Kršite Poslovnik, uzeli ste sebi za pravo da se uključite u diskusiju, iako predsedavate sednicom Skupštine Srbije.
Shvatio sam vašu želju da odgovorite umesto te radne grupe koja nije ovde. Čini mi se da su vas doveli u zabludu kada su vam to rekli, jer u članu 11. stav 1. kaže se da su subjekti revizije, u skladu sa ovim zakonom: korisnici sredstava EU, donacija i pomoći međunarodnih organizacija, stranih vlada i nevladinih organizacija.
Čini mi se da vas ovaj član i ova tačka demantovaše, gospodine Anđelkoviću, i trebalo je da istrajete da se amandman gospodina Ljubomira Kragovića prihvati.
Šta je cilj rada ovih međunarodnih organizacija, odnosno nevladinih organizacija koje bitišu na teritoriji Republike Srbije? To je da se srpskom narodu nabije osećaj kolektivne krivice za ratne zločine i da se pravi ratni zločinci, koji su to radili organizovano, proglase žrtvama.
Ništa drugo nije cilj rada takvih nevladinih organizacija – Sonje Biserko i Nataše Kandić. U tome i jeste problem, i cilj je da se stavi pod kontrolu njihovo finansijsko poslovanje, jer bismo onda saznali ko ih plaća i za koga rade. Samim tim, građani Srbije bi onda bili u situaciji da procene da li tim ljudima treba verovati ili ne. Ovako smo ih ostavili bez potpune informacije, jer onaj ko plaća verovatno ima i neki interes da ostvari.
Ovde je interes da se u srpskom narodu, kroz rad ovih nevladinih organizacija, stvori osećaj kolektivne krivice, a da se zločinci proglase žrtvama. Treba videti ko to finansira.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo i amandmani Vlade Republike Srbije na Predlog zakona pokazuju da neko nije uzeo ovu materiju toliko ozbiljno kada je zakon pisan, pa imamo za posledicu da i Vlada Republike Srbije ulaže amandmane.
Slušao sam diskusije gospodina ministra u vezi prethodnih amandmana, vezano i za ovaj član 12, ali mislim da je gospodin ministar malo pobrkao lončiće i poklopčiće.
Gospodin ministar tvrdi da su uslove, koje propisuje STO, prihvatile i SAD, Rusija, Kina, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, je l' tako ministre?
Samo jedno pitanje, ko je utvrdio ta pravila? Utvrdile su SAD, Nemačka, Francuska itd.
(Milan Parivodić, sa mesta: Svi oni zajedno.)
Jeste, svi zajedno kako bi zaštitili prvo sa svoje strane svoje tržište i da bi obezbedili nova tržišta. Gospodine ministre, niste otkrili Ameriku i u tom slučaju ni vruću vodu.
Spomenuli ste Kinu i Rusiju. Neka pripreti STO, odnosno Nemačka i Francuska recimo Rusiji, šta će se desiti – zavrnuće im gas. Ko tu može na koga da vrši pritisak?
Ne može niko, ali mi prihvatamo neka pravila i zaboravljamo činjenicu da li je u stanju naša privreda da se nosi sa privredama zemalja koje su potencijalni uvoznici u Srbiju. Da li pružate carinsku zaštitu našoj privredi? Ne, carinske stope su izuzetno niske.
Naša privreda je tehnološki zaostala za privredama zemalja uvoznika sa teritorije Republike Srbije, a jedino što se izvozi odavde je polusirovina ili sirovina. Toga smo bili svedoci i devedesetih godina, konkretno 1997. godine, kada je sa izvozom žive stoke i mesa napravljen kolaps čitavog privrednog sistema u Srbiji. Došlo je do pada marke čak za sto posto.
Pričate o nekim rokovima – 30 dana. Znate šta sve može u Srbiji, koja je relativno malo tržište, da se uveze za 30 dana i koliko te zalihe mogu da budu velike? Za 30 dana mogu da napune tržište. Ko od toga ima koristi? Koristi ima uvoznik.
Ko od toga ima štetu – domaća privreda. Ko trpi direktne posledice? Građani koji rade u domaćoj privredi, ministre.
Pričate o tržištu, a zaboravljate na građane. Valjda ova vlada i postoji radi njih, treba da rade u njihovom interesu, valjda njih treba da štiti, njihova radna mesta i preduzeća u kojima rade.
Znači, ta pravila koja su utvrđena propisali su oni koji su u stanju da ih sprovode, radi svoje sopstvene zaštite i radi novih tržišta, eventualno sirovinskih baza.
Slažemo se potpuno da postoji osnov za priključenje STO, EU itd. Ali, postavlja se pitanje koji su to rokovi kada ćemo to moći da uradimo? Neki kažu 2001 bilo, a neki kažu 2010, a 2010. nije blizu, pa je pomereno na 2012, pa se već priča i o 2016. i o 2020. godini.
Da li ćemo prvo da uništimo sopstvenu privredu i onda da ulazimo u EU, STO ili ćemo da radimo na tome da prvo osposobimo domaću privredu da bude ravnopravna ne samo na našem tržištu, već i na njihovom. Problem naše privrede je što ona ne može da izdrži pritisak uvozničkog lobija ni na domaćem tržištu, a kamoli da nešto plasiramo van zemlje.
Jedino što možemo da plasiramo su sirovine i ništa više. Kada je Milošević pokušavao niskim cenama poljoprivrednih proizvoda da kupi socijalni mir, neki su to koristili da zarade ogromne pare. To je taj uvozničko-izvoznički lobi, ali niko nije izvezao industrijski proizvod, nego sirovine, poremetio tržište, upropastio privredu i građane i šta sada? Od 2001. godine u Srbiji uvozi ko šta stigne i kako stigne, svesni smo i te činjenice. Bio je pad proizvodnje.
To što neko pokušava kroz statističke metode da prikaže rast nekog proizvoda ili bruto nacionalnog dohotka, to su priče za malu decu. Činjenica je da domaća roba sve manje i manje učestvuje u potrošnji na domaćem tržištu. Treba neko da se zamisli kuda mi to idemo. Razumem da je reč o proizvodima kojih nema na domaćem tržištu, ali ovde je reč i o tome da se prvenstveno hrana najviše uvozi u Srbiju.
Setite se 2002. i 2003. godine, zašto je bila tako niska otkupna cena žive stoke? Zašto je išla ka tome da se upropaste domaći stočni fondovi? Zato što je uvoznički lobi plasirao robu sumnjivog kvaliteta, sumnjivog porekla na domaće tržište, konkretno meso, mesne prerađevine, mleko i mlečne prerađevine. Upropastili smo deo privrede, a pogotovo kada je u pitanju krupna stoka, za više decenija.
Sada pričamo o tome da li privremene, odnosno trajne mere treba da stupe u roku od 30 dana. Već ste najavili objavljivanjem u "Službenom glasniku" da će za pojedine vrste roba biti nemoguće u nekom roku od 30 i više dana, jer kažete da ne može biti manje od 30.
Znači da taj rok može biti duži; najavili ste zabranu uvoza. Šta će tada da urade uvoznici?
Normalno je da će da uvezu ogromne količine. Kod njih se u poslednjih 15 godina akumulirao kapital preko 20 milijardi evra, imaju para za tako nešto. Dok rešite da uvedete privremene mere – pojeo vuk magarca, gotovo, roba je ušla, šta ćete sa njom?
Član 12, na koji je podnet amandman, tiče se naknada. Kaže se da Vlada, na predlog Ministarstva, može da propiše administrativnu naknadu na administrativne usluge koje organi, odnosno lica kojima su zakonom poverena javna ovlašćenja, pružaju licima u spoljnoj trgovini, samo ako je to neophodno radi naknade troškova za stvarno pružene administrativne usluge.
Kažemo – nema problema. Znači, neko pruža uslugu, rešio je da je naplati, odnosno da pokrije troškove.
Dalje se kaže da – iznos administrativne naknade iz stava 1. ovog člana ne može da bude viši stvarnih troškova za pružene usluge. Vlada Republike Srbije će valjda voditi računa o tome. Ona sprovodi zakon, određuje visinu naknade. Ali, koji je to sada parametar? Da li će to da bude po jedinici mere? Da li će biti procentualno na kontingent, na vrednost robe, na šta?
Dalje se kaže da – predstavlja posrednu zaštitu domaćih lica, robe ili usluga. To je ono čega se stalno plašite i u svakom zakonu morate da napišete, jer se plašite da vas neko ne optuži za vancarinske zaštitne mere od uvoza. Jeste, priznajte da je tako.
Ali, izvinite gospodine ministre, i u zemljama EU uvek se radi na principu dispariteta. Jeste zatvoreno tržište u zemljama u krugu EU. Čim jedna strana u tom krugu debalansira situaciju, odmah se pojavljuju zaštitne mere, bez obzira da li su carinske ili vancarinske. Unapred se odričete tog prava.
Treće, što je po meni potpuno suvišna tačka, kaže se – da predstavlja sredstvo za prikupljanje prihoda. U sledećem stavu kažete da su sredstva, naplaćena u skladu sa odredbama ovog člana, prihod budžeta Republike.
Znači, iznos administrativne naknade iz stava 1. ovog člana ne može da predstavlja sredstvo za prikupljanje prihoda. Zar to nije regulisano u tački 1. i 2? Potpuno suvišna tačka.
U svakom slučaju, ovo je tehnički amandman koji pokušava da, barem u tehničkom smislu, popravi ovaj zakon i voleo bih da se o ovom amandmanu ovlašćeni predstavnik predlagača izjasni.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podneo poslanik Milan Škrbić, u ime SRS, svakako je dobar, pogotovo ako se ima u vidu kako je to funkcionisalo kada su dodeljivane kvote, kontigenti, nazovite to kako god hoćete.
Znači, preciziranjem tog roka, od trenutka upućivanja javnog poziva, Ministarstvo upućuje poziv za podnošenje zahteva, precizira i rok koliko je potrebno za podnošenje zahteva i prikupljanje potrebne dokumentacije.
U praksi, ukoliko se ovo ne bude definisalo, može doći do raznih zloupotreba, tako da neću da sumnjičim ministra, ali nije ''ničija do zore''. To znači da taj javni poziv može da traje jedan dan, jedan sat, od 11 do 12, i objavljuje se u "Službenom glasniku". Ko ga na vreme dobije preko pošte, ili zna za ovo, moći će da konkuriše i da dobije kvotu. Zakonska regulativa i normativa su ispoštovane.
Znači, ovim amandmanom, u stvari samo je traženo da se odrede rokovi. Ne može biti kraći od 15 dana ni duži od 30. Mislim da to nije sporno, pogotovo što on u principu ne ulazi u suštinu zakona, ali u svakom slučaju sprečava moguće zloupotrebe, pogotovo uvozničkog lobija koji je maltene u svim strukturama i svim nivoima vlasti prisutan, pa bi ovakvim predloženim amandmanom, prihvatanjem jednog od ovakvih amandmana barem ta mogućnost zloupotrebe bila smanjena.
Ona nikako ne može da se otkloni, velike su tu pare u igri, ali barem da učesnike na tržištu izjednačimo prihvatanjem ovog amandmana.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 17, oko koga raspravljamo maltene već sat vremena, predviđa raspodelu kvota, kako to kaže i sam član – kaže se šta se može, šta je obavezujuće, gospodine ministre.
