Dame i gospodo, razumem želju određenih organa i ministarstava da nešto mogu sebi da olakšaju, pa formiraju neku agenciju ili upravu koja će da radi jedan deo njihovog posla.
Razumem, ali kada je u pitanju Agencija za energetsku efikasnost, postavlja se pitanje svrhe postojanja jedne takve agencije.
U obrazloženju se kaže zašto Vlada odbija ovaj amandman. Dakle, iz razloga što je navedena Agencija osnovana Zakonom o energetici, kao posebna organizacija za čiji se rad sredstva moraju obezbediti u budžetu Republike Srbije.
Međutim, ta Agencija, ne postoji samo od tog "Službenog glasnika" broj 84/04, već ona postoji malo duže. Ona je bila osnovana uredbom Vlade Republike Srbije 2001. godine i trošila je značajna sredstva i tada. Ako se pogleda specifikacija troškova koji stoje ovde, vidi se da su jedini troškovi, troškovi zaposlenih, nekakve usluge ponovo, specijalizovane usluge.
Ali ko uopšte troši, odnosno ko dobija novac od specijalizovanih usluga, koji su to sopstveni prihodi jedne agencije, pošto imamo ovde sopstvene prihode. Da li javna preduzeća plaćaju neku uslugu Agenciji za energetsku efikasnost, pa ona ima ta sredstva, ali ta sredstva (u iznosu od 38 miliona dinara) odlivaju se na nekakve usluge po ugovoru i specijalizovanim uslugama.
Čime se bavi ta Agencija? Dakle, koja je svrha Agencije? Da li građane, kako to reče narodni poslanik Stevica Deđanski, koji je podneo ovaj amandman u ime SRS, da nauči kako da trošimo struju ili da se bavi balansiranjem između proizvodnje, potrošnje energije, potreba stanovništva, privrede itd. Do pre par nedelja, imali smo nekakva saopštenja EPS da je potrebno da električna energija ponovo poskupi.
Postavlja se pitanje da li ta Agencija ima ulogu u onim silnim obrazloženjima zašto je električna energije 2001, 2002, pa nadalje, poskupljivala, da li su razlozi to što je EPS korišćena za jednu neviđenu pljačku Srbije, da li je to razlog postojanja jedne ovakve agencije? Činjenica jeste da je zloupotreba bilo u EPS, u NIS oko uvoza, odnosno izvoza nafte i naftnih derivata, u pitanju je lož–ulje, oko uvoza električne energije. Kada je neko napravio pogrešnu računicu ili pogrešnu procenu, ne znam ko, da li Vuk Hamović ili Vojin Lazarević i električnu energiju koja je bila namenjena Bugarskoj nisu isporučili, isporučili su Srbiji i platili smo je skuplje nego što možemo da je proizvedemo. A da stvar bude još gora, akumulacije koje smo imali u našim hidroelektranama morali smo da otpuštamo preko brana da slučajno koji cent, koji dolar, ta dva gospodina ne izgube.
Ne želim da vam spominjem da je u tim sumnjivim poslovima oko transakcije uvoza i izvoza nafte i naftnih derivata (dakle, lož–ulja koje je bilo plasirano preko EPS) i električne energije EPS izgubila oko pola milijarde evra. Te pare su nadoknađene kroz povećanje cena električne energije.
Tu nema nikakvog obrazloženja, već da električna energija mora da poskupi, zato što je njena cena po kojoj građani dobijaju neekonomska, da su cene u zemljama u okruženju mnogo veće, da toliko i toliko košta jedan kilovat električne energije u inostranstvu, pa zašto ne i ovde, da država to mora da subvencioniše itd.
Sve su to bile priče i šarene laže za malu decu. Činjenica je, da jedan dobar deo sredstava koji utiče na cenu kilovata jeste isplate plata zaposlenih, dakle, oni koji rade u tom sektoru u zemljama Evropske unije, a vi hoćete da se ugledamo na te zemlje, gde oni imaju platu, dve, pa i više hiljada evra, znači od dve pa nagore. Kod nas se to kreće od 300, 350 evra do 600 ili 700 evra i to su oni koji su najodgovorniji, koji rade u raznim elektroenergetskim postrojenjima.
Postavlja se pitanje šta sa tom razlikom, jer smo već dostigli cenu koja je u zemljama Evropske unije, ali vi gledate onu najnižu stavku, pošto ste formirali blok–tarifu. Kada je u pitanju električna energija i račun za električnu energiju, šta bi sa onim obećanjem koje ste dali u predizbornoj kampanji 2000. godine da TV pretplata neće da se plaća preko računa za električnu energiju?
To je jedno oružje koje ste koristili protiv SRS, koja nije bila zaslužna za to, ali na jedan određen način se plaćala TV pretplata. RTS je bio na budžetu sve ove godine. Doneli ste novi zakon, a koliko znamo EPS već RTS ispostavlja spiskove vlasnika brojila i izgleda mi da će već od iduće godine da se primenjuje TV pretplata za građane Republike Srbije. Toliko o tome.
Kada treba da dođete na vlast, u stanju ste da obećavate sve, da vas ne podsećam da ste obećavali (baš vi iz G17 plus) da treba smanjiti administrativne takse, da treba smanjiti poreska davanja. Međutim, otkako ste došli na vlast upravo radite suprotno. I ne da niste smanjili, nego niste ostavili po onoj ceni na kojoj su bile takse i poreska davanja kada ste dolazili na vlast, nego ste to još i povećali i onda se hvalite suficitom. Kojim suficitom? Da li je taj suficit koža građana Srbije koju ste odrali kada ste ubirali poreze?

Dame i gospodo narodni poslanici, evo da vidite kakav je koncept Vlade Republike Srbije za poboljšanje statusa
lica zaposlenih u Vojsci državne zajednice. Pa se kaže, u budžetu za 2006. godinu planirana su sredstva za nivo sada dostignutih plata i prema broju zaposlenih iz septembra 2005. godine.
S obzirom na to da se smanjenje broja zaposlenih nastavlja i predviđa za još oko 2.000, realno će biti budžetskog prostora i za povećanje plata u Vojsci tokom 2006. godine.
Ta realnost se zasniva na činjenici da je dodatno smanjenje broja zaposlenih u Vojsci u oktobru ove godine u odnosu na septembar već izvršeno za 448 lica, a slično je učinjeno i u novembru. Znači, povećanje plata pripadnika Vojske državne zajednice je tako što ćete da proterate iz Vojske jedan broj lica koji rade u toj Vojsci.
Nemojte da se hvalite sa nečim kolika su sredstva opredeljena za Vojsku. Činjenica jeste da su određena davanja povećana i po pitanju plata i po pitanju rada i po pitanju opreme. Postavlja se pitanje da li je to stvarno dovoljno, pošto je od 5. oktobra naovamo bio jedan izuzetno nekorektan odnos vlasti prema Vojsci. Da li se neko od vas ozbiljno zapitao šta se to dešava sa vojnicima koji su na odsluženju vojnog roka? Zašto dolazi do ovakvih situacija kao što su samoubistva, nesreće prilikom obavljanja određenih zadataka itd? Verovatno ste skloni tome da verujete da su to afere, da su stražari videli haškog begunca, da je neko upao i pobio ih itd. Možda to za neke slučajeve i možete da pripišete, neću da ulazim u to, ali sasvim je sigurno da je došlo do povećanje takvih slučajeva u Vojsci.
Bilo je toga i ranije. Samo se o tome nije pisalo, a u najmanju ruku može da se kaže da nije tačno. Šta je problem u tome? Šta to izaziva? Vaša politika prema Vojsci dovela je do toga da se prvo počelo sa smanjenjem, odnosno skraćenjem vojnog roka. Samim skraćivanjem vojnog roka skraćuje se i period obuke pripadnika koji su poslati na odsluženje vojnog roka. Smanjuje se period upoznavanja starešine i vojnika, tako da starešina nije u situaciji da upozna vojnika kao ličnost i šalje ga na zadatak, kao što je čuvanje straže sa bojevom municijom. Onda dolazi do takvih situacija. Kako bi stvar bila još gora, dozvoljavate i civilno služenje vojnog roka, pa se taj broj pripadnika koji će da služe u uniformi smanjuje. Smanjuje se odabir kvalitetnih vojnika za izvršenje takvih zadatak.
Hajde da kažemo da postoji neka osnova, jer SRS je protiv civilnog služenja vojnog roka, ali da uđemo malo u suštinu. Šta vi podrazumevate pod civilnim služenjem vojnog roka? Idu nam takvi koji su na civilnom služenju i menjaju pelene po porodilištima, rade u vrtićima, zabavištima, još samo što ne rade u zabavnim parkovima nešto malo u gradskom zelenilu i to je to. To je vaše služenje vojnog roka,.
Da li nekome nije palo na pamet, već kada mu dajete taj izbor da bira hoće li da služi sa oružjem ili neće, kako to reče kolega Zankov, dajte mu lopatu i kramp i pošaljite ga ovde da kopa u Nemanjinoj ulici, tu je Generalštab i da mu prsnu leđa godinu dana, pa da vidimo onda da li će da služi civilno. Ne, napravili ste maze od vojnika.
Šta dalje utiče na te nemile događaje? Niske plate pripadnika Vojske državne zajednice. Nemotivisani su za rad.
Onda očekujete da će neko posle svega ovoga što ste radili sa Vojskom državne zajednice svoju decu da vam da da ih čuvate. Vrlo teško, jer ste do sada u nekom kontinuitetu na vlasti, već ističe i peta godina, dokazali da o toj deci ne brinete. Nekim čudom biste voleli da Vojska nestane. To traže oni koji su bombardovali zemlju 1999. godine. Oni su na određen način, iako toliko moćni, sofisticirani na raznim poljima su preživljavali poraze. Evo načina, 5. oktobar, DOS s jedne strane, ministar odbrane Boris Tadić i po toj revoluciji kreće u uništavanje vojske.
Evo ga Davinić, pa vi možete da pričate šta hoćete; nije on bio član G17 kada je postajao ministar, nego naknadno, kada smo videli da je lopov, mi smo ga izbacili iz stranke. On je bio vaš kadar i vi možete da se pravdate koliko hoćete. Nije u pitanju to da je lopov, nego i što je izdajnik. Da li ste se zapitali koga ste postavili da vam bude ministar odbrane. Da li ćemo sada sa ovim da plaćamo te satelite; i ko je potpisivao i ko zna zašto i ko zna zbog čega ili ne.
