Gospodine predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine ministre, predstavnici Ministarstva, hoću na početku da se zahvalim onim ljudima koji su pustili malo svežeg vazduha, inače je preko 30 stepeni unutra. Ne vidim razlog da nas iznuravate, ide ovo dosta brzo, tako da ne treba i tako da nas silite.
Ne želim da se osvrćem na diskusiju koju sam imao pre podne. Osvrnuo bih se na govor i izlaganje gospodina ministra pri samom kraju prepodnevnog dela zasedanja. Priznao nam je, što se tiče Vojvodine, što se tiče verovatno lokalne samouprave i još nekih pozicija u budžetu, da se predlagač ovog zakona rukovodio stomakom. Znači, lupi se po stomaku i kaže - ovima toliko, a onima toliko.
Gospodin ministar je dodao da je Vlada pokušala da to reguliše Predlogom zakona o budžetskom sistemu. Verovatno je mislio na član 24. tog predloga zakona koji ponavlja sve ono što je rečeno u članu 4. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu, ali obrazlaže ostale javne prihode a ima ih 14 koji pripadaju Vojvodini.
Za mene je najinteresantnija, i na tom primeru ću ukazati šta mislim o ovom predlogu, podtačka 5) koja kaže da, između ostalog, budžetu AP Vojvodine pripadaju i prihodi od novčanih kazni izrečenih u prekršajnom postupku za prekršaje propisane aktom Skupštine AP Vojvodine i oduzeta imovinska korist u tom postupku.
Jako me raduje ako ministar i Vlada već znaju da će Vojvodina dobiti zakonodavnu vlast, pa da je ovo u susret svemu tome. Ali, bojim se da nije. Mislim da se ovo odnosi na neke prekršaje što se tiče ekologije, za koje se na teritoriji AP Vojvodine kazne naplaćuju na osnovu odluke Skupštine AP Vojvodine.
Ne lezi vraže, kada su u pitanju kazne koje propisuju sudije za prekršaje i sredstva koja ležu, da li znate gde ležu? Ne u budžet AP Vojvodine, nego ponovo na žiro-račun, odnosno u budžet Republike Srbije, pa odatle ako dođe - dođe, ako ne dođe - ne dođe.
Toliko, gospodine ministre, o vašem pokušaju da regulišete ovo Predlogom zakona o budžetskom sistemu. Mislim da ovo treba, što se tiče Vojvodine, lokalne samouprave i mnogih drugih pozicija, daleko bolje i pravičnije da se reši.
Ovaj prvi deo mog amandmana svakako nisam podneo da bih rekao, niti to Liga socijaldemokrata Vojvodine ikada može da kaže, da neka sredstva ne pripadaju Vojvodini.
Liga i ja smo protiv principa, govorio sam o njemu pre podne, na toj poziciji predizborni investicioni plan, odnosno ta kancelarija za taj predizborni investicioni plan gde je predviđeno, da ponovim, 9,8 milijardi ostatku Republike Srbije, bez Vojvodine, a Vojvodini 9 milijardi. To je bezmalo 50:50 posto, što veoma, da ne kažem, liči na podvalu, da bi građanima Republike Srbije i građanima Vojvodine moglo da se kaže, po nekima, eto vi Vojvođani, vama je dato 50%, šta vi još hoćete.
Stoga predlažem da se stvarno kada su u pitanju te tri nadležnosti, odnosno najmanje 7% po tom članu 184. Ustava Republike Srbije, iznađe načina da se to sistemski reši i da nikada više nemamo ovakvih problema dok traje ovaj ustav, a daće Bog da će biti puno povoljnijih ustava ne samo za AP Vojvodinu nego za sve građane Republike Srbije.
Ima tu jedan zanimljiv odnos, ilustrovaću ga preko Fonda za razvoj Republike Srbije. U ovogodišnjem Predlogu budžeta Republike Srbije predloženo je da se taj fond dopuni sa sveže tri milijarde dinara. Nemam informaciju koliko ovog trenutka u tom fondu ima novaca, odnosno, kako se kaže u žargonu, koliko se vrti novaca. Ali kada se neko, da li organizacije, da li preduzetnik, da li pojedinac, sa teritorije AP Vojvodine javi ovom fondu na razne konkurse...
Imamo i zvanične informacije od strane direktorke ovog fonda koja je na pitanje "da li ova sredstva kojima vi raspolažete pripadaju i Vojvođanima" doslovce rekla – Vojvodina ima svoj Fond za razvoj i oni tamo treba da apliciraju, ali ponekad moramo da damo i nekom Vojvođaninu, jer, zamislite, jedino oni uredno vraćaju sve ono što uzmu iz ovog fonda. Fond za razvoj AP Vojvodine je u odnosu na ova sredstva koja su na raspolaganju u Fondu za razvoj Republike Srbije simboličan. I ja sam, kako je to malopre ispričala koleginica Jovanović, juče proveo divno popodne u Bajši. Zašto vam ovo govorim? To je mesto pored Bačke Topole, meni je mnogo drago, jer moja Bačka Topola se dugo godina zvala Kiš Bajša. Prvo je nastala Bajša pa tek onda Bačka Topola.
Želim da vas upoznam malo sa ovim mestom jer, verovali ili ne, u drugoj polovini XIX veka za dve decenije Bajšani su napravili tri crkve, tri crkve na istoj nadmorskoj visini, tri crkve koje imaju u milimetar istu visinu, tri crkve koje imaju u kvadratni metar istu površinu, nebitno je kojim su redom crkve građene. Uglavnom, u jednoj se mole katolici, pravoslavci u drugoj, nalaze se jedna pored druge i deli ih 30-ak metara, a udesno od pravoslavne je evangelistička, koja takođe nije više od 50 metara dalje. Zanimljivo je da su ljudi u tom XIX veku razmišljali o tome da je suživot neophodan, a mi u Vojvodini posle nekih dvadesetak godina, posle svega kroz šta smo prošli, tek sada svoje mlade naraštaje učimo toleranciji, odnosno imamo tu priliku.
Zašto spominjem Bajšu? U razgovoru koji sam imao sa njima rekoše mi da bi spas za tu našu Bajšu i za mnoge Bajše kako u Vojvodini tako u celoj Republici Srbiji bila tri-četiri preduzetnika koji će zaposliti od 10 do 15 radnika, ali sa kvalitetnim radnim mestima. Kvalitetno radno mesto je takvo radno mesto gde čovek odlazi zadovoljan, nasmejan ujutro na posao i gde još je zadovoljniji onog trenutka kada broji novac u koverti kada stigne plata. Ako Bajša ne dobije ili sve Bajše ne dobiju tih pedesetak radnih mesta koja su im neophodna da bi se mesta sačuvala, slika Srbije biće onakva kako smo čuli malopre od koleginice Jovanović - sedamdesetogodišnjaci po selima i, koliko ona reče, dvadeset dvoje. Verujte mi, takva će biti slika.
Da bi se do toga došlo ne mogu novci biti samo u Beogradu. Znači, novci moraju doći do AP Vojvodine i, što je još značajnije, moraju doći do lokalnih samouprava, jer lokalna samouprava je ta koja treba da kaže kome, gde, šta treba i kako treba da se uradi. Toliko o ovome.
Drugi deo amandmana odnosi se na to da se 4.780.000.000 dinara sa pozicije subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama, odnosno subvencije Javnom preduzeću "Železnice Srbije", koja u predloženom zakonu iznosi 10,6 milijardi dinara, skine i da se stavi na poziciju - subvencije u poljoprivredi, koja je predviđena u iznosu od 15.220.000.000 dinara, i onda bi bilo okruglo bar 20 milijardi dinara.
Zašto sam ovo predložio? Katastrofa je pogodila poljoprivredne proizvođače u Republici Srbiji; krenulo je to sa poplavom, pa se nastavilo (mislim da je kolega Baralić danas govorio o tome) sa gradom, ledom a kulminacija svega je bila, barem što se nas na severu Bačke tiče, suša, katastrofalna suša; umanjila je prinos za 60% u odnosu na prošlogodišnji.
Pojedini ministri su imali smelosti da nedavno poljoprivrednim proizvođačima obećaju da će im obezbediti čak jednokratnu nadoknadu, da li 8.000, da li 10.000 dinara. Ali, ti poljoprivrednici, koji su toliko puta prevareni, nisu imali prilike da pogledaju ovaj predlog budžeta i da vide da nema pozicije u ovom predloženom budžetu i da niko nema ozbiljne namere da im to isplati.