U 1. stavu, tačka 3) mogućnost dodele kvote licima kojima ranije nisu dodeljivane kvote, znači može, ali ne mora, to ste ostavili da se rešava nekim podzakonskim aktom, što po meni nije u redu. Treba regulisati zakon. Kasnije smo podneli neke amandmane u vezi ovoga i o tome će biti priče.
Međutim, ono sa čim se sa vama, ministre, ne slažem, to je da će zbog malog broja kvota biti manja mogućnost zloupotrebe. Naprotiv, kvote će po tom nekom principu, kako vi kažete, biti korišćene samo u situacijama kada su stvarno ozbiljni poremećaji na tržištu. Zbog malog broja kvota – ozbiljnih poremećaja na tržištu?
Ne slažem se sa vama da je mogućnost zloupotrebe manja, ona je tada najveća, jer će mali broj lica dobiti kvote u trenutku kada je privreda, tržište, u nekom osetljivom položaju. Tada je mogućnost zarade ekstraprofita najveća. Nema nikog drugog ko bi ga u tome sprečio.
Ono vaše obrazloženje za neprihvatanje onog amandmana na član, čini mi se da je to bio 12, neki rokovi za podnošenje zahteva i potrebnu dokumentaciju.
Stvarno je objašnjenje nelogično, slažem se sa vama da to Vlada može nekim podzakonskim aktom da reši, da li će to biti uredba, da li će biti neki pravilnik itd, neću u to da ulazim, ali sam mišljenja da to najbolje treba da reši Narodna skupština Republike Srbije, tako što će zakonom da utvrdi rokove.
Da bi se ti rokovi promenili potrebno je da se napiše izmena i dopuna nekog određenog zakona, da bude javna rasprava u Skupštini Srbije da bi se neka odredba zakona promenila.
Sednica Vlade, u principu, nije pod nekom velikom žižom javnosti. Uredba može da se promeni preko noći, bez znanja javnosti za nastupajuće posledice u vezi te uredbe.
Zakoni se ne pišu za mandat jedne vlade. Valjda vam je cilj da se vaš zakon dugo vremena sprovodi i kada ne budete ministar, a on će se sprovoditi ukoliko bude što je god moguće bolji, u zavisnosti od situacije, okolnosti itd, dobar i primenjiv. To su te okolnosti o kojima ste morali da vodite računa.
Ukoliko ostavljate da Vlada menja nekom uredbom, neću da ulazim lično da li ćete to kao ministar da predlažete nekoj vladi da to radi, ali se ostavlja mogućnost da neko u vladi zloupotrebi pravo koje uredba daje.
Narodni poslanik Nemanja Šarović, u članu 17. posle stava 5, tražio je da se doda novi stav 6. koji glasi: "Ako lice ne koristi kvotu u skladu sa uslovima iz stava 3. ovog člana, a nastupe okolnosti iz stava 5. ovog člana to lice ne može dobijati nove kvote u naredne tri godine od dana stavljanja kvote van snage".
Samo kršenje režima kvote, da pročitamo da bi bilo jasnije i stav 3. i stav 5. – "Odluka o dodeli kvote sadrži uslove pod kojima se kvota dodeljuje, kao i rok u kome se kvota može iskoristiti, koji ne može biti duži od šest meseci i način obaveštavanja Ministarstva o korišćenju kvote". U stavu 5. se kaže: "Ako lice ne koristi kvotu u skladu sa uslovima iz stava 3. ovog člana, Ministarstvo može da:
Znači, zbog ove ranije diskusije utvrdili smo da postoji mogućnost zloupotrebe. Krivični zakon i bilo koji drugi zakonski propisi u vezi kvota, koji sankcionišu kao krivično delo i niko neće biti odgovoran, nema čak ni kaznenih odredbi po pitanju nepoštovanja samih uslova. Jedino, kada je finansijski momenat u pitanju, kazne su više nego simbolične, koliko sami uvoznici mogu da zarade zloupotrebom jedne kvote.
Znači, ne postoji neka ozbiljnija mera represije i kazne za nepridržavanje odredbi ovog zakona. Ovim novim stavom je predviđeno da onaj ko krši zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju ipak trpi određene posledice, a to je – da nema pravo da podnosi zahtev za dodelu nove kvote u naredne tri godine.
Sve zavisi, nije pravo krivično delo, zavisi od uslova tržišta itd, ali u principu – šta će kraj Morave, ako ne zna da pliva, ako je u pitanju nesnalaženje na tržištu, tako naš narod kaže, a ako je u pitanju zloupotreba, ipak će trpeti određene zakonske posledice da ne može da učestvuje na novim javnim pozivima za dodelu kvota.
Mišljenja sam da ovaj amandman ne narušava duh ovog zakona, samo ga na određen način poboljšava, da bi bio što je moguće primenljiviji i da se zakonskim propisima izuzetno jakom finansijskom lobiju konačno stane na put.

Gospodine ministre, niko nije pričao o tome šta ako se kvota ne iskoristi na količinu robe koja je predviđena. Tu uvoznik ili izvoznik, svejedno, gubi profit. Teško da će on da dozvoli sebi taj luksuz da ne uveze količinu robe za koju je dobio kvotu.
Ovde je reč o tome šta ako se prebacuju količine robe obuhvaćene kvotom. Recimo, svedoci smo da je iz Srbije probijena kvota na šećer baš u zemlje Evropske unije. Odredili su nam količinu koju možemo da izvezemo, rekli su da je to domaći šećer, i nema problema.
Skupilo se društvo, uvozilo je šećer u Srbiju, prepakivalo, stavljalo etiketu da je domaći, izvozilo u zemlje EU. Šta su radili oni tada? Zabranili su nam, ukinuli nam kvote. Sasvim je normalno da onaj ko u državu uvozi više nego što je dobio od kvote, snosi neku zakonsku posledicu, makar simboličnu – da ne može tim poslom da se bavi sledeće tri godine.
Dalje, kada je u pitanju izvoz, imate robu koja je sezonska, pogotovo kad su poljoprivredni proizvodi u pitanju, recimo, u fazi mirovanja, kada tržište nema potrebe za tom robom. Znači, ili otkupljuju robne rezerve da bi rasteretili tržište, ili se roba putem kvota izvozi van zemlje. Tada neko ima mogućnost opet, ako prebaci količinu, da zaradi više novca. O tome se radi.
Znači, nije ovde poenta u tome da li će biti sankcionisan onaj koji ne ispoštuje kvotu u celini. To je teško. To su pravila tržišta, to su pravila ekonomske logike, neće da se odrekne zarade, osim ako je nesposoban. To je već nešto drugo i tu mu sigurno ne možete pomoći.
Ovde je reč o zloupotrebi, da neko iskoristi kvotu, da li da više robe uveze u Srbiju ili strateških sirovina više izveze iz Srbije. Ništa drugo. Na to se odnosi ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 33. kaže se da Vlada može da uvede mere zaštite i to: antidampinške dažbine, kompenzatorne dažbine, mere za zaštitu od prekomernog uvoza, mere za zaštitu ravnoteže platnog bilansa.
U drugom stavu se kaže da Vlada može da propiše bliže uslove za primenu mera zaštite, u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima Evropske unije.
Vlada jeste izvršni organ ili deo izvršne vlasti koji sprovodi određene zakone i određene zakonske propise, ali, kako reče kolega Radić koji je podneo amandman u ime SRS, mogli smo ovaj zakon da napišemo samo u jednom članu koji bi otprilike glasio – Vlada Republike Srbije zadužena je da propiše bliže uslove za primenu odredbi o spoljnotrgovinskom poslovanju. Time bi se posao Skupštine Srbije završio.
Još uvek buni ovaj deo – u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima Evropske unije. Zašto se toliko na tome insistira? Ako postoje neka pravila zašto ih nema u zakonu EU i Svetske trgovinske organizacije?
Ako već godinama unazad svaka vlada koja od 5. oktobra ovde egzistira, pokojnog premijera Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, sada Vojislava Koštunice, svi tvrde da je Skupština Srbije najproduktivnija fabrika koja donosi zakone kojima usklađujemo naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom zemalja EU.
Da nije onda ovaj zakon poranio, pa će Vlada nekim podzakonskim aktom da reguliše neku materiju. Zašto to stalno isticati? Stiče se utisak da je to više deklarativnog i promotivnog karaktera, ali ne vidim razloge zašto.
U sledećim članovima 34, 38, 39. i 40. je postupak ispitivanja itd. Već postoji neka zakonska regulativa u vezi ovih mera. Znači, Vlada može da uvede mere zaštite. Vlada sprovodi zakon, Skupština donosi.
Ukoliko mere zaštite postoje, koje su regulisane zakonom, uslovi kada Vlada mora da reaguje, ne može da se kaže da može, mora da postupi u skladu sa zakonom, bez obzira da li je taj zakon napisao narodni poslanik, neko skupštinsko radno telo ili Vlada Republike Srbije.
Zakon se mora sprovoditi. Pogotovo u ovom delu – Vlada može bliže da propiše. Može, ali ne mora. To su sve manjkavosti više tehničke prirode i onda, samim tim, stav 2. postaje suvišan.
Vlada nema obavezu da sprovodi zakon, tako ste napisali u članu 33. Možda bi bilo dobro ili da prihvatite ovaj amandman ili da povučete zakonski predlog iz procedure. Uredite ga malo bolje i onda vratite Skupštini Srbije ponovo na raspravu.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo konačno da se nađe pred raspravom jedan ovakav izveštaj Komisije za hartije od vrednosti. Po meni ova rasprava prilično kasni, toliko se stvari već promenilo na tržištu hartija od vrednosti, da uopšte u ovoj skupštini postaje bespredmetno raspravljati o ovom izveštaju koji je sada podnet.
Gospodin predsednik Komisije za hartije od vrednosti bi trebalo da izvesti Skupštinu o nekim novim pojavama koje se dešavaju na tržištu hartija od vrednosti. To su pojave gde je direktno upletena Vlada Republike Srbije, jer po zakonu kojim je formirana ova komisija za hartije od vrednosti ona odgovara samo Skupštini, a definisana je kao nezavisno telo, radi kontrole, uvida itd.
Činjenica jeste da su se ulaskom u privatizaciju, koja je otpočela 2001. odnosno 2002. godine, pojavile i te hartije od vrednosti i to u većem obimu. Društveni kapital privatizovan je, i to po dva osnova: jedan deo, u iznosu od 70%, koji je bio predmet prodaje, dakle, većinskog kapitala, konzorcijumu ili nekom pojedincu, nekom fizičkom licu, pa i drugom licu, a drugi deo, 30% od vrednosti preduzeća, odnosno 30% akcija radnicima koji su radili u tom preduzeću.
Čast izuzecima, ali najviše se manipulisalo sa tih 30%, odnosno sa željom većinskog vlasnika da ima svih 100%, a ako ne može da ima 100%, onda da jednostavno smanji taj ulog malih akcionara, odnosno radnika u nekom akcionarskom društvu, pravnom licu itd.
