Po članu 27. Gospođo Đukić Dejanović, vi ste dužni da se starate o dnevnom redu. Čini mi se da tačka 106. govori o tački dnevnog reda i obavezi da se držimo te tačke dnevnog reda. Čini mi se da gospodin Šarović dvadeset minuta ni o čemu drugome nije govorio nego o Tomislavu Nikoliću. Kao da ste u tome uživali.

Mogu li samo da vas podsetim? Krpa, lopov, potencijalni ubica, čovek koji je finansiran sa strane, koji je ukrao novac, da li su to epiteti ili konstatacije koje priliče Narodnoj skupštini? Da li je to nešto što je trebalo da dozvolite? Čini mi se da nije.
Ne ulazimo u konflikt sa Srpskom radikalnom strankom. Ona govori o sebi. Ništa nisu naučili od 2008. godine naovamo. Očigledno nisu svesni jedne najobičnije istine, da je inat jako loš zanat. U tom svom inatu i želji da dokazuju nešto što je već i te kako poznato svim građanima Srbije i što je već rečeno hiljadu puta sa ove govornice oni misle da mogu da poprave neki svoj položaj, neki svoj rejting. Stvarno im to ne zameram, ali kada preteraju sa uvredama mislim da je red da se reaguje, jer se radi o predsedniku najjače poslaničke grupe u ovom parlamentu. Mislim da oko toga možemo da se složimo. Razumem njihov manir. Oni nemaju taj osećaj odgovornosti. Sa rejtingom koji imaju ne znače ništa na političkoj sceni i lako je njima da blate nekog ko ima odgovornost prema građanima Srbije.
Molim vas da se malo uozbilji ova rasprava u narednom periodu. Ovo je stvarno ponižavajuće za parlament. Ne za Srpsku naprednu stranku, u svakom slučaju.

Mislim da je gospodinu Šaroviću jedino ostalo da se sprda, da bude duhovit, s obzirom na stanje u svojoj političkoj stranci, s obzirom na perspektive svoje stranke.
Stvarno ne znam šta bih drugo mogao od njega da očekujem. Biće tu Tomislav Nikolić, pa, ne plašite se, postavite njemu pitanje. Postoje valjda zvanični organi.

Ništa, samo bih hteo da se zahvalim na prilici da mi date repliku, prošli put mi niste ni to dozvolili.

Jednom prilikom nisam, kada je gospođa Nataša govorila, ali biće Tomislav Nikolić tu, imaće prilike gospoda radikali da pitaju šta žele da pitaju. Žao mi je što na ovakav način moraju da razgovaraju dve stranke koje su opozicione. O tome šta smo uradili i kako smo uradili, koliko smo časni, koliko smo nečasni,  sudiće građani Srbije. Mislim da danas jako dobro sude i prosuđuju ko je kome ukrao stranku. To su smešne stvari, da neko ko ima 5% danas u stranci govori nekom ko je izašao iz te stranke i ima 40% da je ukrao. Gospodo, vi ste nas na silu izbacili, fizički. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da se složim sa svojim kolegama, pred nama je jedan izuzetno značajan zakon, ali ujedno i da izrazim nezadovoljstvo Srpske napredne stranke zbog toga što ovaj zakon nismo dobili ranije ili makar izmene i dopune zakona koji je trenutno aktuelan, jer mi se čini da je u ovoj oblasti bilo jako puno propusta, da je u simbiozi sa Zakonom o privatizaciji ovaj zakon omogućio da u prethodnih par godina izgubimo na desetine hiljada radnih mesta, da imamo veliki broj preduzeća u kojima nije uspela privatizacija i da na pravi način ne zaživi niti akcionarstvo, niti da imamo jedan bolji kvalitet kada je u pitanju korporativno upravljanje.
Dakle, činjenica je da je dosadašnji zakon omogućavao ozbiljnu koncentraciju kapitala kada su u pitanju veliki vlasnici, da su manjinski vlasnici bili totalno u podređenom položaju, da su zloupotrebe bile velike, ali da ova vlada nažalost nije našla za shodno, a ni prethodne, da izmenama eventualno spreči sve to što se dešavalo, već je dozvolila da mali akcionari budu u potpuno podređenom položaju i da se naša privreda u velikoj meri tajkunizuje, rekao bih.
Nažalost, mislim da ovaj zakon, bez obzira na to koliko je značajan, nije dovoljan da bi se bitno popravilo stanje u našoj privredi. Naša privreda ima jako puno problema. Naša vlada se uglavnom bavi makroekonomijom, jako malo je sišla na mikronivo.
Mislim da imamo veliki problem kada je u pitanju primena ovog zakona i kada je reč o stanju na tržištu kapitala, ono je izuzetno plitko. Imamo jako malo kompanija koje su na listingu. Imamo jako malo finansijskih sredstava koja se nalaze na tržištu kapitala. Portfolio investicije prethodnih godina bile su negativne. Znači, kapital sa finansijskog tržišta se povlačio.
Čini mi se da ona vaša priča o tržišnoj ceni akcija ne pije vodu i da i mali akcionari i svi oni koji žele da zaštite svoje vlasništvo i svoje udele mnogo više prostora treba da traže u nekim procenama relevantnih institucija da bi eventualno došli do prave cene akcija, jer mi se čini da sa ovakvim tržištem kapitala mi nemamo nikakve šanse da utvrdimo stvarnu cenu akcija.
Nema potrebe da podsećam da je bilo jako puno manipulacija prilikom otkupa akcija kada su u pitanju mali akcionari. Generalno, mi imamo jako slabe institucije i to je veliki problem. Imamo slaba regulatorna tela i imamo veliki problem sa pravnim sistemom, sa sudstvom danas u Srbiji. Jednostavno, u Srbiji nema poštovanja prema malim akcionarima, nema dovoljno korporativne kulture. Odnos društva, vlasti prema malim akcionarima je katastrofalan.