Mrvice će opet doći poljoprivrednim proizvođačima. Ali, da znate da je ove godine posejano toliko pšenice da ćemo imati za kifle, a za hleb ćemo morati da uvozimo. Nastavi li se tako, i kifle ćemo u dogledno vreme uvoziti.
Obradovalo me ovo što kaže koleginica Jovanović da su u okolini Kragujevca prasići 80 - 90 dinara; hoću da im poručim da dođu kod mene na sever Bačke, gde je onaj ko dobije 70 dinara za kilogram prasetine izuzetno dobro prošao. Dobrodošli, pa da trgujemo; bar u tome da sarađujemo.
Što se tiče železnice, dozvolite mi, Vojvodina je do 1914. godine imala najgušću železničku mrežu u Evropi, tj. 8,7 kilometara pruge na 10.000 stanovnika ili ukupno 2.200 kilometara pruge. Sama železnica je u proteklom periodu prošla kroz niz reorganizacija i to je dovelo do toga da je dospela u mnogo tešku situaciju. Ne kažem da je za sve odgovoran menadžment koji sada vodi Javno preduzeće "Železnice Srbije", ali ne vidim da su sposobni da izvuku železnicu iz svega ovoga u šta je upala.
Želim da podsetim na ono što je urađeno za vreme postojanja ŽTO Novi Sad, od 1. januara 1977. do 31. decembra 1989, kada nam je oduzeto: remontovano je više od 527 kilometara pruge u Pokrajini; sve pruge su elektrificirane; nabavljeno je više od 10 električnih lokomotiva, 10 elektromotornih vozila i druga oprema. Uvedena je nulta faza informacionog sistema za praćenje vozova; ukinuta je parna vuča; nabavljeno više od 100 teretnih vagona, 20 savremenih putničkih vagona za brzine do 200 kilometara na sat. Vojvodina je tada imala 44 električne lokomotive, 94 dizel-lokomotive, 13 parnih lokomotiva, 161 putnička kola, 67 šinobusa, na hiljade teretnih vagona svih vrsta. Godine 1989. železnicom je u Vojvodini otpremljeno 16,58 miliona putnika, broj zaposlenih je bio 13.600. Postojali su poslovni vozovi, zatim "Avala ekspres", kao i radnički vozovi.
Šta se desilo kada je ukinut ŽTO Novi Sad? Sva vozna i vučna sredstva su oteta od Vojvodine i pridružena ŽTO Beograd koja naplaćuje njihovo iznajmljivanje. Danas je ukupna dužina pruga na teritoriji Vojvodine 1.735 kilometara, ali se od toga koristi svega 1.000 kilometara. Red vožnje je redukovan, ne održava se, a zakašnjenja su ogromna, vozovi su u smanjenom sastavu, higijena nezadovoljavajuća. Iako su cene niske, nema putnika, a ni robe, jer se ne poštuju osnovni principi - redovitost, tačnost i čistoća.
Godine 2005. u Vojvodini je prevezeno 3,61 milion putnika, a, da vas podsetim, 1989. godine 16,58 miliona. Godine 2005. utovareno je 1,82 miliona tona robe, 1989. godine, podsećanja radi, 6,19 miliona tona. Istovareno je 2005. godine 2,16 miliona tona, 1989. godine 7,80 miliona tona. Danas u Vojvodini u ŽTP-u ima oko 6.200 zaposlenih, 1989. godine bilo ih je 13.600.
Kao poseban kuriozitet želim da istaknem da je brzi voz po redu vožnje iz 1926. godine prešao put od Subotice do Beograda za tri časa i petnaest minuta, godine 1989. za dva časa, a danas, 2007. godine, za tri časa i osam minuta piše po redu vožnje, ali kada stigne za pet i po sati, to je i te kako dobar rezultat.
S obzirom na to da železnica, infrastruktura, vozna i vučna sredstva, jeste u suštini, po novim evropskim propisima, javno dobro u opštoj upotrebi, predmet za privređivanje i zapošljavanje, te sticanje dobiti, to je prirodno da cela železnička infrastruktura treba da pripada teritoriji na kojoj se nalazi, odnosno ovo o čemu sam govorio - Vojvodini.
Da vas podsetim, ne tako davno, ne znam da li ima mesec dana, predložio sam, kada su bila poslanička pitanja, da poslanici, ako neće drugi onda sigurno poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine i poslanička grupa Vojvođanski poslanici, odu i da pomognu građanima Republike Srbije da se vozaju u drugoj klasi koja će biti čista. Ako nemate drugog načina, molim vas, polazna stanica je Subotica, svih šest vagona koje poseduje ŽTO Beograd dovezite u Suboticu i ja vam garantujem da ćemo ih tako očistiti, ali vas molim da kad budu tako čista da ih i dalje održavate na tom nivou. Hvala lepo.

Gospodo predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, predstavnici Ministarstva, danas me je kolega Pastor upitao kome ćeš danas čestitati bilo šta. Pa, želim da, nisam čuo da je neko sa ove govornice to uradio, u svoje ime, u ime Lige socijaldemokrata Vojvodine i u ime većine poslanika ove Narodne skupštine čestitam profesoru dr Rajku Kuzmanoviću na izboru za predsednika Republike Srpske. Čestitam i stranci kojoj on pripada, Savezu nezavisnih socijaldemokrata. Zašto to radim? Zato što je to ipak narod kome i ja pripadam i odakle sam potekao, i drago mi je da rešavaju ono što se postavlja pred njih.
Kada sam sa svojim prijateljima i rodbinom iz Republike Srpske pričao i upitao zašto je rezultat SRS tako slab, u šali su mi rekli da su većinu svojih radikala oni poslali nama. Držim da to nije tako, već da je to odraz kvaliteta programa i čoveka koji je bio kandidat te stranke.
Želim da čestitam i predsedniku ove Narodne skupštine gospodinu Duliću, jer je napokon, bar za mene, pokazao da ima kičmu i da želi da rešava probleme, ne da ih nagomilava.
Zakon o budžetu Republike Srbije, bez obzira na zakon koji smo ne tako davno usvojili u ovom narodnom domu, umesto 1. novembra došao je u ovaj dom tek 30. novembra ove godine, znači sa velikim zakašnjenjem i ogroman pritisak je, pogotovo od strane Vlade Republike Srbije, na Narodnu skupštinu da ga usvoji do 15. decembra, dokle zakon kaže da je to potrebno.
Mislim da će to biti malo neizvodljivo, bez obzira na sav naum predsednika da isforsira to sve.
Da li će se ikad razgovarati i gledati ko je kriv za to što ovakvi predlozi zakona stižu sa ovolikim zakašnjenjem? Nadam se da hoće.
Svako priča o onom što ga najviše boli, a ja moram da podsetim ovaj dom na član 184. stav 4. Ustava Republike Srbije, u kome doslovce piše: budžet Autonomne pokrajine Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine budžeta Autonomne pokrajine Vojvodine koristi za finansiranje kapitalnih rashoda.
Pokušalo je Ministarstvo i ovi koji su predložili ovaj zakon, da u članu 4. Predloga zakona o budžetu malo zakomplikuju i da učine ovaj zakon nekim originalnim svojim delom na taj način što su se trudili da pokažu šta je to što će iz budžeta Republike Srbije pripasti budžeta AP Vojvodine, što je po meni i po većini nas veoma nemušto urađeno i nepotrebno rađeno na taj način.
Šta sam hteo da predložim? Bar je matematika, to predsedavajući trenutno najbolje od svih nas zna, egzaktna nauka, tu nema može ovako, onako. Predlog budžeta Republike Srbije, zaokruživaću cifre, otprilike je 655 milijardi dinara za 2008. godinu. Ako se uzme najmanje 7%, onda je u tom članu 4. ovog predloženog zakona moglo jednostavno da se napiše da će budžetu AP Vojvodine pripasti 45 milijardi dinara, a ne na ovaj način 18% od ovoga, 42% od onoga, od toga koje se nikada ne može izmeriti jer ne postoje mehanizmi da bi to bilo ko prekontrolisao.
Kako je to bilo prošle godine probaću da ilustrujem na primeru Fonda za kapitalna ulaganja AP Vojvodine. Taj fond je formiran 12. decembra 2006. godine, eto, juče je slavio godišnjicu formiranja, i osnivački ulog tog fonda je bio 800 miliona dinara, koja su obezbeđena iz budžeta AP Vojvodine.
