obezbedi jednake mogućnosti i tretman za sve zaposlene, bez obzira na pol.
Ovo ne bi bio problem da nije definicije poslodavca u članu 10. stav 1. tačka 8), koja kaže da je poslodavac pravno ili fizičko lice koje zapošljava, odnosno radno angažuje jedno ili više lica, osim organa javne vlasti.
Šta ovo znači? Da li ovo znači da ovaj zakon nameće obaveze privatnim poslodavcima, dok organi javne vlasti nemaju obaveze po njemu? Imaju obaveze, ali zašto to u zakonu stoji drugačije? U Predlogu zakona je to drugačije. To stoji u čl. 10. i 11. ovog zakona. Ne znam kakvo je obrazloženje, ali tako piše.
Da li to znači da određeni zakoni ne važe za državu i organe javne uprave, a, s druge strane, da li to znači da zaposleni u organima javne vlasti ostaju bez garancije jednakih mogućnosti i tretmana, bez obzira na pol?
Postavlja se pitanje – iz kog razloga se nameću mnogobrojne obaveze privatnim poslodavcima, a da pri tom ista pravila ne važe za državu?
Ako pogledamo član 13. Predloga zakona, u kome stoji da je poslodavac koji ima u radnom odnosu više od 500, vi ste prihvatili amandman u kome stoji 50, zaposlenih na neodređeno vreme, dužan da usvoji plan mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zastupljenosti polova za svaku kalendarsku godinu, a najkasnije do 31. januara, onda dolazimo do činjenice da će se ovakva odredba odnositi, dobro, u onom slučaju bi bilo na mali broj preduzeća, sada, na dosta veći broj, ali su to preduzeća koja neće morati poštovati ovaj zakon, jer zašto bi ga, na kraju krajeva, poštovali, ako za državu, kao najvećeg poslodavca, ovaj zakon ne važi? Koji je smisao usvajanja ovog zakona?
Da bi Vlada mogla da opravda ove besmislice, pobrinuo se član 14, odnosno Vlada, pisanjem člana 14, koji se odnosi na organe javne vlasti u pogledu zastupljenosti manje zastupljenog pola, i to najmanje od 30% u svakoj organizacionoj jedinici, na rukovodećim mestima i u organima upravljanja i nadzora. Problem je što ta formulacija nije postavljena kao obaveza, jer stoji: „treba da nastoje“, a ne: „dužni su“.
Što se tiče člana 15, u kojem stoji da prilikom javnog oglašavanja poslova i uslova za njihovo obavljanje i odlučivanja o izboru lica koja traže zaposlenje radi zasnivanja radnog odnosa ili drugog vida radnog angažovanja, nije dozvoljeno pravljenje razlike po polu, nije precizirano na koga se to odnosi. Jasno je, u stvari, da se odnosi na privatne preduzetnike, a ne na državu.
Posebno je neophodno da država, odnosno njeni organi, budu obavezni da prilikom javnog oglašavanja poslova, zasnivanja radnog odnosa i radnog angažovanja, poštuju pravila zabrane diskriminacije po polu, kako bi država bila ta koja daje pozitivan primer u primeni zakona, a ne da organi javne vlasti budu izuzeti, ili država sama.
Sada biste rekli da nije tako, međutim, član 54, iz kaznenih mera, vrlo jasno kaže – novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj poslodavac sa svojstvom pravnog lica ako, tačka 4), prilikom javnog oglašavanja poslova, uslova za njihovo obavljanje i odlučivanja o izboru lica radi zasnivanja radnog odnosa ili drugog vida radnog angažovanja, napravi razliku po polu. Odnosi se na član 15. Međutim, opet se vraćamo na onu definiciju poslodavca, gde je poslodavac svako pravno i fizičko lice, osim organa javne vlasti.
Na veći deo članova između 15. i 41. ima manjih zamerki, ne na sve, naravno, ali o njima ću u raspravi u pojedinostima.
Sada dolazim do člana 41. Iz kog razloga smatram da je član 41. besmislen u ovakvom obliku? Mislim da je vrlo loše napisan, a sada ću vam obrazložiti zašto. Član 41. kaže – informacije putem sredstava javnog informisanja ne smeju sadržavati, niti podsticati diskriminaciju zasnovanu na polu. Ovo je u redu.