Najvažnije što može da se napiše u tom obrazloženju je, amandman se odbija iz razloga što je članom 26. stav 2. Zakona o budžetskom sistemu predviđeno da predlog za povećanje izdataka u budžetu mora sadržati mere za uvođenje prihoda ili za umanjenje drugih izdataka za drugi iznos. Rekao sam već danas u toku rasprave da su svi amandmani koje su podneli narodni poslanici SRS u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, član 26. stav 2. Svi su amandmani međusobno vezani. Tačno se zna koja se pozicija smanjuje, tačno se zna koja se pozicija uvećava. Ako uzmete malo te amandmane da pratite, videćete u stvari da je to sasvim neki drugi predlog budžeta. Vama to nije jasno.

Nije tačno to što je za ovom govornicom rečeno da ostale zemlje u okruženju smanjuju svoju vojsku. Neka neko pogleda koliko pripadnika svoje vojske ima Hrvatska, koliko ima Rumunija, koliko ima Bugarska. Jedina koja je zaostajala bila je Makedonija.
I oni su pričali kao i vi gospođo, pa nećemo valjda da ratujemo, mi smo za mir, pa su dali NATO-u granicu, kasarnu, gradove, samo još žene nisu dali, mada je i toga bilo u pokušaju. Kako su prošli? Da li su imali pre dve i po godine agresiju? Da li su imali teroristički napad Albanaca na teritoriji Makedonije? Nadali su se da će NATO da ih zaštiti. Zašto ih nije štitio? O čemu pričate? O tome da ne treba da imamo vojsku? O kojim integracijama pričate?
Ta priča oko profesionalne vojske o kojoj stalno pričate. Hajde da se složimo da treba da imamo profesionalnu vojsku koja može da vodi ulogu ozbiljne oružane sile, ali nijedna zemlja trenutno u svetu nema takvu vojsku, nijedna članica NATO nema takvu vojsku. Znači, imaju određeni deo koji je profesionalan, ali dobar deo koji je na određenom služenju vojnog roka.
Možemo u konceptu da se složimo da postoji profesionalna vojska ali da preuzme ozbiljnu ulogu koja je Ustavom poverena. Nemamo para za to, 28 hiljada koliko ste predvideli, pa imate više policajaca, nego što bismo imali vojnika

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman u ime SRS na član 1. Predloga zakona o budžetu.
U svom amandmanu sam tražio da se deo sredstava, koji je u predlogu budžeta označen kao suficit, preraspodeli, i to za sledeće korisnike: za donacije penzionom, invalidskom i socijalnom fondu, za odbranu zemlje i za subvencije u poljoprivredi.
Vlada Republike Srbije moj amandman je odbila, sa obrazloženjem nije u skladu sa članom 26. Zakona o budžetskom sistemu, kojim je uređeno da se suficit utvrđen u predlogu budžeta Vlade ne može koristiti za povećanje izdataka predloženih u budžetu.
To je ona posledica, dame i gospodo narodni poslanici, na koje smo vas upozoravali prilikom donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, gde je, u odredbama, ministar finansija Mlađan Dinkić sebe stavio iznad Narodne skupštine Republike Srbije i iznad narodnih poslanika.
Znači, ono što utvrdi u svom predlogu ministar finansija Mlađan Dinkić ne mogu da promene narodni poslanici.
U svakom slučaju, ta odredba člana 26. Zakona o budžetskom sistemu nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije, jer se narodni poslanici sprečavaju da obavljaju svoj posao, a to je da donose zakone. Tako je to kada imate za ministra Mlađana Dinkića, jer očigledno da je njegova težnja da bude iznad zakona, da bude iznad svega, da se ponaša kao monarh.
Postavlja se pitanje da li je taj njegov suficit stvaran ili fiktivan? Uopšte je poznato, kada neko kaže suficit - smatra se da ima višak sredstava. Onda država ta sredstva - ili opredeljuje u dalje ulaganje u privredu, infrastrukturu itd, ili - ako imamo višak para, zašto ne uraditi reformu poreskog sistema i rasteretiti građane određenih poreskih davanja. Međutim, ništa od toga u ovom predlogu zakona o budžetu nema. Znači, samo je cilj i želja predlagača ovog budžeta da se kroz taj suficit pokaže kako Vlada Republike Srbije dobro vrši svoj posao.
Odakle uopšte suficit u Predlogu zakona o budžetu? Još kada je donošen budžet za 2005. godinu, opominjali smo Vladu Republike Srbije da će stupanjem Zakona o porezu na dodatu vrednost da nastupi niz štetnih posledica po građane i privredu. Jedna od tih posledica jeste povećanje cena robe široke potrošnje, povećanje fiskalnih davanja, dalje opterećenje privrede. Kao rezultat toga imali smo inflaciju koja je iznad planirane i rebalans budžeta za 2005. godinu, gde se odjednom pojavio neki višak sredstava.
Odakle uopšte taj višak? Višak počinje od one robe i usluga koji se nikada nisu oporezivali. Na prvom mestu, potiče od poreza na dodatu vrednost na repromaterijal za poljoprivredu i poljoprivredne proizvode, na repromaterijal kao što je semenska roba, sredstva za prihranjivanje i zaštitu bilja. Na to se još nikada do sada nije plaćao porez. Od kada je ova vlada počela da vrši svoj posao, taj porez je počeo da se plaća.
Porez je počeo da se plaća na komunalne delatnosti koje su javni prihod, u svakom slučaju, doduše, po nešto nižoj stopi - od osam posto. Ali, nikada se još nije desilo da na običnu vodu iz česme građani plaćaju porez. Kao rezultat tih poreskih opterećenja imamo suficit, navodni, imamo inflaciju i imamo teži materijalni položaj stanovništva.
Dalje, prvi put se u jednom predlogu zakona o budžetu dešava da nema donacija. Postavlja se pitanje šta je sa tim vašim silnim prijateljima koji su obećavali, ukoliko dođete na vlast, da će biti donacija; ukoliko dođe SRS, donacija neće biti, bićete u izolaciji itd.
Vidimo, što se tiče donacija, da je to bila najobičnija šarena laža u predizbornoj kampanji 2003. godine. Ni jedna jedina stavka ovde nije donacija. Ministar finansija ide dalje u toj svojoj priči i tvrdi da ćemo zbog povoljne poreske politike, kakva se dešava ovde kod nas u zemlji, umesto donacija dobiti investicije.
Još uvek nije tačno obrazložio gde su bile te investicije, jer kada neko nešto investira, dolazi do značajnog povećanja produktivnosti, ako ne bar do povećanja zaposlenosti, onda do zaustavljanja broja nezaposlenih u državi.
Međutim, od kada ste na vlasti broj nezaposlenih se povećava iz dana u dan. Kuda su ta sredstva od investicija otišla? Da li ih stvarno ima? Ili su navodne investicije ovde već raspoređene u sledećem članu, u kome se kaže da će država da se zaduži kroz kontragarancije.
U članu 5 - Evropskoj banci za obnovu i razvoj po osnovu četiri kredita, pa opet u sledećem stavu, u istom članu, kaže se da će opet Evropska banka, sada po iznosu pet kredita, da zaduži državu. Da li su strane investicije krediti koje uzimaju domaća javna preduzeća, a na koje Vlada Republike Srbije, odnosno Narodna skupština Republike Srbije daje saglasnost.
Kad neko nešto investira, strana investicija, to znači da je neko iz inostranstva došao, napravio fabriku, kupio neku domaću, kroz investicije poboljšao njenu opremu, tehnološku opremljenost, broj radnika, produktivnost, preusmerio na izvoz itd. Ovde toga nema. Ovde imamo samo dalja zaduženja kod stranih banaka, koja se zovu investicije.
Jesu investicije, ali domaće sa stranim zaduženjima, dugujemo nekom novac. Možda nismo ni morali da idemo u inostranstvo, možda je to mogla da uradi neka domaća banka. Doduše, sada su već prodali Nacionalnu štedionicu, ali su neprestano ovde bili prisutni na tržištu i Vuk Hamović i Vojin Lazarević, koji su mnogo veća sredstva pokrali od naroda, nego što ćemo da dobijemo od Francuske banke.
Dalje, tvrdi se da već u budžetu ima sredstava za povećanje penzija i da će da se vrati dug penzionerima od 45 milijardi dinara, ali ne može odjednom, zato što će da se izvrši pritisak na ponudu i potražnju robe, na devizne rezerve, pa nećemo moći da izdržimo taj pritisak, doći će do inflacije, do promene kursa dinara itd.
Već u nekom sledećem svom obrazloženju ministar finansija tvrdi da NBS ima devizne rezerve od 5,3 milijardi, što znači da pokriva 260% ukupne novčane mase koja je na tržištu ili 2,6 puta ima više deviznih rezervi nego ukupne novčane mase izražene u dinarima na tržištu i tvrdi da čak i da ne dobijemo više ni jedan jedini dolar, ni jedan jedini evro, 5-6 meseci ćemo moći da pokrijemo uvoz robe široke potrošnje.
Eto za šta se naše devizne rezerve koriste - da bi uvoznički lobi mogao nesmetano da obavlja svoj posao, da uvozi novac sa strane, da povremeno pravi određene inflatorne udare, da menja kurs dinara, a zauzvrat nećemo moći da isplatimo zaostale penzije penzionerima, da bi taj uvoznički lobi, koji je i te kako prisutan i blizu je Vladi Republike Srbije, jednostavno mogao nesmetano da radi.
Tvrdnja gospodina ministra da je čak i za vojsku povećao sredstva i to značajna, za primanja vojnika, pa oficira koji rade u Vojsci SCG, u najmanju ruku je smešna.
Kada su u pitanju plate, ne kažem da plate starešina ne treba povećati. Svakako, jer njihov materijalni položaj je izuzetno težak, a poznato je da uopšte pripadnici naše vojske rade u otežanim uslovima.
