Gospođo predsedavajuća, mislim da je povređen član 107. dostojanstvo Narodne skupštine, jer mislim da je povreda dostojanstva ove institucije ako se namerno obmanjuje javnost.
Naime, svi znamo da na KiM su međunarodne vojno-bezbednosne snage, da u okviru tih vojno-bezbednosnih snaga ima i predstavnika države Hrvatske, da je Srbija Rezolucijom 1244, posebno Kumanovskim sporazumom izgubila deo svog suvereniteta na KiM time što tamo nisu bezbednosne snage Srbije. U tom smislu optuživati bilo koga da dopušta da na teritoriji KiM lete vojne letilice drugih zemalja je obmanjivanje javnosti, jer je istina da se to nije desilo ni juče, ni prekjuče, to se desilo 1999. godine, nakon što je Srbija potpisala Kumanovski sporazum. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, SRS je bila u Vladi kada je potpisivan Kumanovski sporazum. Što vi tada niste uslovili ko može, a ko ne može da bude u NATO snagama na KiM? Ono što ste vi tada potpisali, mi danas živimo. Hvala.

Zaista ne želim više da polemišem. Kada sam govorila na samom početku smatrala sam da je neodgovorno ulaziti u istoriju politike koja nas je kada je KiM u pitanju dovela do ove tačke na kojoj smo danas. Ona nije od pre 2000, nije ni od 1999, nije ni od 1990. Dakle, to je tačno. Mislim da je krajnje ne fer prema ljudima koji žive na KiM, koji očekuju da bar danas pokušamo da uradimo sve što je moguće sa pozicije koje su gore nego što su bile pre 1999, koje su gore nego što su bile 1990, gore su nego što su bile pre 1980. Ali, ipak sa ovih pozicija i sa ovog uskog tesnog prostora koji imamo da pokušamo da uradimo sve što je u interesu građana na KiM.
Jedino zbog čega sam reagovala jeste zbog činjenica. Dakle, mislim da jedino nije fer iznositi stvari koje nisu tačne.

