Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
| 28.06.2017. | Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu |
odbačen
|
Hvala, predsednice.
Poštovani svi, pandemija, naravno, to smo čuli danas i juče, ne može da se predvidi, ne može da se predvidi sve ono što će se dešavati u pandemiji, ali svaka država, po preporuci Svetske zdravstvene organizacije mora da donese zakone koji se tiču zaraznih bolesti i raznoraznih pandemija.
Narodna skupština Republike Srbije je 2016. godine, donela Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Taj Zakon u članu 9. definiše izradu programa za sprečavanje zaraznih bolesti, a član 14. se definišu mere za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti i način njihovog sprovođenja. Ja se pitam da li je Ministarstvo zdravlja formiralo komisije i da li su te komisije izradile taj program i da li su izradile mere za zaštitu stanovništva od eventualnih zaraznih bolesti, odnosno pandemija.
Ministar zdravlja po tom zakon je taj koji vodi celu priču i njemu je dato ekskluzivno pravo da se brine o tome. Danas stalno ministar zdravlja pita struku, jednostavno znam da o tome treba da odlučuju epidemijolozi i struka koja je zadužena za te bolesti, ali ipak mislim da svu priču o današnjoj pandemiji COVID – 19 u Republici Srbiji je trebao da bude možda vidljiviji ministar zdravlja.
Pitam da li smo u tim merama i u tom programu postupili i da li smo edukovali stanovništvo kako treba da se ponaša u pandemiji, kako medicinski radnici treba da se ponašaju, ne samo na svojim radnim mestima, nego i u svom okruženju jer ipak imaju mnogo više znanja o tome šta čini ta bolest?
Drugi zakon koji treba pomenuti je Zakon o smanjenju rizika od katastrofa u upravljanju vanrednim situacijama, a Zakon je donesen 2018. godine i predviđa opet izradu strategije za smanjenje rizika od katastrofa i upravljanje u vanrednim situacijama, a član 12. predviđa procenu rizika od katastrofe.
Da li mi imamo sve to urađeno? Ja nisam iz medicinske struke, ali me interesuje da li je Republika Srbija, Ministarstvo zdravlja, Vlada, na neki način, Komisije, sve to oformila i da li mi to imamo urađeno?
Postavljam, takođe, pitanje – da li su ta dokumenta bila dostupna našem stanovništvu da bi se onom ko je već zainteresovan na neki način o svemu tome edukovao? Zato u današnjim diskusijama vidimo da su se ljudi kad se pojavila pandemija, kada smo saznali šta ona sve donosi, kako zemlje u regionu ili zemlje u svetu, u našem okruženju, prvo i prvo Italija, reaguje, šta se dešava, u našem stanovništvu je preovladao u prvim tim momentima strah jer nismo znali kako da se ponašamo i šta nas čeka. Rekla sam na početku da ne znamo šta nas čega, ali je možda ranije ipak trebalo da se radi na toj edukaciji stanovništva.
Pitam ministra zdravlja – kako misli da reši taj problem? Jer, mislim da će biti možda i nekih tužbi i nezadovoljstva ljudi, 400.000 ljudi je došlo, da kažem, iz sveta, na granicama, kada su ulazili, u tom momentu kada je već bilo vanredno stanje nisu dobijali uputstva kako treba da se ponašaju, čak su se vratili kući, pa su posle tri dana saznali da trebaju da budu u izolaciji i tako dalje.
Znači, zašto nisu odmah na granici preuzete te mere i nije rečeno ljudima šta kada dođu kući treba da preduzmu i gde treba da budu i koliko vremena itd?
Danas smo jako malo pričali o rebalansu budžeta zato što smo u toj situaciji pandemije, pa na neki način hoćemo svi da se to što pre reši, a nadamo se da će to biti ubrzo, ali nekako u podsvesti svi znamo da će to još dugo da traje. Nismo razgovarali o onoj strani rebalansa.
Ja ću se osvrnuti na rebalans budžeta koji se donosi u AP Vojvodini, a koji je umanjen. Najveći gubitnik u budžetu za 2020. godinu je bila AP Vojvodina, jer znamo da je budžet AP Vojvodine bio manji skoro za polovinu od budžeta Beograda. Danas pričamo o tome da će budžet AP Vojvodine ovim rebalansom sa 77,8 milijardi dinara biti umanjen na 73,6 milijardi dinara. To znači da će AP Vojvodina dobiti ne samo manje sredstava, nego ne može da računa na transferna sredstva koja su joj preko potrebna. Lokalne samouprave ne mogu da računaju na svoja sredstva koja treba da potroše za poljoprivredno zemljište, za kulturu, itd.
