Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma.
Ovaj zakon je dokaz da Republika Srbija primenjuje najveće standarde u zaštiti prava nacionalnih manjina. Ovo je dokaz da Srbija jeste jedan pozitivan primer u zaštiti nacionalnih manjina na području bivše Jugoslavije, ali ja bih rekao i šire na području cele Evrope.
Posebna vrednost ovog zakona i drugih zakona koje je ova Skupština već donela jeste činjenica da se Republika Srbija ne osvrće na činjenicu da neke zemlje u regionu zaštiti prava nacionalnih manjina ne posvećuju dovoljnu pažnju. Srpska vlada i parlament imaju viziju da je EU zajednica u kojoj je zaštita manjinskih prava jedan od osnovnih temelja na kojima EU počiva.
Možda bi neko mogao da se zapita gde je tu reciprocitet. Zastupnik sam stava da mi treba da učinimo sve što je potrebno kako bi zaštitili nacionalne manjine koji žive u Srbiji, da u toj oblasti dostignemo najveće evropske i svetske standarde i da naše nacionalne manjine ne trpe zbog činjenica da neki možda u regionu ne poštuju sve standarde kada je u pitanju zaštita prava nacionalnih manjina.
Smatram, međutim, da Srbija ima puno pravo da podrži Srbe u regionu u zaštiti prava, dakle, ne kao uslov već kao odluka koja glasi: mi ćemo učiniti prvi korak. Bilo bi jako važno i nužno da taj korak učine i drugi.
Ovim izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma sprovedene su u delo ustavne odredbe kojom se Srbija ostvaruje kao država koja štiti slobode i prava građana kroz upotrebu jezika i pisma. Ovom izmenom Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma usklađuje se i ovaj zakon sa Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine.
Šta to konkretno znači? U jedinicama lokalne samouprave biće obaveza, koja će biti realizovana kroz statut, ravnopravna službena upotreba jezika i pisma nacionalne manjine ukoliko procenat pripadnika te nacionalne manjine u ukupnom broju stanovnika na toj teritoriji dostiže 15% prema rezultatima poslednjeg popisa.
To znači korišćenje jezika i pisma u upravnom, sudskom postupku, izdavanju javnih isprava i vođenje službene evidencije, upotreba jezika i pisma na glasačkim listićima i biračkom materijalu, upotreba jezika nacionalnih manjina u radu predstavničkih tela, što nije manje važno.
U tim jedinicama lokalne samouprave imena organa jedinica lokalne samouprave, naseljenih mesta, trgova i ulica, kao i drugi toponimi ispisuju se i na jezicima dotične nacionalne manjine prema njenoj tradiciji u pravopisu.
Važno je što pripadnici nacionalnih manjina ovim zakonom dobivaju pravo na slobodnu odluku na izbor i korišćenje ličnog imena i imena svoje dece, kao i na upisivanje ovih ličnih imena u sve javne isprave, službene evidencije i zbirke ličnih podataka prema jeziku i pravopisu pripadnika nacionalnih manjina.
Veoma sam zadovoljan i kao kopredsedavajući međudržavnog, međuvladinog Odbora za prva nacionalnih manjina između Republike Srbije i Republike Hrvatske, što je deo zaključaka koji se odnosi na ovu oblast Republika Srbije ovim zakonom realizovala.
Naravno, očekujemo i da Republika Hrvatska, odnosno Vlada Republike Hrvatske deo zaključaka iz ove oblasti uredi i realizuje.
Pokušaj ukidanja prava upotrebe ćiriličnog pisma i srpskog jezika u gradu Vukovaru, nažalost, ne ide u tom pravcu.
Ovaj zakon omogućava i kolegama poslanicima u Narodnoj skupštini Republike Srbije da se obraćaju Narodnoj skupštini na svom jeziku. To pravo ovim zakonom dobijaju pripadnici svih nacionalnih manjina čije je učešće u stanovništvu najmanje 2%. Isto važi i za obraćanje republičkim organima.
Dakle, ovaj zakon pruža veća prava pripadnicima nacionalnih manjina i time se ostvaruju još bolji uslovi za kvalitetnu zaštitu njihovog jezika, ali i identiteta, kulture i svih posebnosti koje Srbiji daju obeležje multikulturalne države, koja to prepoznaje kao svoju temeljnu vrednost.
DS je uvek prednjačila po borbi za prava nacionalnih manjina i veliko mi je zadovoljstvo što ćemo u danu za glasanje moći da podržimo još jedan proevropski, ali rekao bih i demokratski zakon koji promoviše toleranciju i zakon kojim ispunjavamo još jedno naše izborno obećanje.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, prvo, na početku da kažem da ću kao poslanik DS glasati za Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu. U 2009. godini u Republici Srbiji u saobraćajnim nesrećama poginulo je 798 osoba, a u Srbiji godišnje od posledica duvanskog dima, odnosno od posledica pušenja umre oko 16 hiljada stanovnika.
Dakle, 789 u odnosu na 16 hiljada. U saobraćaju u Srbiji godišnje nestane jedno malo selo, a od duvanskog dima u Srbiji nastrada jedan grad veličine Aleksinca, Velike Plane, Stare Pazove, Trstenika, Šida, Negotina.
Zbog toga smatram da malopređašnja pošalica gospodina Šamija nije nimalo umesna, jer pretpostavljam da je neko i od porodica ljudi koji su u međuvremenu izgubili nekoga od svojih najmilijih od posledica duvanskog dima glasao za DSS.
Nadležni u MUP Srbije navode da novi Zakon o bezbednosti saobraćaja daje rezultate, jer je u decembru, od kada je zakon stupio na snagu, zabeleženo manje nastradalih. Posle 40 dana primene Zakona o bezbednosti u saobraćaju broj saobraćajnih nesreća u Srbiji je duplo manji, broj povređenih smanjen za 39%, a broj poginulih u udesima je za četvrtinu manji. Kazne prema nesavesnim vozačima su rigorozne i smatram da takve treba da budu.
Pitam se da li smo u poziciji da smanjimo broj umrlih od posledica duvanskog dima za 50% i da svake godine spasemo najmanje osam hiljada naših sugrađana, rodbine, komšije – nadam se da jesmo? To znači da kao što saobraćajni policajci kažnjavaju za prekoračenje brzine i inspektori kažnjavaju za nepoštovanje odredbi ovog zakona, koji ćemo nadam se usvojiti. Nije mala društvena opasnost od duvanskog dima.
Svakako da edukacija o kojoj se danas ovde govorilo je nezaobilazna – mediji, škola, svi moraju da daju svoj doprinos, međutim, pre svega država. Slažem se tu sa kolegom Mučenskim – Ministarstvo, inspekcije moraju da shvate ozbiljno ovaj zakon.
Odredbe koje su po meni jednim delom ipak liberalne ostavljaju neki prelazni period, ali zakon je takav kakav je verovatno na neki način sada mogao biti donet i usvojen, plod mnogih kompromisa. Takav kakav je kad bude donet ipak on mora da se poštuje i da se sankcionišu oni koji krše ovaj zakon.
Pušači u sebe uvlače četvrtinu duvanskog dima, dok ostale tri četvrtine puštaju u okolinu, u kojoj su često nepušači i nepušači ni krivi ni dužni su izloženi tom dimu.
Neko je danas, a mislim da je više puta pominjana reč – prava mera u odnosima između pušača i nepušača, dogovor, sporazum. Jednostavno nisam siguran da tu nekog sporazuma i dogovora može biti. Na kraju krajeva, rekli smo da je tog sporazuma moglo biti, ovaj zakon ne bi ni bio nužan. U jednoj zatvorenoj prostoriji ne mogu da egzistiraju paralelno pušač i nepušač, a da to ne ostavi posledice na nepušača. Znači u tom smislu dogovora jednostavno ne može biti.
Pozivam nepušače da vode računa o svom zdravlju i da kada zakon bude usvojen i kada stupi na snagu – štite svoja prava na sve moguće načine preko inspekcija, preko svojih pretpostavljenih koji su dužni da vode računa o primeni tog zakona.
Danas mi je naročito bila indikativna diskusija kolege poslanika patologa po zanimanju, koji je zdušno branio potrebu da se ovaj zakon dodatno liberalizira. Ne mogu da pređem preko toga. Čak je rekao da se susreće sa ljudima koji su doneti na patologiji, a znamo kakvi ljudi stižu na patologiju, i da je gledao kako izgledaju pluća ljudi koji puše, i pored toga on je čvrsto branio ideju – da treba ovaj zakon dodatno liberalizovati, napraviti neke kompromise itd. Taj vid diskusije i taj vid kompromisa ne razumem.
Postoji tu nešto što svakako jeste problem, a to je činjenica da pušenje jeste zavisnost i da ljudi koji na neki način treba da prave kompromis sa ljudima koji ipak sami ne mogu da kontrolišu mogućnost da prestanu da puše, teško da do tog kompromisa mogu da dođu.
Rekli smo da od bolesti pušenja u svetu umre oko četiri miliona ljudi. Pretpostavlja se da će do 2020. godine u svetu godišnje umirati 10 miliona ljudi od posledica duvanskog dima. Najgore jeste činjenica da najveći deo, 70% se pretpostavlja od tih 10 miliona umrlih će biti iz nerazvijenih zemalja, kakva je i Srbija.
