Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, drage kolege, drago mi je što ovih dana na dnevnom redu parlamenta imamo zakone oko kojih imamo gotovo apsolutno jedinstvo, što imamo zakone koji se tiču socijalno odgovornog ponašanja i uključivanje svih onih koji su u društvu na bilo koji način ugroženi.
Naravno da svaki zakon koji se donosi ima neki svoj socijalni kontekst i da sam po sebi bez tog socijalnog konteksta nikad ne može da postane deo života, ali čini mi se da pitanje osoba sa invaliditetom i te kako ta pitanju imaju više socijalni nego pravni kontekst. Zato što bez jednog ozbiljnog obrazovanja i edukacije javnog mnjenja, bez jedne ozbiljne afirmacije njihovih prava i njihovog položaja, teško da možemo jedan pa i najbolji zakon da sprovedemo u praksu.
To se tiče svih osetljivih grupa, ne samo osoba sa invaliditetom i zato smatram da je danas prilika, s obzirom na to imamo samo izmene zakona pred sobom oko kojih se manje ili više slažemo, da pre svega govorimo o tome kakav je položaj osoba sa invaliditetom i kakvi su stvarni problemi koje imamo u društvu, koji nas onemogućavaju da i najbolje zakone pretočimo u praksu, a same osobe sa invaliditetom da postignu svoja puna prava, čak i onda kada za to postoji spremnost.
Nisam od onih koji će poništavati činjenicu da u zakonima sve počinje i da Srbija danas ima dosta dobar zakonodavni okvir. Pre svega tu mislim na Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i Zakon o rehabilitaciji i zapošljavanju. Takođe, mislim na međunarodni pravni okvir, na UN konvenciju o osobama sa invaliditetom, kao što mislim i o strategiji.
Međutim ono što nama nedostaje i tu moramo da se složimo da nekako uvek ono što dovodi do primene zakona nama nedostaje i tu pre svega mislim na akcione planove, vezane za strategiju koju bi omogućili da se prava osoba sa invaliditetom, pre svega sprovode u lokalnoj zajednici, gde se najčešće i najlakše i sprovode. Tu svi treba da preuzmemo deo odgovornosti za to što toga nema, ako što moramo da priznamo da teška ekonomska situacija utiče i na sprovođenje ovih prava i da ona uprkos volji svih nas da budu implementirana do kraja, ne mogu biti izvan ne samo socijalnog nego i ekonomskog konteksta i činjenicu u kakvom se stanju društvo nalazi.
Ono što nam takođe nedostaje, osim što nemamo sredstava, nemamo do kraja razrađen zakonski okvir, je i činjenica da nemamo dovoljnu kontrolu onoga sa čim u budžetu raspolažemo. O tome su i moje kolege pre toga govorile. Žao mi je što u ovim izmenama zakona ne postoje strožiji mehanizmi za kontrolu budžetskih sredstava i njihovu raspodelu, s obzirom na to da smo mi kao poslanička grupa sa Nacionalnom organizacijom osoba sa invaliditetom imali konsultacije pre ovog današnjeg zasedanja i da njihova osnovna primedba upravo u tome da oni ne mogu na transparentan način da vide šta se dešava sa sredstvima koja se uplaćuju u taj fond i da nemaju osećaj da ta sredstva stižu do njih kao krajnjih korisnika.
Nažalost, nemamo ni adekvatnu statistiku, tako da su danas sve moje kolege koje su se potrudile da spreme izlaganje na ovu temu imale različite statističke podatke, zato što takva vrsta statistike ne postoji, ni o tačnom broju osoba sa invaliditetom i o vrstama invaliditeta, te i s tim u vezi, ni prava socijalna zaštita i sve mere vezane za njihovu inkluziju ne mogu ni biti na adekvatan način osmišljeni i predviđeni u budžetu ukoliko nemate adekvatne brojke. To je ono na čemu moramo da poradimo.
Dakle, izvan zakonskog okvira postoji stvarnost, a stvarnost kaže da su osobe sa invaliditetom prošle veliki put u ovom društvu od krajnje stigmatizacije i predrasuda do nekakve inkluzije. Počelo je sa jezikom i ja vas podsećam na koji način su sve oni bili nazivani u društvu, dok nismo našli adekvatnu formu i način oslovljavanja osoba sa invaliditetom, što nije nevažno ako se uzme u obzir da misao počinje u jeziku i da je činjenica da smo ih upravo nazivali defektnim osobama i sl. govorila o tome kakav smo odnos kao društvo imali prema njima.