Međutim, stav 2. kaže – odredbe stava 1. ovog člana odnose se i na sve vidove reklama i propagandnog materijala.
Ova odredba je vrlo diskutabilna u tumačenju ravnopravnosti ili diskriminacije. Da to vrlo plastično sada objasnim. Da li to, recimo, znači, pošto mi je gospođa koja je prethodni govornik bila dala jednu lepu ideju kakav bi primer mogao da upotrebim, da je u svim reklamama za deterdžente, koje, naravno, u najvećem broju reklamiraju žene, možda u nekom procentu 99%, ako nije i 100%, to diskriminacija?
Da li, recimo, bilo koji muškarac, ako smatra da je diskriminisan time što nije dobio posao reklamiranja deterdženta, ima pravo da pokrene postupak pred nadležnim sudom protiv marketinške agencije ili sredstava informisanja, u skladu s članom 15, odnosno članom 54. ovog zakona?
Znam da nije ovo bio cilj ove odredbe, ali ona se na taj način može tumačiti.
Baš vam je to bio cilj? Može? Znam da može, ali da li je to bio cilj ove odredbe, ili je to trebalo bolje pojasniti?
Znači, ako ja želim da reklamiram deterdžent, ja sam diskriminisan jer je primljena žena, pošto svaki normalan poslodavac, odnosno vlasnik marketinške agencije, neće smatrati da ću ga ja dolično prezentovati, mislim, taj deterdžent. Takvo je moje viđenje, možda se vi ne slažete sa mnom.
Stav 3 – sredstva javnog informisanja dužna su da kroz svoje programe razvijaju svest o ravnopravnosti zasnovanoj na polu, kao i da preduzimaju odgovarajuće mere radi izmene društvenih i kulturnih obrazaca, običaja i svake druge prakse, koji uslovljavaju stereotipe, predrasude i diskriminaciju utemeljenu na ideji o podređenosti, odnosno nadređenosti određenog pola.
Ova odredba je dobro zamišljena, ali tu ne postoji mehanizam kontrole koji bi predvideo ovakve obaveze. Ovim zakonom, naravno, nije ni predviđeno telo koje će se brinuti o njegovom poštovanju, pa se može pretpostaviti da će mediji isključivo na dobrovoljnoj osnovi poštovati ovaj zakon. Da li postoji drugi mehanizam, ili će dobrovoljno? Znači, može, a i ne mora. U ovom zakonu sve može, a ne mora.
Ono što je veliki propust zakonopisca jeste nepostojanje mehanizama za zaštitu ravnopravnosti polova na svim nivoima, počev od lokalnih samouprava, zaključno sa Vladom Republike Srbije, što bi se moglo protumačiti neiskrenošću ili, u najboljem slučaju, nezainteresovanošću države za realan problem. I sama Vlada priznaje problem, i to osnivanjem Saveta za ravnopravnost polova, i zalaže se, ali izgleda samo deklarativno, kako stoji u obrazloženju razloga za donošenje zakona, za stvaranje odgovornog normativnog okvira.
Mislim da ćete se složiti, ako ništa drugo, barem ženski deo Skupštine, da ovaj zakon i oblast na koju se zakon odnosi zaslužuju mnogo ozbiljniji pristup. Da ponovim, ovo je četvrti put da je ovaj predlog zakona o ravnopravnosti polova u proceduri, i dalje jednako nepotpun i u velikoj meri neadekvatan za jedan antidiskriminacioni zakon, koji bi, u stvari, trebalo da bude ''krovni'' zakon.
Moj predlog je da ga povučete iz procedure, neka bude i peti put pred nama ako treba, ali bi bilo bolje ne da ispravite ovaj, nego da napišete novi, neki koji bi se primenjivao, jer za ovakav zakon poslanici SNS-a ne da ne žele, nego ne mogu da glasaju, jer zakon je loš dokle god u njemu stoji da sve može, a ne mora. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, važeći Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja će, nažalost, biti samo još jedan u nizu zakona koji se uglavnom nisu primenjivali. Iz kog razloga?