Činjenica jeste, još više zabrinjavajuća, da smo mi na neslavnom drugom, odnosno prvom mestu, iza Turske po ukupnom broju pušača, a kada su u pitanju žene pušači – na prvom smo mestu u Evropi.
Naravno, pušenje se povezuje sa rastućim trendom karcinoma bronha pluća, usne šupljine, jednjaka, želuca, bolesti srca, krvnih sudova, moždanih udara. Namerno ponavljam ovo, danas je to nekoliko puta rečeno, nemamo dovoljno ni mogućnosti, ni prostora da o tim stvarima govorimo na tako otvoren način.
Ono što je posebno uznemiravajuće jeste podatak da u duvanskom dimu uživa svaki četvrti osnovac i svaki drugi ili treći student, u zavisnosti od istraživanjima koji su rađeni dati su podaci. Zabrinjavajuće je, naravno, što je među pušačima sve više mladih, pa zbog toga njima treba pokloniti posebnu pažnju.
Pušenje prema istraživanjima koje su radili engleski istraživači u okviru doktorskih studija, a to istraživanje je rađeno na uzorku od 50 godina, dakle, pedesetogodišnja istraživanja su najduža istraživanja koja su uopšte rađena u nekoj od oblasti nauke, jedna od najdužih istraživanja, skraćuje život za oko 20 godina. To znači da je dim naravno masovni ubica.
Poseban problem kod nas jeste činjenica da je, i to je više puta istaknuto, oko 37% lekara pušača i ovaj zakon u tom smislu treba da reši neka od pitanja da lekari ne mogu da puše na mestu gde obavljaju svoj posao, a to su bolnice, domovi zdravlja itd.
Zabrinjavajući je podatak, i to na neki način jeste kritika i ministarstva i svih inspekcijskih organa, što je prošle godine u domovima zdravlja zbog nepoštovanja Zakona o zabrani pušenja u zatvorenim prostorima naplaćeno ukupno 60 mandatnih kazni. Danas sam sa jednim kolegom pričao, kaže da toliko mandatnih kazni u njegovom domu zdravlja bi moglo za jedan dan da bude naplaćeno. Dakle, 60 mandatnih kazni za celu godinu u domovima zdravlja je naplaćeno.
U našoj zemlji dnevno od posledica pušenja umru 44 osobe. Brojna istraživanja pokazuju da je došlo do smanjenja broja zavisnika u Srbiji za oko 6%, kao posledica verovatno i zalaganja Ministarstva i svih nadležnih institucija, edukacija i provedenih kampanja u proteklim godinama.
Kod nas nema dovoljno podataka o posledicama duvanskog dima. Zbog toga ću se još jednom poslužiti podacima Britanske nacionalne zdravstvene organizacije, koja kaže da više od pet milijardi funti, to je 7,94, skoro osam milijardi dolara Britanija godišnje uloži za lečenje i sve posledice duvanskog dima. Naravno, tu nisu one posredne posledice.
Dakle, računica pokazuje da se u odnosu na istraživanja iz 1991. godine, kada su troškovi pušenja za britansko zdravstvo procenjeni na 1,4 milijarde, nekoliko puta uvećao procenat ulaganja u suzbijanje i na neki način lečenje bolesti zavisnosti i svih posledica koje pušenje sa sobom nosi.
Kada je u pitanju evropska praksa, danas je nekoliko puta pominjana Okvirna konvencija o kontroli duvana koja je stvorila mogućnost usklađivanja zakonodavstava evropskih zemalja sa ovom okvirnom konvencijom, jedna od najbitnijih odredbi koju ta konvencija u sebi ima jeste potpuna zabrana pušenja na zatvorenim javnim mestima.
Znamo podatak da je skoro 80% zemalja u EU sprovelo zabranu pušenja, na ovaj ili onaj način. Znači, preko 80% zemalja i na neki način naredne dve do tri godine ta zabrana će biti sprovedena verovatno u svim zemljama koje su članice EU, a verovatno i zemljama koje su kandidati ili na putu za pridruživanje EU. Naravno da je to dovelo do znatnog smanjenja konzumiranja duvana, prilikom čega nije došlo do kolapsa ugostiteljstva, s kojim su se danas mnogi ovde, na neki način, solidarisali i brinuli o ugostiteljskim objektima.
Recimo ja, i verovatno dobar deo nepušača, ne ulazimo u ugostiteljske objekte zbog duvanskog dima. Bio bih veoma srećan da mogu slobodno da uđem i da popijem kafu ili ručam u nekom od restorana u kome neće biti duvanskog dima.
Zanimljiva su istraživanja među beogradskim studentima, gospodine Krasiću verovatno će vam ovo biti interesantno, kada je u pitanju Zakon o zabrani pušenja u zatvorenim prostorijama, jer 33,5% studenata smatra da se postojeći Zakon o zabrani pušenja sprovodi u potpunosti. Svi ostali studenti smatraju da se postojeći zakon ne sprovodi. Oko 48% akademaca tvrdi da se zakon krši i da ga podjednako krše i studenti i zaposleni na visokoškolskim ustanovama.
Zakon o zabrani pušenja u zatvorenim prostorijama podržava 80% anketiranih studenata Beogradskog univerziteta, a protiv tog propisa je svega 17,8% studenata, koji su verovatno agresivniji na neki način u ispoljavanju svoje želje da puše u zatvorenom prostoru.
Ono što je posebno zanimljivo jeste da od ukupnog broja studenata koji su se izjasnili kao nepušači, samo 4% sebe ne smatra žrtvama pasivnog pušenja. Dakle, samo 4% studenata koji su nepušači na Beogradskom univerzitetu sebe ne smatra žrtvama pasivnog pušenja. Dakle, većina njih sebe smatra žrtvama, ali verovatno većina njih nema načina da se izbori i da više ne bude žrtva pušenja.
Naravno da je posebno zabrinjavajuće što je među studentima Beogradskog univerziteta najveći broj studenata devojaka koje puše i one će danas-sutra biti majke, biće izložene duvanskom dimu njihove bebe i to će imati naravno loše posledice.
Samo još nekoliko podataka kada su u pitanju posledice duvanskog dima koje opet pokazuje ta britanska studija. Kod osoba koje puše 25 i više cigareta na dan rizik za rak pluća je 50 puta, ne 50%, nego 50 puta veći nego kod nepušača. Pušenje se dovodi u vezu sa smrtnošću od drugih oboljenja, na prvom mestu infarkta srca i hronične opstrukcije bolesti pluća.
Polovina pušača umire od bolesti izazvane pušenjem, dok 1/4 pušača umre u srednjim godinama života. Pušači imaju u proseku 10 godina kraći vek, ukupno 10 godina kraći životni vek od nepušača. Tokom posmatranih 50 godina, koliko je trajala studija, šest miliona posmatranih stanovnika Velike Britanije je umrlo od posledica duvana. Izlaganje duvanskom dimu povećava, pokazala je ta studija, i impotenciju kod muškaraca, dok kod žena može izazvati rađanje dece sa manjom telesnom težinom i prevremenim porođajem.
Pokazali su se i pozitivni rezultati ljudi koji su u međuvremenu prestali da puše. Dakle, prestanak pušenja može imati podjednako dramatičan, ali pozitivan efekat, tako da kod osoba koje prestanu da puše do 30 godine praktično posledica nije bilo i smrtnost je bila ista kao i kod lica koja nisu pušila. Kod pušača koji su prestali da puše tek u 60. godini životni vek u proseku je bio bar za tri godine duži u odnosu na one koji su ostali pušači.
Da ne navodim podatke koliko se pušenje reflektuje na radna mesta, na kvalitet rada, na kvalitet samog života, samo da kažem da radnici pušači koriste u proseku dva dana bolovanja više od nepušača, recimo u Nemačkoj, i brojni drugi podaci koji se odnose na pušače, a ne vrede za nepušače.
Zbog čega je ovaj zakon na kraju nužan? Pre svega, zaštitiće nepušače, njihovo zdravlje, kvalitet životne sredine i smanjiće, ako se bude dosledno primenjivao, oboljenja prouzrokovana duvanskim dimom i smanjiće smrtne ishode.
To će se reflektovati na zdravlje ljudi, dece i omladine, smanjiće broj bolovanja, povećati produktivnost u privredi, smanjiti, što nije irelevantno, konflikte na radnim mestima vezano za pušenje, ukoliko se ovaj zakon, naravno, bude dosledno primenjivao i ukoliko nepušači ne budu morali da uzimaju stvar u svoje ruke, da se oni bore sa pušačima, ako se zakon bude dosledno primenjivao, i to će stvoriti određenu bolju atmosferu na radnim mestima.
Na kraju, nadam se da će Narodna skupština biti dobar primer, pre svega usvojiti ovaj zakon velikom većinom. Nadam se da će ova skupština ubrzo pepeljare sa stolova u poslaničkim klubovima, restoranima itd. staviti u jedan siguran sef. Nema tu gospodina Odalovića da ga na neki način obavežemo javno na to.
Voleo bih da ja i gospođa Čomićka budemo suključari na tom sefu, ako mogu malo da se našalim. Skupština mora biti primer i svim lokalnim samoupravama i organima lokalne vlasti, što znači institucijama čiji su oni osnivači, znači domovi zdravlja, bolnice itd.
U danu za glasanje, kao poslanik DS, glasaću za ovaj zakon i nadam se da je ovo samo prvi korak u potpunoj zabrani pušenja u javnom prostoru.

