Poštovana predsednice Narodne skupštine, koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi predsedniče Vlade Republike Srbije, dame i gospodo ministri u Vladi, poslanici SPO podržavaju predlog premijera Aleksandra Vučića i glasaće za izbor gospodina Zorana Đorđevića za novog ministra odbrane u Vladi Republike Srbije.

Smatrao da je premijer pokazao izuzetno odgovoran odnos prema građanima Srbije, prema našoj javnosti, a posebno prema ženama i pripadnicima novinarske profesije, da je održao obećanje o razrešenju prethodnog ministra zbog neprimerene i neprikladne izjave i da je u roku, koji je obećao i u postupku koji predviđaju Ustav i zakon, predložio novog kandidata za ministra odbrane. Srbiji je potreban što pre prvi čovek Ministarstva odbrane, jer se kao država, region, kontinent suočavamo sa sve većim izazovima ugrožavanja mira, bezbednosti, poretka i zakonitosti, a pre svega zbog ratova, sukoba, zbog terorističkih akata koji se dešavaju na Bliskom istoku, kao i na severu Afrike. Određeni bezbednosni izazovi postoje i u regionu, od čega je veoma značajno da Srbija može da se posveti jačanju svog sistema odbrane. Naravno da, Vlada Srbije je u međunarodnim krugovima pravilno procenjena, kao faktor stabilnosti u regionu i da nikakve zapaljive izjave sa naše strane nisu dolazile, već je naprotiv Vlada Srbije posvećena procesu pomirenja u regionu i suočavamo se, dakle kao čitav kontinent sa velikom izbegličkom, migrantskom krizom, što je izazov koji možda u jednom trenutku prevaziđe i nadležnost i mogućnosti civilnih vlasti i pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, zbog čega će biti potrebno i reagovanje oružanih snaga, odnosno Vojske Republike Srbije.

Ohrabruje što EU upućuje pohvale Vladi Republike Srbije kako se mi nosimo sa ovom najvećom izbegličkom krizom, posle Drugog svetskog rata i zaista sve pohvale za nadležne u Vladi Republike Srbije koji sve čine da migranti, ti nesrećnici, izbeglice koji se nalaze na tlu Srbije dobiju svu potrebnu pomoć i kada je reč o smeštaju, o hrani i novčanoj pomoći i lepoj reči, što mnogo znači ovim ljudima i što oni stalno ističu i kada stignu u zemlje koje su njihovo odredište. U protekle tri i po godine, od izbora sadašnjeg premijera, gospodina Aleksandra Vučića, tada na mesto ministra odbrane, učinjeno je izuzetno mnogo pozitivnih i suštinskih promena u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. Smatramo da je potrebno da se nastave te reforme koje će dovesti do još većeg nivoa bezbednosti naše zemlje, do dalje profesionalizacije vojske, do njene još bolje uvežbanosti, osposobljenosti, opremljenosti i na tome se mnogo radi, višeg socijalnog statusa zaposlenih u ovoj oblasti, da se nastavi ovaj veoma značajan, pozitivan trend povećanja izvoza naše namenske industrije i da se nastavi saradnja sa drugim ministarstvima odbrane i vojskama, da se nastavi naše veoma značajno učešće u mirovnim misijama, za šta inače dobijamo pohvale i od zemalja partnera u okviru čijih kontingenata učestvujemo i od svih drugih značajnih činilaca današnjeg sveta. Jer, smo od nekoga ko je i sam bio teritorija na kojoj su bile mirovne misije, postali onaj činilac koji doprinosi uspostavljanju mira i garantovanju bezbednosti u kriznim područjima sveta.

Najbolja potvrda da su Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije na dobrom putu, jeste ogromno poverenje građana koji oni imaju u ovim institucijama. Istraživanja pokazuju da u poslednje vreme građani ponovo imaju najveće poverenje u Vojsku Srbije, gotovo 50% naših ljudi ističu da je vojska ona institucija kojoj najviše veruju i to nas podseća upravo da je Vojska sada povratila ono poverenje, onaj ugled koji je imala i u najslavnijim danima naše pobedničke i vojničke tradicije, recimo posle velikih pobeda Kraljevine Srbije u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Dakle, to je taj nivo poverenja u Vojsku Srbije i Ministarstvo odbrane.

O tom poverenju govori i podatak da je veliko interesovanje za profesionalno angažovanje u Vojsci Srbije i da na svaki raspisani konkurs se javi 10 do 12 puta više zainteresovanih za angažovanje i da se sve veći broj ljudi i devojaka i mladića prijavljuju za dobrovoljno služenje Vojske Srbije. Srbija danas ima vojsku koja može da garantuje suverenitet i nezavisnost zemlje, što je najvažnije.

Gospodin Đorđević je u prethodnom periodu bio državni sekretar u Ministarstvu odbrane, što nas uverava da će biti nastavljene započete opsežne reforme u sektoru odbrane, koje imaju zaista pozitivan tok, koje su dobile podršku i domaće i stručne, ali i šire javnosti, kao i svih relevantnih spoljnopolitičkih partnera Republike Srbije.

Smatramo u SPO da je veoma značajno što je on čovek iz sistema, tako da kažem, iz resora, što je odlično upoznat sa svime što je do sada urađeno u Ministarstvu odbrane, što je upoznat sa planovima i kako te planove ostvariti. Gospodin Đorđević je, kao državni sekretar u Ministarstvu odbrane, već postao aktivni učesnik u procesu saradnje ministara odbrane jugoistočne Evrope, ostvario je uspešnu i intenzivnu saradnju sa predstavnicima Spoljnog komiteta Zapadne vojne alijanse, Evropske odbrambene agencije, značajni su njegovi radni susreti sa predstavnicima UN, Vlade Ruske Federacije, predstavništava ambasada najznačajnijih zemalja današnjeg sveta, SAD, Francuske, Italije i drugih predstavnicima. Sa Kancelarijom NATO-a je imao više susreta, kao i sa predstavnicima Konferencije nacionalnih direktora za naoružanje.

Značajno je to što u aktivnostima Ministarstva odbrane neće biti interegnuma, neće biti praznog hoda, neće biti gubljenje vremena, nego će ove započete aktivnosti da se nastave, biće dakle u kontinuitetu.