Pokušaj novinara, nevladinih organizacija ili građana da dobiju informaciju na osnovu Zakona često nailazi na zid ćutanja od strane nosilaca javnih ovlašćenja, pa čak i na izlive netrpeljivosti nekih funkcionera, ministara, da to svedemo i na nivo lokalne samouprave, svakako i predsednika opština, načelnika opštinskih uprava itd. Svakako da je najveće neznanje i needukovanost u tome da se Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja odnosi i na informacije kojima oni raspolažu, odnosno svi ti organi koje sam naveo, pa čak i mnogo više nosilaca, pogotovo lokalnih organa vlasti, ali i njihova odbojnost prema ovakvom zakonu.
Nije jedini posao Vlade, odnosno Skupštine da donosi određena zakonska akta i da se na tome završi, već i da se stara o njihovom sprovođenju, i to je ono u čemu je ova najviše i podbacila. Izglasavanje dve, tri ili četiri stotine zakona godišnje ne čini jednu vladu uspešnom, već staranje o pravilnoj, adekvatnoj primeni tih zakona.
Žao mi je što smo usvojili jedan zakon, odnosno usvojio je parlament u nekom prethodnom sazivu, a taj zakon, zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, nije sproveden kako treba. Sada imamo izmene i dopune tog zakona. Bojim se da će se završiti na tome, da će situacija ostati kakva je i bila, nepromenjena. Sloboda pristupa informacijama od javnog značaja i Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja predstavlja jedan od važnih indikatora demokratizacije društva i preduslov za ostvarivanje drugih ljudskih prava, kao što su sloboda medija, sloboda mišljenja i pravo na učešće u vršenju javnih poslova.
Slobodan pristup informacijama predstavlja i efikasno sredstvo nadzora rada organa javne vlasti i sredstvo za podizanje nivoa njihove odgovornosti pred građanima. Posredstvom slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja podstiče se i veće učešće građana u političkim procesima i uspostavlja značajan mehanizam u suzbijanju korupcije. Verujem da se slažete s ovim. Žao mi je što niste odradili posao kako treba.
Podizanje nivoa javnosti u radu organa vlasti u direktnoj je pozitivnoj koleraciji sa kvalitetnim rezultatima u borbi protiv korupcije.
Štaviše, sloboda pristupa informacijama podrazumeva i mnogo više od obaveze vlasti da se korektno odnosi prema zahtevima za pristup informacijama, a posebno o javnom novcu, što podrazumeva i obavezu vlasti da što više informacija učini dostupnim, odnosno da ih javno objavljuje ne čekajući da to neko od građana, novinara zatraži.
Od tog neprimenjivanog zakona dolazimo do zakona o izmenama i dopunama istog zakona, koji bi bio više nego dobrodošao da nije problematičniji i lošiji od samog važećeg zakona. Deo ovog zakona je, da se razumemo, vrlo dobar. Možda nije karakteristično za poslanike opozicije da barem deo zakona hvale, ali deo zakona jeste dobar, za razliku od pojedinih članova zakona koji umesto da obezbeđuju i učvršćuju pravo na slobodan pristup informacijama, to pravo smanjuju i ograničavaju. Mislim da je još drastičniji primer u zakonu o tajnosti podataka, ali o njemu ću nešto malo kasnije.
Ono što mi najviše smeta kod ove vlade je uporno ignorisanje građanske inicijative. Pretpostavljam da znate na šta mislim, a ako ne znate, da vas podsetim: kao što je javnosti poznato, 2007. godine je radna grupa Koalicije za slobodan pristup informacijama, koju su činili predstavnici Centra za unapređivanje pravnih studija, Komiteta pravnika za ljudska prava i kancelarije Poverenika za slobodan pristup informacijama, sačinila tekst budućeg predloga zakona, zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama.
Nakon toga, kao što vam je poznato, a verujem da većina poslanika to zna i zna kada je taj predlog zakona stigao u proceduru, odnosno kada je predat Narodnoj skupštini, nevladine organizacije, inicijativa građana itd. skupili su 35.870 potpisa građana u prilog ovom zakonu i na taj način formalno su pokrenuli građansku inicijativu za usvajanje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Nažalost, do današnjeg dana ovaj legitimni predlog zakona nije našao svoje mesto na dnevnom redu zasedanja, iako je Skupština imala obavezu da to uradi.