Poštovani predsedavajući, poštovani potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, Republika Srbija je država sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica, kao što je rečeno i na početku ove rasprave, jedna od pet država u svetu sa dugotrajnom izbegličkom krizom. Iako je prošlo gotovo 20 godina od prvih ratnih sukoba, većina nas u sebi nosi potresne slike dolaska izbeglica iz Slovenije, BiH, Hrvatske i, na kraju, najduža i najtužnija kolona izbeglica iz Krajine.
Od 1991. godine Srbija je pružila utočište za blizu 850 hiljada izbeglih i prognanih lica. Došli su ljudi koji su ostavili sve svoje, dakle, bez igde ičega. Nažalost, nije mali broj dece koja su rođena u kolektivnim centrima, a danas u njima, umesto u svojim kućama, obeležavaju punoletstvo. Još uvek nisu stvoreni uslovi za povratak izbeglih i prognanih lica, naročito u Republiku Hrvatsku. Gotovo 300 hiljada ljudi, to je podatak koji je specifičan za Srbiju, Republika Srbija je uspela integrisati i ovo predstavlja najmasovniji proces integracije u Evropi. Značajan broj ljudi vratio se u BiH, dok je povratak u Hrvatsku još uvek znatno ispod očekivanja, oko 18% svih izbeglih se vratilo u Hrvatsku i tu procene variraju od 60 do 100 hiljada ljudi koji su se vratili i koji su tamo ostali.
Danas ću govoriti i o njihovim problemima i potrebi da Hrvatska u narednom periodu stvori uslove za veći i značajniji povratak i za povratak koji bi bio održiv, dakle, da ti ljudi tamo mogu da ostanu i da žive. Zašto izmene i dopune Zakona o izbeglicama? Postojeći Zakon o izbeglicama je kočio rešavanje problema izbeglištva u Srbiji, odnosno bržeg rešavanja problema izbeglištva u Srbiji, jer smo rekli da izbeglištvo u Srbiji traje jako dugo. Kako proces povratka izbeglica u zemlje porekla teče sporo, odnosno kako je njegova održivost još uvek mala, država Srbija mora da vodi računa i o tome kako da na najpovoljniji način, najkvalitetniji način, zbrine izbeglice koje su ostale u Srbiji ili žele trajno da se nastane u Srbiji.
Za rešavanje ovih problema potrebna su tri uslova: stvaranje normativnih uslova, koje činimo donošenjem današnjeg zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama; novac, dakle, obezbeđivanje sredstava u budžetu i, na kraju, volja zemalja iz kojih su izbeglice otišle, prognane, izbegle, da se tamo vrate, odnosno da ih prihvate.
Dame i gospodo narodni poslanici, donošenjem današnjeg zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama, mi stvaramo jedan od ova tri uslova, dakle, donosimo zakon kojim se normativno, na bolji način, uređuje ova oblast.
Demokratska stranka uvek je imala veliko razumevanje za rešavanje problema izbeglica i najveći broj izbeglica, gotovo njih 200.000, dobio je državljanstvo upravo za vreme, dok je na čelu Vlade Republike Srbije bio doktor Zoran Đinđić.
Mi smo odlučni da i sada budemo stranka koja se hvata u koštac sa ovim problemom. Nismo stranka koja kada su u pitanju osude zločina ili rešavanje pitanja ljudi koji su posledica ovih ratova, kada se o tome glasa, budemo suzdržani. Mi, kada je u pitanju ovaj zakon, bićemo stranka koja će glasati za ovaj zakon i koja će rešavati probleme izbeglica. Nismo stranka koja kada se raspravlja o ovom zakonu nema nas ni u sali, a pitanje je kako će se neke od opozicionih stranaka izjasniti o ovom zakonu u danu za glasanje.
Kakve koristi od ovog zakona imaju ljudi koji su u međuvremenu stekli državljanstvo Republike Srbije ili tek treba da ga steknu i kakve koristi od ovog zakona imaju izbeglice koje žele da se vrate u mesto ranijeg prebivališta?
Prvo, izbeglice koje su stekle državljanstvo Republike Srbije ovim zakonom stiču pravo učešća u programima zbrinjavanja o kojima je i potpredsednik Vlade već govorio. Dakle, ne samo ljudi koji su trenutno u statusu izbeglice, nego i ljudi koji su u međuvremenu dobili državljanstvo Republike Srbije, jer smo se usaglasili, mislim da oko toga nema spora, da dobijanjem lične karte, socijalno-ekonomski status tih ljudi se bitno ne menja.
Drugo, ovaj zakon, pored integracija u lokalnu sredinu, pruža mogućnost za pomoć licima koja se vraćaju u mesta u kojima su ranije živeli. Pređašnji zakon nije predviđao brigu Komesarijata, države, pokrajine ili lokalne samouprave o licima koja žele da se vrate u mesto ranijeg boravka. Ove izmene uvode jednakopravnost u odluci – ostati u Srbiji ili se vratiti u mesto odakle su izbegli.
Ovaj zakon stvara normativni uslov za konačno zatvaranje 60 kolektivnih centara, koliko ih je još u Srbiji ostalo. Da podsetim, pre samo četiri godine u Srbiji je bilo 700 kolektivnih centara, 11 puta više.
Stvaraju se uslovi da se ljudima koji napuštaju kolektivne centre pruži pomoć i najvažnija pomoć, pomoć u stambenom zbrinjavanju.
Pored izbeglica koje su još uvek u kolektivnim centrima, ovaj zakon pruža šansu ljudima koji su se snalazili kod prijatelja, rođaka ili eventualno živeli kao podstanari u nekim neuslovnim prostorima, živeli neretko teže od lica koja su bila u kolektivnim centrima. Oni će ovim zakonom dobiti šansu da reše svoje egzistencijalne probleme.
Ono što je posebno važno jeste da ovaj zakon pruža mogućnost izbeglicama koji trenutno žive u objektima koji su građeni sredstvima od donatora, da ih pod povoljnim uslovima otkupe i da konačno imaju svoj krov nad glavom.
Sredstva koja se na ovaj način dobiju kroz taj otkup biće korišćena za zbrinjavanje preostalih izbeglica i u tom smislu ovaj zakon jeste socijalno pravedan i u duhu, generalno, politike koju vodi Vlada Republike Srbije.
Treće, ovaj zakon stvara uslove da se stambene jedinice koje su izgrađene sredstvima Vlade Republike Srbije, sredstvima donatora, zbog nepostojanja jasnih zakonskih propisa do sada konačno usele. Neki objekti su prazni preko 10 godina. Nažalost, imamo i činjenicu da za samo nekoliko desetina metara ili stotine metara od tih neuseljenih stanova žive izbeglice u veoma neuslovnim uslovima. Takvih objekata ima u Bačkoj Topoli, Srpskom Krsturu, Inđiji, Beogradu, Somboru, ukupno 72 stambene jedinice su trenutno neuseljene, a ukupno 71 stambena jedinica se bespravno koristi. To je ukupno 143 stambene jedinice u koje mogu da se smeste isto toliko porodica, odnosno oko 600 njihovih članova, što znači na ovaj način može da se već sada iz onog što imamo, iz Fonda, da se zbrine 600 porodica.
Nadamo se da će se ovim zakonom uvesti red i da će oni koji nelegalno koriste takve prostore morati da ih napuste. Prema članu 19b ovog zakona, postupak iseljenja je hitan, a žalba ne odlaže izvršenje rešenja.
Ovaj zakon stvara i uslove da one izbeglice koje odbijaju bilo koji vid stambenog zbrinjavanja izgube mogućnost stambenog zbrinjavanja. Bilo je i zloupotreba dosadašnjih, u pojedinim slučajevima, kolektivnog zbrinjavanja, odnosno zbrinjavanja u kolektivnim centrima.
Četvrto, veoma je važno što je u Predlogu zakona data mogućnost da se pored davanja nepokretnosti u državnoj svojini na korišćenje na određeno vreme ili zakup, sa mogućnošću otkupa, dodelom sredstava za poboljšanje uslova za stanovanje, kupovinom građevinskog materijala za započetu izgradnju nepokretnosti, predviđa i mogućnost kupovine seoskih kuća sa okućnicom. Na ovaj način se najjeftinije rešavaju stambene potrebe izbeglica, ali i stvaraju mogućnosti da se stanovništvu zainteresovanom za poljoprivredu i stočarstvo dodeli kuća sa okućnicom. Njihova cena je između šest i sedam hiljada evra, često i niža. Na neki način, sprečiće se i propadanje srpskih sela.
Republika Srbija protekle dve godine čini ozbiljne napore da pomogne izbeglim i prognanim licima. Samo u protekloj 2009. godini, zahvaljujući aktivnosti Komesarijata za izbeglice, postignuti su veoma zapaženi rezultati. Broj kolektivnih centara smanjen je za 19% i od 74 kolektivna centra koja su postojala u januaru 2009. godine, trenutno postoji 60 kolektivnih centara.
Zahvaljujući programima stambenog zbrinjavanja i ekonomskog osnaživanja 1.200 korisnika Komesarijata za izbeglice je napustilo kolektivne centre. Tokom protekle godine, broj izbeglica u statusu je smanjen za 12,5%, tj. sa 97 na 86.000 izbeglih lica.
Komesarijat za izbeglice je u toku 2009. godine u tri navrata izdvojio više od 160 miliona za kupovinu građevinskog materijala, namenjen završetku započetih i adaptaciju neadekvatnih stambenih objekata i na taj način pomogao stambeno zbrinjavanje preko 600 porodica, što sredstvima iz budžeta Republike Srbije, što sredstvima donatora tokom 2008. i 2009. godine sagrađeno je 253 stambene jedinice, dodeljeno je gotovo hiljadu paketa građevinskog materijala za izgradnju i završetak stambene izgradnje, kupljeno je i 347 seoskih domaćinstava, što sve ukupno predstavlja rešavanje stambenog pitanja za 1.662 porodice, a ukoliko svaka porodica u proseku ima četiri člana, to znači da je stambeno za dve godine zbrinuto sredstvima Republike Srbije i donatora 6.648 ljudi. Pored toga, realizovano je i 988 dohodovnih projekata, što je ekonomski osnažilo isto toliko porodica i omogućilo im početak nekog samostalnog posla. Naravno, tu ne ubrajamo ekonomsko izdržavanje svih trenutno 60 kolektivnih centara, u kojima živi 4.803 izbegla lica.
Ove godine je planirana izgradnja, neko je to postavio pitanje, 795 stambenih jedinica i dodela 830 građevinskih paketa, kupovina 133 seoska domaćinstva, kao i 441 dohodovni projekat. Veliku zaslugu za ove programe ima sadašnji Komesarijat za izbeglice, na čelu sa gospodinom Vladimirom Cucićem, ali i cela Republička vlada.
Nažalost, prethodna Vlada gospodina Koštunice ni prethodni Komesar, nisu ovome posvećivali značajnu pažnju, pa ni ranije izgrađene stambene jedinice nisu useljene.
Zašto nije donet do sada ovaj zakon? Pre sveta, i zahvaljujući prethodnoj Vladi.
Značajnu pomoć izbeglicama i prognanim a i raseljenim licima pruža i AP Vojvodina u kojoj živi 50% svih izbeglih, prognanih u Srbiji. Preko Fonda za pomoć izbeglim, prognanim i raseljenim licima zbrinuto je oko 5.000 lica za dve godine.
Od 2007. do 2009. godine kupljeno je 214 seoskih kuća, dodeljeno 399 paketa građevinskog materijala, stambeno je zbrinuto 615 porodica, sa više od 3.000 članova. Dodeljeno je i 139 povratničkih paketa u pojedinačnoj vrednosti od 1.500 evra porodicama koje su se vraćale u Republiku Hrvatsku, BiH ili AP KiM. Pomoć u mehanizaciji dobile su 33 povratničke zadruge i nije tačan podatak da se ti traktori ne koriste. Odgovorno tvrdim da se traktori koje je dodelilo pokrajinsko Izvršno veće koriste namenski i da je na taj način pomognuto 700 zadrugara, koji su uključeni u te povratničke zadruge.
Uložena su i sredstva za stipendiranje srednjoškolaca iz najugroženijih izbegličkih, iseljeničkih porodica. Programi će biti kao i programi Vlade Republike Srbije nastavljeni i ove godine.
Ako sumiramo podatke o zbrinutima, preko Komesarijata za izbeglice, pokrajinskog Fonda dolazimo do broja od 12.636 lica, koliko je trajno zbrinuto za prethodne dve godine. To je veoma ozbiljna cifra. Ne zaboravimo da su pomoć izbeglicama pružale pojedine lokalne samouprave u sređivanju komunalne infrastrukture. U Beogradu, recimo, i za vreme pokojnog gradonačelnika Bogdanovića i za vreme gospodina Đilasa, ali i brojni čelnici opština širom Srbije, Vojvodine, kao što je Bač, Ruma, Šid, dali su značajni doprinos za poboljšanje uslova u kojima žive izbeglice. I, primećujete da u svim ovim lokalnim samoupravama značajnu ulogu ima DS.
Ovi projekti Komesarijata i pokrajinskih institucija, pogotovo što su oni bili transparentni u realizaciji, zaslužuju svaku pohvalu. Nije imalo bilo kakvih pritužbi kada je u pitanju ovaj mandat Komesarijata na dodelu i transparentnost u dodeli sredstava. To se naravno mora i nastaviti.
O ostalim problemima, problemi u povratku, kolege su govorile, pre svega, oko problema o povratku u Republiku Hrvatsku. Prvo, značajan problem jesu oduzeta stanarska prava. Blizu 100.000 ljudi ne može se vratiti u Hrvatsku jer su im oduzeti stanovi. Procene se kreću do 40.000 stanova. Rešavanje ovih pitanja jeste obaveza Republike Hrvatske, ali, rekao bih, i obaveza međunarodne zajednice da insistira na što bržem rešavanju pomenutih problema. Čak i proces stambenog zbrinjavanja, iako neadekvatna zamena za stanarsko pravo, teče veoma sporo.
Drugi problem je i konvalidacija radnog staža. Smatramo da se konvalidacija radnog staža mora sprovesti u punoj meri i bez vremenskog ograničenja, uz maksimalno uprošćenu proceduru. Tu je i problem neisplaćenih penzija. Srpski penzioneri ne traže ništa više od onoga što pripada drugim penzionerima u Republici Hrvatskoj.
Poseban problem stvara obnova imovine. Zbog komplikovane procedure i određene opstrukcije, gotovo 8.000 zahteva čeka u drugom stepenu. Neki zahtevi u tom postupku su već pet godina.
Tu je problem koji danas nije pomenut, ne manje važan, 11.000 objekata, uništenih van ratnih područja usled terorističkih akcija, dakle, van područja Krajine, koji za sada nemaju pravo na obnovu.
Zatim, problem učešća u privatizaciji zaposednutog poljoprivrednog zemljišta, naročito, na zadarskom području. Problem manipulacije sa spiskovima za optužene za ratne zločine, problem nestalih, obnova infrastrukture, naročito, obnova škola, područnih škola u kojima ne postoji mogućnost da se sada obrazuju deca, jer su one jednostavno devastirane.
Republika Srbija preduzima sve preko predsednika Republike, Vlade, međudržavnih komisija da se ova pitanja hitno reše. U četvrtak je održana Međuvladina međudržavna konferencija koja se bavila ovim pitanjima i nadamo se, da će Republika Hrvatska, ovog puta, biti iskrena u namerama da reši nagomilana pitanja koja se tiču povratka srpskih izbeglica i njihove imovine.
Zalaganje DS biće da se u rešavanju problema izbeglištva u Srbiji posvete sve institucije, da se one ubrzaju. Da se kroz sprovođenje zakona, ovog kojeg danas donosimo, stvore bolji uslovi za integraciju izbeglica u Srbiji i da se međunarodna zajednica uključi u pomoć Srbiji u toj integraciji.
Demokratska stranka će se zalagati i da izbeglice lakše ostvaruju svoja stečena prava u zemljama iz kojih su izbegle. Na kraju, kao poslanik DS izražavam zadovoljstvo što je briga o izbeglicama i prognanih deo programa moje stranke. Izražavam zadovoljstvo što DS učestvuje u normativnom uređenju ove oblasti, čime Srbiju gradimo, ne samo kao modernu, evropsku državu, već kao socijalno odgovornu zemlju koja vodi brigu o izbeglim i prognanim licima.
Poslanici DS će u danu za glasanje podržati ovaj zakon i glasati za. Hvala. (Aplauz)

