Dame i gospodo, poštovane kolege poslanici, predsedavajuća, imam pitanje za premijera, odnosno za Vladu Republike Srbije. Na osnovu izveštaja Komisije o otkrivanju tajnih grobnica od 1944. do 1946. godine, koje su napravili komunistički dželati, komunistički odredi smrti. Imam ovde i mapu Srbije, možemo videti da je Srbija gotovo sva u tajnim grobnicama i da nema mesta gde bismo mogli da zakoračimo da živimo, a da se tu ne nalaze žrtve komunističkog totalitarnog režima.
Savet Evrope je doneo preporuku još 2006. godine da parlamenti bivših komunističkih zemalja donesu deklaracije, u ovom slučaju Srbija, deklaraciju o osudi zločina totalitarnih komunističkih režima, pa pitam da li će Vlada Srbije i kada će podneti Skupštini Srbije jednu takvu deklaraciju na usvajanje?
Podsetiću i ovde imam spisak evidentiranih lokacija tajnih grobnica u Srbiji, tj. gde se one nalaze, Aleksandrovac, Aleksinac, kod sela Gornji Krupac, Kalemegdan, Nebojšina kula – Kalemegdan, Ada ciganlija, stadion ''Grafičar'' – Senjak, stadion "Obilić", Veliko ratno ostrvo, Žarkovo, Košutnjak, hala ''Pionir'', Cvijićeva, turska Ambasada, Park Manjež, Topčider, Lisičji potok, Belimarkovićev voćnjak, Banjica, Marinkova bara, Rakovica, podnožje Avale, ''Hidrobaza'' kod hotela Jugoslavija. Ovo je samo Beograd.
Na teritoriji cele Srbije imamo tajne grobnice i mislim da je naša obaveza da sve one koji su stradali nevini, samo zato što su bili ideološki protivnice jednog totalitarnog režima, sahranimo na jedan dostojanstven, hrišćanski način i da je naša obaveza prema generacijama koje dolaze, tako i prema porodicama ubijenih, da nađemo tela ovih žrtava, da ih dostojno sahranimo, da nam se istorija ne bi ponovila.
Zato što su ubice iz Drugog svetskog rata i posle Drugog svetskog rata bile nagrađivane za svoje zločine. Nama se su zločini ponovili krajem 20. veka na prostorima bivše Jugoslavije.
Kažem vam još jednom da je ovo u najvećem interesu. Ukoliko budemo zaboravili ove zločine, postoji bojazan da će se oni ponoviti.
Dakle, u najvećem interesu Srbije je da Vlada Republike Srbije u što skorije vreme, po preporuci Saveta Evrope, podnese Skupštini na usvajanje rezoluciju o osudi zločina komunističkog totalitarnog režima od 1944. do 2000. godine.

Vrlo ću kratko odgovoriti ljudima iz DSS-a, oni će to odlično razumeti. Za razliku od Vuka Draškovića i Zorana Đinđića, Vojislav Koštunica nikada nije bio meta za likvidaciju, ni Miloševićeve tajne policije, ni eskadrona smrti. U tome je suština.

Tako je, želim da govorim o povredi Poslovnika, član 104. Gospodin Martinović iz SRS je u svom izlaganju pitao poslanike SPO zašto ćute o pojedinim pitanjima iz njegovog izlaganja. Moram ukazati da ste vi prekršili Poslovnik.

Vi ste povredili Poslovnik…

Povreda člana 107, dostojanstvo Narodne skupštine Srbije. Mislim da niste u pravu i molio bih da se u danu za glasanje Skupština izjasni o tome da li ste povredili Poslovnik time što poslaniku SPO Mirku Čikirizu niste dali repliku na izlaganje gospodina Martinovića. Mislim da svi poslanici isto razmišljaju kao ja po ovom pitanju.

Član 104. stav 2 – ako se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu, odnosno poslaničku stranku čiji narodni poslanici pripadaju toj poslaničkoj grupi, u ime poslaničke grupe pravo na repliku ima predsednik poslaničke grupe. U ovom slučaju Mirko Čikiriz, jer je pomenuta politička partija SPO u negativnom kontekstu, od strane SRS.
Prema članu 104. Poslovnika Narodne skupštine RS, Mirko Čikiriz je imao pravo na repliku. Ne možemo davati ekskluzivno pravo, bez obzira da li predsednik ili predsedavajući odlučuje ko će kada replicirati, na koji način, usmeravati svoju raspravu u parlamentu.