Poštovana predsedavajuća, pošto prethodni govornik nije, zapravo, postavio pitanje, želim da postavim pitanje Vladi Republike Srbije, zato što mislim da je važno da građani Srbije znaju da Vlada Republike Srbije, poštujući Ustav, rezolucije i deklaracije koje je donela ova skupština, preduzima sve mere kako bi sačuvala, pre svega mir, kako bi sačuvala bezbednost građana na KiM i u celoj Srbiji i kako bi rešavali probleme koji se, ne sporeći istinu, ne dešavaju tamo. Dakle, mislim da je važno da Vlada Srbije odgovori narodnim poslanicima i da jasnu sliku o tome šta sve preduzima kako bi ove probleme rešavala, kako ne bi ostao pogrešan utisak da se stvari dešavaju, a da Vlada i institucije ove zemlje ne preduzimaju sve što je u njihovoj nadležnosti kako bi te probleme rešavali.
Naravno, najjednostavnije je optuživati za više decenijske neuspehe onoga što se može uslovno nazvati politika prema KiM, pa i za neuspehe politike koja je vođena od strane onih koji danas optužuju da ta politika ne daje dobre rezultate i reći da se sve što se sada dešava, desilo preko noći, desilo u poslednje dve, tri godine, a da to nije rezultat jedne politike koja je vođena i koja u nekim periodima bila katastrofalna po interese Srbije, da ova politika danas jeste politika kojom se pokušava otkloniti ogromna šteta koja je naneta tim prethodnim politikama, da se pokušava mirnim sredstvima rešavati problem ne rizikujući više ni jedan jedini život i ne pokušavajući da se ratnim pokličima i pozivima da su upotrebljava vojska i policija, zaprao, naruši ne samo bezbednost građana van teritorije KiM, već i bezbednost u čitavom regionu.
Takvu politiku i njene posledice mi smo imali prilike da vidimo i posledice se mogu meriti stotinama hiljada žrtava, raseljenih, unesrećenih ljudi koji su u jednom danu, jednoj noći ili u nekoliko nesrećnih meseci izgubili sve ono što su sticale generacije pre njih.
Dakle, još jednom želim da kažem da je dobro da Vlada Republike Srbije jasno da do znanja šta sve preduzima i šta sve preduzimaju njene institucije. Naravno, nama je jako važno da sve što preduzimamo, preduzimamo vodeći računa o tome da se sačuva mir, da se sačuva bezbednost i da se sačuva svaki pojedinačni život. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, gospodine Jankoviću, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega ću danas govoriti o tome da li ovaj izveštaj daje dovoljno osnova i upućuje na zaključke na osnovu kojih Narodna skupština treba da da, da kažem podršku merama za unapređenje oblasti za koju je Zaštitnik građana po zakonu nadležan.
Kada pažnjivo analiziramo ovaj izveštaj i kada istovremeno imamo na umu zakonska ovlašćenja Zaštitnika građana, onda svakako da postoje delovi ovog izveštaja koji nedvosmisleno pokazuju stanje vezano za nadležnosti Zaštitnika građana i, u tom smislu, mislim da je najvažnije da se sada bavimo da li su mere koje je nadležni odbor predložio adekvatne i dovoljne kako bi se stanje u ovoj oblasti unapredilo.
Dakle, ne treba imati nikakvu iluziju da zemlja koja ima instituciju zaštitnika građana tek nekih četiri i po godine ne može biti zemlja koja nema puno problema u oblasti zaštite prava građana. U tom smislu, nijedna kvalifikacija nikoga ovde ne bi trebalo da pogađa i svi bismo trebali da je tumačimo kao putokaz na putu ka unapređenju ove oblasti i izgradnji institucije Zaštitnika građana.
Ono što je za nas jako važno, pre svega zbog građana Srbije koji možda nedovoljno, možda čak ponekada zbunjeno razumeju ulogu Zaštitnika građana, zbog činjenice da i u javnosti postoji prilična konfuzija oko toga šta je nadležnost ove institucije, mislim da je korisno ponovi da je Zakonom o zaštitniku građana definisano da Zaštitnik građana štiti pravo građana u odnosu na organe uprave i izričito je navedeno da Zaštitnik građana nema nadležnosti da kontroliše rad Narodne skupštine, Vlade, predsednika Republike, sudova i tužilaštava.
U tom smislu, mislim da gradimo iskustvo izgradnje ove institucije zajedno i da niko ne treba da bude previše osetljiv, kao što kažem, svaka kritika u ovom izveštaju za nas je putokaz kako da unapredimo ovu oblasti
Istovremeno, mislim da treba da gradimo i jasno definisane nadležnosti svake od institucija. Želim da kažem da mi imamo istovremeno i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, da smo doneli Zakon o ravnopravnosti i da su tim zakonom u nadležnosti te institucije data sva ona pitanja koja se tiču zaštite ravnopravnosti građana u odnosu na manjinske i većinske grupe, ne ravnopravnosti pred zakonom, nedvosmisleno je da je Zaštitnik građana nadležan za ostvarivanje jednakosti građana pred zakonom.