Naše Ministarstvo odbrane je u skladu sa proklamovanom državnom politikom uspešno održava distancu prema parterima i na istoku i na zapadu o čemu svedoče brojno vojno-tehnički sporazumi, recimo, poput onih sa Zapadnim vojnim savezom kao što su Sofa sporazum o primeni ugovora i povelja sporazuma, zatim IPAP sporazum o zajedničkim aktivnostima i produbljivanju saradnje. Zatim, NSPO sporazum o saradnji u oblasti logističke podrške. Tu su i zajedničke vojne vežbe, kako sa pripadnicima vojske Ruske Federacije, tako i sa pripadnicima Zapadnog vojnog saveza, podjednako se uspešno školuju pripadnici naše vojske u više stranih država i na istoku i na zapadu. Takođe se istovremeno razmenjuju iskustva i informacije. Ono što mislimo da bi trebalo nastaviti, što je uspešno započeto jeste i širenje mreže srpske vojne diplomatije koja neprestano jača, što je vidljivo i činjenica je da naša zemlja dobila nekoliko novih izlaslanstava odbrane gde ih ranije nije imala. Oni su posebno angažovani da rade u korist naše zemlje, na predstavljanju kapaciteta univerziteta odbrane, VMA, centra za usavršavanje kadrova ABHO, remontnih zavoda i centra za mirovne operacije.

Poslanička grupa SPO podržava sve potpisane i ratifikovane sporazume sa drugim državama, kao i sa vojnim savezima, jer je to garancija da ćemo biti deo sistema kolektivne bezbednosti, da smo respektabilni faktor, partner i da smo ravnopravni akter u odlučivanju u današnjem svetu.

Verujemo da naše oružane snage nikada neće biti primorane da se vojno angažuju i da će Srbija sva pitanja sa drugim zemljama rešavati mirnim diplomatskim i političkim sredstvima. Tome nesumnjivo doprinose dosadašnji stavovi premijera Aleksandra Vučića, Vlade Republike Srbije i zato SPO najsnažnije podržava evropske reforme koje se realizuju, briselske sporazume, proces pomirenja u regionu, posebno doprinos koji dajemo da se on ostvari u BiH i taj proces pomirenja srpkog i bošnjačkog naroda, podržavamo opredeljenje premijera za to puno pomirenje u regionu i za najbolje moguće odnose sa susedima. Posebno podržavamo integracije Srbije u porodicu uređenih demokratskih evropskih država uz istovremeno očuvanje naših tradicionalnih dobrih odnosa sa Ruskom federacijom, ali i sa Kinom i drugim značajnim zemljama savremenog sveta. Mi verujemo da će svi ovi uspešno započeti poslovi, projekti, aktivnosti, uspešno biti nastavljeni u narednom periodu posle parlamentarnih izbora i formiranja nove Vlade Republike Srbije. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodne poslanice i poslanici, moje pitanje je upućeno Ministarstvu rada, socijalne politike i zapošljavanja, a glasi – da li ovo Ministarstvo i Vlada Republike Srbije planiraju finansiranje izgradnje memorijalnog centra koji bi bio posvećen srpskim žrtvama u Prvom i Drugom svetskom ratu?
Dakle, nad našim narodom je u oba svetska rata počinjen genocid. U Prvom, odnosno Velikom svetskom ratu - preko milion i 250 hiljada je bilo srpskih žrtava, a u Drugom svetskom ratu…

Hvala. Molim samo za malo pažnje, koleginice i kolege, s obzirom na to da je ovo pitanje koje se odnosi na naše sunarodnike stradale u Prvom i Drugom svetskom ratu, a glasi – da li Vlada Republike Srbije, odnosno pre svega resorno Ministarstvo za rad, socijalnu politiku i zapošljavanje, u čijoj nadležnosti je i održavanje vojničkih i drugih memorijala, planira izgradnju memorijalnog centra posvećenog srpskim žrtvama u Prvom i Drugom svetskom ratu?
Hoću da istaknem da je naročito u Drugom svetskom ratu na tlu bivše Jugoslavije počinjen jedan od najstrašnijih genocida u istoriji čovečanstva, odnosno da je više od milion srpskih žrtava umoreno i da je među njima veliki broj bio civila, žene, dece i starih ljudi, da je samo u Jasenovcu, prema raspoloživim dokumentima, ubijeno 700 hiljada Srba, ali i Jevreja i Roma.
Smatram da je potrebno da se sačuva trajna uspomena na ove žrtve i da se u Beogradu, kao glavnom gradu Srbije i glavnom gradu matične zemlje svih Srba, podigne memorijalni centar po uzoru na Jad Vašem u Jerusalimu, u Izraelu, koji je osnovan 1953. godine ili po uzoru na Cicernakaberd koji je 1967. godine izgrađen u Jerevanu, glavnom gradu Jermenije.
Reći ću samo nekoliko rečenica zbog čega smatram da je ovo značajno. Mi u Srpskom pokretu obnove smatramo da moramo da čuvamo uspomenu na ove žrtve, kako se zločini nad našim narodom više nikada ne bi ponovili. U ovom memorijalnom centru bili bi izloženi dokumenti, artefakti, fotografije, evidentirana imena ubijenih. Ove žrtve zaslužuju saosećanje za patnje koje su podneli. U okviru ovog memorijalnog centra trebalo bi da postoji institut koji bi se stalno bavio proučavanjem ovog velikog zločina, koji bi organizovao simpozijume, kongrese, okrugle stolove, koji bi organizovao izložbe širom sveta o stradanju našeg naroda, kako bi bila upoznata domaća i svetska javnost.
Potrebno je takođe ustanoviti opštenacionalni dan sećanja na naše žrtve u ovim ratovima, a smatram da oni zaslužuju da se po njima nazovu i ulice, trgovi u našim gradovima, kao i institucije od nacionalnog značaja. Pogotovo je to značajno sada u vreme kada se negiraju srpske žrtve, kada vidimo to u susednoj Republici Hrvatskoj, oživljavaju neke aveti prošlosti iz Drugog svetskog rata, kada pokušavaju da rehabilituju tzv. Nezavisnu državu Hrvatsku, u čemu nažalost učestvuju i neki predstavnici Vlade Republike Hrvatske. Vidimo da jedan od promotera takvih tendencija ministar kulture, što je posebno žalosno, u Vladi Hrvatske i odgovor naš na takve pokušaje - istina i dokumenti. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi predsedniče Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade Srbije, svojim dosadašnjim radom, u šta se uklapa i Predlog za razrešenje ministra odbrane Bratislava Gašića, predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić i Vlada na čijem je čelu, pokazuje da im nije cilj vlast radi vlasti, već da najvišu izvršnu vlast u našoj zemlji shvataju kao delatnost od narodnog i državnog interesa.
Kada je ministar odbrane Bratislav Gašić 6. decembra prošle godine u Trsteniku izrekao neprimerene reči upućene novinarki Zlatiji Labović, istoga dana je uputio izvinjenje i njoj i našoj javnosti, rekavši da nema opravdanje za svoju izjavu i da se iskreno kaje. Na taj način je pokazao da nije imenovan za ministra samoodbrane, već za ministra odbrane.