U obavezi sam na neki način da u ovoj raspravi pomenem male akcionare „Beka“, koji su vlasnici 60% tog preduzeća koje je sticajem okolnosti, rekao bih pre svega nemarom Vlade i nekim nezakonitim odlukama, odvedeno u stečaj i likvidaciju. Ti mali akcionari su imali 60% akcija. Po namirenju svih poverilaca, plaćanju svih kamata, na računu tog preduzeća ostalo je 23.000.000 evra. Mi i dan-danas imamo stečajni postupak koji nije završen, imamo stečajnog upravnika koji je za četiri godine uspeo da sebi obezbedi primanja od nekih 300.000 evra; imamo Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika koja prima jako fine iznose na osnovu prometa koje to preduzeće ostvaruje.
Stiče se utisak da danas vlasništvo malih akcionara nad privrednim društvima nije poželjno u Srbiji. To je ono što je loše. To je ono što nas prati već godinama unazad. Čini mi se da ni ovaj zakon ni na koji način neće uspeti da zaustavi koncentraciju vlasništva i u onom delu koji se odnosi na male akcionare SNS ima jako puno zamerki.
Dakle, što se samog zakona tiče, plašim se da će interes za javna akcionarska društva nakon ovog zakona biti jako mali. Kao što rekoh, imaćemo i dalje jako veliku koncentraciju vlasništva, nastaviće se sa smanjenjem broja vlasnika u akcionarskim društvima. Očigledno je da je uz loša regulatorna i institucionalna tela jedini način da se zaštiti vlasništvo manjih akcionara interna kontrola. U tom smislu, mislim da ste donekle neke poteze u ovom zakonu povukli.
Kada je u pitanju odnos prema malim akcionarima i snižavanje praga kada su u pitanju pojedine teme koje se stavljaju na dnevni red, mislim da je to urađeno dosta dobro i da je jedna visoka kvalifikovana većina za odlučivanje koja se pojavljuje u pojedinim članovima isto tako za pohvalu. Ali, rekao bih da ima i puno propusta kada su u pitanju prava manjinskih akcionara.
Ono što smeta Srpskoj naprednoj stranci i što bi ovaj zakon trebalo da poboljša tiče se sukoba interesa, kada su u pitanju transakcije sa povezanim licima. Čini mi se da ste u tom smislu mogli bitno da povećate pravnu regulativu, da obavežete sve one koji su u rukovodstvu a koji eventualno stupaju u sukob interesa da to javno objave, da odustanu od odlučivanja.
Mislim da nezavisna procena kada je u pitanju cena akcija mora da ima prioritet u odnosu na tržišnu vrednost zbog već pomenutog problematičnog stanja na tržištu kapitala.
Mislim da pravna zaštita mora u potpunosti da bude zagarantovana manjinskim i malim akcionarima i da u tom smislu imamo jedan veliki problem, jer obično troškovi te pravne zaštite odvraćaju male akcionare da uđu u takav sudski postupak. To je moralo biti regulisano kroz tekst ovog zakona.
Što se tiče rukovodstva, odbora, uticaj manjinskih akcionara na odlučivanje je dosta mali, pre svega se svodi na skupštinu i mogućnost da se deluje kroz skupštinu. Koliko je meni poznato, danas se u svetu sve više ide na to da kroz različite komisije glas manjinskih akcionara bude mnogo jači u tom procesu izbora direktora.
Mislim da je, generalno, veliki problem ovog zakona vlasništvo. Vlasništvo je nešto što nije definisano ni u prethodnom zakonu; to je nešto zbog čega, verujem, dobrim delom ni ova naša tranzicija ne uspeva, zato što vlasnička struktura nije transparentna. Mislim da se ni ne želi, pod pritiskom krupnog kapitala, da se ide u transparentnu vlasničku strukturu, da je javnost na taj način onemogućena da prepozna u mnogim slučajevima sukob interesa, monopole, kartelske sporazume, da je neophodno da jedno društvo koje je u tranziciji ima jasnu i transparentnu vlasničku strukturu koju bi mogli da kontrolišu svi građani.
U tom smislu, ukoliko bi se obezbedila jasna vlasnička struktura mogli bismo bitno da umanjimo i pojavu korupcije u našoj privredi, koja je poprilična. Trebalo je da se u ovom zakonu nađu instituti koji bi obavezali velike akcionare na obelodanjivanje podataka o vlasničkoj strukturi. Udeli fizičkih lica moraju da imaju prioritet u zakonu i prilikom registracije samih privrednih društava.
Što se informisanosti tiče, tu imamo niz primedaba kada je u pitanju razvrstavanje informacija. Mislim da ste tu umanjili prava malih akcionara. Vaše opravdanje odnosi se na to da je bilo i suviše sudskih postupaka gde su mali akcionari tražili i očekivali da neka svoja prava u odnosu na rukovodstvo ostvare. Mislim da je u ovom slučaju trebalo ići na jedan sistem gde bi informacije koje se prikupljaju u jednom preduzeću bile razvrstane po važnosti, pa bi se na osnovu važnosti samih informacija odredila prava malih akcionara i svih drugih koji su zainteresovani za te informacije da im budu dostupne ili ne.
(Predsednik: Vreme.)
Ono što je bio veliki problem u prethodnom zakonu, a nije rešeno u ovom zakonu, jeste činjenica da ima jako puno informacija iz bilansnih stavki, ali da one informacije koje se tiču vanbilansnih stavki nisu bile u potpunosti dostupne ni malim, niti manjinskim akcionarima.