Takođe, činjenica da stigmatizacija danas postoji i u porodici i naročito u malim sredinama, da često možete čuti da mnogo više osoba sa invaliditetom ima u inostranstvu nego u Srbiji, prosto zato što su tamo vidljivi, a ovde ih ne možete videti u supermarketima i na ulicama, govori o tome da postoji čak i u porodici već jedna predrasuda i jedan stid prema osobama sa invaliditetom, koja na dovoljan način ne učestvuju u svim sferama društvenog života. Zato današnju raspravu vidim kao važnu da o tome govorim.
Takođe je prilično tragično ako pogledamo obrazovnu strukturu osoba sa invaliditetom. Mi danas govorimo o njihovoj rehabilitaciji i zapošljavanju, a ona nije moguća samo ako predvidite kaznene mere za poslodavca, a sa druge strane ne predvidite da te osobe sa invaliditetom imaju adekvatan nivo zapošljavanja, da bi bili poželjni na tržištu rada.
Ako vidite da samo 0,83% osoba sa invaliditetom ima fakultetsko obrazovanje, iz toga možete da razumete mnogo stvari. Njihov pristup obrazovanju je daleko od adekvatnog, da se koncept specijalizovanih škola završava na trogodišnjem srednjem obrazovanju, sa apsolutno neadekvatnim zanimanjima, o čemu je govorila gospođa Banović, sa fakultetima i školama koje imaju fizičke barijere i dan danas i sa okruženjem koje ima predrasude i sklonost ka odbacivanju takvih osoba, dovodi upravo do toga da oni na kraju nemaju adekvatno obrazovanje, nemaju adekvatan pristup informacija. Onda i poslodavac, bilo da je reč o privatnom ili državnom, ima dobar izgovor da osobu sa invaliditetom ne preuzme sa tržišta rada.
Jednako je dramatičan i podatak da na tržištu rada, po podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, svega 2,1% osoba sa invaliditetom traži posao, a 20 hiljada njih uživa socijalnu pomoć po osnovu nezaposlenosti. Jedan od korena stoji u obrazovanju, o čemu sam već govorila, a drugi govori o tome, i to pokazuju istraživanja, u kojem su proučavane osobe sa invaliditetom i njihovi problemi, gde oni najčešće kažu da se ustručavaju da uopšte apliciraju za posao, da smatraju da ih očekuju predrasude i barijere različitih vrsta i da ne veruju da postoji poslodavac koji je rad da ih zaposli.
Danas u Srbiji oko 3200 osoba sa invaliditetom radi u tzv. zaštitnim radionicama. U odnosu na broj, ovde su neki rekli da je oko 700.000, to je zaista zanemarljiv broj, imajući u vidu da imamo poseban budžet, budžet za zapošljavanje i slično, dakle, svega 3200 u zaštitnim radionicama, a oni doživljavaju sudbinu o kojoj je koleginica Donka Banović govorila, kao u preduzeću "Šumadija" u Kragujevcu.
Nije to samo pitanje da li je država dobro reagovala ili nije, što je na kraju, nakon tog štrajka glađu, lokalna samouprava dala jednokratnu pomoć Ministarstvu ekonomije nekakva dodatna sredstva, nego suštinski taj primer "Des" Šumadije govori u kakvom se stanju te radionice nalaze, sa neadekvatnom opremom, sa neadekvatnim proizvodima koji nemaju svoje tržište i te zaštitne radionice postaju vrsta socijalne kategorije, u koje država na silu investira, na silu kupuje takve proizvode, umesto da stvori stvarna radna mesta za osobe sa invaliditetom, koje će imati proizvod koji mogu da prodaju, a s tim u vezi imati i mogućnost da zaposle nekoga novog.
To je ono na šta apelujem vas, gospodine ministre, da sada kada budemo imali taj adekvatniji oblik sakupljanja sredstava i njihove disperzije, da vodite računa da ta nova mesta i socijalno zapošljavanje budu takvi da ta radna mesta budu održiva i da budu stvarna. To je takođe i pitanje digniteta osobe sa invaliditetom, koja će se osećati da je tu platu zaradila i da je radila na poslu koji ima smisla.
Ako govorimo o lokalnim samoupravama u kojima se najveći deo prava ostvaruje, onda je dovoljno da kažem da je istraživanje samog ombudsmana pokazalo da gotovo nijedna, podvlačim tu reč, lokalna samouprava u Srbiji nije ispunila svoje obaveze iz Strategije za uključivanje osoba sa invaliditetom. Dakle, sve vrste barijera, od fizičkih do informativnih i danas postoje. Moramo raditi na tome.