Do 30. septembra iz ovog fonda je utrošeno oko četiri milijarde 474 miliona dinara, a prema budžetu AP Vojvodine iz budžeta Republike Srbije u ovaj fond je planirano da se slije 20.529.729.181,83 dinara. Do tog 30. septembra tekuće godine od ovih novaca u ovaj fond je transferisano svega dve milijarde.
Čuli smo ovde uveravanja od potpredsednika Vlade i od ministra da će se do kraja godine preneti i ovih ostalih 18,5 milijardi. Meni zvuči neverovatnim i pre sam pristalica da poverujem u ono što većina govori da će ovaj fond raditi u 2007. godini sa svega 40% predviđenih sredstava.
Prezenteri ovog fonda pričaju po Vojvodini, štampaju brošure da će se kroz fond plasirati u investicije u Vojvodini 22 milijarde ove godine, a da će u 2008. godini tu biti 29 milijardi. Držim da je ovo prosto nemoguće i verujem da su građani AP Vojvodine na ovaj način debelo obmanuti, jer, u najboljem slučaju, možda nešto preko 40% ovih novaca će stići.
Imamo poziciju u budžetu koja se zove Nacionalni investicioni plan i na toj poziciji je predviđeno 18,8 milijardi u 2008. godini da se utroši.
Jedna velika prevara po meni je unutra napisana, a upućena je kako građanima AP Vojvodine tako i građanima cele Republike Srbije, a ona glasi ovako - od tih sredstava 9,8 milijardi pripada građanima Republike Srbije, sem AP Vojvodine, a AP Vojvodini pripada 9 milijardi tih sredstava. Kada to građani pogledaju na prvi pogled onda će imati puno pravo da kažu, pa šta se ovi Vojvođani bune kad njima pripada 50% od svih sredstava koji su predviđeni Nacionalnim investicionim planom.
Vojvođanima ne trebaju ovakve pozicije, mi ne tražimo ništa drugo nego da se ispoštuje gore pomenuti član Ustava Republike Srbije, koji je tačno predvideo šta i koliko najmanje pripada budžetu AP Vojvodine iz budžeta Republike Srbije. Ima ozbiljnih nagoveštaja da su u Vojvodini u toku pripreme za raspisivanje nagrade onome ko reši na koji način vi tih 7% realizujete prema budžetu AP Vojvodine.
Želim da skrenem posebno pažnju, mislim da se to tiče svih građana Republike Srbije, a to je odnos Predloga zakona prema lokalnim samoupravama. Zaokruživaću cifre, piše na toj poziciji u Ministarstvu finansija da će se transferisati sredstva u iznosu od oko 36,1 milijarde dinara u 2008. godini lokalnim samoupravama. Prvo, ovo odslikava dokle je Republika Srbija došla sa decentralizacijom. Drugo, dosadašnja praksa je pokazala, i verujem da će se i ovo ministarstvo tako ponašati, da su ova sredstva deljena bez ikakvih kriterijuma, odnosno čime su se do sada ministarstva finansija rukovodila. Pokazaću vam na primeru Vojvodine.
Najmanja opština na teritoriji AP Vojvodine jesu Sremski Karlovci, nešto veća je Irig. Karlovci imaju oko 9.000 građana, Irig ima blizu 11.000 građana i Bački Petrovac je nešto veći. Ove tri lokalne samouprave su u 2005. i 2006. godini dobijale više transferisanih sredstava iz budžeta Republike Srbije od npr. opštine Bačka Topola, koja ima bezmalo 40.000 stanovnika i 23 naseljena mesta.
Želim da ukažem na pozicije penzionera koje oni lako mogu prepoznati u ovom predloženom zakonu, a ogledaju se u sledećem: od 2001. do 2003. godine Republika Srbije je svojim penzionerima uvećala penzije za četiri puta; od 2004. do 2007. godine, do današnjeg dana, te penzije su uvećane svega dva puta. Čuli smo od ministra da će u PIO direktno iz budžeta biti prebačena jedna trećina svih potreba ovog fonda za penzije. Ako sam dobro upamtio, to je negde 177 milijardi dinara.
Razmišljam da bi puno bolje bilo da se Vlada Republike Srbije pozabavi time da minimalna osnovica plate u Republici Srbiji je često i najčešće onaj iznos koji poslodavci isplaćuju putem žiro-računa ili kako se to danas kaže kroz legalne tokove.
Plate su mnogo veće i češće u većem iznosu nego što se isplaćuju preko žiro-računa isplaćuju se u kovertama, odnosno na crno, što sve čini da je prosečna plata u Republici Srbiji sigurno veća od onoga što se pokazuje kada se pogleda samo ono što je prošlo preko žiro-računa, odnosno da su naši penzioneri debelo zakinuti, jer na osnovu prosečne plate, penzioneri to dobro računaju, računa se osnovica za isplatu penzija.
Vlada Republike Srbije mora naći mehanizme i naći načina da stane na put, ne može verovatno nikada totalno stati na put svemu ovome, ovakvom načinu ponašanja većeg dela naših preduzetnika, ali bar donekle da to iskoreni jer će time sigurno učiniti da naši penzioneri bolje žive, odnosno da se manje novaca direktno iz budžeta Republike Srbije prebacuje u PIO, odnosno u Fond za penzije.
Na samom kraju, da spomenem nešto što mi mnogo bode oči, a to je tretman Državne revizorske institucije, kako u ovom predlogu budžeta, tako i ukupno od strane Vlade Republike Srbije. Koliko sam uspeo da pronađem, predviđeno je da svega 67 ljudi u 2008. godini obavlja ovaj posao u našoj Republici, što je za mene nezamislivo da 67 ljudi, koji nemaju krov nad glavom, kojima su predviđene mnogo male plate, slabo motivisani, da će uspeti da sve ovo iskontrolišu i da paze na koji način se troše kako pare iz ovog budžeta, tako i iz svih ostalih budžeta na teritoriji Republike Srbije.
Od kolege Nenada Čanka čuli ste da i zbog ovoga poslanička grupa Vojvođanski poslanici neće podržati ovogodišnji predlog budžeta Republike Srbije.

Hvala lepo.
Gospodo predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine ministre, juče, kada sam odlazio s ove govornice, ministar me je pitao i zamolio da javno saopštim imena ljudi za koje znam da su prerano da li penzionisani ili otišli pre nego što je to zakonom bilo potrebno iz službe.
Predložio sam da vam taj spisak dostavimo, a on je insistirao da to uradim s govornice. Nisam to uradio juče, jer sam hteo da pitam ove ljude koje ću sad spomenuti. Pošto je deo njih dao odobrenje da ovo uradim, evo, uradiću to.
Znači, spisak oficira koji su penzionisani krajem 2006. i početkom 2007. godine, ovaj spisak je samo deo ljudi, oficira, zapravo, iz Novosadskog korpusa. Nisam išao dalje, ali videćete da toga ima dosta.
Znači, generali Matijević Stanimir, Mandić Miloš; pukovnici Cvjetičanin Miloš, Ristić Veselin, Kovač Aleksandar, Petrović Ljubiša, Damjanović Zoran, Šukunda Ratko, Milanović Jelenko. Da ne čitam dalje, veliki je, još je duži spisak potpukovnika, pogotovo podoficira.
Niko od ovih ljudi nije ispunio nijedan zakonski uslov za redovno penzionisanje, prema tome, svakom od njih je ostala mogućnost da podnesu tužbu protiv onih koji su to uradili.
Juče sam ovo sve govorio, da Ministarstvo odbrane nađe način i da, bar, obavi razgovor s ljudima, deo ovih ljudi stvarno poznajem, to su časni ljudi, koje je država mogla da pozove za najteže poslove, poslove odbrane, da se to ne bi neslavno završavalo, a zarad toga da nam se i dalje mladi ljudi javljaju i da odlaze u te škole, da postaju oficiri. Jedino je to bio motiv zbog koga sam sve to govorio.
Ovaj zakon, odnosno ova dva zakona o kojima govorimo ovih dana, doživljavam kao garanciju, želim da ti zakoni budu garancija da niko više iz Republike Srbije, ne daj bože, ne doživi ratnu noć, da više nikada u ovoj zemlji niko kopa rovove ispred svojih domova, ili šta već.
Moram da vam priznam da vidim veliki smisao u ovim zakonima i zato ćemo ih sigurno podržati.