U tom smislu mislim da ćemo zajedničkim naporima uspeti da jasnije omeđimo prostore nadležnosti svih ovih institucija i ostvariti zajedničku saradnju, jer mislim da jedni bez drugih nećemo moći to da radimo.
Mislim da postoje delovi izveštaja koji su izvesnoj meri po mom osećaju opšte političke kvalifikacije i mislim da iz njih teško možemo izvući zaključak šta je mera koju treba da preduzmemo. Naravno, dragoceni su oni delovi izveštaja koji nedvosmisleno ukazuju na povrede prava građana, koje čine organi uprave. Ono što se uočava kao institucionalni, zakonodavni, pa možda i u izvesnoj meri demokratski kapacitet institucija u Srbiji kojima bi se omogućilo da se građani u većoj meri zaštite od nepravdi, da tako kažem, koju nanose predstavnici organa uprave.
Ono što je takođe jako važno za nas jeste da li smo na najbolji mogući način, ovde možemo da zaključimo koje su to potencijalne zakonske inicijative koje bi možda zajedno, pošto smo mi zakonodavni organ, a znamo da po Zakonu o Zaštitniku građana Zaštitnik građana ima pravo da pokreće zakonodavne inicijative, dakle, koje su to zakonodavne inicijative koje bismo mogli zajedno da pokrenemo kako bismo otklonili zakonske mogućnosti koje postoje unutar postojećih zakona za eventualnu diskriminaciju građana u odnosu na organe uprave. Mislim da je to ono na čemu bismo zajedno trebali da radimo u narednom periodu.
Ovde imam mnogo konstatacija koje su tačne i koje ukazuju na to da je Srbija društvo u tranziciji, da je Srbija društvo u ekonomskoj krizi, da je Srbija društvo velikih socijalnih nepravdi i da je Srbije društvo sa izuzetno malim ekonomskim kapacitetima da neka pitanja koja se ovde navode kao pitanja ugrožavanja elementarnih ljudskih prava, da ih zadovolji na najbolji mogući način.
Ono što opet želim da kažem, jeste da mislim da pitanje kvalifikacija političkih nije pitanje iz kog možemo da nađemo rešenja koja mogu da nam odgonetnu neke stvari. U tom smislu mogu samo ilustracije radi, pitanja kojima se sugeriše na koji način je najbolje vršiti restituciju, mislim da su to pitanja koja država rešava u skladu sa sopstvenim ekonomskim mogućnostima i sa potrebom da se jedna nepravda ispravi, a da se pri tom ne nanesu neke nove nepravde nekim drugim ljudima.
Ako mi dopustite samo jednu stvar i nadam se da mi nećete uzeti za zlo, podržavam izveštaj, podržavam sve ocene i mi ćemo glasati za ovaj izveštaj i predlog mera, jer mislimo, iako je ovaj predlog mera uopšten, da tako kažem, ali je dovoljno širok i daje dovoljno mogućnosti za korake koje Narodna skupština može da preduzme zajedno sa Zaštitnikom građana, kako bismo ovu oblast i dalje unapređivali, jer ne treba zaboraviti, ovo je najosetljivije pitanje, ljudska prava su najosetljivije pitanje svakog društva i odnos države prema ljudskim pravima je mera koja određuje stepen demokratičnosti jedne zemlje, dakle, ako smo osetljivi na svakog pojedinca i na njegovo pravo jednakosti pred zakonom, onda smo jedino zaista istinski demokratsko društvo. Dok god to nije tako, naravno da smo društvo koje gradi institucije koje će biti u stanju da ostvare te ciljeve.
Ako mi dopustite, ne vidim argumentaciju da ovaj deo izveštaja bude ovde, ovo je citat, vi navodite u svom izveštaju jedan citat i kažete – glomazni, neefikasni, neprofesionalni, korumpirani i apsurdno skupi birokratski aparat sa 30 hiljada viška zaposlenih, prirodan saveznik nesposobne, pohlepne, kriminogene vlasti u ratu koje vode protiv sopstvenih građana. Uz najbolju nameru da javnu upravu modernizujemo da je reformišemo suštinski, da je učinimo efikasnom, nepristrasnom, kada su u pitanju zakoni i građani pred tim zakonima, želim da kažem da uz sve nedostatke koje smo ispoljili kao vladajuća većina, uz sve slabosti koje je ispoljila Vlada koju smo mi birali i podržali, verujem da ne postoji nikakva sumnja da imamo apsolutnu volju da gradimo društvo u kome će građanin biti središte interesovanja svih organa i svih institucija, njegovo pravo, njegova jednakost i ako pokazujemo nemogućnost da sve ostvarimo odjednom, onda možda jeste dobar način da zajedno utvrdimo koji je redosled najbolja garancija, a znajući da ne možemo sve da uradimo odjednom, da idemo putem koji će dovesti do toga da svaki korak koji napravimo vodi ka cilju da ostvarimo zajednički interes, a to je puna zaštita prava građana pred zakonom u odnosu na organe uprave, što jeste nadležnost Zaštitnika građana. Dajemo punu podršku razvoju institucije Zaštitnika građana i dajemo punu podršku inicijativama koje će omogućiti da se ova oblast iz dana u dan popravlja i da svaki korak koji budemo napravili bude veći možda čak i od trenutnih kapaciteta društva.
