Dame i gospodo poslanici, u najmanju ruku se čudim zašto se u principu jedan dobar član, ajde da kažemo tehnički osmišljen, menja. Predlagač, odnosno Vlada tražila je da se stari član 73d briše.
Taj član stari 73d glasi: "Plaćanje sa računa, odnosno podračuna izdavaoca naloga vrši se do visine iznosa sredstava na tim računima". Nadam se da to ništa nije sporno i ne može da bude. Znači, koliko ima novca, toliko će da se potroši i u najmanju ruku čudi predlog Vlade da se ovaj deo teksta briše.
"Nalozi za čije plaćanje nisu obezbeđena sredstva iz stava 1. ovog člana, evidentiraju se i izvršavaju prema vremenu prijema, ako zakonom nije drukčije određeno". Ovaj deo je prepisan u novom članu 73d, ali je dodat i novi stav, koji kaže - ministar bliže uređuje postupak za izvršenje naloga za plaćanje iz stava 1. ovog člana.
Sada se postavlja pitanje šta predlagač u stvari hoće ovim zakonom, ovim poslednjim stavom. Prethodni stav je sasvim jasan. "Nalozi za čije plaćanje nisu obezbeđena sredstava, evidentiraju se i izvršavaju prema vremenu prijema, ako zakonom nije drukčije određeno". Ili je trebalo da glasi: "Nalozi za čije plaćanje nisu obezbeđena sredstva evidentiraju se i izvršavaju prema vremenu prijema, ako ministar drugačije to ne želi".
Novi stav koji se dodaje potvrđuje ovo malopre što sam rekao. Nije shvatljivo uopšte zašto ministar Dinkić toliko insistira da čak tamo, gde je stvar najobičnije tehnike, da mora da se pita, da mora da zna, da mora da odluči.
U svakom predlogu gde je ovlašćeni predstavnik Vlade Republike Srbije Dinkić, odnosno autor zakona, ministar bliže uređuje jednu stvar, drugu stvar, treću stvar, četvrtu stvar, sve bliže uređuje ministar. Samo još očekujemo neki zakonski predlog gde će da piše da ministar Dinkić u Vladi Republike Srbije, odnosno iz nje uređuje vremensku prognozu. Samo je još to ostalo i da kompletno čovek ima da raspolaže svim mogućim stvarima u državi.
Znači, ukoliko budžet nema para biće sušna godina, jer ministar ne može da isplati premije. Samo je još to ostalo, ali čini mi se da je ta stvar u rukama nekog drugog, sva sreća da nije u Dinkićevim. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, podneo sam amandman na član 36. koji se odnosi na član 73i. U tom članu se jedan deo teksta briše, "sredstva za rad Uprave za javna plaćanja obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije", a u nastavku se ide sa novim stavom - "sredstva za rad Uprave za trezor mogu se obezbediti i u budžetu Republike Srbije.
Onda se kaže: "Za stručno obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje zaposlenih, projektovanje, izgradnju i održavanje informacionog sistema, nabavku opreme za rad, izgradnju i kupovinu poslovnog prostora i stimulativno nagrađivanje zaposlenih u Upravi za trezor pripada deo ostalih izvornih prihoda, utvrđen finansijskim planom Uprave. Organizacione jedinice Uprave za trezor mogu preuzimati materijalne obaveze u granicama sredstava utvrđenih finansijskim planom."
Postavlja se pitanje gde će taj novac da se troši? Ovde smo rekli - mogu za stručno obrazovanje, osposobljavanje, usavršavanje, projektovanje, izgradnju i održavanje informacionog sistema, nabavku opreme za rad itd. Kojim članom se regulišu primanja zaposlenih u Upravi za trezor? Ta primanja su do sada bila regulisana članom 73z, ali u članu 35, koji je do sada bio ovde u raspravi, taj veliki šifrovani član 35. kaže - naslov iznad člana 73z i član 73z brišu se. Nije strašno kada narodni poslanik napiše u nekom amandmanu da se nešto briše, ali ovde je šifrovana politička stranka koja vodi Vladu Republike Srbije kaže - briše se. Gde je sad onaj veselko da obrazloži ovaj član 35. Predloga zakona?
Šta je član 35. izbrisao? Ajde da pročitamo i to. "Na zaposlene u Upravi za javna plaćanja primenjuju se propisi kojima se uređuje državna uprava, radni odnosi i plate u državnim organima, kao i propisi iz oblasti zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja, ako ovim zakonom nije drugačije propisano." Po kom sada zakonu će da primaju zaposleni u Upravi za trezor plate? Šta je to toliko smetalo ovom članu 73z da mora da bude brisan?
Ako neko pogleda budžet Republike Srbije i pogleda stavku Uprave za javna plaćanja, jer će sada samo drugačije da se zove-trezor, videće da je 90% ogromnih sredstava bilo izdvojeno za plaćanje zaposlenih koji rade u toj upravi. Taj organ uprave je pod direktnom kontrolom Ministarstva finansija. Ovim zakonom jedan organ državne uprave izdvajamo iz svih ostalih zakona. Između ostalog i zakona koji reguliše primanja zaposlenih u organima državne uprave. Taj isti zakon reguliše i
primanja u organima lokalne samouprave i javnim preduzećima, gde je osnivač lokalna samouprava.
Taj isti ministar koji je predložio ovaj zakon u smislu racionalizacije trošenja sredstava za plate preti lokalnim samoupravama da moraju da smanje broj zaposlenih za 10%, i u javnim preduzećima i u opštinskoj upravi, u svakom vidu lokalne samouprave. Inače će da im ukine sredstva, transferna sredstva i sredstva koja dobijaju preko trezora.
Da bi sada jedan organ koji je pod njegovom direktnom komandom, jer drugačije ne može da se kaže, mogao da bude izuzet iz zakona, koji reguliše tu oblast, da bi ljudi koji rade tamo mogli da imaju plate po 150, 200, 300, 400.000, kako se kome svidi, kako se kad ministar probudi, pa kaže - ovaj mesec će vam biti plata 300.000, sledeći mesec 250.000, pa 350.000 itd.
O kakvoj racionalizaciji se ovde priča? O kakvoj se štednji priča? Članom 73ž zakona se kaže - uprava za trezor naplaćuje naknadu za usluge izvršenih javnih plaćanja. Da li mogu lokalne samouprave, da li mogu javna preduzeća da se odluče koja će uprava za plaćanje da im bude jeftinija? Ne, ministar je taj koji propisuje naknadu za javna plaćanja i opet od sredstava koja su prikupljena porezom koji plaćaju građani Republike Srbije ostvaruje neki lažni prihod da bi mogao da zida plate zaposlenima u Upravi za javna plaćanja.
Onda se neko pojavi za ovom govornicom i kaže - mi vas vodimo u Evropu, pa uvodite porez na porez. To Evropa ne poznaje. Ona nema ovakav državni aparat. Ima mnogo efikasniji i mnogo jeftiniji, ali bitno je da mi ovde zaposlimo neke naše stranačke kolege, tj. vi dok ste na vlasti, i da im obezbedimo enormno visoke plate.
Vi sada pričate ovde kako je bio neki mrak. O kom mraku vi pričate? Šta je ovo? Izuzima se jedan organ uprave, traži se od ove skupštine da izuzme jedan organ uprave, da se zakon ne primenjuje na taj organ uprave. Šta je to? Je 'l to bezakonje? Jeste bezakonje, nije ništa drugo. Nema čak ni podzakonskog akta. Nema čak ni uredbe Vlade Republike Srbije. Jednostavno, Skupština kaže za te i te zakon više ne važi. A ko je to predložio? Ministar Dinkić i niko više.
A posle se čudite što vam neko kaže da je on iznad zakona. Jeste, jer mu vi to dajete koji ga podržavate ovde u ovoj skupštini.
Jači je od zakona i iznad zakona je, monarh, despot, kako god hoćete, tako jeste, jer ste ga zakonom tako ovlastili.
Ne možete mu ništa, zato što ste jednostavno prihvatili da vam on piše zakone, pa se posle čudite, a pogotovu ćete se čuditi kada budu bili izbori, samo zato što ste ga podržavali, koliko ćete glasova da brojite. Mnogo manje nego on milione evra.

Dame i gospodo poslanici, naslušali smo se ovde raznih hvalospeva ovlašćenog predstavnika Vlade Republike Srbije, ministra u Vladi, gospodina Dinkića, koji se eto hvali suficitom.
Ako je neko iole malo ozbiljan i ako se ozbiljno bavi tim poslom, kao što su javni prihodi i javni rashodi, porezi koje uvodi, ako pročita malo stenograme poslanika SRS kada je bio Predlog zakona o budžetu za ovu godinu, biće mu sasvim jasno da je na vreme bio opomenut da je prihodna strana budžeta Republike Srbije nerealna i da će prihodna strana budžeta Republike Srbije, imajući u vidu porez na dodatu vrednost, koji je počeo da se primenjuje od 1. januara ove godine, da napravi mnogo veći prihod nego što je to Zakonom o budžetu Republike Srbije predviđeno, i to po dva osnova.
Prvi je taj što se širi broj proizvoda i usluga na koje se uvodi porez, a kao posledica toga jeste da se povećava broj poreskih obveznika, a tu prvenstveno mislim na poljoprivrednike koji sada moraju da se registruju kao preduzetnici i na osnovu toga još više pune budžet po osnovu prihoda na dohodak građana. To je ta prihodna strana i to je taj tzv. suficit, kako to kažete vi iz vladajuće većine, na taj način je nastao.
Sada je problem kako trošite taj suficit, koji u principu ne postoji, izmišljen je. Znači, projekcija prihoda je bila za rast bruto nacionalnog proizvoda, inflaciju ste kalkulisali, to ste uporedili sa budžetom za 2004. godinu, toliko ste ga uvećali i to je to. Nije baš tako. Novac trošite na onoj strani koja nije, na prvom mestu, primerena trenutku u kojem se nalazi država, navodno radi smanjivanja javnog duga, i to po dva osnova.
Kako reče gospodin ministar, jedan osnov je stara devizna štednja, a drugi osnov je zajam za preporod Srbije. I u jednom i u drugom slučaju oni kojima duguje Republika Srbija po ovom osnovu dobili su državne obveznice. Neko te obveznice čuva, neko ih je već prodao i sada se postavlja pitanje hoće li država sa tih 20 i kusur milijardi, koliko planira da upotrebi u tu namenu, za isplatu kako tvrdi, na tržištu novca po nekim povoljnijim uslovima da kupuje svoje dugove i od koga će da kupuje.
Svakako ne od onih koji su najugroženiji kada je u pitanju stara devizna štednja, već od raznih finansijskih špekulanata koji su došli u posed tih obveznica. Njima će biti vraćen novac, a ne građanima Srbije i nemojte da se lažemo ovde i zavaravamo. Tamo će novac da bude upotrebljen.
To je prvo pitanje, da raščistimo tu hvalu kako ćete da smanjite javni dug u korist građana. Nema koristi građana, samo će neko ko je zloupotrebio nečiju nevolju, došao na jeftin način do tih obveznica, sada skupo da ih proda državi Srbiji.