Sve u svemu, biće prilike da o ovom zakonu raspravljamo i kada bude rasprava o pojedinostima, a nadam se, kao što reče gospođa Tabaković, da ćete bar deo ovih primedaba usvojiti i da ćemo eventualno doći do nekog kvalitetnijeg teksta. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslaničko pitanje SNS je krajnje pragmatično. Odnosi se na Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima i njegovu primenu u praksi. Nažalost, ministar Dačić nije prisutan danas, ali mislim da je bitno da se i ova tema otvori, jer dosad nismo imali mogućnosti da od tog ministarstva dobijemo prave informacije.
Mi smo se kao stranka obratili, koristeći svoje pravo na informacije od javnog značaja, i od strane Ministarstva dobili neki odgovor, koji je krajnje neprimeren, u smislu da Ministarstvo nalazi pravnu podlogu za zamenu registarskih tablica u nekim članovima u kojima se uopšte ne pominju registarske tablice.
Zakon o bezbednosti saobraćaja je uveo neke novine koje su bez sumnje dobre za bezbednost saobraćaja ubuduće i koje će se na neki način i vratiti ovom društvu i svim vozačima kroz uvećanu bezbednost, ali je uveo i neke obaveze koje, po nama, nisu bile neophodno potrebne u ovom trenutku. To je poprilično izdvajanje za sve vozače, tačnije vlasnike motornih vozila u Srbiji, i taj izdatak će iznositi nekih 50-ak miliona evra u toku ove godine.
Mi nemamo nijedno valjano obrazloženje od strane Ministarstva na osnovu kog zakona je došlo do uvođenja te obaveze, jer se radi o odredbi sa povratnim dejstvom, što znači da je moralo na osnovu nekog člana u Zakonu o bezbednosti saobraćaja da bude definisana potreba za novim registarskim tablicama.
Imamo činjenicu da te registarske tablice važe sedam godina. Neko od obrazloženja, koje po nama ne stoji, jeste da se na taj način približavamo evropskim standardima i da se to od nas očekuje, bez obzira što je svima jasno da ne postoje jedinstvene tablice za sve zemlje EU i da ta problematika nije zajednički ni regulisana na nivou EU. Ali, s druge strane, imamo činjenicu da, i kada su bili u pitanju pasoši i lične karte, imamo neke privredne subjekte koji ostvaruju vrlo velik i ozbiljan profit kada je u pitanju zamena putnih isprava građana Srbije, u ovom slučaju vozačkih dozvola i registarskih tablica.
Naše konkretno pitanje, a već smo ga uputili i MUP-u ali nismo dobili odgovor, jeste sledeće – čijom je naredbom doneta ova odluka? Mislim da je neophodno da taj akt bude dostavljen. Nadam se da će neko od predstavnika Vlade moći da odgovori.

U onom delu gde se popravlja bezbednost saobraćaja Srpska napredna stranka i nema primedbu. Primedba je bukvalno upućena Ministarstvu unutrašnjih poslova i odnosi se na registarske tablice, na obrazloženje zašto je bila potrebna ta zamena.
Što se tiče efekata Zakona, o tome bi moglo poprilično da se raspravlja. Ministar se u poslednjih par dana mnogo hvalio kako je 19% manje poginulih, 10% manje povređenih, ali bih vas podsetio da se prodaja derivata smanjila za nekih 35%, što znači da se u poslednjih godinu dana mnogo manje vozi po putevima Srbije, da je pad standarda bitno uticao na to i da je ekonomski položaj naših građana bitno ugrožen. Ako pođemo tom nekom logikom, može se reći da čak i taj procenat nije zadovoljavajući. Dakle, to je neka druga tema i ne bih ulazio u to.
Ali postavlja se još jedan problem, to su cene novih registarskih tablica i saobraćajnih dozvola, pa eventualno možete i to pitanje da prenesete gospodinu Dačiću.
Cena registarskih tablica je 2.000 dinara, saobraćajnih dozvola 1.200 dinara, nalepnice 400 dinara. Po nekim procenama, koje je, mislim, potvrdio i sam ministar, proizvodna cena je četiri puta niža nego što je cena koja se naplaćuje građanima Srbije. Da li je neophodan toliki profit za nekoga i ko je taj neko ko je sebi obezbedio takav profit?
Ovo kažem zato što je sam ministar Dačić to izjavio, čini mi se, pre nekih šest meseci u intervjuu listu "Blic". I to je neophodno da prenesete gospodinu Dačiću i nadam se da ćemo i na to, kao poslanička grupa, dobiti adekvatan odgovor. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću u svom izlaganju pre svega da se držim ovog zakona o prevozu u drumskom saobraćaju. Rekao bih, što se tiče SNS, da smo mi mnogo više očekivali od ovog zakona.
Svesni smo svih problema koji se pojavljuju u drumskom prevozu i koji su se bitno uvećali privatizacijom saobraćajnih preduzeća. Naime, stvoreno je puno monopola, jako malo konkurencije i cene usluga su prevelike za naše građane i u suštini ne odražavaju pravo stanje na terenu.
Ono što je kroz proces privatizacije evidentno to je da su stanične usluge bitno poskupele i jedna od dobrih stvari u ovom zakonu je što je bar donekle to rešeno kroz neku kvalifikaciju stanica i cenovnik koji će moći da primenjuju.
Ali, mnogo toga ostalo je nedorečeno, pre svega kada su u pitanju redovi vožnje, ingerencija lokalnih samouprava koje jesu dobile veća ovlašćenja, ali se plašim da ta veća ovlašćenja bez neke dodatne regulative i dalje znače monopolizaciju na nivou opština. Jer, vi već danas imate činjenicu da u velikom broju opština linijskim prevozom se bavi isključivo jedan prevoznik.
Dalje, imate činjenicu da i u međugradskom prevozu imate jako mali broj prevoznika, čak i na nivou okruga. Zbog toga danas imamo situaciju da je prevoz u pojedinim segmentima izuzetno skup.