Problem jeste počiniti grešku, ali je mnogo veći ako se ona ne prepozna, ako se ne prizna i ne ispravi. Izvinjenje je odmah usledilo i od predsednika Vlade gospodina Vučića, koji je, međutim, poručio da izvinjenje nije dovoljno, da je to bila loša poruka za sve žene, da je izjava razlog za smenu, da se mora povući crta i da Vlada želi pristojnu i modernu Srbiju.
Dakle, mi poslanici i poslanice iz poslaničkog kluba DHSS-SPO slažemo se sa premijerovom konstatacijom da je pomenuta izjava ministra Gašića bila loša poruka za žene, ali smatramo da su premijerove reči bile dobra poruka javnosti da državni funkcioneri moraju da snose odgovornost za svaki svoj postupak koji narušava dostojanstvo i integritet bilo koje građanke ili građanina, u ovom slučaju jedne žene i novinarke. Upravo po ovakvim odlukama ozbiljni državnici se razlikuju od nekih koji su samo političari.
Mi smo svesni da premijeru nije bilo lako da donese ovu odluku, ali ju je doneo odmah, dakle, brzo, kao što se ona u najkraćem mogućem roku i realizuje ovde u parlamentu u otvorenoj i demokratskoj raspravi.
Inače, premijerova odluka je značajna i pozitivna novina u političkom životu naše zemlje i zaista mi nije poznat sličan primer u političkoj praksi Srbije, regiona, pa ni bivše Jugoslavije. Kada govorimo o evropskim pravilima ponašanja i standardima, upravo ovakvi stavovi, ovakve odluke, ovakvi predlozi im daju smisao i sadržinu i približavaju nas idealu evropskih uređenog društva, a to znači pre svega humanog, pristojnog i uljuđenog. Upravo zbog takvog odnosa prema građankama i građanima, prema vitalnim državnim i nacionalnim interesima koji su iskazani u protekli tri i po godine, SPO i podržava Vladu Srbije.
Mi smo uz Vladu iz proklamovanih i ostvarenih principa moralnosti, poštenja, časnosti u političkom, javnom životu i fer odnosa prema svakoj ženi i svakom muškarcu u našoj zemlji uz istovremeno poklamovanje i ostvarivanje principa odgovornosti za reči i postupke.
Inače, kao neko ko je služio JNA 1985-1986. godine u Koprivnici i Karlovcu i neko ko je dobio značku primeran vojnik, što je bilo neko najviše priznanje koje se onda moglo dobiti, i čin koji se takođe kao običan vojnik u pešadiji mogao dobiti, kao neko ko je dugo godina bio član Odbora za odbranu i bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije, ko je pratio rad naših ministarstava odbrane, moram da kažem je ministar odbrane Bratislav Gašić veoma dobro obavljao svoju dužnost u ovom proteklom periodu, jer korenite i sveobuhvatne promene u sistemu naše odbrane zaista možemo da konstatujemo da idu u dobrom pravcu.
Ove su promene započete 2012. godine u vreme kada je funkciju ministra odbrane preuzeo sadašnji premijer Aleksandar Vučić, a nastavljene su u vreme ministra Nebojše Rodića i naravno dosadašnjeg ministra Bratislava Gašića.
Smatram da su pomenuti ministri zaslužni za vraćanje ugleda i poverenja Vojsci Srbije, za razvijanje i modernizaciju našeg odbrambenog sistema, za jačanje namenske industrije, povećanje izvoza, osposobljavanje i profesionalizaciju vojnog kadra, za poboljšanje socijalnog i materijalnog statusa vojnih lica.
Hoću da istaknem da su Vlada Srbije, Ministarstvo odbrane i ministar Gašić zaslužni što je Vojska Srbije u najtežim momentima bila uz svoj narod i zajedno sa njim. Setimo se samo brzog i efikasnog reagovanja u vreme poplava u maju 2014. godine. Mnogo je ljudskih života i imovine odbranjeno i zaštićeno pravovremenim, odlučnim reagovanjem državnih organa. Najobučeniji specijalci za spasavanje iz celog sveta odali su priznanje našim pripadnicima Ministarstva odbrane i Vojske Srbije za vrhunski profesionalizam i hrabrost koju su iskazivali u tim danima i sedmicama. Isto je tako značajna uloga Vojske Srbije u obnovi oštećenih i srušenih objekata i infrastrukture nastalih posle ovih poplava.
Gospodin Gašić nije bio salonski ministar, nije samo sedeo u svojoj udobnoj kancelariji, nego je često bio na terenu, među građanima, među vojnicima. Bio je na poplavljenim područjima, na vojnim vežbama, u kasarnama, u fabrikama namenske industrije. Sa vojnicima je više puta boravio u kopnenoj zoni bezbednosti prema administrativnoj liniji ka Kosovu i Metohiji, u tom pojasu dužine preko 300 km, bilo da se radilo bazi „Borance“ na Kopaoniku, podno Pančićevog vrha, ili u bazi „Šušnjak“ ili u drugim bazama koje je posećivao sa svojim saradnicima.
Materijalna sigurnost i dobri uslovi života zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojske Srbije bili su jedan od najvažnijih prioriteta u radu Ministarstva. U prošloj godini, moram to da istaknem, da pohvalim, da je stambeno zbrinuto više od hiljadu pripadnika Vojske Srbije i Ministarstva odbrane. Primera radi, u rešavanju stambenog pitanja pripadnika sistema odbrane u garnizonima širom Srbije, značajnu ulogu ima saradnja sa lokalnim samoupravama, ne samo sa Direkcijom za izgradnju Republike Srbije, zahvaljujući čemu su pripadnici Ministarstva odbrane dobili ključeve od stanova na teritoriji Beograda, pre svega u naselju „Stepa Stepanović“. Saradnja sa lokalnim samoupravama je dala rezultate, pa je tako u Pirotu pribavljeno 11 stanova, u Leskovcu 20, u Paraćinu 17, u Gornjem Milanovcu je principom razmene klubova vojske za stanove obezbeđeno 10 stanova, u Vranju 22 stana.
Postoji master plana Ministarstva odbrane da se obezbedi još 60 stanova u Novom Sadu, Vršcu, Svilajncu, Kruševcu i Užicu. Svemu tome doprinosi princip subvencionisanja kredita, zahvaljujući čemu je stambeno obezbeđeno oko 2.500 hiljade pripadnika Ministarstva, vojske, a samo prošle godine oko 650.
Primenom Zakona o javnim nabavkama ostvarene su, koji je inače usvojen ovde, velike uštede u resoru odbrane i Vojske Srbije. Namenska industrija izvezla je prošle godine proizvode u vrednosti većoj od milijardu evra. Tako je udvostručila izvoz u odnosu na 2014. godinu. Tako se dogodilo, prvi put, posle 15 godina da promet i izvoz namenske industrije budu u tom značajnom procentu povećani. Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane uštedeli su, zahvaljujući svom savesnom, ekonomičnom i racionalnom poslovanju i ponašanju, više od milijardu i 200 miliona dinara i ova sredstva su dodeljena namenskoj industriji za nabavku neophodne opreme i sredstava.
