Poštovana gospođo Čomić, uvaženo predsedništvo, uvaženi članovi Vlade, kolege narodni poslanici, za Demokratsku alternativu, kada smo dobili ovaj zakon, postojala su neka ključna pitanja.
Prvo je da li u društvu postoje evidentirani razlozi da se donose zakoni ili da se zakonom uređuje određena oblast? Demokratska alternativa je od 5. oktobra insistirala na nečemu što se može nazvati čišćenjem društva od kriminala. Dakle, 10 godina, kako god se neko ljutio ili ne, ali sociološki fenomeni postoje, bez obzira ko su bili nosioci, ne moramo ih identifikovati, ali oni koji su imali najveću vlast, imali su i najveću odgovornost. Za 10 godina rata, 10 godina politike u kojoj se nije znalo gde prestaje politika a počinje kriminal, 10 godina u kojima su se političari bavili kriminalom, a kriminalci postajali političari. Tih 10 godina institucionalizovane zloupotrebe i pljačke države i društva svakako su nas dovele do tačke u kojoj je ovo društvo teško bolesno. U tom smislu, njemu je neophodno da se zakonom reguliše sve što god je moguće, kako bi se od te bolesti što pre izlečilo.
Za nas nema nikakve dileme da ne postoje političke partije koje mogu ozbiljno ugroziti društvene reforme, zato što one nemaju dovoljno uticaja u društvu; malo ih je i nemaju dovoljno uticaja u društvu. Ali, promene u ovom društvu mogu ozbiljno ugroziti oni čiji su interesi ugroženi, a pre svega, se radi o onima koji su te svoje interese ostvarili na nezakonit način. Oni su najveći neprijatelji demokratizacije i reformi društva.
Zbog toga za nas nema nikakve sumnje da je bilo neophodno da se država pozabavi posebno tim pitanjem, pre svega da se definiše šta je to što je specifično za organizovan kriminal. U tom smislu, mislim da treba prihvatiti neke amandmane koji malo proširuju, odnosno daju nešto što je sadržaj definicije organizovanog kriminala.
Drugo pitanje je da li je bilo potrebno posebnim zakonima regulisati ili postoje i sada zakonski uslovi da se protiv ove opasne društvene bolesti država bori na organizovan način. Sasvim je izvesno da, kada bolest zađe u određenu fazu, onda instrumenti koji su postojali i bili na raspolaganju očigledno nisu dovoljni i potrebno je uvesti nove instrumente kako bi se ta borba učinila efikasnijom.
Da li su to posebni zakoni? Za nas je sasvim svejedno na koji se način to reguliše, da li se menjaju postojeći zakoni ili se posebnim zakonima reguliše ova borba. Za nas je bitno da se ona zakonski definiše, kako bi se mogla voditi na jedan po zakonu utvrđen način. Zato je za nas izuzetno važno što se ova tačka dnevnog reda našla pred Skupštinom Srbije i što mi možemo da kažemo - ovog trenutka mi smo spremni da se suočimo sa bolešću društva i nudimo nekakve instrumente za borbu protiv te bolesti.
Da li su oni suvišni, za nas je nebitno ukoliko daju mogućnost da se društvo efikasnije bori protiv ovih pojava. Da li postoje razlozi da se to uradi posebnim zakonima ili promenom zakona, za nas je potpuno u drugom planu. Mi mislimo da je bitno samo da se društvo odredi prema ovome.
Da li se ovim zakonima mogu ostvariti ciljevi, a to je eliminisanje iz društva ili bar u velikoj meri smanjenje devijantnih pojava koje su posledica organizovanog kriminala. Mi mislimo da se ovim zakonskim projektima u velikoj meri može doprineti tom cilju. Da li su ovi zakonski projekti kompletni ili ne? Društvo je živa materija i ono se menja. Nemoguće je u jednom trenutku razvoja društva definisati sve one instrumente koje će društvo kroz svoj razvoj tražiti kao potencijalno sredstvo za svoj normalan razvoj.
Dakle, moguće je da ovi zakoni nisu celoviti, ali oni, po nama, pružaju dovoljno osnova da se društvo bori sa jednom bolešću i problemom koji je za nas zaista ključni.
Poslednje pitanje za nas je da li u zakonima, pošto se radi o vrlo specifičnim zakonima, postoje elementi koji pružaju mogućnosti za zloupotrebe, pa samim tim ostavljaju mogućnost da neko bude žrtva. Govorimo o ljudskim pravima, ali ne sada o ljudskim pravima onih koji i treba da budu na udaru ovog zakona, nego da li ima u ovim zakonskim rešenjima prostora da se zloupotrebom zakona zapravo on primenjuje i na one na koje se ne odnosi. U tom smislu, potrebno je razraditi stav 2, posebno onu stavku koja govori o ugrožavanju ustavnog poretka itd. Mislimo da to treba precizirati, jer tu možda postoje prostori za eventualne zloupotrebe ovog zakona. Time se daje možda mogućnost da neko bude žrtva onoga ko ima nameru da zloupotrebi zakon.