Takođe, moramo primetiti stepen siromaštva među osobama sa invaliditetom, te ona pomoć koja ide za njihovu socijalnu inkluziju na kraju završava na njihovom preživljavanju, na podmirivanju osnovnih životnih potreba, a oni i dalje ostaju zatvoreni u svojim domovima ili u najboljem slučaju u svojim porodicama.
Naravno da svaki problem ima svoje rešenje i mi duboko verujemo da je rešenje u obrazovanju. Tu mislim na bolje obrazovanje osoba sa invaliditetom, ali mislim i da je odgovor takođe u obrazovanju javnog mnjenja. Kada govorimo o obrazovanju osoba sa invaliditetom, koncept inkluzije je dobar.
On je, mogu da kažem slobodno, bio revolucionaran, ali on traži dodatno zalaganje, ne samo finansijska sredstva, nego rad sa nastavnim kadrom, rad sa roditeljima i spremnost da pogledamo istini u oči, da danas inkluzivna nastava ima veći broj protivnika nego pristalica i da se ta deca vrlo teško adaptiraju na sredinu, da nekada za to postoje objektivni razlozi, da moramo naći sredstva i načine za pedagoške asistente, da sistem specijalnih škola za osobe sa invaliditetom moramo proširiti i učiniti ih dostojanstvenijim, modernijim i tu školovati obrazovne kadrove za zahteve novog tržišta i novog vremena.
Takođe, moramo, kako Strategija obrazovanja predviđa, naročito za osobe sa invaliditetom predvideti učenje na daljinu koje postoji svuda na svetu i mogućnost da na takav način završavaju škole. Ne bih nikako zaboravila obrazovanje javnog mnjenja i obrazovanje onih koji nisu osobe sa invaliditetom, zato što verujem da kršenje mnogih zakona, pa i ono o čemu ću kasnije govoriti, odbijanje da se poštuje ovaj Zakon o rehabilitaciji i zapošljavanju pre svega leži u predrasudama i najčešće, ne u stvarnoj nemogućnosti da neko zaposli osobu sa invaliditetom, nego u nespremnosti da to učini i u rađem biranju toga da plati kaznu ili penal državi.
Druga stvar na kojoj moramo da radimo, ministre, to je tzv. deinstitucionalizacija, da osobe sa invaliditetom iz tzv. institucija zatvorenih prostora, gde su oni usmereni jedni na druge, uputimo na neke druge načine zbrinjavanja i nege, gde će biti više uključeni u socijalnu sredinu. To je koncept koji je svuda poznat u svetu. Znam da za njega treba dosta novca, ali hajde da barem ono što postoji u lokalnim sredinama, onaj projekat lokalnih asistenata proširimo i za njega nađemo sredstava. Ukoliko imamo 15 miliona evra za nove fiće, savršeno sam sigurna da će se u tom istom budžetu naći sredstva i za osobe sa invaliditetom.
Takođe, moramo da vodimo računa da je položaj osoba sa invaliditetom daleko drugačiji u velikim i malim sredinama i da u tom smislu i disperzija tih zaštitnih radionica, ali i škola i različitih projekata mora da bude i regionalno jednaka i da postoje sredine gde oni nemaju apsolutno nikakve šanse ni da se školuju, ni da se zapošljavaju.
Sada dolazim do teme ovog zakona, pošto osim ovih tehničkih usaglašavanja sa Zakonom o statistici i Zakonom o državnoj pomoći, suštinska stvar je ovde zapošljavanje.
U prethodnom zakonu, pre ovih izmena u osnovnom zakonu, predviđene su dvostruke kazne za poslodavce koji ne zapošljavaju osobu sa invaliditetom. To za početak, za osvešćivanje javnog mnjenja verovatno i nije loše, pošto verujem da bez toga teško da bismo osvestili bilo kog poslodavca da obrati pažnju i da zaposli osobu sa invaliditetom, ali mislim da nije dovoljno. Kao i u vaspitanju, često podsticaj mnogo bolje deluje od kazne.
Složila bih se sa kolegom Omerovićem, da možda ova država može da počne da razmišlja o metodi podsticaja i afirmativne akcije za preduzeća koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom, više negoli o pojačavanju kaznene politike, s obzirom da to može da izazove u nekom trenutku i kontraefekat. Ne kažem da bi ovo trebalo isključiti, nego kažem da bi mere afirmativne akcije trebalo uvesti.