Hoćemo li da pretpostavimo ko je to bio? Da li ima tu Nacionalne štedionice? Ima. Da li ima tu Komercijalne banke, za koju ne znamo više ko je vlasnik? Ima. Ima li Delta banke? Ima. Ima svih onih koji su kupovali obveznice stare devizne štednje, 20% i 30% jeftinije nego što je nominalna vrednost tih obveznica. Oni će zaraditi novac i njima će biti bolje od ovog tzv. suficita.
Odakle taj suficit u budžetu Republike Srbije? Da li se neko zapitao odakle odjednom toliko novca? Taj novac je, toliko hvaljeni suficit koji ne postoji, iz PDV-a u iznosu od 16 milijardi dinara.
Uveli ste ga na lekove, na proteze za invalide, na hleb, na meso, na mleko, na jaja, na hranu za prehranjivanje odojčadi, za repromaterijal u poljoprivrednoj proizvodnji, znači, za semensku robu, sredstva za zaštitu bilja, sredstva za prihranjivanje bilja. To je taj višak, jedan deo.
Drugi deo, u iznosu od 11 milijardi dinara, jeste po osnovu poreza na dohodak građana. Tu se sad vraćamo na poljoprivrednike, jer ste naterali poljoprivrednike da se registruju kao poljoprivrednici i ne plaća se više porez samo po osnovu katastarskog prihoda, već na osnovu toga što se poljoprivredni proizvođač zadužuje nekom akontacijom na prihod koji još nije ostvario. To je taj višak od 11 milijardi.
Da nastavimo tako redom i doći ćemo do te 32 milijarde. Gde ih upotrebljavate - za budžetsku rezervu. Koliko: 3-4-5 milijardi? Ko je najviše štete imao ovakvim načinom oporezivanja? Svi su imali štetu, ali najveću štetu su imali baš poljoprivredni proizvođači, jer nikada do sada nisu morali da plaćaju na repromaterijal porez na promet ili PDV, isto je. Da li ste njima vratili nešto? Kažete da ćete im dati obveznice, pa ćete od nekog sledećeg suficita da isplatite to. Pretvorićete taj dug u novi javni dug.
Gde ide ovih 22-23 milijarde dinara - finansijskim špekulantima? Nateraćete sada poljoprivredne penzionere da ponovo, na neki drugi način, prodaju svoje obveznice finansijskim špekulantima. Nema druge u ovom slučaju.
Dalje, zar nije bilo pravednije da se te penzije konačno isplate, da se kroz razne subvencije privredi taj tzv. suficit tamo usmeri? Pričate o Agenciji za kreditiranje izvoza. Hajmo tu malo da popričamo. Kažete da će ta agencija da pospeši izvoz, da će on biti veći. Na koji način? Tako što ćete izvozniku da naplatite proviziju, zato što ste mu dali kredit, omogućili mu da dođe do kredita. Je l' na taj način? Tako što ćete izvozniku da naplatite proviziju što je izvezao robu? Hoćete li na taj način da povećate izvoz? Teško. Izuzetno teško, ako se malo uzme u obzir da vrlo malo toga možemo da ponudimo nekoj drugoj državi u ovom trenutku.
Zašto taj novac ne bi bio usmeren na subvencije izvoznicima, pa da ga država malo i nagradi, da smanjimo tu razliku između uvoza i izvoza, bez obzira po kom je osnovu dug, da li je po privatnom osnovu, da li je po državnom osnovu. On postoji.
Ovde je sad neka priča da je od dve milijarde evra samo 300 miliona evra uzela država, da je ostatak od 1,7 milijardi evra privatan dug i da je on upotrebljen za nabavku opreme. Ne verujem. Možda jeste privatan, ali pre bi se reklo da je taj dug nastao tako što neko hoće u Srbiju da uvozi robu, jer mnogo mu je lakše i mnogo brže dođe do novca ako nešto uveze u Srbiju.
Još se kaže, kako reče ministar, razlika u tražnji robe između domaće robe i potražnje na tržištu treba da se dopunjuje uvozom. To nije tačno. Te robe široke potrošnje koja se uvozi mogu sasvim dovoljno da proizvedu i domaća preduzeća, bez obzira da li su ona državna, privatna, privatizovana ili će biti privatizovana. Nije u tome problem. Problem je u tome što je uvozna roba sa nižom cenom, jer država ne brine o svojim domaćim proizvođačima. Nije spremna ni sposobna da ih zaštiti. Zato imate tu tzv. razliku između ponude i tražnje na tržištu.
Hoćete li to da zaštitite novim carinskim stopama? Nećete. One baš odgovaraju tim uvoznicima, tim koji su zadužili državu za 1,7 milijardi evra. Na taj način se ne vodi država.
Vi ste od 5. oktobra sve u državi prepustili da se snalazi ko kako zna i ume, u zakonskim propisima koji nisu dorečeni i najčešće nisu dobri, kao što je taj Zakon o privatizaciji. Pustili ste da u Srbiju uvozi ko šta hoće, kad hoće i koliko hoće, pod nekim izgovorom slobodnog tržišta. Sad imamo tu situaciju kakvu imamo, da imamo pad, mada vi to ne želite da prikažete, samo ne znam tu matematiku koju ćete da primenite, ali dokazujete da je u matematici sve moguće, imate pad bruto društvenog proizvoda.
Pričate o poljoprivrednoj proizvodnji i premijama, da je to jedan od razloga zašto se uvodi da poljoprivredni proizvođači moraju da se registruju. To uopšte nije tačno. Uopšte nisu premije sporne. Preko Republičkog veterinarskog zavoda tačno možete da znate koliko ima grla krupne stoke. Nemojte da se lažemo da nije tako. Svako grlo koje je za priplod, koje je za mleko, koje je za meso, registruje se u Veterinarskom zavodu. Svaka krava koja je za priplod dobija svoj broj po kome se vodi. O čemu vi pričate, o kakvim to premijama pričate?
Jedino što hoćete time da se registruju individualni poljoprivredni proizvođači jeste da im naplatite PDV i za one proizvode koje koriste za sopstvene potrebe. Nema druge. Još samo vam to nije pod kontrolom. To je jedini razlog zašto hoćete da registrujete poljoprivredne proizvođače.
Osim toga, postavlja se pitanje šta ćemo sa tom poljoprivredom koja jeste najugroženija. Da li postoji otkupna cena sada za pšenicu? Koliko je dizel gorivo, koje je jedan izuzetno važan činilac u ceni jednog poljoprivrednog proizvoda, koliko je poskupelo, sa 36-37 dinara na 62, a nemaju pravo na subvencije, nemaju pravo na regresiranu naftu. Tako brinete o državi. Bogami, teško.
Ako se uzme da ste uveli porez i na bukvare za đake, onda je sramota kako ste ove troškove podelili u Predlogu izmene i dopune Zakona o budžetu.

Dame i gospodo poslanici, smatramo da je prethodno rešenje koje je regulisalo ovu materiju bilo bolje nego predloženo. Možda je bilo potrebno samo doraditi taj član 14. osnovnog zakona, a ne menjati član 14. na jedan ovakav način.
Po predloženom rešenju u članu 3, koji se odnosi na član 14. osnovnog zakona, reguliše se osnovica naših radnika koji su upućeni na rad u inostranstvo. Znači, ako neka naša firma, preduzeće itd. sklopi neki aranžman sa nekim stranim partnerom, ugovori nekakav posao, sa mehanizacijom, ljudstvom, otpočnu se ti radovi, kako uplaćivati doprinose za takve radnike?
Stari član 14. glasi: "Osnovica doprinosa za upućene radnike, ako nisu obavezno osigurani po propisima države u koju su upućeni ili ako međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno, kao i za poslodavce je iznos zarade koju ti radnici ostvaruju za vreme rada u inostranstvu."
Znači, jedan vrlo korektan član: koliko je radniku isplaćeno, to će biti njegova osnovica i na taj način on ostvaruje svoja prava u vezi sa zdravstvenim osiguranjem. Međutim, predloženo je da se taj član briše. Možda ga je trebalo samo doraditi ovim stavom 2. novog člana 14, koji je predložen, da osnovica doprinosa iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od dvostruke najniže mesečne osnovice doprinosa iz člana 37. ovog zakona. Znači, to bi bila jedna korektna dorada ovog člana 14. i ne bismo na njega imali nikakve primedbe.
Međutim, kako je Vlada Republike Srbije predložila da glasi stav 1. novog člana 14. ostavlja mogućnost da neko na određen način može da zloupotrebi ovaj zakon, a najviše na štetu radnika koji bi bili upućeni na taj rad u inostranstvu. U predloženom članu 14. kaže se: "Osnovica doprinosa za upućene radnike, ako nisu obavezno osigurani po propisima države u koju su upućeni ili ako međunarodnim ugovorom nije drukčije određeno, kao i za poslodavce je iznos zarade koji bi, u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, ostvarili u Republici na istim ili sličnim poslovima."
Tu je problem regulisanja ove materije, jer sasvim je sigurno da radnici koji su upućeni na rad u druge države, u inostranstvo, i ako tamo nisu osigurani u skladu sa propisima te države ili u skladu sa nekim međunarodnim ugovorom, višestruko veću platu primaju dok su upućeni na rad u inostranstvo, nego da rade u zemlji. Na ovaj način su ti radnici oštećeni u korist poslodavca, bez obzira ko je on, da li je to neko javno preduzeće, društveno preduzeće ili je možda neko privatno preduzeće, jer će radniku biti uplaćivani manji doprinosi nego što mu se isplaćuje zarada. Tu jeste problem.
Zašto jednim ovakvim novim članom zakona omogućiti poslodavcu da na štetu svog radnika zarađuje? Zašto tog poslodavca staviti u povoljniji položaj nego druge poslodavce koji ne upućuju svoje radnike na rad u inostranstvo i koji svoju zaradu ostvaruju ovde u državi? Zašto? Zašto stvaramo nelojalne uslove, zašto stvaramo povlašćene firme? Ko će od toga imati korist? Isključivo poslodavac, niko drugi. Znači, ni država, ni radnik, ni budžet, ni zdravstveni radnici, isključivo poslodavac koji je sklopio nekakav posao.
Sada se postavlja pitanje motiva jednog ovakvog postupka Vlade Republike Srbije, odnosno pravog predlagača Mlađana Dinkića. Da li je ovaj član iznuđen pod pritiskom nekog lobija ili sam ministar učestvuje u jednom takvom lobiju?
Sve što ste do sada radili, kakvi god da su donošeni zakonski propisi u vezi sa fiskalnim davanjima, da li su to doprinosi za zdravstveno osiguranje, da li je to PDV, da li je to porez na dohodak građana, da li su to takse, carine, uvek je težnja predlagača bila da obuhvati što je god moguće više načina kako će da napuni budžet Republike Srbije. Čak i kada su u pitanju usluge, kao što su isporuka električne energije, kao što je obezbeđivanje naftnih derivata itd., uvek se išlo u pravcu da tamo gde je država većinski vlasnik postoji monopol i da se taj monopol koristi da bi ta javna preduzeća ostvarila neki dohodak državi, odnosno napunila budžet Republike Srbije.