Mi mislimo da, uz amandmane koje je i Zakonodavni odbor predložio, ovaj zakon pruža ozbiljne šanse društvu da se bori protiv nečega što možemo zvati mafija ili bilo kako drugačije, ali činjenica je da postoji, dakle, postoji; nešto što je organizovano da bi vršilo kriminalne radnje.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici,  neću komentarisati rešenja ovog poslovnika. Osećala sam se odgovornom, na neki način, da u ime ljudi koji sede ovde i u ime celog DOS-a kažem nekoliko stvari koje su ovde, čini mi se, ključne.
Dakle, ne poriču mnogi da su ova rešenja preuzeta iz engleskog poslovnika, ali nam kažu: Englezi su do njega stizali 200 godina - pa, valjda, mi ne treba da idemo brže; možda očekuju i da se vratimo i neku lekciju još ponovo naučimo. Ne spore oni da su ta rešenja viđena u svetu, ali spore naše namere. Dakle, Englezi su, verovatno, hteli da parlament učine efikasnijim, reprezentativnim, dostojnim svakog Engleza koji u taj parlament gleda, i oni su na to imali pravo.
Naše namere, izgleda, nisu to, nego su naše namere mnogo kvarnije, te tako naša namera je da hoćemo da ukinemo demokratiju. To nam govore oni koji nisu opozicija, oni su prethodna vlast koja je svoje političke neistomišljenike hapsila, proganjala, svoje građane nazivala fašistima, novinare ubijala. Oni nama kažu da pokušavamo da ugušimo demokratiju. Kažu da je naša namera da od javnosti Srbije sakrijemo istinu. To kažu oni čija istina glasi - preko milion i dvesta hiljada izbeglica, potpuno porušena ekonomija (žagor, glasovi - tema)...
Govorim o namerama za pravljenje Poslovnika i vrlo se držim teme. Govore da su naše namere da prikrijemo istinu. Pozivam ih da ovde govore istinu svaki put i da kažu da je Kosovo i Metohija pod međunarodnom okupacijom zahvaljujući njihovoj politici; da je jug Srbije bio deo teritorije izuzet iz teritorije Republike Srbije. Neka govore tu istinu. Niko im ne brani. Ono što oni nazivaju istinom jeste prazan patriotizam. Spadam u redovnije koji sede ovde, i kakva god da je tema oni imaju potrebu da pričaju i dokazuju svoj patriotizam. Kakva god da je tema oni govore o demokratiji.
Treća namera koja nam se osporava jeste namera, da u ovaj parlament uvedemo red, da ovaj parlament postane nešto čega se građani Srbije neće stideti. Kažu - nije ovo škola i ne može nas niko da tretira kao đake. Tačno. Ali, za građane Srbije mi jesmo škola kako Srbija treba da izgleda - ako izgleda ovako kako je izgledala ovih meseci onda se građani Srbije stide ovog parlamenta. I, neko kaže - i u kafani se psuje pa kafani ne pada rejting. Ali, kada parlament počne da liči na kafanu onda mora da mu pada rejting. Ne može parlament da liči na kafanu ako mi hoćemo da građani Srbije poštuju one koji su ih izabrali, da time poštuju i sebe same.
Kažu da poslanike ne smemo da disciplinujemo i da poslanici izgledaju otprilike kao beli medvedi, zaštićeni, oni nemaju nikakve obaveze, imaju samo prava u koja niko ne sme da takne. Pitajmo građane da li oni misle da smo mi to! Ne mislim da sam ovde došla zato da niko ne bi smeo da postavi pitanje moje odgovornosti, moje discipline i moje pristojnosti. Sve to imaju pravo da postavljaju građani, odnosno ako smo mi ovde odgovorni imamo pravo da postavljamo to i sami.
Zato mislim da ovaj poslovnik, verovatno kao nijedan poslovnik, ne može da reši problem onoga što su neki doneli od kuće. Nijedan poslovnik ne može da reši nečiju nameru da nešto razara. Teško je tu izboriti se, ali verujem da ćemo, možda, ovim poslovnikom ipak uspeti da sve to smanjimo na minimum i da uradimo ono što opet neki osporavaju i kažu: nije ovo preduzeće koje treba da ima učinak, što znači da bismo mogli da provedemo četiri godine u beskrajnoj priči o svemu i svačemu a da ne uradimo ništa.
DOS je dobio većinu zato što građani očekuju da promeni sistem. Sistem se može promeniti samo kroz zakone. (Glasovi:A Ustav?) Ustav ćemo menjati onog trenutka kada budemo znali da li je Srbija deo nekakve zajednice država ili je Srbija samostalna država; onda ćemo moći da definišemo Ustav Srbije, a vi to bolje znate jer ste u to više uključeni.
Dakle, ovaj parlament mora da radi i da mu se meriti učinak, zato što moramo brže da se krećemo nego druge zemlje u tranziciji. One su to uradile pre 10 godina, tada su krenule na taj put, a mi kasnimo više od 12 godina, jer smo se za ovih 12 godina vratili još unazad. Mi moramo da budemo efikasni; nažalost, meru efikasnosti meriće građani, to je tačno, ali meru efikasnosti moramo i mi sami da merimo; da kažemo ako nismo efikasni, da to otklanjamo. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vrlo ću kratko: ovaj zakon ima dve ključne tačke oko kojih se može svesti cela ova rasprava. Prva je da li je on reformski ili nije, da li reformiše obrazovanje ili ne, a druga jeste pitanje uvođenja veronauke u škole, odnosno fakultativnog izbora između dva predmeta.