Do 2012. godine, kada su tadašnji ministri putovali u inostranstvo, sa njima je polazilo na put i po desetak vojnih lica i novinara. Ministar Gašić je ukinuo tu praksu. Kada je putovao, putovao je sam, najviše u pratnji jednog vojnog lica. Dok su njegovi prethodnici bili smešteni u najluksuznijim, najskupljim hotelima, gospodin Gašić je nastojao da uštedi svaki dinar iz budžeta Ministarstva odbrane i Vlade Srbije, odnosno sredstva građana Srbije.
Srbija kao vojno neutralna zemlja izgradila je pouzdana prijateljstva i partnerstva i na istoku i na zapadu. Saradnja naše zemlje u okviru Partnerstva za mir je sve sadržajnija i intenzivnija. Moram da istaknem veoma značajnu saradnju između našeg domaćeg resora odbrane i Vojske SAD u oblasti koja je možda najdominantnija u odnosu na partnere iz drugih zemalja.
U planu bilateralne vojne saradnje za 2016. godinu predviđeno je čak 127 aktivnosti sa SAD, čemu treba dodati još i školovanje pripadnika Vojske Srbije u SAD. Osim toga, polovina svih međunarodnih vežbi na kojima učestvuju naši pripadnici deo su bilateralne vojne saradnje sa SAD.
Vojna saradnja sa Ruskom Federacijom je u stalnom usponu. Recimo, 2012. godine je sprovedeno sa Vojskom Ruske Federacije 12 zajedničkih aktivnosti, a taj obim saradnje je rastao, svake godine se povećavao, tako da je u 2014. godini već bilo 34 zajedničke aktivnosti, a uglavnom u oblasti obuke i vežbi. Pomenuću da je 2014. godine održana zajednička vežba „Srem 2014“ u Nikincima, a prošle godine su realizovane dve zajedničke vežbe u Ruskoj Federaciji.
Od 2012. godine pa na ovamo potvrđen je i potpisan veliki broj sporazuma o vojnoj saradnji. Da pomenem samo one koje smo mi nedavno ovde u parlamentu ratifikovali sa Rusijom, Italijom, Poljskom, Azerbejdžanom, Moldavijom. Vojska Srbije uspešno učestvuje u multunacionalnim operacijama, tako se naša zemlja svrstala u red onih koja aktivno učestvuje u uspostavljanju i čuvanju mira i bezbednosti u svetu i da istaknem da pripadnici Vojske Srbije učestvuju u mirovnim operacijama na Kipru, Libanu, Kongu, Centralnoafričkoj Republici. Dakle, mi smo od zemlje koja je imala probleme postali deo rešenja problema i očuvanja mira i bezbednosti u svetu.
Pomenuću još samo da su Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije organizovali nekoliko opsežnih vojnih vežbi, a združena vojna vežba „Ravanica“ po svom obimu po svojim ciljevima je vežba kakva nije bila organizovana od 1989. godine. Dakle, punih 25 godina mi nismo imali tako veliku i uspešnu vojnu vežbu. To je vojna vežba na kojoj je učestvovalo oko 860 pripadnika Vojske Srbije i Ministarstva odbrane.
Zbog svega ovog što sam pomenuo, a to je samo deo ovih uspešnih aktivnosti Ministarstva odbrane, građani Srbije i imaju najviše poverenja u Vojsku Srbije, jer podaci iz relevantnih istraživanja, recimo sa kraja prošle godine pokazuju da 46% naših građana ima povoljno mišljenje o Vojsci, što je mnogo više nego pre 2012. godine.
Današnjom odlukom koju ćemo doneti i za koju će glasati i poslanici SPO, verujem da će taj procenat poverenja u Vojsku Srbije, u Ministarstvo odbrane biti još veći. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je upućeno Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije, pre toga želim da kažem nešto o odnosima između Republike Srbije i Makedonije koji su generalno dobri i zaista se razvijaju u duhu dobrosusedstva, odlične ekonomske saradnje, s obzirom na to da naša zemlja godišnje u Makedoniju izvozi robe i usluge u vrednosti od preko 600 miliona dolara i da je naš uvoz iz Makedonije oko 260 miliona dolara.
Politički dijalog se stalno održava između Srbije i Makedonije, a tome su doprinele i posete najviših zvaničnika s obe strane, posebno zajedničke sednice Vlade Republike Makedonije i Srbije koje su održane, prva je bila 3. juna 2013. godine u Beogradu, a druga 16. februara prošle godine u Skoplju. Naročito su odnosi između Srbije i Makedonije intenzivirani i podignute na viši nivo u poslednje dve godine od kada se na čelu Vlade Republike Srbije nalazi premijer Aleksandar Vučić.
Hoću da kažem da dobrim odnosima doprinose i nacionalne manjine koje žive u dve zemlje. U Makedoniji živi prema rezultatima poslednjeg popisa oko 36.000 pripadnika srpske nacionalne zajednice, dok je broj Makedonaca u našoj zemlji oko 23.000. U Srbiji od osamostaljenja Makedonije od 1992. godine, pa sve do Ohridskog sporazuma 2001. godine nisu imali priznat status nacionalne manjine što je u mnogome otežavalo njihovo položaj, za razliku od svih drugih priznatih manjina poput Albanaca, Turaka, Vlaha, Roma, Srbima taj status nije bio priznat, ali posle potpisivanja Ohridskog sporazuma 2001. godine i donošenja novog Ustava Republike Makedonije Srbima je priznat status jednog naroda što je omogućilo da se 2004. godine zaključi sporazum između Srbije i Makedonije o zaštiti prava nacionalnih manjina. Međutim, na osnovu tog sporazuma formirana komisija, mešovita, međuvladina za zaštitu prava nacionalnih manjina koja je trebalo da počne da radi od 2005. godine pa do danas, evo mi smo sada u 2016. godini, na žalost, ni jednom se nije sastala.
Zato je moje pitanje Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije da li se planira zakazivanje ove komisije i da li će ona početi konačno da radi? Želim da pohvalim Vladu Republike Srbije što je posle mog poslaničkog pitanja koje se ticalo mešovite, međuvladine komisije između Srbije i Mađarske, na čijem čelu se nalazio Bojan Pajtić, u novembru prošle godine, njega razrešila, jer zaista dok je bio na čelu te komisije u poslednje dve godine ništa nije preduzimao, ništa nije rađeno. Sada, konačno, nakon njegovog razrešenja, imenovanja državnog sekretara u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku su se stekli uslovi da počne da radi i Komisija za zaštitu prava nacionalnih manjina između Srbije i Mađarske.