Poštovana predsedavajuća, poštovani potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću priliku da kroz osvrt na zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti i izmene i dopune Zakona o inovacionoj delatnosti progovorim nešto o stanju i perspektivama nauke kod nas.
Kao što kaže tek usvojena strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije, vrlo dobra, složiću se s prethodnicima koji su govorili o ovoj strategiji, Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije, koja je data za period od 2010. do 2015. godine, Srbija, nažalost, ne igra značajnu ulogu ni u jednoj naučnoj oblasti ni u Evropi, ni u svetu.
Nasuprot tome, imamo značajne i neosporive individualne talente. Ipak, oni ne mogu da nadomeste činjenicu da se nijedan naš univerzitet nije našao na listi pet stotina najboljih univerziteta na tzv. šangajskoj listi, niti ovi individualni talenti mogu da nam nadomeste generalno stanje nauke kakvo je kod nas.
U svetu je nastala jedna opšta utakmica za naučno-tehnološki podmladak i ona će u narednom periodu biti još žešća i nepovoljnija za zemlje koje nemaju dovoljno sredstava da plate te mlade naučne radnike i talente. Sigurno će doći do migracija talenata u zemlje koje imaju novca da ih plate.
Upravo i vidim da je cilj ovih izmena i dopuna i jednog i drugog zakona to spreče, da na neki način pokušamo da zaustavimo mlade naučne radnike, da ostanu u Srbiji, da ovde stvaraju, i da pokušamo, ako je to moguće, da vratimo ljude koji su otišli iz naše zemlje.
Činjenica je da Nemačka u narednom periodu planira da zaposli preko 400 hiljada inženjera koji se bave naukom. Činjenica je i da SAD planira da poveća ulaganje u nauku na, za nas, za sada, još uvek nedostižnih 5% BDP-a. Znamo šta znači 5% BDP-a SAD-a. Naravno da će i Kina uložiti značajna sredstva da pokuša da vrati svoje naučnike koji su sada širom sveta i u razvijenim zemljama. Međutim, Kina pokušava da stvara uslove da se ti ljudi vrate u zemlju odakle su otišli.
Naši najbolji talenti biće na ceni i na meti mnogih. Jasno je da to Srbija sebi ne sme da dozvoli, odnosno ne sme da dozvoli da oni opet odu van zemlje. Naravno da treba da odlaze da se specijalizuju, usavršavaju i tu će im Srbija, nadam se, i Vlada, pomoći, ali treba da se vrate u zemlju i da pokušaju da pomognu našoj privredi da unovči njihovo znanje, u koje je, na neki način, i uložila.
Ulaganje Srbije u nauku do 2000. godine, neki su o ovom periodu i govorili, bilo je simboličnih 0,1% BDP-a. Ono je posle 2000. godine podignuto na tada mogućih 0,3%, tj. tri puta više u odnosu na period do 2000. godine. Nažalost, to još uvek nije dovoljno, jer znamo da zemlje EU ulažu sada oko 1,9% BDP-a i da imaju cilj da taj procenat dupliraju. U svakom slučaju, pred Srbijom je veliki zadatak da uveća svoja ulaganja u nauku i da pokuša da smanji taj zaostatak za razvijenim svetom. Nadam se i uveren sam da ova vlada čini sve da to tako i bude. Ove izmene i jesu u tom smeru.
Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti i Zakona o inovacionoj delatnosti predstavljaju uvođenje standarda i kvaliteta koji stvaraju uslove za veći značaj nauke i bolje vrednovanje inovacione delatnosti.
Građani koji gledaju ovaj prenos i građani, uopšte, pitaće se kakve koriste od toga imaju i šta, generalno, znači bolje uređenje ove oblasti za državu Srbiju i za njene građane?
Donošenjem i primenom ovog zakona, odnosno izmenama i dopunama Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti, omogućiće se, pre svega, kako je ministar i govorio, racionalizacija mreže naučno-istraživačkih organizacija, tešnja saradnja nauke i fakulteta, odnosno univerziteta i, ono što je možda još bitnije, tešnja saradnja tih instituta s privredom.
To bi, u konačnom, trebalo da se odrazi na konkurentnost naše privrede i hvatanje koraka s razvijenim društvima. To, na kraju, znači bolji standard običnih građana, zaustavljanje odliva kadrova, ali i stvaranje uslova za povratak naših ljudi, naučnika, koji rade trenutno u inostranstvu i daju doprinos privredama zemalja u kojima trenutno rade.
Velika segmentacija naučnih instituta, tu moramo da se složimo s ministrom, i obustavljanje podmlatka tih instituta dovodili su u opasnost da ti instituti postanu sami sebi dovoljni, da budu zatvorene celine koje nemaju previše kontakta s realnošću, pre svega, s privredom.
Stvaranje jakih nacionalnih instituta, koji nastaju spajanjem dva ili više instituta, može dovesti do grupisanja srodnih segmenata naučnih istraživanja i to može dovesti do novog kvaliteta. Ukoliko oni budu u direktnom kontaktu s univerzitetom i privredom, mogu biti ozbiljna karika u jačanju konkurentnosti naše privrede, ali i društva.
Ne zaboravimo i da instituti društvenih nauka mogu da budu značajna baza istraživanja, ujedno, oslonac na promene i način razmišljanja u društvu. Politička elita bi trebalo više da koristi kvalitetna istraživanja tako formiranih i tako ustrojenih instituta društvenih nauka, kako bi bilo što manje voluntarizma u politici, čega je od nekih predstavnika političkih stranaka i danas bilo. Tako rade sve odgovorne države, tako rade sve odgovorne vlade, a Srbija teži da bude odgovorna i prema sebi i prema svojim građanima.
Izmenom Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti postiže se definisanje prioritetnih, osnovnih razvojnih i primenljivih naučnoistraživačkih programa, stvaraju se uslovi za primenu istraživanja, za bolju povezanost s visokoobrazovnim institucijama, poboljšanje efikasnosti, efikasnija raspodela sredstava za nauku, koja je do sada bila problem. Veliko je pitanje, kada spominjemo tih 0,3% BDP-a, da li su ta sredstva na pravi način bila raspoređena i da li su bila davana u one projekte koji na neki način doprinose i razvoju privrede.
Ovaj zakon pruža mogućnost unapređenja i primene tehnologija kao rezultata sopstvenog razvoja. Nažalost, već sam rekao da je dobar deo dosadašnjih naučnih projekata bio van stvarnosti i vremena i dovoljan sam sebi. Njihova upotrebna vrednost je bila veoma sporna. Čak su i sami nazivi projekata, oni koji su radili na evaluaciji tih projekata dobro znaju, imali za cilj da zamagle sadržinu, smatralo se – "apstraktni naslov obezbeđuje naučni karakter", a, nažalost, i podršku države. Ta će praksa, uveren sam, kroz ove izmene i dopune Zakona prestati.
Upotrebna vrednost naučnog rada trebalo bi da bude na prvom mestu, bilo da se radi o prirodnim ili o društvenim naukama.
Predlogom zakona redefinisana je nadležnost Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj. Veoma značajne novine su u ustanovljavanju registra istraživača i naučnoistraživačkih organizacija, kroz uspostavljanje elektronske baze, svima dostupne.
Značajno je osnivanje Centra za promociju nauke. Pridružiću se svim diskutantima koji su rekli da je jako bitno da naša nauka bude popularizovana, približena javnosti, da mladi ljudi koji treba da se obrazuju shvate potrebu, da će jednog dana kada postanu naučnici biti društveno priznati.
Veoma je bitno što je preciziran i definisan institut reizbora istraživača u naučna zvanja.
Kratko ću reći nešto o izmenama i dopunama Zakona o inovacionoj delatnosti, koji na kvalitetniji način štiti intelektualnu svojinu. Znamo da je ona kod nas bila često neprepoznatljiva kategorija i da se ugrožavala na sve moguće načine. Zbog toga su naši pronalazači, autori industrijskog dizajna, pronalazači uopšte, bili prinuđeni da svoje patente, produkte svog znanja, štite van naše zemlje.
Zabrinjavajući je podatak, mislim da ga je i ministar izneo, da je protekle godine u celoj zemlji registrovano oko 14 patenata, a od 2003. do 2007. godine, kada su u pitanju naučnoistraživačke organizacije, registrovano je svega 54 patenta. Zašto? Upravo iz razloga koji sam prethodno rekao, što intelektualna svojina nije bila zaštićena. Dakle, intelektualna svojina treba da bude adekvatna svakom drugom svojinskom obliku, svojini na nekretnini, svojini na pokretnoj stvari. Intelektualna svojina treba da bude slična tim oblicima svojine, odnosno da bude pandan i na pravi način zaštićena.
Ovaj zakon pruža mogućnost da se podstakne zainteresovanost privrede za uvođenje novih tehnologija i stvaranje uslova za razvoj i proizvodnju proizvoda s međunarodnom konkurentnošću. Time bi inovaciona delatnost bila u funkciji ekonomskog rasta. To i jeste cilj. U tom cilju su i odredbe koje dodatno definišu pojmove vezane za intelektualnu svojinu, sadržinu strateškog dokumenta iz ove oblasti, konkretizuju ovlašćenja ministarstva za ovu oblast, otklanjaju nefunkcionalne norme, proširuju mrežu za pružanje infrastrukturne podrške inovacionoj delatnosti.
Na kraju, smatram da su izmene i dopune Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti i Zakona o inovacionoj delatnosti, rekao bih, i Zakona o Matici srpskoj, kao i Strategiju naučnog i tehnološkog razvoja Srbije od 2010. do 2015. godine, dokumenta kojim se definišu prioritetne investicije u nauci, na kraju, i jučerašnja dobra vest po kojoj će Srbija moći da koristi 200 miliona evra od EIB, upravo za projekte iz oblasti nauke, dobre vesti i za naučnike i za naučne institute, za fakultete, ali i za građane Srbije.
Nadam se da će ovaj procenat učešća nauke u ukupnom BDP-u biti u narednom periodu znatno veći.
Na kraju, kao poslanik DS-a, izražavam zadovoljstvo što je razvoj nauke deo programa DS-a, deo onih poslova kojima Srbiju gradimo kao uređenu, modernu evropsku državu, i zbog toga se radujem što će moje za za ovaj zakon doprineti tome. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, govoriću o dva zakona – Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privredne registre i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Republike Slovenije o socijalnom osiguranju.
Izmene Zakona o Agenciji za privredne registre predstavljaju predlog kojim se dodatno uvodi red u oblast evidentiranja privrednih subjekata, izmena koje nastaju u njihovom statusu, ali i drugih okolnosti bitnih za pravnu sigurnost pre svega trećih lica koja sa njima stupaju u poslovne odnose.
Izašli smo iz perioda kada je vođenje evidencija o privrednim subjektima bilo nedovoljno uređeno, sa puno manjkavosti. Ovim izmenama, pored registra privrednih društava, Agencija za privredne registre ima obavezu vođenja i ustanovljavanja evidencije udruženja, stranih udruženja, komora, registar turizma, registar mera i podsticaja regionalnog razvoja, javnih glasila i još nekih drugih registara. Svi ovi podaci će biti dostupni građanima, dostupni javnosti, što je najbitnije.
Kakva je korist od ovoga za društvo, privredu i građane Srbije? Registar će omogućiti tačan uvid u pravni status privrednih društava, ali i nevladinog sektora i drugih organizacija koje se registruju kod Agencije. Time će se ostvariti veći stepen pravne sigurnosti, a zainteresovana lica će moći da imaju uvid u te podatke. Smanjiće se mogućnost dovođenja u zabludu, što smo do sada imali i što je vrlo često imalo veoma štetne posledice za treća lica.
Ovaj zakon predviđa povezanost ovog registra elektronskim putem s bazama podataka koje se vode u Srbiji i drugim zemljama, kao i povezivanje s drugim korisnicima putem telekomunikacione mreže i kompjuterskih medija. Ovo je od presudnog značaja za nesmetan i blagovremen pristup potrebnim podacima od strane svih državnih organa, što je veoma bitno, ali i od strane zainteresovanih lica i privrednih subjekata. Očekuje se da će ovo dovesti do primene imperativnih normi koje se odnose na zabranu učešća u privrednom prometu lica koja su, zloupotrebom položaja usled nedovoljno informacija, oštetila treća lica.
Ovim izmenama Zakona upotpunjava se zakonsko uređivanje oblasti nevladinog sektora, ali i primena Zakona o turizmu, Zakona o regionalnom razvoju i Zakona o javnom informisanju. Kao poslanik, izražavam zadovoljstvo što je uređivanje ove oblasti i stvaranja veće pravne sigurnosti deo programa Demokratske stranke, deo svih onih poslova kojima se od Srbije gradi uređeno, moderno, evropsko društvo i moderna zemlja.
Sa zadovoljstvom ću glasati i za zakon o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Republike Slovenije o socijalnom osiguranju. Ovim zakonom obezbeđuje se egzistencija i pravična isplata penzija za preko 10.000, tačnije 10.175 naših građana i članova njihovih porodica koji su penziju zaradili radeći u preduzećima u Republici Sloveniji.
Reč je o rasterećenju našeg penzionog fonda i novom deviznom prilivu. Naši penzioneri dobiće, na kraju krajeva, sve prinadležnosti u punom iznosu, kako su to i zaslužili. Najvažnije je da se ovim ispravlja nepravda prema našim građanima. Ključ je ipak da je naša diplomatija, rekao bih Vlada i predsednik Republike, stvorila neophodne uslove da do ovog sporazuma uopšte dođe, da on bude zaključen sa Republikom Slovenijom. To je neposredna korist, koju građani, po imenu i prezimenu, i njihove porodice mogu da osete. Naravno, kao što je korist da građani Srbije slobodno putuju u zemlje EU, da imaju pošteno i efikasno suđenje, bezbednost na putevima, na kraju krajeva, uređenu državu.
Od raspada SFRJ mnogi ljudi su, pored činjenice da su ostali bez svog doma, izgubili i pojedina imovinska prava. Ostali su i bez zarađenih penzija. Nakon 18 godina i posle dugih godina pregovora, zaključen je Sporazum i ta nepravda je ispravljena. DS se zalaže za zaštitu svih individualnih i kolektivnih prava Srba i drugih njenih građana od posledica nastalih ratnih 90-ih godina. To je zrelost i sposobnost da rešimo konkretne probleme građana.
U Srbiju će se godišnje, po osnovu ovog sporazuma sa Slovenijom, slivati 5,9 miliona evra, gotovo šest miliona evra na ime penzija svake godine, plus milion i dvesta hiljada miliona evra godišnje za zdravstveno osiguranje, što predstavlja 7.100.000 evra na godišnjem nivou deviznog priliva Republike Srbije, koje koriste njeni građani.
Ovim sporazumom će biti omogućeno ostvarivanje prava na penziju građana Srbije koji su deo radnog staža ostvarili u Sloveniji i građana Slovenije koji su deo radnog staža ostvarili u Srbiji. Sporazum sadrži odredbe i o ostvarivanju prava iz penzionog, invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja, uključujući i prava po osnovu povrede na radu i profesionalne bolesti i prava za slučaj nezaposlenosti.
Neposredna isplata stečenih davanja korisniku kao i korišćenje zdravstvene zaštite za osobe koje imaju prebivalište ili boravište na teritoriji druge države osnovni su principi ovog sporazuma. Sporazumom je, takođe, utvrđeno ponovno određivanje penzija, odnosno da se penzije koje je nadležni nosilac jedne države priznao u periodu od 8. oktobra 1991. godine do dana stupanja na snagu ovog sporazuma ponovo određuju, po službenoj dužnosti, i to na način da svaka država preuzme na svoj teret isplatu za staž navršen na njenoj teritoriji.
Da zaključim, Republici Srbiji će, potpisivanjem ovog sporazuma, odnosno njegovom ratifikacijom u Skupštini Srbije, prestati obaveza da isplaćuje penzije za 10.175 penzionera i tu obavezu će preuzeti Republika Slovenija.
Naravno da nećemo zaboraviti ni penzionere iz Republike Hrvatske i pravo na zaostale penzije koje, ipak, još nisu ostvarili, bez obzira na zaključeni sporazum, sličan kao što imamo sa Slovenijom. Međutim, zaostale penzije time nisu bile definisane, niti su bile predmet sporazuma. Sigurno da je to novi zadatak za sve državne organe, ali na neki način i obaveza Republike Hrvatske.
Naravno, poslanici DS-a će sa zadovoljstvom glasati za oba ova zakona i zakone koji su danas na dnevnom redu.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, gospodin Buha je otvorio temu poslednjih lokalnih izbora u Republici Hrvatskoj postavljanjem pitanja zbog čega je država Srbija pomogla Srbima izbeglim iz Hrvatske da se prevezu u Republiku Hrvatsku i glasaju na tim izborima, koji su održani u maju ove godine.