S druge strane, umesto tog građanskog predloga koji je stigao 2007. godine, čekali smo tri godine na ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona, da bismo sada dobili predlog od vašeg ministarstva, gospođo ministre, koji se razlikuje u nekih 10%, možda, od zakona koji je predala grupa građana, odnosno građanska inicijativa. Ovaj parlament je bio, u svakom slučaju, u obavezi da razmatra ono što je stiglo 2007. godine, a ne da jedan dobar deo tog zakona prepišete, a sve što vam ne odgovara da promenite kako vama odgovara.
Što se tiče zakona o tajnosti podataka, osvrnuću se i na njega. On predstavlja jedan od ključnih zakona koji nedostaju u pravnom sistemu Republike Srbije. On je takođe trebalo da bude davno usvojen. Nažalost, nije.
Ovim zakonom bi trebalo da se predvidi uređenje jedinstvenog sistema određivanja i zaštite tajnih podataka koji su od interesa za nacionalnu i javnu bezbednost Srbije.
Nažalost, ovaj zakon je neophodan, ali je i on loš. On je čak dosta lošiji od ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona.
Njega je prethodno potrebno harmonizovati sa ostalim pravnim aktima, a pre svega sa najvišim pravnim aktom tj. Ustavom, kako ne bismo došli u situaciju da pojedine odredbe ovog zakona narušavaju čitav pravni sistem Srbije.
Ključni problemi ovog zakona, koji izazivaju najviše polemike, vezani su za nedostatke i nedoslednosti koji su očigledni u ovom predlogu zakona.
Neke od odredaba ovog zakona snižavaju institucionalni nivo zaštite ljudskih prava. Takođe, predloženi mehanizam nadzora za primenu zakona nije adekvatno rešenje iz razloga što Savet za nacionalnu bezbednost nije državni organ, nego predstavlja stručnu službu Vlade, koja ne bi trebalo da vrši nadzor.
Nažalost, Predlogom zakona se šire i jačaju ovlašćenja izvršne vlasti na uštrb zakonodavne i sudske vlasti, kao i nadzora nezavisnih državnih institucija i ograničava se njihov pristup tajnim podacima, čime se u stvari sužava njihova, čini mi se, ustavna uloga. Kada sam rekao nezavisne državne institucije mislio sam na Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja.
Da nevolja bude veća, on predstavlja tendenciju obnavljanja državocentričnog poimanja bezbednosti, čime će se svesno ili nesvesno koncentrisati vlast u rukama manjeg broja ljudi, što nije dobro, jer mislim da ovim zakonom izvršna vlast dobija veća ovlašćenja nego što bi trebalo i nego što je to slučaj u nekim demokratski uređenijim državama nego što je država Srbija.
Zakon o tajnosti podataka uvodi odobrenje za pristup tajnim podacima i njihovo korišćenje.
Pri tom, izuzima iz zakona određene institucije, poput Državne revizorske institucije, Agencije za borbu protiv korupcije, koje po zakonu imaju ovlašćenje da pristupe poverljivim informacijama iz svoje nadležnosti.
Kada sam već kod Agencije za borbu protiv korupcije, sporno rešenje koje se odnosi na Agenciju za borbu protiv korupcije jeste ono kojim se narušava princip podele vlasti i odnos između državnih organa i različitih organa vlasti, te samim tim posebno otežava ili čak onemogućava ostvarivanje poslova iz nadležnosti kontrolnih antikorupcijskih tela koja su obrazovana kao samostalni i nezavisni državni organi.
Predlogom zakona o tajnim podacima koji je Vlada RS dostavila Narodnoj skupštini na usvajanje oduzima se delimično postojeće ovlašćenje Zaštitniku građana ili, kako se to popularno zove, ombudsmanu i Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti da nesmetano pristupe svim podacima i da ustanove da li državne službe i državni službenici krše zagarantovana ljudska prava i slobode, odnosno rade pravilno i zakonito.
Najočigledniji primer bi bila dva člana ovog zakona, član 38. Predloga zakona koji nezavisnim kontrolnim telima, Zaštitniku građana i Povereniku za informacije od javnog značaja, otežava funkcionisanje i ostvarivanje nadležnosti jer se pristup tajnim podacima omogućava uz odobrenje nadležnog organa.