Želim da kažem da su Srbi u Makedoniji dobro organizovani, da imaju dva poslanika u Sobranju. Makedoniju takođe čekaju prevremeni izbori zakazani za 24. april ove godine. Dakle, srpsku zajednicu predstavlja Ivan Stojiljković koji je predsednik Demokratske partije Srba u Makedoniji i Dragiša Miletić predsednik SNS. Hoću da istaknem da su Srbi postigli uspeh na lokalnim izborima koji su održani u aprilu prošle godine, da je Srpska napredna stranka pobedila u skopskoj opštini i evo ja čestitam na tome Srpskoj naprednoj stranci, jer ne samo da pobeđuje u Srbiji, pobeđuje i u Makedoniji, kao što vidimo, i to ne u bilo kojoj opštini, u jednoj skopskoj, gradskoj, centralnoj opštini, Karpoš, a srpska zajednica je postigla pobedu i na lokalnim izborima gde je dobila gradonačelnika.
Verujem da će se posle početka rada ove Komisije za zaštitu prava nacionalnih manjina preokrenuti i neki negativni trendovi vezani za smanjenje broja pripadnika srpske zajednice za nemogućnost njihovog školovanja, pošto u ovom trenutku samo tri osnovne škole na srpskom jeziku rade na teritoriji Makedonije. Hvala vam.

Hvala.
Poštovana predsednice, narodne poslanice, narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, uvaženi visoki predstavnici MUP, mi poslanici SPO smatramo da se pred nama nalaze veoma dobra zakonska rešenja, kvalitetan zakonski tekst koji reguliše oblast unutrašnjih poslova i rada policije, kao i okupljanje građana i javni red i mir. Mi u SPO smatramo da nas predloženi Zakon o policiji približava idealu demokratski uređenog društva da policija štiti i služi, odnosno da bude u službi građana, zaštite njihovog života, bezbednosti, fizičke i materijalne sigurnosti.
Ovaj zakon nas nesumnjivo približava najvišim evropskim, demokratskim i pravnim standardima u oblasti rada policije i unutrašnjih poslova i želim da istaknem da je ovaj propis, koji razmatramo, veoma jasan, precizan, konzistentan i da je od forme nacrta, preko predloga, bio dostupan svim zainteresovanima koji su mogli da iznesu svoja mišljenja i mnoga ta mišljenja su ugrađena i zbog toga želim da pohvalim MUP predvođeno ministrom Stefanovićem, jer je skupštinskoj raspravi, koja je danas počela, prethodila duga rasprava u stručnoj i široj javnosti, koja je vođena čitavih godinu dana.
U zakonska rešenja ugrađena su i mišljenja Evropske komisije koja, moram to da istaknem, nisu menjala suštinu onoga što su predložili naši kompetentni stručnjaci i nadležni državni organi, pre svega, u MUP-u. Zapravo, mišljenje Evropske komisije je samo potvrdilo ispravnost opredeljenja Vlade Srbije i MUP-a da su na dobrom putu suštinskih reformi u ovim oblastima.
Propisi o kojima danas raspravljamo doprinose stvaranju savremene, efikasne i kompetentne policije, bliske građanima. Ovim zakonom se uspostavlja odgovornost policije da izvršava svoje poslove uz poštovanje osnovnih prava i sloboda građana, omogućava se karijerno napredovanje, stvaraju se preduslovi za pojačano i konsekventno suzbijanje korupcije, kao važnog preduslova za održavanje veoma transparentnih struktura i očuvanja poverenja građana u policiju.
Predložen je jedan osnovni zakon kojim se uređuje rad policije, a koji donosi mnogo novina u smislu organizacione strukture, jer predviđa postojanje samo jedne specijalne jedinice.
Policajci su najvidljiviji deo strukture vlasti. Njihove osnovne dužnosti su one, što je i jasno naglašeno ovim zakonskim rešenjima, da održavaju javni red i mir, da štite i poštuju osnovna prava i slobode pojedinca, da spreče i da se bore protiv kriminala i da pruže pomoć i služe građanima. Zato se i definišu mnogo stroži, mnogo zahtevniji uslovi za zasnivanje radnog odnosa u MUP-u, a zaposleni će te uslove morati da ispunjavaju sve vreme koliko su na radu u policiji, pa čak postoji obaveza i posle prestanka rada u policiji, čuvanja određenih državnih tajni i saznanja do kojih se došlo tokom rada u MUP-u.
Mi smo uvereni da će usvajanjem predloženih propisa predstavnici MUP-a još uverljivije da potvrđuju legitimnost države, s obzirom na to da se obavezuju da u svakodnevnom radu pokažu da odgovaraju na potrebe i očekivanja javnosti, da koriste autoritet države isključivo u interesu građana. U ispunjavanju ovih zadataka, to je ovim zakonom regulisano, naglašeno, potcrtano, da policija mora da deluje, kako u skladu sa zakonima koje mi usvajamo u parlamentu, isto tako i u skladu sa međunarodnim standardima u oblasti sprovođenja zakona koji su prihvaćeni, pre svega od država članica EU i OEBS-a.
Takođe, neophodno je da se u praksi demonstrira posvećenost vladavini prava, što sigurno ovaj zakon omogućava. On takođe donosi vidljiviji, angažovaniji rad policije u društvenoj zajednici, te zato posebno ohrabruje što će građani u svom neposrednom okruženju dobiti čuvare reda i zakona koje poznaju, koji su im bliski, koji im ulivaju poverenje. To su dakle, evo tako da ih nazovem, policajci iz kraja koji će se truditi, imati obavezu da dobro upoznaju sve bezbednosne izazove u toj sredini za koju su nadležni i da se naravno, posebno posvete onim licima koja predstavljaju opasnost i ugrožavanje za bezbednost, odnosno da njihov predmet obrade budu ta bezbednosno interesantna lica.
Zakonom o policiji biće pojačan rad sektora unutrašnje kontrole, biće izloženi proveri svi državni službenici MUP-a, sa ciljem da u odgovarajućoj zakonskoj proceduri bude utvrđeno kako, primera radi, može, bilo je na žalost u prošlosti ranije, takvih slučajeva da neki službenici sa prosečnim primanjima steknu ogromnu imovinu, i ove provere će se odnositi pre svega, na rukovodioce koji su zaposleni na visoko rizičnim mestima vezanim za korupciju.
U svrhu suzbijanja ovakvih pojava i uvode se instituti deponovanja imovinskih kartona svih funkcionera i testovi integriteta kao metodi za utvrđivanje i razotkrivanje potencijalne korupcije.
