Dame i gospodo poslanici, gospodin Đelić, ministar finansija, u svom poslu mnogo vodi računa o rokovima. Čak i te rokove ako neko od poreskih obveznika prekorači skupo naplaćuje, 0,2% dnevno.
Evo, ja već doživljavam, ne znam po koji put, da moram da obrazlažem svoj amandman, kada mi je amandman prozvan od strane predsednika Skupštine - ja saznam da je on odbijen od strane Vlade. Niti znam zašto, niti mi je to neko obrazložio, niti je gospodin ministar našao za shodno da ovde bude, pa da ovde zajedno sa nama ili odbije ili prihvata amandmane, što mi samo potvrđuje da, kada je u pitanju oblast finansija i poreske politike nešto stvarno nije u redu.
Jedan ovakav set zakona koji se, sada u ovom trenutku, donosi potvrđuje mi da budžetski deficit iz dana u dan raste. To je vezano i za ovaj član 4. Predloga zakona na koji sam podneo amandman, odnosno na član 67. osnovnog Zakona o poreskoj administraciji i poreskom postupku. U tom članu porez se može naplatiti, ja sam tražio da ostane tačka 4) koja glasi: "u radu, materijalu ili uslugama, u skladu sa poreskim zakonom i na njemu zasnovanim propisima".
Predlagač je ovim predlogom zakona tražio da se ova tačka 4. briše. Izgleda mi nelogično da se daju tolika ovlašćenja Poreskoj upravi i poreskim izvršiteljima, da čak mogu građane da privode na saslušanje, da mogu da plene njihova sredstva na računu, da mogu da im plene pokretnu imovinu, a poreski obveznik ne može da izmiri svoje poreske obaveze imovinom na redovan način, već uz kamate itd. Čini mi se da je ovde gospodin ministar ponovo pobrkao lončiće, da je izgubio kompas jer se ponaša kao da je greh ne platiti porez. Gospodinu ministru bi trebalo da bude jasno da je greh ne prijaviti porez. To je krivično delo, i jedna određena obaveza prema državi.
Ali, ne platiti ga ako nemate sredstva, ili da kažem u ovom delu gotov novac i efektivu kojom biste platili nije zločin. Nemate, pa šta sada?! Ni država nema novca da isplati svoje obaveze koje ima prema građanima! To je znak u nekim normalnim vladama da Vlada treba da podnese ostavku. Kod nas ne?! Kod nas je taj odnos poreski obveznik - država uglavnom u jednom smeru - da poreski obveznik ima sve obaveze da plaća, a država nikakve obaveze da ispunjava svoj deo plaćanja. Tako da i sam ovaj član 4. upravo ide tome u prilog da je državi cilj više ne da naplati porez, nego da što je god moguće više dođe do gotovog novca!
Ovaj deo potrvrđuje samo jedan deo bahatosti koji ste do sada imali ovde, jer vidim da vam je dve i po godine od dolaska na vlast bilo dovoljno da nabavite putem poreskih propisa stanove za vas, vile, kuće na Dedinju i oko Dedinja! Sada ste se lepo smestili! Jednostavno ta stavka u zakonu vam više ne odgovara. Namirili ste se što se tiče pokretne imovine, sada vam treba gotov novac, pa ste sada rešili da naplaćujete porez isključivo u gotovom novcu. Da je ministar tu, pa bar da prihvati ovaj amandman, ne verujem da bi imao išta protiv, jer čak i u mnogo razvijenijim poreskim sistemima, nego što je naš, i poreskim zakonima, jedan ovakav vid plaćanja poreza je moguć.
Međutim, dešava se u našoj Skupštini i moguće je da, kao što vidite, ministar kada je reč o njegovom zakonu nije u sali. To se dešava, već četvrti ili peti zakon, a kod vas vidim da je sve moguće.

Dame i gospodo narodni poslanici, tražio sam svojim amandmanom da na finansijski plan koji donosi Nacionalna služba saglasnost daje Vlada a ne Narodna skupština Republike Srbije.
Predlagač je ovaj moj amandman odbio, ne znam iz kojih razloga, nisam dobio o tome obrazloženje Vlade, pa neka ministar pokuša na to da mi odgovori, jer nije meni teško kao narodnom poslaniku i tim poslom da se bavi, gospodine ministre, ali mi nije u opisu radnog mesta.