Svi smo svesni da, jednostavno, sada ne možemo da razgovaramo o nekim sferama života koje se tiču sporta, kulture itd, da nam je najvažnije da deo stanovništva koji je siromašan, koji je bolestan itd, da mu se pomogne, ali mislim da nije trebalo to sve da se zalomi na neki način na Vojvodini, a posebno mislim da će u svemu ovome jedan deo stanovništva od koga cela država zavisi, a to je poljoprivreda, da će u AP Vojvodini najveći udar osetiti poljoprivrednici koji su i ovako i onako, da kažem, na neki način svim ovim ubijeni u pojam.
Prvo i prvo, nisu mogli da u ovoj setvi da ulože određeni novac u đubrenje zemlje. Velika je suša već sada. Mnogo voćnjaka je smrzlo zato što znamo kakvo je bilo vreme pre dve nedelje, tako da nećemo sigurno očekivati toliki rod koji bi mogao da pomogne našem stanovništvu na neki način na jesen. To što se zakida poljoprivredi i poljoprivrednicima, mislim da je jako pogrešno jer ćemo videti na jesen da ćemo na neki način od te poljoprivrede zavisiti.
Vidimo da Amerika ovih dana izjavljuje da nema dovoljno mesa. Mislim da i naše stanovništvo će sve više na jesen videti da smo više trebali da pomognemo baš poljoprivredi, jer u poljoprivredu ne treba toliko da se ulaže kao u neke druge grane koje možda će počinjati posle ove pandemije od neke nule. Poljoprivredi je trebalo više da se pomogne, jer, kažem, još jednom ćemo imati veliki problem.
Pokrajini se umanjuje i iznos, a to su planirana sredstva za pronatalitetnu politiku u iznosu od 288 miliona dinara. Znamo šta to znači, znamo koliko se stanovništvo iseljava, da su nam porodice male, koliko imamo starog stanovništva, tako da mislim da je ova mera jako pogrešna.
Materinski dodatak će i dalje iznositi 15.000 dinara, ali se smanjuje iznos opet na porodicama koji je namenjen za poboljšanje uslova stanovanja za porodice sa troje ili četvoro dece, i to sa 300 miliona na 100 miliona dinara, tako da tih 100 evra koje će Vlada dati stanovnicima, mislim da neće uopšte pomoći, da su sva ona sredstva… Ne znam odakle će se obezbediti po tih 100 evra svakom stanovniku? Bolje da se nije smanjivao budžet i da se tim rebalansom nisu umanjivala sredstva poljoprivredi i porodicama. Hvala.
Hvala, predsedavajući.
Poštovani ministri, prvo ću govoriti o Predlogu zakona o pravima boraca i vojnih invalida i hoću na samom početku da naglasim da Liga socijaldemokrata Vojvodine će glasati protiv ovog zakona.
Ne slažemo se sa svim zahtevima boraca i vojnih invalida, ali prvo ću obratiti pažnju da država mora da vodi računa o ljudima koji su se žrtvovali za nju i ne sme njihove porodice ostaviti na ulici kao nevidljive građane ove zemlje.
Ratni veterani i vojni invalidi su nevidljivi za ovu državu, prepušteni su sami sebi, jer država već 29 godina nema rešenje za njihov status. Država zatvara oči pred njihovim pravima i potrebama što vidimo i po tome da od 5. oktobra 2019. godine vojni invalidi i borci borave u Pionirskom parku u Beogradu, u šatorima sa namerom da privuku pažnju, nateraju državu da se uvede borački dodatak od 60 godina života, a posle 60 godina penzija bez obzira na materijalni i socijalni status.
Problem je što to i sada postoji, ali se pravi diskriminacija pa neki dobijaju te dodatke, a neki ne. Takođe, ratni veterani i vojni invalidi traže posebno ministarstvo, a i to da budući ministar bude dokazani ratni veteran, traže dan ratnih veterana koji će biti na Vidovdan, te da se dokazanim dezerterima zabrani obavljanje bilo kakve javne funkcije. Na kraju traže da se povuče ovaj predlog izmena zakona i da radna grupa napravi novi predlog.
Ratni veterani u Srbiji zahtevaju malo više poštovanja, ali i adekvatan zakon koji bi pre svega priznao taj status svima koji su se za nacionalne interese borili devedesetih godina.