Ta želja većinskih vlasnika se odvijala na dva načina. Jedan je bio dokapitalizacija preduzeća i ne bi bilo ništa loše da je tom dokapitalizacijom ulazio svež kapital, koji bi omogućavao veću produktivnost tog preduzeća. Međutim, to se radilo na mala vrata, tako što je kroz dokapitalizaciju tekuće održavanje prikazivano kao investiciono, imate čak i to, jer Komisija za hartije od vrednosti nije reagovala, Agencija za privatizaciju takođe nije reagovala do dana današnjeg.
Dešava se da se jednoj firmi, koja objektivno košta 30 ili 40 miliona dinara, da ne pričamo u evrima, kroz najobičnije krečenje jednostavno obezvredi vrednost akcija malih akcionara. Drugi način je bio taj prilikom raspodele dividendi, gde su dividende kod većinskog vlasnika, odricao se profita u korist povećanja upravljačkih prava u tom preduzeću, odnosno povećanja vrednosti svojih akcija.
Treći vid obezvređivanja upravljačkih prava malih akcionara je bio taj što se jednostavno emitovala određena količina hartija od vrednosti, ne opet radi toga da bi preduzeće došlo do novog kapitala, odnosno da bi imalo više vlasnika, već isključivo u svrhu toga da se opet obezvrede upravljačka prava malih akcionara.
U principu 2004. godine u stvari nije ni postojalo u pravom smislu reči tržište hartije od vrednosti, već isključivo finansijske manipulacije određenih finansijskih lobija. Da je sve to tako vidi se kada je rađena privatizacija "Knjaza Miloša", gde se direktno Vlada Republike Srbije uplela u privatizaciju. Posao Vlade Republike Srbije jeste da nagleda sprovođenje zakona i da sama sprovodi zakone, a ne da zakone menja, menja ih Skupština Srbije.
Ako smo jedna pravila utvrdili jednom i pod tim pravilima se zasniva neka praksa, onda se postavlja pitanje šta se u stvari htelo. Da li se htelo privatizacijom "Knjaza Miloša" da se dovede pravi vlasnik, odnosno lice koje bi stvarno platilo onoliko koliko to košta, uložilo u proizvodnju, zaštitilo radnike koji rade u tom preduzeću ili je jednostavno postojala želja da se država ošteti, jer prihod od privatizacije ide u budžet, i da se neko drugi na mala vrata uvede u jednu visoku profitabilnu firmu, koja je do sada postojala kao društveno preduzeće.
Da sve to ima osnova, gospodine Štimac, vidi se i po zadnjem potezu Vlade Republike Srbije, odnosno potezu Ministarstva finansija prilikom prodaje hartija od vrednosti ili akcija, kako god hoćete, Nacionalne štedionice. Prilikom prodaje tih hartija od vrednosti napravljene su dve, da kažem dva ozbiljna kršenja zakona i pravila koja važe na tržištu hartija od vrednosti. Navodno prvo je bila država većinski vlasnik Nacionalne štedionice. Već u vreme Božidara Đelića ili koga već Nacionalna štedionica je privatizovana.
Da ne pričamo ko je bio promoter ili možda treba da kažemo da je ipak iza toga stajao tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije. U trenutku dok je on bio guverner, a Božidar Đelić ministar finansija, uz njihovu saglasnost Nacionalna štedionica postaje u većinskom vlasništvu privatnog kapitala. To je taj prvi, da kažem, korak gde je država oštećena.
Drugi korak je bio sada nedavno, kada se odjednom promenio većinski vlasnik Nacionalne štedionice. Reč je i dalje o privatnom kapitalu. Neću da ulazim u to koliko je vlasnik tog kapitala država, ali činjenica jeste da se neko pojavio ko je hteo da kupi Nacionalnu štedionicu. Koji potez vuče Vlada Republike Srbije? Ako dolazi do takve jedne informacije sasvim je sigurno da će, ukoliko se i ona reši na prodaju svojih akcija, vrednost akcija na tržištu da bude manja, jer novi vlasnik onda nije u obavezi da toliko baš pregovara i da ga ucenjuje dosadašnji vlasnik, većinski vlasnik Nacionalne štedionice.
Čist zakon ponude i potražnje. Ako je više akcija na tržištu sasvim je normalno, pogotovo kada su banke u pitanju, da njihova cena bude manja. Ko kod toga ima štetu? Na prvom mestu štetu ima država, koja sada i dalje ima neki manjinski udeo u vlasništvu Nacionalne štedionice i koja je mogla da dođe do određenih finansijskih sredstava, odnosno dobiti, koja je sigurno mnogo veća od dividendi koje će da joj pripadaju sa radom ove banke, jer nije većinski vlasnik, ne može da utiče na raspodelu dividende, ne može da utiče na investicije te banke itd.
S druge strane, ko je imao najveću korist u svemu tome? Najveću korist je imao dosadašnji većinski vlasnik Nacionalne štedionice.
Vlada Republike Srbije im je omogućila da neko pravo kupi za pet ili šest miliona evra, a da to isto pravo proda za 92-93 miliona evra, samo zato što nije emitovala svoje akcije.
Hoćete da kažemo koji su to ljudi? Vuk Hamović i Vojin Lazarević. Oni su se obogatili prodajom Nacionalne štedionice. Ko im je omogućio? Ko je nadležan da raspolaže akcijama u bankama gde je država? Ministar finansija nije emitovao akcije, nije se odlučio na njihovu prodaju. Povećao je na jedan veštački način cenu akcija kojima su raspolagali Vuk Hamović i Vojin Lazarević. Na taj način su oni, može slobodno da se kaže, zaradili još koju stotinu miliona evra.
U suštini šta je to što opredeljuje državu u kom je ona delu bila vlasnik Nacionalne štedionice? Opredeljuje u onom delu da je, ukidanjem platnog prometa, koji je vodila tadašnja Narodna banka Jugoslavije i bila nosilac, taj promet prebačen u poslovne banke. Prelaskom platnog prometa u poslovne banke jedna fantastična infrastruktura je poklonjena Nacionalnoj štedionici.
U svakoj opštini Narodna banka Jugoslavije, tadašnja, imala je svoje ekspoziture preko kojih je vršila platni promet. Imala je kompletnu infrastrukturu, počev od lokacije, koja je i te kako interesantna, uvek je blizu centra grada, ako ne i u ekstra zonama gradova. Imala je kompletan računarski informativni sistem, koji je dat za mali novac Nacionalnoj štedionici, odnosno Vuku Hamoviću i Vojinu Lazareviću. Zaradili su na infrastrukturi, a onda su zaradili i na tržištu hartija od vrednosti, a ova komisija se uopšte po tom pitanju nije nijednom oglasila.
Ako ste vi stvarno nezavisno telo, koje podnosi izveštaj Narodnoj skupštini Republike Srbije, onda je trebalo da se oglasite, i ne verujem da bi bilo koji ministar iz Vlade Republike Srbije tek tako lako smeo da napadne tu komisiju koja podnosi izveštaj Narodnoj skupštini, pogotovo ako ga Narodna skupština usvoji. Ovako kako ste sve rešili, žao mi je što ste vi u sve to lično upleteni, ali s kim ste takvi ste.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je Skupština Republike Srbije prilikom usvajanja dnevnog reda za ovu sednicu ponizila samu sebe. U najmanju ruku bi trebalo da ne da saglasnost, pogotovo ne na finansijski plan za Radiodifuznu agenciju. Finansijski plan uopšte ne sadrži one odredbe koje bi trebalo da sadrži.
Da Skupština bude još više ponižena, predstavnik agencije, saveta ili kako god hoćete, nije našao za shodno čak ni da se obrati Narodnoj skupštini i narodnim poslanicima i da obrazloži jedan ovakav finansijski plan. Svakako da nije do njih što se tek sada našao ovaj finansijski plan na dnevnom redu Skupštine. Tu svakako odgovornost snosi vladajuća većina koja izglasava dnevni red sednica Skupštine Srbije.
U svakom slučaju, u novembru raspravljati o nekom papiru na koji treba da damo saglasnost, a koji se odnosi na trošenje novca za tekuću godinu. Hajde da je to izmena finansijskog plana, pa bi postojala neka mogućnost, uz dobro obrazloženje i valjane razloge, da Narodna skupština o ovome raspravlja.
Prvo, čim se pogleda ovaj finansijski plan, vidi se da nema prihodne strane, postoji samo rashodna strana, takva kakva jeste. Doduše, jedino što je možda u skladu sa zakonom jesu nazivi analitičkih konta, koja je namena novca u ovom finansijskom planu.
Kada se pogleda obrazloženje za ovakav finansijski plan, sada se postavlja pitanje da li stvarno treba ova agencija i savet da potroše toliki novac. Kaže se u AK 411 - plate i dodaci zaposlenih, to su neto plate, pošto već vidite da ovde ima - socijalni doprinos na teret poslodavca itd, kaže se: "22.980.000".
Kaže se da agencija treba da ima po sistematizaciji 20 stalno zaposlenih. Hajde da preradimo mi to kolika je plata tim radnicima koji rade u toj agenciji. Negde oko 100.000 dinara. Znači, već unapred i istrajavanjem na ovom finansijskom planu oni su sebi opredelili plate.
Da vidimo kako to dalje izgleda. Bonusi, AK 416 kaže: "nagrade, bonusi i ostali posebni rashodi - 15.900.000 dinara". Da vidimo kome taj novac ide. Taj novac ide predsedniku i članovima Saveta Radiodifuzne agencije, utvrđeno u članu 35. Zakona o radio-difuziji. Koliko njih to ima? Devet. Kolika im je to naknada - 100.000 dinara. Sitnica.
Kad su obezbedili sebi tolike plate, ne vidim da su obezbedili i prihode van budžeta Republike Srbije. Uradili su neke analize, neke pripreme za svoj rad itd. Znači, prihoda nema. Zašto nema? Mogao je predstavnik predlagača ovog finansijskog plana da kaže: nije nam dala Vlada Republike Srbije da sprovodimo zakon i zato nemamo svojih prihoda; ako sme to da kaže, a ne sme, jer treba da dobije novac.
Dalje se u obrazloženju kaže: "Podrazumeva se da, ukoliko prihod od naknada za emitovanje programa podmiri potrebe Agencije definisane finansijskim planom, budžetska sredstva neće ni biti korišćena". Znači, taj deo isključujemo, već smo čuli da prihoda nema. "Takođe, Zakon o radio-difuziji Agenciji nalaže da se u slučaju da naplatom naknada za emitovanje ostvari veći prihod (znači nema), baš kao što i Vlada ima obavezu da Agenciji obezbedi neophodna sredstva u slučaju manjka sopstvenih prihoda od naknada za emitovanje programa". Znači, Vlada je ta koja je dužna da obezbedi ta sredstva.
Zakonom o budžetu za 2005. godinu obezbeđena su sredstva iz budžeta Republike Srbije u iznosu od 35 miliona dinara. Čini mi se da je u junu bio rebalans budžeta, ovaj iznos nije promenjen u rebalansu. Sada 1. novembra raspravljamo o finansijskom planu i deficitu od 45-46 miliona dinara.
Sada se postavlja pitanje da li su ta sredstva već unapred potrošena. Da li mi samo treba da damo saglasnost na ono što je već urađeno, da se pokrije odgovornost, recimo, ministra finansija, koji je direktno odgovoran za sprovođenje budžeta Republike Srbije? Znači, da li su sredstva unapred potrošena, suprotno odredbama Zakona o budžetu i budžetskom sistemu, ili će retroaktivno biti trošena?