Da ne pričamo o tome da je taj član 67. u suprotnosti sa Zakonom o budžetu i Zakonom o budžetskom sistemu, tako da možete doći i u sukob sa svojim kolegom Božidarom Đelićem. Pitajte njega šta on misli o tome. Mislim da je Vlada trebalo da prihvati ovaj moj amandman, ili me gospodine ministre dovodite u nedoumicu - šta je u pitanju, pa ovaj amandman niste prihvatili? Da li je u pitanju možda vaša neodgovornost ili lenjost da ovakve odluke vi donosite i da vi dajete saglasnost na jedan ovakav plan. To je vaš posao gospodine ministre, ne posao narodnih poslanika. Ako uzmemo u obzir vašu biografiju koju ste vi dali, dva puta, kada ste se kandidovali za ministra i postali to, i evo već drugi put, vi u svojoj biografiji niste imali jedan jedini dan rada, osim u sindikalnom udruživanju i sindikalnim službama.
Tako da verujem da je u pitanju vaša vrednoća, ili da kažem drugačije lenjost, jedini razlog za odbijanje jednog ovakvog amandmana. Da ste malo više razmislili i da ste malo više čitali predloge i amandmane Srpske radikalne stranke, verovatno biste jedan ovakav amandman prihvatili, ali šta je tu je. Šta drugo možemo da očekujemo od jednog nesvršenog studenta.

Dobro, to da predlagač nije prihvatio ne znam jer još uvek nemamo mišljenje Vlade što samo pokazuje kakav odnos ima i ministar i Vlada prema ovoj skupštini. A što se tiče amandmana ja sam tražio da se jedan deo teksta u članu 17. briše. Taj deo teksta se tiče objavljivanja potrebe za radnim mestom, jer je predlagač zakona predvideo da se u sredstvima javnog informisanja to objavi samo ako to poslodavac zahteva.
SRS ne deli to mišljenje. Svi nezaposleni treba da budu jednako tretirani na teritoriji čitave Republike Srbije. O tome koliko predlagač ovog zakona vodi računa o ovoj problematici možemo da pogledamo u samom članu 17. gde ima jedan zanimljiv detalj - da će potreba za radnim mestom da se oglasi na internet adresi Nacionalne službe.
Pa, gospodine ministre, molim vas za malo pažnje! Gospodine ministre! Ne kapira ministar, pa dobro. Gospodine ministre samo sam hteo da vam kažem da ako je vaš kolega Đelić oslobodio od poreza na promet računare i računarsku opremu to ne znači da su svi sad pojurili u prodavnice i to kupili. Računar je danas luksuz i za zaposlene. Jedan dobar računar koji može da služi i za internet košta od tridesetak hiljada pa naviše. Izračunajte koliko je to prosečnih ličnih dohodaka a kamoli tek za nezaposlene. I mislite ako to objavite na nekakvoj internet adresi da ste time završili posao?!
Dalje, predlagač zakona kaže da poslodavac snosi troškove objavljivanja. Pa, znate šta, ako sada pogledamo u ovoj situaciji da smo mi u nekakvoj privatizaciji i da će poslodavci biti privatnici budite ubeđeni i sigurni da ako privatnik nešto ne mora da plati neće ni da plati. Tako da je i taj deo apsurdan.
Jedino što može da natera nekoga da objavi nešto u sredstvima javnog informisanja jeste zakon. Mislim da je u interesu i ove vlade i nezaposlenih da se potrebe za radnim mestom oglašavaju u sredstvima javnog informisanja.
Kad je već reč o ovim računarima, čudi me, pošto su sva odeljenja Nacionalne službe već hardverski opremljena, čudi me da to ne može da bude opremljeno, pa da čak i ono radno mesto koje bude bilo, na primer, u Vranju, da za to zna vaša Nacionalna služba ovde u Beogradu, pa da zainteresovane uputi na to. To me i ne čudi, jer ova vlada ne može čak da napravi ni jedinstveni birački spisak, a kako ste počeli da vladate, vrlo mala će razlika biti između broja birača i nezaposlenih u Srbiji.

Dame i gospodo  narodni poslanici, stav Srpske radikalne stranke je da je najbolje da se ovakav zakonski predlog nije nikada ni našao u srpskom parlamentu, da o njemu pričamo. Jer, on u svakom slučaju proizvodi dve negativne posledice; jedna je političke, a druga ekonomske prirode. Ova političke jeste da Crna Gora sa ovakvim zakonima zaokružuje svoj državni sistem, svoju secesionističku politiku i, ako već ne možemo u tome da je sprečimo, ne vidim razloga da je ovakvim zakonskim predlozima u tome pomažemo, da se stvara još jedna srpska država.
Ona druga posledica ekonomske prirode, koja takođe ima svoju težinu i svoje posledice, sve ovo što je predlagač napisao, sve do ovog dela - oblast harmonizacije, treći naslov, a šta se tu u stvari harmonizuje, jeste skrivanje od onog pravog. Pravi razlog za ovakav jedan zakon je baš carina.