Dame i gospodo, predsedavajući, u ime SPO podržavam usvajanje deklaracije o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije tokom oružanih sukoba u Republici Hrvatskoj, BiH, na KiM 90-ih godina prošlog veka, ali izražavam žaljenje zbog izostavljanja osude zločina nad Srbima počinjenim od strane ustaške države Hrvatske za vreme Drugog svetskog rata – Jasenovac, Jadovno, Korićka Jama, Kapavica i ostala stratišta, gde se nalaze naši očevi i dedovi, morali su biti deo ove deklaracije.
Kada je Vuk Drašković o tome prvi put progovorio u "Nožu" i "Molitvi" početkom 80-ih godina prošlog veka, napadnut je od srpskih komunista i proglašavan izdajnikom.
(Predsedavajući: Gospodine Jugoviću, molim vas da se vratite na temu.)
Šta se promenilo? Te iste žrtve se i dan-danas od strane mnogih ne priznaju kao žrtve. Oni su postali tajna i magla. Zašto? Zato što je zabrana svake priče o ustaškom genocidu nad Srbima bila ugrađena u temelje komunističke Jugoslavije, čiji će poglavnici i doglavnici, u poslednjoj deceniji 20. veka izrežirati krvavi rat i zločine.
Kada su se između sebe zavadili oko vlasti i funkcija Titovi kadrovi Tuđman, Milošević i Izetbegović, gurnuli su narode, porodice i ljude na klanicu. Zločini nad civilima i tajne grobnice su delo iste ideologije koja cveta decenijama i skriva istinu o ustaškom genocidu, i koja je, kada je Drugi svetski rat počeo odlaziti u istoriju, stotine hiljada svojih ideoloških protivnika, uglavnom civila, tajno likvidirala, a tela sakrila u tajne grobnice od Slovenije do Srbije.
Ovi zločini crvenih dželata naročito su pogodili protivnike komunizma u Srbiji, što nije slučajno. SPO zahteva da Skupština Srbije, u skladu sa preporukom Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, usvoji posebnu deklaraciju o osudi zločina totalitarnog, komunističkog režima.

Dame i gospodo, poštovani poslanici i poslanice, predsednice parlamenta, gledam ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o regionalnom razvoju i može se posmatrati dvojako, sa aspekta u kome mnogo ne znači, jer ovim izmenama i dopunama Zakona Srbija neće biti kompletno regionalizovana, ali znači u tom smislu što razbija predrasude da samo centralistička država, sa svom vlašću i celokupnom moći u Beogradu, može biti država koja će garantovati svetlu budućnost i prosperitet.
Zakon o ravnomernom regionalnom razvoju i sama regionalizacija imaju smisla ukoliko dovedu do toga da oni delovi Srbije koji su nerazvijeni dobiju određena sredstva od Srbije, na taj način što im sredstva neće biti uzimana.
Smatram da sama decentralizacija, odnosno regionalizacija, a u drugom stepenu decentralizacija, gde bi novac bio u rukama lokalnih funkcionera ili srednjih nivoa vlasti u regionu, može dovesti do poboljšanja kvaliteta života u Srbiji, jer će oni ljudi koji se budu nalazili na rukovodećim pozicijama najbolje moći da rešavaju probleme iz njihovih sredina, najbolje znaju probleme iz njihovih sredina, najtransparentnije će raspolagati budžetom i kazna za eventualno nenamensko trošenje sredstava brzo će stići i sledeći izbori će te lokalne lidere obrisati.
Srbija južno od Beograda umire. Gase se čitava sela. Pročitao sam, po statistici, da agrarni budžet grada Beograda je veći nego svih opština zajedno kada se saberu u Srbiji. To stanje je neprihvatljivo. Opština Savski venac nekoliko desetina puta ima veći dohodak po glavi stanovnika od opštine Trgovište, Bajine Bašte, Kladova i ostalih nerazvijenih opština u Srbiji.
Moramo biti odgovorni, jer je temelj biološkog, ekonomskog i svakog oporavka Srbije upravo ono što se nalazi južno od Beograda, ono neiskorišćeno, a to je razvoj jedine grane koja nam donosi profit, a to je poljoprivreda.
Imao sam priliku da razgovaram sa ljudima i relativno skoro SPO je poslao srpske poljoprivrednike u Sloveniju da vide kako živi slovenački seljak. Subvencije po hektaru su nekoliko puta veće, desetina puta veće nego što su u Srbiji, ali kvalitet života u tim sredinama, seoskim sredinama, neuporedivo je bolji nego što je u Srbiji.