Da pogledamo dalje kako funkcioniše taj njihov finansijski plan. Troškovi putovanja: dva miliona dinara. Usluge po ugovoru: 15.800.000. U obrazloženju za usluge po ugovoru stoji da bi Agencija morala da angažuje više ljudi, da više ljudi primi u stalni radni odnos, ukoliko bi imala još dve ili tri službe, pa je zato spremna da potroši 16.000.000 dinara.
Znači, za već ionako visoke plate koje primaju, mislim na one koji rade u Agenciji i Savetu, mogli bi da zaposle još 15 ili 16 ljudi. Postoje specijalizovane usluge - 720.000 dinara. Kada se pogleda kolika su planirana sredstva da se utroše, to možda i nije mnogo.
Ali, recimo imamo tekuće potrebe i održavanja 1.875.000 dinara. Za šta? Za papir, za računare. Koliko je to računara?
Dalje, ulaganje u osnovna sredstva - oprema 8.300.000. Koja su to osnovna sredstva, da li su to opet računari, da li su automobili, da li mora Agencija i Savet da kupe poslovni prostor ili je to u nadležnosti Republike Srbije da im obezbedi. Ako im je obezbeđen taj poslovni prostor, koja je namena 8.300.000 dinara? To je desetak izuzetno skupih i dobrih automobila.
Znači, postavlja se sada pitanje, a ono najvažnije je zašto o ovome raspravljamo tek sada, jer sada bismo već mogli da raspravljamo o izveštaju o utrošenim finansijskim sredstvima, znači mislim na ona sredstva Agencije i Radiodifuznog saveta. Mi tek sada treba da im damo saglasnost na sredstva za koja ne znamo jesu li utrošena, znači, da li su ih dobili iz budžeta Republike Srbije ili su se zaduživali, pa svakako Republika Srbija mora kao osnivač to da plati.
Vidim da ovlašćeni predstavnik predlagača odmahuje glavom, ali pre nego što je ova diskusija bila, najbolje bi bilo da je on izašao za ovu govornicu, pa na sva ova pitanja dao odgovore, da ne bismo vodili jednu ovakvu diskusiju.
Međutim, ovo nemušto razgovaranje, ovlašćeni predstavnik predlagača - narodni poslanici, stvarno nema smisla i iz tih razloga Narodna skupština ne bi trebalo da prihvati, odnosno da da saglasnost na jedan ovakav finansijski plan za 2005. godinu, pogotovu što ovlašćeni predstavnik predlagača jednostavno nije našao za shodno da nam on obrazloži ovaj finansijski plan, pogotovu što je ovaj finansijski plan u najmanju ruku bajat, jer je predložen Narodnoj skupštini 24. marta 2005. godine. Sigurno je da su se mnoge stvari od tada do sada, kada su finansije u pitanju, promenile.

Dame i gospodo poslanici, predstavnik predlagača nije u sali, ministar finansija Mlađan Dinkić, a hteo sam da mu postavim nekoliko pitanja u ovoj diskusiji u načelu, ali se nadam da će bar da ispoštuje Narodnu skupštinu pa da bude prisutan kada bude bila rasprava o pojedinostima, da nam da neke odgovore u vezi sa ovim, kakav je ovaj zakon i šta se, u stvari, hoće sa ovim zakonom.
Činjenica jeste da bi možda ovaj zakon bio dobar u nekoj zapadnoevropskoj zemlji, ali u Srbiji teško. Svedoci smo činjenice da je proteklih godina trgovina duvanom i duvanskim prerađevinama uglavnom bila u sivoj zoni, da je to kritična roba po pitanju akciza i poreza, gde se dosta oporezuje, gde se dosta plaćaju akcize i da je svaka siva trgovina, u stvari, način sticanja enormno velikih zarada.
Činjenica jeste da, što god su zakonski propisi koji regulišu ovu oblast stroži, sive eminencije, koje još uvek vladaju Srbijom, pokušavaju da to svoje poslovanje legalizuju. Pokušavaju i kroz predlagače zakona ne samo da legalizuju svoje poslovanje, već i da obezbede dalji monopol na tržištu.
Ovde se vidi manjkavost jednog ovakvog zakona. On ide na ruku svima onima koji su došli do enormnih količina novca proteklih godina, koji će sada da legalizuju poslovanje i u jednom zatvorenom krugu da se bave trgovinom duvana i duvanskih prerađevina.
Ovde se još vidi i težnja Ministarstva finansija, pretočena u ovaj zakon, da proširi broj poreskih obveznika, opet na nečiju štetu. To se vidi već u članu 9. gde se kaže da proizvodnjom duvana može da se bavi privredno društvo, preduzeće, zemljoradnička zadruga i preduzetnik. Kad kažemo "preduzetnik", neko će da kaže da je to fizičko lice. Slažem se. Samostalni individualni poljoprivredni proizvođač, šta je sa njim? Šta je sa najobičnijim seljakom, da li i on može da se bavi proizvodnjom duvana?
Neko će reći da ima pravo, da može. Može ako se registruje kao preduzetnik, da bude PDV obveznik, da plaća poreze ne na katastarski prihod koji je manji, nego da plaća poreze na dobit i dohodak građana. Tada može da se bavi proizvodnjom duvana.
Ostaje mu druga mogućnost, ako već to želi, da se udružuje, odnosno da bude kooperant sa privrednim društvom, preduzećem, zemljoradničkom zadrugom ili preduzetnikom, ali će njegova zarada u tom slučaju biti manja, daleko manja, jer će deo profita koji se dobija proizvodnjom duvana da završi kod nekog od ovih lica. Toliko o tome kako svaku priliku Ministarstvo finansija i Mlađan Dinkić koriste da na štetu nekoga povećaju broj poreskih obveznika, bez obzira da li to ima nekog smisla i nekog osnova ili ne.
Dalje, kada se pogleda zakon, tu se sada dolazi do onog dela koji se tiče monopola, članovi 26, 27, 28. i 29. Ako se pažljivije pročitaju vidi se da jedna određena grupa ljudi ili lice može da ima monopol u proizvodnji i obradi duvanskih proizvoda, pa se kaže u članu 26: "Proizvodnjom duvanskih proizvoda može da se bavi privredno društvo, preduzeće i preduzetnik koji je dobio dozvolu za obavljanje delatnosti proizvodnje duvanskih proizvoda i koji je upisan u registar proizvođača duvanskih proizvoda, u skladu sa ovim zakonom."
Znači, prvi stav nije sporan. U sledećem stavu se vidi ta težnja zatvorenog kruga ljudi koji će to da radi. Dakle: "Dozvola za obavljanje proizvodnje duvanskih proizvoda izdaje se po sprovedenom javnom tenderu". Znači, broj dozvola biće ograničen.
To se vidi već u sledećem članu 27: "Postupak javnog tendera pokreće se odlukom o raspisivanju javnog tendera koju donosi uprava uz saglasnost Vlade Republike Srbije. Odluka iz stava 1. ovog člana donosi se u skladu sa projektovanom makroekonomskom politikom, fiskalnim interesom i tržišnim prilikama." Znači, neće biti tržišne utakmice među proizvođačima duvana, svako ko je dobio dozvolu biće zaštićen od konkurencije. Dakle, moći će da se ponaša na tržištu apsolutno kako mu je volja.
Da je mogućnost zloupotrebe velika vidi se već u sledećem članu 28. koji kaže: "Javni poziv za učešće na javnom tenderu objavljuje se u "Službenom glasniku Republike Srbije" i najmanje u jednom dnevnom listu." To nije sporno. "O objavljivanju javnog poziva iz stava 1. ovog člana stara se uprava. Javni poziv sadrži uslove pod kojima se stiče pravo učešća na javnom tenderu, kao i druge podatke od značaja za učestvovanje na javnom tenderu."
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da bi rok za učešće trebalo regulisati zakonom. Hoće li biti rok za podnošenje dokumentacije jedan dan od dana objavljivanja javnog poziva, dva, tri, pet, a možda i jedan sat?
Pogledajte šta sve treba da se prikupi od dokumentacije kada je u pitanju učešće na javnom tenderu. Znači, ako ispunjava sledeće uslove: da je registrovan u registru privrednih subjekata za obavljanje delatnosti proizvodnje duvanskih proizvoda.
Dakle, treba mu izvod iz registra. Dalje, da ima sopstvenu opremu u zemlji koja mu omogućava obavljanje proizvodnje u svim fazama od pripreme duvana do izrade cigareta i drugih duvanskih proizvoda i njihovog higijenskog pakovanja. Moraće da dokaže, a kako to, neku dokumentaciju će morati da prikupi, moraće da traži neke saglasnosti, neka rešenja, neke potvrde.
Dalje, da ima kapacitete za proizvodnju cigareta i drugih duvanskih proizvoda iz svog asortimana od najmanje 2,5 milijardi komada u jednoj godini. Hajde da vidimo i to, jer tehnološki treba da dokaže da je sposoban da bi učestvovao na tom javnom tenderu. Dalje, da ima sopstvenu odgovarajuću laboratoriju za analizu i utvrđivanje kvaliteta duvanskih proizvoda, odnosno zaključen ugovor.
Dakle, trebaće mu vremena, ako nema tu laboratoriju, da sa nekim ko ima sertifikat zaključi ugovor, pod kojim uslovima, po kojoj ceni itd.
Dalje, da ima u vlasništvu odgovarajuće prostorije koje ispunjavaju propisane uslove za proizvodnju i smeštaj duvanskih proizvoda. Znači, mora da poseduje rešenja nadležnog ministarstva ili već koga da ima određen magacinski prostor.
Dalje, da se obaveže da godišnje proizvede ili kupi domaći obrađeni duvan u količini od najmanje 50 posto sopstvene godišnje proizvodnje cigareta i drugih duvanskih proizvoda u Republici, s tim što ta količina ne može biti manja od 2 hiljade tona godišnje. Znači, mora da ima sklopljene ugovore.
Dakle, to je za neku dozvolu koju će tek možda da dobije, pod uslovom da uprava i Vlada Republike Srbije tako odluče. Ako sklopi ugovor, otkupi duvan, šta će sa njim, ne dobije dozvolu za proizvodnju duvanskih proizvoda.
Dalje, da ponudi realnu procenu ostvarivanja godišnje proizvodnje cigareta i drugih duvanskih proizvoda prema odgovarajućem kvalitetu i količini u skladu sa tržišnim prilikama. Znači, neko treba da mu uradi analizu finansijskih efekata i za to je potrebno neko vreme, zato što se propisuju uslovi, količina koliko može da proizvodi godišnje.
Treba da podnese dokaz nadležnog organa o neosuđivanosti za privredni prestup ili krivično delo u vezi sa vršenjem nedozvoljene proizvodnje, odnosno nedozvoljene trgovine cigaretama i drugim duvanskim proizvodima u periodu od tri godine itd.
Znači, neki rok za prikupljanje sve ove dokumentacije sigurno da postoji. Često smo bili svedoci da se raspiše neki javni tender, a da je rok za prikupljanje dokumentacije izuzetno kratak, na primer kada je bila trgovina strujom. Dakle, kada su rokovi bili kratki zbog bankarskih garancija za koje je potrebna određena procedura, a mogući učesnici jednostavno nisu u tom roku mogli da obezbede bankarske garancije, niko nije naglasio da nije potrebna i eto, gospoda Vuk Hamović i Vojin Lazarević zaradiše pola milijarde evra.