Međutim, postavlja se pitanje da li mi više imamo tu instituciju koja se zove vojska, da li su ova sredstva koja su povećana sasvim dovoljna, tehnološki zaostajemo, pod izgovorom reforme vojske, približavanja evro-atlantskim integracijama.
Jednostavno, G17 plus na dva načina, prvo kroz visokog funkcionera G17 plus Davinića, bivšeg ministra odbrane, i Ministarstva finansija, uništavaju vojsku državne zajednice, jer se objekti rasprodaju, jer se oprema rasprodaje.
Vrlo malo se ulaže u modernizaciju, pa se čak vrlo malo ulaže i u obuku novih starešina i pripadnika vojske, tako da imamo situaciju da pitomci najosetljivijeg i najsofisticiranijeg dela vojske, vazduhoplovstva i PVO, recimo, nemaju mesecima goriva u avionima da polete na obuku.
Onda se čudimo raznim udesima i nesrećama, tome što nam se vojnici ubijaju itd. Sve su to posledice jedne politike koja ne služi ni državi ni građanima, već isključivo onima koji su nas 1999. godine bombardovali.
U svakom slučaju, ovaj predlog zakona o budžetu nije dobar, jer je usmeren taj navodni suficit isključivo na otplate starih dugova, za koje ste tvrdili u izbornim kampanjama da su otpisani, sada su se odjednom pojavili, i na nova zaduženja države i građana, a od investicija, od razvojnog budžeta, kako to kažete, bez predviđenih sredstava za Fond za razvoj Republike Srbije, od toga svakako nema ništa.

Dame i gospodo poslanici, činjenica jeste da ministar finansija nije u Beogradu. Valjda bi se pojavio ovde, očigledno da je imao važnija posla nego zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije.
Predsednik Narodne skupštine nije rekao gde je ministar, samo je rekao da je na terenu.
Inače se ministar nalazio, dok je ova sednica trajala, u Golupcu, otvarao je neku sportsku halu. Sportsku halu je otvorio prvi put, tu istu, pre otprilike godinu dana bivši predsednik opštine Ljubiša Mišić, pre tri dana je otvorio poljski ambasador, a evo danas otvara ministar finansija.
Čovek je otišao jednostavno da promoviše sebe i svoju političku stranku, umesto da bude ovde u Skupštini Srbije, kada se raspravlja o najvažnijem zakonu koji Skupština donosi posle Ustava, a to je zakon o budžetu.
Verovatno razlog što je dobio pozivnicu od opštine Golubac jeste taj da je neka sredstva verovatno obezbedio. Ne verujem da su to neka velika sredstva, više simbolična za tu opštinu, pogotovo za završetak te sportske hale, mada je ona završena, ali trebalo je pre nego što odobri neka transferna sredstva opštini Golubac još neke stvari da sazna.
To jeste mala opština, siromašna, nerazvijena, pored Dunava, ali ona je utrošila milion dinara da sečaka nekakvog prestolonaslednika. To je bilo u organizaciji DS. Stranka koja je član Socijalističke internacionale i predsednik opštine koji bi trebalo da svoje kolege naziva drugovi, zove u goste nekakvog prestolonaslednika i za to potroši još milion dinara.
Onda Dinkić takvoj lopuži pusti još pare, da bi mu bilo omogućeno da se slika kada se hala, koja je već dva puta otvarana, treći put otvori za njegovo veličanstvo, sad imamo dva prestolonaslednika, Mlađana Dinkića.

Dame i gospodo poslanici, čuli smo ministra, čak i nekoliko narodnih poslanika. Ministar je voleo da se pohvali i da kaže da je njegov budžet u suficitu. Voleo je da kaže da ima više para nego što državi treba, bar tako tvrdi.
Po nekoj definiciji zbog običnog građanina se i priča da je ovo suficit, stiče se utisak da mi imamo više para nego što stvarno treba. Običan građanin, koji sluša ove diskusije, ne zna da dugove koji su nastali po nekom osnovu i koji treba da se plate određenim sredstvima zovemo suficit. To jeste problem, to je neka novotarija koja je krenula od rebalansa budžeta 2005. godine, pa se sada nastavlja i dalje.
Znači, da bismo pokazali kako je monetarna politika uspešna, kako Ministarstvo i Vlada Republike Srbije rade dobro, napišemo da su stavke koje su predviđene za otplatu starih kredita u stvari višak para. I to je taj toliko hvaljeni suficit?
Međutim, hteo bih da se osvrnem malo i na 2005. godinu, koja jeste u neku ruku polazni osnov za ovaj budžet. U 2005. godini počeli smo sa nekoliko zakona koji se i te kako tiču načina prikupljanja budžetskih sredstava i uopšte utiču na sve privredne tokove u državi. Da krenemo od te 2005. godine, jer ministar očigledno u želji da ovde sebe prikaže kao uspešnog, sve ono što je dobro tvrdi da je njegova zasluga, a sve što je loše da je u pitanju viša sila.
Znači, ili je kriva neka druga situacija ili je kriva međunarodna situacija u svetu, da li je kriv Bog što godina kasni itd. Međutim, nesporno je da on ima i te kako zasluge za loše stvari.
Prva i najvažnija, čak i mnogo važnija od tog lažnog suficita, jeste inflacija. Kaže se da se inflacija u ovoj godini kretala iznad planiranih okvira, kao posledica visokog rasta cena sirove nafte.
Znači, nafta je kriva u svetu – sirova nafte na svetskom tržištu, povećanje administrativno regulisanih cena proizvoda i usluga, posebno na lokalnom nivou. Znači, lokalne samouprave su krive, opštine, za rast inflacije i neuobičajeno zakasnela poljoprivredna sezona. To su razlozi zašto je inflacija veća nego što je ministar planirao.
Mislim da bi bilo poštenije da se kaže, što se tiče poljoprivrede, da je kriv porez na dodatu vrednost za rast cena poljoprivrednih proizvoda i ništa drugo.
Po prvi put otkad postoji seljak u Srbiji, poljoprivredni proizvođač plaća porez na repromaterijal, na semensku robu, na robu za prihranjivanje, na zaštitu bilja, na drugi repromaterijal koji je potreban u poljoprivredi.
Sasvim je normalno da su jednom seljaku potrebna veća novčana sredstva za obradu istih površina, pa je došlo do manje obrade površina zbog nemanja tih sredstava, što je uticalo na rast cena, a svakako je u te cene poljoprivrednih proizvoda ukalkulisan porez na dodatu vrednost.
Ministar kaže, da bi sebe opravdao pred poljoprivrednicima, da će biti više subvencija u ovoj godini za poljoprivredne proizvođače. Mora se priznati da je ministar u Predlogu budžeta naznačio nešto veća sredstva za poljoprivredne proizvođače. Ali, postavlja se pitanje – koje poljoprivredne proizvođače? Poljoprivredne proizvođače koji su registrovani: pravna lica i fizička lica, preduzetnici?
Zašto se insistira da subvenciju u poljoprivredi moraju da imaju samo ova pravna lica, samo lica koja su registrovana za obavljanje delatnosti poljoprivrede. Pa da bi se i dalje srpskom seljaku zavlačila ruka u džep – da se prijavi kao preduzetnik, i na to, ne samo da plaća porez na katastarski prihod kako je do sada bilo, već i porez na dobit, dohodak itd.
Čini se da ministar i njegova koleginica, ministar poljoprivrede, nisu svesni da 90% poljoprivrednih proizvođača u stvari raspolaže sa četiri ili pet vrsta obradivih površina i postavlja se pitanje uopšte smisla da se registruje kao preduzetnik, jer preduzetništvo za poljoprivrednika povlači i neke druge novine, kao što su poslovne knjige itd. Znači, to je kada se tiče poljoprivredne proizvodnje i zašto su cene poljoprivrednih proizvoda poskupele i uticale na inflaciju. Nije u pitanju kasna godina, nego je u pitanju poreska politika ove vlade.
Kada je u pitanju rast cena sirove nafte, tačno je da ta tendencija postoji još od 2003. godine, od početka iračke krize. Tada su napravljene prve greške, a ministar u 2004. godini nastavlja da pravi iste greške kao i njegov prethodni kolega Božidar Đelić. To je neprestano povećavanje akciza na naftu i naftne derivate.
U 2004. godini imali smo tri povećanja i to izmenama i dopunama Zakona o akcizama. Bilo je opomena sa ove govornice baš od poslanika SRS da se to ne radi, jer postoji opasnost od povećanja cena sirove nafte – poremetićemo čitave cikluse u privredi Srbije. Ne, bilo je bitno da se budžet napuni. Onda smo imali kao neko ublažavanje, ali to svakako zbog već donetih i primenjivanih zakonskih propisa nije moglo bitnije da utiče na smanjenje cena nafte i naftnih derivata.
Da bi se potpuno slika zaokružila još se za inflaciju krive lokalne samouprave (kasnije ćemo to videti u članu 19. šta sve ministar finansija planira za lokalne samouprave), čije su cene usluga koje pruža lokalna samouprava krive za inflaciju.
Niko neće da postavi, odnosno ministar nije postavio pitanje i dao odgovor zašto lokalne samouprave povećavaju cene svojih usluga. Postavlja se pitanje zašto i ko je za to odgovoran? Zato što su se troškovi uvećali? A za uvećanje tih troškova direktno je odgovorna Vlada Republike Srbije. Na prvom mestu zbog povećanja električne energije.
Šta najviše utiče na cenu vode? Električna energija. Šta najviše utiče na cenu komunalnih usluga? Cena nafte i naftnih derivata. Ko upravlja cenom nafte i naftnih derivata i električne energije? Vlada Republike Srbije. Znači, ona je odgovorna za povećanje cena komunalnih usluga na lokalnom nivou, a ne same lokalne samouprave. To ministar uporno izbegava da kaže.
Postoji još jedna činjenica u svemu tome, a to je da se prvi put od kada je Srbije naplaćuje porez na vodu. Sada imamo stavku da svaki građanin koji dobije račun za vodu, piše u računu, prvo je bilo 20%, a onda je smanjeno na 8% na isporučenu vodu za piće. Znači, lokalna samouprava je kriva što je morala po Zakonu o porezu na dodatu vrednost da uvrsti stavku – porez na dodatu vrednost u svoje račune. I onda je kriva ona za inflaciju od 15%. Isključivo je kriva Vlada Republike Srbije, u svakom slučaju i te kako Ministarstvo finansija, kao i Mlađan Dinkić reformator.