Što se tiče ovog amandmana, ničim se drugim Liga socijaldemokrata Vojvodine nije rukovodila kada je predlagala da se, pored simbola Vojske Srbije, omogući onima koji to žele da stave i simbol regionalne pripadnosti. Zašto to predlažemo?
Prihvatamo da pojedinci žele da kroz amandmane, kroz ovu raspravu, promovišu svoje neke stavove, ali zar vam se ne čini da bi deo mladih ljudi, baš u toj mogućnosti da obeleži odakle je, nema veze iz kog je dela Republike Srbije, mogao da nađe razlog više da ode i da obavi tu svoju časnu dužnost, odnosno da odsluži vojsku ili vojni rok u Vojsci Srbije.
Za kraj, zanima me mišljenje kolege Ratkovića o najavljenoj večerašnjoj tribini u Hrtkovcima. Radi se o promociji najnovije knjige prof. dr Vojislava Šešelja, čije ime ne želim odavde da spomenem, ali, zar vam se ne čini, gospodine Ratkoviću, da je to nekakvo vraćanje počinioca na mesto zločina?
Hvala lepo.

Narodni poslanik SRS Aleksandar Martinović podneo je amandman na član 45. stav 4. Predloga zakona koji glasi: "Vlada, na predlog ministra odbrane, uređuje uslove i postupak prijema u službu lica iz stava 1. do 3. ovog člana". To je tekst stava 4. člana 45. Predloga zakona.
Narodni poslanik gospodin Aleksandar Martinović traži svojim amandmanom da umesto "1. do 3." treba da stoji – 2. i 3. ovog člana. Zašto? Gospodine Šutanovac, ako kažemo da u članu 44. stoji pravilo da se u svojstvu profesionalnog vojnika u službu Vojske Srbije prima lice na određeno vreme itd, koje ispunjava posebne uslove, poslanik SRS je podneo amandman da te posebne uslove predviđa Vlada Republike Srbije. Jer, ako se pozivamo na neke posebne uslove, a ne znamo gde oni stoje, gde su zapisani, koji su to posebni uslovi, upućujemo na to da bi bilo u redu da Vlada Republike Srbije propiše te posebne uslove i da to bude pravilo u odnosu na prijem.
Član 45. u svoja četiri stava razrađuje različite uslove prijema lica u službu Vojske Srbije.
Tako je i gospodin Nikola Savić za stav 1. zatražio da se umesto određenih reči unesu reči "u skladu sa posebnim uslovima", iz člana 44. ovog zakona, što je u redu, mada ne stoji u članu 44. Predloga zakona da te posebne uslove predviđa, donosi Vlada Republike Srbije, što bi trebalo. Jer, zašto bi određena lica bila privilegovana civilna lica u odnosu na ostale građane?
Kao poslanik Srpske radikalne stranke, gospodine ministre, mogu da pretpostavim i da razumem nekoga ko je pisao ovaj predlog zakona, i vas, gospodine ministre kao čoveka, kao ministra, kao građanina koji traži određena rešenja u vezi sa prijemom koja će da se rotiraju u okviru Vojske Srbije i Ministarstva odbrane između civilnih lica, profesionalnih lica, odnosno vojnika, državnih službenika i nameštenika i da se ne primaju novi radnici, da se izvrši određena preraspodela u okviru postojećeg broja radnika. Pretpostavljam i verujem da vam je to cilj bio. U redu je, to nije uopšte sporno, ali mi u SRS zaista tražimo da svi budu u istom položaju, da se ne privileguju određena lica, iako se nalaze u radnom odnosu u Ministarstvu odbrane ili pri Vojsci Srbije.
Da je tačno to što vam kažem, evo, stav 3. istog člana 45, kao i stavovi 2. i 3. člana 49. Predloga zakona ostali su bez podnetih amandmana poslanika SRS. Zašto? Zato što prihvatamo tako vaše rešenje da se vrši preraspodela postojećih radnika u okviru Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.
Ali, zato je gospodin Aleksandar Martinović svojim amandmanom na stav 4. člana 45. tražio, imajući u vidu amandman gospodina Nikole Savića, poslanika SRS iz Niša, da se stav 2. promeni i da se predvide posebni uslovi. Zašto bi ostalo – nezavisno od propisanih uslova u pogledu godina života ili nekih drugih uslova? Ako postoje uslovi, ti uslovi treba da važe za sve, a ne da se oni kreiraju od slučaja do slučaja.
Sad vas pitam, gospodine ministre, u kom slučaju će se primeniti odredbe člana 44, a u kom slučaju ćete primeniti odredbe člana 45. stav 1? Da li je to proizvoljna situacija i da li će neko, vi kao ministar odbrane ili neko drugi, to rešavati u zavisnosti od nekih drugih okolnosti koje su manje bitne i za Vojsku Srbije i za Ministarstvo odbrane?
Ono što sam primetio, a posebno može da vređa magistra prava gospodina Aleksandra Martinovića, inače asistenta na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, jeste obrazloženje Vlade kojim se odbija amandman gospodina Aleksandra Martinovića, gde se kaže: "Amandman se ne prihvata s obzirom da se u članu 45. stav 4. Predloga zakona celovito uređuju uslovi i postupak prijema u službu Vojske Srbije i Ministarstvo odbrane bez javnog konkursa."
Gospodine ministre, pogledajte stav 4. ovog člana šta kaže: "Vlada, na predlog ministra odbrane, uređuje uslove i postupak prijema u službu lica iz stava 1. do 3. ovog člana." Gde se tu celovito uređuju posebni uslovi? Bilo bi ispravno i logično da se u stavu 4. člana 45. Predloga zakona predviđa da Vlada, na predlog ministra, uređuje posebne uslove. To bi bilo sasvim nešto drugo.
Gospodine ministre, upućujem vam (gospodine predsedavajući, ovo nema veze sa amandmanom) samo par rečenica.
Udruženje penzionisanih podoficira se u poslednje vreme obraća, a ja verujem da i vi znate, da su i vama podneli peticiju gde se žale na visinu njihovih penzija. One se kreću, proizvoljno kažem, oko 15.000 dinara, možda nešto malo više. Oni su podneli, mislim, i svim poslaničkim grupama ili pojedinim poslanicima, bez obzira na pripadnost poslaničkoj grupi, taj svoj zahtev. Trebalo bi, u skladu sa raspoloživim budžetom za 2008. godinu, da imate u vidu i da rešite pozitivno ovaj slučaj, kako bi i ta struktura građana bila na neki način zadovoljena.
Još nešto, vezano za Vojsku Srbije, programom i planom Vlade 2004, 2005. i 2006. godine uopšte nije bilo predviđeno da se kasarna u Aleksincu preseli u Niš ili u neko drugo mesto u Srbiji. Znači, nije rešena ta potreba preseljenja kasarne iz Aleksinca u neko drugo mesto.
Dakle, Vlada Srbije je donela program 2004, 2005. i 2006. godine u vezi sa razmeštajem kasarni, a kasarna u Aleksincu uopšte nije bilo predviđena. To je učinjeno ne znam čijom odlukom, čijom naredbom i smatram da je to urađeno protivzakonito, protiv odluke Vlade, jer to nije u redu. I, ako imate vremena, trebalo bi da se pozabavite time u budućnosti, jer veliki broj ljudi je prinuđen da iz Aleksinca putuje za Niš, a tamo nemaju nigde da se smeste, nigde da rade, prebukirane su prostorije i nastao je opšti problem u vezi sa tim slučajem. Hvala.

Gospodine predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine ministre, gospodo iz ministarstva, mislim da neću remetiti red koji sledi iz našeg poslovnika ako vam kažem da je predsednik malopre, valjda, u brzini, prevideo da sam se javio. Neću pričati o ovom amandmanu gospodina Martinovića na član 11, već o amandmanu gospodina Krasića na član 10. Mislim da to neće smetati ništa, jer, naprosto, predsednik nije upitao da li ima neko nešto još da kaže, nego je prešao na 11. član.
Hteo bih prvo da vam prenesem stavove Lige socijaldemokrata Vojvodine, koja smatra da je, ako se ustanovi da je osnovni cilj odbrane, naše odbrane, odbrane Republike Srbije, odvraćanje od napada na našu zemlju, to jedna od opredeljujućih činjenica da je ovaj zakon za nas prihvatljiv.