Ratni veterani i vojni invalidi kažu da se 9. decembra 2018. godine pojavio nacrt radne grupe i onda je u javnoj raspravi pušten predlog zakona koji nije izradila ta radna grupa. Ministarstvo je po njima dostavilo sasvim nov nacrt zakona, datiran sa 1. avgustom 2019. godine, konačni predlog zakona definitivno nije verzija koja je bila u javnoj raspravi u kojoj su ti vojni invalidi i borci učestovali.
Ovaj predlog zakona je gotovo identičan sa nacrtom radne grupe iz decembra 2018. godine.
Dosadašnjim nadoknadama i pravima, obuhvaćen je period od 18. avgusta 1990. do 29. aprila 1992. godine, i koje bio u ratu u Hrvatskoj ili od 15. maja 1992. godine, ko je bio u Bosni i za celo vreme NATO agresija i od 24. marta kada je počelo bombardovanje, do 29. juna. Znači, ta dva perioda se računaju. Sve ono između, svi oni ljudi koji su bili 1993, 1994. ili 1995. godine po ratištima nisu obuhvaćeni zakonom. Oni ljudi, vojnici i policajci koji su bili 1996, 1997, 1998. godine na Kosovu i 2000. godine, su bili ranjavani i ginuli su, nisu obuhvaćeni zakonom. To je primedba tih koji se danas nalaze ispred Skupštine.
Jedina prava koja imaju, a koja su obuhvaćena zakonom, inače Ustavom Republike Srbije gde piše da su ratni veterani, ratni vojni invalidi i članovi porodica poginulih i nestalih, civilni invalidi rata imaju posebna prava regulisana zakonom. Znači, od toga što piše u Ustavu primenjuje se samo to da ratni vojni invalidi, članovi porodica poginulih i nestalih i civilni invalidi rata imaju prava regulisanih zakonom, dok ratni veterani nemaju apsolutno nikakva prava.
Jedino pravo koje bi mogli ostvariti je poseban radni staž u tom periodu koji se uračunava kao ratni veteran, koji se ostvari pravo na penziju po nekom drugom osnovu ili starosnom i invalidnom. To je jedino pravo.
No, to međutim nije u svim gradovima isto i u praksi se razlikuje, jer se često dešava da iz PIO stigne informacija da vojska u tom periodu nije uplaćivala tako da je to pravo uglavnom mrtvo slovo na papiru. Iz tog razloga borci i vojni invalidi su nezadovoljni i traže da se povuče zakon iz procedure.
Drugi zakon koji je danas na dnevnom redu je Predlog zakona o igrama na sreću. Prema važećem zakonu 40% prihoda od sprovođenja igara na sreću koristilo se za finansiranje Crvenog krsta Srbije, pomagalo se u organizacijama i udruženjima osoba sa invaliditetom, onda se koristilo za potrebe stanja socijalnih potreba, socijalne zaštite, sporta, omladine i za lečenje dece i osoba od retkih bolesti.
Pošto država u jednom delu, videli smo jedan drugi predlog ovog zakona, ni sa kim neće da deli deo prihoda koji ih sleduje od igara na sreću, u prvoj varijanti ovog zakona je to bilo ukinuto da bi se na sreću svih nas ovo opet, tih 40% pojavilo u zakonu, što podržavam.
Navodi se da novim Zakonom o igrama na sreću država zavodi red u kockarnicama, jer je čak 1,5 miliona Srba navučeno na kocku.
Da li je to jedini razlog što se donosi ovaj zakon, videćemo u njegovoj primeni. Možda ta oblast treba da se uredi i zbog toga što igre na sreću državi donose veliki novac. U našoj državi je registrovano 2.107 kladionica, a u 2019. godini od igara na sreću u budžet uplaćeno je 71,7 miliona evra. Nadajmo se da je država odlučila da ograniči rad kockarnicama, kladionicama i automat-klubovima zbog zabrinjavajućeg porasta patoloških zavisnika od kockanja. Ovaj zakon će, nadajmo se, doprineti tome da opstane samo nekoliko, ti najjači lanci, dok će svim onim manjima biti onemogućeno da opstanu, jer vidimo da će biti jako puno sredstava potrebno da se uloži i ispuni mnogo obaveza. Nadam se da će i kockarnice koje rade na crno biti zatvorene.