Kaže se da su banke krive za inflaciju, odnosno za kurs dinara. Poslovne banke koje posluju sa stanovništvom, krive su za nelikvidnost dinara, odnosno njegovo stalno padanje u odnosu na evro, na rast potrošnje, pazite sad to, i dao je sebi za pravo da preko NBS utiče na poslovnu politiku poslovnih banaka, obrazlažući to da se vrši strahovit pritisak na novčanu masu i kurs dinara.
Da bi onda s druge strane, radi svog marketinga, ministar je rekao sledeće: da su devizne rezerve 5 milijardi 300 miliona dolara i da pokrivaju 260% novčane mase.
Ministre, zašto onda uvedoste veće kamate za građane, što niste aktivirali te devizne rezerve?! Što niste smanjili preko deviznih rezervi pritisak na novčanu masu? Imate pokriće, kažete šest meseci da nemamo ni jedan jedini dolar, ni jedan jedini evro, možemo da uvozimo. Ko da je to mnogo važno. Koga štitite, uvoznički lobi ili građane Srbije?!
Kažete, 40% je veća potrošnja u septembru u odnosu na avgust. Pa, ne znam kako je to moglo da vas iznenadi i zatekne, gospodine ministre, to je nešto sasvim normalno. Šta se u septembru kupuje? Kupuje se ogrev, kupuje se zimnica, deca se šalju u školu. Normalno da čovek ono što je štedeo u toku cele godine da će tada da upotrebi. Ono što je zarađivao u toku leta radeći na dva posla tada će da troši, da obezbedi svoju porodicu. Nema tu neke velike matematike.
Sada se postavlja pitanje, zašto sprečavate građane da podižu kredite i otkud vama ta informacija da stanovništvo ne može da ga vrati.
Nije valjda banka maloumna da da nekom kredit, a pre toga da ne proceni njegovu kreditnu sposobnost. To je prva stvar koju traži. Proverava kolika mu je plata, napravili ste dobar informacioni sistem da ne može neko da se zaduži kod dve ili tri banke, a da jedna banka za to ne zna. Znači, postoji jedna kontrola podizanja kredita. Nije mi samo jasno, zašto vršite pritisak na banke da povećanjem kamatnih stopa za građane na kratkoročne kredite štitite kurs dinara i novčanu masu. Čemu vam služe onda tih 5 milijardi i 300 miliona dolara, ako ne baš za takve intervencije.
Dalje, gospodine ministre, kažete da je dug penzionerima 45 milijardi dinara. Kažete da nije problem da se ta sredstva isplate, ali će opet doći do povećanja novčane mase i opet će biti vršen pritisak i na novčanu masu i na kurs dinara. Čemu opet onda devizne rezerve? Evo, 45 milijardi dinara, a to je negde oko 550 miliona evra. Imate devizne rezerve od pet milijardi i 300 miliona dolara i opet se postavlja pitanje zašto to ne aktivirate.
Kažete, sada po meni nelogičnu stvar, dug Republike Srbije je povećan zato što su se stvorili uslovi za njegovo vraćanje. Valjda se dug povećava kada se uzimaju novi dugovi, a možda ste predvideli veća sredstva za vraćanje nekih starih dugova. Ali se sada postavlja pitanje na kakav vi to dug mislite. Kaže se još nešto. Kada je u pitanju taj suficit, kako to izgleda i gde će biti sredstva usmerena u ovoj godini i kaže se i tvrdi se da su mnogi napadali i plašili se od dužničke krize.
Srbija ne mora da strahuje, tu je ministar finansija, Mlađan Dinkić, da je od toga spasi. Da vidimo kako će biti upotrebljen taj suficit, osim u onom delu za otplatu starih dugova. I na to ćemo da se vratimo gospodine ministre. U članu 5. kaže se – u 2006. godini izdaće se garancije i kontragarancije Republike Srbije do iznosa od 43.150.719.510,00 dinara.
A da vidimo kome će se izdati? Prvo, ko će da daje kredit?
1. Evropskoj banci za obnovu i razvoj po osnovu četiri kredita u ukupnom iznosu od 14 milijardi dinara;
a) JP "Železnice Srbije" za projekat obnove železnice u iznosu od 5.603.740.800 dinara.
Postavljam pitanje ministru – da li će ove kontragarancije da budu date za one čuvene lokomotive koje su nabavljene mimo Zakona o javnim nabavkama.
Stvarno bih se zapitao i pitao Vas, kao ministra Vlade Republike Srbije, kako možete da sedite u jednom istom kabinetu sa ministrom koji kaže da Zakon o javnim nabavkama nije dobar i da ga ne treba primenjivati?
b) Direkciji za puteve i za izgradnju Koridora 10 Dobanovci-Bubanj Potok u iznosu od 5.136.000.000;
v) JP PTT milijardu dinara;
g) malim opštinama za kontragaranciju itd.
2. Evropskoj investicionoj banci po osnovu pet kredita u ukupnom iznosu od 18.400.000.000 dinara, i to:
a) Direkciji za puteve za izgradu Koridora 10 Dobanovci-Bubanj Potok; ponovo,
b) Direkciji za puteve za sanaciju mostova u iznosu od 2.054.000.000 itd.
Mene interesuje kolika će sredstva da budu upotrebljena za sanaciju mostova na autoputu Subotica-Beograd, pogotovo što je poznato da ministar za kapitalne investicije ima i strahovitu želju da taj koridor da pod koncesije. Znači, mi ćemo da se zadužujemo, da Republika Srbija daje kontragarancije, a jedan od ministara u Vladi Republike Srbije će da daje koncesije na ta sredstva.
Ne želim da čitam dalje, Vladi Francuske za kredite gradovima itd. Znači, jedan deo suficita već je opredeljen. Biće na budžetu Republike Srbije, pod stavkom – date garancije i moraće tamo da stoji dok se ta sredstva ne otplate.
Dalje, pitanje stanja duga Republike Srbije na dan 31. avgust i kaže se da je to 796-800 milijardi dinara i predviđa se neka dinamika isplate tih sredstava.
Sada, gospodine ministre, imam jedno pitanje da postavim, šta je bilo sa tim čuvenim bankama na Kipru? Šta je bilo sa tim parama koje su bile u tim bankama? Gde su ta sredstva od tih banaka? Navodno, neko je pokrao državne pare, prebacio ih na Kipar! Sada više nema ni banaka, nema ni para, a videli ste tamo, bili ste tamo, istraživali ste tamo, Vladan Batić tvrdi da su pare pronađene! Sadašnji vaš kolega u Vladi Republike Srbije, Velja Ilić, isto tvrdi, tad je doduše tvrdio, da su pare pronađene.
Postavlja se pitanje gde je tih 4 – 4,5 milijarde dolara. Gde su završile te pare? Priča se puno toga, da su završile na nekim ostrvima, Sejšelskim, Kajmanskim, po nekim okeanima gde nije bilo Cunamija itd?! Šta je sa tim parama, gospodine ministre? Mislim da treba ovde narodnim poslanicima da odgovorite, da li je tačno da je neko pokrao taj novac za vreme vlasti pre 5. oktobra ili ako je neko ukrao posle 5. oktobra da kažete ko je to ukrao.
Nemoguće da ste toliko dugo predizbornu kampanju i svu stručnost koju imate usmeravali na banke na Kipru. I, dolazite na vlast: idete tamo u inspekciju, budete tamo nekoliko meseci i odjednom – nema ništa, prestaje ta priča?! Gde su te torbe koje su unošene u avion, sa dolarima, markama itd?
Dalje, gospodine ministre, stalno istrajavate na jednom delu, a kažete, monetarna politika mora ostati čvrsta.
I te kako se dobro sećam kraja '90. godina, kada ste se pojavili kao ekspert G17, baš taj deo, monetarna politika mora biti čvrsta, najviše ste kritikovali svaku drugu vlast koja je u tom trenutku bila. Sada to što ste kritikovali tada, sada sprovodite kao neku politiku Ministarstva i Vlade.

Nemojte da plašite narod. Gospodine ministre, kao prvo, spomenuste 1992. godinu, drago mi je da ste se u to malo upleli, samo ima i vašeg učešća, ne direktno u toj godini, nego u raspletu svega toga. Tada se desilo da tih 10 milijardi dolara, kako ih spominjete, najveći deo je drpila Ljubljanska banka. Baš kažem drpila, ukrala, kako hoćete, Slovenci, a nama su ostavili dinare. To je jedan od razloga hiperinflacije, vi tu niste krivi.
Ali gospodine ministre, vi ste sa Slovencima delili naše devizne rezerve, vi ste sa Slovencima delili naše zlato, bratski, priznali ste sukcesiju umesto secesije, nasilno otcepljenje, otimanje deviznih rezervi građana ove Republike, vi ste poklonili Slovencima Priznali ste im da je ljubljanska banka imala to pravo. Ko vam je sada kriv za to? Kažete, to nije bilo, vrednost zlata se gubi. Pa šta, ona se gubi u jednom delu, ali sada imamo obavezu, sada imamo muku da nas i Slovenija i Hrvatska i Bosna i Hercegovina tuže za ratnu štetu, a bili su secesionisti. Za to ste vi odgovorni, gospodine ministre.
Dalje, kažete – čemu služe devizne rezerve, baš tome o čemu i pričate, zašto niste intervenisali. Intervenisali ste po narodu, po grbači! Čemu onda služe? Ne za potrošnju, za intervenciju da se stabilizuje neki deo tržišta. U redu, u septembru je bila povećana potrošnja, ali nećemo valjda narod da poubijamo zato što kupuje više. Kupuje zato što mu treba, kupuje ono što mora: hranu, ogrev, odeću. Ne kupuje nešto drugo. Ne kupuje kuće, vile i stanove, nego to kupuje i na to se povećavaju kamate.
Dalje, gospodine ministre, kada je u pitanju ova priča oko poljoprivrednih proizvođača – kažete 120 hiljada registrovanih poljoprivrednih proizvođača – a šta ćete sa onima koji se nisu registrovali, gde je prosek domaćinstva preko 55 i 60 godina, šta ćete – da ih poubijate?! Oni ne treba da žive.