Slušao sam ovde gospodina Jovanovića, potpredsednika Vlade, i čudi me da potpredsednik Vlade može ovakve stvari da priča o svojoj privredi, o svojoj ekonomiji i o radnicima i građanima čije je interese on dužan da štiti. Prvo da izjavu da država neće više da svojom carinskom politikom štiti proizvođače koji ne mogu sami sebe da finansiraju, već se stalnim dotacijama i donacijama iz budžeta na određen način izdržavaju.
On u tom slučaju, kao član Vlade, ne prihvata ni svoju ličnu odgovornost za stanje - zašto je to tako, pa je nabrojao tu da su poljoprivreda i industrija - IMR, "Zmaj", Industrija motora DMB itd. Moram da kažem da jedan od razloga za to jeste baš politika koju vi vodite. Odrekli ste se naših tržišta na kojima smo bili prisutni decenijama i okrenuli se zapadnom tržištu, na kome nemamo šta da tražimo. Industrije nam nisu kompatibilne, oni su daleko ispred nas po tom pitanju. Ostaju nam zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, zemlje Bliskog istoka, koje ste vi proglasili za neprijateljske, fundamentalističke, tu je i Kina, koje ste se isto tako odrekli, značile su za našu privredu i industriju značajno tržište, na kome smo mogli da radimo.
Isto tako me iznenađuje njegova izjava kada je u pitanju tekstilna industrija; pa kaže - nećemo više da štitimo njihove visoke cene u oblasti tekstilne industrije, kada je uvozni tekstil mnogo jeftiniji. Pa jeste, gospodinu Jovanoviću, ali opet i za to vi imate svoj deo odgovornosti. Razumeli smo se dobro.
Pitajte se prvo zašto je cena domaćeg tekstila veća. Veća je zato što naši kapaciteti rade sa 10-15% od stvarnih i normalno je da su troškovi za tako malu proizvodnju enormno visoki. To je taj problem da jednostavno naša privreda ne zna šta će sa tržišnim viškovima, onda ih ne proizvodi, dolazi do gomilanja obaveza, isplaćivanja plata radnicima. Znate da je veoma teško danas smanjiti radnu snagu u društvenim preduzećima koja se privatizuju itd. I opet moram da kažem - onaj drugi deo odgovornosti jeste otud što država ne daje subvencije preduzećima koja izvoze. A taj strani tekstil je jeftiniji zato što država iz koje potiče plaća svom proizvođaču da ga izveze bilo gde.
Jeste tako, nemojte da klimate glavom. Sećam se iz vremena pre ratova i ovih ružnih stvari da je stara SFRJ za svaku stavku koja se izvezla plaćala 5% premije. Jeste. A, vi ništa ne plaćate. Ili, ako ništa drugo, imali su bar poreske olakšice po pitanju poreza na dobit, da dobit koja je ostvarena izvozom ne ide u osnovicu za oporezivanje.
A ova vlada, znači, jedini prioritet ima da priča i predstavlja narodu kako se unapređuje demokratija, kako idemo u Evropsku uniju, kako se guramo u nju, a u suštini zamagljujemo stvari pred svojom sopstvenom javnošću i izbegavamo sopstvenu odgovornost za ono što se dešava sa našom privredom.
Mi ne možemo da očekujemo da ćemo da živimo kao lon država, znači da uvozimo sirovinu, da pravimo gotov proizvod i da ga izvozimo napolje. Jedino što nam preostaje jeste proizvodnja sa domaćom sirovinom, domaćim finalnim proizvodom, to je ono što puni budžet, gospodine Jovanoviću, a ne krediti. To je ono što narodu daje standard, a ne obećanja za Evropsku uniju, a jednim ovakvim zakonom mogu samo da vam kažem da je Crna Gora dobila maksimum onoga što je tražila, a da je Srbija ostvarila minimum onoga što nije trebalo ni da se ostvaruje.

Dame i gospodo poslanici, tražio sam da se član 4. Predloga zakona briše. Naime, bez obzira na tvrdnje koje je gospodin ministar Batić ovde iznosio, barem dok je bio to kratko vreme u sali, da ovaj sud koji se organizuje neće biti namenjen isključivo Srbima, svi postupci ove vlade ukazuju i ubeđuju me da će isključivo biti obrazovan za Srbe.
Naime, Ministarstvo pravde je pre otprilike godinu i po dana poništilo presude protiv čelnika NATO alijanse i same NATO alijanse, konkretno protiv Bila Klintona, Tonija Blera, Havijera Solane.
Nekima od tih, osim što ste poništili pravosnažne sudske presude za ovakva krivična dela zbog kojih treba da bude formiran ovaj sud, čak ste prostirali i crvene tepihe.