Mislim da bi trebalo da postoji neki rok od najmanje 30 dana, a najviše 60 dana. Dakle, da to bude neki pristojan rok, da se objavi tender, da svi mogu da prikupe dokumentaciju i da učestvuju na njemu.
Povodom toga da su to ovde radila tri ministarstva, čudi me da su mogli ovakve stvari da napišu, jer u članu 29. Predloga zakona u stavu 1. tačka 3) piše – da ima instalisane kapacitete za proizvodnju cigareta i drugih duvanskih proizvoda iz svog asortimana od najmanje 2,5 milijardi komada u jednoj godini. To je znači najmanje, a da preradimo u paklice, kako vi to volite da kažete, ili komercijalno pakovanje, to je negde oko 50 miliona.
A u obavezi je da u proizvodnji koristi domaći duvan u količini od 2 hiljade tona, ili 2 miliona kilograma ili 100 miliona paklica. Sada, znači, u ovoj tački 7) jednostavno kapacitet koji je predviđen tačkom 3) ne može da se ispuni.
Zašto je ovo ovako napisano? Napisano je da samo jedan mali krug ljudi bude tehnički, tehnološki u stanju da obrađuje duvan, jer prerađivači, odnosno obrađivači duvana i duvanskih proizvoda, sasvim je sigurno, imaju najveću zaradu na duvanu, veću čak i nego država kroz sva poreska davanja.
Baš me interesuje kome ovakav zakon odgovara? Najverovatnije odgovara Stanku Subotiću, zvanom Cane Žabac, čovek se obogatio na cigarama, Peconi isto tako; kao da su oni pisali ovaj zakon, a ne neka tri ministarstva, a možda i jesu, ali jednostavno nekom vezom preko ministarstva, pa je došlo i do Skupštine Srbije.
Hajde da vidimo dalje kako to izgleda. U članu 40, tu je znači reč o velikoprodaji duvanskih proizvoda, mislim, u stavu 4. ili 5. se kaže da velikoprodaja znači da lice koje želi da se bavi velikoprodajom duvana i duvanskih proizvoda mora da uplati garanciju ili depozit, kako hoćete, u iznosu od 80 hiljada evra i to najkasnije pet dana pre isteka roka važenja garancije.
Čemu želja da velikoprodaja, dakle jedina u nizu, bukvalno od njive do trafike, uplaćuje depozite ili garancije od 80 hiljada evra? Da to nije strah da će velikoprodaja da izvrši utaju poreza, da će to pravno lice, ili neko drugo koje se time bavi, kao registrovano, da nestane kao poreski obveznik? Možda ta bojazan postoji.
Ali, šta je sa proizvođačima? Mislite da je njihova oprema garancija da će da plate porez? Ne. Šta je sa uvoznicima? Koju garanciju oni imaju? Koju nepokretnost oni imaju?
Nemaju ništa i ne moraju da imaju ništa, ne moraju da imaju ni svoje magacine, jednostavno mogu da zakupe magacin, zakup istekne, pokupi pinkle, ode i nema para.
Najveću zaradu i najveću poresku obavezu u sistemu poreza na dodatu vrednost, kada je duvan u pitanju, imaju prerađivači duvanskih proizvoda i uvoznici duvanskih proizvoda, ne velikoprodaje, ne maloprodaje.
Čemu onda želja da se stavlja taj depozit od 80.000 evra? Verovatno da bi se opet jedan uži krug ljudi bavio ovom trgovinom. Ne vidim koji drugi razlog može da bude.
Proizvođači duvanskih proizvoda nemaju tu garanciju, depozit, zovite to kako god hoćete. Pogotovo uvoznici nemaju. Znači, jedino imaju trgovine, trgovci ili lica koja se bave prometom duvanskih proizvoda na veliko.
Dalje, u članu 45. vidi se nestručnost prilikom pisanja ovog zakona, ili je opet očigledna želja da se jedan manji broj ljudi bavi trgovinom duvanskih proizvoda, pa se kaže u članu 45. stav 4: "Privredni subjekt iz stava 1. ovog člana može da obavlja delatnost u prostoru koji ispunjava uslove u pogledu tehničke opremljenosti, zaštite na radu i zaštite i unapređenja životne sredine, kao i sanitarno-higijenske uslove."
Neka mi neko objasni kako će te sanitarno-higijenske uslove da ispuni, znači, mokri čvor u trafikama? Koje će to probleme da zada lokalnim samoupravama, službama za planiranje i urbanizam, direkciji za izgradnju, javnom komunalnom preduzeću vodovoda i kanalizacije, da jednostavno, gde god nekome padne na pamet, a dobije potrebnu saglasnost i da postavi kiosk, mora da mu se vuče voda i kanalizacija. Na šta će da liče naše ulice, na šta će da liče naši trotoari? Na zakrpe, ništa više.
Dalje, ministarstvo stvarno istrajava u svojoj originalnosti i kaže: "Privredni subjekt iz stava 1. ovog člana može da vrši prevoz duvanskih proizvoda sopstvenim vozilom koje je vidno označeno da se radi o prevozu duvanskih proizvoda i koje ispunjava sanitarno-higijenske uslove, kao i druge propisane uslove."
Znači, neki trafikant koji ima jednu ili dve trafike, da obezbedi za sebe jednu možda pristojnu platu i zapošljava pet ili šest ljudi u tim trafikama, moraće da kupi najsavremenije sredstvo za prevoz, primera radi, 10, 20, 30, 40 kilograma duvanskih proizvoda.
U jednoj transportnoj kutiji je 10 kilograma ili 50 bokseva. Izračunajte šta on treba da kupi i šta će u tome da vozi.
Stanite kod neke trafike, vidite koliko se proda kutija dnevno, pa izračunajte kako to izgleda.
Dalje, to što treba da bude vidno označeno, šta to treba da znači?
Da li to znači da će ta vozila posebno da budu kontrolisana, da li će da ih kontroliše tržišna inspekcija? Teško da može sama bez saobraćajne policije.
Znači, da li će posebno da budu kontrolisana ili uopšte neće da budu kontrolisana? Ili zavisi od toga čija su - da li su Canetova ili Peconijeva? Da li je to ta želja predlagača? Izgleda mi da jeste.
Tako da ostajem pri svojoj tvrdnji da ovaj zakon o duvanu nije nikakva priča o uvođenju zakonskih propisa koji su u skladu sa zemljama Evropske unije, da je to priključak za Evropu, kako vi to volite da kažete.
Ovo je jednostavno zakon koji je pisan na ruku mafijašima, kriminalcima, na prvom mestu mislim na Stanka Subotića, zvanog Cane Žabac i Peconija, kao da su oni ovaj zakon pisali, a ne tri ministarstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po Poslovniku. Valjda je to predsedavajućem nešto trebalo da znači da ne nastavi da ga krši.
Sada reklamiram član 100, narodnom poslaniku koji želi da govori o povredi ovog poslovnika predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika.
Gospodin ministar još uvek nije dobio reč, javio sam se da reklamiram kršenje Poslovnika. I pored toga, gospodine Mihailoviću, vi ste dali ministru reč, a ne meni.
Prekršen je Poslovnik u članu 104, dok je gospodin ministar pričao ovde za govornicom, a pogotovo u prvom stavu, znači narodni poslanici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine, a to se odnosi i na ministra i svakog drugog ko govori za ovom govornicom. Gospodin ministar nešto što se u politici u kojoj postoje određena pravila, čini mi se, zaboravio.
Gospodine ministre, iza vas stoji najmanje 126 poslanika. Obezbedite sami većinu za svoje zakone u skupštinskim telima. Nemojte da optužujete predsednika Odbora za saobraćaj, jer je nemoralno optuživati čoveka što ne prisustvuje sednici, ako ne prisustvuje iz zdravstvenih razloga i iz bilo kojih drugih, nemoralno je.
Promenili ste Poslovnik o radu Skupštine Srbije da ovde mogu da sede dva ili tri poslanika i da postoji kvorum za rad Skupštine sa obrazloženjem da odbori treba da pregledaju zakone i da je nemoguće obezbediti kvorum i na odboru i u Skupštini Srbije. Sada nemate nigde, iako ste promenili Poslovnik. Očekujete da opozicija bude ta koja će da vam da podršku za neke zakone.
Onda ste, očigledno, pobrkali neke lončiće. Vreme je da se zapitate gde su tih najmanje 126 poslanika koji stoje iza vas. Gde su oni? Na sednicama odbora nadležnog? Čini mi se da nemaju više poverenja u vas, gospodine ministre.
Optužili ste SRS da nema pojma i da ne zna da napravi strategiju. Još uvek koristite strategiju, a što ste sami priznali, iz 1998. godine. Razmislite o tome o čemu pričate. Nemate svoju strategiju, to je gospodin Đorđević hteo da kaže.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuli smo ovlašćenog predlagača za ovaj predlog zakona. Činjenica jeste da kada se zakon malo pročita vidi se da je dosta pažnje posvećeno samom pisanju zakona. Možda bi ovakav zakon bio dobar u nekoj od zemalja EU, ali daleko od toga da bi bio dobar ovde.
Predlog zakona bi trebalo u pojedinim odredbama da bude mnogo strožiji nego što je to u samom predlogu zakona, zato što unazad pet godina određene strukture vrše vlast ovde, a koje su usko povezane sa određenim grupacijama finansijske mafije, tako da je kriterijume za ovu kontrolu i reviziju javnih preduzeća i druge korisnike javnih sredstava potrebno još povećati.
Ima tu određenih nelogičnosti. To se već vidi u članu 6. Predloga zakona, gde se kaže da institucija ima poslovnik koji, u skladu sa ovim zakonom, bliže uređuje način i postupak po kome institucija vrši svoju nadležnost revizije.
Stav SRS je da poslovnik može da bude neki podzakonski akt koji može da reguliše deo rada neke institucije, pravnog ili fizičkog lica, jer to svakako jeste ova revizorska institucija. Ipak je merodavniji i preciznije definiše to statut. Skupština Srbije ima Poslovnik o radu. Kada se pozivate da podnesete neki zakonski predlog ili nešto drugo, tražite i ustavni osnov.
Znači, za Skupštinu Srbije statut je, u stvari, Ustav Republike Srbije. Po nekim kriterijumima koji postoje, pravna lica pogotovo treba da imaju statute, jer su deo mini-državnog aparata, nezavisnog, ali ipak u sistemu izvršne vlasti.
Već u članu 11. vidi se nekakva želja da se određeni mogući subjekti revizije izvuku iz jednog određenog konteksta. Neću da nabrajam sve, samo ću da navedem neki primer gde se to po malo razlikuje. U članu 11. stav 1. tačka 4) subjekti revizije, u skladu sa ovim zakonom su: Narodna banka Srbije, a u delu koji se odnosi na korišćenje javnih sredstava i na poslovanje sa državnim budžetom.
Kada neko pročita ovo, rekao bi, sasvim je u redu. A da pogledamo već sledeći stav, sledeću tačku – javna preduzeća, privredna društva i druga pravna lica koju je osnovao direktni ili indirektni korisnik javnih sredstava.