Pričate o subvencijama, ali ko ima pravo na subvencije? Na subvencije ima pravo samo registrovano domaćinstvo. Niste čak ni onim staračkim domaćinstvima dali pravo da imaju subvenciju za mleko, za priplodne junice, jednu ili dve. Te subvencije ste im ukinuli i kažete: mora da se registruje. Ali gde će da se registruje čovek od 65 ili 70 godina; dete mu je u belom svetu, ne može ni samog sebe da prehrani, nego još mora da ga dotira – pa ga vi registrujte kao poreskog obveznika.
Pa još kažete pravo izbora. Kako vas nije sramota? Ako ste već uveli da mora poljoprivredni proizvođač da se registruje da bi ostvario neku subvenciju, zašto mu niste dali za pravo da bira hoće li da plaća penziono ili neće za poljoprivredne penzije, nego da i to bude izbor, ako već pričamo o izboru, ali ne na ovaj način. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, opet saslušasmo ministra koji je obrazlagao ovde četiri zakona, za to mu je trebalo skoro sat vremena. Objedinjena je rasprava, pa mi se čini da su poslanici u jednoj nepovoljnoj situaciji u odnosu na predlagača, za neko kraće vreme moraće da pričaju o četiri zakona, da kritikuju ili da hvale pojedine odredbe tih zakona.
Činjenica je da je Zakon o fondu za razvoj Republike Srbije u nekim svojim delovima trebalo doterati. Zakon je tačno napisan 1992. godine; u primeni je 13 godina. Verovatno se došlo do nekih saznanja manjkavosti samog Zakona, bilo je potrebno usklađivanje sa novim zakonima, itd.
Međutim, čini mi se da ovde ministarstvo pojedine odredbe ovog zakona menja u jednom izuzetnom lošem političkom trenutku. To se već vidi u članu 3. starog Zakona, koji se menja, kaže: "Fond na ekonomskim principima učestvuje u svojinskim, proizvodnim i finansijskim prestruktuiranju preduzeća i ostvarivanju politike regionalnog razvoja, uključujući podsticanje razvoja nedovoljno razvijenih područja i zaustavljanje iseljavanja i povratak Srba i Crnogoraca na Kosovu i Metohiju".
Činjenica jeste da država Srbija trenutno nije u situaciji da sprovodi vlast u toj svojoj autonomnoj pokrajini. Činjenica jeste, evo ulazimo u fazu pregovora o rešavanju statusa Kosova i Metohije, da će Skupština da zaseda po tom pitanju u ponedeljak, već je zakazana, gde će da se utvrdi rezolucija, sa kakvim će polaznim osnovama da pristupi ta naša delegacija. Ali, činjenica jeste da se ovaj deo teksta koji se odnosi na Kosovo i Metohiju briše.
Da li to predlagač već unapred predviđa nešto? Da li je to njegova politika i njegov stav, mada je sama rezolucija, znači, u suprotnosti sa Predlogom izmena i dopuna ovog zakona. Ne stoji to što je rekao ministar, da mala i nedovoljno razvijena područja mogu da dođu do sredstava Fonda, u svom obrazlaganju Predloga zakona.
U suštini, Fond za razvoj i jeste osmišljen tako da se prvenstveno sredstva usmeravaju, baš, u nedovoljno razvijena područja na teritoriji Republike Srbije. Znači, ta izmena koja bi bila: "Fond na razvojnim principima podstiče privredni razvoj, učestvuje u ostvarivanju politike regionalnog razvoja, a može u ime i za račun Republike Srbije, da obavlja i druge poslove". Znači, ovaj član 3. je mogao i drugačije da se preformuliše, nego što je to predloženo, da se, ipak, pojedine odredbe ovog zakona zadrže.
Imali smo ovde i raspravu o budžetu Republike Srbije, ministar tvrdio da je budžet razvojni, tako što je dao određene subvencije poljoprivredi, izvozu itd. međutim, u samom Predlogu o izmenama i dopunama Zakona o fondu za razvoj Republike Srbije, kaže se da se Fond ne finansira iz sredstava budžeta Republike Srbije.
O kakvom to onda razvojnom budžetu pričamo? Može da stoji ta priča da on već ima dovoljno sredstava, 450-460 miliona evra, da je to kapital sa kojim Fond raspolaže, ali računajući kakva nam je privreda u ovom trenutku, da li je stvarno dovoljan taj kapital za razvoj Republike Srbije, znači od onih sredstava u kojima bi država učestvovala.
Kaže se još da Fond može da se finansira iz raznih donacija, gde se vrši, kako to kažu, finansijska organizacija, gde se vrše razni reprogrami, da li u privredi, da li u postupku zapošljavanja itd. Međutim, ko malo ozbiljnije pogleda budžet Republike Srbije, videći da prihoda od donacija nema.
Znači, onih sedam milijardi dolara, koliko ste obećavali pre 5. oktobra, toga nema, dobili smo neku ''siću'' od možda milijardu dolara i to je bilo to za svih ovih pet godina. Čak je u Zakonu o budžetu za 2005. godinu isto bilo spominjano, da su bile neke donacije, bio je budžet u deficitu, već u rebalansu donacija nema, a evo sada u novom Zakonu o budžetu za 2006. godinu, takođe nema donacija.
Iz čega će da se finansira sam Fond? Da li će kao neko akcionarsko društvo, gde će neko da uloži u taj Fond, gde su kamate izuzetno male, baš zato što on podstiče razvoj Republike Srbije, gde su ta sredstva koja će se uložiti u Fond, njihov obrt je znači izuzetno spor.
Da li stvarno neko ima neki ekonomski interes da ulaže u takav Fond ili će jednostavno da ulažu u banke kojih ima ovde na tržištu sasvim dovoljno i da na taj način mnogo brže dolazi do zarade od svojih sredstava?
U članu 8. to se ponovo potvrđuje. Znači, sredstva budžeta Republike Srbije ne mogu se koristiti za dokapitalizaciju Fonda.
Već u članu 9. osnovnog Zakona, u osnovnom tekstu se kaže: "Organ upravljanja Fonda jeste Upravni odbor. Upravni odbor čine predsednik i osam članova, čiji mandat traje četiri godine", itd.
Kada se Fond organizuje kao deoničarsko društvo, učešće državnog kapitala ne može biti manje od 51%, itd. Međutim, ako se malo ozbiljnije pogleda taj član, odnosno šta se u njemu menja, kaže se: "Organ upravljanja Fonda jeste Upravni odbor. Upravni odbor ima predsednika i šest članova, koje po funkciji čine ministar nadležan za privredu, ministar nadležan za finansije", evo, ponovo Mlađan Dinkić, čak i u Fondu za razvoj Republike Srbije, ''ministar nadležan za nauku, ministar nadležan za kapitalne investicije".
Da li to beše onaj ministar što reče da Zakon o javnim nabavkama ne valja, slažem se, ne valja, ali reče da ga ne treba primenjivati.
I to jedan ministar ne sme da kaže, pogotovu ne onaj ko sprovodi vlast.
Dakle, ''ministar nadležan za ekonomske odnose sa inostranstvom, ministar za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, ministar nadležan za rad''. Znači, to će da bude upravni odbor.
Zašto onda uopšte pravimo upravni odbor, ako je država vlasnik 51%, onda neka radom upravnog odbora rukovodi Vlada Republike Srbije, jer predsednik Vlade jeste i predsednik upravnog odbora, pa terajte tako.
Ili ste stvarno osmislili da taj Fond služi nekome za neke druge stvari, a ne za privredni razvoj kako je to u samoj ideji zakona predviđeno.
Dalje, sve ostale odredbe se uglavnom odnose na usklađivanje sa Zakonom o privrednim društvima itd. Jedna od osnovnih zamerki jeste ta da trenutna privredna situacija u Republici nije dobra, da treba država iz budžeta da učestvuje u privrednom razvoju Republike Srbije.
I postavlja se uopšte smisao postojanja jednog upravnog odbora gde su svi članovi koji imaju većinsko vlasništvo, u stvari, ministri u Vladi Republike Srbije.
Kada se uzme sada Predlog zakona o sprečavanju pranja novca, već tu ima pojedinih odredbi gde se ponovo vidi i dovodi u pitanje dobra namera predlagača jednog ovakvog zakona.
Činjenica je da na teritoriji Republike Srbije u proteklih 10 i više godina jeste došlo do jednog enormnog bogaćenja pojedinih ljudi, lica, neki prosto pokušavaju da legalizuju.
Jedan od načina jeste taj da se novac koji je stečen nezakonitim radnjama vrati u privredne tokove i da se dalje kroz zakonom predviđene norme taj novac koristi.
Tako sada imamo situaciju oko privatizacije duvanske industrije, oko privatizacije tržišta duvanske industrije gde se čak pojedine odredbe zakona prilagođavaju pojedinim finansijskim određenim lobijima da bi mogli nesmetano bez konkurencije da učestvuju na tržištu.
Dalje, da nije ovaj zakon prilično kasno donet, odnosno predložen Skupštini Republike Srbije, jer je već privatizacija velikih društvenih preduzeća poodmakla i pitanje je koliko je taj novac iz te privatizacije bio na zakonit način stečen ili koliko je bio nezakonit.
Da li će država te i takve privatizacije da preispituje ili će da ostavi da ko je šta zahvatio, pokrao, zloupotrebio, jednostavno da nekažnjeno prođe.
Već u članu 12. se vidi jedna želja Vlade Republike Srbije, odnosno ministra finansija da i tu bude mirođija, pa se kaže – ''Uprava za sprečavanje pranja novca obrazuje se kao organ uprave u sastavu ministarstva nadležnog za poslove finansija''; pa se dalje kaže: ''Upravom rukovodi direktor, koga postavlja i razrešava Vlada Republike Srbije'''... ''na predlog ministra nadležnog za poslove finansija (u daljem tekstu: ministar)'' itd. Znači, Mlađan Dinkić, ministar finansija biće nadležan i direktno odgovoran za sprovođenje ovog zakona.