Kakve su zločine oni činili na ovim prostorima u toku vazdušne kampanje 1999. godine? Bombardovana je bolnica, što je očigledan primer kršenja prava i običaja rata. Bombardovan je jedan civilni voz u kome je bilo 30-tak i više civila koji su nastradali. Bombardovano je više civilnih mostova koji nisu imali bitnog značaja za funkcionisanje Vojske Jugoslavije, na kojima su stradali isključivo civili, pa čak i jedan svetski šampion iz matematike. Bombardovani su gradovi, sam centar grada Aleksinca ili Niša, i to sredstvima koja nisu dozvoljena čak da se koriste ni protiv oružanih snaga sukobljene strane.
Vi ste poništili presude ljudima koji su izdavali naređenje da se ovakvi ciljevi bombarduju. Nedavno ste osudili gospodina Milanovića za bombardovanje RTS-a. Neću da ulazim u to da li je on znao ili nije, to je već neka druga priča. Ali, pitam vas, šta je sa onima koji su naredili bombardovanje? Šta je sa onima koji su pritisli okidač, da ti radnici RTS-a nastradaju?
Sama ta kampanja koja je vođena ima sva obeležja genocida i ratnog zločina. Kao njeno poslednje sredstvo korišćeno je i bombardovanje elektroprivrede, a svi znamo od kakvog je značaja električna energija, da sa nemanjem struje dolazi do pojava kao što su bolesti, zaraze, glad. Cilj je bio da se Srbija i srpski narod gurnu u 15. vek.
Drugi takav sličan primer da će taj sud biti isključivo za Srbe jeste puštanje oko 2000 albanskih terorista, koji su pravosnažno bili osuđeni od srpskih sudova za terorizam i ratne zločine. Jedan od oslobođenih je čak i u sudskom procesu, a i javno kada je davao svoj prvi iskaz, priznao da je silovao devetogodišnju devojčicu, a zatim je ubio, samo zato što je Srpkinja. Sam njegov iskaz ima sva obeležja i genocida i ratnog zločina i kršenja prava i običaja rata.
Vi ste takve ljude oslobađali. Prvi je sa tom politikom počeo Vojislav Koštunica, kada je oslobodio Fjoru Brovinu, potpisao čovek amnestiju. Čak su i neki poslanici, dok su poslanici Srpske radikalne stranke ovde izlagali, pitali odakle nama toliko prava da njih kritikujemo. Odakle vama, gospodo, prava da sve te zločince oslobađate, odakle vama to moralno pravo? Da li su vam to pravo dali građani kada su glasali za vas? Da li su vam to pravo dali članovi porodice? Imate li obzira prema tim licima koja su nastradala od tih zločinaca?
Sada se pojavljuje Vladan Batić i piše o nekim sudovima za ratne zločine. Kaže da će ovih 2000 terorista da bude vraćeno u Srbiju radi novog postupka, vođenje postupka prema njima. Koliko je meni poznato, za ovih godinu i po dana niti je ova vlada tražila da se neki od tih šiptarskih terorista pojavi pred domaćim sudovima, niti su nekoga od njih nama isporučili.
Postavlja se pitanje ko će vam biti taj javni tužilac za ovaj specijalizovani sud? Hoće li to biti možda Bil Klinton, Toni Bler, Havijer Solana, a možda ćete i Karlu del Ponte da dovedete? Štajner je slobodan, biće za neki dan. On će možda biti najbolji tužilac za vas. U svakom slučaju, svima nama koji se bavimo politikom, pa i vama, sudiće narod, na izborima. I sama istorija će se ponašati kada padnete sa vlasti prema vašim zaslugama. Nemojte da dozvolite da se vaša pokolenja stide vas samih.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1, a mišljenje Odbora za bezbednost sam dobio, mišljenje Vlade o svom amandmanu još uvek nisam, tako da ne znam ni obrazloženje zašto Vlada moj amandman nije prihvatila; tek sada dele amandmane, odnosno mišljenja Vlade na zakon koji se sada završio. Mislim da bi skupštinske službe mogle malo ozbiljnije da rade svoj posao.
Ja sam u svom amandmanu tražio da se organizatoru, ovim zakonom daju određena ovlašćenja, da mu se u članu 1. daju i dužnosti. Često je u ovoj skupštini bilo polemike, pa čak i od predsednika Narodne skupštine, da narodni poslanici ne treba da imaju samo prava, već i obaveze, znači, ovlašćenja i dužnosti. Ne vidim razlog zašto to ne bismo definisali u jednom ovakvom zakonu. Kažem da mi nije poznato zašto je Vlada odbila ovaj amandman, jer on u suštini ne menja koncepciju i Predlog zakona, ideju zbog čega je zakon u raspravi i u proceduri, već u zakonu stvaramo jednu doslednost od njegovog prvog do poslednjeg člana.