Kvalitet života u delovima koji se nalaze u oblastima, u selima koja se nalaze pored Ljubljane samo je nešto malo lošiji nego u Ljubljani, a zbog mogućnosti egzistencije, narod odlazi i svake godine se dešava da u Sloveniji imamo, da se gradovi prazne, odnosno da više ljudi ode na selo, nego što ostane na kraju godine u Ljubljani.
Moramo govoriti da decentralizacija sama mora razvlastiti centralističku vlast koja se nalazi u Beogradu i da na taj način možemo stvoriti uslove da razvojni budžeti u opštinama izvan Beograda omoguće svakoj opštini da se razvija. Veoma je bitno da regionalizacija bude takva da će omogućiti svim opštinama u Srbiji da stvore, da iskoriste svoje resurse.
Mi, na primer, imamo sada izbore u Aranđelovcu. Aranđelovac je pre 30 godina bio jedna od opština koje su bile najrazvijenije u Srbiji. Aranđelovac sa svojim potencijalima mogao je da zauzme i zauzimao je visoko mesto ekonomskog potencijala i ekonomske razvijenosti u ondašnjoj Jugoslaviji. Međutim, zato što je odluka nekih ljudi, ili zato što se imovinom koja je bila aranđelovačka, upravljalo iz Beograda, došli smo u situaciju da je Aranđelovac sada opustošen.
Sve su to stvari koje su neprihvatljive i sve su to stvari zbog kojih smatramo da je svaki korak ka regionalizaciji i decentralizaciji Srbije korak u pravom smeru. Zbog toga će SPO glasati za ovaj predlog zakona.
Pre svega, reći ću, i mislim da je to svima jasno, Srbija mora da bude cela jaka da bi bila jaka.

Dame i gospodo, poštovana predsednice, kolege poslanici, poslanici SPO glasaće za deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici. Usvajanjem ove deklaracije svima ćemo jasno staviti do znanja da iza zločina u Srebrenici ne stoje ni građani Srbije, ni država Srbija, već pojedinci.
Usvajanjem ove deklaracije stičemo i moralno pravo da od drugih tražimo da osude svoje zločine učinjene nad srpskim narodom, na prostorima bivše Jugoslavije. Međutim, papir neće ništa značiti ukoliko ne zauzmemo jasan stav i ne osudimo i politiku 90-tih.
Moramo suditi ideologe i očeve rata s kraja 20. veka, koji su iz ratova izašli sa moćnim položajima i sa velikim bogatstvom.
Država se mora obračunati sa onima koji su, koristeći ratove i ratno nasleđe, na račun građana postali milijarderi.
Građani Srbije, sa apsolutnim pravom, traže pravdu i istinu, jer su građani Srbije i Srbija najveći gubitnici 90-tih godina 20. veka, zbog pogrešno vođene politike.
Dakle, jasan stav prema zločinu u Srebrenici, ali i prema svim akterima ratova 90-tih, trebalo bi da bude garancija da se zločin neće ponoviti.
Prvi put srpski narod, koji je u svojoj istoriji uvek bio žrtva, pomenuću Jasenovac, Jadovno, Korićku jamu, Pridvoricu, Kapavicu, ovim zločinom u očima sveta predstavljan je kao narod dželata.
Sve dok u Srbiji i u srpskom narodu uopšte, iako nisam siguran, ali hajde da tako kažem, pa neka i manjina bude mislila da su počinioci zločina u Srebrenici nacionalni heroji, nije moguće graditi budućnost bez bojazni da će nam i ona doneti heroje čija će dela, koja ih preporučuju za herojstvo, biti zločini.
Nekima je patriotizam postao nepriznavanje i negiranje zločina. Nisam od onih koji će reći da srpski narod stoji iza Srebrenice, jer je i to podmetačina i zamena teza najgore vrste.
Najlepši i najbolji deo Srbije nalazio se na ulicama Beograda, Čačka, Novog Sada, Kragujevca, Niša i ostalih gradova, boreći se protiv rata i Miloševićevog režima.
Dvojako smo stradali. Stradali smo od tiranije jednog terorističkog i antinacionalnog režima, i od prirodnog ciklusa starenja, pa nam je najbolje godine života pojela ta borba. Uopšte me ne interesuje šta Zapad misli o Srebrenici, jer u ime svojih ideala i svoje savesti hoću sebi da priznam da su pojedinci počinili zločin. Hoću svoju decu da oslobodim od obaveze da izgube mladost boreći se protiv nekog novog rata.