To je do sada tako rađeno. Samo još niste uveli porez na sunce i na vazduh. Čak i na vodu ste uveli, sada se plaća na vodu, onu najobičniju, iz česme, porez na dodatu vrednost; ostali su samo još sunce i vazduh, i to je pitanje kada će nekom da padne na pamet. I, odjednom jedno ovakvo odricanje države od neke fiskalne zarade.
Da stvar bude još gora, ne vidi se ko od toga ima koristi u državi. Da li ima neki državni organ, da li ima korist budžet Republike Srbije? Nema. Isključivo korist ima poslodavac. Ko je taj poslodavac? Koji su motivi što se na jedan ovakav način pravi jedna poreska olakšica kada građani od toga nemaju korist?
Razumem kada se prave poreske olakšice, napravi se neki poreski zakon, vidi se da se preteralo, vidi se da ne treba u budžetu toliko novca, pa onda idemo malo da smanjujemo, malo olakšavamo, malo širimo neoporezovanu robu, vrste usluga itd, smanjujemo poreske i carinske stope itd. To razumem, od toga ima neko koristi. Imaju na prvom mestu građani i valjda je cilj svake vlade i ove Narodne skupštine da radi u interesu građana.
Ali, sada ovakva jedna poreska olakšica – od nje nema niko korist, osim pojedinci koji se zovu poslodavci. Ali, ne svi, jer kada bi bili svi izjednačeni i to bi bila neka korist za građane Republike Srbije, verovatno bi im davali veće plate. Ne, ovde je sada u pitanju isključivo jedan mali broj ljudi koji može da se izbroji na prste. Dokle će ova vlada da nastupa sa te pozicije i da pravi ustupke takvim lobijima?
Jer, u principu, sve ovo loše što se dešava od devedesetih godina naovamo jeste posledica rada tih lobija, pogotovo izraženog od 5. oktobra, pogotovo zato što su finansirali dolazak pojedinih stranaka na vlast, pa pojedine stranke izgleda imaju obavezu da im se oduže na jedan ovakav način, ali ovaj način nije dobar za građane. Dobar je isključivo za njih. Vodite o tome računa kada budete u danu za glasanje glasali o ovom amandmanu.

Dame i gospodo poslanici, u prethodnom zakonu u nekom članu ste možda malo popustili u vezi sa javnim prihodima, ali sada već u prvom sledećem predlogu zakona, odnosno izmenama i dopunama Zakona o republičkim administrativnim taksama dolazi do drastičnog povećanja svih vrsta taksenih obaveza. Ne samo da dolazi do povećanja, nego se proširuje spisak svega onoga na šta treba da se plaća taksa.
Koja je to želja predlagača da na jedan ovakav način optereti građane Srbije, pogotovo privredu, grane privrede koje su ugrožene jednom ovakvom vlašću i jednim ovakvim fiskalnim davanjima od kada je DOS, pa i ovaj novi, na vlasti. Navodno, po nekoj formi uređivanja javnih prihoda mi neprestano raspravljamo o povećanju raznih davanja, tako da je ovaj zakon bio menjan od strane ove skupštine već dva puta, a sada treći put, i treći put su tema republičke administrativne takse.
Navodno, obrazloženje jeste to da su novi zakonski propisi i novi zakoni usvojeni i da je ovo samo prilagođavanje republičkih administrativnih taksi nekim novim zakonima koji su doneti.
Ali, onda se postavlja pitanje, hajde da se samo proširuje lista na šta se plaća taksa, nego dolazi do jednog drastičnog poveća taksenih obaveza.
Član 14, na koji sam podneo amandman u ime Srpske radikalne stranke, usko je vezan za tarifni broj 8, a odnosi se na tarifni broj 19. Znači, tiče se ekoloških taksi. U tarifnom broju 8. ta taksa je bila 760 dinara, a taj tarifni broj se takođe menja i taj iznos koji se plaća briše se, iako u samom Zakonu o republičkim administrativnim taksama postoji mogućnost da se te takse usklađuju u smislu inflacije itd. Znači, ne može niko da tvrdi da je inflacija obezvredila te takse, jer osnovnim zakonom je predviđena mogućnost da se taksa usklađuje tromesečno sa rastom cena na malo itd. Znači, to više ne važi za stare takse; stare takse, gde su iznosi bili mnogo niži, vi brišete i uvodite nove takse.
Za zahtev za odlučivanje o potrebi izrade procene uticaja sada neko treba da da 1.000 dinara, samo za zahtev. Taj zahtev, kada se uradi, povlači izdavanje novog zahteva, a to je za zahtev za određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja. To su već dve takse od po 1.000 dinara. I onda, zahtevi za davanje saglasnosti koje treba da da resorno ministarstvo, a to je na studiju o proceni uticaja: do 100 metara kvadratnih – 20.000 dinara, od 100 do 1.000 m2 – 39.000 dinara i preko 1.000 m2 – 64.000 dinara.
Dalje, za zahtev za davanje saglasnosti na studiju o proceni uticaja zatečenog stanja, znači stanja koje je bilo pre nekog privrednog objekta koji će tu da bude izgrađen, da bi se utvrdila razlika uticaja koja će biti pre izgradnje i stavljanja tog objekta i kasnije. Tu se opet uvode takse za zahtev za davanje saglasnosti na studiju o proceni uticaja zatečenog stanja: do 100 m2 – 10.000 dinara, od 100 do 1.000 m2 – 20.000 dinara i preko 1.000 m2 – 32.000 dinara.
Sve to neko treba da ažurira. Za ažuriranje studije o proceni uticaja: za zahtev za određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja 5.000 dinara; za zahtev za davanje saglasnosti na studiju o proceni uticaja: do 100 m2 – 5.000 dinara, preko 100 do 1.000 m2 – 10.000 dinara i preko 1.000 m2 – 20.000 dinara.
Znači, da bi neko samo podneo zahteve nadležnom ministarstvu da mu izradi neke studije o nekoj proceni uticaja u zatečenom stanju, pre zatečenog stanja, posle izvedenog stanja, za neki objekat koji je veličine 100 m2, a morate se složiti da je to mali objekat, jer to je 10 puta 10 korisne površine, treba da se izdvoji negde oko 50.000 dinara. Dakle, za 100 metara kvadratnih, da bi neko napravio neku analizu uticaja.
A kome prihod ide? Resornom ministarstvu. Ali ko to treba da plati? Treba da plati neko ko je spreman da investira.
Ovde čitavo vreme pričamo, bar se vladajuća većina trudi da izmisli priču kako stvaramo uslove da strani investitori dolaze kod nas, da su to najpovoljniji uslovi u svetu, u Evropi; kako je ova vlada pametna po tom pitanju, pa donosi razne poreske i druge olakšice; pa smo čak menjali i Zakon o registraciji privrednih subjekata i to više ne rade trgovinski sudovi, sada to radi agencija, opet da bi se nešto ubrzalo, jer je ovo drugo sve sporo, neefikasno, dozvoljava mogućnosti zloupotreba, a sve u cilju privlačenja novih investitora.
Onda dolazimo do republičkih administrativnih taksi, gde čovek samo za jednu usputnu dozvolu treba da izdvoji za jedan mali objekat 50.000 dinara. Da ne pričamo o tome da se to odnosi, kao što je moja koleginica Nataša Jovanović pričala, i na objekte koji su za svrhu klasične poljoprivredne proizvodnje, jer morate da se složite da čak i neka mini farma – a sada tražite da se poljoprivredna domaćinstva registruju kao preduzetnici, objekat mora da bude registrovan da bi mogao da obavlja tu delatnost – u svakom slučaju ima nekog uticaja na životnu sredinu.
Resorno ministarstvo kaže – ako hoćete da pravite neku mini farmu koja je ima 100 m2 da izdvojite 50.000 dinara samo za takse. Sada, ne daj bože da nekome padne na pamet da proširi taj objekat, moraće sve ovo ispočetka da plaća i da doda još za reviziju dozvole 30.000 dinara, za zahtev za reviziju dozvole 20.000 dinara.
Znači, za jedan stvarno mali objekat neko treba samo na ime republičkih administrativnih taksi da izdvoji stotinak hiljada dinara, naime, 1.000 dinara po kvadratnom metru. Onda idu ponovo priče, i za ovom skupštinskom govornicom i u sredstvima javnog informisanja, kako ova vlada stvara uslove za strane investicije, za domaće investicije, kako je najbolja vlada koju je Srbija imala do sada.
U ovom slučaju mogu da se složim da ste najbolji samo u jednom delu, da niko nikada nije uspeo do ove mere da odere kožu građanima Srbije kao što su ove dve vlade od 5. oktobra pa naovamo. U tome ste stvarno bez premca. Evo sada ste počeli da uvodite, doduše, nije porez, nego je taksa na vazduh. Znači, ono što mnogima pre vas nije uspelo vama je uspelo – da uvedete jedan vid javnog prihoda na korišćenje vazduha, pa tako i ta vaša obećanja o evropskim integracijama, o stvaranju klime za strane investicije, ništa manje nisu čvršća nego sam vazduh.

Dame i gospodo poslanici, ova vlada nastavlja, znači, i ovakvim predlozima zakona što je moguće više da oglobi građane Srbije. Tako se i u članu 51, o usklađivanju predloženih taksi za neki naredni period, kaže: "Dinarski iznosi taksi iz ovog zakona uskladiće se, saglasno članu 28. Zakona o republičkim administrativnim taksama, sa stopom rasta troškova života, prema podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike", itd.
Sada se postavlja pitanje – zašto to ne usklađujete sa inflacijom? Rast troškova života i inflacija nije isto. Stalno ste mahali papirima Zavoda za statistiku kako je sada inflacija manja, kako se živi bolje itd.
Što ne priznate da je ta inflacija koju ste projektovali smanjena zato što tehnička roba nije bitno poskupela, odnosno sa 20% nekog poreza spala je na 18%?
Što ne kažete da su troškovi života poskupeli, jer sada se prvi put plaća porez na električnu energiju, prvi put se plaća porez na komunalne usluge, prvi put se plaća porez na vodu za piće iz česme, prvi put se plaća porez na hleb, mleko, meso, brašno, ulje. To su troškovi života.
Zašto ne usklađujete onda sa inflacijom, nego sa troškovima života? Tako vam više odgovara. Troškove života nećete da objavljujete, sakrićete to pod nekom niskom stopom inflacije i na taj način pokušavate da slažete građane Srbije da se sa vama bolje živi, da opozicija nije bila u pravu kada je pričala o inflaciji, da nije bila u pravu da ćemo da opteretimo njihove živote našim poreskim davanjima i taksama.