Ta obaveza ili dužnost, bili ste svedoci da vidite kakve posledice postoje ako zakonski nije to regulisano, na ovoj nedavno održanoj vaterpolo utakmici kada je organizator imao ovlašćenje da različite grupe navijača iz dva suprotna navijačka tabora pušta na dva različita ulaza, ali nije tako postupio, jer nije bio obavezan i nije bio dužan.
Imao je ovlašćenje da na mestu gde se održava sportska manifestacija postavi zaštitnu ogradu - opet to nije uradio, jer po njihovim zakonskim propisima nije bio dužan. Kada je došlo do divljanja, umesto da publiku koja je nanosila štetu i ugrožavala zdravlje učesnika same manifestacije udalji, nije to urađeno.
Ti Slovenci se stalno predstavljaju kao neka zemlja koja je nedodirljiva i koja je ispred nas, a sada imamo priliku da jednim ovakvim zakonskim predlogom konačno uspemo da napravimo jedan zakon koji je po svemu bolji nego njihovi zakonski propisi.
Odbor za bezbednost je odbio, taj veliki policajac Šutanovac, i sva sreća što od njega ne zavisi bezbednost u ovoj državi; kažem da mi još uvek nisu poznati razlozi. Inače, dužnost, to je onaj deo gde sam hteo da zakon bude dosledan od prvog do poslednjeg člana, dužnosti organizatora se često spominju i u članu 8, 9, 11, 12, u članu 13. čak dva puta i u članu 15. To je taj razlog, da sam zakon ima doslednost od prvog do poslednjeg člana, da ima jedan kontinuitet. Ovaj amandman je odbijen samo iz jednog razloga, jer je amandman podneo poslanik SRS.

Dame i gospodo poslanici, podneo sam amandman na član 103. a tiče se prigovora učenika i roditelja na dobijene ocene u školi. Članom 103. predviđeno je da direktor škole u roku od tri dana na osnovu nekog prigovora, a trebalo bi da sarađuje sa psihološkom službom, ocenjuje da li je neka ocena bila opravdana ili neopravdana. Ja sam tražio ovim amandmanom da u procenjivanju učestvuje i stručni aktiv, predlagač, odnosno Vlada su tako odbili moj amandman, uz obrazloženje da amandman ne treba prihvatiti, jer bi učešće stručnog aktiva moglo da utiče na objektivnost u odlučivanju.
Smatram da to nije pravo obrazloženje, da Vlada, odnosno predlagač, oni imaju pogrešne procene, jer ko može biti objektivniji nego profesori i nastavnici koji tom učeniku predaju i ako je neka ocena sporna i ako se neko od učitelja, nepravedno je doneo, odnosno ocenio neki njegov rad ili neko njegovo izlaganje.
Smatram da je neophodno da i taj stručni aktiv koji poznaje tog učenika duže vreme, može da bude daleko objektivniji, jer ne može da se desi da jedan učenik bude vrlodobar ili odličan od osam ili devet predmeta, a da mu samo jedan predmet nije odgovarajući, pogotovu ako je reč o sličnim, odnosno srodnim predmetima, kao što su matematika, fizika, hemija i slično. Trebalo bi u tom postupku da učestvuje i školski aktiv, znači, stručni aktiv koji poznaje tog učenika lično i smatram da ne može da se utiče na objektivnost u odlučivanju, jer je još uvek direktor škole taj koji će da preseče, takva će biti odluka i smatram da bi predlagač ovaj amandman morao da prihvati.

Dame i gospodo poslanici, podneo sam amandman na član 28. i tražio sam da se ubaci nova tačka da je Ministarstvo nadležno da donosi planove i programe predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja.
Već je u vezi ovog člana bilo diskusije u načelu. Gospodin ministar izađe za govornicu i reče da Ministarstvo kontroliše nastavne planove i programe od 10%-30%, srazmerno stepenu obrazovanja, da li je to prvi razred, peti, sedmi, deveti itd. Međutim, nigde u samim odredbama zakona takva jedna mogućnost ministru se ne daje, ni Ministarstvu, već se ostavlja mogućnost da se nastavni programi rade po principu da osnivač sprovodi nekakav svoj program.