Tačka 4, po mišljenju poslanika SPO, ove deklaracije Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina u Srebrenici, trebalo bi da glasi: "Narodna skupština Republike Srbije izražava očekivanje da će i najviši organi drugih država sa teritorije bivše Jugoslavije na ovaj način osuditi zločine izvršene protiv pripadnika srpskog naroda u nedavnim ratovima, kao i organizovani državni ustaški genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima počinjen u Drugom svetskom ratu i da će uputiti izvinjenje i izraziti saučešće porodicama srpskih žrtava".
Obrazloženje – poslanici SPO smatraju da bi trebalo da se pomene i istakne opšti genocid počinjen nad Srbima, Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu u deklaraciji u kojoj se osuđuje zločin nad Bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici, i to ne da bismo tražili alibi za taj zločin, nego zbog toga što nas veliki genocid nad srpskim narodom u BiH i Hrvatskoj obavezuje da osudimo zločin koji su neki pripadnici srpske nacije počinili u Srebrenici.
Srbi su hrišćanski narod i osudom srebreničkog zločina pridržavamo se hrišćanskog principa – da ne smemo drugima činiti zlo koje je nama pričinjeno, odnosno poručujemo: ''Ko je na krst razapet – nikada ne sme na krst da razapinje''! (Aplauz.)

Poštovana predsednice, dame i gospodo poslanici, Srpski pokret obnove je stranka koja je početkom devedesetih godina 20. veka prva krenula u borbu za demokratske vrednosti.
Da kojim slučajem nismo ubijani i rasturani od strane tadašnje tajne srpske policije, sada bi Srbija verovatno bila parlamentarna monarhija, a ratovi, beda i nesreća devedesetih bi nas mimoišli. Srbija bi sada bila dugogodišnja članica EU i ništa ovako ne bi izgledalo.
Međutim, u ovim političkim okolnostima, ovakav predlog zakona o Narodnoj skupštini je potrebno doneti, jer Skupština ima možda i najznačajniju ulogu u procesu evropskih integracija Srbije. U članu 11. zakona o Narodnoj skupštini govori se o javnosti rada srpskog parlamenta. Podsetiću da je javnost rada srpskog parlamenta demokratska tekovina 9. marta i Srpskog pokreta obnove.
U članu 13. zakona o Narodnoj skupštini govori se o himni Republike Srbije. Himnu "Bože pravde" u novijoj istoriji Srbije prvi je zapevao Srpski pokret obnove. Sa naših protesta, a posle intoniranja "Bože pravde", naši članovi i simpatizeri premlaćivani su po ulicama Srbije. Sada i oni koji su nas premlaćivali, i to je dobro, pevaju nacionalnu himnu.
Jedne od najvećih demonstracija, sa brutalnim odgovorom ondašnje vlasti, održane su 1. juna 1993. godine. U holu ove skupštine Branislav Vakić polomio je vilicu poslaniku SPO. Tada su uhapšeni i monstruozno pretučeni lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković i njegova supruga Danica.
Ovo je samo zrno istorije stradanja SPO u borbi za bolju Srbiju pod režimom Slobodana Miloševićem. Iako je narod 5. oktobra ušao u Skupštinu i time označio kraj vladavine bračnog para Milošević, SPO ostao je meta, jer je piramida smrti Slobodana Miloševića preživela, a naše zalaganje za istinu opet nas je koštalo.
Zbog toga član 37. zakona o Narodnoj skupštini mora biti predmet moga izlaganja. Kada je Srpski pokret obnove 2005. godine zatražio da se otvore tajni dosijei, ondašnje pojedine državne strukture donose odluku da nam otmu deset poslanika.
U vezi sa članom 37. reći ću da je principijelan stav SPO da mandat poslanika mora pripadati političkoj partiji sa čije liste je poslanik izabran, da ne bismo došli u situaciju, kao što su neki od poslanika SPO kupljeni od strane Karića, da tajkuni kupuju poslanike i da interesne grupe, koje na izborima nisu ni učestvovale, imaju svoje predstavnike u parlamentu.
Sve ovo o čemu sam govorio, predstavlja samo kap u moru svih peripetija kroz koje je prolazio SPO, ali je to i garancija da ćemo se boriti za sve što je u interesu građana Srbije, iskreno i bezuslovno, a jak parlament je, još jednom ponavljam, potreban Srbiji da bismo postali deo EU.
Stoga treba svima da bude jasno da od efikasnosti rada srpskog parlamenta zavisi budućnost Srbije. Mora i da se zna da je uloga poslanika da stvori zakonske okvire tj. uslove da bi građani Srbije bolje živeli, a ne da menja političke partije kako bi zadovoljavao lične interese.