Predlagač zakona i ne pokazuje pretenziju da ovo jeste suštinski reformski zakon i mi to pozdravljamo zato što mislimo da je reformisanje obrazovanja najozbiljnija stvar kojoj treba zaista pristupiti sa strašno puno osetljivosti. Treba raditi postupno, jer nije teško napraviti savršen model ili preuzeti nečiji model, ali je pitanje kako ga uglaviti u stvarnost koja je potpuno drugačija. Mi zato smatramo da je dobro što se obrazovanju pristupilo na ovaj način, dakle korak po korak. Koraci koji su ovim zakonom pokrenuti otvaraju mogućnost za ono što treba da sledi kao reforma, jer je i samo obrazovanje proces, pa i reforme moraju da budu jedan ozbiljan i dugoročan proces.
Eksperimenti u obrazovanju, ta iskustva smo imali prilike da vidimo, ostavljaju dalekosežne posledice kod mnogih generacija koje se obrazuju po nekakvom eksperimentu. Mi znamo eksperiment obrazovanja gospodina Šuvara i znamo kakve je to posledice imalo. Mi pozdravljamo način na koji se pristupilo reformi obrazovanja i pozdravljamo one teme koje su otvorene ovim zakonom. Dakle, ove teme zapravo uvode obrazovanje u jedan tranzicioni proces, usklađujući obrazovanje sa onim što jeste tranzicija. Za nas tu nema nikakve dileme.
Što se tiče druge dileme koja je ovde bila prelomna tačka, pitanje jeste da li se ovim zakonom nešto na silu nameće. Što se nas tiče, ne ulazeći u to da li je način na koji je ovo pitanje otvoreno najsrećniji, oko toga nećemo da raspravljamo, ne postoji u ovoj zemlji, gde su moralni kriterijumi porušeni, gde su moralne vrednosti potpuno pogubljene, nijedan razloga da se u škole ne uvede nešto što će graditi kod dece od samog početka nekakve moralne norme, moralne kriterijume, na kraju krajeva stvarati toleranciju i osećaj da možemo da delimo razlike među sobom, odnosno da možemo da živimo iako smo različiti.
Dakle, činjenica da je izborni predmet u pitanju i da roditelji u ime dece mogu da biraju jedan od ova dva predmeta, za nas isključuje tvrdnju, koja je tako čvrsta, da je ovo nametanje veronauke ili drugog predmeta. Bilo je dosta priča o tome da su deca ionako opterećena i da decu treba učiti samo onome što će im u životu trebati; zaista bih volela da vidim šta odrediti da detetu od sedam godina treba u životu, dakle šta da ga učimo sem slova. Mislim da škola nije vozački ispit pa treba naučiti samo ono što vam treba za vožnju, da je obrazovanje jedan proces izgradnje ličnosti i nešto što je mnogo šire od praktične životne potrebe.
Naravno, pretpostavljam da će nakon ovoga slediti, jesu izmene nastavnih planova, koji zaista jesu problematični, ne toliko po nekakvom obimu i sadržaju pojmova koje deca uče, već po smislu i tačnosti onoga što ona sada uče. Deca bi trebalo da uče faktički utvrđene stvari, a ne nekakve političke konstrukcije. Zbog toga će Demokratska alternativa glasati za zakone i glasaćemo za ovako ponuđeno rešenje vezano za uvođenje izbornog predmeta, veronauke, ili građanskog vaspitanja.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, poštovani predsedniče Vlade, potpredsedniče, uvažene kolege narodni poslanici, ovo o čemu mi danas raspravljamo i o čemu načelno treba da se izjasnimo, ukoliko pokušamo da budemo odgovorni i vodimo računa o tome šta treba da doprinese boljem položaju Srbije u budućnosti, onda ćemo pokušati da u okviru ovoga što je ponuđeni dokument ugradimo ili bar predložimo ono što dokument koji bi se zvao ustavna povelja treba da sadrži kao garancije zaštite interesa Srbije u jednoj zajednici Srbije i Crne Gore.
Ovo što imamo danas jeste u stvari kraj jednog dezintegracionog procesa koji se dešavao poslednjih 10 godina. Ovo je rezultat jedne politike koja je mislila da se država brani tako što se šalju vojnici u Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, što ginu i što na kraju ostaje nešto što nije bila država koju su hteli da odbrane. Ostaje nešto što nije čak ni celovita Srbija, jer je jedan deo Srbije pod međunarodnom upravom.
Dakle, mi sada ovde moramo da odgovorimo na nekoliko ključnih pitanja - da li neki misle da i ovu Jugoslaviju treba braniti vojskom i ako treba neka izađu i neka to kažu. Dakle, neka ne zavaravaju građane da se država koja je zajednica dve republike može braniti silom i stvarati silom. Ona se može stvarati samo dobrom voljom obe federalne jedinice i merom dobre volje da se stvara zajednička država.