Novi zakon garantuje sistem karijernog napredovanja, što takođe pohvaljujemo, koje je zasnovano na zaslugama, prema kojima će politički službenici morati da steknu određena znanja, da prođu permanentne obuke, da obavljaju određenu funkciju u nekom periodu na kvalitetan način, uz objektivno procenjivanje i kako bi dalje mogli da napreduju u službi, odnosno da službu zadrže.
Mi u SPO, verujemo da se ovim zakonom i dalje izgrađuje ne politička, ne stranačka policija koja više nikada neće i ne sme biti kao što je to bio slučaj '90. godina prošlog veka u službi očuvanja jedne vlasti.
Mi, kada je reč o zakonu o okupljanju građana takođe podržavamo rešenja koja su u njemu sadržana i ističemo da je najvažnija odredba zakona o okupljanju da je njime definisano da svako ima pravo da organizuje mirno okupljanje i da mu prisustvuje.
Mi iz SPO, koji je najviše organizovao protesta, mitinga, demonstracija, tokom '90. godina, imamo najviše iskustva sa ovom materijom, kažemo da je ovaj zakon izuzetno demokratski, evropski i liberalan, da nam treba verovati na reč, jer Predlog zakona o okupljanju građana predviđa jednu od glavnih novina da se osim obezbeđivanja prava na slobodno okupljanje, da to pravo ne sme da ograničava prava i slobode drugih građana, što je sasvim u redu. Članom zakona je propisano da se pod javnim okupljanjem smatra svako mirno okupljanje više od 20 lica koje se održava radi izražavanja i ostvarivanja, promovisanja kako političkih, tako socijalnih, nacionalnih uverenja i ciljeva.
U zakonskom tekstu definisani su rokovi koji su duži nego što su do sada bili, a vreme održavanja skupova je najliberalnije do sada od svih rešenja koja su do sada postojala u našem zakonodavstvu. Dozvoljava se okupljanje, što je takođe jedna demokratska institucija i tekovina pred svim državnim organima, pred svim državnim institucijama, a ograničenja se odnose samo na strateške objekte kao što su objekti recimo za proizvodnju, preradu vode, kao što su vojne i policijske institucije, što je ministar i rekao.
Održavanjem skupa, što je logično, ne smeju da se krše ljudska i manjinska prava i slobode drugih građana, odnosno da se ugrožava moral. Nije ni dozvoljeno takvo okupljanje na mestima koja su inače zatvorena za javnost, a sva ostala mesta su potpuno dozvoljena za ovakve vrste skupova, imajući u vidu naravno opet da se poštuju prava drugih građana.
I, kada je reč o spontanom okupljanju, ne postoji obaveza prijavljivanja, već jedino važno da se ispune ti uslovi spontanosti, govorio je ministar o tome, odnosno da ne postoji u tom slučaju javni poziv za okupljanje, organizator, jer to onda okupljanje nije spontano.
Novina u zakonu je da se više ne prijavljuje skup u zatvorenom, ali da postoji obaveza organizatora da vodi računa da organizuje redarsku službu, da osigura bezbednost učesnika skupa svih građana.
Nekoliko rečenica i o Predlogu zakona o javnom redu i miru. Taj zakon takođe donosi veoma dobra rešenja, jer ozbiljnije, sveobuhvatnije utvrđuje sve relevantne pojmove i prekršaje javnog reda i mira. Mi smatramo da su ta dela narušavanja javnog reda i mira veoma značajna za osećaj lične sigurnosti svakog građanina i zbog čega su posle krivičnih dela u toj hijerarhiji praktično odmah u oblasti bezbednosti rangirana ova dela.
Pojedini prekršaji su izbrisani iz ovog zakonskog rešenja, kao što je skitničenje, ali pojedinim je posvećena veća pažnja, poput prekršaja koji se odnose na iskorišćavanje dece i maloletnika. To znači da ovaj zakon ide u korak sa vremenom i onim što se dešava i u našoj zemlji, ali i okruženju i za ova dela što je sasvim primereno propisane su strožije sankcije što ćemo podržati.
Da kažem da Poslanička grupa SPO podržava usvajanje predloženih zakona o policiji, javnom redu i miru, javnom okupljanju. Još jednom, pohvaljujemo rad ministra i svih njegovih saradnika na izradi ovih zakonskih tekstova i što je omogućena jedna široka demokratska rasprava o njima, što su uvažena mnoga mišljenja koja su inkorporirana u zakonske predloge, a pre svega podržavamo ova rešenja jer omogućavaju nastavak reformi u oblasti bezbednosti, javnog poretka i u policiji, a ovo je jedan od najvažnijih segmenata celog društva.
Ovi zakoni će doprineti i daljoj demokratizaciji našeg društva i transparentnosti u radu državnih organa, daljoj izgradnji pravne države, nastavku borbe protiv kriminala i korupcije, usklađivanju domaćeg zakonodavstva sa propisima EU, a značiće i neophodnu racionalizaciju u državnoj upravi a doneće i značajne uštede u budžetu Republike Srbije i svih pobrojanih razloga.
U Danu za glasanje, poslanici SPO daće svoj glas za usvajanje ovih zakona. Hvala vam.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodne poslanice i narodni poslanici, moje pitanje upućeno je Ministarstvu za poljoprivredu i zaštitu životne sredine, a tiče se zagađenja vazduha.
Naime, u ovim danima kada su nepovoljne meteorološke prilike i kada je povećana emisija štetnih ispuštanja u vazduh, dolazi do situacije da su u pojedinim naseljenim mestima premašene dozvoljene koncentracije zagađenosti vazduha i prema nekim istraživanja emisije ugljendioksida u našoj zemlji su i dva puta veće nego u nekim sličnim ekonomijama, naime, u zemljama u kojima je kao i u Srbiji na tom nivou društveni proizvod.
Procenjuje se da je šteta zbog povećanih koncentracija štetnih materija u vazduhu na godišnjem nivou u našoj zemlji oko milijardu i po evra i da jedna četvrtina stanovništva Srbije udiše zagađeni vazduh.
Takođe, procene govore da skoro 27% od svih oboljenja jeste uzrokovano nekim spoljnim faktorima i da je zagađenje vazduha razlog za povećan broj obolelih od kardiovaskularnih i bolesti respiratornih organa.
Moje pitanje je upućeno Ministarstvu za poljoprivredu i zaštitu životne sredine i glasi – da li je u pojedinim naseljenim mestima u našoj zemlji zabeleženo povećano zagađenje vazduha? Pre svega, to se odnosi na Bor, Užice, Smederevo, Kostolac, Lazarevac, Obrenovac, Pančevo, pojedine delove Beograda.