Hteo bih da skrenem pažnju gospodinu ministru da su se baš oko nastavnih programa vodili, u poslednjih nekoliko godina, čak i ratovi. Albanski separatisti na Kosovu su tražili da jedan ovakav zakon bude donešen da bi u svojim školama mogli da zadovolje svoje velikoalbanske teze. Sličan takav zahtev je bio nedavno, pre par godina u Makedoniji i zbog toga je vođen rat, baš zbog nastavnih programa univerziteta, osnovnog i srednjeg obrazovanja. Mi sada ostavljamo mogućnost da sam osnivač pravi svoj program, Ministarstvo nema pravo da nam se meša i ovaj moj amandman je odbijen sa obrazloženjem da nije u koncepciji samog zakona. Postavlja se pitanje u čijoj je koncepciji ovaj zakon, da li je recimo u Soroševoj koncepciji, jer čudi me da od svega onog što ima prizvuk nacionalnog ova vlada strahuje.
Da vam kažem koliko je to opasno da su čak i pojedini organi lokalne samouprave protivzakoniti i protivustavno doneli odluke da službeni jezik bude jezik verskih manjina, koje sebe hoće da prikažu kao nacionalne, a zamislite sada da jedan ovakav zakon takvi lokalseparatisti, lokalpatriote, kvazi predstavnici naroda, hoće da sprovode u školama. Da je jedan ovakav zakon na snazi 15 godina verujem da bi Srbija danas bila veličine beogradskog pašaluka.

Dame i gospodo poslanici, u članu 2. stav 2. tačka 2. tražio sam da se briše tekst: "da mogućnost za obrazovanje i vaspitanje, pod jednakim uslovima i na ekonomski nedovoljno razvijenim područjima, kao i socijalno, odnosno kulturno manje podsticajnim sredinama".
Smatram da sam član 2. u tački 2. ne odgovara pravom činjeničnom stanju koje je trenutno u zemlji. Činjenica je da će još dugo vremena nosilac sistema obrazovanja, predškoskog, osnovnog pa i srednjeg, u najvećem delu, više od 90%, da bude država. Ekonomska moć države nije u stanju da poštuje ovaj deo člana 2. Predloga zakona.
Princip je da mreža ustanova predškoskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja zavisi od ekonomske moći osnivača i potreba svake sredine i ne treba da se obezbeđuje jednim ovakim zakonom. Ranije, posledica svega ovoga može da bude da nam se desi da u jednoj školi ima više nastavnika nego đaka. Isto tako, sami profili, jer ravnopravnost jeste da svih profila koje škole imaju u srednjim školama budu podjednako zstupljene, što često ne odražava pravu sliku potreba za takvim kadrovima. Može da se desi da pojedine škole ili organi lokalne samouprave, na čijim se teritorijama nalaze te škole, školuju kadrove koji nikada neće raditi na teritoriji opštine, jer jednostavno za profl svog zanimanja nemaju odgovarajuća radna mesta.
Ovo što gospodin ministar reče, za 30% učenika, da ne zna da zaokruži ni treću decimalu, malo me je iznenadilo. Ja jesam išao u tehničke škole i osnovne škole po sličnom obrazovnom sistemu i nije znalo samo 5%. Znači, nije posledica samog sistema i načina školovanja, možda je to neka druga posledica, trenutna ekonomska situacija, kultura tih đaka, kultura tih roditelja, i što je najvažnije, kultura tih nastavnika koji ih uče, a ne samog sistema školstva.
Ako vi dovodite decu u školu, a da kroz igru uče, to možete u prvom, drugom i trećem razredu, a šta ćete kasnije.
Đaci će još uvek po tim svojim starim navikama, na osnovu svoje kulture i vaspitanja, da beže iz škole. Neće ih nikakav zakon, osim roditelja, sprečiti da to i dalje čine.

Dame i gospodo poslanici, predložio sam da se član 22. briše.
Članom 22. je predviđeno da veće komisije i komisija u postupanju u pojedinačnim pravnim stvarima primenjuju pravila Zakonika o krivičnom postupku. Zakon o krivičnom postupku zna se ko je ovlašćen da primenjuje.
Mislim da je malo suludo, da je protivpravno i da je protiv svih pravničkih normi da to radi neka komisija i da toj komisiji kao dokazni materijal služe informacije koje joj je dostavila BIA, odnosno bivša Služba državne bezbednosti. Te informacije su nabavljene na neustavan i nezakonit način. To što je nešto na neustavan i nezakonit način nabavljeno, a u čiju verodostojnost treba da sumnjamo, treba da posluži nekoj komisiji, koja će u nekom postupku da lustrira neku ličnost.
Što se tiče iskrenosti predlagača zakona, možemo da vidimo kakva je i kolika je samim činom predlaganja članova komisije. Po predlogu predlagača članovi komisije treba da budu i dva člana Ustavnog suda. Videli smo kako naš Ustavni sud donosi odluke. To znači da je izgubio sudsku nezavisnost, da nema cilj da očuva Ustav onakvim kakav je, već se isključivo intrumentalizuje u političke svrhe, a za šta su dokaz sada i ovi mandati.