Zašto ne uskladite onda sa inflacijom, nego sa troškovima života? Ta varijanta vam očigledno više odgovara, jer ćete na taj način još više da oprihodujete u budžet Republike Srbije i na taj način će još više neko, zloupotrebljavajući taj budžet, da strpa još malo novca u džep.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 8. Predloga zakona, odnosno na član 23. osnovnog Zakona o porezu na dodatu vrednost reguliše posebnu stopu poreza na dodatu vrednost. U toj posebnoj stopi poreza na dodatu vrednost se nalazi spisak roba i usluga koje skoro nikada nisu bile oporezivane do 5. oktobra ili su porezi na koji su se plaćali za tu robu i usluge bili više nego simbolični. Obrazloženje ministra finansija da na određene artikle mora da se zaračuna porez na dodatu vrednost, jer ukoliko se porez ne zaračunava, ne postoji mogućnost refakcije, odnosno više uplaćenog poreza, pa je ostavljena kao neka kalkulacija da bi korisnici tih roba i usluga mogli kroz neku nižu poresku stopu da izvrše refakciju poreza, odnosno da kroz refakciju izvrše neki profit. Međutim, to ipak ne može sa poreskom stopom od 8%.
Da bi zadržali to pravilo u porezu na dodatu vrednost, koja se koristi svuda u svetu, da roba na koju se ne zaračunava porez na dodatu vrednost ne podleže refakciji više uplaćenog poreza, ja sam podneo amandman i tražio sam da se ta poreska stopa od 8% smanji na 1%. Nema razloga da je Vlada Republike Srbije i ovlašćeni predstavnik Vlade ne prihvate, jer kako to reče gospodin ministar, vrlo rado bi on oslobodio ove artikle poreza na dodatu vrednost, ali jednostavno nema mehanizma kako će da se izvrši refakcija više uplaćenog poreza. Ne mora da ih oslobodi, biće građani Srbije zadovoljni ukoliko to umesto 8% bude 1%. Šta je to po toj posebnoj poreskoj stopi? Hleb i pekarski proizvodi, mleko i mlečni proizvodi, brašno, šećer, jestivo ulje, od suncokreta, kukuruza, uljane repice, soje i masline, jestive masnoće životinjskog i biljnog porekla i meda.
Znači, osnovne životne namirnice, nešto što ne predstavlja luksuz građanima, nešto što je potreba, jer da bi čovek živeo mora da koristi životne namirnice.
Mi smo ih, odnosno ova skupštinska većina je uvođenjem PDV, a ranije Božidar Đelić svojim reformama o poreskom sistemu, počeli smo da oporezujemo osnovne životne namirnice. Sada smo došli do toga da ta roba, iako je ima u dovoljnim količinama, sada nema ko da je kupi, nema, zato nema redova.
Manje se proizvodi nego devedesetih godina, manje se troši nego devedesetih godina, manje ima ljudi koji mogu da kupe osnovne životne namirnice, a jedan od razloga je PDV.
Dalje, vode za piće, osim flaširane, u redu, hajde da prihvatimo to osim flaširane, ali od kada se plaćao porez na vodu iz česme? Hoće li morati poreznici da iskaču iz bunara kada neko reši da zahvati vodu najobičnijom čašom.
Idemo dalje, žitarica suncokreta, soje, šećerne repe i uljane repice su osnovni poljoprivredni proizvodi. Jedan deo se koristi kao industrijska sirovina, a jedan deo se koristi u poljoprivredi kao hrana za životinje i na to ste uveli PDV.
Dalje, lekova, uključujući i veterinarske lekove. Koliko je bilo poznato do 5. oktobra, nijedan lek nije bio oporezivan, nije se zaračunavao porez na lekove, zato što se neko ne leči, zato što mu se prohtelo, nego zato što je bolestan.
Ne kupuju se lekovi zbog luksuza, nije to nakit, nisu to bunde, nisu to ogrlice, to je potreba da neko bude izlečen. Nekima je potreba da prežive. Da ne pričam sada o tome, šta se radi sa pozitivnim, odnosno negativnim listama lekova, kako se favorizuju pojedini uvoznici, kako se favorizuju pojedini proizvođači itd.
Ortotičkih i protetičkih sredstava, kao i medicinskih sredstava proizvoda. Znači, da ne širim priču oko lekova, to je sasvim dovoljno rečeno.
Dalje, materijala za dijalizu, da li u Srbiji ima dovoljno davalaca bubrega da možemo slobodno da oporezujemo materijal za dijalizu sa 8%? Sada jedan deo koji mi se sviđa, posebno što je i resorni ministar za poljoprivredu iz šifrovane političke stranke, pa se kaže, đubriva, sredstava za zaštitu bilja, semena za reprodukciju, sadnog materijala, kompletne krvne smeše za ishranu žive stoke.
Tu je sada jedan izuzetno zanimljiv deo kako je to gospodin ministar Dinkić zamislio da oslobađa, odnosno da obaveže poljoprivredne proizvođače kako da učestvuju u PDV sistemu, odnosno u sistemu poreza na dodatu vrednost i kako da koriste svoja određena prava koja im daje ovaj zakon
Da bi mogao da bude poljoprivredni proizvođač u PDV sistemu, mora da bude registrovan kao preduzetnik, da vodi poslovne knjige, da plaća knjigovođu, da posluje preko računa, da prodaje svoju robu sa računa i da nabavlja svoj repromaterijal preko računa. Sada, pitam vas (koji ste glasali za ovaj zakon i koji ćete glasati protiv ovog mog amandmana,) šta će nama onda poljoprivredne zadruge, čemu one služe, koja je njihova svrha, hoćemo li njih da prodajemo?
Zar to ne mogu one da rade umesto poljoprivrednih proizvođača. Ne mogu, jer je cilj ove vlade da oporezuje sve što može da se oporezuje i poljoprivredna imanja koja imaju četiri ili pet hektara. To su uglavnom staračka domaćinstva, nemaju pravo na refakciju poreza na dodatu vrednost, jer sa četiri ili pet hektara obradive zemlje ne mogu da plate knjigovođu, ne mogu da posluju preko računa, ne mogu da traže refakciju više uplaćenog poreza.
Ne mogu, dakle, da nabavljaju đubrivo, sredstva za zaštitu bilja, semena za reprodukciju, sadnog materijala i da se oslobode PDV-a. Ne mogu, jer imaju druge troškove, ne mogu da pokriju troškove vođenja knjiga – poslovnih, kako to gospodin ministar voli da kaže.
Sada se postavlja pitanje, kako mi to štitimo naše poljoprivredne proizvođače i našu robu od strane, onakvim carinskim stopama koje će uskoro biti na dnevnom redu? Zašto subvencije od strane Vlade Republike Srbije nisu veće, nego što su sada? Zato što je stalni izgovor ne daju nam ovi iz EU da povećamo subvencije i to nije tačno. Oni su dali preporuku, a ne zabranu da ne mogu da se povećaju subvencije.
Počela je žetva pšenice. Da li se zna koja je cena? Ne zna se. Koliki će biti PDV? I to će verovatno Dinkić da napravi kako njemu odgovara da napuni budžet. Uveli ste porez na nešto što nikada nije bilo oporezivano, što se ni u jednoj ozbiljnoj državi koja je poljoprivredno agrarna, a Srbija je poljoprivredno agrarna država.
Možete da se zanosite da smo nešto drugo, ali to smo što jesmo. Nemate ozbiljan plan i strategiju šta ćete sa poljoprivredom, šta ćete sa tim usitnjenim poljoprivrednim domaćinstvima, kako te probleme da rešite.
Tom strategijom se ne bavite, ne bavite se kako ćete da razvijate poljoprivrednu industriju, gde ćete da pronađete tržišta, koji su vam poslovni partneri, šta možete kvalitetno, a ne genetski-modifikovanu soju da uvezete sa zapada i time se ne bavite.
Bavite se porezom i kako ćete od seljaka da uzmete porez, na svaki mogući način. Znači, hoćeš refakciju više uplaćenog PDV, u redu, ali moraš da se registruješ kao preduzetnik, da plaćaš porez na dohodak, porez na promet raznih roba i usluga, sa plaćaš bankarske troškove, da plaćaš knjigovođu. Da li to može neko sa četiri ili pet hektara, sa jednom ili dve krave i četiri ili pet svinja. Ne može, šta ćemo sa tim ljudima, da ih ubijamo, da bi nečiji plan mogao da se ostvari?
Uveli ste porez na udžbenike i nastavna sredstva, ogrevno drvo itd. Na udžbenike, a valjda je, osnovno školsko obrazovanje svima potrebno, svakom detetu. Cilj je svakog roditelja da školuje svoje dete, cilj je svake države da ima školovane i pametne ljude koji će sutra da vode ovu državu, a vi na bukvare uvodite PDV, sramota!

Dame i gospodo poslanici, evo došli smo do Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, zakona koji reguliše kako se naplaćuje porez, odnosno kako se uteruje porez poreskim obveznicima, da budemo precizniji.
Činjenica jeste da je porez legalizovani vid reketa. Postavlja se pitanje kakvu korist imaju reketirani građani od strane države, ako već plaćaju taj porez? Da li im je bolje? Teško, jer je nezaposlenih sve više, uvoz je sve veći, inflacija je sve veća, to su direktne posledice vaše vlasti.
Kad god narod nema para, onda treba napraviti još strožiji poreski zakon koji reguliše kako se građanima naplaćuje taj reket zvani porez. To reguliše ovaj zakon koji je sada na dnevnom redu. Slobodno mogu da kažem da nas vraća u srednji vek po pitanju naplate poreza.
Ovakva ovlašćenja poreski inspektori i izvršitelji imali su samo kada su naplaćivali porez za careve i kraljeve, a ne za republike, države, koje imaju podelu na zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast.
Šta se kaže u članu 71. osnovnog Zakona koji se sada dopunjuje kroz član 8., na koji sam podneo amandman? "Poreska uprava će poreskom obvezniku koji, u celosti ili delimično, nije o dospelosti platio porez, odnosno sporedno poresko davanje poslati opomenu o vrsti i iznosu poreza, odnosno sporednih poreskih davanja dospelih za naplatu, kojom mu nalaže da dospeli iznos plati odmah, a najkasnije u roku od", sada po novom, "pet dana". Do sada je bilo 10 dana, od dana prijema opomene, sa obračunatom kamatom od dana izdavanja opomene do dana uplate dospelog poreza, odnosno sporednih poreskih davanja.
Sada mene interesuje, kada je u pitanju ta kamata, koja se to kamata obračunava? Da li je to još uvek 0,2% dnevno, kao što je to do sada radila poreska uprava, neustavna kamatna stopa, neustavan način obračunavanja kamate, komfornom metodom, iz dana u dan se prebacuje, obračunava porez, odnosno obračunava se kamata i narednog dana pripisuje glavnici itd. Ako ne daj bože zakasnite jedan dan i kamatu ne platite za 10 dana, iznos kamate biće veći nego osnovni poreski dug za koji ste zakasnili, ne daj bože, jedan dan.
Sada se još žuri i kaže se 5 dana od dana prijema opomene. Čemu ta žurba? Taj koji je pisao izmene i dopune ovog zakona očigledno ne zna u kakvoj su situaciji poreski obveznici. Da li vi stvarno verujete da velika većina poreskih obveznika želi da plati porez, ali nema para. U tome je problem. Zašto se teško naplaćuje porez? Nema para.