I sam gospodin Buha je rekao, takav odgovor je i dobio od Ministarstva, da su inicijativu za odlazak na izbore dala izbeglička udruženja. Podsetio bih da je to preko stotinu udruženja izbeglica iz Hrvatske, i to obe velike grupe udruženja - i Asocijacija i Koalicija.

Dakle, bila je jednodušna ocena da na te izbore treba izaći. Zašto? Pre svega zbog toga što su to lokalni izbori i što su ti ljudi, koji su izbegli sa tog prostora, shvatili da je, kroz izbor lokalnog rukovodstva, u kojem se, da podsetim, vrlo često dešavaju opstrukcije kada je u pitanju ostvarivanje osnovnih i elementarnih ljudskih prava, veoma bitno i značajno ko će sedeti u lokalnom parlamentu u Benkovcu, Kninu, Gračacu, Donjem Lapcu itd., da ne nabrajam. Znači da su oni procenili da na te izbore treba da izađu i da izaberu svoje predstavnike tamo.

Jedna odgovorna država, kakva je Srbija, konačno je čula glas tih udruženja, tih izbeglih ljudi, i na najlegalniji mogući način pomogla da oni izađu na te izbore. Preko 90% sredstava o kojima vi govorite utrošeno je za plaćanje autobuskog prevoza. Da podsetim, taj prevoz je realizovala kompanija „Lasta“. Dakle, nije tu bilo mogućnosti da, kroz ono što ste pominjali, prevoz od strane nekih privatnih kompanija i neidentifikovanih prevoznika, bude nekih mahinacija.

Koliko znam, ponuda preduzeća „Lasta“ je bila više nego korektna i oni su na taj način dali svoju podršku toj akciji. Da podsetim da su medijsku podršku toj akciji, na zahtev izbegličkih udruženja, dale i medijske kuće kao što su RTS, TV Vojvodina i sve druge, gde su pozivale ljude preko izbegličkih udruženja da izađu na te izbore.

Još da kažem da na te izbore nije izašlo samo četiri-pet hiljada ljudi, kao što vi kažete, koji su se prevezli o državnom trošku, već je na izbore izašlo i negde oko 10.000 izbeglih Srba koji žive u Srbiji, ali su se oni prevezli o svom trošku. Ljudi koji su imali mogućnosti, odlučili su da na taj način iskoriste svoje biračko pravo. Na taj način oni su pomogli sebi i ljudima koji žele da se vrate ili koji žele da ostvare neka svoja imovinska, statusna i druga prava (vrlo dobro znate koja su to sve prava koja su Srbima oduzeta u Hrvatskoj).

Što je najvažnije, oni su na taj način pomogli ljudima koji dole žive da izaberu vlast, tako da posle ovih izbora u Republici Hrvatskoj u 14 opština i gradova u Hrvatskoj Srbi imaju apsolutnu vlast u smislu da sami mogu da obrazuju uprave u gradovima, opštinama, da izaberu gradonačelnike. Podsećam da su se ove godine gradonačelnici birali neposredno.

Očekivao sam, na neki način, ako se već otvorilo ovo pitanje po temi Zakona o dijaspori i Srbima u regionu, da i vi podržite ovu, prvi put transparentno organizovanu, akciju u ostvarivanju osnovnog i elementarnog ljudskog prava, prava na glas. Ako ne možemo dovoljno finansijski da pomognemo izbegle Srbe iz Hrvatske, ne možemo svakome da rešimo pitanje krova nad glavom i neka druga pitanja, kao što je zaposlenje, možemo toliko da učinimo da im omogućimo da ostvare elementarno pravo – pravo da glasaju na izborima u zemlji za koju imaju interes, jer su oni otuda potekli i ostvaruju brojna prava tamo.

Za koga će oni glasati, to je bilo njihovo pravo. Niko im nije sugerisao u tom smislu. Na kraju krajeva, oni su dovoljno svesni. Mislim da se država Srbija u nekim ranijim periodima i previše mešala u to pitanje. Oni sada mogu da razmisle svojom glavom i znaju za koga treba da glasaju da bi on štitio njihove interese.

Ovo je vrlo teško i bolno pitanje i mislim da na ovom planu treba svi da radimo jedinstveno i da ne uključujemo previše neke stranačke interese. Ovo pitanje jeste jedno od krucijalnih pitanja i jedno od prioriteta države Srbije da zaštiti Srbe koji žive van granica Srbije, a posebno se to odnosi na Republiku Hrvatsku, u kojoj su, nažalost, brojna prava Srbima još nedostupna.

Samo da kažem nekoliko činjenica koje su bitne da razjasnimo pojedina pitanja vezana za to ko je pozvao Srbe da izađu na izbore i glasaju na lokalnim izborima u Hrvatskoj.
Pozvala su ih sva relevantna udruženja koja ih predstavljaju, preko stotinu udruženja. Među njima su i ona sa većim i sa manjim brojem članova, ali među tih sto udruženja su sva relevantna udruženja koja predstavljaju Srbe iz Hrvatske. Toliko o tome ko je stao iza toga. I nijedan drugi stav o relevantnim udruženjima se u štampi, u medijima nije pojavio pre održavanja tih izbora.
Ko je ulazio u te autobuse i delio propagandni materijal, nisam siguran, ali sam siguran da Srbi iz Hrvatske nisu išli da na tim izborima glasaju za HDZ i jako vređate ljude koji su, slažem se sa vama, možda najveće posledice trpeli zbog režima HDZ. Ali, u ovih 14 opština, u koje su oni išli da glasaju, nije na vlasti HDZ, nego neke srpske stranke, gospodine Martinoviću.
Na kraju bih rekao nešto što vi najbolje znate. Srbi iz Hrvatske su vam zahvalili na dosadašnjoj zaštiti njihovih interesa na način da i u mestima gde oni čine gotovo 100% broj birača za vas glasaju toliko da ste jedva prešli cenzus, dok DS, koji se zadnjih godina, koliko učestvuje u vlasti, založio za rešavanje pitanja Srba iz Hrvatske, pobeđuje u tim mestima, gospodine Martinoviću. Pa, uzmite i zadnji primer Vrbasa.

Hvala, predsedavajući. Jako je dobro što je gospodin Nikolić, mislim na šefa poslaničke grupe SNS, jasno izneo stav, makar sam tako razumeo, da SNS neće podržati zakon o dijaspori i Srbima u regionu. Jako je dobro da će Srbi u dijaspori i u regionu shvatiti koliko SNS misli o njima. Dobro je ministar rekao da su oni, na neki način, imali priliku ranije da donesu zakon koji bi regulisao ovu oblast.

Jasno je da briga o Srbima u regionu i dijaspori nije samo kada sednete u dobra kola i otputujete u Ravne Kotare na jagnjetinu ili u Liku na šljivovicu. Briga o Srbima u regionu je i kada se u Skupštini Srbije nađe zakon koji ih konačno stavlja u legislativu, koji ih konačno, iz perioda kada su bili van zakona, zato što se nijedan dokument koji je postojao u ovoj zemlji nije odnosio na njih, mislim na zakonsku normativu, bitno je da i tada budete dovoljno svesni šta to za njih znači, dignete ruku, a ne da pričate priče u koje, mislim, više ni mala deca ne veruju.

Pomenuću slučaj Vrbasa. Začudio me je gospodin Nikolić, predsednik SNS, kada je rekao da ovaj zakon nije predvideo brigu o muslimanima iz Sandžaka koji žive van granica Srbije. Gospodine Nikoliću, dobro je da brinete o manjinama, ali nemojte, molim vas, da se služite stvarima koje nisu istina.