Ovaj dokument koji mi danas imamo, jeste minimum te zajedničke dobre volje. Srbija niti se smela postaviti, niti se može postavljati kao neko veliki, kao veliki brat koji ima pravo da ucenjuje i preti malom bratu da ostane uz njega, jer će inače dobiti batine. Tako je to
neko ranije radio i mi smo uvek dobijali batine i uvek smo bili žrtve jedne takve politike.
Neki kažu da bi se Slobodan Jovanović prevrnuo u grobu kada bi video ovakav ustavni koncept, a ja mislim da se Slobodan Jovanović prevrće u grobu od 1945, pošto nijedan ustavni koncept nije nešto što bi opstalo u normalnom pravu. Prema tome, ono što je sada važno jeste da sa jedne strane oni koji zagovaraju čvrstu federaciju (čak ima ovde onih koji hoće unitarnu državu, jer smatraju da su i Crnogorci Srbi i da nemaju pravo da se pitaju o sopstvenom statusu) moraju da kažu kako to misle da izvedu; i, ako je to sila, onda sigurno većina građana Srbije nije za to. S druge strane, postoje oni koji smatraju da bi Srbija trebalo da pođe putem sopstvene državnosti, ali onda neka prethodno odgovore na jedno pitanje - kako Srbija to da uradi u ovom trenutku, u kome nema suverenost nad jednim delom svoje teritorije. Neka odgovore na to, ili kako će vratiti suverenost nad tim delom teritorije, hoće li opet slati vojnike protiv međunarodne zajednice da vraćaju suverenost. Neka to kažu javno, a onda će videti da li građani Srbije podržavaju takvu opciju ili ne. Ja mislim da ne podržavaju.
Ono što mi danas pokušavamo daradimo i oni koji su bili ovlašćeni pregovarači ne dovodi se u pitanje, i mislim da je pogrešno doveden u pitanje status onih koji su razgovarali o ovome; nikada narodi ne razgovaraju o tome, uvek razgovaraju oni koji su ovlašćeni da razgovaraju, jer ne mogu da zamislim kako bi izgledao narod. Pri tom ima onih koji misle da bi kao konstruktivna opozicija mogli da doprinesu svojim čvrstim stavom, a njihovi tvrdi stavovi su nas doveli dovde i zato mislim da nije bilo dobro da oni učestvuju i da svojim tvrdim stavovima pomažu. Dakle, mi sada moramo da razgovaramo o tome šta su naši ciljevi, šta je interes Srbije. Interes Srbije je da bude deo evropskih integracija. Evropske integracije su jedina garancija očuvanja suvereniteta Srbije. Samo u evropskim integracijama mi možemo sačuvati svoje teritorije i možemo računati da će Kosovo i Metohija biti deo sklopa koji će se zvati Srbija. Ovakav sporazum garantuje nam približavanje evropskim integracijama, i to je ono što je važno.
Drugo važno pitanje za nas je pitanje Kosova i Metohije. Da li Kosovo i Metohiju čuvamo u zajednici sa Crnom Gorom, uz garancije Evropske unije, uz saradnju sa međunarodnom zajednicom ili Kosovo i Metohiju čuvamo namećući svoje stavove Crnoj Gori, ignorišući njihovo pravo da se i oni pitaju u kakvoj zajednici hoće da žive i da li time zapravo i Albancima dajemo za pravo da kažu - evo, ovi u Beogradu hoće na silu i uvek na silu da nam nameću rešenje. Tada će dobiti podršku međunarodne zajednice da nemaju nikakve veze sa takvim Beogradom.
Mi mislimo da moramo da pokažemo da razumemo kako svet izgleda, kako svet funkcioniše i po kojim pravilima funkcioniše. Ovim sporazumom mi to pokazujemo. Nikoga ne treba zavaravati da je ovaj dokument nešto gde je Srbija podjednako blizu nekakvoj čvršćoj državi ili nekakvom samostalnom statusu. Dakle, mi smo ovim sporazumom negde na sredini, ali ono što je dobro u odnosu na sadašnje stanje jeste da na ovakav način Srbija ima mogućnost da štiti svoje interese u toj zajednici.
U ovoj zajednici koja je napravljena na silu, oktroisanim ustavom, Srbija nije imala mogućnosti da štiti svoje interese i stalno je plaćala visoku cenu ovakve državne zajednice. Onaj koji neće da prizna da Crna Gora funkcioniše kao samostalna država, a da Srbija funkcioniše kao država zavisna od samostalne Crne Gore, taj neće da prizna šta je urađeno u prethodnom periodu.
Dakle, Srbija ovakvim uređivanjem odnosa stvara sebi mogućnost da štiti sopstvene interese i, ono što mislim da je važno, što bi među zaključcima Skupštine Srbije trebalo da stoji, da u ustavnoj povelji, kao najvišem dokumentu kojim bi se razradili odnosi između Srbije i Crne Gore, stoji odrednica da je Rezolucija Saveta bezbednosti kojom se definiše status Kosova i Metohije preneta na Srbiju. Time bi Srbiji bilo omogućeno ona svojim ustavom, koji bi usledio nakon toga, može da definiše pitanje Kosova i Metohije nakon nekog prelaznog perioda.