Jedna ruka je prazna, u drugoj nema ništa, pa ste rešili da im ovakvim zakonom uterate strah u kosti i kao u srednjem veku da upadate u kuće, odnosite televizore, frižidere, garderobu ako treba, bitno je da mora porez da se naplati.
Samo još očekujem da u nekom narednom predlogu izmena i dopuna zakona i ruku sečete poreskom obvezniku, koji nije platio porez, samo vam još to nije ostalo da zastrašite građane koji vam pune budžet. Ove izmene i dopune vraćaju našu poresku administraciju u srednji vek. Način na koji se prinudno naplaćuje porez je iz srednjeg veka.
Nemate pravo, poreski obveznik gubi sva prava. On može da pokrene upravni spor pred sudom, ali kad ga dobije – poresko rešenje je izvršno danom dostavljanja. Može da se sudi po 20, 30 godina, može da bude potpuno u pravu čovek, ceo život da provede na tom sudu, nema veze, naplatili ste porez koji možda i nije trebalo, a kako ćemo – videćemo.
Pazite sada dalje: "Opomena iz stava 1. ovog člana sadrži i pouku poreskom obvezniku da u roku od pet dana može sa Poreskom upravom da raspravi sporna pitanja u vezi vrste i iznosa poreza, odnosno sporednih poreskih davanja dospelih za naplatu".
Znači, može, dali ste tu mogućnost, ali je sada pitanje hoće li taj poreski obveznik moći da dođe na red, jer znajući sistem rada poreske uprave, opomene se ne šalju pojedinačno za svaki slučaj, nego sačekaju da se nakupi po 40, 50, 100 takvih prijava. Poreski izvršitelji, inspektori i onda šablonski samo puste na teren i pobegnu. Na terenu je u postupku kontrole.
Poreski obveznik treba da ga juri, da ga vuče za rukav, da ga traži da bi mogao sa njim da sravni svoje poreske knjige. To se dešava u praksi, to se dešava na terenu. Ovde ste prevazišli sami sebe, valjda u želji da pokažete da nije srednji vek. To ste prilično trapavo i traljavo uradili.
Kaže se u stavu 3. – "Opomena iz stava 1. ovog člana dostavlja se na način iz član 36. ovog zakona, a u cilju efikasnosti šalje se, kada je moguće, i e-mailom, telefaksom, telefonom ili po kuriru". Ovo po kuriru u redu, 'ajde, prihvatam, nema problema, kovertirate opomenu, kurir vrati dostavnicu i tu je postupak završen. Znači, sigurno je primio poreski obveznik tu opomenu.
Šta ako pošaljete e-mailom? Da li je on obavezan da svaki dan proverava svoju elektronsku poštu? Ko je to još obavezan? U kom to zakonu piše? Možda mu je i neispravan računar. Poslali ste opomenu i šta sad. Možda mu pošaljete i neki virus, ništa me ne bi iznenadilo. Samo da što lakše naplatite porez.
Telefonom, tu ste stvarno originalni. Telefaksom, 'ajde u redu, nije baš, sasvim, ali, prihvatljivo je. Telefonom, mislite da nekome uručujete opomenu, pa još kažete: – "Ako se opomena za plaćanje poreza šalje telefonom, službeno lice Poreske uprave o tome sastavlja službenu belešku i ulaže je u spise predmeta".
Otkud znate da ste pravi telefon okrenuli? Da li je greška moguća? Jeste. Okrene čovek pogrešan broj, s druge strane šaljivdžija predstavi se i kaže – ja sam. Preuzimate papir i olovku, pišite opomenu šta ćete da uradite. Stvarno originalno. Iznenađujuće. To je valjda u toj želji da dokažete da smo u 21. veku, pa možemo da šaljemo opomene elektronskim sredstvima, kao što je e-mail, telefaks, telefon, ali ćemo porez da naplaćujemo metodom iz srednjeg veka. To je najbolje, najbolja metoda.
Nemate kome da se žalite, i ako se žalite ko zna kada ćete to svoje pravo i ostvariti. To su reforme poreskog sistema, koje ova vlada, u kontinuitetu sa prethodnom Vladom, sprovodi i najmanje su u interesu građana. Jer, postavlja se jedno drugo pitanje – da li ovakva država postoji zbog građana ili građani postoje zbog države. Kada je u pitanju ministar Dinkić – a isto je to, bili su zajedno, zajedno su svirali, pevali, igrali, isti orkestar, izgleda mi da po njima građani postoje zbog države. Trebalo bi ipak da je obrnuto.

Dame i gospodo narodni poslanici, već smo došli do rasprave o postupku izvršenja prinudne naplate poreskog obveznika jednim zakonom koji sve više i više liči na srednji vek. Već je bilo o tome reči. Na član 19. Dragoljub Stamenković je u ime SRS podneo amandman. Odnosi se na član 104. osnovnog Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, a reguliše kako će da se proda imovina koja je zaplenjena od nekog poreskog obveznika na osnovu nekog rešenja poreskog organa i na osnovu procene vrednosti te imovine od strane poreskog organa.
Do sada je taj posao pripadao isključivo sudovima. U sudovima opšte nadležnosti, kao i u trgovinskim sudovima imate izvršna odeljenja, imate sudije koji rade izvršna rešenja. Oni su, manje ili više, kvalifikovani da rade taj posao, da vrše procenu, da organizuju prodaju tih stvari u skladu sa zakonom koji reguliše tu materiju.
Sada, valjda u toj želji da bude stariji od samog suda i od same Skupštine, Dinkić jednostavno od svoje poreske uprave pravi jednu malu vojsku koja može da upada građanima u stan, da pleni imovinu i od onoga ko ne duguje porez i da tu imovinu prodaje na način, manje-više kako odgovara poreskoj upravi. Dakle, ne na način koji odgovara činjeničnom stanju i pravoj vrednosti te robe koja je predmet te imovine i svega ostalog, te prodaje.
U članu 104. se kaže: – "Prodaja pokretnih stvari vrši se putem usmenog javnog nadmetanja ili neposrednom pogodbom između kupca i Poreske uprave", (dodaje se) "o čemu se donosi zaključak"
Ovde nisu propisani uslovi kako se vrši ta neposredna pogodba između kupca i poreske uprave. Da li na tu neposrednu pogodbu ima pravo da da saglasnost poreski obveznik, jer ipak je njegova imovina u pitanju. Možda on najbolje zna koliko koja stvar košta i koliko koja stvar vredi. Svi mi znamo, i pravosudni organi, uvek kada vrše plenidbu neke pokretne ili nepokretne imovine, malo spuste cenu od one realne i tržišne i to je neka početna cena.
Međutim, ovde se daje mogućnost da i ta početna cena bude daleko manja, nego što je to stvarno. Usmenim javnim nadmetanjem, u smislu ovog zakona, smatra se na kome učestvuju najmanje dva ponuđača. Ukoliko na nekom usmenom javnom nadmetanju nema najmanje dva ponuđača, usmeno javno nadmetanje se ponovo oglašava u roku od osam dana od dana za kada je bilo oglašeno usmeno javno nadmetanje na kome nije bilo najmanje dva ponuđača. To ne bi bilo sporno sa neke strane da se ne pogleda jedan od sledećih stavova kako se vrši to oglašavanje, pa se kaže: – "Poreska uprava će, u roku od pet dana od dana zaplene, oglasiti prodaju stvari na oglasnoj tabli".
Oglašavanje prodaje se vrši, znači, na oglasnoj tabli poreske uprave (vrši se oglašavanje prodaje nečije imovine). Ovde ima samo jedno ograničenje koje kaže – "ako je procenjena vrednost pokretnih stvari koje se prodaju putem usmenog javnog nadmetanja veća od 1.000.000 dinara". Znači, tada ima obavezu da se oglasi u nekom listu koji se prodaje na čitavoj teritoriji Republike Srbije. U protivnom biće oglašeno samo na oglasnoj tabli i na taj način će neko da vrši to usmeno javno nadmetanje.
Svakako da će biti cilj poreskog izvršitelja koji radi taj posao i kome je data mogućnost da vrši procenu pokretnih stvari, ne pozivajući se ni na jedan član zakona, ni na jedno mišljenje, znači, ostavlja se mogućnost njemu da sam odredi da to bude 999.000 dinara i nešto što realno košta i par miliona, jer nema ograničenja. On ne odgovara nikome za tu procenu te imovine.
Dalje, prodaji zaplenjenih pokretnih stvari pristupa se po isteku roka od, ranije je bilo 15 dana, a sada je osam dana od dana popisa.
Čemu tolika žurba? Dakle, zašto jednostavno, jer stiče se utisak da predlagač ovog zakona jednostavno želi da ubije poreskog dužnika. Dakle, da mu naplati taj porez što mu trenutno duguje i više ga njegova sudbina ne interesuje.
Pre neki dan, ako ne i juče, imali smo raspravu o kontragarancijama, pa smo videli da su neke međunarodne finansijske institucije otpisale neke dugove Srbiji i Crnoj Gori, odnosno tadašnjoj SRJ. Nisu oni to otpisali zato što je neko pametan i lep u ovoj vladi ili što sprovodi program i politiku koja odgovara nekim profesijama, jer otpisali su da bismo se ponovo zaduživali. Nijedan drugi razlog nije postojao. Jednostavno, bili su svesni, ukoliko to ne otpišu, nećemo moći da im vratimo ništa i nećemo moći nove kredite da im uzmemo. Zašto ne idete tom logikom kada su u pitanju poreski obveznici, zašto jednostavno ne ostavite čoveku taj rok od 15 dana da pokuša da obezbedi sredstva da plati poreze i da mu ostane njegova imovina? Zašto to skraćujete na osam dana? Da li je moguće da će država za tih osam dana da osiromaši i da propadne?
Slažem se da ima i takvih koji ne žele da plaćaju i izbegavaju poreze. Ali oni su u manjini. Najveći broj poreskih obveznika duguje za porez, samo zato što nema odakle taj porez da plati. Mi sada idemo i kratimo te rokove, sa 15 dana na 8 dana.
Sledeći članovi regulišu da se pokretne stvari ne mogu prodati po ceni nižoj od 75% od procenjene vrednosti. Poreski izvršitelj svojom subjektivnom procenom može da smanji vrednost imovine, često i nekoliko puta, nego što ona realno košta.
Hajde sada da dovedemo do situacije da i tako smanjena vrednost od realne, ne bude početna cena, nego 70% od te početne cene, pa se kaže, za drugo usmeno nadmetanje 50%, pa 30%, pa se još daje mogućnost da se pokretne stvari mogu prodati na prvom usmenom javnom nadmetanju za iznos koji je manji od 75% od utvrđene početne vrednosti, odnosno po ceni nižoj od 50% od utvrđene početne vrednosti na drugom usmenom javnom nadmetanju, ako se sa tim pismeno saglasi poreski obveznik. Opet se sada vraćamo da će poreska uprava oglasiti prodaju imovine na oglasnoj tabli u svojoj poreskoj upravi. Koje šanse ima taj jadni poreski obveznik da proda nešto i za 50%? Jednostavno, jednim takvim vidom oglašavanja nateraćete ga da prihvati bilo kakvu ponudu samo da se kurtališe bede u koju ste ga doveli ili će on sam da plaća oglase po dnevnim listovima da bi što skuplje prodao imovinu kojom već ne raspolaže.