Pročitajte dobro zakon, pročitajte član 2, koji kaže - u ovom zakonu izraz ''dijaspora'' obuhvata državljane Republike Srbije koji žive u inostranstvu. To se odnosi i na muslimane iz Sandžaka i na Mađare iz Vojvodine i na Hrvate iz Srbije i da ne nabrajam. Ne odnosi se samo na Srbe iz Srbije, gospodine Nikoliću.

S druge strane, pomalo ste ušli u jednu materiju koja je vrlo diskutabilna. Rekli ste da Srbija nije matična država Srba i da postoji više matičnih država. Znate šta, ako ste pogledali malo uporedno zakonodavstvo i pročitali makar jedan zakon koji uređuje ovu oblast kada je u pitanju Republika Slovenija, oni za Slovence koji žive recimo u Italiji ili Austriji ne smatraju da im država Slovenija nije matična država, i to neće reći ni Slovenci u Sloveniji ni Slovenci u Austriji.

Ako vi kažete da Srbija nije matična država Srba u Republici Srpskoj, mislim da ćete grdno naljutiti Srbe iz Republike Srpske, pa i Srbe iz Srbije. Matična država ne znači da Srbi nisu autohtono stanovništvo u Republici Srpskoj, u Federaciji BiH, u Makedoniji, Mađarskoj, Albaniji, Rumuniji, Crnoj Gori. Nabrojao sam vam sve zemlje koje su u stavu 2. člana 2. zakona navedene kao zemlje u regionu u kojima žive Srbi kao narod, i o njima brine država Srbija, odnosno uredila je ovu oblast zakonom o dijaspori i Srbima u regionu.

Molim vas, pre svega zbog vašeg biračkog tela, da vodite računa (ovo ljudi gledaju, znate) o tome da li ste se svrstali u grupu onih stranaka koji će u Danu za glasanje biti protiv donošenja ovog zakona i na taj način svrstati se u grupu stranaka koje će želeti da ova populacija ostane i dalje van zakona.

 

Koristim vreme poslaničke grupe.

Gospodine Tomislave Nikoliću, znate vi dobro zbog čega sam ja pomenuo Titov Vrbas, odnosno Vrbas i vaš rezultat. Nemojte vi DS-u deliti packe u zaštitu interesa srpskog naroda, ma gde on živeo.

Bolje je, gospodine Nikoliću, da se pobrinete za vaše stranačke kolege, jer ćete slično proći i u Novom Sadu ukoliko o Srbima koji su izbegli brigu bude vodio gospodin Mirović, koji se za četiri godine, koliko je bio na vlasti, nije udostojio da obiđe mesta gde su oni živeli, da uđe u neasfaltirane ulice, ali je zato behatonirao centar Novog Sada.

Naravno, na zadnjim izborima je dobio šta je zaslužio, ali Vrbas se može ponoviti i u svim gradovima u Vojvodini budete li na taj način vodili računa o Srbima koji su morali da izbegnu.

 

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre Srećkoviću, poštovane kolege poslanici, poštovani predstavnici dijaspore i poštovani Srbi u regionu, nakon što je ovaj saziv Narodne skupštine Republike Srbije normativno uredio 230 oblasti, doneo 230 zakona i još 70-ak drugih akata, dakle doneo oko 300 pravnih akata, pred poslanicima Narodne skupštine Srbije našao se i zakon koji je od krucijalnog značaja za sve Srbe i građane Srbije koji žive
van granica naše zemlje, posebno za Srbe u regionu, od kojih je većina živela u granicama bivše Jugoslavije do njenog raspada, a sada su odvojeni od matice.
Prema procenama koje smo čuli i od ministra, van granica Srbije živi blizu četiri miliona Srba, dakle gotovo polovina onog broja koji živi u Republici Srbiji. Mi smo jedna od zemalja koja ima visok procenat ljudi koji žive van granica matične države.
Ta činjenica, sa jedne strane, jeste negativna, ako uzmemo da su brojna sela i područja Srbije zbog ekonomske migracije opustela, da smo ostali bez puno stručnog kadra itd. (da ne nabrajam negativne posledice).
Ali, ako je to negativna strana, pozitivne okolnosti jesu da su naši ljudi naši ambasadori širom sveta, da od naše dijaspore imamo veoma stabilan devizni priliv (koga nemamo u bilansu), da deo kapitala kroz strana ulaganja može i treba da bude od naše dijaspore, pa neka bude, da budem pomalo slikovit, i da na ''Pesmi Evrovizije'' nismo bez glasova iz Švedske ili da naša srpska reprezentacija neće bilo gde u inostranstvu biti bez vernih navijača Srbije.
Ne zaboravimo ni njihove glasove i poruke sa brojnih skupova širom sveta, kada je teško bilo biti Srbin i građanin Srbije u i van njenih granica. To je stvarnost, ali stvarnost je i to da smo, zbog svega što nam se dešavalo proteklih 20-ak godina, zaboravili u dobroj meri na dijasporu. Srpska deca i deca drugih nacionalnosti koja su otišla iz Srbije nemaju puno prilika da pohađaju srpske škole, slabo se čuje državni radio i državna televizija van granica Srbije, malo je kulturnih dešavanja u našoj dijaspori u kojima učestvuju naša pozorišta, i tako se otuđujemo od gotovo četiri miliona Srba i građana Srbije koji su van naših granica.
Ova vlada je prepoznala ovaj problem i našla snage da kreira zakonski predlog koji bi ovu oblast uredio u nacionalnom interesu. Ne bih rekao da su prethodne vlade bile nemarne, međutim uvek je bilo nekih prečih stvari od naših sunarodnika van granica. Zato ova vlada zaslužuje pohvalu i zato će ova vlada, ubeđen sam, u ovoj oblasti biti zapisana zlatnim slovima kod naše dijaspore i Srba u regionu, Srba u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH (Republici Srpskoj i Federaciji), Crnoj Gori, Makedoniji, Rumuniji, Mađarskoj, Albaniji, ali i kod Srba širom Evrope, Amerike i Australije.
Ne mogu da se ne osvrnem sada na neka jučerašnja izlaganja ovde od strane opozicije, pre svega LDP i DSS. Izlaganja oba ova poslanička kluba su imala sasvim isti ton, prosto se nisu mogla razlikovati.
Preporučujem gospodi iz DSS da se, pre nego što odu i zatraže mišljenje Venecijanske komisije, pošto imaju u Vojvođanskih brigada u Novom Sadu prostorije u zgradi u kojoj je i Humanitarni centar za integraciju i toleranciju, u kojoj sedi gospodin Bubalo, pravni ekspert za oblast uporednog prava, konsultuju s njim u vezi s uporednim pravom, pošto uporedno pravo, a čini mi se ni ovaj zakon, nisu pročitali. Zaista mi je žao što se ova stranka ovako ponela prema srpskoj dijaspori i Srbima u regionu.
S druge strane, vrlo je čudno da gospodin Ostojić kaže da se, kada je otišao iz Srbije na četiri godine, on otcepio od Srbije.
Moram da priznam da sam prvi put čuo za izraz da se neko ko odlazi iz Srbije privremeno ili trajno otcepljuje od svoje države.
Gospodin Ostojić je rekao i jednu vrlo opasnu konstataciju, da Srba u Kninu više nema.
Znate, Srba u Kninu ima pet puta manje nego što ih je bilo do "Oluje", ali ih ima. U Hrvatskoj živi 200.000 Srba i ne smemo da kažemo da Srba u Hrvatskoj nema, jer to znači da ćemo zaboraviti na te ljude i nećemo misliti na njih. Ova vlada to sigurno neće učiniti i siguran sam da će u parlamentu ovaj zakon zbog toga dobiti podršku.
Još nešto je juče bilo zanimljivo, u izlaganju ovlašćenog predstavnika LDP-a.
Kada se govorilo o priznanjima koja će po ovom zakonu biti ustanovljena, vrlo se sarkastično govorilo o nagradi ''Majka Srbija'', pa se dao neki deminutiv, u smislu - ''majčica Srbija'', i cela se grupa, koliko ih je bilo, dvoje-troje, juče na tom zasedanju, smejala. Ne vidim ništa smešno u nazivu te nagrade i mislim da će svaki Srbin koji živi u dijaspori ili u regionu sa velikom čašću primiti tu nagradu. Naravno, ako je zasluži.
Ovaj zakon bismo mogli nazvati i sistemskim zakonom za ovu oblast. Definisano je šta je to dijaspora i ko čini Srbe u regionu, ali je utvrdio i koje su obaveze Ministarstva, Vlade, predsednika Republike, pa čak i lokalnih samouprava na ovom planu.
Ustavni osnov za donošenje ovog zakona je u članu 13. Podsećam, i političke partije koje su protiv ovog zakona, po svemu sudeći, glasale su za ovaj Ustav.
Član 13. Ustava, poglavlje ''Zaštita državljana i Srba u inostranstvu'', između ostalog navodi da Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom.
Podsećam sada i poslanike SNS. Inače, iskreno cenim zalaganje gospodina Rogovića na Odboru, ali briga o dijaspori nije samo to što biste otišli u Ravne Kotare i pili belo ili crno vino, ili što biste u Donjem Lapcu jeli ličku jagnjetinu, nego i to da u Danu za glasanje glasate za zakon o dijaspori i onda uzdignutog čela odete možda u Knin i Donji Lapac.
Istakao bih još jednu ustavnu odredbu, koja pokazuje da je naš Ustav u tom pogledu vrlo otvoren i prema nacionalnim manjinama koje žive u Srbiji pa im se u poglavlju ''Pravo na udruživanje i na saradnju sa sunarodnicama'' garantuje pravo nesmetane veze i saradnje sa sunarodnicima izvan teritorije Republike Srbije.
Kakva je situacija bila do sada? Imamo Ministarstvo za dijasporu, u Ministarstvu za spoljne poslove imamo Direkciju za susedne zemlje, i to je to.
Nismo imali nikakvu zakonsku regulativu, nemamo operativnu strukturu koja se bavi tim pitanjima, a kada nemate zakon, nemate ni previše pravnih mogućnosti da formirate budžetska sredstva za tu namenu.
Situacija nam je bila takva da je odnos prema Srbima u dijaspori i u regionu više zavisila od energije pojedinih ministara, njihovih pomoćnika i drugih ljudi u državnoj strukturi i funkcionisalo se na principu drugog prioriteta, jer su druge teme uvek nametane kao prioritet.