Postavlja se pitanje u tački 5) ne predviđa se da predmet revizije mogu biti samo javna sredstva. To nije podvučeno. Mogu biti sva sredstva koje neko javno preduzeće ili ustanova prikuplja u okviru svoje delatnosti. Zašto to nije predmet revizije i za Narodnu banku, jer se ovde decidirano kaže u tački 4) – samo po osnovu javnih prihoda može da se vrši kontrola, odnosno revizija poslovanja Narodne banke. Da li je to neko povlašćen ovde da ne mora da odgovara za sve prihode.
Uopšte, kada se pristupilo ovome, moralo se poći od druge činjenice, da postoje javni prihodi koji nisu okarakterisani u budžetu, zato što se često, da bi se taj sistem takav veliki kakav jeste, da bi se malo smanjilo to administriranje, i organi lokalne samouprave, a često i Vlada Republike Srbije i Skupština Republike Srbije daju neka prava određenim javnim preduzećima da imaju samostalne prihode koji jesu javni prihodi, jer se dobija vršenjem javne funkcije, ali ne ulaze u budžet tog organa. Da li Skupština Srbije, odnosno Republike Srbije ili organa lokalne samouprave, svakako su javni prihodi i moraju da budu predmet jedne kontrole.
Sada se ovde vidi da to, recimo, Narodna banka koja i te kako ima visoka sredstva koja prikuplja svojom delatnošću, a to su: servisiranje i usluga poslovnih banaka itd, održavanje platnog sistema, prometa između banaka i drugih pravnih lica, sve se to naplaćuje, provizija između ostalih i Narodne banke Srbije. Znači, šta?
Ukoliko hoće Narodna banka Srbije da posluje zakonito može da razdvoji sredstva koja su iz javnog prihoda, iz budžeta Republike Srbije, biće sto posto u skladu sa zakonom.
Ova druga sredstva koja se smatraju sopstvenim prihodom, to već više ne može da bude predmet ove vrhovne revizorske institucije.
Što se tiče tačke 11), drago mi je da ova materija, da je bar jedan zakon reguliše, kaže se da su predmet revizije ''korisnici sredstava EU, donacija i pomoći međunarodnih organizacija, stranih vlada i nevladinih organizacija".
Mislim da će ovde biti izuzetno zanimljivo videti, recimo kako se razne nevladine organizacije, a pri tom ne mislim na Crveni krst, verske organizacije, političke stranke, već ove političke nevladine organizacije finansiraju, koji su izvori, drugih vlada i zemalja EU itd.
Znači, da vidimo kolika su primanja lica koja zastupaju pojedine stavove nevladinih organizacija. Ono što radi Nataša Kandić, a 99 posto Srbije je mrzi i pljuje, mora da radi za velike pare. Tu nisu u pitanju politička ubeđenja, moralna pravna ili neka druga.
U članu 12. već se vidi ozbiljan propust u Predlogu zakona. Kaže se: "Institucija može, u skladu sa ovim zakonom, da vrši reviziju i poslovanje kod pravnih lica koja posluju sa subjektima revizije iz člana 11. ovog zakona".
Kada neko pročita, rekao bi – sasvim u redu. Predlagača bih podsetio da je sada već pravno lice, Mile Dragić, do pre par godina bio samostalna zanatska radionica.
Definicija pravnog lica ne znači koji posao može da obavlja i da li mora da obavlja kao pravno lice poslove sa subjektima revizije, odnosno korisnicima javnih prihoda.
Znači, samostalne zanatske radnje, samostalne trgovinske radnje, razne uslužne samostalne zanatske radnje neće moći da budu predmet revizije.
Zamislite ako je čovek kao SZR sklapao stomilionske ugovore, pričam u evrima, sa Ministarstvom odbrane, nije mu bio problem što nema status pravnog lica. Najobičnija samostalna zanatska radnja je sklapala desetomilionske ugovore sa ministarstvom.
Više puta je SRS ukazivala na nepravilnosti predlagača Vlade Republike Srbije, kako ove, tako i prethodne, da ne razdvaja u poslovanju, kontroli i svemu ostalom, fizička lica od pravnih lica.
To što neko ima SZR, STR ili SUR ne znači da je mali poreski obveznik ili mali korisnik sredstava. Sam određuje kolonu u kojoj će se upisati u Agenciji za privredne registre i eventualnu neku podpartiju računa u njegovoj poslovnoj banci, i to je sve.
U članu 17. Predloga zakona kaže se da za člana Saveta može biti izabran državljanin Republike Srbije, koji pored opštih uslova utvrđenih zakonom za rad u državnim organima ispunjava i sledeće uslove: ima visoku školsku spremu; (kod ovog dela ništa nije sporno, već sledeći deo dovodi u ozbiljnost samog predlagača) priznati je stručnjak u oblasti javne ekonomije i finansijskog poslovanja u javnom sektoru ili drugim oblastima od značaja za vršenje nadležnosti institucije; vlada barem jednim svetskim jezikom itd.
Postavljam predlagaču pitanje ko će da mu oda to priznanje da je priznati stručnjak u oblasti javnih finansija? Ima li u državi institucija koje izdaju takva priznanja? Da li ćemo neki univerzitet? Znate šta ima da radi Bogoljub Karić? Ima da naplaćuje to, da zaradi novac. Znanje jednog svetskog jezika. Koji je to jezik svetski? Koji su to kriterijumi koji je svetski jezik? Čovek može da zna kineski, priča milijardu ljudi tim jezikom.
(Predsedavajući: Da li koristite i drugih 10 minuta?)
I drugih 10 minuta.
Znači, nije uopšte problem. Problem je utvrditi koji je to svetski jezik, po kojim standardima. Svi jezici u principu su svetski kojima se govori po svetu. Živi jezici, doduše, neki više vole da govore latinski, ali to je sada drugi problem.
U poslednjem stavu člana 17. kaže se da najmanje jedan od članova saveta mora biti diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i radnim iskustvom na poslovima pravne struke u oblasti javnih finansija. Ovaj deo je već regulisan u stavu 1. Postavlja se pitanje, kada je u pitanju taj pravnik, sa kojim radnim iskustvom i da li je to radno iskustvo od jednog dana, jedne godine, pet godina ili 10 godina. Predlagač, da je malo ozbiljnije čitao Predlog zakona, video bi da je taj problem rešio već u stavu 1. gde se kaže: najmanje sedam godina. Znači, uslov je postavljen i ovaj deo je potpuno suvišan u članu 17.
Član 19. je opet jedan prilično ozbiljan propust predlagača. Kaže se u stavu 2. da član saveta ne može učestvovati i odlučivati u postupku revizije, ako je bio radno angažovan kod lica koje je predmet revizije ili obavlja određene poslove za račun subjekta revizije, a od prestanka tog zaposlenja ili završetka poslova nisu protekle dve godine.
Teoretski gledano, hipotetički, a i praktično, vrlo moguće da je neko radio u savetu, u nekoj organizaciji koja može da bude predmet revizije. Proteklo je dve godine, počne da se radi predmet revizije i da li to znači da će taj član saveta moći da učestvuje u nekom postupku revizije, ako je direktno učestvovao u samom poslovanju subjekta revizije, ako je to poslovanje obavljeno pre dve godine i jedan dan. Po Predlogu zakona moći će, i moći će sebe kao član saveta da zaštiti od odgovornosti. Ovaj rok je svakako potrebno povećati.
U članu 20. vidi se ozbiljna težnja predlagača da pokaže narodnim poslanicima da je reč o ozbiljnom zakonu, pa se kaže u članu 20. da predsednika, potpredsednika i članove saveta bira i razrešava Skupština većinom glasova od ukupnog broja narodnih poslanika itd.
Budžet Republike Srbije donosimo prostom većinom. Ustavom Republike Srbije, članom 80. stav 1. regulisano je koje odluke Skupština Republike Srbije donosi apsolutnom većinom, znači većom polovinom od ukupnog broja poslanika. To je samo za Vladu i članove Vlade. To je regulisano Ustavom i ovaj član 20. Predloga zakona svakako nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Dalje, u poslednjem stavu je tekst zakletve. Vidi se da se stvarno trudilo, tekst zakletve glasi: "Zaklinjem se na odanost Republici, obećavam da ću poštovati Ustav i zakone, zaklinjem se čašću da ću svoju dužnost obavljati nezavisno, pošteno, nepristrasno i da neću zloupotrebljavati svoje nadležnosti". Od kada se zakletvom obećava nešto? Stvarno ne znam, kao poslanik SRS zakleo sam se, ali nisam nikome ništa obećao. Mogli ste da napišete taj tekst mnogo jednostavnije, da se zaklinje da će poštovati Ustav i zakone Republike Srbije i da će svoju dužnost obavljati npr. sa moralnim načelima i svojom čašću.
Već u članu 21. opet prilično ozbiljan problem koji je navodno pod pritiskom EU ili nekih direktiva koje daju da se članovi saveta biraju na period od šest godina. Ovde je očigledno želja predlagača, jer sada se postavlja pitanje, jeste u obrazloženju bilo da je reč o nezavisnoj revizorskoj instituciji, međutim ovde u Skupštini Srbije često smo viđali te nezavisne institucije, politička priča je bila da su nezavisne, a inače su uglavnom članovi, odnosno organi i ljudi koji rade u tim organima bili iz političkih stranaka koje formiraju skupštinsku većinu.
Pitao bih gospodina Radojka koji je predlagač ovog zakona, da li ste sigurni da članovi saveta neće biti iz političke opcije G17 plus? Kada politička stranka koja formira skupštinsku većinu drži sve instrumente finansija pod okriljem svoje stranke, sigurno je da vas neće pustiti da ovakvu instituciju formirate bez njenih članova i to još na šest godina. Neki primereniji rok bi bio koliko i mandat narodnim poslanicima.
Sada se bira na šest godina, pa je u članu 23. tako predviđeno da ih maltene ne možete ni smeniti, tako da će sve revizije koje mogu da se obavljaju, dok će neko određeno ministarstvo ili korisnik budžetskih sredstava, koji je bio iz G17 plus, biti zaštićen najmanje šest godina. Znači, sve finansijske institucije, od Ministarstva finansija, Narodne banke, Poreske uprave, sve su to, navodno, nezavisni organi u svom radu, drži jedna politička opcija.
U članu 24. se ponovo vidi želja predlagača da dokaže kako je ovo ozbiljna institucija, pa inicijativu za razrešenje člana Saveta može da podnese najmanje 30 narodnih poslanika. Za predsednika Vlade, vašeg predsednika stranke – Vojislava Koštunicu, dovoljno je 20 poslanika i mora biti na dnevnom redu, a za člana Saveta 30. Ne vidim tu želju da se dokaže neka određena ozbiljnost.
Za vrhovnog državnog revizora može biti imenovano lice koje ispunjava opšte uslove za rad u državnim organima, koje poseduje odgovarajuća stručna znanja, iskustva i vlada najmanje jednim svetskim jezikom. Ponovo smo, samo sad više nije "priznati stručnjak", ali svetski jezici ostaju u igri. Smatra se da odgovarajuća stručna znanja za funkciju vrhovnog državnog revizora poseduje lice koje ima naučno zvanje i odgovarajuća iskustva ili ono koje poseduje univerzitetsko obrazovanje i naziv – ovlašćeni državni revizor, prema ovom zakonu itd. koje ima najmanje 10 godina radnog iskustva, od čega najmanje osam godina na poslovima koji su povezani sa nadležnostima institucija.