Naime, imali smo podatke Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja u našem glavnom gradu da je u pojedinim delovima Beograda povećano aero-zagađenje zbog izlučevina uglavnom čađi i prašine, ali ima i drugih štetnih sastojaka u našem vazduhu, kao što su hemikalije ili biološki agensi.
U nekim gradovima u Srbiji koji se nalaze u kotlinama naročito je teška situacija sada kada se stvara i magla, kada su niže temperature, kada je povećana potrošnja fosilnih goriva. Moje pitanje – šta se čini da se smanji štetna emisija ovih gasova, da se isključuju iz saobraćaja automobili koji ne ispunjavaju standarde, bar Evro-3, da se smanji potrošnja fosilnih goriva, odnosno da se smanji zagrevanje na ugalj, drvo i naftu?
Naime, naročito u nekim gradovima u regionu je teška situacija. Pomenuću Skoplje i Sarajevo. U Sarajevu je čak 10 puta veće zagađenje nego što je dozvoljeno, 25 mikrograma po metru kubnom čestica je samo dozvoljeno, a recimo, ovih dana u Sarajevu se beleži 300 mikrograma po jednom kubnom metru vazduha. Pretpostavlja se da je slična situacija u nekim našim gradovima, ali mi za sada ne dobijamo te podatke.
Ja apelujem da se redovno, dakle, uz saopštavanje podataka o temperaturi vazduha, o pritisku, o vlažnosti, saopštavaju i podaci o zagađenosti vazduha. Mi znamo da su zbog ekonomskih prilika mnogi građani prinuđeni da otkazuju centralno grejanje ili grejanje na struju, da se sve više korist drva i ugalj. Znamo slučajeve da u nekim gradovima u južnoj i istočnoj Srbiji, u soliterima, u stambenim zgradama gde i ne postoje uslovi za grejanje na drvo, ljudi se upravo na taj način greju. To izaziva i neke druge probleme, opasnosti od izbijanja požara, a posebno se vazduh na taj način dodatno zagađuje. Sve to dovodi do toga da u našem vazduhu ima mnogo više ugljenmonoksida i supmordioksida, oksida azota i drugih štetnih materija.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je upućeno Ministarstvu pravde Republike Srbije, a glasi – da li se razmišlja o osnivanju komisije za utvrđivanje žrtava ubijenih u inostranstvu za vreme komunističke vladavine u našoj zemlji od 1945. do 1990. godine?
Naime, istraživači, istoričari, novinari publicisti utvrdili su da je u tom periodu uglavnom, u zapadnoevropskim zemljama i prekookeanskim, ubijeno dvadesetak srpskih političkih emigranata, a nijedno od tih ubistava do sada nije rasvetljeno, niti su procesuirani egzekutori i nalogodavci.
Reč je o istaknutim pripadnicima srpske političke emigracije, uglavnom o književnicima, publicistima, novinarima, glavnim i odgovornim urednicima glasila. Oni nikakve veze nisu imali sa terorističkim akcijama i bavili su se naučnim, umetničkim i literarnim radom. Neki od njih su bili u godinama, a jedini razlog za njihova ubistva bilo je to što su se zalagali za demokratsko uređenje u Jugoslaviji, za višepartijski sistem, za poštovanje ljudskih prava protiv jednostranačke diktature koja je postojala u to vreme u našoj zemlji.
Uglavnom, za njihova ubistva odgovorna je Jugoslovenska tajna policija, tzv. Druga uprava, koja je imala zadatak da u ofanzivnim akcijama likvidira istaknute pripadnike srpskih političkih emigrantskih organizacija i utvrđeno je da su oni ubijeni uglavnom u periodu od 1954. pa do 1986. godine.
U Hrvatskoj je, moram to da kažem, na osnovu zakona iz 1991. godine o utvrđivanju ratnih i poratnih žrtava Drugog svetskog rata, formirana Komisija za utvrđivanje žrtava hrvatske političke emigracije koje su likvidirane u inostranstvu u tom periodu. Oni su došli do zaključka da je ubijeno 68 pripadnika hrvatske emigracije i sigurno je da je najveći broj takvih ljudi bio u hrvatskoj emigraciji, ali odmah za njima su bili pripadnici srpske emigracije, zatim albanske i muslimanske.
Nažalost, u našoj zemlji takav zakon nije donet. Mi iz SPO plediramo za donošenje sličnog zakona i u našoj zemlji i formiranje odgovarajuće komisije koja bi se bavila utvrđivanjem okolnosti pod kojima su ovi ljudi ubijeni, ko su bili nalogodavci, koji su bili motivi, ko su bili pomagači. Zatim, da se utvrdi stanje grobova tih ljudi, uređivanje njihovih grobnica i, prema potrebi, prenošenje posmrtnih ostataka u Srbiju i dostojno sahranjivanje ovih ljudi koji su se borili samo za demokratski preobražaj, mirnim, nenasilnim sredstvima u našoj zemlji, a nesumnjivo je da su bili likvidirani od ili pripadnika Jugoslovenske tajne policije, odnosno Službe državne bezbednosti ili uglavnom kriminalaca, ljudi s druge strane zakona, koji su bili angažovani od tadašnjih struktura da obavljaju ove nečasne poslove prema ljudima koji nikakve krivice nisu imali, osim što se nisu slagali sa Brozovim poretkom koji je vladao Jugoslavijom nekoliko decenija.
Dakle, hoću samo da ukratko podsetim da je potpukovnik Jugoslovenske vojske u otadžbini Siniša Ocokoljić kidnapovan u Austriji 1954. godine, zatim tajno prebačen u našu zemlju i bez suda likvidiran, da je Ratko Obradović ubijen u Minhenu 1967. godine, kao urednik jednog antikomunističkog glasila…

…da je dve godine kasnije u Parizu ubijen Andrija Lončarić, itd, Petar Valić, urednik lista „Vaskrs Srbije“, pa sve do Borivoja Matića, koji je imao 72 godine i koji je pronađen mrtav u Čikagu. Hvala vam.

Poštovana gospođo predsednice, poštovane koleginice i kolege, moje pitanje je upućeno Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije, a odnosi se na raspisivanje konkursa o sufinansiranju projekata koji doprinose očuvanju i jačanju veza matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu.
Naime, od osnivanja Ministarstva za dijasporu 2004. godine, svake godine Ministarstvo je na osnovu konkursa opredeljivalo sredstva namenjena organizacijama naše dijaspore i Srba u regionu za finansiranje njihovih kulturno-prosvetnih, obrazovnih i drugih aktivnosti. Ali, evo nalazimo se praktično u sredini novembra, a za ovu 2015. godinu još uvek nije raspisan pomenuti konkurs.
Naime, budžetom je opredeljeno oko 100 miliona dinara za ove namene, a konkursa još uvek nema. S obzirom, na to da je ostalo veoma malo vremena do kalendarskog kraja ove godine, postoji opasnost da ova sredstva neće biti upotrebljena za osnovnu namenu.