Ono što je po meni možda trebalo razdvojiti u ovom izveštaju jeste stanje svesti, mentaliteta, nasleđa i odnosa državnih organa prema građanima. Jedna je stvar kakvo smo mi društvo u ovom trenutku, kakav nam je mentalitet, kakvi su nam običaji, kakav je odnos koji smo nasledili prema pojedinim pitanjima manjinskih grupa itd, i kakav je odnos države, njenih institucija i organa uprave prema tim istim pitanjima. Mislim da su to dve suštinski različite stvari.
Istina je da svi zajedno snosimo odgovornost da menjamo mentalitet, da menjamo svest ljudi, ali mislim da se to ne može raditi tako ukoliko ne napravimo jasnu razliku između toga šta je ono što hoćemo da menjamo i šta je i ko onaj sa kim to želimo i možemo da menjamo.
Imate našu punu podršku da radimo na tom poslu koji ni jednostavan, neće se uraditi brzo, ali morate znati da bez široke podrške, moramo stalno da uključujemo što više onih koji podržavaju izgradnju jednog društva u kome će svaki pojedinac pred zakonom i pred organima uprave biti jednak, ali i u odnosu na druge će biti jednak, ali i u odnosu na druge će biti jednak.
Zato, još jednom, mi vam stojimo na raspolaganju da analiziramo zajedno koja su to zakonska ograničenja koja sprečavaju ili onemogućavaju u punoj meri zakonske nadležnosti Zaštitnika prava građana sa jedne strane i sa druge strane, koje su to mere koje možemo zajedno preduzimati, odnosno koje mere možete preduzimati uz podršku Narodne skupštine, kako bismo ovu oblast unapredili.
Još jednom za sam kraj, ukoliko ne postoji priznanje onima koji su spremni društvo da menjaju i pod velikim rizicima, onda se bojim ako su oni stalno izloženi kritici, jer društvo nije savršeno, da će umesto njih doći oni koji se uopšte tim pitanjima neće baviti. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, ja ću postaviti pitanje Vladi Republike Srbije i ministru inostranih poslova.
S obzirom na neke izjave ovde, može se steći zaključak da je Vlada promenila svoju politiku prema KiM. Ono što mi znamo jeste da politika koja je utvrđena prilikom izbora ove vlade nije menjana. O tome je i Skupština imala prilike više puta da se izjašnjava. Ali, svejedno. Kako bismo otklonili nedoumice koje se stvaraju u javnosti, ja mislim da je važno da Vlada još jednom da dokaze o tome da svoju politiku prema KiM nije menjala i da se svim demokratskim, političkim, pravnim i diplomatskim sredstvima bori za očuvanje odnosno za suverenitet na celoj svojoj teritoriji.
Želim da kažem da je jedan incident, koji je očigledno tehničke prirode i koji se desio na prijemu kod predsednika Republike ovde zloupotrebljen na način koji ne nanosi štetu predsedniku Republike, nego nanosi štetu Srbiji. Dakle, ono što je važno za nas jeste da poruke koje šaljemo svetu ne budu takve da Srbiju dovode u nezgodan položaj. Tvrditi da iza ovog tehničkog problema koji se desio postoji nekakva politika je zaista dokaz da je nanošenje štete Srbiji važnije od potrebe da se prizna da postoje tehničke greške i da, ako treba, da neko zbog te tehničke greške snosi odgovornost. Ali, mislim da je najgore od svega pokušati tome dati politički značaj i time u svet poslati pogrešnu poruku o politici koju ova zemlja vodi, poruku koja jedino i zaista može da nanese štetu Republici Srbiji. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, pošto ste očigledno dopustili da prethodni govornik povredi Poslovnik, a sada postavljate pitanje da li imam pravo na repliku, s obzirom na to da je ovde optužena ne samo većina koja vodi Administrativni odbor već i predsednik stranke koju ja ovde predstavljam, u funkciji predsednika države, da ne bi građani bili u zabludi, odnosno da ne bi uspeo pokušaj da budu obmanuti građani, želim da kažem sledeće.
Administrativni odbor nije uzimao u obzir nijednu privatnu tužbu protiv bilo koga, inače bi ova grupa ovde, verovatno svima njima ovde bio oduzet imunitet. Zato što imaju toliko tužbi za klevete, uvrede i zloupotrebe, da niko od njih ne bi više imao imunitet. Dakle, predsednika Borisa Tadića su tužili predstavnici SRS po privatnoj tužbi. Ako bi princip oduzimanja imuniteta na osnovu privatnih tužbi važio, onda imunitet ne bi imao smisla.
Dakle imunitet štiti upravo od političke zloupotrebe i pokušaja da se nekada politički diskvalifikuje tako što će se protiv njega podizati optužnice. U tom slučaju i sa tužbama protiv predsednika Republike Borisa Tadića i zbog toga, niti je to razmatrano, niti je razmatran ni jedan zahtev koji je podnet od strane sudova, da se na osnovu privatnih tužbi nekome oduzima imunitet.
Hvala.