Hteo bih da pričamo malo o ovom članu 10. Za razliku od gospodina Krasića, držim da je potrebno regulisati, u slučaju da, ne daj bože, dođe do proglašenja ratnog stanja, na koji način će se donositi određeni akti ukoliko Narodna skupština ne može da zaseda.
Imam pitanje povodom ovog stava 4. Zašto smo morali staviti u zakon da će se odstupati od ljudskih i manjinskih prava? Po meni, ovo „manjinskih“ je i rogobatno i nema razloga da piše u ovom zakonu, a pogotovo što mislim da nema potrebe davati ovlašćenje Vladi da donosi uredbe kojima se odstupa od manjinskih prava. Republika Srbija je u obavezi da poštuje međunarodno pravo i najviše standarde ljudskih prava, kada je reč o odstupanju od ljudskih prava za vreme rata ili vanrednog stanja.
Kažu ljudi iz Ministarstva da tako piše i u Ustavu. Verujem, ali onda smatram da nije bilo razloga da stoji i u zakonu, rogobatno je.
Kada već govorim o manjinskim pravima, nadam se da naši najmlađi nemaju toliko dobar stomak da gledaju prenos ovih skupština, ali bih, preko roditelja, svoj deci koja danas obeležavaju Mikulaš poručio da dobiju sve ono što su poželeli i da im njihovi roditelji i mi omogućimo daleko bolji život nego što je danas.

Gospodine predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine ministre, ovaj član 15. doživljavam kao želju i opredeljenje našeg društva da se poslovi Vojske i poslovi Ministarstva odbrane odvoje.
U nekim članovima predloženog zakona ste išli malo predaleko, npr. u članu 2, poslednji stav, kada ste nabrajali subjekte sistema odbrane, pa ste rekli - subjekti sistema odbrane jesu građani, državni organi, privredna društva, druga pravna lica, preduzetnici i Vojske Srbije.
Vojska Srbije ne sme da bude na poslednjem mestu u sistemu odbrane, ali ne može biti ni na prvom. Ja je vidim tu posle državnih organa.
Hteo sam da izvedem zaključak iz vašeg nastojanja i očekujem da će Ministarstvo, svojim podzakonskim aktima, to sigurno uraditi u dogledno vreme, a to je položaj vojno-teritorijalnih organa. Danas se ti organi na teritoriji Republike Srbije zovu vojni odseci. Na čelu vojnih odseka su vojni oficiri, najčešće pukovnici. Danas Vojska Srbije u našoj zemlji uvodi u evidenciju, regrutuje, šalje u Vojsku, obučava, deli ratni raspored, sama kontroliše kompletnu vojnu obavezu, kako kod pojedinaca, tako i u privredi i u društvu.
Probao sam da nađem u kojoj je zemlji na svetu, koja počiva na postulatima kojima mi težimo, to ovako uređeno, i nisam mogao.
Mislim da je vojska zadužena u sistemu odbrane da obučava, da vodi poslove odbrane u vojnim objektima, u miru, a držim da je ovaj zakon i pisan tako da ovde stalno bude mir.
Mislim da Republika Srbija ima dovoljan broj kvalitetnih i osposobljenih ljudi, koji nisu u aktivnoj službi u Vojsci Srbije, da dobro obave sve što je potrebno u ovom delu sistema odbrane, a za račun Ministarstva odbrane. Po mom mišljenju, ovim organima treba promeniti ime i dati ih civilnim strukturama Ministarstva odbrane na kompletno upravljanje, a iz svega ovoga kako je pisan zakon, očekujem da će se to i desiti.
Danas su vojni odseci na teritoriji Republike Srbije formirani u većim opštinama i gradovima Republike Srbije. Ne znam šta je kriterijum, ali verovatno postoji limit, odnosno odgovarajući broj regruta na teritoriji te opštine ili grada, kako bi mogao da zaživi taj vojni odsek. Shvatam to, jer da bi u potpunosti bio uposlen vojni odsek, potrebno je imati posla.
Imam pitanje – šta je sa lokalnim samoupravama koje nemaju dovoljan broj regruta na svojoj teritoriji, ali imaju aktivan garnizon Vojske Srbije na teritoriji svoje opštine ili svog grada? U takvim opštinama ima puno posla iz oblasti odbrane, koji nisu vezani samo za regrutaciju. Ne znam ih sve, ali pretpostavljam da bi na teritoriji te opštine trebalo da se vrši, uglavnom, popuna ljudstva za ratne jedinice, jer je normalno da ljudi budu što bliže, da mogu što brže da se odazovu mobilizaciji, kako bi mogli da odgovore svojim obavezama.
Mislim da je na teritoriji opštine gde se nalazi jedinica koja je mobilisana potrebno regulisati materijalne obaveze, kako pokretne, tako i nepokretne. Nekako je prirodno da se snabdevanje Vojske u slučaju mobilizacije vrši sa teritorije opštine na kojoj se nalazi ta jedinica.
Zvuči mi nelogično da se za Bačku Topolu donosi hleb iz Beograda. Očekujem da će se uzeti od nekog privrednog subjekta sa teritorije opštine gde se jedinica mobiliše, da se odatle i snabdeva.
Jedinica za radne obaveze. Svaka naša jedinica koja se mobiliše mora biti snabdevena oružjem i municijom. Kada bi iz Kragujevca u Bačku Topolu dolazio neko da isprazni magacin, to bi verovatno potrajalo. Najprirodnije je da sa teritorije Bačke Topole ljudi idu u te radne jedinice i da pomognu da se to što brže uradi.
Znam da je na teritoriji opštine Bačka Topola jedan od najboljih magacina u Vojsci Srbije i da se municija i oružje drugih garnizona nalazi u tom magacinu i znam da je za potrebe garnizona u Somboru, odnosno vojne jedinice, predviđeno da ljudi iz Bačke Topole budu u radnoj jedinici, što je normalno, kada se ta municija bude vadila iz tog magacina.
Evidencija na teritoriji ovih opština, što se tiče mobilizacije i svih ostalih podataka, mora da bude, maltene, savršena, do perfekcije dovedena, a to je nemoguće uraditi sa daljine od 50 km. Prirodno je da strukture iz te opštine to mogu najbolje.
Pamtim vreme, ako si menjao adresu, trebalo je, prvo, da odeš u Ministarstvo odbrane, da tamo regulišeš, pa tek onda ti MUP upisuje u ličnu kartu da si promenio adresu. To danas nije slučaj. Ako hoćete u Bačkoj Topoli da promenite adresu, morate u Suboticu, da to prijavite u vojnom odseku, a to niko nikoga ne tera, nego se to ostavlja MUP-u koji ne radi svoj posao. Kada je potrebno da se ti podaci povade, oni nisu dobri, nisu tačni.
Ne sećam se, a imam skoro 50 godina, da je odnos između stanovništva i Vojske ikada bio na slabijem nivou. Pokazaću vam to na primeru svoje opštine.
Vojvodina, tri godine zaredom, ima malo veći projekat, bilo mi je drago što sam pre neki dan i predsednika Narodne skupštine video na završnici tog projekta, to je Skup tolerancije, koji su Vojvođani pokrenuli da bi se mladi ljudi i deca viđali, upoznali, družili, a povod je sportsko takmičenje. U devet opština gradova se to upražnjava, da bi završnica bila u Subotici.
Da bismo smestili svu tu decu, ranije smo koristili objekte Vojske Srbije. Ove godine, samo Bačka Topola je za smeštaj od 22 časa uveče do 8 ujutru, da li Vojsci Srbije ili Ministarstvu odbrane, uplatila više od 60.000 dinara. Kada sam hteo da pričam s nekim o tome, uputili su me na operativne snage Vojske Srbije koje se nalaze u Kragujevcu, a Bačka Topola spada pod njihovu nadležnost.
Probao sam da razgovaram, ali oni izvade zakon - slovo zakona, mi se držimo toga.
Mi u lokalnoj samoupravi izvadimo zakon, nikada u Bačkoj Topoli Vojska nije imala potrebe da plaća vodu, kanalizaciju, komunalne takse. To je sve bilo normalno, jer je to naša vojska. Onda smo mi, lepo, zašiljili olovku, pa smo to sve fino obračunali i kazali da se to ima platiti, ne zarad onih vojnika i oficira u Bačkoj Topoli, nego, uopšte, zbog ovakvog odnosa prema građanima i projektima koji su podržani od strane državnih organa i lokalne samouprave.