Stari zakon je zakazao. Ne poštuje se odredba koja se odnosi na udaljenost između škole i kladionice. U kladionicama niko ne poštuje zakonsku odrednicu da se maloletnicima ne sme dozvoliti da se klade. Stručnjaci upozoravaju da se u Srbiji više od milion i po odraslih kocka, a nimalo bolja situacija nije ni među srednjoškolcima, jer se svaki treći svakodnevno kladi. Poražavajući je podatak da se 35% srednjoškolaca kocka. Nadajmo se da će državi biti važnije da stane u koštac sa tom pošasti i sa tom zavisnošću, a ne da joj na prvom mestu bude zarada i ulivanje sredstava u budžet.
Da se od igara na sreću ubire veliki novac koji mora da dođe u Beograd je i taj da je, na primer, „Lutrija Vojvodine“, nekada profitabilno preduzeće, moralo da bude ugašeno i preseljeno u Beograd. Do te 2004. godine su postojale tri lutrije, objedinjene danas u jednu „Lutriju Srbije“. Na teritoriji su postojale tri lutrijske organizacije, „Lutrija Srbije“, „Lutrija Vojvodine“ i „Lutrija Beograda“. Danas je sve to centralizovano u Beograd i vidimo da je to još jedan dobar primer da se sve sliva u državni budžet, a ostali delovi znamo kako se regionalno razvijaju.
Hvala, predsedavajući.
Poslanici LSV u Skupštini AP Vojvodine su predložili za kandidata REM-a Slavišu Grujića iz tog razloga što je iz Vojvodine, a ostavku je dao jedan kandidat koji je takođe iz Vojvodine – Đorđe Vozarević, pa su mislili da bi dobro bilo da predstavnika u REM-u iz Vojvodine zameni predstavnik koji dolazi iz Vojvodine i koji živi u Vojvodini, nije možda samo prijavljen na adresi ili je trenutno tamo.
Slaviša Grujić je u biografiji naveo da je snimatelj, da je završio Filmsku akademiju u Moskvi, da se zanima filmom, da je vrsni snimatelj, ali i da je bio pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje u AP Vojvodini, što ga čini na neki način merodavnim da bi radio dobro taj posao u REM-u i predstavljao na neki način vojvođansko informisanje.
Podržaću to iz razloga što mislim da predstavnik u REM-u treba da bude iz Vojvodine, iz tog razloga što na neki način samo predstavnici iz Vojvodine mogu da razumeju tu multikulturalnost, jer se dešava da naši javni servisi, na primer RTS, Pink itd. iz godine u godinu, od izbora do izbora, nisu nikada pratili izbore, to govorim iz iskustva, nisu pratili, na primer, izbore za nacionalne savete nacionalnih manjina. Znamo dobro da se javni servisi finansiraju iz budžeta i zašto pripadnici nacionalnih zajednica ne mogu da budu predstavljeni na javnim servisima državnim, jedino na RTV, koja i obuhvata samo teritoriju regiona AP Vojvodine?
U Republici Srbiji ne žive samo nacionalne manjine koje pokrivaju AP Vojvodinu, nego žive i drugi pripadnici nacionalnih zajednica koji bi sigurno voleli da budu predstavljeni na javnim servisima kao što je RTS ili Pink, na primer. Jednostavno, pripadnici drugih nacionalnih zajednica koji, kažem, žive u drugim delovima Republike Srbije nemaju svoje programe na javnim servisima i to, po mom mišljenju, nije dobro.
Zato smo mislili i predlažemo i podržaćemo Slavišu Grujića iz tog razloga što poznaje multikulturalnost, što poznaje informisanje na jezicima nacionalnih manjina i sigurno bi se založio u REM-u da se više prati informisanje i život nacionalnih zajednica, multikulturalnost u Republici Srbiji, a ne samo, da kažem, u Vojvodini.
Hvala, predsedavajući.
Pošto nema ni jednog resornog ministra kome sam namenila pitanja, pitanja postavljam svim ministrima koji su ovde prisutni, a posebno premijerki Brnabić.
Prvo pitanje se odnosi na male privrednike i zanatlije. Zbog gomile nepotrebnih papira i preduge procedure mnogi od njih ulaze u sivu ekonomiju i rad na crno. Preduzetnici i zanatlije se snalaze da bi preživeli. Evo vam jednog primera, preduzetnik daje platu na primer 50 hiljada dinara po svakom zaposlenom. Porez je 10%, 5.279 dinara, PIO 14%, 9.600, zdravstvo 5,15%, 3.500 itd. Sve u svemu, ako bih nabrojala sve one obaveze koje privrednik treba da da državi na tih 50.000 plate neto izlazi da on treba državi da da 30.490 dinara po zaposlenom. Pitam vas, da li mali preduzetnik ili zanatlija to može da uradi? Da li on jednostavno može da izmiri sve te obaveze i jednostavno da ne uđe u neku crnu ekonomiju?