Ovaj zakon stvara obavezu za državu Srbiju, a ja bih rekao i daje pravo da brine o svojim sunarodnicima koji ne žive u Srbiji. Prema ovom zakonu, Vlada utvrđuje politiku matične države prema dijaspori, kao i prema Srbima u regionu, koju sprovodi ministarstvo nadležno za dijasporu, kao i drugi organi državne uprave, u okviru zakonom utvrđenog delokruga, i tu je zakon jasan.
Nadležno ministarstvo dužno je da utvrdi Strategiju očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu i mere koje treba preuzeti za njen razvoj. Pozvao bih ministra i Ministarstvo da ova strategija bude u što kraćem roku doneta.
Vrlo je važno što će dijaspora i Srbi u regionu, prema ovom zakonu, dobiti svoju skupštinu u kojoj će biti zastupljena celokupna dijaspora i Srbi iz regiona preko svojih predstavnika. Skupština će obrazovati Ekonomski savet dijaspore, Savet za statusna pitanja dijaspore, Savet za kulturnu, prosvetnu, naučnu i sportsku saradnju, i siguran sam da će se glas ove skupštine čuti i u Vladi uvažavati.
Da bi se zacrtana strategija vezana za dijasporu i Srbe u regionu mogla realizovati, neophodno je da se obezbede određena sredstva. Zato je predviđeno formiranje Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu.
Nisu u svim zemljama isti problemi dijaspore i Srba u regionu. Možda je najznačajniji deo ovog zakona upravo onaj koji se odnosi na Srbe u regionu.
Imajući u vidu problem u kojem se nalaze Srbi u regionu i sporost njegovog rešavanja, predviđeno je formiranje Saveta za odnose sa Srbima u regionu, koji će brinuti o Srbima u regionu, o Srbima u Sloveniji, Republici Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Republici Makedoniji, Rumuniji, Albaniji i Republici Mađarskoj. Na čelu ovog saveta biće predsednik Republike i to će sigurno ovom savetu dati veliki značaj. U njega će biti uključen i predsednik Vlade, resorni ministri i predstavnik Srpske pravoslavne crkve.
Na ovaj način dat je značaj ovom savetu, a utvrđena mu je veoma konkretna nadležnost.
Pošto te nadležnosti niko do sada nije naveo, pobrojaću neke: predlaže nadležnim organima mere za unapređivanje ekonomske saradnje sa Srbima u regionu; razmatra pitanja i predlaže rešavanje povratka Srba u mesta ranijeg prebivališta, za one ljude koji su morali izbeći, i predlaže mere za zaštitu njihovog prava u cilju održivog povratka (mislim da je ova nadležnost veoma bitna za ljude koji su morali izbeći iz svojih domova); razmatra pitanja koja se odnose na upotrebu, učenje, čuvanje i negovanje srpskog jezika i verskog identiteta Srba u zemljama u regionu; zatim pitanja informisanosti Srba u regionu o događajima u Republici Srbiji itd. Brojne su nadležnosti koje se odnose na ovaj savet i koje će biti vrlo bitne za popravljanje kvaliteta života i očuvanje identiteta Srba u regionu.
Pored Saveta, veoma je važno i da će i Skupština Srbije ubuduće, nadam se, imati odbor za Srbe u regionu i da će kontrolisati provođenje ovog zakona. Pošto je ovih dana bilo dosta polemika o tome treba li nam ovaj zakon ili ne i pošto su pojedini poslanici, očito neupućeni, diskutovali u smislu da ovakav zakon ne postoji nigde u svetu, da je ovo naša originalnost, ipak ću im, ako ne odu u Vojvođanskih brigada, pročitati i istaći nekoliko odredaba iz uporednog prava, kako su ovu oblast uredile neke druge zemlje.
Recimo, da ne idemo daleko, Republika Slovenija će možda biti dobar primer. U normativnom smislu Slovenija je u ovom pogledu otišla najdalje. Donela je Zakon o odnosima Slovenije sa Slovencima van njenih meja, odnosno van njenih granica, 2006. godine. Slovenija je donela dve rezolucije iz ove oblasti, gospodo - Rezoluciju o odnosima sa Slovencima po svetu (2002. godine) i Rezoluciju o položaju slovenskih autohtonih manjina u susednim državama i, sa tim u vezi, obavezama državnih i drugih organa, još 1996. godine, znači odmah po osamostaljenju.
Slovenačka vlada je donela, što je vrlo bitno, Uredbu o finansiranju i podršci za održavanje i razvijanje identiteta Slovenaca van granica Slovenije. Slovenija u parlamentu ima samo četiri odbora i jedan od njih je za Slovence van njenih granica. Temeljno načelo, dato u članu 5. ovog zakona Slovenije, jeste da ''su Slovenci u susednim državama i u svetu jednak deo slovenskog naroda''. U stavu 2. istog člana se kaže da je ''Republika Slovenija matična domovina svih Slovenaca van njenih granica i zaštitnica autohtonih slovenskih narodnih skupina u susednim državama''.
U istom zakonu se kaže da područja susednih država u kojima živi autohtona slovenska narodna skupina i Republika Slovenija čine zajednički slovenski kulturni prostor. U članu 7. se kaže da je briga o Slovencima u susedstvu i svetu osnovni deo politike Republike Slovenije.
Ovaj zakon ima sto članova, neću ih moći sve pročitati. Detaljno su razrađene obe ove strategije. U tom smislu ovaj zakon sigurno može biti dobar primer i našem zakonodavstvu.
Republika Hrvatska ima u dijaspori oko tri i po miliona Hrvata, nema poseban zakon, ali je detaljno uredila ovu oblast u nekoliko zakona.
Ako je suditi prema informacijama od 26. juna 2009. godine u štampi, urađena je i verzija zakona o odnosu Republike Hrvatske prema Hrvatima izvan Republike Hrvatske.
Hrvatska je na specifičan način, možda malo kontroverzan, rešila pitanje izbornog prava Hrvata koji žive van njenih granica, izborno pravo imaju građani koji nemaju prebivalište u Hrvatskoj, tako što je formirana posebna izborna jedinica u kojoj oni biraju svoje predstavnike u Sabor. To se prvenstveno odnosi na Hrvate koji žive u Bosni i Hercegovini.
BiH ima oko milion i trista hiljada ljudi u iseljeništvu, imaju vladina tela koja se bave ovim pitanjima i brojne stranke traže donošenje zakona o dijaspori i zakona o matici iseljenika.
Makedonija ima veliku dijasporu, negde oko 900.000 iseljenika, ima ustavnu odredbu o dijaspori, dok je zakon o spoljnim poslovima to pitanje takođe uredio.
Mađarska Republika je 2001. godine pripremila zakon o Mađarima koji žive u susedstvu, međutim on nije donet zbog nekih pravnih originalnosti koje će verovatno biti delimično modifikovane.
Evo Francuske, ako nam može biti za ugled, kao jedna od najznačajnijih zemalja Evropske unije. Veoma je značajna briga o Francuzima koji žive van Francuske. Francuska, u okviru Vlade, ima Visoki savet za Francuze u inostranstvu. To je krovna institucija koja funkcioniše u okviru Ministarstva spoljnih poslova. Zanimljivo je da su članovi Visokog saveta za Francuze u inostranstvu (molim vas, ovo je vrlo bitno) jedni od ovlašćenih predlagača kandidata za predsednika Republike Francuske.
Osim toga, dokaz o brizi za Francuze van Francuske jeste i činjenica da oni imaju pravo na svoje predstavnike u Senatu. Dakle, Francuzi van Francuske biraju 12 predstavnika u Senat i uslov je da moraju da žive van Francuske, znači ne mogu biti pripadnici diplomatsko-konzularnih predstavništava.
O Irskoj ne bih previše govorio pošto znate da ona ima ogromnu dijasporu. Ona je, praktično, uspostavila sistem takozvane virtuelne Irske. Čak se njen razvojni koncept ogleda u vezama sa svojim sunarodnicima koji žive van granica Irske. Značajna podrška i značajne investicije u Irsku stižu od njene dijaspore.
Italija ima Ministarstvo za Italijane van Italije i Ministarstvo spoljnih poslova ima nadležnost u ovoj oblasti. Možda je originalnost italijanskog zakonodavstva u činjenici da pri diplomatskim predstavništvima u svetu, gde živi preko 3.000 Italijana, formiraju odbore Italijana u svetu. Oni imaju brojne zadatke i svode se na predlaganje mera za socijalne i kulturne mere vlade Italije prema Italijanima u toj zemlji. Ovo je na neki način pandan ovoj skupštini koja će biti konstituisana od naše dijaspore.
Na Izrael mislim da nema potrebe da trošimo puno reči. Ima brojnu dijasporu i vlada ove države ima veoma veliku brigu o svojoj dijaspori. Namerno nisam pominjao one zemlje o kojima znate dovoljno – Španija, Grčka, Rumunija, Rusija itd., o tome kako one vode brigu o svojoj dijaspori.
Na kraju, iz ovoga se može zaključiti da uređivanje ove oblasti nije nikakva naša originalnost. Štaviše, smatram da je ovo nužno i zbog nas koji živimo ovde i Srba van granica Srbije i, naravno, drugih građana koji Srbiju doživljavaju kao svoju matičnu državu.
S druge strane, smatramo da bi ovde trebalo da dođe do izražaja političko jedinstvo pozicije i opozicije i da je ovo zakon koji će biti veliko iskušenje za opoziciju da bude protiv ili uzdržana. Verovatno će naša dijaspora i Srbi u regionu već danas znati kako će se o zakonu (neki su već juče saznali) izjasniti stranke opozicije, koje su do sada deklarativno vodile brigu o Srbima i u Hrvatskoj i u Federaciji BiH i u Crnoj Gori itd., a sada se izjašnjavaju da su protiv ovog zakona.
Bio bih veoma zadovoljan da čujemo njihov definitivan odgovor povodom ovog zakona. Naravno da sam za to da se uvaže svi amandmani koji popravljaju ovaj zakon i sigurno će Ministarstvo za to imati sluha. Još jednom čestitam Vladi na pripremi ovog zakona. Ja ću, kao i poslanici DS-a, glasati za zakon o dijaspori i Srbima u regionu.