Još se zabranjuje kupcu sporne imovine da tu istu imovinu proda poreskom obvezniku ili izda u zakup. Čemu to vodi? Da li je država namirena, da li je naplatila porez, da li je uzela to što misli da joj pripada, zašto čoveka ne ostavite da živi?
Hajde da ga isteramo iz zemlje, hajde da mu uzmemo državljanstvo, hajde da više nema ni traga ni glasa zato što je Dinkiću dugovao porez. Hajde da mu zabranimo da jede, diše jer nije platio porez kada i svi ostali.
Takve propise, takve zakone donosi ova skupština. Vodite računa o tome, dame i gospodo poslanici, koji ćete glasati za ovaj zakon. Izbori se bliže.

Gospodine predsedavajući, amandman koji sam podneo na Predlog zakona o carinskoj tarifi odnosi se na poljoprivredne proizvode.
Kada se pažljivije pogleda ceo zakon i kada se analiziraju postupci od 5. oktobra vladajućih stranaka naovamo, otkad ste otvorili granice, ali samo u jednom smeru, a to je, da svako može kad god hoće, šta god hoće i šta god mu padne na pamet da uvozi u Srbiju.
Ono što se najviše uvozi jeste roba niskog kvaliteta i niske cene. Da stvar bude još gora, ta roba široke potrošnje uglavnom su poljoprivredni proizvodi, kakvih ima na domaćem tržištu.
Problem ove vlade i svih vlada od 5. oktobra, a dve su za sada bile, na ovamo, jeste taj da ne postoji ozbiljan plan i program šta ćemo sa našom poljoprivredom i kako ćemo da osposobimo našu poljoprivredu da ravnopravno učestvuje u toj tržišnoj utakmici, makar na domaćem terenu. Za početak i to nešto znači.
Domaći poljoprivredni proizvodi već duže vremena se nalaze u izuzetno nepovoljnoj situaciji zbog uvozničkog lobija koji, čini mi se, ima uticaja i na rad ove vlade. To se vidi po Predlogu ovog zakona, po tome što još 2002. i 2003. godine, kada je bilo usaglašavanje nekih carinskih tarifa i stopa, jedan broj poljoprivrednih proizvoda uopšte nije usaglašen sa drugom republikom članicom.
Postavlja se pitanje zašto? Druga republika članica, odnosno Crna Gora tvrdila je da njoj nije u interesu i da, zarad zaštite njihovog stanovništva i njihove privrede, carinske stope, koje je predlagala Republika Srbija, ona ne može da prihvati. Međutim, problem je, kada se čovek malo bolje zamisli, sasvim druge prirode. Problem je, što toj drugoj republici članici ne odgovara visoka carinska stopa na poljoprivredne proizvode iz razloga što robu, (poljoprivredne proizvode) uvozi. Samo jedan deo plasira na sopstvenom tržištu a najveći deo završi na tržištu u Republici Srbiji.
Sada se vidi po Predlogu ovog zakona da uopšte niste ostali dosledni u tome da se zaštiti poljoprivreda i prihvatili ste ucene režima Mila Đukanovića u Crnoj Gori, kada su u pitanju carinske tarife i stope na poljoprivredne proizvode. Omogućili ste jednom mafijaškom lobiju, koji vlada u Crnoj Gori, da kraducka, bogami prilično, i građane Srbije i poljoprivredne proizvođače u Srbiji.
Niste se zapitali odakle, na primer, stiže južno voće u Srbiju. To je najlakše da proverite tako što bi neko od vas seo u auto, otišao na Kvantašku pijacu, gde se ono najčešće distribuira i videće šlepere i kamione, uglavnom sa tablicama iz Crne Gore, 90%. Koga ugrožavaju? Koga ugrožava taj uvoz? Ugrožava domaće proizvođače voća.
Imali ste prilika, pogotovo u 2003. godini, da domaće proizvode viđate pored autoputa bačene, jer je otkupna cena bila niska, pošto je domaće tržište bilo preplavljeno takvom robom iz Španije, Grčke, ko zna odakle sve.
I sada je slična situacija kada je u pitanju uvoz ovih artikala. Carinska politika je izuzetno nepovoljna za domaćeg proizvođača, kada je u pitanju voćarska industrija.
Kada je u pitanju stočarstvo, a to je viši oblik poljoprivredne proizvodnje, tu je situacija još gora. Još je gora zato što se stočarstvo može podeliti u dva dela – onaj deo koji se bavi uzgojem stoke, sitne ili krupne, radi mesa i onaj drugi, radi mleka. I jedan i drugi su povezani međusobno, a izuzetna je tendencija, bar kada je mleko u pitanju, kao i mlečni proizvodi, da se to opet uvozi sa strane. Uvozi se opet nižeg kvaliteta i opet po nižoj ceni.
Počeli smo da uvozimo mleko iz Slovenije, a videćemo odakle će sada sve da stiže. Pitanje je uopšte koliko je takva roba ispravna. Hajde da kažemo da verujemo nadležnim republičkim organima koji prate ispravnost te robe, da kažemo da je ta roba ispravna za upotrebu, ali se sada postavlja pitanje zašto to dozvoljavamo.
Neko reče, mislim da je to predsedavajući (onaj koji je bio u tom trenutku,) da mi moramo takvu carinsku politiku da vodimo zato što nas ograničava EU, izgubićemo povlastice prilikom izvoza.
Postavio bih jedno drugo pitanje – šta smo mi to izvezli u zemlje EU? Neko kaže 40%. Hajde da poverujemo da 40% robe ide u zemlje EU. Ali, neka mi neko podeli tu robu na sirovinu, poluproizvod i proizvod, koliko smo mi u zemlje EU izvezli gotovih proizvoda? Možda tri-četiri posto. Uglavnom smo izvozili ili sirovinu ili poluproizvod, a kasnije vraćali to preko uvozničkog lobija, kao gotov proizvod. To je spoljnotrgovinska razmena sa EU.
Ne kažem da treba ići protiv EU u nekoj spoljnotrgovinskoj saradnji. Prvo treba da budemo svesni da moramo da napravimo strategiju kako ćemo da osposobimo našu poljoprivredu, našu poljoprivrednu industriju. za početak, na domaćem terenu, da ih barem ovde osposobimo, da donesemo takve carinske tarife i stope koje će da omoguće našem poljoprivrednom proizvođaču, da ne propada i da se priprema da uđe u jednu zdravu tržišnu utakmicu, kada država neće biti iza njega, nego će biti oni ekonomski pokazatelji koji diktiraju jedan takav tempo.
Mi nismo uopšte brinuli o tom poljoprivrednom proizvođaču. Ovih pet godina o njima niko ne brine. Evo, čak je bio jedan rebalans budžeta prošle godine, gde su subvencije za poljoprivredu smanjene, za otkup pšenice, za otkup mleka. Gde je otišao taj novac, verujte, ne znam, ali se išlo sa tim da se subvencije u poljoprivredi smanje. Iznos subvencija za 2005. godinu nije ništa veći nego onaj smanjeni iznos iz 2004. godine.
Evo, sada je počela žetva pšenice. Pod kojim uslovima? Da li je ista otkupna cena pšenice? Niko ne zna koja je. Neko kaže da je čak i manja. Da li je ista cena goriva? Gorivo je prošle godine bilo 42-43 dinara, a sada je 62 dinara dizel-gorivo. Koliki je paritet cena u odnosu na veštačko đubrivo, u odnosu na sredstva za zaštitu bilja, u odnosu na semensku robu? Sve ide na štetu domaćeg poljoprivrednog proizvođača.
Kako vi sad očekujete, pod klimom o kojoj država mora da se stara, niko drugi nego država, da on može da se uhvati u jednu zdravu tržišnu utakmicu sa stranim proizvođačima koji imaju povoljnije uslove u svojoj zemlji, koji su rasterećeni PDV, jer naš seljak mora i to da plati, koji imaju visoku tehnologiju, doduše, koja smanjuje kvalitet proizvoda itd. Kako ste mislili da zaštite tog našeg domaćeg poljoprivrednog proizvođača?
Carinske tarife i stope na koje sam podneo amandman, odnose se na ovčije ili kozje meso, sveže, rashlađeno ili smrznuto. Da ne nabrajam koji su sve to delovi: trupovi, polutku itd, ne bih u to da ulazim. Sada postavljam pitanje, da li je moguće da je srpska poljoprivreda, zahvaljujući nebrizi DOS stranaka, dospela na to da se u Srbiju uvozi jagnjeće i ovčije meso. Srbija, koja je bila jedan od najvećih izvoznika u ovom delu Evrope, sada mora da uvozi. Možda i ne mora, nego je to meso iz uvoza jeftinije, ali je nižeg kvaliteta. Za građane neće biti, nego samo za onoga ko bude uvozio i koji bude plasirao na tržište. Naš seljak će da propada, građani će da uzimaju robu lošijeg kvaliteta, a uvoznički lobi će da se bogati. Dame i gospodo poslanici, to postižete kada izglasate jedan ovakav Predlog zakona o carinskoj tarifi.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada raspravljamo o kontragarancijama za kredite i zajmove koje je već neko uzeo. Uzeo i zadužio Republiku Srbiju.
Tačka dnevnog reda se zove "Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske zajednice za izmirenje dospelih a neplaćenih ugovornih obaveza prema Evropskoj investicionih banci".
Zajmoprimac - 14. septembra 2001. godine u Beogradu je potpisao taj ugovor, zadužio Republiku Srbiju sa, može se reći, prilično velikim sredstvima.
Sada vas pitam, jer ste u to vreme još uvek bili jedna kompaktna koalicija, gde su donacije? Kad god sam u to vreme uključio televizor, otvorio novine, slušao radio, Evropska unija rekonstruiše privredu Srbije, međunarodna zajednica nam pomaže, Evropska unija daje sredstva, mi radimo, biće nam bolje, ne moramo više da živimo u strahu od bombardovanja, ne moramo više da živimo u strahu od sankcija, imaćemo bele šengen vize; u stvari, neće ni biti viza, tako ste pričali; tako je tada bilo.
Pričali ste da se elektroprivreda modernizuje od donacija, da je to razlog da podignete cenu struje, jer donator od vas traži da taj novac ne ulaže uludo, kako ste tada tvrdili, nego da prilagodite cenu struje ekonomskoj ceni, da to nije socijalna kategorija, da morate da naterate građane da plaćaju tu struju, da morate da im pretite, ukoliko ne plate struju – da prodaju stanove, pa da plate struju. Tako ste to pričali dok ste bili u Vladi Zorana Đinđića. Čak i ovi poslanici koji su sada ovde opozicija isto tako su pričali.