Pozivam se na član 107. i na član 104, s obzirom na činjenicu da je ovde namerno pogrešno protumačeno ono što sam ja govorila ili nije dobro shvaćeno, pa želim da pojasnim.

Oprostite, ako vi mislite da u onome što je učinjeno prethodno, što ste vi dopustili, nema zloupotrebe, onda ja odustajem, ali ja mislim da je teška zloupotreba koju ste vi dopustili i slažem se, ako treba meni da je ne dopustite, ali ste je dopustili prethodnom govorniku.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Agencije za borbu protiv korupcije i nezavisne Državne revizorske institucije, u ime poslaničke grupe ZES želim da kažem da ćemo glasati za izveštaje matičnih odbora i za predlog mera koje su predložili.
Ono što jeste tema današnje rasprave za nas jeste zapravo da li su mere koje smo predložili sa stanovišta izveštaja koji smo dobili od nezavisnih tela, najbolje mere koje mogu da unaprede rad ovih tela, s jedne strane i da li su to mere koje mogu da otklone poteškoće u radu ovih nezavisnih tela.
Želim da kažem da ćemo podržati ne samo izveštaj i zaključke, već ćemo u svakom smislu dati podršku radu ovih nezavisnih tela i sa ponosom mogu da kažem da pripadam onoj poslaničkoj grupi koja je i do sada pokazivala punu spremnost da, formiranjem i pružanjem podrške ovim nezavisnim telima, stvori uslove da Srbija gradi demokratske institucije i da se brani od onih negativnih pojava koje postoje svugde u svetu, ali zemlje sa dužim demokratskim iskustvom su ojačale svoje demokratske institucije i protiv tih bolesti bore se uspešnije, no Srbija danas. Tu se postavlja još jedno pitanje i možda daje delimično odgovor da li je Srbija danas više korumpirana ili nije ili se danas o korupciji javno govori, obeležava se kao negativna društvena pojava, počinioci se ne samo javno proganjaju, nego potpadaju i pod udar zakona koji definiše ovo kao krivično delo.
Mislim da je teško dati tačan odgovor na to pitanje, ali kako bi taj odgovor jednog dana bio dat, o korupciji se priča, ali je ima mnogo manje i ona je u meri koja je prihvatljiva za svako društvo, moramo graditi institucije za koje su neki i kada smo ih formirali i dan danas izražavaju sumnju i smatraju da su suvišni i nepotrebni, da nemaju svoju ulogu u društvu i da ne mogu odgovoriti izazovima onoga što je ste predmet njihovog rada.
Vrlo ću kratko reći da za DS ove dve institucije jesu tesno povezane jer se jedna bavi kontrolom rada javnih finansija, a druga borbom protiv korupcije i to za nas je, zapravo, jedan isti deo istog sistema koji onemogućava zloupotrebu u društvu i sticanje bogatstva na osnovu nečije pozicije ili nekakvog drugog privilegovanog položaja.
Zato smo smatrali da je dobro da ova dva izveštaja spojimo i da, spajajući ova dva izveštaja i predlažući mere, vidimo na koji način zajedno te institucije, ojačavajući njihove kapacitete, mogu da odgovore onome što su izazovi pred kojima se nalazi, duboko verujući da je borba protiv korupcije ključna borba za izgradnju demokratskog društva, da korupcija i zloupotreba javnih finansija nije samo ekonomsko pitanje jer razara ekonomski sistem, da nije samo socijalno pitanje jer dovodi u neravnopravan socijalni položaj različite kategorije građana, da je to, pre svega, demokratsko pitanje, jer razara same demokratske institucije i samim tim razara i demokratsko društvo i da je to pre svega pitanje ljudskih prava jer dok god postoji korupcija građani su u društvu neravnopravni.
Zato je za nas ovo pitanje deo jednog šireg napora izgradnje demokratskog društva i suštinske reforme društva u kojoj ćemo omogućiti da, pre svega, svi građani budu jednaki, da ekonomija poznaje samo zakone tržišta, a ne zakone političke moći i političkih snaga.