Odustajem.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospodine ministre i gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o razlozima i neophodnosti donošenja zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, a osvrnuću se i na zakon o upravljanju otpadom.
Srbija je do sada bila jedna od najonečišćenijih evropskih zemalja. Pre svega mislim na klasičan otpad, među kojim posebno mesto zauzima i ambalažni otpad. Kažem do sada, jer sam uveren da će se donošenjem ovih zakona, mislim na 13 ekoloških zakona, kako ih nazivamo, i tri konvencije, stvoriti uslovi da to više ne bude tako.
Nažalost, rekama su do sada plivale plastične flaše, u krošnjama drveća su plastične kese, na obalama reka su odbačeni automobili, automobilske gume i stara tehnika. Uz plodne oranice su deponije smeća, a kada vetar duva svedoci smo da se one nađu i na njivama. Takva nam je Srbija bila do sada.
Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, zajedno sa zakonom o upravljanju otpadom, treba tome da stane na put. Srbija treba, rekao bih i mora, da bude čista, a u rekama da plivaju ribe, na drveću da se gnezde ptice i da zauvek nestanu divlje deponije.
Pored toga što svi želimo da živimo u čistom okruženju, to je bitno i zbog sledećih razloga. Prvo, Srbija ima veliku nadu i perspektivu da se njeno selo, odnosno poljoprivrednici bave proizvodnjom zdrave hrane. Da li je to bilo moguće do sada? Rekao bih - ne, i uglavnom ne. Sve dok ne stvorimo zakonske uslove, a to sada činimo, i dok ne primenimo u celosti ove propise, nema uslova za to. Zašto? Nema mogućnosti za dobijanje sertifikata o zdravoj hrani ni po propisima EU, a ni po propisima Srbije na područjima gde su deponije, gde nije rešeno pitanje upravljanja otpadom.
Nije to jednostavan posao. Uzmimo primer Slovenije, koja je, prema našem mišljenju, relativno čista zemlja. Slovenija je od EU dobila rok da do 2015. godine reši brojna pitanja iz oblasti zaštite životne sredine. Da se razumemo, nema tamo više problema sa kojima se mi suočavamo, ali su pravila EU u oblasti zaštite životne sredine veoma stroga.
Mi smo sa ovim zakonima na početku. Hrabri odlučnost Ministarstva i akcije koje Ministarstvo preduzima. Jasno je da će i podrška Narodne skupštine Republike Srbije Ministarstvu i ovim projektima i zakonodavna aktivnost biti veoma značajni.
Drugo, kako da se bavimo turizmom i ruralnim turizmom, a time i razvojem sela, koji, složićete se, ima veliki potencijal i može uposliti novu radnu snagu, ako ne rešimo pitanje otpada i smeća?
Treća velika mogućnost koju stvaraju ovi zakoni je zapošljavanje u oblasti reciklaže. Reciklaža pokreće ceo lanac zapošljavanja hiljada ljudi u gotovo svim mestima širom Srbije. To su pokazala iskustva zemalja koje su primenile, odnosno implementirale zakonodavstvo iz oblasti ekologije. To su organizovani sistemi skupljanja otpada, preuzimanja, transporta, primarne i, na kraju, finalne prerade otpada. Da ne govorimo o činjenici da smo uvozili otpad radi prerade u Srbiji. To će predstavljati ujedno i uštedu za lokalnu samoupravu, jer će se smanjiti deo, da ga tako nazovemo, neraspoređenog otpada. Dakle, ne samo što ćemo očistiti Srbiju, već ćemo i zaposliti neke nezaposlene ljude.
Smisao zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu ogleda se, pre svega, u očuvanju prirodnih resursa, zaštiti životne sredine i zdravlja ljudi, razvoju savremenih tehnologija proizvodnje ambalaže i, na kraju, sistemu reciklaže ili ponovne upotrebe ambalaže. Na kraju, najvažnije načelo ovog zakona je – zagađivač plaća.
Veoma je bitno da će donošenjem zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu sva ambalaža morati da zadovolji stroge standarde, u zakonu nazvane – srpski standard za stavljanje u promet ambalaže. Ovi uslovi, sa jedne strane, štite zdravlje građana, a sa druge strane stvaraju se uslovi da se ambalaža može reciklirati.
Jasno je propisan i sistem upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom koji obezbeđuje prikupljanje i reciklažu. U tom ciklusu određene su obaveze proizvođača, uvoznika i trgovca.
Na kraju, biću veoma zadovoljan ako Ministarstvo prihvati moja dva amandmana koja se odnose na depozitni i kaucijski sistem i koja daju Vladi mogućnost da propiše cenu za obavezan otkup jednokratne ambalaže i povratne ambalaže.
Sledeća tema vezana je za ekologiju i mogla bi biti priča i o komunalnoj policiji, koja bi svakako olakšala primenu ovih zakona. Hvala.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, vladavina prava zagarantovana u članu 3. Ustava Republike Srbije ne može se uspostaviti bez nezavisnog sudstva. Kroz zakon o sudijama o kome danas raspravljamo, ova ustavna odredba je, kao što je i ministarka Malović u uvodnom izlaganju rekla, pretočena u zakon. Neophodan preduslov za rad sudija je njihova nezavisnost, kao i materijalna sigurnost njih i članova njihove porodice. S time se slažu čini mi se svi poslanici u ovoj sali.
Zakonom o sudijama obezbeđena je i materijalna sigurnost sudija, ali i njihova nezavisnost. Potkrepiću to citirajući tri stava iz zakona o sudijama.
U članu 1. se kaže - sudija je nezavisan u postupanju i donošenju odluka. Sudija sudi i presuđuje na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata i potvrđenih međunarodnih ugovora, kao i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i po svojoj savesti.
U članu 2. kaže se da sudija svoju funkciju vrši kao stalnu, izuzev kada se prvi put bira za sudiju.
U članu 4. se kaže da sudija ima pravo na platu dovoljnu da održi njegovu sigurnost i sigurnost njegove porodice. To je u kasnijim članovima detaljno obrazloženo i detaljno razrađeno. Nijedna odredba zakona o sudijama ne dovodi u pitanje nezavisnost sudija. Čak se i eksplicitno kaže da je sudija dužan da u svakoj prilici održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost.
Zakon o sudijama je rađen u skladu sa najvišim pravnim standardima i u skladu sa međunarodnim konvencijama iz ove oblasti. Pre svega u skladu sa osnovnim načelima o nezavisnosti sudstva, usvojenim u Milanu 1985. godine, a kasnije potvrđenim Rezolucijom Generalne skupštine UN krajem iste godine.
Koji su to postulati koji su utvrđeni u ovim konvencijama, a pretočeni u zakon o sudijama? To je pre svega imunitet za mišljenje i glasanje prilikom donošenja sudske odluke, zatim, pravo na udruživanje; potom, pravo na učešće u donošenju odluka od značaja za rad sudova; zatim, pravo na učešće, odnosno stručno usavršavanje i obuku; potom stalnost sudske funkcije; nepremestivost; međusobna nezavisnost u odnosu na druge sudije i druga prava koja su garantovana ovim zakonom o sudijama.
Međutim, pored prava koja osiguravaju sudijama nezavisnost i materijalnu sigurnost, ovaj zakon jasno, a u skladu sa takođe najvišim međunarodnim standardima, a i u skladu sa Evropskim zakonom o sudijama iz 1988. godine, propisuje i jasne obaveze za sudije.
Pre svega i prva obaveza koja je posebno naglašena i razrađena u nekoliko članova ovog zakona to je da presuda bude doneta u razumnom roku.
Čak se eksplicitno kaže, i to je uslov za razrešenje sudija, ukoliko mu predmet zastari. Samo jedan takav prekršaj je dovoljan za razrešenje sudije.
Ima niz navedenih prekršaja čije ponavljanje dovodi do prestanka sudske funkcije, ali samo zbog nepoštovanja zakona, odnosno nesprovođenja Ustava, zakona i drugih izvora prava koje naš zakon poznaje.
Svakako da smo imali ovakav zakon sada ne bi imali sudije koje imaju na desetine zastarelih predmeta ili predmeta koji se povlače nekoliko godina.
Kome je od građana, pitamo se svi zajedno, stalo da imaju sudije koji ne zakazuju ročišta ili im zastarevaju predmeti. Nadam se nikome, ili, da budem precizniji, retko kome.
Kakva je svrha presuda za državu? Koji je cilj presude koja bude doneta posle pet ili šest godina? Šta ona time postiže? Kakva je svrha i za izvršioca krivičnog dela?
Kakva je svrha sankcije za presudu izrečenu posle tolikog niza godina? Gde je tu onaj edukativni karakter ili ako hoćete odgojni karakter krivičnih sankcija?
Da ne spominjemo slučajeve u krivici ili pred trgovinskim sudovima koji traju 15-ak godina, gde je tu, pitamo se svi zajedno, verodostojnost i svedoka i dokaznog materijala, i na kraju verodostojnost i svrha kazne, same kazne koja bude posle toga izrečena?
Mnogi okrivljeni na bazi ovakvih presuda i na bazi ovakvih procesa koje smo do sada imali i ne sećaju se zbog čega im se sudi. Neki su u međuvremenu vršili druga krivična dela, naravno očekujući da će im ona koja su ranije počinili oproštena, odnosno da će biti oslobođeni. DS se bori i zalaže da ovo bude prošlost, i zato će naravno DS glasati za ovaj zakon i za set zakona koji donose reformu pravosuđa.
Pomenuću član 28. novog zakona o sudijama, gde se sudija obavezuje da obavesti predsednika suda za sve slučajeve koji traju duže od godinu dana i posle toga da ga svaka tri meseca obaveštava šta je sa tim predmetom koji on vodi, zbog čega nije završen. Ovo je samo ilustracija namere zakonodavca, namere Vlade da uvede red u sudstvo.
Rad sudija, prema zakonu sudijama, podleže i vrednovanju. Zakonom je utvrđeno da vrednovanje, sa jedne strane, za sudije može značiti unapređenje, a sa druge strane sankcije, pa sve do razrešenja. Dakle, stalnost sudske funkcije se ne može obezbediti neradom, već radom zasnovanim na Ustavu, zakonom i drugim opštim aktima koji su kod nas izvor prava.
Sudijska funkcija nije privilegija koja ne donosi obaveze. Sudija, to proizilazi iz odredaba ovog zakona, mora biti dostojan sudijske funkcije za sve vreme obavljanja te časne dužnosti. Sudije su dužne da se stručno usavršavaju, da brinu o ugledu sudijske funkcije.
Zakon o sudijama doprinosi ostvarivanju ustavnosti i zakonitosti, uz jačanje sudske vlasti, uz stalno isticanje vrhunskih pravnih i etičkih standarda koji tu vlast treba da karakterišu. Ovaj zakon treba da omogući i stvaranje novog sudijskog kadra koji će jasno znati, na bazi ovog zakona, kako sudstvo funkcioniše, koja su prava sudija, ali ujedno i koje su obaveze sudija.
Na kraju, da ponovim da ovo nije obračun sa pravosuđem niti sa sudijama, ali ovo jeste obračun sa lošom sudskom praksom, neefikasnim sudstvom, korupcijom u sudstvu.
DS će zbog toga podržati i ovaj zakon i sve zakone iz seta pravosudnih zakona. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarko, prilikom kreiranja rebalansa budžeta, Vlada Republike Srbije pokazala je posebnu odgovornost za socijalno ugrožene, odnosno za socijalno osetljive grupe.
Posebno ću se osvrnuti, upravo, na ovaj član 3, poziciju pod rednim brojem 4, na šestoj strani, gde je preko Ministarstva za rad i socijalnu politiku izdvojeno 10 miliona evra, odnosno 830 miliona dinara za stambeno zbrinjavanje izbeglih i prognanih lica, za izgradnju 400 stanova za izbegla i prognana lica, odnosno za bivše izbeglice, pošto su mnogi od njih već dobili srpsko državljanstvo i žele da se integrišu u ovo društvo, kao i 100 stanova za druge socijalno ugrožene grupe.
Ova pozicija rebalansa omogućava trajno rešavanje izbegličkih problema za ove porodice. Naravno, Srbija je i do sada izdvajala značajna sredstva za izbegla i prognana lica, za kolektivne centre, za zdravstvenu zaštitu itd. Međutim, ovde se radi o trajnim rešenjima, jer krov nad glavom je ono što žele sve socijalno ugrožene kategorije, naročito ova posebno ugrožena kategorija – izbegla i prognana lica.
Novi zakon o socijalnom stanovanju, koji je ušao u skupštinsku proceduru, daće dodatni zamah u zbrinjavanju ove populacije. Ovakav pozitivan pristup Vlade prema izbeglicama, svakako, ima, odnosno treba da izazove pozitivan odnos kako nas u vladajućoj koaliciji, tako i opozicije, jer ko bi mogao da glasa protiv odredaba rebalansa budžeta koje daju krov nad glavom socijalno ugroženoj kategoriji lica.
Drugi pozitivan efekat koji donosi ova pozicija o rebalansu je i činjenica da se, po prvi put, daje šansa urbanim izbeglicama, znači, izbeglicama koje žive u gradovima, među kojima su mnogi intelektualci i fakultetski obrazovani ljudi, koji su ne svojom voljom morali da napuste svoj dom. Po prvi put se daje njima mogućnost da reše svoje stambeno pitanje.
Uz mere otkupa seoskih kuća za ljude koji žive na selu i koji žele da se bave poljoprivredom, ovo je kompletiranje mera u ovoj oblasti. Naravno, ove mere treba da prate i mere samozapošljavanja, zapošljavanja, pomoći u školovanju dece ovih lica i druge mere, da tako kažemo, pozitivne diskriminacije.
Na ovaj način, Vlada Srbije i država Srbija daje primer BiH, a posebno Hrvatskoj, u potrebi, ovo posebno želim da naglasim, pune primene Sarajevske deklaracije iz januara 2005. godine.
Da podsetimo, ova deklaracija je potpisana od strane vlada triju zemalja, BiH, Hrvatske i Republike Srbije i ona, u jednom delu, koji ću, dozvolićete mi, citirati, ''potvrđuje pravo izbeglica da se odluče između prava na siguran i dostojanstven povratak i pravo na lokalnu integraciju'', dakle, u zemlji izbeglištva, pa se obavezuju države na preduzimanje nužnih državnih i upravnih mera kako bi se omogućilo izbeglicama ostvarivanje njihovih pojedinačnih odluka, te da se pravedno reši izbegličko pitanje.
Izuzetno uspešna spoljna politika Vlade Srbije i predsednika Srbije stvara dovoljno garancija da će, kroz međunarodne institucije i uz bilateralne kontakte, biti primenjene sve odredbe Sarajevske deklaracije, pre svega, one koje se odnose na dostojanstven povratak izbeglica u Republiku Hrvatsku i pristup oduzetim pravima.
S druge strane, za lica koja su se odlučila za integraciju, ovaj rebalans je realna nada za rešavanje egzistencijalnih problema, znači, za dobijanje krova nad glavom.
Naravno da će naša koalicija podržati ovaj socijalno odgovoran rebalans i ove pozicije koje se odnose na zbrinjavanje socijalno ugroženih kategorija ovih lica. Hvala.