Poštovana gospodo poslanici, poslanice, predsedavajuća, poslednja tri dana raspravljamo o dva akta, Predlogu zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine i Statutu Vojvodine, i naša je ustavna obaveza da se o njima izjasnimo.
To svakako nije sporno i nije sporno da ova dva akta mogu dati samo one nadležnosti koje su utvrđene Ustavom Srbije, ni više ni manje nadležnosti nego što je to Ustavom propisano.
Ako mislimo da je stvaranje autonomije sa jakim ovlašćenjima prava decentralizacija, onda je to zabluda. Na ovaj način može se desiti da Srbija dobije dva centra i opet će postojati centralizacija, jer je ljudima koji žive u opštinama potpuno svejedno ko će im biti gazda, da li Novi Sad ili Beograd.
Dakle, Ustav Srbije predvideo je pravu decentralizaciju u odredbi u kojoj kaže da opštine imaju svoju imovinu, svoje izvorne prihode, svoje poreze. To je važno zato što je opština osnovna društvena jedinica u kojoj građani ostvaruju svoja prava. Da podsetim da su do dolaska Miloševića na vlast opštine iz svog budžeta finansirale i prosvetu, i zdravstvo, i kulturu.
Proširenjem nadležnosti Autonomne Pokrajine ne postiže se osnovna suštinska decentralizacija. Pitanje je zašto posle tri godine od usvajanja Ustava Srbije nije donet zakon o opštinskoj imovini, odnosno zakon o vraćanju opštinske imovine, iako je propisano Ustavom Srbije da opština ima svoju imovinu i da će se doneti poseban zakon.
Primera radi, zgrada u kojoj je skupština opštine i dalje je imovina države. Gde to ima u svetu? Čak i kada se put napravi od samodoprinosa, vlasnici nisu opština i građani, nego država. Sve su ovo razlozi zbog čega se SPO zalaže za maksimalnu decentralizaciju i davanje nadležnosti i imovine u ruke opštinama.
Dakle, još jednom želim da naglasim da svi gradovi u Srbiji i sve opštine u Srbiji moraju biti suštinski u istom položaju kao Beograd i Novi Sad. U ime Srpskog pokreta obnove apelujem na Vladu Srbije da po hitnom postupku u skupštinsku proceduru prosledi zakon o vraćanju opštinske imovine, jer je to jedini istinski put za decentralizaciju Srbije i ekonomski prosperitet Srbije.
Nema spora da se SPO dosledno zalaže za decentralizaciju vlasti i ravnomerni regionalni razvoj Srbije, smatrajući da je to preduslov efikasnog funkcionisanja države. Policentrični razvoj više je nego potreban da bismo oživeli Srbiju, jer Srbija mora biti cela jaka. Da budemo pošteni, Srbija je južno od Beograda siromašna. Ako je davanje većih nadležnosti AP Vojvodini samo prvi korak u decentralizaciji cele Srbije, onda je taj korak prihvatljiv za SPO.
Da se razumemo, debeogradizacija Srbije da, novosadizacija Vojvodine ne. Evroregije su regije države Srbije, a nisu države ni paradržave. Srbija ima i može imati samo jedan glavni grad, a to je Beograd.
Donošenje zakona o vraćanju imovine opštinama u Srbiji je jedan od najvažnijih zakona koji ovaj parlament mora što pre usvojiti. Srbija se mora ravnomerno razvijati. Pod Srbija podrazumevam i AP Vojvodinu, a da bismo imali ravnomerno razvijenu Srbiju, opštine moraju imati samostalne budžete, svoje izvorne prihode, poreze i imovinu.
U vremenu kada su demetropolizacija, regionalizacija i policentrični razvoj glavni principi na kojima počivaju savremene evropske države, Srbija se sabija u političke, ekonomske, finansijske, kulturne, medijske i svekolike monopole u Beogradu.
Današnja Španija ima 17 regiona, 50 okruga i blizu 10.000 opština sa svojim budžetima i politikom razvoja. U Finskoj je 12 sličnih regiona, u Francuskoj 22 regiona, 101 departman i oko 40.000 opština. Mala Slovenija ima šest regiona i oko 200 opština, a Hrvatska 20 županija i oko 500 opština.
Srbija nema nijednu funkcionalnu regiju, a broj opština isti je kao i pre četiri decenije.