Kada se pogleda član 13. u poslednjem stavu kaže: ''Ministar, na predlog direktora Uprave, propisuje metodologiju za izvršavanje poslova koje obveznik vrši u skladu sa ovim zakonom, način i rokove u kojima je obveznik dužan da obavesti Upravu transakcijama iz ovog zakona, kao i slučajeve u kojima određeni obveznici nisu dužni da Upravi prijave gotovinske transakcije u ukupnom iznosu od 15.000 evra''.
Znači, ministar je taj koji sebi daje za pravo, u Predlogu zakona, da on bude taj koji će da odlučuje kada će zakon da se primenjuje i na koga će da se primenjuje, a na koga neće.
Da li možda neće da se primenjuje i na novac koji stiže sa ovih egzotičnih ostrva, sa Sejšela, Devičanskih ostrva itd.
Ministar je taj koji odlučuje kada zakon treba primenjivati, a kada ne i to je, imajući u vidu šta se sve dešavalo sa personom Mlađana Dinkića, jedna izuzetno sumnjiva odredba ovog zakona.
SRS je na ovaj zakon podnela niz amandmana. Tražili smo svojim amandmanima da se u stvari ne obrazuje uprava u sastavu Ministarstva, nego, imajući u vidu da je to u pitanju veliki novac, da je strahovit pritisak na sve koji mogu da učestvuju u sprečavanju ovog pranja novca, da se obrazuje posebna komisija, odnosno komisija za sprečavanje pranja novca.
Komisija bi imala svoj statut, na koji bi opet Skupština Srbije davala saglasnost, bez prethodno izvršne vlasti, imala bi predsednika koga bi opet birala Narodna skupština i imala bi članove komisije, koje opet bira Narodna skupština na predlog Odbora za finansije.
Znači, cilj jeste da ta komisija, kako to nažalost ovim zakonom nije predviđeno, deluje kao potpuno nezavisno telo u odnosu na izvršnu vlast i da jedino odgovara Skupštini Srbije za delatnost koju radi. Jedino na taj način može da se spreči na pravi način pranje novca.
Inače, to što bi ta uprava podnosila izveštaj Ministarstvu jednom u tri meseca, a Vladi Srbije jednom godišnje, u principu, sve to ostaje u krugu Vlade Republike Srbije.
Taj izveštaj Narodna skupština Republike Srbije nikada neće biti u situaciji da razmatra, a kasnije da usvoji ili ne.
To je osnovna zamerka na ovaj zakon.
Znači, zakon tehnički jeste dobro koncipiran, ali ministar je taj koji će selektivno da odluči kada će zakon da se primeni, a kada neće.
Ideja jeste, kao što postoji Komisija za hartije od vrednosti, ali kao što vidimo, tu je već G17 ušao u sukob sa predsednikom te Komisije, koji je iz njihovih redova, postavlja se pitanje zašto.
Sada imamo vrhovnu državnu revizorsku instituciju koja isto posluje kao nezavisan organ i koja svoj izveštaj podnosi Narodnoj skupštini Republike Srbije, zato što je to jedna osetljiva materija o trošenju budžetskih sredstava, javnih prihoda i rashoda, pa se postavlja pitanje zašto od te ideje nije pošao predlagač ovog zakona.
Znači, da se obrazuje jedna komisija potpuno nezavisna od izvršne vlasti, koja bi radila uz saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije i samim tim i rezultati tog rada i mogućnost zloupotreba; rezultati rada bi bili bolji, a mogućnost zloupotreba daleko manja.
Kada je u pitanju Zakon o javnim preduzećima, pošto sada moram da pričam o četiri zakona u kraćem vremenskom periodu, to se već videlo iz budžeta Republike Srbije, a sada se ponovo jedna tendencija jedne loše makroekonomske politike koju je Vlada vodila u ovoj godini, svaljuje krivica na nekog drugog.
Znači, prvo su bile cene sirove nafte, uticale su na inflaciju, pa je onda bila kasna godina za poljoprivredu, pa su na kraju bile optužene i lokalne samouprave za rast inflacije troškova života na teritoriji Republike Srbije.
Kaže se u članu 22b Predloga zakona da, nadležni organ jedinice lokalne samouprave, odnosno AP daje saglasnost na program iz stava 1. ovog člana, a taj program sadrži elemente koji nisu u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koje za tu godinu utvrđuje Vlada Republike Srbije.
Pazite sada, ako smo lokalnu samoupravu, odnosno ako se država Republika odrekla nekih svojih prava u korist lokalne samouprave, zašto sada ta prava uskraćujemo lokalnoj samoupravi, a lokalna samouprava i dalje nosi odgovornost za izvršavanje poslova koji su joj povereni od strane Republike Srbije.
Znači, sada tu postoje i kaznene odredbe u ovom delu. Činjenica jeste da Ministarstvo finansija već godinu i po dana istrajava u jednom pokušaju, a to je da preti lokalnim samoupravama da, ukoliko ne smanje broj radnika u opštinskim uprava, u javnim preduzećima i ustanovama, gde je osnivač lokalna samouprava, će im zaustaviti isplaćivanje transfernih sredstava.
Znači, to je jedna ucena, a samo Ministarstvo finansija u Predlogu svog budžeta ne predviđa socijalni program za radnike koji bi ostali bez posla u javnim preduzećima i opštinskim upravama gde je osnivač lokalna samouprava.
Hoćemo li taj posao da ostavimo lokalnim samoupravama, da one vode taj socijalni program? Naše lokalne samouprave su u izuzetno teškoj finansijskoj situaciji. Jedva sa ovim sredstvima koja imaju može većina, ne svi, da obavljaju poslove iz svoje nadležnosti.
U velikom broju opština nemamo osnovne civilizacijske tekovine, kao što su vodovod i kanalizacija. Primanja zaposlenih u organima lokalne samouprave, u javnim preduzećima gde je osnivač lokalna samouprava, su obično u proseku Republike Srbije ili ispod tog proseka, pogotovo kada su u pitanju komunalne delatnosti, vodovod, kanalizacija i smeće.
Sada jednim ovakvim Predlogom zakona ministar sebi daje za pravo da kontroliše da li je program neke lokalne samouprave u skladu sa programom Vlade Republike Srbije. Šta ako su na vlasti dve potpuno različite političke opcije?
Sa različitim političkim programom, sa različitim viđenjem lokalne samouprave? Kako će u toj situaciji da se sprovodi program neke političke opcije koja je na vlasti?
Kako će uopšte lokalna samouprava, jer ona jeste samouprava, da učestvuje u jednom delu nižeg nivoa izvršne vlasti, ali ona svakako nosi jednu određenu odgovornost prema građanima koji žive u toj opštini.
Kako će ona da obavlja svoju delatnost, ukoliko joj stalno iznad glave stoji Ministarstvo finansija? Pa se još kaže da, nalog iz stava 2. ovog člana ministar nadležan za poslove finansija može izdati ako nadležni organ jedinica lokalne samouprave, odnosno autonomne pokrajine, ne obezbedi da se program iz stava 1. ovog člana, koji je donet u skladu sa članom 22. ovog zakona, izvršava u delu koji se odnosi na isplatu zarada i cene proizvoda i usluga.
Znači, čak se ide do te mere da ministar sebi daje za pravo da može da zaustavi isplaćivanje zarada zaposlenima u opštinskim upravama.
Ne kažem da pojedine opštinske uprave možda imaju i viška sredstava, možda ne znaju kako će i na koji način novac da utroše, ali je sasvim neprimereno da se Ministarstvo finansija do te mere meša u nadležnost lokalne samouprave, pogotovo što lokalne samouprave u principu najmanje učestvuju u tome da se one pitaju kolika će cena da bude komunalnih usluga.
Cene komunalnih usluga zavise od makroekonomske situacije u državi. Šta sve utiče na tu cenu?
Na prvom mestu utiče cena električne energije. Već smo pričali o tome u raspravi o budžetu. Ko utiče na cenu električne energije? Vlada Republike Srbije.
Sasvim je normalno, ukoliko poskupi električna energija, da će morati da poskupe i usluge vodovoda i kanalizacije.
Šta još utiče na cenu komunalnih usluga? Sasvim sigurno i cene nafte i naftnih derivata.
Ako dođe i tu do poremećaja, sasvim je sigurno da će i cene komunalnih usluga da poskupe. Bolje da je gospodin ministar, umesto što je pričao o lažnim inflatornim kretanjima na 12,5 posto, nama rekao koliko su poskupeli nafta i naftni derivati od 1. januara ove godine do sada. Da li je to možda 20, 30, 40 posto? Koliko?
Koliko je poskupela električna energija? Što to ne kaže, što se hvata za opšte parametre koji postoje po nekom merilu nekog zavoda za statistiku, gde u stvari statistika nije naučno istraživanje, nego samo jedna metoda ispitivanja, gde, u svakom slučaju, svaka vladajuća većina može da manipuliše tim podacima, šta će sve da se uzima u obzir ili neće. U tome i jeste problem.
Žao mi je što je gospodin ministar napustio sednicu Skupštine Srbije, hteo sam da ga podsetim da mi danas pre podne nije odgovorio na pitanje koje sam mu postavio, šta je sa novcem koji je navodno bio na Kipru?

Javljam se za repliku zato što je gospodin Slavoljub Matić izneo niz neistina na račun SRS.
Postavljam jedno prosto pitanje: gospodine Matiću, zašto o Bogoljubu Kariću postavljate pitanje ministru Dinkiću?
Možda bi bolje bilo da ste postavili to pitanje bivšem ministru Đeliću, za koga ste vi glasali i koji je Bogoljuba Karića oslobodio plaćanja poreza na ekstraprofit.
Možda bi bilo bolje da ste pitali bivšeg ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, koji je bio potpredsednik Vlade Republike Srbije u kojoj je Bogoljub Karić bio ministar. To je ministar policije, za koga ste vi glasali, gospodine Slavoljube Matiću. Bilo bi bolje da pitate ministra unutrašnjih poslova, gospodina Jočića, šta se to dešava, sigurno da ima instrumente kako će da raskrinka Bogoljuba Karića, jer je vlast kod vas, gospodine Matiću.