Pitam, koliko je država utrošila domaćih i inostranih sredstava za otvaranje stranih firmi u Srbiji u 2019. godini? Molim vas, navedite mi koja je lokalna samouprava pomogla nekom malom i srednjem preduzetniku, a i zanatliji i u kom obliku?
Pitam vas, zašto je država u poslednjim godinama, ne sada, nego već decenijama, uništila udruženja zanatlija, koja su u nekim selima, ja znam u Vojvodini, a sigurno i u Srbiji su ta udruženja zanatlija postojala i preko 200 godina, znači, oni su brinuli na neki način o tome kako će zanatlije da funkcionišu itd. Država to jednostavno više ne pomaže. Sva, uglavnom, udruženja zanatlija su uništena i, u stvari, više ni ne postoje. Pitam vas, da li će i kada će država doneti zakon o zanatlijama, što zanatlije čekaju već godinama?
Drugo pitanje postavljam, pošto nema resornog ministra Šarčevića za obrazovanje, možda ministarki Joksimović, kažete da, a i ja znam da nas je Evropska komisija pohvalila da imamo dobro obrazovanje na jezicima nacionalnih manjina. Poglavlje 23 smo, ja mislim, dobro uradili, nemam primerki, stvarno brinemo o pripadnicima nacionalnih manjina, ali mogu da kažem da nacionalne manjine još uvek nemaju udžbenike.
Znači, drugo polugodište je počelo u Vojvodini, pripadnici Rusinske nacionalne zajednice u drugom razredu nemaju matematiku, u šestom razredu nemaju matematiku, biologiju, istoriju, geografiju, informatiku i tehničko.
Taj drugi i šesti razred ove godine uče po novom programu. Znači, roditelji su bili primorani da kupe deci stare udžbenike, da bi sada možda u aprilu morali da kupe nove udžbenike, tako da, zato što će se matura polagati po novom programu.
Još jedno pitanje postavljam, a tiče se salašarskog života.
Na salašu između Crvenke i Sivca bračni par Dragica i Danilo Kaluđerski u 21. veku žive bez struje. Znači, dvadeset godina vode uzaludnu borbu da im se uvede struja na salaš. Salaš nije zabačen, jer se nalazi odmah do regionalnog puta Novi Sad-Sombor, znači, nije salaš negde da ne može da se uvede struja. Nalazi se samo na 200 metara od fabrike „Jafa“ u Crvenki.
Iz godine u godinu, oni vode borbu da im se uvede struja. Jednostavno, kontaktiraju sa lokalnom samoupravom u Kuli, sa Elektrodistribucijom u Somboru itd. Taj električni vod oko četiri kilometra koji bi trebao da se pruži, kako bi salaš Kaluđerski mogao da dobije struju. Na taj električni vode se ne bi priključili samo oni, što bi bilo stvarno nekako na neki način nepotrebno, ali bi se na taj električni vod priključilo oko stotinu salaša i vikendica koje nalaze oko tog salaša Kaluđerski. Pa vas pitam da li je Srbija zaboravila na te male ljude koji su svoj život proveli na salašima i na te ljude koji su, i mladi ljudi, odlučili da žive na salašima? Da li je moguće da taj deo Vojvodine dobije struju, da se priključe na taj električni vod?
Hvala predsednice.
Sva svoja pitanja sam htela da postavim ministrima resornim, ali pošto nema nijednog koga sam htela da pitam, sva pitanja postavljam premijerki Ani Brnabić.
Prvo pitanje koje sam htela da postavim ministru poljoprivrede Branislavu Nedimoviću – koliko je za 2018. godinu isplaćeno podsticaja za traktore, a koliko za poljoprivrednu mehanizaciju? Koliko još nije isplaćeno, zašto i kada će biti isplaćeno? Država duguje poljoprivrednicima premije za mleko, za junad i po raznim drugim osnovama, novac koji kasni često i po godinu dana. Zašto?
Drugo pitanje takođe sam htela da postavim ministru Nedimoviću – da li je Kinološki savez Srbije obavestio Ministarstvo poljoprivrede da je oduzeo prava izrade i izdavanja rodovnika u poslovnom sedištu Kinološkog saveza Vojvodine i zašto je to urađeno?