Što se tiče DS, ove dve institucije imaju punu podršku da svoj posao rade politički nepristrasno i, da bez obzira ko će bilo kada upravljati ovom zemljom i biti na vlasti, ove dve institucije će uživati punu podršku tih političkih struktura i u tom smislu će biti podjednako otporne danas na nosioce političke moći, kao što će biti otporne i sutra na neke druge nosioce političke moći.
Ono što mi danas želimo da uradimo jeste da, dajući svoje glasove za izveštaje i za mere koje su predložene, zaista budemo partner ovim institucijama, u smislu davanja podrške da se one razviju. Nemamo nikakvu iluziju da se snažne demokratske institucije mogu razviti za godinu, dve, tri, četiri, pet godina. Verujemo da, ako svake godine učinimo najveći korak koji možemo učiniti kao društvo, da ćemo ih osnažiti u dovoljnoj meri da one, možda brže nego u drugim zemljama u kojima su se one razvijale desetinama godina, postanu dovoljno snažne da društvo zaštite od onih negativnih pojava zbog kojih i jesu formirane, da bi sprečile širenje takvih negativnih pojava.
Naravno da, kada razgovaramo o ovim izveštajima, mogu samo da kažem da su izveštaji objektivni, jer oni oslikavaju realno stanje institucije i one bez ikakvih prikrivanja i pokušaja umanjenja nedostataka, govore o tome šta jesu problemi u njihovom radu. Zato mislim da je činjenica o ovome raspravljamo i da ćemo usvajati preporuke matičnih odbora, jeste nešto što pokazuje da ćemo jedino na taj način stalnom podrškom davati dodatne impulse, da ove institucije prerastu u ono što jesu.
Postoji samo veliko pitanje – da li su ovi zaključci, pošto je direktorica Agencije, rekla da bi možda zaključci trebali da budu konkretniji, i da sadrže neke elemente koji oni sada ne sadrže? Skupština ima vrlo stroge procedure. Sada moramo da vidimo sa stanovišta naših procedura da li je u ovoj fazi moguće menjati ove predloge odluke. Naravno, ukoliko je to moguće, zajedno ćemo sa stručnim službama pogledati i videti da li je u ovoj fazi moguće, do trenutka odlučivanja, promeniti te odluke. Možda postoji način, da u nekom sledećem koraku, za ne tako dugo vreme, opet to stavimo na dnevni red i opet, da kažem, raspravljamo o merama koje treba preduzeti, kako bi se institucije osnažile i kako bi joj se dao kapacitet u kojim ona može u ovoj fazi da ostvaruje svoje zadatke.
Još jednom, svima onima koji tvrde da korupcije nije bilo nikada više, verujem da je ovo sada društvo u kome je korupcija obeležena kao zlo i to zlo se prikazuje javno, zato i izgleda kao da ga je više. U nekom drugom vremenu se o tome nije pričalo, korupcija se podrazumevala i bila je sastavni deo sistema. Nikada nije bila obeležena kao javno zlo.
Obeležavanje korupcije i zloupotrebe javnih sredstava kao zla protiv koga celo društvo treba da se bori, mislim da mi stvaramo ozbiljne uslove da se sa tim zlom uspešnije borimo. U kojoj meri ćemo da se izborimo, to je zaista veliko pitanje i za mnogo razvijenije zemlje. Mislim da u tom smislu korupcije ima mnogo manje u ovoj zemlji, da je ovo zemlja sa manje korupcije, ali sa više glasova koji se bore protiv tih pojava. Zato mi kao DS i kao poslanički klub ZES, sa ogromnim zadovoljstvom ćemo glasati za predloge mera kojima verujemo, stvaramo uslove da ove institucije rade bolje, u interesu koji je i naš interes.
Pozivam predstavnike ovih institucija da, ubuduće izveštajima i merama, radimo zajedno. Jer, samo institucija više vidi šta joj je problem, drugi, treći, četvrti, peti, nego mi koji, analazirajući izveštaje, možemo da procenimo šta jeste prioritetan problem koji treba rešavati.