Agencija za borbu protiv korupcije, Uprava za javne nabavke i Državna revizorska institucija nisu uopšte obuhvaćene ovom odredbom, te im nije data mogućnost ni da uz odobrenje nadležnog organa imaju pristup podacima označenim kao tajni podaci.
Ako pođemo od principa da ovaj zakon podrazumeva da svako ko obavlja državne poslove ima pravo da zna tajne podatke koji su iz njegove nadležnosti, a to bi svakako trebao da bude jedan od osnovnih razloga za postojanje ovakvog zakona, stižemo i do tog člana 40. koji sam malopre pomenuo, koji pravi izuzetak od ovog principa. Ovim članom se izuzetno ograničava pristup tajnim podacima Zaštitniku građana i Povereniku za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Ova odredba nije u skladu ni sa zakonima koji regulišu nadležnosti nezavisnih državnih institucija, kao ni sa Ustavom RS kao najvišim pravnim aktom.
Ovakva rešenja u zakonu su u direktnoj suprotnosti sa rešenjem sadržanim u članu 25. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, kojim je utvrđena obaveza državnih organa da, na zahtev Agencije za borbu protiv korupcije, dostave sva dokumenta i informacije koje su potrebne za obavljanje poslova iz nadležnosti Agencije za borbu protiv korupcije. Dostava podataka, dokumenata i informacija nije uslovljena stepenom tajnosti, kao ni bilo kakvom drugačijom klasifikacijom.
Prema važećem Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Poverenik za informacije od javnog značaja ima pravo uvida u svaki dokument, svaki nosač informacija, bez ograničenja. To ovlašćenje Poverenika je nužno da bi on obavljao svoju funkciju i to ne bi smelo, što se nalazi u zakonu, da podleže ničijoj saglasnosti, da li će neko njemu da odbori ili neće da odobri. U dosadašnjoj praksi niko nije doveo tako nešto u pitanje, a verujem da će nakon usvajanja ovog zakona to biti vrlo problematično.
Ili možda mislite da Poverenik ima previše posla pa ste rešili da mu na taj način olakšate, pošto čovek možda nema dovoljno prostora, dovoljno ljudi za obavljanje svog posla onako kako bi trebalo, pa ćete na taj način što mu nećete dati informaciju olakšati njegov posao?
Prema ovom predlogu zakona, Poverenik više nema pristupa ni jednom jedinom dokumentu koji nosi oznaku poverljivosti. Umesto toga, on ima pravo na odobrenje, šta god to značilo. Znamo kako je do sada u državi Srbiji korišćeno to pravo na odobrenje, za koje ja smatram da je vrlo sporno i koje mu samim tim u određenim slučajevima može biti uskraćeno. Verujem, na osnovu nekih ranijih primera, da će funkcioneri to obilato koristiti. Ne samo funkcioneri, nego i agencije itd.
Da vas podsetim šta piše u Ustavu Republike Srbije, u članu 20. stav 2. koji garantuje da se dostignuti nivo ljudskih prava ne može smanjivati. Tako stoji. Šta biste vi rekli, gospođo ministre, da li ovaj zakon ograničava to pravo na slobodu? Ako su ovlašćenja Poverenika utvrđena Zakonom o slobodnom pristupu informacijama, to nisu nikakva lična ovlašćenja samog Poverenika, to su ovlašćenja organa ustanovljenog da bi štitio ljudska prava. Verujem da se u vezi s tim slažemo. Ali, očigledno je ograničavanje ovlašćenja u ovakvom Predlogu zakona.
Predlog zakona o tajnosti podataka će umesto rešenja doneti mnogobrojne probleme. U toj oblasti biće od njega više štete nego koristi. Zakon ne zadovoljava potrebe unutrašnjeg pravnog poretka. Bilo bi najbolje da se povuče iz procedure dok se njegove odredbe ne formalizuju i uklope u pravni sistem. Bolje rečeno, barem dok se veći deo ovog zakona ne napiše ponovo.