Šta ćete uraditi povodom toga što opština Vrbas uporno izbegava zakonsku i ustavnu obavezu uvođenja crnogorskog jezika u službenu upotrebu, imajući u vidu da su za to ispunjeni svi zakonom propisani uslovi? Zakon je veoma decidan i jasan. On ne predviđa bilo kakvu anketu o tome da li neko govori određeni jezik ili mu se sviđa taj jezik ili ne. Zakonski uslov je jedino taj – to je broj nacionalno izjašnjenih građana na popisu.
Pitam takođe – da li će stvarno početi izgradnja fruškogorskog koridora na jesen? Ovo sam htela da pitam ministra Đorđevića. Više od 13 hiljada mama u Srbiji je oštećeno primenom Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom.
Ministar je govorio da će biti izmenjen taj zakon, kada će biti izmenjen taj zakon? Da li će on biti izmenjen do septembra, da li će se prema mamama drugačije odnositi novi zakon?
Hvala.
Pitam ministra dr Zlatibora Lončara - zašto jednogodišnja devojčica Una Vukanac iz Crvenke devet meseci čeka potrebnu terapiju, jer boluje od spinalne mišićne atrofije? Od aprila prošle godine leži na odeljenju intenzivne nege dečije bolnice u Novom Sadu i nikako da uđe u program dobijanja leka koji zaustavlja progresiju te njene bolesti.
Naime, od jula 2018. godine ovaj lek je u Srbiji dostupan o trošku države posredstvom Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i zasad ga dobija 28 pacijenata u našoj državi.
Unini roditelji navode da se sastanak lekarskog konzilijuma, koji odobrava primenu ovog leka, iz njima nepoznatih razloga neprestano odlaže. Pitam ministra Lončara – zašto?
Una Lukanac trenutno je jedino dete obolelo od SMA tipa 1. u našoj zemlji koja ja na respiratoru i ne prima terapiju. U novembru prošle godine, kada se konzilijum poslednji put sastao, rečeno je da je Una kandidat za dobijanje leka, ali su njeni lekarski nalazi bili stari, pa je trebalo da se obezbedi novi. To su njeni roditelji i učinili, poslali su sve ono što je bilo potrebno od te lekarske dokumentacije u Beograd, ali ponovo počinje agonija sa odlaganjem i izgovorima i Una već mesecima ne dobija određenu terapiju, a život joj visi o koncu.
Pitam ministra – šta se dešava i kada će Una konačno dobiti lek koji će joj na neki način spasiti život u budućnosti?
Drugo pitanje postavljam pitanje ministru poljoprivrede Branislavu Nedimoviću i pitam ga – da li je moguće da Srbija ne može da proizvede kvalitetnu pšenicu, zašto naše brašno ne valja i zašto imamo nekvalitetno seme?
Srbija je u 2019. godini više nego udvostručila uvoz hleba i pekarskih proizvoda, pa je bilo uvezeno oko 6.000 tona svežeg hleba, peciva, tosta itd. u vrednosti od 6,8 miliona evra. Godinu dana ranije, odnosno 2018. godine uvoz je vredeo 3,1 milion evra, a vekne su najviše uvožene iz Ruminije, Nemačke i Bugarske.
Ne znam da li naši ljudi znaju da uglavnom onaj hleb koji kupuju je vruć, ali da taj hleb nije ispečen u našoj državi, nego šleperima stiže smrznuti hleb i onda se priprema u našim prodavnicama. Iz godine u godinu, pšenica iz naše države se sve manje seje, uglavnom zbog cene. Troškovi proizvodnje su veći nego što paori mogu da zarade. Cena je prošle godine, 2019. godine bila 18 dinara za kilogram i to je jako malo u odnosu na rad i u odnosu na ono koliko se ulaže u proizvodnju pšenice.
Pitam ministra Nedimovića –zašto je Vlada Srbije donela Uredbu o uvozu pšenice bez carine, na zahtev mlinara? Koliko će inostrane pšenice ući u našu državu u 2020. godini i po kojoj ceni? Zašto naša pšenica nije dobra? Uredba o uvozu će nesumnjivo spustiti cenu domaće pšenice, kojom ratari nisu bili zadovoljni ni prošle godine i da li Vlada misli do kraja da uništi naše ratare? Da li će Ministarstvo pomoći u 2020. godini i nadalje našim ratarima da bi mogli da proizvode kvalitetnu pšenicu da bi dobili kvalitetno seme?