Uvažena gospođo predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, poštovani posmatrači, dame i gospodo narodni poslanici, ono što je najtragičnije u celoj ovoj našoj tragičnoj priči vezanoj za Kosovo jeste što još uvek ima onih koji bi na tome da steknu jeftin poen. Deset godina, zbog sticanja jeftinih poena, mi smo stigli tu gde smo stigli.
Patos patriotizma ovde najviše nama prikazuju oni čija je diploma Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 i Kumanovski sporazum. Po toj rezoluciji i po tom sporazumu na Kosovu i Metohiji država Srbija je proterana. To je činjenica. E sad, ne bi bilo toliko tragično kada oni isti ne bi pokušavali nama sada da prebacuju odgovornost za ono što je stanje na Kosovu i Metohiji.
Mi, gospodo, jako dobro znamo kakvo je stanje na Kosovu i Metohiji. Za razliku od vas, ova vlast je prisutna na Kosovu i Metohiji u meri u kojoj je to moguće. Za razliku od vas, koji ste uvek imali potrebu da fingirate institucije, pa je tako i Privremeno veće Kosova bilo zapravo fingiranje, i vi ste to znali. Dakle, vi ste odredili Privremenom veću nadležnosti za koje ste unapred znali da ono ne može da ih izvršava, pokušavajući da prevarite - koga?
Ako je teza da treba fingirati državne institucije, jer će okupator jednog dana otići, jer će okupacija kad - tad prestati, onda tu postoji ili logička greška ili namerna podvala. Kada vas okupira neka zemlja, onda vi možete pred međunarodnom zajednicom da izdejstvujete nekada pravo da vam se ta teritorija vrati. Ali, ako ono što vi zovete - okupator, a što ste vi doveli i potpisali da oni tamo budu, dakle to ne možete nama ništa da pripišete, ako to što vi zovete okupator jeste međunarodna zajednica i Savet bezbednosti, za koje ste se borili i rekli da mi moramo da otrpimo bombardovanje kako bi te snage bile tobož Saveta bezbednosti, a ne NATO-a.
Dakle, ako je to istina, ko će ako ne ta međunarodna zajednica moći, hteti ili ne hteti da nam vrati suverenitet na tom delu teritorije. Pošto mi nemamo potrebu da fingiramo institucije, niti da fingiramo patriotizam, niti da fingiramo rezultate, naša namera je da realno sagledamo stanje od koga polazimo i da vidimo imamo li bilo kakvih mogućnosti da nešto radimo i da onda radimo na tome. Naravno, potpuno je razumljivo da za svakog onog ko je makar trunčicom zakačen onim što se dešavalo na Kosovu i Metohiji, sve izgleda sporo i sve izgleda nedovoljno efikasno. Mi to razumemo.
Za muku ljudi koji su to proživeli i koji to proživljavaju već godinama, mislim da je i sekund predugo vreme. Ali, činjenica je, ako merimo šta je urađeno, onda treba da se pitamo da li merimo od starta ili od cilja. Gospodo, mi smo startovali od cilja na koji ste vi došli, a to je da je Kosovo i Metohija deo Srbije koji više ne pripada ustavno-pravnom poretku Srbije i na kome vlast vrši međunarodna zajednica. Dakle, od vašeg cilja smo mi krenuli kao od starta.
Šta je naš cilj? Naš cilj je da Kosovo reintegrišemo u Srbiju i Jugoslaviju. Naš cilj je da vratimo Srbe na Kosovo i Metohiju. Naš cilj, za razliku od vaših ciljeva, nije da tvrdimo da policija mora biti naša, a većinsko stanovništvo albansko, jer to nije moguće. Dakle, policija mora biti od onih koji tamo žive. Institucije sistema ne možemo da gradimo iz Beograda delegirajući ljude, nego iz sredine u kojoj ljudi žive. Oni koji žive na toj teritoriji će formirati svoje institucije, nažalost. Mi možemo da kažemo da to nije najbolje rešenje, ali je, nažalost, jedino moguće rešenje. Mi to ne možemo da negiramo tek tako.
Dakle, ako se razgovara o Privremenom veću, postavlja se pitanje da li je ono u trenutku kada je formirano imalo smisla. Možemo pretpostaviti da se to desilo pre mnogih drugih dešavanja i da je ono možda u tom trenutku imalo nekakvog smisla, možda je nešto odradilo ili nije, o tome sad ne treba suditi. Nakon svega što se desilo, zahvaljujući politici koja je vođena, Privremeno veće nema nikakvog smisla, osim što ne može da vrši nijednu od funkcija za koju je formirano. Činjenica da ga treba držati kao fingiranu instituciju za nas je potpuno besmislena, jer fingiranje stvarnosti i bežanje od istine i od stvarnosti je i dovelo ovu zemlju gde je ona sada. Mi smatramo da je sve ono što je nečija predstava da se nešto radi nepotrebno i da mimo predstave treba zaista nešto raditi.
Rekla bih još samo par reči o Koordinacionom centru i Koordinacionom telu. Cilj prethodne vlasti, na koji je stigla, jeste da je jug Srbije bio teritorija na koju nije smeo da kroči nijedan srpski policajac, nijedan srpski vojnik. To je tzv. Kopnena zona bezbednosti, vazdušna zona bezbednosti, gde Srbija nije imala pravo da štiti svoje građane i sve građane koji tamo žive. Za ovo kratko vreme vojska i policija, kao Združene snage bezbednosti, vraćene su i Kopnena zona bezbednosti je ukinuta. Nadam se da smo na putu da ukinemo i vazdušnu zonu bezbednosti.
Ono što je urađeno na Kosovu i Metohiji jeste da je u potpunosti sagledana realna situacija šta se na Kosovu i Metohiji dešava, gde su uopšte ostali Srbi, gde ima mogućnosti da se Srbi vraćaju. Napravljen je plan, opet sa međunarodnom zajednicom, jer bez njih to ne može, oni se tamo pitaju, za povratak onih koji su morali da napuste Kosovo i Metohiju u one sredine gde je za sada takav povratak moguć. Opet ponavljam, potpuno razumemo da je brzina kojom se ide nedovoljna za one koje je pogodila ta nesreća, ali uvek neka pođu od toga koja brzina je moguća.