Iskoristio bih priliku da pomenem sredinu iz koje dolazim, a to je Pomoravski okrug, gde na razdaljini od 10 km imate tri grada i da vidite da kroz cenu karte prevoznički sektor ostvaruje jako lep profit. Autobuska karta između Jagodine i Ćuprije za samo 10 km iznosi 130 dinara, 1,20 evra. Sami znate da vanlinijski ugovoreni prevoz, obično kilometar prevoza, cena mu je oko jednog evra.
Kada uzmete tu matematiku, ako uzmete u obzir i uvećanu amortizaciju i uvećane troškove, dođete u situaciju da, recimo, na ovoj relaciji između Jagodine i Ćuprije potrebno vam je 10-12 putnika, ne samo da biste održali i isplatili troškove već i da biste zaradili. Očigledno je da nemamo pravu konkurenciju kada je u pitanju prevoz i ovaj zakon je u tom smislu trebalo mnogo više da učini.
Naprotiv, u nekim segmentima čini mi se da je ovaj zakon omogućio dalju koncentraciju, da je dao privilegiju krupnim prevoznicima, a da je sitne stavio pod znak pitanja. Uslovi za delatnosti se bitno pooštravaju i veliki broj malih prevoznika neće moći da opstane.
Ono što je meni lično ponajviše zasmetalo, to je najniža cena prevoza. Otkud to Vlada određuje najnižu cenu prevoza? Otkud pravo Vladi? Molim vas, mi danas imamo hiljade preduzetnika, preduzeća u privatnoj privredi koja propadaju, možda zato što imaju nelojalnu konkurenciju, možda zato što se prema njima primenjuju damping cene. Kako vi možete da izuzmete jedan sektor, prevoznički sektor, i da se u tom smislu Vlada angažuje da zaštiti taj prevoznički sektor, a da, recimo, ostavite nezaštićenu kompletnu trgovinu.
Daću vam podatak, u ova dva meseca 2011. godine imate nekih 2.227 preduzeća koja su brisana iz registra. Imate preko 6.000 radnji samo za dva meseca koje su brisane iz registra samostalnih, verovatno, pre svega, trgovinskih radnji. Šta ste učinili kao Vlada da zaštitite i te privredne subjekte? Da li su i oni potpali pod nelojalnu konkurenciju, pod sivu ekonomiju, eventualno pod dampinške cene?
Imate činjenicu da preko noći niču neki veliki marketi i da se oko njih zatvaraju na desetine malih trgovinskih radnji, da se ide sa dampinškim cenama, da u onom trenutku kada se zatvore ti marketi bitno podižu cene i faktički imaju monopol na jednom delu tržišta.
Vlada ne može onako kako joj padne na pamet, ili kako padne na pamet jednom ministarstvu, da zaštićuje jedan deo privrede, a da drugi ostane nezaštićen. To je jedan način i pristup koji je krajnje netržišni. Sistem cene mora da funkcioniše.
Ne možete vi faktički odlukom Vlade da odustanete od tržišta ekonomije. Valjda smo se zato zalagali 2000. godine. Znam gospodu iz Demokratske stranke koji jako često imaju onu uzrečicu – da nema besplatnog ručka. Šta to znači? Da će Vlada možda da odluči da prevoznici od danas, ili od sutra, prekosutra, pa će ona da odredi tu minimalnu cenu prevoza, mogu da dođu do tog besplatnog ručka?
Osim toga, ako se kao opravdanje za najnižu cenu prevoza pozivate na to što ima previše sive ekonomije, što ima nelojalne konkurencije, pa molim vas, čemu onda ovaj ceo zakon? Čemu onda izmene ovog zakona, ako kroz izmenu ovog zakona niste rešili taj problem?
Pitanje je šta je vaš krajnji cilj? Imam utisak da je krajnji cilj da se zaštite oni koji su veliki, oni koji su kroz proces privatizacije stekli, da ne pominjem na koji način, popriličnu imovinu, koji očigledno imaju sve manje tržišta, jer je ekonomska situacija sve lošija, a da se stotine, pa možda i hiljade onih malih sitnih prevoznika, koji imaju po jedan-dva autobusa, otpisuju faktički ovim zakonom, ili će pratećom regulativom doći u jako nezgodan i težak položaj.
Generalno, kada sve saberete, ovakva odredba je neprihvatljiva i naravno da je Srpska napredna stranka u tom smislu i reagovala i nadam se da ćemo imati i podršku i razumevanje poslanika iz vladajuće većine, jer je ovo suprotno nekim osnovnim tržišnim principima i neprihvatljivo da se na ovako selektivan način reaguje u jednom zakonskom projektu.
Ono što bi mi mogli još da zamerimo u ovoj priči, kada je u pitanju drumski prevoz, to je neka moć koju su dobili i saobraćajni inspektori. Molim vas, ko to danas može da naplaćuje na licu mesta novčanu kaznu? To ne može ni finansijska, ni tržišna inspekcija, saobraćajna policija. Stvarno ne znam koji to organ, koja to institucija može danas na licu mesta blokovima ili, kako ćete, nekim priznanicama da naplaćuje kazne. Pa to je krajnje neprimereno.
Vi možete da sačinite zapisnik, možete sudskim putem da zatražite da neko zbog privrednog prestupa bude kažnjen, ali na licu mesta naplaćivati kazne, stvarno ne znam u kojoj to oblasti i koja to još inspekcija, koja to još institucija, osim saobraćajne inspekcije, kako ste vi propisali u ovom zakonu, ima to pravo.
Zatim, oduzimanje vozila. Molim vas, kako to mislite da oduzmete vozilo, pa onda pustite čoveka da sudskim putem dokazuje neka svoja prava ili da ne dokazuje? To je jedna mera poprilično drakonska. Razumem da smo možda u 1945. godini, ali daleko smo od 1945. godine.