Nekada je u Bačkoj Topoli bilo normalno, ako dođe oficir ili mlađi oficir, danas podoficir, da se u lokalnoj samoupravi pokuša rešiti njegov stambeni problem. Nekada smo se mi u Bačkoj Topoli trudili da pomognemo da li oficirima, da li, danas, podoficirima, da se njihovi supružnici zaposle. Pomagali smo na mnoge načine, i danas nam je to volja, ali, kada dođemo do kapije tog našeg garnizona, onda se izvadi zakon i kaže - ljudi, radimo sve po zakonu.
Sve je to, gospodine ministre, u redu, ali Bačka Topola, bojim se, i mnoge druge Bačke Topole, počinju da doživljavaju te garnizone, ne daj bože, kao strano telo. Znači, ne žive više zajedno, što nije dobro. Ja sam od malih nogu, isto kao i sva moja generacija, odlazio u tu kasarnu, veoma je dobro upoznao, ali danas u tom dobu i, uopšte, mladi ljudi ne idu, nemaju potrebe da odlaze u taj garnizon.
Želim, za kraj, da vam prenesem nešto za šta mislim da je nedopustivo. U subotu sam boravio u Ruskom Krsturu, bio sam pozvan od građana tog mesta. Usred Ruskog Krstura, neko je dva-tri dana pre toga ispisao grafit kom, sigurno, u Ruskom Krsturu nije mesto, a usput, ne lezi vraže, 80 meštana Ruskog Krstura je dobilo pozive da, verovatno, uradi preraspodelu svog... pozvani su da im se saopšti novi raspored, sigurno u ratnim jedinicama.
Mogu da vam prenesem veliku uznemirenost tih ljudi. Nije bilo moje da ih upoznajem. Pretpostavljao sam o čemu se radi, pa sam sve ovo govorio što vama govorim, znači, da ih smirim, znajući da je samo iz Ruskog Krstura, u 2007. godini, blizu 100 naših građana otišlo, iselilo se, što u Kanadu, što na druga mesta. Čuo sam od ljudi da su spremili pasoše za žene, za decu, i nešto novca, i da beže.
Znači, ništa drugo nije trebalo da uradi Ministarstvo, ili ko je to radio, nego da u "Ruskom slovu", koje čita svaki pismen Rusin, napišu šta je namena, da se ljudi obaveste. To nije urađeno, pa izaziva mnogo lošeg na terenu, a nije teško da se napravi. Da je, kroz sredstva informisanja, ili da je neko od ljudi iz Ministarstva, Vojske, otišao u taj Ruski Krstur, ili neka druga mesta, da saopšti - to nam je namena, to radimo, sigurno ljudi ne bi tako razmišljali i ne bi tako radili.

Gospodine predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine ministre, za Ligu socijaldemokrata Vojvodine ovaj član 76. Predloga zakona o odbrani i te kako ima smisla. Želim da kažem da ne podržavamo predlog gospođe Radeta da se ovo briše. Probaću da ilustrujem zašto mislimo tako.
Nedavno su Poslanička grupa Vojvođanski poslanici i Liga socijaldemokrata Vojvodine dobili predstavku od Udruženja penzionisanih podoficira Srbije. Kažu ljudi sledeće – u cilju upoznavanja narodnih poslanika, svih građana Republike Srbije sa statusom i socijalnim položajem ove socijalne grupe, podnosimo vam sledeću predstavku.
''Mi znamo da su sve nevolje koje su nas zadesile nastale u Ministarstvu odbrane, Sektor za ljudske resurse, a tamo sede neki ljudi koji izvršavaju naređenja nekog političkog moćnika iz Ministarstva finansija, čiji je cilj da se dokusure isluženi vojnici, koji su, po shvatanju nekih političara, avet prošlosti, zaboravljajući da su ti ljudi vrlo časno i vrlo pošteno, na najvišim profesionalnim nivoima, izvršavali zadatke u interesu svih građana država koje su nestale i građana Republike Srbije, u meri u kojoj su to političke okolnosti dopuštale.''
Kao uvod u ovu priču, ispričaću vam jednu anegdotu koja je po svojoj poruci neprolazna i sama po sebi sve govori.
Kralj, vojnik i apsolutista Fridrih Veliki, najveći deo svog života proveo je među svojim vojnicima. Imao je valjanog razloga da veruje da sasvim dobro poznaje sve svoje vojnike, pa, ipak, jednog dana bio je nemalo iznenađen činjenicom da jednog podoficira, koji je bio u mnogim ratovima, nikada do tada nije video, te ga je upitao kako se to moglo desiti. Stari vojnik mu je lakonski odgovorio – znate, vaše veličanstvo, retko idem u pozorište, a vas nikada nisam susreo na bojnom polju.
U periodu između 1920. i 1930. godine, odziv za prijem u vojne škole bio je sličan današnjem. Uzroci su isti, a i posledice. U to vreme, bilo je mnogo govora o tome šta rade penzionisani podoficiri, oficiri najvišeg ranga – rade najteže građevinske poslove, prose po kvartovima Beograda i drugim gradovima, na tačno određenim mestima. Sve se vrti u krug, ondašnja država nije poštovala dostojanstvo svojih bivših vojnika, nažalost, ni ova država, ne da ih ne poštuje, nego i više od toga, optužuje ih da jedu vojni budžet i da su kočnica reforme Vojske Srbije. Zapravo, to je perfidan način kako da se ova nova vojska rastane od svojih bivših kolega.
Započeta bitka i tranzicija u periodu posle Drugog svetskog rata transparentno je završena 1974. godine. Podoficiri su tada ubili podoficira, dobili su novo zvanje.
Mnoga socijalna i statusna pitanja bila su rešena donošenjem novog zakona o JNA. To je trajalo sve do 1994. godine, kada je donesen važeći zakon o Vojsci Jugoslavije. Podoficir je vaskrsao iz mrtvih, direktnom pretnjom da svaki onaj ko ne prihvati prevođenje zvanja ''mlađi oficir'' u zvanje ''profesionalni podoficir'' gubi službu u roku od 30 dana.
Čime se danas bave podoficiri penzioneri, nekadašnji veoma cenjeni vojnici, čiji je profesionalni odnos prema poslu bio na najvišem nivou, koji su državu reprezentovali na najbolji mogući način pred našim narodom i u svetu, jer su mnogi bili na raznim usavršavanjima i školovanjima u oba, tada suprotstavljena, bloka?
Ostale su uspomene i gorčina u duši, ne zbog bednih penzija, za koje i sam načelnik Generalštaba, u listu "Vreme", kaže da su bedne, da ih treba dovesti na razumnu meru i taj vagon od Vojske otkačiti, već zbog činjenice da država ne poštuje i omalovažava svoje bivše vojnike.
Prema projektovanoj tranziciji društva i reforme Vojske, taj vagon će biti prikačen za kompoziciju u kojoj su, na slepom koloseku, svi penzioneri Republike Srbije, dok ne izumru kao socijalna kategorija.
Ima ovoga podosta, da ne čitam sve ovo, mislim da je malo ko zainteresovan, ali ljudi od nas, na kraju, traže sledeće.
''Od vas tražimo da amandmanima popravite ponuđeni tekst zakona o Vojsci Srbije i o odbrani Srbije i ostavite na snazi one odredbe zakona koje se stavljaju van snage, a koje štite naše stečena prava iz penzijskog, invalidskog i socijalnog osiguranja. Dobro znate da se po Povelji o ljudskim pravima Saveta Evrope, čiji je potpisnik Republika Srbija, uskraćivanje stečenih prava smatra kršenjem ljudskih prava i to je onda u nadležnosti Međunarodnog suda u Strazburu.
Neka Vlada Republike Srbije stavi van snage sva podzakonska akta koja su doneli resorni ministri Srbije i Crne Gore, kojim je socijalna grupa vojnih penzionera, a posebno podoficira, stavljena na prosjački štap, uredbe iz 2004. i 2005. godine i odluke bivšeg vojnog ministra Davinića, kojima pojedinačne upravne akte nadležnog organa suspenduje za one vojne penzionere od pre 1. avgusta 2004. godine. Posebno naglašavamo ponižavajuću uredbu iz 2005. godine, koja se odnosi na profesionalne podoficire i podoficire penzionere.
Kao prioritet, tražimo da zbrinete sve vojne beskućnike, tražimo da se donese poseban zakon kojim će Republika Srbija preuzeti, kao javni dug, sve neisplaćene plate profesionalnih vojnika, vojnih penzionera i civilnih lica na službi u Vojsci Srbije od 2000. godine do danas, na sličan način kako je to urađeno i u PIO.''