Imala sam potrebu da se javim, jer sam iz stenograma utvrdila da je gospodin Trajković pogrešno protumačio ono što sam rekla. Dakle, ne mislim da postoji namera u tome, mislim da postoji potreba da to otkloni kao nesporazum. Vrlo sam jasno rekla da su institucionalne veze Srbije sa Kosovom i Metohijom prekinute Rezolucijom Saveta bezbednosti, Kumanovskim sporazumom, a ne kao što me gospodin Trajković citirao, kako sam navodno rekla da su veze prekinute  ustavnim okvirima. Verujem da  gospodin Trajković shvata u čemu je suštinska razlika između te dve stvari. Ne radi se samo o vremenskoj razlici i sledu događaja, već o suštini onoga šta je bila posledica neke prethodne politike. Dakle, samo u tom smislu, zaista ne mislim da je zlonamerno, prosto imam potrebu da to ispravim.

Poštovano predsedništvo, uvažene kolege narodni poslanici, na samom početku hoću da kažem da će Demokratska alternativa, a verujem i svi poslanici DOS-a, uvek da se zalaže za veću kontrolu vlasti. To podrazumeva da ćemo glasati uvek za formiranje anketnih odbora, za sve one oblasti u kojima postoji problem, sumnja da se dešavaju stvari izvan zakona. Ono što nama pravi problem u ovoj odluci, jesu sledeće činjenice:
Prvo, mi smo za formiranje anketnog odbora koji će utvrditi istinu o proizvodnji i prometu duvana, a pre svega zbog toga što hoćemo da kontrolišemo one koji su danas na vlasti. Stalo nam je da znamo šta su radili oni prethodno na vlasti koji se sada tako zdušno zalažu za formiranje ovog odbora, čiji je mandat ograničen na sadašnju vlast. To je osnovni i suštinski predlog ovog predloga odluka.
Drugo načelno pitanje na koje mi moramo dati odgovor i ovo je samo povod da mi oko toga imamo jasan stav za ubuduće, da ne bismo na jednom presedanu pravili sebi stalno problem, a to je pitanje da li će ova skupština svaki put kada neki domaći ili strani mediji objavi neku aferu, skakati i praviti anketni odbor. Da li je to način na koji Skupština treba da radi? Da li će Skupština ubuduće da stalno zapošljava nekakve tim tejn grupe, nekakve spin doktore, nekakve savetnike koji će lansirajući afere zapošljavati u ovu skupštinu i mi ćemo da se bavimo činjenicama ili pisanjima medija, a nećemo se baviti onim što jeste osnovni posao ove skupštine. To je drugi ključni problem ovog predloga.
Treći ključni problem ovog predloga jeste što se po njemu ne vidi jasno, zapravo insinuira se da je Vlada odgovorna što je uredbom pokušala da reši probleme koji postoje u proizvodnji i prometu duvana. Dakle, da li je to problem, da li se traži odgovornost Vlade zbog toga što je pokušala uredbom to da reši, jer se iz ovog predloga upućuje mogućnost da je to tema o kojoj mi treba da razgovaramo. Istovremeno, iz ovog predloga se insinuira da je Vlada odgovorna i umešana u šverc duvana. Ako je Vlada donela uredbu da bi uspostavila red, da li to automatski znači da je Vlada odgovorna. Te insinuacije proističu iz konstatacije da se utvrdi odogovornost za oštećenost budžeta itd. To jeste insinuacija da je Vlada odgovorna i to se unapred utvrđuje. Ono što mi moramo potpuno principijelno da se dogovorimo, da li mi formiramo anketne odbore unapred određujući krivca ili je naša obaveza da kažemo: utvrđujemo anketni odbor zato što u nekim oblastima društva postoje problemi i onda taj anketni odbor treba da istraži o kojim problemima se radi.
Treća insinuacija, koja iz ovog stava proizilazi, jeste da se zapravo sumnja da je Vlada, zato što je ubirala pare, uzimala te pare. A toliko mnogo para ide kroz ruke Vlade, da ne znam zašto je sada sumnjivija u vezi duvana i trgovine duvanom, nego kod ubiranja poreza i zbiranja drugih para kojima Vlada raspolaže. Dakle, i to je malo problematično.
Ono što nas takođe dovodi u sumnju što se tiče namera predlagača, jeste činjenica da predlagač traži ispitivanje ustavnosti i zakonitosti jedne uredbe, koju je potpisao jedan potpredsednik Vlade, a ne traži preispitivanje ustavnosti i zakonitosti druge uredbe koju je potpisao drugi potpredsednik Vlade koji je ujedno član DSS-a, kao predlagača ovog akta. Postavlja se zaista pitanje: da li je namera bila da mi zaista kao Narodna skupština uspostavimo kontrolu nad jednom oblašću koja, nema nikakve sumnje, jeste kriminalizovana i treba uspostaviti zakonitu kontrolu nad njom ili se zalažemo za to da se formira anketni odbor. Ovi razlozi o kojima sam govorila ovu odluku čine problematičnom za usvajanje.
Predlažem da svi poslanici koji su za formiranje anketnog odbora potpišu zahtev da se na dnevni red Skupštine stavi formiranje anketnog odbora, sa obrazloženjem koje neće imati ovakve ozbiljne manjkavosti zbog kojih ne možemo svi da glasamo za njega. Hvala.