Mislim da je takva mera krajnje neprimerena i u tom delu Srpska napredna stranka je reagovala s par amandmana i isto tako očekujemo jednu znatno ozbiljniju raspravu kada uđemo u raspravu po amandmanima. Blizu 30 amandmana smo na ovaj zakon podneli.
Što se tiče taksi prevoza, tu su problemi veliki. Problemi su uopšte uzev u sektoru usluga, zato što mi danas nemamo proizvodnju. Kad nemate proizvodnju, sveli ste se na usluge i imate hiljade ljudi koji na bilo koji način gledaju da prežive i trude se da to odrade na jedan legalan način, da ne dolaze u sukob sa državom.
Niko ne uživa, valjda, u tome da ga progoni inspekcija i da se svakog jutra budi i razmišlja da li će neko da mu zakuca na vrata. Ovakvom nebrigom, rekao bih, Vlade i došli su u situaciju da sve češće prelaze u sivu ekonomiju. To je još jedna posledica ovog i ovakvog zakona.
Očigledno je da vi, ne mislim konkretno samo na Ministarstvo, već na celu Vladu, nemate dovoljno dodira sa stvarnošću i niste potpuno svesni kakva je situacija danas u Srbiji. Bar kada je u pitanju unutrašnjost Srbije, kada je u pitanju Pomoravlje, jer mislim da se centralna Srbija bitno razlikuje od Pomoravlja, situacija je jako teška.
Nije bilo neophodno, po meni, dozvoljavati da se monopoli pojedinaca proširuju, pa i u taksi prevozu, ali nažalost taj manir je sve češći. Skoro smo imali priliku da vidimo kako Vlada zabranjuje izvoz pšenice. Isto tako je jedna krajnje netržišna mera, pa se čak Vlada meša u to kolika će marža da bude na hleb. Čak određuje da u roku od 20 dana morate da platite robu koju ste preuzeli.
Mi iz opozicije, rekao bih, mesecima ovde ukazujemo da veliki trgovinski lanci ne plaćaju po 60, 90, 120 dana maloj privredi i malim i srednjim preduzećima, i da je to jedan od osnovnih razloga zašto ona propadaju. Ali, te velike lance, koji često dolaze iz inostranstva, vi ne smete da dirate.
Zato kada je u pitanju pekarska industrija, kada je potrebno da se zaštiti koliko-toliko standard građana u predizbornoj godini, onda ste spremni na sve. Onda nije bitno da li je ta mera tržišta ili netržišna, bitni su politički poeni.
Želeo bih na kraju da kažem da što se SNS-a tiče ovaj zakon je potpuno neprihvatljiv. Moj kolega Mićo Rogović je jako dobro predložio, ovaj zakon treba povući iz procedure. Nisam siguran da je ministar Mrkonjić uopšte i ušao u suštinu ovog zakona.
Imao sam prilike, kada smo imali zakon o vodenom i vazdušnom saobraćaju, da ingerencije Direkcije za vazdušni saobraćaj bivaju tolike da ona čak prihvata neke međunarodne norme, da preuzima ingerencije parlamenta, gde je i sam ministar bio zatečen. Siguran sam da i kada krenemo u raspravu po amandmanima o ovom zakonu biće ministar mnogo čime zatečen. Nadam se da će makar imati hrabrosti da sve one nelogičnosti i sve one promašaje u ovom zakonu ispravi.

Dame i gospodo narodni poslanici, za SNS je neprihvatljivo da se ovi rokovi za popis menjaju, odnosno da se popis prolongira. Kada je u pitanju poljoprivreda, mislimo da ima jako puno problema, da su se ti problemi nagomilali u prethodnih deset godina.
Ako ćemo iskreno, smatramo da je ovo jedna vrsta cinizma. Pre petnaestak dana izabrali smo novu vladu.
Među ciljevima te vlade, u memorandumu te vlade, pod tačkom 1. piše – snabdevanje osnovnih životnih namirnica po prihvatljivim cenama za sve građane. Zatim, dinamičan rast privredne aktivnosti na bazi proizvodnje razmenljivih dobara. Pod pet, ono što je i te kako važno za ovu raspravu, to je – veće ulaganje u poljoprivrednu proizvodnju, usmerenu ka većim prinosima i višem stepenu finalizacije proizvodnje.
Znači, Vlada se pre petnaestak dana opredelila da mnogo više ulaže u poljoprivredu, da mnogo više brine o poljoprivredi, a, evo, posle samo petnaest dana imamo činjenicu da se popis, koji je elementaran, od koga sve počinje, od koga možete da pravite strategije, neke operativne planove i da izlazite sa nekim konkretnim merama u poljoprivredi, odlaže, bogami, za jedan period koji je duži od godinu dana. S obzirom na obaveze koje ima Republički zavod za statistiku, to faktički znači da ćemo tek krajem 2014. godine imati podatke o tome šta se stvarno dešava u poljoprivrednoj proizvodnji i kakvo je stvarno stanje u poljoprivrednoj proizvodnji.
Neke podatke već danas imamo. To je činjenica da je, recimo, od 1994. do 2009. godine, znači za 15 godina, rast u poljoprivredi, u poljoprivrednom sektoru samo 1,4%, dok je u isto vreme u svetu taj rast bio nekih 39%. To najbolje pokazuje koliko smo vremena izgubili i nastavljamo da gubimo kada je u pitanju bilo kakva politika u oblasti poljoprivrede. Ako pogledate poslednjih pedeset godina, možete da dođete do frapantnih podataka: da smo uvećali svoju poljoprivrednu proizvodnju od 1960. godine naovamo za samo nepunih pedesetak procenata, a da se ona u svetu utrostručila!