Organ koji kontroliše rad vrhovnog državnog revizora, barem koliko sam čitao, jeste Savet. Za člana Saveta je potrebno sedam godina iskustva. Za vrhovnog državnog revizora, koji neki viši organ kontroliše nižeg organa, za niži organ je potrebno veće radno iskustvo. Kako onda mislite da ga kontrolišete?
Dalje, u članu 28. stav 6 – "Sertifikat za revizorsko zvanje-državni revizor, može steći lice koje ispunjava sledeće uslove", pa se u tački 2) kaže "poseduje odgovarajuće radno iskustvo". Nigde se ne precizira koliko je to radno iskustvo. Može biti jedan dan, može biti godinu dana, pet godina, 10 godina. U svakom slučaju, zakonski osnov ima onaj koji ima radno iskustvo od jednog minuta ili jedne sekunde, dok se još pečat nije ohladio na tom rešenju.
(Predsedavajući: Vreme.)
Hvala vam što me upozoravate za vreme. Vreme SRS tek dolazi.
(Predsedavajući: Slažem se, to sam jednom rekao.)
Verovatno ću da iskoristim i deo vremena poslaničke grupe SRS, kada je u pitanju kritikovanje ovakvog zakonskog predloga.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 124. stav 5. je vrlo diskutabilan.
Tiče se sledeće materije: "Ako se veterinarsko-sanitarnom kontrolom utvrdi da su prethodne pošiljke iz zemlje izvoznice odnosno iz određenog objekta porekla bile bezbedne za upotrebu i praćene ispravnim međunarodnim veterinarskim potvrdama, dozvola za uvoz i promet izdaje se bez laboratorijske kontrole pošiljki proizvoda životinjskog porekla, hrane životinjskog porekla ili hrane za životinje".
Znači, jedan vrlo diskutabilan stav, a i sam član, iz razloga što nas dosadašnje iskustvo koje imamo sa raznim ispravnim međunarodnim potvrdama dovodi u situaciju da sumnjamo u ispravnost takvih potvrda. Čudi me da predlagač nije vodio računa o tome šta se sve samo nekoliko godina unazad dešavalo sa takvim međunarodnim potvrdama i naknadnim analizama koje su pokazale da određena roba, odnosno proizvodi iz inostranstva, bez obzira što su imali odgovarajuću kvalitetnu propratnu dokumentaciju, nisu bili ispravni za upotrebu.
Podsetio bih vas da su pre par godina iz donacije u Srbiju, sa potpuno ispravnom dokumentacijom, bile upućene vakcine za decu koje su bile otrovne. Neka predlagač ovog zakona uzme malo da pročita novine i neka vidi šta se sve dešava sa ovim aktuelnim problemima gripa koji prenosi živina. Ovde je reč o hrani za ljude životinjskog porekla, znači o živini.
Čudi me da predlagač već unapred dozvoljava uvoz određenih proizvoda životinjskog porekla, da se nad njima ne vrši stalna laboratorijska kontrola, pogotovo što nije u pitanju samo meso, kao što to neki misle, nego su u pitanju i bareni proizvodi, kobasičarski proizvodi, koji su izuzetno skloni gubitku kvaliteta još u samom transportu i u toku procesa proizvodnje.
Zašto bismo mi, imajući u vidu ovakvo iskustvo sa tim međunarodnim ispravnim dokumentima, dozvolili da se oslanjamo samo na njih i zašto naše laboratorije ne bi stalno vršile kontrolu proizvoda i hrane životinjskog porekla, pogotovo što se ne radi o trošku države, pogotovo što to mora da plati uvoznik, znači onaj ko planira da prodaje robu na teritoriji Republike Srbije.
Imam utisak da je ovaj stav u članu 124. rezultat pritiska uvozničkog lobija, koji je sve više i više prisutan na teritoriji Republike Srbije i koji sve više i više ugrožava i domaću poljoprivrednu industriju, a tu pre svega mislim na klaničnu industriju i farmersku industriju.

Dame i gospodo poslanici, Srpska radikalna stranka je protiv ovog zakona, ne zbog taksista nego zbog građana koji koriste taksi usluge. Prvo to da raščistimo. Dalje, da nisu bila ova dva prethodnika koja su branila ovaj predlog zakona predložio bih ministru da podnese ostavku, a i neka se sam zapita zašto su samo dva poslanika od 130 i nešto koji podržavaju Vladu izašla da brane Predlog ovog zakona.
U razlozima za donošenje zakona piše da se zbog amandmana koji je implementiran u stav 4, a koji nije bio predlog Vlade Republike Srbije, smatra da je neophodno brisanje ovog stava. Sa tim, gospodine ministre, možete da izađete na sednicu Vlade Republike Srbije kao predlagač jednog zakona, pre nego što Vlada utvrdi predlog zakona, ali sa ovakvim tekstom da izađete pred Narodnu skupštinu i da kažete da je Vlada pametnija od Skupštine i narodnih poslanika, to je sramota i poniženje za Skupštinu i za svakog poslanika koji jedan ovakav predlog zakona brani, pogotovo ako je ovako obrazložen.
Ja sam se ovde naslušao, od onih koji brane ovaj zakon, svakojakih gluposti, u najmanju ruku. Čovek je mešao babe i žabe, kada je pričao o broju studenata, o autobusima, samo je još falilo o avionima da priča. Samo još to je nedostajalo, da avion uporedi sa taksi službom, i ništa više, da bude kompletno.
Bilo je ovde priče da to rade svi evropski veliki gradovi. Možda. Šta je problem u Srbiji, u zemlji Srbiji, kako to neki vole da kažu? Problem je što neko pokušava da obezbedi parče hleba svojoj porodici, ništa više. U tome je razlika između evropskih metropola i Srbije. Nezaposlenost prisiljava ljude da traže način kako da obezbede svoju porodicu.
Prvo ste, gospodine ministre, buldožerima doveli na vlast jednu vladu koja je uzrokovala veliku nezaposlenost u Srbiji. Sada učestvujete u Vladi koja istrajava u tom poslu, ljudi ostaju bez posla, pokušavaju da se snađu kako znaju i umeju, a jedan od načina je da se bave taksi prevozom. Zašto mu sada i to pravo osporavate? Kome to pravo ostavljate? Ko je taj koji ima takva prava da lokalnim samoupravama da nešto što po nekim pravilima u ovom trenutku ne bi trebalo da bude.
Neko reče da nema zakonskih prepreka za jedan ovakav zakonski predlog. Šta je sa Zakonom o zaštiti konkurencije? Da li je u suprotnosti sa tim zakonom?
Tu je neki moj kolega izašao, napričao se svega i svačega. Šta je sa Zakonom o zaštiti konkurencije? Da li se on krši ovde? Krši se, a ova vlada ga je donela. Kako to sada obrazlažete, gospodine ministre? Gde je tu sličnost? S jedne strane radimo u interesu građana, a sa druge strane donosimo ovakav predlog zakona.
Sada izađe neko i kaže da taksisti nisu protiv ovog zakona. Možda oni koji imaju dozvolu, koji su se nekako dodvorili lokalnim samoupravama. Šta je sa onima koji još uvek čekaju dozvolu? Da li su i oni za jedan ovakav zakon ili nisu?
Šta je sa građanima? Zašto ta gradska skupština, pošto je reč o Beogradu kao najvećem tržištu, ne propiše uslove, standardizuje kakva taksi vozila mogu da budu? O tome možemo da raspravljamo, da kažemo da građani ne treba da uđu u svaki auto koji nije čist, koji nije uređen, koji nema određene standarde, petoro vrata, određene godine starosti itd. O tome možemo da pričamo.
Šta se dešava sa građanima kada ograničimo broj taksista? Građani su korisnici taksi usluga. Ako ih nema dovoljno ili je ograničen broj, jedna određena usluga koštaće toliko i toliko, koliko se taj ograničeni broj dogovori i nema zakona tržišta, nema zakona ponude i potražnje.
Bilo je priča o tome da će donošenjem ovog zakona da se reguliše da ne dođe do kolapsa u gradskom saobraćaju. To je, u najmanju ruku, glupost. Ako je cena taksi usluge visoka, ako, primera radi, od Skupštine Srbije treba da odete do Zemuna i da date 1.000 dinara i 1.000 dinara da se vratite, normalno je da ću sesti u svoj auto. Neću da poklonim nekome 2.000 dinara. Smatram da ta usluga toliko ne košta, ali može da se sprovodi na tržištu zato što je neko u ljubavi sa gradonačelnikom Beograda. Ništa drugo nije u pitanju.
Nekome može da padne na pamet da u nekim sledećim zakonima ograniči svuda svaku vrstu usluge: maloprodaju, trafike, robne kuće, prodaju tekstila itd. Možemo na taj način da jednostavno napravimo jedan sloj ljudi koji su bliski nekoj vladajućoj strukturi u nekoj lokalnoj samoupravi i da oni suprotno tržištu posluju na nekoj određenoj teritoriji.
Osim ovog obrazloženja, koje je u krajnjem slučaju sramota za Narodnu skupštinu, što je uopšte stavila jedan ovakav zakonski predlog sa jednim ovakvim obrazloženjem na dnevni red, postavlja se pitanje čija je ovo ideja. Sa jedne strane imamo stranku koja kaže da neće da ulazi u Skupštinu zato što joj je navodno Demokratska stranka Srbije oduzela dva poslanika i sa njima neće u Skupštinu Republike Srbije, ali zato i te kako dobro sede u Skupštini grada i diktiraju zajedno sa Nenadom Bogdanovićem DSS-u kakve će zakonske predloge ovde da donose. O tome glasate, gospodo narodni poslanici iz vladajuće većine.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde kao da je prisutna želja predlagača da sve ono što je regulisano zakonom, nekim drugim zakonskim odredbama, zakonima koji već važe i primenjuju se godinama bude stavljeno van snage i da onda jedna institucija sama i bez saglasnosti Skupštine Srbije donosi zakone, donosi propise i uređuje neke oblasti.
Članovi 7. i 8. su u jednom delu vrlo slični. U članu 7. NBS bliže propisuje strukturu i način izračunavanja kapitala iz stava 4. ovog člana. Šta će nama Zakon o računovodstvu? Zar tu nije definisano kako se izračunava visina kapitala nekog privrednog društva, akcionarskog itd.
Znači, ta materija je već regulisana nekim određenim zakonskim propisima. Zašto sada NBS ima pravo da one zakonske propise koji važe za sve koji učestvuju u bilo kom vidu poslovanja, da li finansijskom ili tržišnom, odakle pravo NBS da se izdvaja i da mimo zakona koji već važi reguliše ovu materiju i propisuje neke nove propise. Čija je to želja?
Čak i da ste to uradili iz najboljih namera, odnosno pokušavate da nas ubedite da je iz najboljih namera, ne verujemo vam. Znamo kako ste sprovodili privatizaciju i kako je sada sprovodite. Neke zakone koje ste vi donosili treba menjati i to je činjenica, ali ne na ovaj način da jedan organ propisuje i piše nove zakone.
