Tema je zakon o privatnom obezbeđenju, a biće bogami i o detektivskoj delatnosti. U ta dva zakona, u ovom do sada što sam vam kazao, sublimirane su sve naše skepse i rezerve spram ovog zakona. Ne zato što mi vas mrzimo, kako vi kažete, nego zato što volimo ovu zemlju i volimo demokratiju.
Da vam kažem konkretno za ovaj član šta još imam kao zamerku. Imam veliku zamerku na ovaj član i to sam probao da amandmanom promenim. Ovaj član zakona nije predvideo nešto što se zove sukob interesa.
Neko ko radi u bezbednosnim službama u policiji, recimo na rasvetljavanju krađa automobila, radi osam godina, ima dosta nerešenih predmeta, jednog dana kaže - nezadovoljan sam policijskom platom policijskog činovnika i prelazim u privatnu detektivsku agenciju, ali iskopiram sve ove predmete, nosim sa sobom i sada ću malo privatno da istražujem ko se bavio krađom automobila i sebi ću steći vrlo unosan kapital.
Kada govorimo o zakonskoj regulativi, apsolutno sam uveren da postojeće agencije, detektivske, iz obezbeđenja one koje postoje, formirane su sa najčasnijim namerama, većina njih. Tu ima i profesionalaca i ljudi koji su bili u policiji, u vojnoj policiji, i u bezbednosnim službama koje znaju da urede te službe u skladu sa zakonom, ali ima mnogo toga što treba tek eliminisati iz tog sektora privatnog obezbeđenja i privatne detektivske agencije.
Ima mnogo toga što je zalutalo tu. Ima mnogo toga što treba da otpadne, da ne ispuni ove zakonske uslove i preskoči ovu prepreku. Ali, opet podvlačim, i vraćam se ponovo na ovaj amandman gde se kaže da ljudi koji su proveli dve godine ili četiri godine ili šest godina u policiji, BIA, MUP ili nekim drugim bezbednosnim organizacijama, institucijama, ili radeći na poslovima bezbednosti, ne mogu odmah po napuštanju posla da otvore detektivsku agenciju. Mora da prođe dve godine pauze. Znate šta, ako radite kao inspektor za privredni kriminal mnogo toga saznate, što možda nije procesuirano. Posebno imam skepsu kada vidim da privatnom detektivskom delatnošću i privatnim obezbeđenjem mogu da se bave i pripadnici policije koji su provlačeni kroz tabloide, dok se vodi obračun za direktora policije.
I za kraj, opet se vraćam na ovog trenutka, najaktuelniju temu – šta kad predsednik Nikolić abolira Radeta Markovića? On sutradan dođe i kaže – sada ću da se bavim detektivskom delatnošću. Kako će se osećati pripadnici SPO? Kako će se osećati porodica Ivana Stambolića? Kako će se osećati porodica Slavka Ćuruvije? Kako će se osećati 4000 pripadnika „Otpora“ u ovoj zemlji koji su dan danas, hvala Bogu, preživeli ono što su preživeli? Da li je to normalna okolnost u zemlji o kojoj pričate? Da li mi treba sada da kažemo – ma to je sve u redu, mi smo taj zakon pripremili, ali nismo pripremili pomilovanje Radeta Markovića. Naprotiv, pripremili smo zakon o otvaranju tajnih dosijea.
I kada govorimo, za kraj, o bezbednosnoj proceni i bezbednosnoj proceduri, apsolutno sam uveren, gospodine Dačiću, da kroz Zakon o unutrašnjim poslovima valja urediti tačnu proceduru šta je to bezbednosna provera. Apsolutno vas podržavam u tome, imaćete podršku DS, ali kada ćemo taj zakon doneti? Da li ćemo imati sada zakonsku rupu, nemogućnost da taj zakon donesemo, jer imaćemo sada jedan vakum i prazninu između donošenja Zakona o privatnom obezbeđenju i detektivskoj delatnosti, s jedne strane, i s druge strane imaćemo jedan period do koga ćemo čekati Zakon o unutrašnjim poslovima. Šta ako vladajuća stranka donese odluku da raspiše parlamentarne izbore? Koliki će onda vakuum nastati? A detektivske agencije i privatna obezbeđenja se pojave u nekoj kampanji, kao u Vrbasu, kidnapuju učesnike u izborima, nas iz DS, koji smo, eto, optuženi za genocid. Što nas ne bi pobili onda? Zna se šta se dešava sa ljudima koji su optuženi za genocid, završavaju osuđeni na najstrašniju kaznu. Mi smo juče osuđeni za genocid.