Zbog svega ovoga, smatram da treba da postoji i ovakvo udruženje građana i da treba da bude poduprto od strane Ministarstva odbrane, ne da bude kočnica, nego da se nađe zajednički jezik, kako bismo omogućili svim onim ljudima koji su to zaslužili, ispunjavali sve ono što se traži od njih, da svoju penziju uživaju sa svojom porodicom, u zdravlju.
Kad sam već izašao, da ne bih ponovo uzimao reč, reći ću još par svojih opaski u vezi sa zakonom o odbrani.
Držim da Vojska Srbije nije došla u ovako nezavidan položaj od juče. Sunovrat je krenuo od 1992. godine, ali svoj doprinos ovakvom stanju dale su i najnovije reorganizacije koje teku u njoj. Probao sam da se prisetim po čijoj odluci je izvršena ova reorganizacija, ili se vrši, ali nisam mogao da spoznam da su takve odluke donete u ovoj skupštini ili u Vladi Republike Srbije. Da li je neko te i takve odluke naručio ili suflirao da ih donesemo, to ne znam, ali bi, svakako, državljani, građani Republike Srbije, to trebalo da znaju. Ne sme se dozvoliti da se bilo šta radi ilegalno, pogotovo u sektoru odbrane zemlje.
Prošle godine je neko rasformirao Novosadski korpus. Zašto, kada vojnici kažu da je bio jedan od najboljih operativnih sastava u Evropi i čitav narod je verovao u ovaj korpus? Sam korpus je ulivao veliku sigurnost svima nama. Ubeđen sam da se jedinicama u Vojvodini, posebno ratnim, ne može uspešno komandovati iz Niša.
Najnovijom reformom, u Vojvodini je ostalo prazno oko 20 kasarni i veliki broj drugih objekata i zemljišnih poseda. Oni propadaju, a veliki broj starešina su i dalje beskućnici. Po meni, najopasnije po Vojsku je penzionisanje najboljih oficira, u najboljim radnim godinama, a pravih profesionalaca. Zašto su oterani u penzije? Možda nisu hteli stranački da se oboje? Hvala.

Hvala lepo. Gospodo predsedavajući, kolege i koleginice narodni poslanici, predstavnici Ministarstva, ovo moje javljanje je na osnovu našeg Poslovnika i njegovog člana 225.
Koristim priliku da pročitam deo, odnosno 1. stav člana 46. našeg Ustava koji kaže doslovce: "Jamči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje." Imamo još po neki sličan član.
Razlog za javljanje je to što po drugi put u Aranđelovcu nisu uspeli da organizuju najprostiju tribinu. I, nešto što me je posebno juče pogodilo, to je da smo sa ove govornice u ovom domu čuli da se ponovo slobodarska Srbija podigla, kako bi zaustavila različita mišljenja. To jednoumlje, kada je bilo u Srbiji, uvek je dovodilo ne samo do nazadovanja, nego nas je prikovalo za dno u Evropi, i mnogo šire.
Zato vas molim, ako je ovo kampanja za predsednika Republike Srbije, nisam strašljiv čovek, ali izražavam svoju bojazan da ovaj stil, znači, jednoumlja i proglašavanja svih ostalih za nesposobne, za bolesne, za narkomane, neće dobro doneti, pogotovo u ovom trenutku kada se lome koplja oko teritorije i građana Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. Hvala vam lepo.

Gospodine predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, predstavnici ministarstva, dame i gospodo, drugarice i drugovi, živeo je Dan republike. U nekima od nas i dan-danas živi, ali, evo, na današnji dan, umesto da sedim kod kuće s prijateljima uz dobru trpezu i proslavljam svoj praznik, ja moram da sedim u ovoj skupštini i raspravljam se s onima koji su umnogome doprineli da se ona država, koja ipak duboko čuči u meni, raspadne i da sve ode tamo gde niko od nas sanjao nije.
Izašao sam, pre svega, da kažem da je ovaj amandman, koji je podneo gospodin Čedomir Jovanović, a kaže da u članu 9. ovog zakona treba da se doda: ''Predsednik Republike ne može vršiti funkciju šefa političke stranke, niti bilo koju funkciju u političkoj stranci'', apsolutno prihvatljiv za Ligu socijaldemokrata Vojvodine i sigurno ćemo ga podržati. Mislim da je prihvatljiv za svaku stranku jer je dobro i za nju samu da njen lider ne bude i dalje na njenom čelu ako je na čelu države, a pogotovo je dobro za samu državu da neko ko je na njenom čelu ne vodi i stranku.
Ovde ne mislim na nekog konkretnog kandidata jer tvrdim da malo ko od nas može da izdrži, kada stavi na leđa broj 9, da ne pomisli: ja, pa bog. Takvi su bili i Josip Broz Tito, i Slobodan Milošević, i Vojislav Koštunica i Boris Tadić, pa i sam Tomislav Nikolić. Onih pet-šest dana, koliko je predsedavao ovom Narodnom skupštinom, nije našao za shodno da siđe sa čela SRS-a.
Da bih vam ilustrovao kako mi u Ligi socijaldemokrata Vojvodine gledamo na ovu funkciju, to se najbolje može prepoznati u radnoj verziji statuta AP Vojvodine koju smo, zajedno sa Savezom vojvođanskih Mađara, predložili ovih dana. Po tom predlogu statuta, ukoliko prođe, a nadamo se i svojski ćemo se truditi da to tako bude, AP Vojvodina će dobiti svog predsednika, a u samom statutu, i kasnije u svim odlukama koje budu usledile, insistiraćemo na tome da niko ne može biti predsednik AP Vojvodine koji je u isto vreme i predsednik bilo koje političke stranke.
Mada, nemojte pomisliti da ja poredim ove dve funkcije. Funkcija predsednika AP Vojvodine je čisto protokolarna funkcija, dok je funkcija predsednika Republike Srbije velika državnička funkcija, možda i najveća koju Republika Srbija ima.
Stoga apsolutno podržavam ovaj amandman koji je podneo gospodin Čedomir Jovanović. Hvala vam.

Gospodine potpredsedniče, nisam imao nameru, kada sam izašao prvi put, da izazovem zastoj u radu, ali neki su to tako protumačili.
(Predsedavajući: Šta da radimo.)
Hoću da kažem da bi uzeti autonomašima pravo da govore o autonomiji dovelo do onoga do čega je SPS i htela, da se Vojvodina i sve autonomije izbrišu, a vidimo kako se brišu i čemu to vodi. Ovu priču, koju smo čuli od gospodina Bajatovića, slušao sam od 1988. godine pa tamo negde do 2000. intenzivno, ali, evo, imam priliku i na ovaj moj 29. novembar da je ponovo slušam. Ne čini me srećnim, ali saslušaću – tolerancija je čudo.
Oko toga da li ste ikad ozbiljno čuli od bilo kog funkcionera LSV da Liga razmišlja o nekakvoj republici ili čemu drugom, uzmite, molim vas, pa pročitajte ovu radnu verziju našeg predloga statuta, uporedite to što je gospodin Marton govorio sa Ustavom Republike Srbije, pa ćete videti da to nema nikakvog temelja. Znači, kompletan ovaj predlog je usaglašen sa Ustavom Republike Srbije.
A to da li će neko zabraniti ili usporiti da se statut donese, mi ne tvrdimo da će biti donet ovako kako smo ga mi predložili zajedno sa SVM, ali statut AP Vojvodine će biti donet i Vojvodine će biti. Bilo to nekom drago ili ne bilo, ali tako će biti.
Otkad sam došao u Beograd, naslušao sam se ovde, u ovoj sali, priče: te ligaši ovo, te Vojvođani ono, te ovo, te ono. Kad se isključe kamere i kad pričam sa većinom vas, svaki klimne glavom i kaže: pa, vi ste u pravu, ali šta ćemo mi da jedemo? Mi ne nudimo ništa drugo nego da svi zajedno mnogo bolje jedemo i da mnogo bolje živimo. Hvala vam lepo.

Hvala lepo. Gospodine predsedniče, gospodo predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, gospodo ministri, ja spadam u onu grupu poslanika koja je veliki pobornik ovakvog načina rada, i iskreno sam se zalagao i nadam se da će u novom Poslovniku ovo naše gledanje biti još bolje definisano i da ćemo ispoštovati jedni druge i da ćemo ovde, u ovom domu, moći jedni drugima reći sve ono što imamo, a ne prepucavati se preko štampe.