Hvala predsedavajući, poštovane kolege, iskoristiću svoju mogućnost koju mi daje Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, tako da ću govoriti na svom maternjem jeziku koji je rusinski, a vi se malo, malo ćemo se u ovom momentu osećati kao u evropskom parlamentu, kome težimo, i pokazati da možemo i mi da budemo evropski parlament.
Prvo pitanje postavljam ministru prosvete, Mladenu Šarčeviću, zašto do sada do novembra nije reagovao na to da učenici, pripadnici nacionalnih manjina nemaju udžbenike, nego je za to okrivio nacionalne savete nacionalnih manjina da su za to krivi?
Odgovorno bi bilo kada bi ministar proverio da li njegovo ministarstvo na vreme daje odobrenje za štampanje udžbenika, što nije slučaj i ministarstvo veoma kasni u tome, kao i zašto do sada nije opomenuo ni jednom u nekoj svojoj izjavi ili u nekom nastupu niskotiražne izdavače, kao što je na primer „Klet“ da do danas nisu izdati udžbenici, a već je novembar?
Prošle godine se desilo to da do aprila pripadnici nacionalnih manjina prvi i peti razred osnovne škole, koji prošle godine su išli po novom programu nisu dobili udžbenike.
Proverila sam u Nacionalnom savetu Rusina, gde sam član, da je Nacionalni savet postupio po svim normama, da je ispoštovao vreme koje daje zakon. Dakle, našao je prevodioce, lektore, sve moguće uslove je dao i udžbenici su prevedeni, pojedini od njih, još 5. jula. Tako da, to okrivljavanje ministra Šarčevića za to da udžbenici nisu izašli, okrivljavanje za to nacionalnih saveta je veoma pogrešno.
Ja sam narodna poslanica u Skupštini Republike Srbije još od 2009. godine i počela sam još tada da se borim za to, odnosno da postavljam pitanja zašto nacionalne manjine nemaju udžbenike. Prošlo je već deset godina, mi i dalje imamo isti problem.
Mislim da je za to odgovoran ministar Šarčević i na njemu je da ispravi tu nepravdu, da opomene izdavače. U tom slučaju, ja mislim da „Klet“ najviše radi udžbenike za nacionalne manjine, kao niskotiražne. Dakle, molim ministra da se to ubrza.
Drugo pitanje postavljam ministru poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Branislavu Nedimoviću, koji je 7. novembra posetio moje selo Ruski Krstur i kao najveći problem je istakao problem krsturske hladnjače „ABC fud“ i rekao je da taj problem mora da se brzo reši.
Ta fabrika se nalazi u predlikvidacionom postupku. On je takođe rekao da će taj problem on rešavati, pa me zanima šta ministar misli da uradi sa tom fabrikom zato što već 10 godina radnici nisu dobili platu? Svi oni koji su dovodili sirovine nisu dobili platu, oštećeni su mali akcionari itd.
Početkom septembra ja sam o tome jedan dopis, o svemu tome šta se dešavalo u tom kombinatu „1. Maj“, da tako kažemo, koji je pod svojom kapom imao i hladnjaču „ABC fud“, ja sam o tome pisala predsedniku Republike Srbije, Aleksandru Vučiću, zato što sam jednom i u tim pitanjima Vladi diskutovala o tome sa njime. Njemu je takođe bilo čudno kako jedna fabrika povrća može da propadne u sred Vojvodine.
Tako da sam od njega dobila dogovor da je poslao resornim ministarstvima, sudovima itd, nalog da reaguju i da vide šta se dešava u tom predlikvidacionom postupku hladnjače „ABC fud“.
Privatizacija ove fabrike je počela 1990. godine po starom zakonu, a posle 2000. godine privatizacija je završena po novom zakonu. Većinski vlasnik je bio Efgenija Trendlimasov sa Kipra, koja ne samo da je uništila ovog giganta, nego je uništila i celo selo.
Predlikvidacioni postupak je počeo 2012. godine i o tome šta se dešavalo u toj fabrici ja sam pisala predsedniku Vučiću. Mislim da će reagovati kao što će reagovati valjda i ministar Nedimović, koji je obećao da će nešto novo da se desi u toj fabrici.
Tako da, još jednom kažem, zanima me šta planiraju da se učini u ovoj fabrici „ABC fud“ da možda na neki način i nateraju Sud u Somboru da konačno posle deset godina nešto počne da radi, a i da bi resorna ministarstva pomogla selu i da na neki način ožive fabriku koja već postoji?
Dakle, tu nisu potrebne nikakve investicije, ulaganja. Možda krečenje i zapošljavanje novih radnika i da se počne sa radom u jednoj fabrici povrća u Republici Srbiji.