Dalje, tu su i dva člana komisije "istaknuti pravni stručnjaci". Od ovoga "pravni stručnjaci", što danas u Srbiji ima istaknutih, toga neće da se prihvate. Toga mogu da se prihvate neki anonimusi.
Zatim, tu su i dva člana komisije narodni poslanici koji, po Predlogu zakona, treba da budu i diplomirani pravnici. Verovatno je predlagač zakona mislio da to bude, na primer, kolega Bojan Pajtić, koga, kako sada vidim, ova rasprava uopšte ne interesuje. Smatram da on uopšte nije kvlaifikovan, bez obzira na to što je magistar prava, da se ovakvim poslom bavi. Gospodin Pajtić, od kada je na mestu predsednika poslaničke grupe DOS-a i predsednika Zakonodavnog odbora, sve vreme krši Ustav.
Malo mi je čudno da jedan magistar prava, kako se on predstavlja, kaže da se Ustav može promeniti odlukom ove skupštine, i to odlukom apsolutne većine. Ustavom je predviđeno da je za promenu Ustava potrebna dvotrećinska većina. Zatim, gospodin Pajtić izlazi i, kao da mu to nije dosta, kaže da je na referendumu za promenu Ustava potrebno da glasa samo jedna polovina od ukupnog broja birača, mada u samom Ustavu jasno piše da se Ustav može menjati na referendumu ako za promenu glasa 50% plus jedan birač od ukupnog broja upisanih birača. Sada me ubedite da taj gospodin ima bilo kakve veze sa pravom.
Iz svega ovoga može da se zaključi da je jedan ovakav zakonski predlog, sa komisijom koja treba da odlučuje, nastao iz jednog jedinog razloga, a to je da se sa političke scene eliminišu protivnici jednoj maloj stranci koja na izborima ne može da prebaci ni jedan posto. Čudi me što pojedine političke partije, kao što je Demokratska stranka, koje su dosta upletene baš u periodu od 1991. do 1998. godine, dozvoljavaju da budu ucenjene od jedne tako male i politički beznačajne partije.

Dame i gospodo, Srpska radikalna stranka je odustala od toga da ovakav zakon popravi i da dovede u red i svojim amandmanima samo traži da se pojedini članovi Predloga zakona brišu.
Konkretno sam tražio da se član 2. Predloga zakona briše, gde se kaže da odgovornost za kršenje ljudskih prava označava postupak ispitivanja i utvrđivanja kršenja ljudskih prava određenih ovim zakonom.
Postavlja se pitanje ko to treba da ispituje takvu odgovornost. Prema Predlogu ovog zakona to treba da radi nekakva komisija. Sada se postavlja pitanje zašto. Ta ljudska prava su zagarantovana Ustavom SRJ, Ustavnom poveljom i Ustavom Republike Srbije. Svako kršenje Ustava je krivično delo, pa se postavlja pitanje da ako neko krši Ustav i pravi krivično delo, zašto mu jednostavno redovni sudovi ne sude za ta krivična dela.
Izgleda da ova vlast ima cilj da sa političke scene skloni politički neposlušne i nepodobne protivnike, a dokaz o eventualnom kršenju ljudskih prava ne može da pribavi na osnovu materijala koji je nabavljao nekakav Aleksa Žunić, jer bi u redovnom sudskom postupku takav dokazni materijal pao u vodu.
Verovatno bi se radilo o nekakvim sličnim optužnicama, koje ste vi napisali protiv Vojislava Šešelja i prosledili Karli del Ponte samo da jednu takvu optužnicu potpiše, da biste Vojislava Šešelja sklonili odavde u Hag. Sada su na redu, čini mi se, poslanici koji ne misle kao vi i koji za vas predstavljaju opasnost, pa je radi toga podnet ovakav zakon, tako da će komisije da glume sudove i na osnovu dokaza koje je pribavio nekakav Aleksa Žunić da donose presude.
Postavlja se pitanje odakle vama moralno pravo da uopšte ovakav zakon stavite u proceduru, pogotovo Građanskom savezu Srbije. Evo jedan najprostiji primer kršenja ljudskih prava slobode, misli i govora. Juče sam dobio opomenu samo zato što sam izrazio sumnju u ispravnost elektronskog sistema, a danas je neki drugi moj kolega, samo iz druge poslaničke grupe, istu takvu sumnju izrazio i nije dobio nikakvu opomenu.
Čak ni ono - pazite šta pričate, dobićete opomenu. To je recimo kršenje ljudskih prava.