Zašto ne pitate gospodina ministra Stojkovića šta je sa Bogoljubom Karićem i zašto nije tamo gde treba da bude. Zašto o tome ne pitate republičkog javnog tužioca, gospodine Slavoljube Matiću. Njih pitajte, to su vaši članovi iz DSS. Nemojte SRS da optužujete za nešto. Vi ste sada u situaciji da taj fenomen raščistite, pa raščistite. Ako ne, SRS će sigurno na sledećim izborima to da raščišćava. To znači, ako to sada ne raščišćavate da ste u dilu sa njima.

Dame i gospodo poslanici, čudi me da Ministarstvo, odnosno ovlašćeni predstavnik Ministarstva uporno odbija neke od amandmana koje je podnela Srpska radikalna stranka, pogotovo što ne ulaze u suštinu samog zakona, već pokušavaju da poprave tehničke stvari u nekom upravnom postupku koji može biti pokrenut u skladu sa ovim zakonom.
U članu 44. kaže se: "Ministarstvo, pre donošenja odluke o postojanju dampinga, odnosno subvencije, obaveštava strane u postupku i zainteresovana lica o bitnim činjenicama i poziva ih da se izjasne u roku od 30 dana od dana kada je poziv dostavljen."
Momčilo Duvnjak, koji je podneo amandman u ime SRS, tražio je da umesto 30 dana rok za izjašnjavanje bude osam dana. To nije slučajno osam dana, postoje određeni rokovi u opštem upravnom postupku, u posebnom i u sudskom postupku gde su rokovi često kraći od 30 dana, pogotovo u sudskom postupku. U sudskom postupku rok žalbe varira od osam do 15 dana.
Predlagač je ovde tražio 30 dana. Šta je to zbog čega licima protiv kojih može da se pokrene antidampinški postupak treba 30 dana da se izjasne po tom pitanju, zašto im davati toliko veliki rok. Prvo, u pitanju su tri ili četiri dokumenta koje treba da dostave Ministarstvu, da se vidi da li stvarno damping postoji ili ne i onda Ministarstvo da reaguje. Trideset dana je prilično veliki rok, pogotovo što će on za tih 30 dana i dalje da obavlja tu svoju delatnost. Ostavlja mu se mogućnost da i dalje dampinguje cene na tržištu.
Prilično vremena prođe dok se utvrdi damping na tržištu, dok firme koje se bave sličnom delatnošću utvrde da postoji damping na tržištu, da se pojavila roba sa nižom cenom zato što neka druga država subvencioniše, uništava domaću privredu, pogotovu domaću proizvodnju; prođe otprilike tri ili četiri meseca najmanje dok se primete prvi ozbiljniji poremećaji na tržištu zbog plasmana robe, navike potrošača da kupuju novu robu itd.
Znači, tih 90 ili 120 dana već damping postoji, nanosi određenu štetu svim privrednim subjektima. Dati im rok još od 30 dana je prilično veliki rok. Već će biti pripremljen, znaće da se pokreće antidampinški postupak i može u tom periodu, štaviše tu su zarade često vrlo visoke, da još više spusti cenu dok ne isteknu rokovi za njegovo izjašnjavanje.
Par dana pre izjašnjavanja uskladiće cene sa cenama robe koje su na tržištu, ali u svakom slučaju naneo je štetu svim domaćim proizvođačima i firmama koje učestvuju u istoj delatnosti, pogotovo što kada neko izgubi tržište zbog dampinga, bez obzira kakve budu mere i kako država reaguje, teško da to tržište može ponovo da povrati bez nekog roka od godinu ili godinu i po dana.
Zato predlažem ovlašćenom predstavniku Vlade Republike Srbije da ovaj amandman koji je Momčilo Duvnjak u ime SRS podneo na ovaj predlog zakona prihvati, pogotovo što nema bitnijih odstupanja od samog zakona i ne menja suštinu zakona, odnosno nameru predlagača zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 45 – ne samo da treba ostaviti mogućnost Vladi, odnosno nadležnom ministarstvu da pregovara sa pravnim subjektima koji učestvuju u prometu robe, već jednim ovakvim postupkom i prihvatanjem, odnosno neprihvatanjem amandmana, postavlja se pitanje šta ćemo sa kompenzatornim dažbinama, šta ćemo sa antidampinškim dažbinama.
Znači, lice protiv koga se obustavi postupak nema obavezu plaćanja tih dažbina. Da li je tako, ministre? Da li je ostvarilo ekstraprofit? Jeste. Jesu li napravili određenu štetu na tržištu? Jesu i nagrađeni su samo zato što su prihvatili, posle određenog broja dana prisutnosti na tržištu, da povećaju cenu. To je problem. Znači, lice koje se bavi ovakvim poslom, svejedno da li je pravno ili fizičko, ušlo je da zaradi novac, da stvori određen monopol na tržištu i da ostvari profit.
Ako postoji Zakon o zaštiti konkurencije, Zakon o zaštiti prava potrošača, onda se postavlja pitanje šta dobijamo sa ovim članom. Po meni, najbolje bi bilo da amandman na član 45. ovog zakona prihvatite. Kasnije imate čitav niz amandmana koji će da usklađuju ostatak zakona sa članom 45, odnosno brisanjem člana 45, tako da nećete imati problema po tom pitanju da kasnije Zakonodavni odbor ili neko drugi podnosi nove amandmane.

Dame i gospodo poslanici, amandman koji je gospođica Jovanović podnela u ime Srpske radikalne stranke na član 46. je u stvari nastavak amandmana na član 45.
Da pročitamo sam član, odnosno dva stava na koje se odnosi ovaj amandman. Dakle – postupak ispitivanja prekinut u skladu sa članom 45. može se nastaviti, i tako dalje. "Ako se po okončanom postupku ispitivanja utvrdi da postoji damping, odnosno subvencija, koji prouzrokuje znatnu štetu, primenjuje se preuzeta obaveza povećanja cene." Znači, preuzetom obavezom povećanja cene uvodi se neka obaveza na dažbine.
Idemo na sledeći stav 4, gde se kaže: "U slučaju iz stava 3. ovog člana, odluka o uvođenju antidampinške, odnosno kompenzatorne dažbine, ne primenjuje se na robu lica koje je prihvatilo obavezu povećanja cene."
Zašto? Dakle, jedno prilično logično pitanje, gospodine ministre, jer ako je neko naneo štetu, zašto da ne obešteti na određeni način i državu, a država može da obešteti pravne subjekte u ovom postupku, koji su oštećeni na određeni način.
Gospodine ministre, nije sva roba konzerva, televizor, veš-mašina, nameštaj; imate robu koja ima određene rokove trajanja, koja ne može da se proda na tržištu, samo zato što postoji neko ko remeti odnose na tržištu i ne može da se proda. Šta se dešava sa tom robom? Baca se. Ko je pretrpeo štetu? Svi, od proizvođača, velikoprodaje, maloprodaje, u krajnjem slučaju – država, ako se uklopi taj koji je pretrpeo štetu, onih 3% koliko Dinkić predviđa da može da otpiše robe i ne plati PDV. Ja razumem vašu neodlučnost kada je bio član 45, hteli ste da zadržite neko pravo, da pregovarate, verovatno zbog člana 46, ali sada više nema razloga da se ovaj amandman ne prihvati.
Znači, šteta je nastala. Znate šta, uopšte u samom tom postupku treba ići logikom tržišta, odnosno onoga ko pravi takvu štetu na tržištu. Svaki put kada se izvuče nekažnjeno, on će to uvek ponovo da uradi. Čitav naš Krivični zakon i Zakon o prekršajnom postupku primenjuje neku vrstu represije, preventivne i kao odmazda, a ovde nema ni prevencije, nema kazne, nema ničega.
Znači, on može – u redu, sada više nećemo da radimo sa ovom vrstom robe, prodaćemo šta je ostalo na lageru, potražićemo na tržištu neku sličnu robu ili neku drugu koja se subvencioniše od strane druge države i nastaviti posao. Ponovo će proteći pet ili šest dana dok se ne utvrdi postojanje dampinga, ponovo će proteći određeni period dok se pokrene sve to, taj postupak, dakle, postupak ispitivanja koji prilično dugo traje, a onda postupak izjašnjavanja lica protiv kojih se vodi postupak ispitivanja i to može da traje godinu dana.
Kada su u pitanju gotovi proizvodi, tu je nastala samo šteta uništavanjem gotovih proizvoda, ali vi imate i druge vrste, odnosno grane privrede koje mogu da trpe štetu kada se pojave ovakve stvari na tržištu.
Znači, svakako je da mogu da pretrpe određenu štetu; kasnije ćemo, povodom amandmana, pričati o tome.
Ja bih vas pozvao, gospodine ministre, kao ovlašćenog predstavnika Vlade Republike Srbije, da prihvatite ovaj amandman koji je gospođica Nataša Jovanović podnela u ime Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni su u neku ruku pomalo, da ne budem bezobrazan, ali ipak ću reći, smešna obrazloženja ministra zašto ne prihvata određene amandmane.
Prvo, lepo je rekao podnosilac ovog amandmana Sulejman Spaho, koji je podneo amandman na član 48. u ime Srpske radikalne stranke, ponašamo se, ministar se ponaša kao da će sutra ili prekosutra da bude primljen u zemlje EU. U tome izgleda i jeste problem. Pričali smo o tome juče. Proći će bar još 15 godina dok ne steknemo te potrebne uslove. Tek smo na početku tog postupka i kao da ne može da prihvati činjenicu da postoje određene različitosti između tih 148 zemalja, kako ste vi to rekli, i Srbije.
Koliko je meni poznato, nijedna od tih 148 zemalja nije bila 10-tak godina pod određenim vidom ekonomskih sankcija, da li su to bile one nevidljive sankcije, koje još uvek postoje, ili one koje su postavile UN. Zbog te i takve situacije desili su se određeni poremećaji na tržištu, naše tržište i proizvodnja su određeno vreme bili zatvoreni. Nisu u stanju da se tehnološki nose sa konkurencijom, nisu u stanju ni kvalitetom, kada je određena vrsta proizvoda u pitanju, ni produktivnošću, ni cenama.
Sve ovo što vi uporno odbijate – nije u duhu, nije u skladu itd., u redu, napišite jedan zakon koji, u suštini, može biti neki prelazni zakon dok se te već nastale posledice ne otklone. Vi uporno istrajavate, kao da je naša privreda u stanju da se potpuno ravnopravno nosi sa svetskom. Nije.