Dakle, imamo činjenicu da, generalno, jako malo decenijama unazad ulažemo u poljoprivredu, ali je to stanje izuzetno teško u poslednjih deset godina. Govoreći konkretno o ovoj vladi rekao bih da je budžetom za 2008. godinu bilo planirano nekih 4% sredstava, znači 27 milijardi dinara, da je već 2009. godine to prepolovljeno na 2,2% - šesnaest milijardi dinara, nešto se zatim u 2010. godini povećalo zbog onih nestašica mleka i činjenice da nismo imali poljoprivredne proizvode ni u dovoljnim količinama, a kamoli po prihvatljivim cenama, na šta se Vlada, kao što malopre rekoh, obavezala pre petnaestak dana. U 2011. godini, po ovom budžetu koji smo prihvatili krajem 2010. godine, situacija se nije bitno popravila, imamo samo 22 milijarde. Nismo, znači, dostigli ni onu visinu sredstava iz 2008. godine od 27 milijardi.
Znači, ako u obzir uzmemo inflaciju u međuvremenu za ove tri godine, situacija je bukvalno katastrofalna. Obećavati poljoprivrednicima bilo šta, iz nekih političkih pobuda i želje da se u ovoj izbornoj ili predizbornoj godini, nebitno je sasvim, dodvorimo nekome, ne znači ništa, jer je situacija na tržištu katastrofalna. Mi smo u situaciji da danas imamo problema sa mlekom i hlebom. Ne sećam se kad smo poslednji put imali zamrzavanje izvoza brašna i pšenice, a evo, ovo ministarstvo je pre desetak dana donelo i tu meru. U naredna tri meseca imamo i zamrzavanje izvoza pšenice, iako proizvodnja konstantno stagnira iz godine u godinu. Dolazimo jednostavno u situaciju da bez obzira na mogućnosti, bez obzira na kapacitete koje ima naša poljoprivreda, oni nisu nijednim delom faktički ostvareni.
Rekao bih da je argument za zalaganje Srpske napredne stranke za to da se sa ovim popisom porani, da se ne gubi vreme, činjenica da se situacija u svetu jako brzo menja, da mi bukvalno kaskamo i za zemljama u razvoju, a ne za ovim najrazvijenijim zemljama, da imamo ozbiljne tehnološke promene u tehnološkim procesima, takođe i u organizaciji proizvodnje, gde je efikasnost naše poljoprivredne proizvodnje katastrofalna, da se bukvalno ništa nije ulagalo u godinama koje su iza nas, ništa ozbiljno, ništa opipljivo, ništa što bi eventualno povećalo proizvodnju. Imamo elementarni podatak da ulaganje po jedinici površine u celoj Evropskoj uniji raste, a jedino u Srbiji opada. Sa takvim odnosom prema poljoprivredi mi jednostavno nemamo nikakvu perspektivu da u narednom periodu budemo konkurentniji.
Isto tako, činjenica je da sa ovim poslovima iz oblasti statistike koji se odnose na sagledavanje stanja i potencijala koje ima naša poljoprivreda nećemo moći imati nikakav ozbiljan plan za neka otvaranja novih tržišta, eventualno borbu za nove distributivne kanale za našu poljoprivrednu proizvodnju i da ćemo, bez obzira na rast izvoza poljoprivrednih proizvoda, biti u situaciji da to uglavnom budu robni, berzanski proizvodi, proizvodi bez neke dodatne vrednosti, koji će umnogome da zavise od situacije na svetskom tržištu, koja je u ovom trenutku jako povoljna, ali, kao što je svima poznato, berza je jako relativan pojam, pitanje je kako će se stvari odvijati u nekom narednom periodu.
Nešto što je važno da se naglasi jeste da sve institucije sistema nisu obavile svoj posao. Da su ga obavile, mi danas ne bismo imali ovaj predlog zakona, odnosno ove izmene i dopune Zakona o popisu u poljoprivredi. Znači, moramo da naglasimo, mi iz opozicije, da se radi o nesposobnosti i neodgovornosti, pre svega ove vlade koja je preuzela te obaveze kad smo ovaj zakon donosili. Dozvolite mi i da budem malo zlonameran, može biti da je to želja da se prikriju svi loši potezi koje od 2000. godine naovamo imamo u poljoprivredi uopšte i u poljoprivrednoj proizvodnji. Mi smo danas, čini mi se, svesniji nego ikada, imamo deset godina propadanja poljoprivredne proizvodnje.
Isto tako, odgovornost je ove vlade što je u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju preuzela neke rokove u oblasti liberalizacije, kada je u pitanju tržište poljoprivrednih proizvoda, koji su bili jako štetni po poljoprivrednu proizvodnju, a to se danas i te kako pokazuje. Neke poljoprivredne proizvode koje možemo po nekim razumnim, rekao bih čak i konkurentnim, cenama da proizvodimo za naše tržište – uvozimo. Znači, i u tom delu postoji odgovornost ove vlade.
Sasvim sigurno, poljoprivrednici i oni koji žive od poljoprivredne proizvodnje, a ima ih, procenjuje se, blizu četiri miliona, da li kao dopunska delatnost, četiri miliona građana Srbije koji žive u 4.500 naselja, ti ljudi su u svakom slučaju diskriminisani.
Pre samo par dana imali smo činjenicu da se, kada je najobičnija socijalna pomoć u pitanju, uvode neka ograničenja na samo pola hektara, kao uslov da oni građani koji imaju poljoprivredno zemljište ispod toga mogu da računaju na socijalnu pomoć, a svi oni preko toga ne, bez obzira na činjenicu da je produktivnost i efikasnost kod nas u poljoprivrednoj proizvodnji znatno ispod nekih svetskih proseka.
Za SNS, naravno, postoji jedan politički interes, interes da se ovi poslovi što pre završe. Mislim da to proizilazi iz činjenice da smo stranka koja ima veliko poverenje glasača i od koje se očekuju promene koje su neminovne. Te promene podrazumevaju da imate elementarnu bazu podataka da biste mogli da krenete sa operativnim planovima i programima za oporavak kompletne ekonomije, pa i same poljoprivrede. To je, sasvim sigurno, neki naš razlog, nas iz Srpske napredne stranke, da posle ovih izbora budemo u situaciji da stvari u Srbiji menjamo nabolje, pre svega u poljoprivredi, jer svi oni koji su bili razumni u prethodnom periodu, ulagali u poljoprivredu, imaju znatno stabilniji životni standard svojih građana.