Poštovano predsedništvo, uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici,  za razliku od nekih poslanika ovde, nisam shvatila da je ovo literalna sekcija, niti seosko pozorište gde je tema patriotizam, pa svi glumimo i svi režiramo sami, onako kako mislimo da patriotizam treba da izgleda, niti guslarsko veče posvećeno epu o Kosovu. Shvatila sam da mi danas ovde moramo vrlo odgovorno, vrlo jasno da pošaljemo poruku onima na koje se ona odnosi i od koje zavisi sudbina Kosova i Metohije. Ali, da tu poruku moramo poslati u onom zabranu koju su nam prethodnici ostavili. Upravo zbog toga, htela bih da podsetim u kojim okvirima mi uopšte možemo da razgovaramo, jer vidim da neki ili ne znaju ili namerno neće to da govore.

Rezolucija Saveta bezbednosti 1244, aneks 2, tačka 4. - međunarodno bezbednosno prisustvo, uz suštinsko učešće NATO, mora da bude raspoređeno pod jedinstvenom komandom i kontrolom i ovlašćeno da uspostavi bezbednosno okruženje itd.

Tačka 6. - nakon povlačenja dogovorenog broja jugoslovenskog i srpskog osoblja, biće dozvoljeno da se vrate i obavljaju sledeće funkcije: veza sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbednosnim prisustvom, obeležavanje, čišćenje minskih polja, održavanje pristupa na mestima srpske kulturne baštine, održavanje prisustva na glavnim graničnim prelazima. Vojno-tehnički sporazum, poznatiji kao Kumanovski sporazum, u prvoj tački kaže - strane ovog sporazuma potvrđuju i dokument koji je predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Skupština Srbije i Savezna vlada 3. juna 1999. godine, koji uključuje razmeštanje na Kosovu kod efikasnog međunarodnog, civilnog, bezbednosnog prisustva.