Hvala.
Svoje prvo pitanje postavljam Ani Brnabić i ministru poljoprivrede Branislavu Nedimoviću.
Pitam – zašto je 13 meseci trebalo Upravi za agrarna plaćanja da obradi zahteve poljoprivrednika kojima se refundiraju troškovi kupovine poljoprivredne mehanizacije sa državnog konkursa, a još sedam meseci da pošalju rešenja o isplati novca? Znači, sav taj postupak uglavnom traje 20 meseci, a ljudima stižu naplate, odnosno stižu rate u međuvremenu. Da li je to zato što je obaveza države da se, nakon slanja rešenja po zakonu, u roku od 21 dan mora isplatiti novac?
Poljoprivrednici tvrde da se to namerno sporo radi i da se ti predmeti namerno dugo zadržavaju, i to bez kamate, nasuprot slučaju kada poljoprivrednik npr. ne plati odvodnjavanje i porez odmah mu se računa zatezna kamata. Zašto zakon nije isti za državu i za poljoprivrednike? Znači, poljoprivrednicima, iako ne dobijaju taj novac u određenom roku, ne stižu nikakve kamate.
Takođe, država duguje poljoprivrednicima premije za mleko i za junad i, po raznim drugim osnovama, novac koji kasni, često i do godinu dana. Takođe, država nema nikakvu obavezu da plati nadoknadu. Takođe, pitanje – koliko je za 2018. godinu isplaćeno podsticaja za traktore, a koliko za mehanizaciju, koliko još nije isplaćeno, zašto i kada će biti isplaćeno? Tu mislim na 2018. godinu, a takođe pitam – da li je još nešto ostalo neisplaćeno za 2017. godinu, a tiče se mehanizacije i traktora?
Postavljam pitanje koje sam postavila i prošli put, a tiče se uvođenja crnogorskog jezika kao službenog jezika u opštini Vrbas, jer je bilo razgovora o tome da je crnogorski jezik jedno, a ljudi govore srpskim jezikom, tako da se zbog toga ne uvodi crnogorski jezik u službenu upotrebu u opštini Vrbas.
Zakon je veoma decidan i jasan. On ne predviđa da li neko govori i kojim jezikom govori. Znači, zakon predviđa samo izjašnjavanje po nacionalnoj osnovi i ne predviđa nikakvu anketu o tome. Znači, zakonski uslov je jedino broj nacionalno izjašnjenih građana po poslednjem popisu i zakonska norma ima imperativni karakter.
Naša država zvanično priznaje crnogorski jezik. Pojedina dokumenta Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, RIK se štampaju odavno na crnogorskom jeziku, a u opštini Mali Iđoš je u službenoj upotrebi crnogorski jezik od 2010. godine.
Zahvaljujući tom Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma, danas u 42 opštine u Srbiji je u službenoj upotrebi 11 jezika nacionalnih zajednica. Jedino opština Vrbas krši zakon i izbegava uvođenje crnogorskog jezika u službenu upotrebu u opštini Vrbas, pa pitam kada će opština Vrbas uvesti crnogorski jezik u službenu upotrebu u opštini Vrbas?
Treće pitanje postavljam ministarki Slavici Đukić Dejanović i premijerki Ani Brnabić, a tiče se Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, koji je stupio na snagu i sada trpe porodice, trudnice, majke, trpe loša rešenja koja su višestruko oštetila porodice.
Podsećam da je pre pet meseci Ustavnom sudu poslata inicijativa za ocenu ustavnosti, budući da se krši Ustav, u suprotnosti je sa Konvencijom u zaštiti materinstva, dovodi na rub siromaštva porodice u kojima su trudnice, porodilje, preduzetnice, itd, i mahom porodice sa malom decom snose posledice loših rešenja tog zakona. Pitam, kada će na dnevni red stići izmena zakona, kojim sigurno neće biti nadoknađena šteta, ali će roditeljstvo i odrastanje dece biti barem malo bezbrižnije?
(Ruski Krstur, 07.06.2016.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 70320.00 | RSD | 16.04.2014 - 03.06.2016. |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 27210.00 | RSD | 16.04.2014 - 03.06.2016. |
| Član Saveta za nacionalne manjine | Opština Kula | Opština | Bez nadoknade | 0.00 | RSD | 11.12.2013 - |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 70320.00 | RSD | 03.06.2016 - |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 27210.00 | RSD | 03.06.2016 - |