Veoma sam bio iznenađen kada sam imao prilike, kao i vi, čitati i gledati izjave nekih ministara, koji su do pre par meseci sedeli s nama u klupama, koji su se svojski trudili da napakoste, da naude Skupštini, zaboravljajući da smo na istom zadatku, i Narodna skupština i Vlada, a to je - da obezbedimo našim građanima daleko bolji život nego što danas imaju.
Svoje pitanje upućujem gospodinu ministru poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva. Dana 25. septembra (jer nismo imali sednicu od 25. jula, zbog odmora) tražio sam na Odboru za poljoprivredu Narodne skupštine Republike Srbije da se na dnevni red te sednice stavi informacija o katastrofalnim posledicama ovogodišnje suše u našoj poljoprivredi. Tražio sam i da razmatramo Uredbu o zabrani izvoza žita, kukuruza, soje i suncokreta iz Republike Srbije.
Od svih prisutnih narodnih poslanika, a imali smo ''debeo'' kvorum, dobio sam podršku samo jednog poslanika. Odnosno, niti gospodin ministar, koji je bio prisutan zajedno sa svojim saradnicima, niti narodni poslanici, kako pozicija tako i opozicija, nisu smatrali za shodno da razgovaramo o svemu tome kao o posebnim tačkama dnevnog reda.
Moram da napomenem da su opštine, kao i celi regioni Republike Srbije, u ovoj 2007. godini imali velike štete od prirodnih nepogoda: prvo od poplava, zatim od grada i, na kraju, od suše.
Na severu Bačke suša je ostavila zbilja katastrofalne posledice. Opštine Bačka Topola, Subotica, Mali Iđoš, Senta, Kanjiža i Ada imaju više nego 40% umanjenja prinosa u odnosu na 2006. godinu kada su u pitanju sve jesenje kulture, a više od 60% umanjenje prinosa je ...
(Predsednik zvonom opominje govornika na vreme.)
... još samo rečenicu-dve, molim vas... kada je u pitanju kukuruz. Ukazivao sam tada, na tom sastanku, da ne smemo dozvoliti da se paori pojavljuju s kombajnima i teškim mašinama u Beogradu da traže svoja prava, već da treba da idemo u susret problemu, da to rešavamo. Obećano nam je tada, na toj sednici, od strane ministra, da će u roku od dve-tri nedelje Vlada izaći sa konstruktivnim merama po ovom pitanju.
Do danas to nisam video, pa sam hteo da vas upitam: Koje su to konstruktivne mere? Nadam se da to svakako nije žandarmerija, ili pak ova uzavrela situacija na severu Bačke, koja je dovela do toga da se juče odbornici u SO Subotica potuku. Hvala.

Mislim da će biti i jedno i drugo. Drago mi je da je Vlada 8. novembra zasedala i o svemu ovome govorila, ali zašto ne izađe u javnost i kaže ljudima sve ovo? Mnogo je kasno 8. novembar u odnosu na to kada smo već u septembru svi znali, a pogotovo oni koji se ozbiljno bave ovom proizvodnjom, da će izaći na sve ovo što smo ukazivali i govorili.
Drago mi je što je ministar prihvatio moj predlog, koji sam tada izrekao, da se u prvom kvartalu 2008. godine svim poljoprivrednim proizvođačima isplati subvencija, mada je na Odboru, kada smo o tome govorili, izgledalo da neće biti tako.
Sugerisao bih Ministarstvu i samom ministru da ove prinadležnosti poljoprivrednim proizvođačima idu automatski po jedinicama površine poljoprivrednog zemljišta koje imaju, i to samo registrovanim.
Nadam se da ubuduće neće biti ovako zakasnelih informacija. Verujte, podržavam štrajk u pravosuđu kada je opravdan, u obrazovanju, zdravstvu, ali nemojte terati one koji nas hlebom hrane da budu nezadovoljni, da se dižu i nepotrebno uzburkavaju strasti. Hvala vam.

Hvala lepo, gospodine Mrkonjiću. Ako mi dozvolite, samo jedan komentar. Moj je utisak da ne bi ova skupština mnogo toga uradila da nije vašeg predsedavanja. Ovo iskreno govorim.

Vidim da su se gospoda ministri privikli, ove fotelje nisu razrađivane odavno, ali evo, brzo ću da izgovorim ovo što sam hteo da pitam.        
Jedno pitanje za Vladu: Kada je poslednji put na sednici Vlade Republike Srbije na dnevnom redu bilo razmatranje stanja u našoj železnici?
Naime, o čemu se radi? Posle rasprave koju smo imali u ovom domu, vezane za zajam Evropske banke za poboljšanje uslova u našem železničkom saobraćaju, pošao sam da vidim, posle svih onih hvalospeva na konto naše železnice koje je izrekao gospodin mr Velimir Ilić, kako to u zbilji izgleda.
Železnička stanica u Bačkoj Topoli se samo zahvaljujući zubu vremena razlikuje od one koju je pokojna carica Marija ostavila kada ju je izgradila. Putovanje vozom kroz Srbiju, u drugoj klasi, sa narodom, ne da podseća na one filmove u kojima su režiseri pokušali da predstave kako je to izgledalo početkom prošlog veka, nego je to nešto najgore što sam doživeo.
O čemu se radi? To što vozovi kasne i što ne stižu na vreme, to je navika, to se dešava i u drugim zemljama, ali je strašno kako ti vagoni izgledaju, koliko je tu prljavštine i gde ova država tera svoje građane da sede i čime da se vozaju.
Imam predlog, a mislim da nema razloga da ga Vlada Republike Srbije ne prihvati, da poslanici ove skupštine i članovi Vlade zajedno odemo da se provozamo drugom klasom i da vidimo šta ta naša železnica pruža našim građanima.
Još jedan predlog je da Vlada Republike Srbije obezbedi sredstva za čišćenje jednog vagona - ako ne može, evo, mi poslanici ćemo skupiti novac - pa da zajedno taj jedan vagon očistimo za primer, da pokažemo kako treba da izgleda.
Razumem da su potrebni novci za nabavku novih vagona, da je potrebna sila novaca da se poprave te pruge i infrastruktura, ali, brate mili, za kofu vode, za ribaću četku i za šaku praška ne treba toliko novaca. Mislim da je tu pre svega nešto drugo u pitanju i da je to što nam se pojavila žutica premija u odnosu na to šta sve iz onih vagona može da izađe, što se zdravlja građana Republike Srbije tiče. Hvala.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pre nego što obrazložim zašto mislimo da treba dopuniti ovaj član 11. predloženog zakona, želim da vas informišem da je danas godišnjica u Bečkereku.
Na današnji dan je, pre godinu dana, Vlada Republike Srbije u Zrenjaninu uvela privremene mere, pa želim svim građanima Zrenjanina da čestitam današnji dan i da poželim da im ovo potraje. Od tog doba su procvali i na dobro im ide.
Član 11, 1. stav, kaže - Ustavni sud čini 15 sudija, koji se biraju i imenuju na način propisan Ustavom.
Liga socijaldemokrata Vojvodine predlaže da posle tog stava dodamo amandman i da ostane sastavni deo ovog zakona, a da taj stav glasi: ''Narodna skupština Republike Srbije je u obavezi da pribavi mišljenje skupština autonomnih pokrajina, a koje se odnose na kandidata za sudiju koji mora biti sa teritorije autonomnih pokrajina''.
Zašto ovo predlažemo? Čuli ste neki dan u ovim silnim raspravama vezanim za kandidate, za članove Ustavnog suda, kako smo se jedini setili da predložimo kandidata koji će pokrivati interese Autonomne Pokrajine Vojvodine u Ustavnom sudu Republike Srbije.
Jedini smo mogli da primetimo kako treba u sastavu Ustavnog suda da bude i osoba koja pripada nacionalnoj manjini, a koja je stručna i koja ume da uradi poslove koji se očekuju od nekoga ko zaslužuje poverenje ove narodne skupštine i da bude u sastavu Ustavnog suda Republike Srbije.
Da se to ubuduće ne bi dešavalo, naš je predlog da autonomne pokrajine budu pitane i da kažu svoje mišljenje o tome da li neko koga predloži bilo ko za Ustavni sud može da obavlja te poslove na dobro autonomnih pokrajina.
Hvala vam.