Uz zahvalnost Ministarstvu kulture, što danas imamo priliku da razgovaramo pozivam sve poslanike da glasaju za predložena tri zakona.

Politička stranka koja je i danas, nakon 20 godina, još uvek sklona da se zalaže za politiku sukoba, nudila je u prošlosti ljudske organe, ali tuđe. To su građani plaćali, zaista, sopstvenim životima i organima.

Zašto je za nas neprihvatljiv ovaj amandman? Mi se očigledno razlikujemo i po poimanju uređenja društva, po tome kako mi mislimo da ovo društvo treba da bude uređeno. Potpuno se razlikujemo po tome kuda Srbija treba da idem i duboko verujemo da je budućnost građana Srbije u približavanju EU. To je izbor onih političkih opcija koje se zalažu za priključenje Srbije EU. Istovremeno, zbog tog izbora naša je rešenost da društvo uredimo u skladu sa najvišim standardima koji vladaju u tim evropskim zemljama i niko nas na to ne tera, i nikakvi šamari ili pretnje ne treba da nam stižu niotkuda, to je naš izbor. Zato, što mislimo da je poimanje savremenog demokratskog društva demokratski razvijenih zemalja mnogo bolje i u interesu građana, nego poimanje onih koji su i u prošlosti, a i danas vode politiku, u kojoj građanin treba da služi nekakvim apstraktnim političkim ciljevima i nevidljivim interesima.

Da li je ovo zakon o finansiranju političkih aktivnosti ili političkih stranaka, tu, takođe, postoji i suštinsko razlikovanje u poimanju ovog šta ovaj zakon treba da bude. Po našem dubokom uverenju, ovo treba da bude zakon o finansiranju političkih aktivnosti, jer ustavno pravo građana na aktivno i pasivno biračko pravo, obezbeđuje pravo i onima koji nisu političke stranke da učestvuju u političkim aktivnostima. Mislimo da je dobro da jedno demokratsko društvo, razvijajući politički pluralizam, daje šansu i onima koji nisu organizovani u političke stranke, a žele da učestvuju u političkim aktivnostima i izbornim aktivnostima, imaju pravo da budu ravnopravno tretirani i finansirani kao politički subjekti, koji jesu političke stranke.