Tim opštinama je antiustavnim udarom sredinom 90-ih godina prošlog veka oduzeta imovina, oteto im je pravo na prihode od poslovnog prostora, pravo na zapošljavanje ljudi, čak i pravo na premer i katastar.
Od volje i samovolje centralnih kancelarija u Beogradu zavisi koliko će biti udeljeno para kojoj opštini. Tri četvrtine ukupnog finansijskog kapital, i domaćeg i stranog, obrće se u Beogradu.
Još u doba Kraljevine Jugoslavije, tek tužnog podsećanja i uporedbe radi, na području današnje leskovačke opštine postojalo je 35 opština, a Leskovac sami bio je srpski Mančester. Ovakva raspodela moći i kapitala rađa i rastuću mržnju Srbije prema svojoj prestonici. Beograd se doživljava kao pljačkaški okupator, i ne samo Beograd, već i svi u Beogradu.
Smatram da su decentralizacija i ravnomerni regionalni razvoj put oporavka Srbije za koji se moramo izboriti. Dobili smo uveravanje koalicionih partnera da je donošenje zakona koji je na dnevnom redu prvi korak na tom putu.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, kolege poslanici, prvo bih se vratio na izlaganja poslanika DSS-a. Oni su, kao što se i očekivalo, i ovoga puta bili politički nedosledni. Čak su i predsednika svoje stranke danas optužili, doduše indirektno, jer je on, kao premijer, u sastavu svog kabineta osnovao Ministarstvo za dijasporu, a sada ga poslanici njegove stranke optužuju da je to partijsko ministarstvo.
Priznajem, posle svega ovoga, posle ovoliko godina, da postoji odgovornost SPO što je početkom 90-ih godina maltene osnovao DSS (ponavljam ono što je poslanik Čotrić rekao - u nadi da će se boriti za evropske principe, za evropske vrednosti), međutim politika DSS-a se u poslednje vreme toliko okrenula, da neodoljivo podseća na politiku 90-ih, na politiku izolacije, koja je stotine mladih ljudi oterala iz Srbije.
Više od pola veka naši ljudi u rasejanju smatrani su političkim i državnim neprijateljima prvog reda. Ubijani su od strane ondašnjih tajnih policija po čitavom svetu.
Dragiša Kašiković, sa nadimkom ''Vitez srpske emigracije'', ubijen je u Čikagu, a njujorška štampa je to ovako opisala: ''U analima čikaške policije ovakav prizor još nije zabeležen. Na podu u kući SNO ležala su dva izmasakrirana tela. Telo muškarca starog 45 godina bilo je izbodeno oštrim predmetom tačno 64 puta, a lobanja razbijena udarcima teškog čekića. Na tri koraka od tog tela ležala je devetogodišnja devojčica, njegova pastorka''.
Moj deda Milić Damjanović je, posle logora Mathauzen, odbio da se vrati u Srbiju. Pobegao je u Australiju, jer je do njega stigla vest o ubistvu njegovog oca i ubistvima, od strane komunističkih odreda smrti, oko 100.000 njegovih saboraca, pripadnika Ravnogorskog pokreta, ili tačnije, pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Većina njih koji su uspeli da izbegnu smrt obrela se širom sveta i činila srpsku dijasporu posle 1945. godine. Dakle, tada već bivši pripadnici Ravnogorskog pokreta našli su svoje utočište na Zapadu, jer je pokret generala Draže Mihailovića bio prozapadno orijentisan.
Druga velika nepravda se dogodila 90-ih godina 20. veka, kada je veliki deo srpske mladosti otišao iz zemlje tražeći svoju budućnost daleko od bremena zla i ratova koji su nas zadesili.
Tako je najbolji deo Srbije zauzeo poziciju srpske dijaspore, jer su posle Drugog svetskog rata proganjani najbolji, najobrazovaniji, a 90-ih godina u Srbiji mladost i pamet nisu imali nikakvu perspektivu.
Te ljude moramo koristiti kao promotere Srbije, a mi moramo sve učiniti da postanemo članica EU, a samim tim i deo jednog velikog saveza u kome će se naći i evropska dijaspora Srbije. Srbiju moramo promeniti u modernu, razvijenu, demokratsku državu koja poštuje principe savremenog sveta. Zato nam je potrebna i potpuno nova politika, potpuno novi pristup i odnos, pre svega iskren, prema našim ljudima koji žive van granica Srbije.