Sada ovde imamo jednu zanimljivu stvar, da od donacija nema ništa i da je došlo vreme da se donacije plate, odnosno vrate. Od šest milijardi dolara, kojima ste mahali da biste došli na vlast, nema ništa. Od donacija za električnu energiju i rekonstrukciju elektroenergetskog sistema nema ništa. Imamo sada dugove, imamo cenu struje koju građani teško plaćaju, koja je nedavno poskupela.
Sada vas pitam - gde su te priče koje traju već tri, četiri, a evo i peta godina? Pričali ste u to vreme da će za godinu dana svako moći da kupi auto, za pet godina stan ili kuću. Moći će neko, ali ne običan, prosečan građanin.
Valjda se predizborna obećanja odnose na prosečnog građanina. On treba da je najzastupljeniji u biračkom telu - i jeste najzastupljeniji, samo je sada sve siromašniji i siromašniji.
Zadužili ste Elektroprivredu Srbije sa 2.483.107 evra duga. Podigli ste cenu struje, a da vas podsetim da ste sprečili tačan izveštaj anketnog odbora u vezi malverzacija energentima, pa i strujom. Neko je od tog posla strpao prilično dobar novac u džep. Neke su pretpostavke - oko pola milijarde evra.
Koliko je od tih 2.483.107 evra završilo kod društva zvanog Vuk Hamović i Vojin Lazarević? Da li su oni sa tim novcem uvozili struju i skupo je prodavali građanima Srbije?
Da li su od građana Srbije tim novcem jeftino kupovali struju i izvozili je van zemlje? Korist od toga građani nisu imali. Imali su oni koji su je izvozili - Vuk Hamović i Vojin Lazarević.
Zamislite se za koga ćete sada da zadužite Srbiju. Ako su toliko moćni, ako su toliko pokrali para, a jesu, pa dva i po miliona evra za to društvo nije ništa. U to vreme, dok su dobro i tesno sarađivali sa vama, a verujem i sada, toliko su zarađivali za jedno pre podne, ako im dobro krene.
Loše su zarađivali i sve lošije živeli, zbog tog društva kome ste vi to omogućavali da im radi, građani Srbije. Oni su vas birali. Zamislite se kada budete pritiskali dugme kojim glasate, osim ako opet ne bude glasova iz Bodruma ili iz Soluna.
Zadužujete građane Srbije sa još 185.584.881 evra. To duguje Republička direkcija za puteve. Ugovor je potpisan 14. septembra 2001. godine u Beogradu za rekonstrukciju puteva, otprilike tačno u dan, mašine "Difens", odnosno "Difens rouda" počele su rekonstrukciju autoputa kod požarevačke petlje.
Ko je radio rekonstrukciju? Ko je vlasnik Difensa? Ko je profitirao iz tog posla? Vlasnik je Ljubiša Buha, zvani Čume. Kupio je mašine da nam popravlja puteve našim parama, zadužio građane Republike Srbije, odradio nekih 70, 80 kilometara autoputa u oba pravca, mislim 40 u jednom. Da li to stvarno toliko košta, koliko mi sada da zadužimo građane Srbije?
Šta je sa tim mašinama? Posvađali se mafijaši oko podele plena, pa odletelo u vazduh. Ko će sada to da plati? Opet građani Srbije. Posao je ugovoren posle za Republičku direkciju za puteve, ne znamo, te izveštaje krijete ko zmija noge. Samo je bitno da ćemo par stotina miliona evra, eto, tek onako da zadužimo građane Srbije.
A ko su ljudi koji su trošili novac? Saradnici bivše vlasti od 5. oktobra sa kojima vi malo hoćete, malo nećete. Više hoćete, nego nećete, ali to su njihovi saradnici. Sada su zaštićeni svedoci. Sada treba da pričaju ko se s kim družio, ko je šta radio, ali ne daj bože da neko spomene da je tadašnja vlast stajala iza svih tih poslova. Je l' i zato i pod vama sada imaju status zaštićenog svedoka?
Da li je tačno da naslednici Difensa, odnosno Difens rouda, druga pravna lica gde je osnivač isti ili neko je za ta lica osnovao ta pravna lica, počinje polako da kupuju u postupku privatizacije sva preduzeća koja se bave izgradnjom i rekonstrukcijom puteva. Je l' i to kupuju sa ovih 185 miliona 544 hiljade evra? Za koga kupuju? Kupuju za sebe. Čijim parama? Parama građana Srbije.
Zašto sada 2005. godine Skupština Republike Srbije raspravlja o ovim kontragarancijama? Zašto to nismo radili ranije? Zašto to nije bilo na dnevnom redu ranije? Zašto to bar neko nije probao u Sablji da progura? Nataša Mićić je bila sklona tome. Tada je bio ukinut TV prenos, pa je moglo da prođe. Sada je došlo vreme da se plaća, zato se sada vodi rasprava, zato Republika Srbija treba da da garanciju, zato Narodna skupština treba da da saglasnost, to vas muči. Inače se ovo nikada ne bi našlo na dnevnom redu.
Sada, dame i gospodo poslanici, iz vladajuće većine, dobro se zamislite kako ćete da glasate u danu za glasanje. Ove pare treba da vrate Vuk Hamović, Vojin Lazarević i Ljubiša Buha-Čume, da ne bi kupovao naša preduzeća za naše pare, za pare građana Srbije. Vodite o tome računa.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo kako odmičemo sa dnevnim redom, vidimo da ste sve više i više zaduživali Republiku dok ste bili DOS, sve više i više.
Raspravljali smo o nekih 185 miliona evra Republičkoj direkciji za puteve i za neki ugovor koji je bio potpisan 14. septembra 2001. godine. Evo sada i novog ugovora. Tri meseca kasnije, 13. decembra 2001. godine, zadužili se opet građane Republike Srbije sa 50 miliona evra, sa obrazloženjem da je potrebno finansiranje projekta hitne sanacije saobraćaja u Republici Srbiji. Hajde da pogledamo kog saobraćaja.
Kaže se da su korisnici ovog kredita u članu 3. na koji se odnosi ovaj amandman, Republička direkcija za puteve i JP Aerodrom "Beograd". I jedno i drugo javna preduzeća, a osnivač i vlasnik Republika Srbija, podigli su neki kredit i potrošili. Samo ne piše ovde, kao u prethodnom predlogu zakona, koliko je uzeo Aerodrom, a koliko je uzela Republička direkcija.
Rekli smo da je Republička direkcija već zadužila 185 miliona evra građane Srbije, a pare je uzela mafija. Nešto su malo odradili, mašine su odletele u vazduh, puj pike više ne važi, ali građani to treba da plate. Sada smo došli na nove dugove, navodne donacije u to vreme. Tada se uključi televizor, radi se rekonstrukcija autoputa sredstvima EU, a to je donacija građanima Republike Srbije, radi se rekonstrukcija Aerodroma "Beograd", a to je donacija EU, međunarodne zajednice.
Mi smo do sada, čini mi se, jedine donacije imali 1999. godine, strašno velika donacija, a ta donacija je NATO koštala negde oko 35 milijardi dolara, pa preradite u evre, a nama je nanela direktnu, indirektnu štetu stotinak milijardi dolara. Sada se od tih istih zadužujemo da bismo popravljali ono što su oni uništavali.
Rekonstrukcija Aerodroma "Beograd"; za 50 miliona evra mogli ste da napravite ceo aerodrom. Možda ne kontrolu letenja gde imate, ali to je pod Saveznom upravom kontrole letenja, tako da je to manje bitno, ali za 50 miliona evra ste mogli da napravite ceo aerodrom, sa aerodromskom pistom, prilaznim terminalima, zgradom za domaći saobraćaj, zgradom za međunarodni saobraćaj itd.
Šta ste radili sa tih 50 miliona evra? Ulagani su u nekakve VIP salone, kupovani su fikusi, kupovane su kašičice od 600, 700 dinara, a fikusi od 60, 70 hiljada, kopije slika za 300-320 hiljada evra. Da li smo za to zadužili građane Republike Srbije?
Bilo je tu priče oko toga kako ćete vi da isterate to na čistac, kako će da se sazna ko je za to odgovoran, kako će krivci da budu kažnjeni, ko je odgovoran? Ko je kažnjen? Ko je okrivljen, a da kažemo osumnjičen po vama?
Hapsili ste nekog bivšeg ministra, koji je bio u Upravnom odboru Aerodroma "Beograd", a sada se svi zaklanjaju iza odluka kolektivnog organa, a upravni odbor je kolektivni organ, pa ne možemo da gonimo kolektivni organ. Ko je to pripremao? Ko je to organizovao? Ko je sprovodio odluke mimo zakona? Ko je postavljao te upravne odbore? Ko je vršio pritisak i ko je delio pare?
Tu su već krivična dela i to ne može da se pokrije imunitetom nad kolektivnim organom. Postavlja se pitanje ko to treba da vrati. Onaj ko je pokrao. Slažete se svi sa mnom da tako treba da bude, bar za ovom govornicom. Sada vas pitam zašto mi dajemo kontragarancije. Za neke pare koje je neko pokrao, građani Srbije treba to da plate.
Kaže se da korisnici zajma vraćaju ove obaveze, a ukoliko oni ne mogu aktivira se kontragarancija, koju sada vi, dame i gospodo poslanici, treba da izglasate i da se ta sredstva vrate iz budžeta Republike Srbije.
Obavezu je preuzela SRJ. Beogradskim sporazumom ubili ste saveznu državu, ukinuli joj izvorne prihode finansiranja, kao što su akcize i carine. To su preuzele republike članice državne zajednice, s tim da sada imamo, navodno, jedinstveno tržište, a dve carinske stope, dve carinske politike, a jedinstveno tržište je samo na teritoriji Republike Srbije. Vidite da u Crnog Gori Srbija više nema tržište. Čak falsifikuju i izveštaje o mineralnim vodama.
Vlada Republike Crne Gore ne želi da Srbija koristi njeno tržište, ali zato su izuzetno raspoloženi da ovde plasiraju banane, ananas, limun, narandžu, grožđe, doduše, ne njihovo, iz Španije je, ali nema veze, zarađuju i oni neku kintu. Na čiju štetu? Na štetu građana Srbije, na štetu domaćih poljoprivrednih proizvođača. Sada pričamo o tome kako su nas oni zadužili nečim. Pa, ko je zaduživao neka vraća.
Bilo je priče za olimpijadu, još 2001. godine, da ćemo uspeti da napravimo autoput do grčke granice, ako treba, da ćemo čak i Makedoncima da pravimo put. Ta priča je trajala 2001. godine, dobrim delom 2002. godine.
Već početkom 2003. godine, pre "Sablje", odjednom je splasnula. Pričalo se da su sredstva odobrena od strane grčke Vlade. Verujem da jesu, da je ta donacija bila odobrena od strane grčke Vlade, ali nikada nije dospela ovde. Sada vas pitam zašto?