Kršenje ljudskih prava je to što, iako svaki građanin ima pravo da bira i da bude biran, to je garantovano pravo po Ustavu Republike Srbije, opet ga taj isti Građanski savez i predsednik Narodne skupštine krše Ustav i građanska prava time što ne raspisuju izbore da građani kažu šta misle o sadašnjoj vlasti.
Moram da kažem da mi se jedan deo u zakonu svideo, a pogotovo kada treba za kršenje ljudskih prava da budu optuženi i oni koji su bili tasteri, jer znajući kakva je bila politička situacija u vezi svega toga od 1991. do 1998. godine i znajući kakve su vaše veze bile, konkretno Dragoljuba Mićunovića, Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Gorana Svilanovića, Vladana Batića, Dušan Mihajlović je priča za sebe, sa Jovicom Stanišićem, tadašnjim načelnikom resora Službe državne bezbednosti.
Tada ste vi bili tasteri, a ko je u tom periodu radio za Stanišića radio je za Službu državne bezbednosti, a ko je radio za Službu državne bezbednosti radio je za režim, kako vi nazivate bivšu vlast.
Međutim, kada bolje razmislim ne treba uopšte da primenjujemo jedan ovakav zakon, jer vi kakvi ste narod će vas na prvim sledećim izborima vrlo brzo da lustrira, jednostavno ćete da nestanete.

Dame i gospodo narodni poslanici, svojim amandmanom sam tražio da se briše član 32, koji glasi: "Poverilac koji tvrdi da mu je stvar bila predata u državinu pre nego što je izvršen upis u registar zaloge u korist drugog poverioca, dužan je dokazati da je do predaje u državinu došlo pre upisa u registar zaloge."
Iz člana 32. vidi se besmislenost i člana 5. Predloga zakona, gde se predviđa da se ugovor o zalozi može upisati, ali i ne mora, u registar. Samim tim na taj način je omogućeno da jednom stvari ili jednim delom pokretne imovine zalogodavac više puta kod više poverilaca raspolaže. Zato jeste suština dobrog zakona da na najmanju meru smanji mogućnost zloupotreba koje će da nastanu u toku primene samog zakona.
Ovako imamo registar, u koji ne mora da se upisuje ugovor, imamo član 32. Predloga zakona koji omogućava, znači, da neko pred sudom dokazuje da li mu je stvarno neki predmet dat u državinu. Međutim, prihvatanjem ovog amandmana, izbegli bi se nepotrebni sudski sporovi. Jedino što bi važilo pred zakonom jeste ugovor koji je upisan u registar.

Dame i gospodo, predložio sam da  registar zaloge vodi Narodna banka Srbije. Predlagač je odbio moj amandman uz obrazloženje da će se registar zaloge, zajedno sa registrom finansijskog lizinga, registrom privrednih subjekata i drugim registrima određenim zakonom, voditi u okviru centralnog registra, pa još kaže da je neki zakonski predlog u vezi toga već u nekoj raspravi, samo što nije došao u skupštinsku proceduru, pa se čeka na taj zakon.
Verovatno i zbog toga ovaj zakon treba da se primenjuje od 1. jula. Predlagač pretpostavlja da će taj zakon o centralnom registru da bude osnova.
Međutim, smatram da su taj centralni registar i zakon koji bi normalno uz njega išao suvišni. Uz svaki registar, po pravilu, neophodan je glomazan organizaciono-tehnički aparat, koji pored ostalog podrazumeva specijalizovane kadrove i odgovarajuće prostorije, znači iziskuje velike materijalne troškove, veliki broj radnih mesta.
Postavlja se pitanje da li ćete na osnovu tog predloga zakona da zapošljavate nove ljude, koji bi živeli i primali plate od poreskih obveznika, ili biste već iskoristili postojeću situaciju, da Narodna banka Srbije, koja je do 31.12. obavljala i poslove platnog prometa, znači, svuda u svakom iole malo većem mestu u Republici Srbiji ima svoju ekspozituru ili svoju filijalu, opremljena je tehnički, kadrovski i uopšte nije problem da ona vodi jedan takav registar, makar on bio i centralni.
Ali, do tog centralnog registra možete već i sledećim predlozima zakona, koji će da regulišu privredne subjekte, da odredite da Narodna banka Srbije vodi taj registar. Mnogo je jeftinije i mnogo manje traži sredstava, ta sredstva tako i ovako se već troše za funkcionisanje Narodne banke Srbije, nisu potrebna ni sredstva za održavanje sednice Skupštine Republike Srbije da se jedan takav poseban zakon donosi, već u okviru svakog zakona obavezati Narodnu banku Srbije da vodi određeni registar.

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo zasedanje uz pomoć virtuelnih poslanika, pogotovu u šestom redu, gde sede četiri poslanika, a piše šest.

Izbrojte prisutne narodne poslanike.