Mi danas, nažalost, baš zato što smo propustili skoro sve šanse u poljoprivredi, imamo situaciju da, s jedne strane, zbog nemogućnosti daljeg zaduživanja, a, s druge strane, zbog jako malog obima proizvodnje imamo previsoke cene poljoprivrednih proizvoda. Podsetio bih vas samo koje su cene šećera, koje su cene zejtina, koje su cene hleba. Biće one znatno više kada se odmrzne ovaj izvoz žitarica, nažalost, i standard naših građana biće znatno ugrožen, bez obzira na to što i te kako imamo potencijala. Ali, nemamo ozbiljnu politiku, nemamo ozbiljan pristup poljoprivrednoj proizvodnji i nemamo, nažalost, odgovornu Vladu, koja bi te potencijale iskoristile.
Baš zbog toga Srpska napredna stranka je podnela ove amandmane i naravno da ne može da podrži predlog ovog zakona. Hvala.

Samo bih kratko. Mi smo na sve članove ovog zakona podneli amandmane, mislim da je obrazloženje za prethodni amandman bilo sasvim dovoljno. Znači, uglavnom se ovi rokovi koji su predloženi zakonom menjaju. Nema potrebe da se javljam povodom ostalih amandmana Srpske napredne stranke.

Ovo objašnjenje gospodina ministra deluje jako fino, ali to ne vidim u zakonu. To je verovatno vaš stav, vaše mišljenje, ali iza toga ne stoji nikakva garancija Vlade. Imamo samo u par članova pomenute javne agencije i fondacije i ostavlja se mogućnost za osnivanje tih agencija. Prema tome, ako već imate takav stav, to bi na neki način trebalo da uđe i u sam tekst zakona. Ovako, nama iz opozicije ostaje da vam verujemo na reč. Mnogo puta smo već od članova Vlade imali jako puno obećanja i malo šta od tih obećanja je ostvareno.
Nema potrebe da ovde pominjem sa kojim programom ste ušli u predizbornu kampanju 2008. godine, a šta imamo danas. Da ne ponavljam, jako često o tome govorim. Samo želim da kažem da je mogućnost osnivanja javnih agencija i fondacija u suprotnosti sa ekspozeom predsednika Vlade. Pre samo deset dana, u trećoj tački tog ekspozea, među ciljevima koje ima ova nova rekonstruisana vlada bilo je smanjenje javne potrošnje. Javne agencije i fondacije bukvalno predstavljaju suprotnost ovom cilju, znače uvećanje javne potrošnje u narednom periodu.
Želeo bih da kažem da se jako malo, govoreći o agencijama, radi na smanjenju javne potrošnje u Srbiji, iako je većina evropskih zemalja pristupila smanjenju svoje birokratije. Čak i jedna Velika Britanija, koja ima znatno jaču ekonomiju, sa kojom ne možemo ni na koji način da se upoređujemo, smanjuje broj svojih agencija. Imate podatak da u Rumuniji idu na smanjenje javnih službenika za nekih 26.000 ljudi. Isto se ide na smanjenje javne potrošnje. Da ne govorim o ovim zemljama koje su direktno zahvaćene ovom finansijskom krizom – Grčka, Španija, Portugalija, svi nastoje da smanje javnu potrošnju države. Jedino se u Srbiji o tome mnogo priča.
Pričalo se puno o tome prilikom rekonstrukcije Vlade, čak su se i neke stranke koje čine današnju vladu složile s opozicijom da je neophodno ići na smanjenje broja agencija. Ali, evo, kada stigne zakonski projekat na to se zaboravi. Kada se ukaže mogućnost da se eventualno zaposli neko iz te partijske nomenklature, ne biraju se sredstva. Izbori su pred nama, ne treba propustiti nijednu priliku da se dođe do bilo kog glasa. Imamo situaciju da se jedno priča, a drugo se radi.
Na koji način ovakvu javnu potrošnju možemo da finansiramo? Ili povećanjem poreza ili daljim zaduživanjem.
Samo još jedan podatak u korist smanjenja javne potrošnje i nepotrebnosti ovog člana 19, za šta se zalaže SNS, to je da su troškovi kamata u 2010. godini u odnosu na 2009. godinu, kamata koje plaćamo na osnovu dugova, uvećani za 50%, a u odnosu na 2008. za nekih 117%, da su u okviru kapitalnih izdataka u budžetu troškovi za kamate u 2008. godini iznosili 26%, u 2009. godini 65%, a u 2010. godini 95%.
Nemamo ništa više za investiranje. Sve nam odlazi na kamate, sve nam odlazi na javnu potrošnju. Mislim da je krajnje nekorektno, neprincipijelno od strane vašeg ministarstva da predlažete ovaj član u zakonu, jer, kao što rekoh, nije u saglasnosti sa politikom sa kojom je Vlada izašla pre desetak dana.

Dame i gospodo narodni poslanici, cilj ovog amandmana nije bio da licitiramo da li pravo na socijalnu pomoć može da se ostvari sa pola hektara ili hektarom zemljišta koje neko poseduje; mi jednostavno želimo da ukažemo na to da ova vlada vodi jako lošu politiku prema selu i poljoprivrednicima i da je siromaštvo na selu znatno veće nego što to možda nama izgleda i nego što je toga svesna sama Vlada.