Tačka 2. - državni organi Vlade Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije, shvataju i saglasni su da međunarodne bezbednosne snage budu raspoređene po usvajanju Rezolucije Saveta bezbednosti.

Tačka 4. - u cilju uspostavljanja trajnog prestanka neprijateljstva, ni pod kojim uslovima bilo koje snage SRJ i Republike Srbije neće ponovo ući, niti ostati na teritoriji Kosova ili u zoni kopnene bezbednosti, odnosno zoni vazdušne bezbednosti opisanih u tački 3.

U tački 3. - snage SRJ podrazumevaju: vojne i pomorske snage, naoružane civilne grupe, njima pridružene paravojne grupe, snage vazduhoplovstva, nacionalnu gardu, graničnu policiju, vojne rezerviste, vojnu policiju, obaveštajne službe, savezno i republičko ministarstvo unutrašnjih poslova, lokalnu i specijalnu policiju i jedince policije za suzbijanje nereda, antiterorističke jedinice i sve druge grupe ili pojedince.

Pod tačkom d) zona vazdušne bezbednosti definisana je kao zona od 25 kilometara unutar teritorije Srbije, u kojoj dakle nemaju pravo da budu prisutne sve ove snage o kojima sam govorila, a zona kopnene bezbednosti - pet kilometara. A vi mi sada recite gde je državni suverenitet, ako nemate ništa od ovih državnih institucija na toj teritoriji. Dakle, tačka h) međunarodne bezbednosne snage će obezbeđivati odgovarajuću kontrolu granica na Kosovu sa Albanijom i Bivšom jugoslovenskom Republikom Makedonijom. Dodatak b) u skladu sa opštim obavezama Vojno-tehničkog sporazuma državni organi SRJ i Republike Srbije shvataju i saglasni su sa razmeštanjem i operacijama međunarodnih bezbednosnih snaga bez prepreka.

Tačka 2. - komandant međunarodnih bezbednosnih snaga će imati ovlašćenja bez mešanja ili traženja dozvole da čini sve što smatra za shodno, uključujući i upotrebu sile.

Međunarodne bezbednosne snage, niti bilo koji član njihovog osoblja, neće biti odgovorni za bilo kakvu štetu nanetu državnoj ili privatnoj imovini. Dakle, to je gospodo okvir o kome mi možemo sada da razgovaramo.

U skladu s tim, nama ostaje da razmislimo šta sada mi iz ovako skučenog prostora možemo da izvučemo i kao Narodna skupština, kao najviše zakonodavno telo, poručimo međunarodnoj zajednici, da pokažemo da mi prihvatamo sve ono što su zakonski okviri koji su nam nametnuti i koje smo nasledili, ali da tražimo, s druge strane, da oni takođe poštuju ono što su oni doneli.

Dakle, tu nam ostaje mogućnost da se vratimo na Rezoluciju Saveta bezbednosti i da ih podsetimo, a to bi, po meni, trebalo da bude prva rečenica našeg zaključka, da ih podsetimo da su oni Rezolucijom potvrdili svoju privrženost, dakle svih članica, teritorijalnom integritetu SRJ. Znači, da ih vratimo na ono što su oni sami rekli i da tražimo da sve ono što predstavlja pravni okvir sadrži ono što su oni proklamovali.

Da se potom vratimo na aneks I Rezolucije Saveta bezbednosti i da ih podsetimo da su predvideli da će se sporazumeti strane kojih se to tiče i da mi na osnovu toga tražimo svoje pravo, da kao strana imamo pravo u stvaranju sporazuma koji bi pravio taj okvir. Takođe, da ih podsetimo na tačku 8, u kojoj se u Rezoluciji kaže da će politički proces u cilju uspostavljanja sporazuma o privremenom političkom okviru, koji će obezbediti suštinsku samoupravu na Kosovu, uzeti u potpunosti u obzir sporazum iz Rambujea i principe suverenosti i teritorijalnog integriteta. Pregovori između strana u pravcu postizanja rešenja ne treba to da ometaju.

Dakle, da ih samo podsetimo na to, Rezolucija Saveta bezbednosti i za njih treba da bude okvir, ako je po nuždi i za nas okvir, iza njega ne možemo da idemo, i zaključke koje bi ova skupština trebalo da usvoji samo da upotpunimo sa onim što nam Rezolucija Saveta bezbednosti daje kao mogućnost. Hvala.