Potrebna nam je i dugoročna strategija. Potrebna nam je strategija i politika koja neće zavisiti od toga ko je na vlasti, koja neće zavisiti od volje političkih stranaka i koja se neće menjati nakon svakih održanih izbora. Ovaj zakon je osnov nove politike prema dijaspori. Moramo poštovati evropske principe ponašanja, ali i biti odlučni u tome da štitimo naše nacionalne interese, upravo onako kako to danas čine Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Španija, dakle najjače sile ovoga sveta.
Novi, najbolji mogući odnosi sa dijasporom su nam više nego potrebni. Međutim, i dijaspori su potrebni bliski odnosi sa maticom. Ne samo zbog emotivnih, već i zbog niza praktičnih razloga, poput rešavanja statusnih pitanja, lakšeg pribavljanja dokumenata, ostvarivanja svojih prava u matičnoj državi Srbiji, npr. u budućnosti, posle donošenja zakona o restituciji, za čije se donošenje SPO uporno zalaže.
Verujem da će u budućnosti dijaspora dati značajan doprinos ekonomskom i demokratskom razvoju Srbije. Verujem da su pred nama mnogo bolji, bliži i iskreniji odnosi. Više se nikada ne sme ponoviti da se na istom putu ne nađu, recimo, Rastko Petković i Miloš Crnjanski, sa jedne, i Srbija, sa druge strane. Hvala na pažnji.

Dva puta me je pominjao gospodin Nikolić u vezi sa mojim izlaganjima, pa je to osnov moje replike.
Prvo bih rekao gospodinu Nikoliću, koji je rekao da je Koštunica nekome davao nekakve šanse, da niko personalno, pa ni u politici, ni u bilo kojoj sferi, ne može davati nikakve šanse. Politika je takva da narod daje šansu.
Narod je SPO-u dao šansu, to je u Vladi od 2004. do 2007, od 2003. do 2004. godine je konstituisana. Istom Koštunici je narod oduzeo šansu, a SPO je opet dobio šansu da se bavi problemima dijaspore, očigledno jer je to radio na dobar način.
Dalje, vidim da se ovde mnogi hvataju za leksemu, a ne razumeju suštinu. Nije bitno kako ćemo nazvati patriotizam, nego je bitno njega artikulisati na pravi način. Mnogi ovde koji ne razumeju šta znači ta reč, traže svoju potporu u politici u devedesetim godinama. Vidim da se mnogi prepoznaju zbog onog diskontinuiteta koji hoće SPO da napravi.
Nije novi patriotizam nešto što je novo. Novi patriotizam jeste sasvim drugačiji pogled od onog koji je Srbiju vodio u bedu i ratove. Mi hoćemo snažnu Srbiju u svakom pogledu, ekonomski, sa prijateljima na Zapadu. Mislim da je to suština i ono čemu bi trebalo da teži svaki građanin Srbije.
Ravna gora takođe ne bi trebalo da brine poslanike SNS-a. Gospodin Rogović je moj veliki prijatelj, to nije sporno, ali razumem, on je u jednoj mladoj političkoj partiji, oni još uvek lutaju. Jednostavno, mi znamo koja su naša opredeljenja, a oni ih još uvek traže. Tako da je, mislim, ovim mojim izlaganjem stavljena tačka na neke nedoumice koje su se kod opozicije pokazale.

Dame i gospodo poštovani poslanici, predsednice parlamenta, pitanje za predsednicu parlamenta: da li možete, to bi po mom mišljenju trebalo učiniti, izreći meru opomene poslaniku koji je u javnom nastupu van parlamenta, u jednoj novinskoj izjavi vređao dostojanstvo Skupštine, i to na sledeći način –naime, on je u izjavi „Novostima“ povukao paralelu između ravnogorskog pokreta i ustaškog pokreta, što je sramno. Ravnogorski pokret je zakonom, koji je donela ova skupština, izjednačen sa partizanskim pokretom. Taj poslanik, Žarko Korać, obesmislio je faktički celokupnu antifašističku ulogu Srbije u Drugom svetskom ratu.

Smatramo da je traganje za grobom Draže Mihailovića i obaveza da se pronađu sve masovne grobnice komunističkog režima od 1944. do 1946. godine civilizacijska, ljudska obaveza prvoga reda. Smatramo da se bez otkrivanja istine, koja nam jasno govori o masovnim grobnicama koje se nalaze širom Srbije, ne možemo ljudski pomiriti sa svim onim što se dešavalo kasnije. Smatram da bi radi istine, radi principa, parlament trebalo da bude institucija koja bi na tome najviše trebalo da insistira i u tom smislu postavio sam ovo poslaničko pitanje. Hvala vam.