To se vidi i kod ovih rokova koje vi stalno uspostavljate, pa se kaže: "Vlada, na predlog Ministarstva, ako utvrdi da postoji kršenje preuzete obaveze povećanja cene, može da uvede privremene mere. Vlada može da uvede privremene mere po isteku roka od 60 dana od dana pokretanja postupka ispitivanja, ako: utvrdi da je verovatno postojanje dampinga, odnosno subvencije i prouzrokovane štete; utvrdi da zbog odlaganja primene antidampinških, odnosno kompenzatornih dažbina mogu nastupiti teško otklonjive štetne posledice".
Zašto ste onda istrajavali na onom roku od 30 dana? Pre nekih pola sata smo o tome pričali i niste prihvatili amandman koji je te rokove skraćivao. Znači, svesni ste toga da mogu da nastanu neke štetne posledice.
Dalje, kao što sam rekao, ne postoji samo šteta kada se baca neki proizvod; postoji, pogotovo u poljoprivrednoj proizvodnji, više šteta. Neke se duže otklanjaju. Svesni smo da ni naša poljoprivreda, takva kakva jeste, po kvalitetu ne zaostaje, ali po ceni zaostaje.
Prvo, mi imamo zdraviju hranu, zdravije meso nego što može da nam se ponudi sa zapada. Cena njihovog mesa je manja zato što se koriste određene hemijske supstance, hormonske supstance itd. da se povećaju prinosi itd, pa se dešavaju čuda, da devojčicama od dve-tri godine teče mleko iz grudi itd. Takvo meso i takvi proizvodi su po pravilu jeftiniji.
Neki su možda u skladu sa zdravstvenim propisima itd, nisu još ti problemi toliko izraženi, ali takvo meso može po nekoj nižoj ceni da se pojavi na tržištu.
Šta se dešava, recimo, sa domaćim farmama? Koje su posledice koje će oni imati? Ako neko reši da uvozi takvu robu, prva posledica koja će da bude jeste da domaći farmeri, da li su to društvena preduzeća, poljoprivredna gazdinstva ili individualni poljoprivredni proizvođači, neće moći da plasiraju svoju robu. Ovde ima poljoprivrednih proizvođača, pa neka kažu koliko jedna svinja košta dnevno, da se nalazi na farmi. Koliki će njen prinos biti za 60 dana i koliko će ona da košta samo na ime hrane za 60 dana? Da ne pričamo da će u roku od 60 dana, pošto se to radi u turnusima, da izgubi kategoriju, hoće li to biti po prvoj kategoriji od 90 do 100 kilograma, druga, treća i van kategorije, gde je svaka sledeća kategorija niža cena.
Koja je druga posledica? Znači, gubitak na hrani, gubitak na proizvodu i uništavanje stočnog fonda, jer nije više siguran u državu i neće da ulaže u takvu proizvodnju, a vi istrajavate na tim dugim rokovima. Znači, imamo više šteta koje može jedna ovakva pojava dampinga da izazove.
Onda kažete da duh ovog zakona nije da kažnjava. Nema ovde prave kazne. Prava kazna za ovako nešto može da bude i zatvor. Nećemo represiju državnog organa, ali hoćemo da onaj ko je napravio štetu štetu i otkloni. Nema tu prave kazne.
Onda će da se zamisli da li će sledeći put ponovo da uđe u neki posao koji može da izazove ovakve posledice. Znači, nije cilj prava kazna, nego da otkloni štetu svima u nizu, koliko je god to moguće. Normalno je da će on da pretrpi štetu zbog svog ponašanja, ali to je već njegov problem, što se uhvatio u to kolo.

Dame i gospodo poslanici, ovaj amandman koji je podneo gospodin Milan Škrbić u ime Srpske radikalne stranke Narodna skupština bi trebalo da prihvati, jer on u principu određuje rokove po kojima će da reaguje ministarstvo nadležno za sprovođenje ovog zakona.
Znači, reč je o tome da može da se desi u praksi da postoje lica koja nisu obuhvaćena nekim postupkom ispitivanja, koja uvoze robu koja može da bude predmet ispitivanja i da zahtevaju od Ministarstva uvođenje posebne kompenzatorne dažbine na robu koja se uvozi, odnosno izvozi.
Zamisao predlagača u članu 50. jeste takva. Međutim, postavlja se jedno drugo pitanje kada se radi o članu 50, a to je da li je moguće, čim je on ostavio jednu ovakvu mogućnost, da neko u postupku ispitivanja bude i povlašćen, tj. da se jedna grupa lica koja uvoze određenu robu stavi pod ispitivanje, odnosno njihovo poslovanje, i da se utvrđuje da li je došlo do dampinga cena ili ne, a druga lica koja uvoze istu robu, možda čak iz iste zemlje porekla, da ne budu obuhvaćena ovakvim postupkom ispitivanja i primenom kompenzatorne dažbine.
Ukoliko stvarno postoji opravdana želja predlagača da se neke pojave na tržištu eliminišu, onda bi samo Ministarstvo moralo da poštuje neke određene rokove kada su u pitanju određena rešenja. Znači, može da se desi, namerno ili slučajno; da bi se isključila mogućnost namere da se nešto desi potrebno je utvrditi rokove.
Ministarstvo na ovaj način može sasvim fino da "opere ruke" od izuzeća nekog lica zašto protiv njega nije vođen postupak. Znači, to lice podnese zahtev Ministarstvu i Ministarstvo jednostavno ne postupa po njegovom zahtevu. Zašto? Nema zakonsku odredbu, ne postupa po tom zahtevu i on i dalje obavlja delatnost bez kompenzatorne dažbine, bez postupka ispitivanja.
Ovim predloženim amandmanom kaže se: "Ministarstvo je dužno da odluku po zahtevu iz stava 1. i 2. donese u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva". Znači, ne menja se suština zakona, ne menja se duh vašeg zakona, samo se na određeni način prisiljava Ministarstvo da radi svoj posao u nekim rokovima koji su kraći i koji su određeni. Kada su u pitanju neodređeni rokovi, postavlja se pitanje zašto su neodređeni, jer se tako stvara mogućnost zloupotrebe.
Jednostavno, sa jedne strane vodite postupak protiv određenih lica, koji može da traje i 30 dana, a s druge strane, neko je podneo zahtev i vi po tom zahtevu ne rešavate sledećih pet meseci. Taj protiv koga se ne vodi postupak i za koga nije izdato rešenje imaće povlašćen položaj na tržištu. Otkloniće konkurenciju koju ima sa svojim kolegama uvoznicima.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada imamo određenu nedoslednost i nelogičnost samog predlagača povodom zakona koji je napisan. U jednom od članova kaže se – privremene mere mogu da ostanu na snazi šest meseci. Znači, privremene mere koje može da izrekne Vlada, na predlog nadležnog ministarstva (znači, uvođenje kompenzatornih ili antidampinških marži, u stvari - dažbina), mogu da traju najviše šest meseci, gospodine ministre. Tako ste napisali u zakonu.
Po članu 51. postupak ispitivanja pojave dampinga može da traje do 12 meseci. Hoćete li, gospodine ministre, dva puta da donosite jednu te istu privremenu meru? Jednim amandmanom, koji su podneli poslanici Srpske radikalne stranke, traženo je da privremena mera bude na snazi 12 meseci. Znači, isto koliko traje postupak ispitivanja, po vašem predlogu, a da se postupak ispitivanja smanji na tri meseca. Znači, mogli ste da prihvatite jedan od ova dva amandmana i da sam zakon bude dosledan od člana do člana.
Sada imamo situaciju da privremena mera, kojom ćete da otklonite određenu posledicu, može da se primenjuje šest meseci, ali donosite odluku da li posledica postoji ili ne postoji 12 meseci. Šta će da se desi, kada istekne prvih šest meseci, sa uvođenjem privremene mere? Da li je predlagač ostavio mogućnost da je još produžava ili ne? Kako će to sada da funkcioniše i da li će biti vakuuma u ovom postupku, koji će da omogući da se nesmetano, po prestanku privremenih mera, a do okončanja postupka, jedna loša posledica na tržištu nastavi. Znači, da se vrati u prvobitno stanje i da se nastavi.
Da li će biti utvrđena, na kraju, kompenzatorna dažbina, da li će u postupku ispitivanja da se utvrdi da li je došlo do te pojave ili ne, to je neka druga priča.
Ali, postavlja se logično pitanje šta će biti u tom periodu od isteka privremene mere do isteka rokova za okončanje postupka ispitivanja.
Narodni poslanik Dragoljub Simonović je podneo amandman u ime Srpske radikalne stranke da se taj rok od 12 meseci zameni rokom od tri meseca. To je sasvim dovoljno. U celom postupku ispitivanja nije potrebno pribaviti mnogo dokumentacije, pogotovo kada zakon uđe u primenu, već ćete za razne vrste robe da imate određene parametre o ranijim postupcima itd. i moći ćete, na osnovu ranijih postupaka, da utvrdite da li postoji neka štetna pojava na tržištu ili ne.
Rok od 12 meseci – to je jedna fina prepiska između lica protiv kojih se vodi postupak i Ministarstva. Vi, recimo, na rešenje poreske uprave – zašto da ne, znači, kada je država u pitanju i kada su njeni prihodi u pitanju rešenje se izdaje – primera radi, imate pravo žalbe u roku od sedam dana, ali žalba ne odlaže izvršenje tog rešenja.
Postavlja se pitanje zašto toliki rokovi uopšte za prikupljanje dokumentacije lica protiv kojih se vodi postupak. Vrlo je lako utvrditi da li je to prisutno na tržištu ili ne: na osnovu carinskog računa, carinske deklaracije, raznih drugih dokumenata koje može lice protiv koga se vodi postupak da dostavi. Vi imate sve moguće parametre da utvrdite da li postoji jedna štetna posledica na tržištu ili ne.
Ovako, sa produženjem ovih rokova, stvara se osećaj da predlagač, barem privremeno, kao noj zabija glavu u pesak izbegavajući da postupi po jednom ovakvom zakonu; znači odlaže. Posledice koje mogu da nastanu ovim odlaganjem, više puta smo pričali o njima – neke i mogu da se otklone u nekom vremenskom periodu, a za neke je potrebno više desetina godina.