Ili, da možda sam potražim odgovor, da jednostavno ljudi nisu hteli da vam daju novac, zato što će mafija da ga potroši i da posao neće da bude završen. Pravdali ste se da je grčka administracija na odmoru. Ko će još u to da poveruje? Administracija jedne države je na godišnjem odmoru i vama ne može da bude prosleđena donacija!
Obećavali ste previše, premalo ste uradili. I ova nova vlada, u stvari, ovakvim kontragarancijama samo hoće da zadrži stare prijatelje, jer kad opet zapadne u neku finansijsku krizu, treba opet da zaduži građane Republike Srbije. Finansijskih kriza će biti, zato što je
broj radnika koji rade sve manji i manji, zato što je uvoz sve veći i veći, zato što politikom kakvu ova vlada vodi, a nastavlja kontinuitet prethodne, jednostavno, ne radi u interesu građana, radi u interesu nekih kojima treba srpsko tržište, u najbolju ruku, prosta srpska radna snaga, čisto da ne poumiremo od gladi.
Zaduživaće nas ova vlada i oni će davati novac da, eto, nahranimo narod, da imaju parče hleba, da ne budu gladni. Mislim da građani Srbije zaslužuju mnogo više od toga i zaslužuju mnogo bolju vladu, nego što ste sada vi. Izbori se približavaju, možda budu već i na jesen. Siguran sam da će sad građani Srbije glasati za onu vladu koja će mnogo bolje i mnogo više da radi u njihovom interesu i da će u toj vladi sigurno da bude SRS.

Dame i gospodo poslanici, ne bi bilo ništa sporno oko člana 7. Predloga zakona. Kaže se - ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Znači, u danu za glasanje, pošto je ovo predlog Vlade Republike Srbije, verujem da će skupštinska većina, koja je u službi Vlade Republike Srbije, da izglasa ovaj predlog zakona i da taj predlog postane zakon. Posledica je da će građani Republike Srbije morati da vrate 50 miliona evra na ime nekog zaduženja.
Postavio bih vam jedno pitanje, znamo ko je ovde korisnik. Kaže se – Aerodrom Beograd, Javno preduzeće, i Republička direkcija za puteve.
Ovo obrazloženje koje je dato sa ustavnim osnovama, razlozima za donošenje, objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinih rešenja, analiza efekata zakona, razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku, zašto jednostavno ne postavite pitanje, vi koji podržavate tu vladajuću većinu, gde je novac potrošen?
Prošle su četiri godine od kada je novac potrošen, neko ga je potrošio. Za šta je potrošio taj novac? Što to pitanje ne postavite?
Mislim da imate pravo vi to da znate, glasaćete da građani Srbije to vrate, imate pravo da znate, jer ćete sutra da izađete na ulicu i pitaće vas neko od onih koji su glasali za vas, zašto ste ga zadužili sa 50 miliona evra?
Hoće da zna gde je taj novac utrošen, hoće da zna ko ga je trošio, ko je ostvario profit, da li je stvarno namenski ili je u pitanju klasična zloupotreba?
To su pitanja koja treba da postavite Vladi Republike Srbije.
Ako Vlada Republike Srbije to ne zna, a ne verujem da ne zna i siguran sam da je novac potrošen nenamenski, ili da svaka usluga i svaka roba nije ovim novcem plaćena u skladu sa zakonom plaćanja, samo bih da vas podsetim onda, da u trenutku zaduženja i trošenja ovog novca nismo imali ni Zakon o javnim nabavkama.
Stvarno se postavlja pitanje zašto je neko toliko žurio da u jednom izuzetno kratkom vremenskom periodu, a to je bilo tri ili četiri meseca, zaduži Republiku Srbiju sa nekoliko stotina milijardi evra, koji je efekat tog zaduženja. Efekta nema. Slažem se da je infrastruktura bitna za funkcionisanje u privredi, društva u celini, ali uzeli ste neko zaduženje, da u nekoj fabrici koja će biti privatizovana izvršite reorganizaciju, restrukturiranje, osvajanje novih programa, pronalaženje tržišta, da li ste koristili privredne delegacije kada ste trčkarali po svetu i molili za neki cent ili dolar donacija, a dobijali samo ugovore po kojima treba da postupate.
Postavljam pitanje, šta je sa deviznim i zlatnim rezervama SFRJ i mirazom Kraljevine Srbije 1919. godine? Šta je sa tim rezervama, gde su one potrošene, kome su one date, kako ste secesiju pretvorili u sukcesiju, kako ste nastavili da zadužujete Srbiju brže i više nego što je to radio diktator Broz.
Mislili smo da je on najgori po pitanju zaduženja. Vidimo da je Vlada pokojnog premijera bila gora, a da ova vlada ne zaostaje puno, jer ona samo treba da završi započet posao prethodne vlade i mislim da bi predsednik Republike Srbije, kada izglasate ove garancije, trebalo da da izvinjenje građanima Srbije, jer su ga oni birali.

Dame i gospodo narodni poslanici, ponovo se vidi kontinuitet Vlade i DOS-a i ove nove vlade novog DOS-a. Znači, dajemo kontragarancije, korisnik je Republika Srbija, izvođač radova je Republička direkcija za puteve; vrednost zaduženja - 120 miliona evra.
Možda ovo ne bi bilo nešto čudno da se tih 120 miliona evra neće utrošiti na radove u Republici Srbiji na putnom pravcu E-75 Beograd-Novi Sad. Republika Srbija se obavezuje da će svake godine obezbeđivati, po osnovu ugovora o finansiranju, koji je ratifikovan Zakonom o ratifikaciji ugovora o finansiranju itd. i kaže: sredstva će se upotrebiti za obnovu postojeće kolovozne trake i postojećeg mosta preko Dunava kod Beške i izgradnju druge kolovozne trake i drugog mosta kod Beške, koje treba da izvede Republička direkcija za puteve.
Pitam poslanike, koji će da glasaju za Predlog zakona, zar niste pre mesec dana glasali za koncesiju da se taj putni pravac da u koncesiju, baš taj? Nijedan drugi, nego baš deo puta Beograd-Novi Sad.
Išlo je to u nekom paketu, tri deonice su bile u pitanju. Jedna od te tri deonice je ovaj deo puta, iako smo sa ove govornice upozoravali da je to čista pljačka, da je to čista prevara građana Srbije, da je kredit uzet, da ga Republika Srbija vraća, da su radovi poodmakli, da je zemljište na kome će da se nalazi druga kolovozna traka već otkupljeno, da su već urađeni određeni zemljani radovi, da je sve to u završnici, postavljali pitanje zašto ćemo nekome dati izgrađen autoput u koncesiju?
Onda smo vam pokazivali tabele, koje je radila baš Republička direkcija za puteve. Znači, republički organ, nismo ih mi pisali, nismo ih mi izmišljali, jer se kaže da ova deonica obezbeđuje čist neto prihod Republičkoj direkciji, koja gazduje tim putem, 20 miliona evra godišnje. Znači, vrednost kredita sam put će da otplati za pet godina.
Vi ste to dali u koncesiju. Ko će sada da vraća koncesiju? Ko će sada da vraća kredit? Da li Republička direkcija, da li korisnik koncesije, da li Republika Srbija? Kada kažem - Republička direkcija i Republika Srbija, ne vidim neku razliku, jer je osnivač i vlasnik Republičke direkcije za puteve Republika Srbija. Ako ona to plaća iz svojih izvornih prihoda, onda ćemo mi iz budžeta morati da nadoknadimo neke druge investicije koje će imati Republička direkcija za puteve, ako uopšte u ovoj državi bude bilo kakvih investicija.
Pričali ste, i ministar za kapitalne investicije, da su koncesije dobre. Slažem se da koncesije mogu da budu dobre, ali u ovom slučaju samo za korisnika koncesija. Za Republiku Srbiju i za njene građane - ne. Jer, koncesija ima neki smisao, neku svrhu, ukoliko korisnik koncesije donese svoj kapital u državu, sa svojim novcem ili kreditima koje će on da podiže, izgrađuje putnu infrastrukturu.
Nemam ništa protiv da eksploatiše takvu koju je on napravio, ali mi smo gospodinu korisniku koncesije napravili sve, i autoput i mostove. Ako nismo, zadužili smo se za to. Napraviće neko, jer taj dug mora da se negde realizuje. Rekli smo - e, sada kad smo ti sve napravili, sad ti budi pametan, pa zarađuj pare. Ne treba mnogo da budeš pametan.
Treba da se postavi pitanje zašto je ta deonica morala da u koncesije, zašto smo se odrekli tih prihoda 20 miliona evra godišnje koje taj putni pravac donosi Republici Srbiji. Zato kada sam spomenuo ovde sa ove govornice i zapitao se kolika je provizija za davanje tih koncesija, neko je skočio. Izvinite, molim vas, sada kada vidim ovaj predlog zakona o kontragarancijama, onda vidim da sam bio u pravu što sam pitao kolika je provizija ministra ili nekog drugog koji je učestvovao u ovome ili su to zajedno radili. Bilo kako bilo.
Znači, samo jednu stvar, treba ovde ovlašćeni predstavnik predlagača da nam objasni ko će da vraća ovaj kredit, jer u obrazloženju Predloga o koncesijama pisalo je da ono što je Republika Srbija do sada vratila, to se više ne računa, a ostatak duga vratiće korisnik koncesije. Što mi onda dajemo kontragarancije? Kome dajemo kontragarancije? Šta ako korisnik koncesije ne vrati? Onda će morati Republička direkcija. Ukoliko ona ne vrati, onda će morati to da se vrati iz budžeta Republike Srbije. Zašto mi sada raspravljamo o tome? Taj autoput više nije naš. Nekome ste ga dali. Kome ste ga dali? To ćemo tek da vidimo.
Već je bilo priče za one ranije kontragarancije. Čini mi se da će novac za koncesije biti iz tih ranijih kontragarancija, iz septembra, decembra 2001. i aprila 2002. godine, kada je Difens zauzeo autoput Beograd-Niš i kada je olakšao budžet, odnosno zadužio građane Srbije za nekih par stotina, ako ne i čitavih 300 miliona evra. Izgleda da će sa tim novcem da bude plaćena koncesija, ali i taj novac moraće da vrate opet građani Srbije. I ovih 120 miliona opet će morati da vrate građani Srbije.
Nemojte da izlazite za ovu govornicu i da optužujete SRS kako je ona protiv razvoja infrastrukture u Republici Srbiji. Mi smo protiv načina na koji to radite. Zadužujete Republiku, zadužujete građane, a onda date posao nekom drugom ko će samo da upisuje recke koliko će stotina miliona evra da zaradi. Te koncesije koje ste dali nekome će da obezbede profit od milijardu evra za narednih 20 godina. To je rezultat vaše vlasti i protiv toga se bori SRS, ne protiv infrastrukture, nego načina kako dolazimo do nje, ko eksploatiše, a ko plaća.

Hvala lepo, gospodine predsedavajući. Pitam se hoćete li vi da obrazlažete moj amandman, odnosno da objasnite poslanicima o čemu se radi ili ćete to da ostavite meni?