U članu 8. se kaže da je društvo za upravljanje dužno da ispuni minimalne uslove organizacione i tehničke osposobljenosti, koje propisuje NBS. Narodna banka Srbije propisuje uslove organizacione i tehničke osposobljenosti. A, čak su nekim zakonima, kao što je to bio Zakon o duvanu, propisani tehnički uslovi kako mora da izgleda jedna najobičnija trafika, ali zakonom je propisano kako izgleda jedan magacin, kako izgleda manipulativni prostor, pa se kaže da mora da ima sanitarni čvor, određenu visinu, ali sve je to regulisano zakonom i sve to piše u zakonu.
Sve treba da se zna, ko ima pravo da sačini završni račun, kako da se izdeli licenca, znači, sve je regulisano zakonom. Nema Narodne banke, ne petlja se Narodna banka.
Negde, doduše, kršite zakone kada je privatizacija u pitanju, jer kada se napravi ugovor o privatizaciji (a ja pričam o kapitalu), pa neko kaže da će morati da investira u to preduzeće milion evra, pa čovek dođe i proceni svoj sopstveni auto koji je star 10 godina i kaže – on je milion evra, knjiži ga kao osnovno sredstvo i investiciju.
Da li ste poništili neki takav ugovor? Niste. Da li ste kontrolisali takve ugovore? Možda i jeste, ali zašto niste reagovali? Neki gospodin napiše - investiciono održavanje i krečenje, a to je tekuće održavanje, ali to krečenje više košta nego čitava zgrada. To je njegova investicija, tako vi sprovodite zakone.
Ili, hajde da pričamo malo o tome kako se otimaju banke, zašto ne bi palo nekome na pamet da otme i ove dobrovoljne penzione fondove. Kako je i na koji način oduzeta prva preduzetnička banka, hajde o tome da pričamo. Hajde da pričamo kako se stalno Narodnoj banci Srbije povećava depozit, kako tera banke da jednostavno na tržištu povećavaju kamate, a onda im smanje bonitet i kažu – vi ne možete više da poslujete, nemate dovoljno kapitala.
U članu 7. u pretposlednjem stavu se kaže: "Društvo za upravljanje dužno je da u svom poslovanju obezbedi da kapital društva uvek bude u visini koja nije manja od dinarske protivvrednosti od jednog miliona evra." Koliko će da bude efektiva, a koliko će da bude pasiva? Hoće li to Narodna banka da prihvati ili neće, kako će da vodi investicije tog fonda, kako će da vodi imovinu tog fonda i kako će da vodi slobodna sredstva? Hoće li Narodna banka da propisuje, hoće li ona da traži i depozit za ta društva?
Znači, gde god se okrenete – Narodna banka, njoj se daju neka ovlašćenja, ali niko ne postavlja pitanje hoće li Narodna banka da ta ovlašćenja sprovodi u skladu sa zakonom ili mimo zakona. Naša iskustva sa vama jesu takva da ste uglavnom radili sve mimo zakona.
Dakle, samo jedna mala začkoljica u nekom zakonskom predlogu – ovo bliže uređuje Narodna banka, i svi oni zakonski propisi koji su doneti i koji regulišu tu materiju više ne važe, jer je drugačije rekla Narodna banka.
Mislim da ovakva politika sigurno ima za cilj da se sve moguće finansijske institucije stave pod kontrolu jednog manjeg broja ljudi, ali ne za vreme vaše vlasti, nego za jedan dug vremenski period. Sada je problem u tome što su ti ljudi koji imaju takvu želju vrlo bliski vama i što će najverovatnije u svemu tome da uspeju, a narodni poslanici koji budu glasali za ovakve predloge zakona, u svakom slučaju su moralni, ako ne i krivični saučesnici za ovako nešto. Moralni jesu, i to će platiti, tu cenu na prvim izborima.
Ako se pogledaju svi zakonski propisi koji su doneti, nećemo mnogo unazad da idemo, tri do četiri meseca, pa ćete videti da kada god se neko ovlašćenje daje Vladi ili nadležnom ministarstvu, odmah posle dva ili tri člana sve se to poništava i daje se ili guverneru, čak i da on ima pravo da promeni odluku i Skupštine i Vlade Republike Srbije, ili ministru finansija.
Postavlja se samo jedno pitanje – čemu tolika želja za tolikom moći, ako neko stvarno želi da radi u korist građana Srbije? Ako ima želju da ima toliku moć, onda je sigurno da ne radi u korist građana Srbije, već za interes neke grupe pojedinaca. Zato vam ne verujemo i kada su u pitanju ovakvi zakonski predlozi koji daju za pravo jednoj instituciji, mimo zakona koji su važeći i koji važe za sva ostala društva, samo neće važiti za dobrovoljne penzione fondove. Onda se postavlja pitanje zašto Skupština Srbije donosi zakone ako neko ima pravo da ih ne poštuje.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 76. određuju se neki rokovi u vezi sa primenom ovog zakona. Još u prvom stavu se kaže: "Društva za osiguranje koja imaju dozvolu za obavljanje poslova dobrovoljnog penzijskog osiguranja na osnovu zakona kojim se uređuje osiguranje dužna su da svoju organizaciju i poslovanje usklade sa odredbama ovog zakona do 31. decembra 2006. godine".
Verovatno će te rokove da određuje Narodna banka Srbije zato što se u poslednjem stavu kaže: "Narodna banka Srbije će doneti propis kojim će se urediti metodologija usklađivanja poslovanja društava za dobrovoljno penzijsko osiguranje sa ovim zakonom".
Znači, ukoliko je neko osiguravajuće društvo koje već sada postoji, koje sada radi u ovoj oblasti, sposobno da brzo uskladi registraciju sa ovim zakonom, jednostavno može imati kočnicu od Narodne banke Srbije da to uradi poslednjeg dana u narednoj godini. Jer, metodologiju propisuje Narodna banka.
Imali smo neka iskustva kada je bila u pitanju Agencija za registraciju privrednih subjekata, pa kažu - do tog i tog dana radićemo preregistraciju tih privrednih subjekata, pa drugih, pa trećih, pa vrsta kapitala, pa vrsta vlasništva, pa da li su pravna lica, pa da li su preduzetnici itd. Došli smo čak u situaciju da je jedna takva agencija kršila svesno zakon. Znači, nije radila u skladu sa zakonom koji je ova skupština donela.
Zašto se toliko insistira da to bude najkasnije do 31.6, odnosno da Narodna banka Srbije ima tu mogućnost da blokira preregistraciju nekog postojećeg privatnog ili dobrovoljnog penzionog fonda, kako hoćete nazovite.
U jednom delu zakona čak se spominje da društva koja se bave dobrovoljnim penzionim osiguranjem ne mogu biti u većinskom vlasništvu Republike Srbije. Postavlja se pitanje šta ćete sa dobrovoljnim penzionim fondom koji je osnovalo osiguravajuće društvo "Dunav"? Ko je tu većinski vlasnik? Da li znači da ćete zbog sile ovog zakona morati da gurate jedno veliko osiguravajuće društvo u izuzetno sumnjivu privatizaciju da bi mogli da koriste ovaj dobrovoljni penzioni fond?
Da li će Narodna banka Srbije dobrovoljne penzione fondove koji postoje na tržištu namerno da blokira da bi neki drugi novi dobrovoljni penzioni fond, koji nema obavezu da usklađuje dokumentaciju, koji samo treba da počne, odnosno da se registruje i pojavi na tržištu, jednostavno da preuzme sve one poslove koje do sada rade postojeća registrovana društva za dobrovoljno osiguranje?
Rok, koji sam tražio ovim amandmanom, za usklađivanje dokumentacije - 1. april ili 31. mart, možete da čitate od ili do, svejedno. Zašto? To se vidi iz stava gde se kaže: "Društva za dobrovoljno penzijsko osiguranje mogu, od dana stupanja na snagu ovog zakona do 31. marta 2006. godine, nastaviti da zaključuju ugovore dobrovoljnog penzijskog osiguranja zasnovane na načelu akumulacije sredstava".
Znači, do 31. marta mogu, od 1. aprila ne može više ništa. Ukoliko je sposoban da se preregistruje, sakupi potrebnu dokumentaciju, odredi, kako vi to kažete, kadrovsku infrastrukturu, tehničku, koju isto propisuje Narodna banka Srbije, to je predao za registraciju, ali sada imamo tumačenje Narodne banke Srbije da to neće raditi do 31.12.2006. godine, zato što su već osnovani i neće moći da se pojave na tržištu.
Dalje se kaže: "Društva za dobrovoljno penzijsko osiguranje od 1. aprila 2006. godine ne mogu zaključivati ugovore dobrovoljnog penzijskog osiguranja zasnovane na načelu akumulacije sredstava". Hajde da kažemo da je taj deo u redu. Postavlja se pitanje registracije, da li će Narodna banka Srbije prihvatiti da akcionarska društva za dobrovoljno penzijsko osiguranje registruje, već postojeća, do tog roka.
Sada, pomalo smešan stav 4: "Društva za dobrovoljno penzijsko osiguranje, od 1. aprila 2006. godine do donošenja zakona kojim će se urediti dobrovoljno penzijsko osiguranje, mogu isključivo obavljati poslove ugovaranja različitih vrsta anuiteta i zaključivati ugovore kojima se obezbeđuju prava za slučaj invalidnosti".
Hipotetički, da li je moguće da neće moći to da rade nikada? Moguće je. Ko vama garantuje da ćete izglasati taj zakon? Ko njima garantuje da će bilo ko izglasati taj zakon? Čemu ta žurba? Da li je ovaj zakon napisan da se velika osiguravajuća društva, koja su u većinskom vlasništvu Republike Srbije, na silu guraju u privatizaciju? Zar zakon o dobrovoljnom penzijskom osiguranju nije mogao da ide ne kao poseban zakon, nego sa ovim zakonom? Nazovite ga kako god hoćete, mogli ste da ga krstite kako hoćete, ali da ide zajedno.
To samo pokazuje koliko ste nesposobni da neki posao odradite kako treba. A svi se u ovoj vladi predstavljaju da su najsposobniji, da je ovo najbolja vlada, da su to eksperti. Evo, niste u stanju čak i jednu prilično ozbiljnu regulativu da privedete kraju na onaj način kako je potrebno. Znači, sada možda nikada zakon o dobrovoljnom penzijskom osiguranju neće biti izglasan - hipotetički.
Dalje, pitanje je, ako uskladite dokumentaciju, Narodna banka propiše dokumentaciju, način poslovanja itd, šta ako svi ti propisi koji su bili donošeni ne mogu da se usklade sa novim zakonom za dobrovoljno penzijsko osiguranje? Hoćemo li onda da radimo novi zakon ili izmene i dopune zakona ili šta ćemo?
Najbolji način da se izvučete iz ove priče u koju ste ušli jeste da ovaj zakonski predlog što pre povučete iz procedure. Razmislite dobro, napišite novi zakon koji reguliše ovu materiju i zakon o dobrovoljnom penzijskom osiguranju, pa pustite u proceduru kao jedan zakon. Onda možete da kažete da ste stvarno nešto uradili. Inače, ovo ovako je čisto traćenje vremena i ove Narodne skupštine i građana Srbije.