Zloupotrebe zakona su moguće, naravno, i u slučaju zakonske odredbe o izdavanju odobrenja za uvid u podatke bez posebne provere podnosioca zahteva, jer bi se, zajedno sa drugim zakonskim odredbama, mogla ograničiti ovlašćenja onih koji imaju prava na te dozvole.
Na kraju, posle svih kritika koje je u javnosti doživeo Predlog zakona o tajnosti podataka, povlačenja Predloga zakona iz procedure u avgustu ove godine (znate i sami da nije stigao na dnevni red za glasanje, nije glasano o njemu), Ministarstvo pravde je obećalo da će ovaj zakon izmeniti, a Vlada Srbije ga ponovo dostavlja republičkom parlamentu u onom izvornom, nepromenjenom obliku.
Ja ne znam, gospođo ministre, da li ste ga menjali, ali u odnosu na ono što sam prvobitno dobio ne sećam se da smo dobili drugi Predlog zakona, sa izmenama. Ja ga nisam imao ispred sebe. Znate i sami da ste puštanjem ovakvog zakonskog predloga u skupštinsku proceduru izazvali veliko negodovanje stručne javnosti. Verujem da ni sada neće biti drugačije. Kao što sam rekao, takav predlog zakona koji ste vi naknadno dostavili ja nisam dobio; raspitao sam se kod kolega da li smo dobili, da li možda samo ja nisam video...
Amandmani su, gospođo ministre, nešto drugo; oni mogu da budu usvojeni i ne moraju da budu usvojeni. Kada naknadno dostavite amandman dajete parlamentu priliku da ga jednostavno ne usvoji. Za mene, dokle god se taj amandman ne nađe na dnevnom redu, dok ga ja ne vidim, a nisam ga video, priznajem, Predlog zakona je onakav kakav ste vi dostavili. Amandmani su nešto drugo, je li tako?
Da vas konkretno podsetim na sve manjkavosti. Ne znam da li ste ih rešili tim amandmanima za koje kažete da ste ih dostavili, pošto stvarno nisam imao priliku da ih vidim. Podsetio bih vas na sporne odredbe Predloga zakona o tajnosti podataka. Prvi konkretan problem je ograničenje ovlašćenja Poverenika za informacije i Zaštitnika građana da pristupe tajnim podacima. Naravno, to sam sve pričao, ali ću sada vama ukratko i sažeto reći, čisto da vas podsetim, a to je: nepostojanje kontrole i mogućnost da se praktično sve proglasi tajnom (to podseća na neka stara vremena, nažalost); pravo zapošljavanja po jednog „bezbednjaka“ u svakom organu vlasti. Ne mislim da je to neophodno, s obzirom na to da se samo, kako vidim, otvara potencijalnih tri-četiri hiljade radnih mesta, naravno za politički podobne, stručno nebitne, ali stranački svakako opredeljene ljude.
Ono što mi jako smeta jesu te simbolične kazne od 5.000 do 50.000 dinara za lica koja ne postupe po ovom zakonu. Znači, prostim rečnikom rečeno, svi „bezbednjaci“ rizikuju kaznu od 5.000 dinara ako ne dostave podatke. To je stvarno simbolično i toliko je beznačajno da mu je jednostavno jeftinije da plati nego nešto da da; ako mu se ne sviđa ili ako ne želi da da neka dokumenta, on će jednostavno platiti 5.000 i završiti priču.
Ovaj zakon smanjuje dostignuti nivo ljudskih prava i sloboda, i, što je još lošije, u suprotnosti je sa Ustavom, Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima, Zakonom o ombudsmanu, Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Stoga vam predlažem... Ponavljam još jednom, nisam video amandmane i ne mora da znači da će biti usvojeni. Jesu li usvojeni? Vlada ih je usvojila, ali nisam video šta piše u tim amandmanima. Dobro, da ne ulazimo u polemiku, opomenuće me gospođa predsedavajuća. Svakako bih vam predložio da povučete ovaj zakon iz procedure i da ga konačno napišete kako treba.