Vlada bukvalno od svog osnivanja, od 2008. godine, vodi jednu katastrofalnu agrarnu politiku. Na sve moguće načine nastoji da umanji sredstva koja pripadaju agraru, koja pripadaju poljoprivrednicima, i ona su znatno smanjena od 2008. godine naovamo. Godine 2008. smo imali 4% budžeta koji je odlazio na subvenciju i pomoć poljoprivredi. To je bilo nekih 27 miliona dinara, 312 miliona evra. U 2009. godini imali smo znatno smanjenje kada je u pitanju subvencija, pre svega jednom odlukom Vlade da samo oni poljoprivrednici koji redovno plaćaju penziono i socijalno osiguranje imaju pravo na subvenciju po hektaru. Na osnovu toga, veliki broj poljoprivrednih domaćinstava koja imaju malu površinu, koja u tom trenutku nisu bila u stanju da izmiruju obaveze po osnovu socijalnog i penzionog osiguranja došla su u jako tešku i nezavidnu situaciju.
Imamo jako veliki broj malih domaćinstava, sa malom površinom. Imam utisak da je zahvaljujući toj politici smanjenja budžeta, smanjenja subvencija poljoprivrednicima i poljoprivrednoj proizvodnji i, s druge strane, inflaciji, koja je najveća u Evropi, umnogome pogoršan položaj poljoprivrednika u Srbiji, tako da je stav Srpske napredne stranke bio i ostao da poljoprivredi moramo pod hitno da pomognemo.
Imamo veliki broj staračkih domaćinstava i ljudi koji od tog poljoprivrednog zemljišta koje imaju ne mogu da žive, ne mogu da ostvare prihod koji je dovoljan da bi preživeli. Kad su u pitanju ove restrikcije koje se uvode ovim članom zakona, morali su mnogo više da vode računa o tim činjenicama i u mnogo većoj meri da to bude u korist poljoprivrednika.
Ionako imamo član zakona 89, kojim se Vladi ostavlja mogućnost da propisuje mesečne prihode porodica i pojedinaca načinom utvrđivanja visine prihoda, pa i po hektaru obradivog zemljišta, a isto tako da određuje prihode i primanja koja se ne uzimaju u obzir, pa može da koriguje, u svakom slučaju, mogućnost dobijanja socijalne pomoći i visinu te socijalne pomoći koja se ostvaruje.
Poljoprivredi i poljoprivrednicima je i te kako potrebna pomoć. Do sada nije bilo razumevanja od strane Vlade i mi smo se ponadali da će bar na ovaj način, uvećanjem broja korisnika koji imaju pravo na socijalnu pomoć (naravno da bi članom 89. to bilo konkretizovano), jedan veći broj poljoprivrednika bio u mogućnosti da stekne pravo na socijalnu pomoć. Nažalost, nismo imali razumevanje Vlade. Ali, to je ujedno i neka šira priča, priča o poljoprivrednoj politici ove vlade, koja je katastrofalna. Posledice te politike primećuju se u svakom od 4.500 naseljenih mesta u kojima ljudi žive od poljoprivrede. Hvala vam.

Za SNS ovo je čisto principijelna stvar. Ako je neko u stanju socijalnih potreba, on je u stanju socijalnih potreba dvanaest meseci godišnje. Praviti na ovaj način razliku između onih koji su sposobni za rad i onih koji nisu sposobni za rad je sasvim neprimereno. Nisu ti iznosi takvi da od toga čovek može da živi normalno, radi se o par hiljada dinara, i ako je zakonom uređeno da imaju pravo na tu prinadležnost, onda nema razloga da se ona isplaćuje samo devet meseci, mislim da je sasvim normalno da se isplaćuje dvanaest meseci, jer niti je ona velika, niti omogućava normalan život, ne omogućava nikakav život.
Stavljate ljude u jako tešku situaciju tokom ona tri meseca kada ih ostavljate bez ikakvog primanja. Sasvim sam siguran da se niko ne bori za tih pet, šest hiljada dinara, već da mu je to samo način i put da premosti poteškoće, životni problem koji trenutno ima, najčešće je to nedostatak posla, i da je ova odredba, ovaj stav zakona neprimeren i da ga treba brisati iz teksta Predloga zakona. Hvala vam.

Član 103 – žalba protiv rešenja. Ono što je primedba SNS je da o tim žalbama, kada je u pitanju AP Vojvodina, rešava pokrajinski organ uprave nadležan za socijalnu zaštitu, a kada je u pitanju grad Beograd te žalbe rešava gradska uprava grada Beograda, dok je za unutrašnjost Srbije nadležno Ministarstvo za socijalnu zaštitu.
Čini nam se da je ovo rešenje neprimereno. Mi smo potpuno svesni da AP Vojvodina ima neke svoje nadležnosti i možemo da prihvatimo ovaj deo obrazloženja Republičke vlade i Ministarstva, ali ovaj drugi deo, kada je u pitanju Beograd, kada je u pitanju gradska uprava grada Beograda, sasvim sigurno ne stoji zato što je ovo rešenje u suprotnosti sa nekim načelima za koja se zalaže SNS, a to je da decentralizacija, kada je u pitanju oblast socijalne zaštite, može da stvori jako velike probleme i neusklađenu i nejednaku socijalnu zaštitu na nivou Srbije. Imamo veliku razliku u razvijenosti između opština širom Srbije i ukoliko se teret socijalne zaštite prepušta opštinama, smatramo da će to izazvati dalje migracije, da će bitno uticati na standard naših građana i da naši građani neće biti jednaki pred zakonom.
Potpuno je neprimereno da ove probleme, eventualno žalbe, koji se dešavaju na teritoriji grada Beograda ne rešava Ministarstvo; kažem, i Beograd je deo Republike Srbije i nema razloga prepuštati ingerencije gradskoj upravi Beograda kada su u pitanju ove žalbe jer će i sama procedura i način rešavanja tih žalbi biti različit u odnosu na rešenja koja će ponuditi Ministarstvo socijalne zaštite. Hvala vam.