Takođe, apsolutno moramo da budemo svesni situacije u ekonomiji i da, u tom smislu, budemo realni u očekivanjima u kojoj meri i kako će se puniti ovaj budžet, kada znamo da se stotine hiljada preduzeća zatvara i kada znamo da poslodavci nisu u stanju da uplaćuju osnovne doprinose. Zato država, hoću da kažem, ne samo od plaćanja od strane poslodavaca, mora da razmišlja o načinima punjenja ovog budžeta za osobe sa invaliditetom, da se ne bi desilo na kraju da ovaj se zakon ne sprovodi, kao i strategije za osobe sa invaliditetom, zbog nedostatka sredstava omiljenog i najpopularnijeg izgovora u svakoj vladi.
Takođe bih da skrenem pažnju na ono o čemu treba pošteno da govorimo. To je činjenica da veliki broj poslodavaca, kao što sam već rekla, bira svesno, iako bi mu država pomogla da prilagode radno mesto za osobu sa invaliditetom i iako imaju mogućnosti da je zaposle, bira svesno i rađe zbog predrasuda, zbog nedovoljnog rada sa javnim mnjenjem, da plati 50% od prosečne zarade, verujući da će produktivnost njegove kompanije ili njene kompanije pasti sa zapošljavanjem osoba sa invaliditetom. Na tome moramo mnogo da radimo. Ne samo kaznenom politikom, nego pričom, nego obrazovnim programima, nego generalnim radom u školama, od početka pa do kraja, da se naviknu na osobe sa invaliditetom i na čitavu državnu administraciju na kojoj se posebno mere obrazovanja moraju odnositi, da osobe sa invaliditetom trebaju da budu podsticaj u razvoju društva, a ne niko ko njegova isključivo socijalna kategorija.
Zašto kažem posebno na javnu upravu? Zato što ako pogledate izveštaj Ombudsmana za 2011. i 2012. godinu, vi ćete videti da najveći broj problema sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom nisu u privatnom sektoru nego su upravo u javnoj upravi, koja bi prvo trebala da poštuje zakone koje propisuje. Najveći broj primedbi osoba sa invaliditetom se odnose upravo na PIO fond, na primer, na proces veštačenja invaliditeta i slično, koji traje beskonačno dugo.
U vezi s tim, Ombudsman je izdao preporuku PIO fondu o razumnom roku trajanja dvostepene procedure, jer oni svoja osnovna socijalna prava, koja im omogućavaju osnovno preživljavanje, ne mogu da ostvare zbog sporosti Javne uprave. Da ne pričam o lokalnim samoupravama, koje sam već malopre napomenula, u kojem nijedna do kraja nijedna do kraja nije sprovela preporuke vezane za pristupačnost zgrada za osobe sa invaliditetom, da ne pričam o školama u kojima nema dovoljno sredstava, asistenata i nije do kraja sproveden proces inkluzije. Da ne pričam o svim javnim ustanovama, koje se nalaze na listi Ombudsmana, koje, generalno i u velikom broju, krše ove zakone koje ovde donosimo.
To je zaista zabrinjavajuća opomena, zato što javni servisi, javna administracija treba da budu primer društvu koje je nesenzitivno, koje je puno stereotipa, koje je sklono isključivanju, a na ovakav način, ono apsolutno nije dobar primer.
Ovde smo često govorili, na kraju da kažem, o predrasudama. Moja poslanička grupa je često upozoravala na različite grupe, radikalne grupe koje šire diskriminaciju prema različitim grupama, upozoravajući na to, da kada se jednom diskriminacija etablira u društvu, onda će grupe prema kojima se ta diskriminacija odnosi, stalno biti taj broj grupa veći i veći. Zato skrećem pažnju da, pod udarom diskriminacije nisu samo Romi, gej populacija, katolici, pripadnici određenih manjina, manjine – nacionalne, verske, danas se pod udarom diskriminacije nalaze i navijači određenih drugačijih grupa, nalaze se svi koji drugačije misle. Sve to govorim stoga što je to društveni kontekst u kome je jako teško govoriti i pravima invalida i implementirati ono o čemu svi ovde govorimo.
Poštovani ministre, moja poslanička grupa DS će sa zadovoljstvom podržati vas u svemu što činite za osobe sa invaliditetom, i kada budete donosili zakon o socijalnom zapošljavanju, i dok budemo usvajali izmene ovog zakona. Bili smo u živoj komunikaciji sa Nacionalnom organizacijom osoba sa invaliditetom, imamo i strateški sporazum sa njima, radi smo da radimo sa vama. Ali vodite računa o tome da nijedan zakon u praksi ne može da živi ukoliko ne stvorimo socijalni kontekst da on bude primenjen i da svi zajedno moramo da se borimo za to da osobe sa invaliditetom u ovom društvu ne budu stigmatizovane. Hvala.