I u tom smislu svi amandmani koji su dostavljeni, a koji dosledno insistiraju na tome da ovo treba da bude zakon o finansiranju političkih partija, a ne političkih aktivnosti, za nas su neprihvatljivi jer po našem dubokom uverenju zapravo sužavaju ustavno pravo građana, da zadovoljavaju svoje aktivno i pasivno biračko pravo. I u tom smislu nijedan od tih amandmana za nas nije prihvatljiv i Poslanička grupa ZES u danu za glasanje neće glasati za te amandmane, jer mislimo da se radi o suštinski različitim konceptima razumevanja političkog sistema i uloge, s jedne strane, političkih partija, ali i drugih oblika organizovanja građana koji žele da se uključe u političke aktivnosti i u izborne aktivnosti. Hvala.

Koristim pravo, pravo na repliku. Dakle, ja nisam pomenula nijednu političku partiju, govorila sam o politikama koje su pozivale na rat, na ubijanje i kao posledicu, naravno, imale ono što može da se u političkom žargonu zove "nudili tuđe živote i tuđe organe". Ko se prepoznao u tome, treba sam da se zapita zašto se prepoznao u tome što sam ja rekla.

Istovremeno, ako ste tako osetljivi na tu vrstu argumentacije, onda je trebalo da opomenete pre svega svog kolegu, koji je za to optužio nekog drugog, a ako govorimo o činjenicama gde jeste a gde nije, politikama koje se vode, dovođenje u pitanje životi ljudi, onda zaista mislim da je svaka politika koja je pozivala na rat, mržnju, netrpeljivost i ubijanje politika koja je žrtvovala tuđe živote.

Ne znam zašto se uvek prelazi na teren ličnog u trenutku kada nema dovoljno argumentacije, ali dobro, to je manir na koji smo navikli, iako je poslovnički to nedopustivo.

Optuživati mene ili Poslaničku grupu ZES i DS da smo mi protiv političkih partija, da mi političke partije doživljavamo kao nekakvo zlo, zaista, ne vidim kako uopšte može da se objasni. Dakle, članovi DS svojim izborom, svojom voljom biraju da budu članovi, daju svoje vreme, svoje veštine, svoje znanje da bi ostvarili neke opšte i šire ciljeve, duboko verujući da su političke stranke najbolje sredstvo za ostvarivanje tih širokih ciljeva. Tako mislim da se u nedostatku prave argumentacije, da se brani jedna druga pozicija, poteže za argumentacijom koja zaista ne može da se odbrani.

Dakle, duboko verujem da su demokratske stranke suštinski sastavni deo u samom temelju demokratskog društva, koje je poznato kao višestranačka parlamentarna demokratija, ali isto tako verujem da je razvoj tog društva proces u kome ćemo u određenim vremenima donositi zakone koji će biti usklađeni sa onim što jeste u saglasnosti sa tim vremenom, ali da ćemo ih, takođe, dograđivati. Zato nije čudo ako smo napravili u jednom istorijskom trenutku veliki iskorak donoseći jedan noviji i moderan zakon, 2003. godine, o finansiranju političkih partija. Mislim da nije ni u kakvoj suprotnosti sa činjenicom da danas želimo da unapredimo taj sistem i da donesemo zakon koji će na bolji i sveobuhvatniji način definisati to pitanje i, ono što je jako važno, otkloniti negativne posledice primene zakona koji smo do sada primenjivali.

Dakle, mislim da niko od nas nema pravo, niti je pozvan da amnestira bilo koga od politika i onoga što je radio u prošlosti. I u tom smislu, zaista, ni jednog jedinog trenutka ne amnestiram nikoga od onoga što je u prošlosti radio, za šta se borio i zastupao. Da li se promenio, da li je promenio svoju politiku, na njima je da dokazuju, a na građanima da procenjuju. To nije naš posao i u tom smislu nisam pravila nikakvu razliku u odnosu na politike koje zaista smatram da su bile pogubne u prošlosti.

Ono što je, takođe, činjenica i mislim da je važno samo napomenuti, dakle, ako neko sebi dopusti da optuži političkog protivnika, da je spreman da nudi organe, onda, zaista nije moralo pokazati taj stepen osetljivosti, ako ti isti budu podsećani na ono što su radili u prošlosti.