Dame i gospodo, predsednice, poštovane kolege, na ovaj zakon gledamo kao na prvi korak. SPO je, možda prvi, još pre tri godine usvojio programsku deklaraciju o decentralizaciji vlasti u Srbiji i ravnomernom regionalnom razvoju. Tom dokumentu je prethodio unutarstranački rad stručne grupe za državnu upravu i izborno zakonodavstvo.
Bazirali smo svoje programsko opredeljenje na inicijativi za uravnoteženi i ravnomerni razvoj Srbije, svesni tužne činjenice da se Srbija južno, jugozapadno i jugoistočno od Beograda gasi. Ogroman je broj mojih nastupa i nastupa funkcionera SPO-a, novinskih tekstova, debata i javnih rasprava u kojima smo ukazivali na nužnost ravnomernog regionalnog razvoja, da je to borba za bogatiju Srbiju.
Napokon, danas se na dnevnom redu nalazi početak ispunjenja još jednog segmenta programa SPO-a. Srbiji je preko potrebno raspoređivanje moći, novca, investicija, razvojnih projekata podjednako na sve njene delove. Decentralizovana Srbija, sa dodatnim ovlašćenjima i većim budžetom opština, bila bi u stanju da se ubrzano razvija, jer bez jakih opština i regija nema ni jake Srbije.
Vlast u rukama lokalnih funkcionera obezbeđuje najbolji odnos prema obavezi i odgovornosti da se štite interesi svoje sredine. Lokalni funkcioneri najbolje poznaju probleme iz svoga okruženja i sve će učiniti da ih reše, jer je kazna u malim sredinama brza i efikasna. Prvi sledeći izbori nose izborni krah svakog ko je loše radio u svojoj okolini. Dakle, vlast je lako kontrolisana od očiju komšija i teško se može iko neodgovorno odnositi prema njoj.
Naravno, uz sve ovo, potrebno je brzo doći do fondova EU koji su namenjeni finansiranju ravnomernog regionalnog razvoja Evrope. Podsetiću da su ne tako davno nerazvijeni Portugal, Irska, Španija ili Grčka preobrazili sebe u zemlje evropskog kvaliteta i standarda života. U februaru sam s parlamentarnom delegacijom Srbije bio u poseti Španiji i mogao je svako od poslanika, a bilo ih je gotovo iz svih stranaka koje su zastupljene u ovom parlamentu, videti šta znači i kako funkcioniše decentralizovana država. Zato sredstva iz fondova EU moramo koristiti za ravnomerni razvoj Srbije.
Zbog toga, SPO insistira da se najveći deo sredstava briselskih razvojnih fondova usmerava ka najsiromašnijim regionima i opštinama u Srbiji, jer su demetropolizacija, policentrični razvoj i snažna lokalna samouprava temeljni principi na kojima počivaju savremene evropske države.
Da bismo državu postavili na zdrave noge, potrebno je da ovaj evropski zakon prate i civilizacijske norme. Oteto mora da bude vraćeno, dakle, restitucija. Obavezu prema sebi i istini moramo ispuniti, tj. otvoriti tajna dosijea i izvršiti potpunu rehabilitaciju.
Ne smemo živeti, praviti kuće, hodati, igrati se po masovnim grobnicama pobijenih ljudi pred kraj i posle Drugog svetskog rata, ne znajući ni da su, ni čiji su grobovi ispod naših nogu.
Bitno je da svi znaju, a ima ih mnogo koji to ne žele, Evropa nije antisrpska i u Evropu ne možemo ići noseći antievropske zastave u rukama. Prihvatajući evropski način razmišljanja i obaveze, a mi smo deo tog integrativnog procesa, i geografski i istorijski, moramo ujednačiti razvoj svih krajeva Srbije, moramo zaposliti nezaposlene, pomoći najsiromašnije, kao što će naš put ka EU osnažiti Srbiju, ublažavati i uklanjati bedu, sirotinju, dakle, uspostavljati poredak socijalne pravde.
Možda i najvažnije, treba napomenuti da je oživljavanje srpskog sela jedini put da se zaustavi biološko odumiranje nacije i da srpska poljoprivreda postane jedan od najvažnijih oslonaca Srbije.
Kao i mnogo puta do sada, prvi smo govorili o nužnosti ravnomernog regionalnog razvoja i decentralizacije vlasti u Srbiji. Naš udeo u donošenju odluka koje će uticati na bolju budućnost građana Srbije ne smatramo nečim čime se treba hvaliti, već smatramo da je to naša obaveza prvoga reda. Hvala vam.