S druge strane, nikada mi neće biti jasno to da Vlada sama podnosi amandmane na svoje predloge zakona, čime priznaje da ti zakoni ne valjaju. Svakako je bolje za Vladu da te zakone povuče iz procedure, napiše ih ponovo i onda ih dostavi Narodnoj skupštini na usvajanje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovaj član 9, na koji je poslanička grupa SNS podnela amandman, još jedan je od pokazatelja da je ovaj zakon neprecizan, nedorečen i da se niste preterano osvrtali na struku. Ono što meni najviše smeta u ovom zakonu je uporno izbegavanje srpske tradicije.
Gospodine ministre, da li je u srpskoj istoriji zaista sve tako loše da uvek i u svakom slučaju treba to promeniti?
Član 9. je vrlo loš. Predvideli ste da ima samo tri medalje: Medalja za hrabrost, Medalja za zasluge i Medalja zasluga za odbranu i bezbednost. Poslanici SNS su predvideli mnogo više, i Obilićevu medalju, u amandmanu na član 8, i Karađorđevu zvezdu sa mačevima.
Da vas podsetim šta je u stvari srpska istorija, izgleda da ću morati, i ko je sve to poštovao srpsku istoriju, za razliku od vas.
Još 1901. godine je ustanovljena Karađorđeva zvezda, na stogodišnjicu Prvog srpskog ustanka. Dokaz da su neke druge vlasti, mada nisu bile dobre po Srbiju, poštovale ova obeležja jeste i sama Karađorđeva zvezda, koja je bila izuzetno poštovana i u doba komunista, u vreme SFRJ, da biste vi to sada izbacili, dodali neke medalje itd.
Da vas podsetim da predsednik Tadić za pet godina mandata nije dodelio nijednu. Verujem da je bilo zaslužnih građana, da je bilo prilike da se dodeli, ali on to nije smatrao za potrebno. Slažem se da je to nekada u istoriji zloupotrebljavano, pa su se delile i šakom i kapom, ali bi to u svakom slučaju trebalo promeniti.
Ono što mi takođe smeta u ovom zakonu, a i u svakom zakonu koji piše ova vlada, jeste da se uvek nešto određuje nekim naknadnim, dopunskim tekstovima, pravilnicima itd., a nikada nije predviđeno zakonom.
Čak bih se dobrim delom složio s amandmanom narodnog poslanika Saše Dujovića, koji je u svakom slučaju bolji od vašeg predloga zakona, koji takođe niste prihvatili iako je on poslanik vladajuće stranke. Iako je njegov, istina, siromašniji za sadržaj od našeg, mislim da bi ipak trebalo malo da se ...

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, amandman koji sam podneo u ime poslaničke grupe SNS se takođe odnosi na član 11. stav 1. tačka 5), ali nije toliko radikalan kao prethodni, odnosno ne predviđa brisanje predloženog stava odnosno tačke, nego predviđa zamenu reči „daje prethodnu saglasnost“ rečima „daje  mišljenje“, odnosi se na izbor direktora u ustanovama predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja.
Dakle, ajde da ponovimo, ako u članu 11. tačka 1) nacionalni savet daje mišljenje o predloženim kandidatima za članove upravnog odnosno školskog odbora, u tački 2) predlaže da članove upravnog odnosno školskog odbora, 3) daje mišljenje o kandidatu, 4) daje mišljenje o postupku razrešenja direktora, 5) to je ta koja treba da se promeni, pa zatim stav 2. tačka 1) kaže - predlaže jednog člana i daje mišljenje, pa tačka 2) - daje mišljenje, pa tačka 3) - daje mišljenje, pa tačka 4) - daje mišljenje.
Uopšte ne vidim zašto bi morao da da saglasnost na izbor direktora. Zašto bi se uopšte nacionalnom savetu davalo takoreći pravo veta na izbor direktora? Vi krećete od pretpostavke, u stvari, da pripadnost manjinama neophodno mora značiti i veću obrazovanost od pripadnike većine?
Kakve sve ovo hipotetičke situacije možemo da imamo? Dakle, možemo ovako, prva hipotetička situacija - dva kandidata za direktora ustanove, iz različitih grupa manjina, savet, vrlo je verovatno da neće ni doneti odluku, jer će naravno svako želeti da bude njegov kandidat, odnosno iz njegove grupe manjina; ili recimo druga, šta ćemo ako bude kandidat pripadnik većinskog naroda, koji ima veću stručnost, ali naravno nacionalni savet ne dozvoljava, jer bože moj, nije pripadnik manjine. Znači, možemo imati i takvu situaciju.
S druge strane, da li je na kraju krajeva neophodno da ovaj parlament usvoji zakon koji će štititi sve građane Republike Srbije, a više od štetočinske Vlade, koja donosi ovakve zakone, nego ovakav zakon, kakav jeste? Mislim da diskriminacija manjina u Srbiji inače ne postoji.
Svi imamo jednaka prava na otkaze, svi jednako loše živimo, i pripadnici manjina i pripadnici većina, zahvaljujući ovoj vladi, zahvaljujući njenoj politici, i zato mislim da postoji diskriminacija Vlade, ali prema svim građanima, ne prema manjinama. Mislim da lična diskriminacija ne postoji. Verujem da bi nam, u svakom slučaju, ovaj zakon bio neophodniji od ovog koji je pred nama.
S druge strane, gospodine ministre, imate situaciju Vojvodini, ja sam iz Vojvodine, dolazim iz Novog Bečeja, da recimo devojka koja primera radi završi srednju školu, barem u Novom Bečeju ili Starom Bečeju, odnosno Bečeju kako mi popularno zovemo Stari Bečej, koja završi srednju trgovačku školu, ne zato što je pripadnik većinskog naroda, ne može da dobije posao u svojoj struci trgovini zato što ne poznaje mađarski jezik. Primera radi, jer iz takve sredine dolazim. Verovatno je takav slučaj i sa rumunskim jezikom oko Vršca, sa bugarskim negde dole. Šta je to? To je onda neka obrnuta diskriminacija prema većini?
Zašto uporno potenciramo prava manjina kada ona uopšte nisu ugrožena? Može da priča šta ko hoće ovde, prava manjina nisu ugrožena.
Prema tome, zašto bi postojalo pravo veta nacionalnog saveta na izbor direktora i to je u osnovi amandman koji sam podneo. Nadam se da ćete ga prihvatiti takvog kakav je.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovim amandmanom je predviđeno brisanje člana 12. zakona koji se tiče osnivanja republičke stambene agencije, uz obrazloženje da ne treba zakon, odnosno razvoj socijalnog stanovanja da bude opravdanje za izmišljanje novog državnog organa.
Obrazloženje Vlade o odbijanju amandmana nam govori da osoba koja je pisala ovo obrazloženje nije uložila čak ni toliko truda da pročita do kraja obrazloženje koje sam napisao uz amandman ili da shvati da su amandmani koleginice Budimirović i moj povezani.
Obrazloženje Vlade glasi da se amandman ne prihvata iz razloga jer se obrazloženje amandmana ne odnosi na član 12. kojim se uređuju poslovi agencije, već na član 11. o njenom osnivanju, što je navedeno u obrazloženju za neprihvatanje amandmana 19, ali to toliko nije i bitno.
Ovde je potpuno jasno da je moj amandman logičan sled nakon amandmana koji je podnela koleginica Jelena Budimirović na član 11. i to takođe znači da jasno i nedvosmisleno ovim obrazloženjem je neko potvrdio da amandman nije ni pročitao ili barem da nije pročitao obrazloženje.
Da pojasnim amandman. Za sprovođenje ovog zakona potrebna su posebna finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije i to za osnivanje i početak rada republičke agencije za stanovanje. To su neka sredstva u visini od oko 12,5 miliona dinara, što podrazumeva plate, naknade zaposlenih, nabavka osnovnih sredstava, potrošnog materijala, tekućih popravki i službenih putovanja i drugih troškova.
Gospodine ministre, ova državna administracija ne može da poziva građane na mere štednje, niti sama može da se pozove na štednju, a da pri tome nemilice troši novac poreskih obveznika na osnivanje 130-140-150 ili koliko već agencija, koje pri tom obavljaju identičan odnosno paralelan posao kao i ministarstvo.
Podsetiću vas na stav SNS, a to je da su agencije nepotreban, neprimeren, rasipnički način trošenja ionako premalih sredstava kojima raspolaže državni budžet. Bilo bi dobro, gospodine ministre, da i vi dobro razmislite o tome.