Ne treba ni da govorim koliko je značajno za naše organizacije dijaspore da konkurišu na ovom projektu, da dobiju sredstva koja su im neophodna za organizovanje dopunskih škola na srpskom jeziku, za organizovanje tradicionalnih, kulturnih manifestacija, za izdavanje časopisa i knjiga i za druge aktivnosti koje doprinose očuvanju, identiteta jezika, tradicije i kulture naših građana koji žive izvan Srbije.
Drugo, moje pitanje upućeno je Vladi Srbije i glasi - kada će biti imenovan predsednik našeg dela mešovite, međuvladine komisije za zaštitu prava nacionalnih manjina između Srbije i Mađarske?
Čuli smo nekoliko puta, u poslednje vreme, da su odnosi između Srbije i Mađarske najbolji za poslednjih nekoliko decenija i to je zaista tako. To su istakli i predsednik Vlade Republike Srbije, Aleksandar Vučić i njegov mađarski kolega Viktor Orban. Nedavno smo to čuli i od mađarskog ministra spoljnih poslova, gospodina Petera Sijarta, i zaista za poslednjih godinu i po dana održane su dve zajedničke sednice Vlade Srbije i Mađarske.
Potpisano je nekoliko dokumenata koji se tiču kulturne, obrazovne saradnje, kao i dokumenata iz oblasti saobraćaja, zaštite životne sredine, zatim o saradnji u oblasti unutrašnjih poslova.
Razgovarano je o energetici, o saobraćaju, o rekonstrukciji pruge Beograd-Budimpešta, ali ono što je ostalo nedorečeno u ovim odnosima jeste, a s obzirom na to da su manjine most zbližavanja da u Srbiji živi mađarska nacionalna zajednica, u Mađarskoj srpska, Srbija je kao sukcesor državne zajednice Srbije i Crne Gore nasledila prava i obaveze na osnovu sporazuma sa Mađarskom o zaštiti prava mađarske nacionalne manjine koja živi u našoj zemlji i zaštiti srpske nacionalne manjine koja živi u Republici Mađarskoj.
Na osnovu tog sporazuma formirana je mešovita međuvladina komisija koja se nekoliko puta do sada sastajala. Međutim, već četiri godine nije bilo sednice ove komisije, a na čelu našeg dela komisije nalazi se predsednik pokrajinske Vlade, gospodin Bojan Pajtić.
Dakle, kada je 1. jula u Budimpešti bila održana zajednička sednica Vlada Srbije i Mađarske, bilo je rečeno da će u roku od 10 dana biti imenovan novi predsednik srpskog dela ove komisije. Prošlo je nekoliko meseci od tada, to nije učinjeno i moje je pitanje s obzirom na veoma značajan delokrug nadležnosti ove komisije koja pomaže i ukupno poboljšanje odnosa između dve zemlje ali rešavanje pitanja, kada će biti imenovan predsednik srpskog dela ove komisije? Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, narodne poslanice i narodni poslanici, moje pitanje je upućeno Ministarstvu pravde Republike Srbije, a odnosi se na obeležavanje masovnih grobnica koje su nastale na kraju Drugog svetskog rata  i po njegovom okončanju.
Naime, Državna komisija za tajne grobnice nastale posle 12. septembra 1944. godine, tokom svog rada od 2009. do 2012. godine, popisala je 66.000 žrtava komunističkog totalitarnog režima. Najčešće se radilo o ubistvima bez suđenja iz ideoloških i političkih razloga. Komisija je locirala oko 215 masovnih grobnica u kojima su sahranjene žrtve novouspostavljenog totalitarnog režima, i do sada su ekshumacije izvršne samo u dve grobnice. Jedna se nalazi kod Boljevca, a druga u Kragujevcu.
Nažalost, nije izvršena DNK analiza žrtava kako bi se utvrdio njihov identitet, upoređivanjem sa njihovim srodnicima, ali smatram da je potrebno da se ove grobnice na dostojanstven i odgovarajući način obeleže. To znači da se pored njih postave spomen table, informacije o tome ko je sahranjen u tim grobnicama, ko su bili egzekutori, da to bude opomena kako se takvi zločini više ne bi ponavljali.
Nažalost, Komisija je praktično obustavila svoj rad i pretpostavlja se da je broj tih žrtava i neuporedivo veći, da iznosi nekoliko desetina hiljada ljudi i da prelazi možda i broj od preko 100.000.
Naime, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, nekoliko puta se proteklih godina obraćalo Ministarstvu pravde s predlogom da ove grobnice budu obeležene, ali do sada nije bilo pozitivnog odgovora. Ja ovo pitanje upućujem Ministarstvu pravde s obzirom na to da je Komisija za masovne i tajne grobnice radila pod okriljem Ministarstva pravde, da ono u saradnji sa Ministarstvom za rad, socijalnu politiku i zapošljavanje, koje u svom sastavu ima sektor koji brine o memorijalima, odnosno o grobnicama, učini sve kako bi ova svratišta bila na dostojanstven način obeležena.
Drugo moje pitanje upućeno je Ministarstvu poljoprivrede, jer je danas situacija na selu i oblasti poljoprivrede veoma teška, s obzirom na to da se naša sela praktično prazne i da se sve manji broj ljudi bavi poljoprivrednom proizvodnjom, iako još uvek ima oko 630.000 seoskih domaćinstava, a trenutno na selu živi oko 45 ukupnog stanovništva Republike Srbije.
Veliki je broj hektara neobrađenog zemljišta. Procenjuje se da je preko 500.000 neobrađenih hektara bilo samo u protekloj godini, da u gotovo 200 sela praktično više i nema stanovnika, u toliko još sela nema nikoga ko je mlađi od 25 godina, u svakom četvrtom selu u Srbiji, najmlađi stanovnik ima više od 60 godina i ono što je poseban problem je i to da naša sela nisu u sistemu lokalne samouprave, odnosno nemaju status opština, nemaju svoj budžet, nemaju izvorne prihode i nadležnosti. Pokazalo se da saveti mesnih zajednica kao oblik organizovanja uprave u selima, kakav postoji od 1963. godine, nije garant za razvoj, već nažalost za propadanje sela.
Dakle, moje pitanje Ministarstvu poljoprivrede jeste - da li će učiniti neophodne poteze i doneti mere kako bi bile formirane razvojno poljoprivredne banke u svakom regionu. Dakle, uspostavljanjem ovih finansijskih institucija plasirali bi se dugoročni krediti pod povoljnim uslovima za najsiromašnije poljoprivrednike, za one koji žele da se na jedan savremeni način bave poljoprivrednom proizvodnjom. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodne poslanice i narodni poslanici, istražni i sudski postupci koji se vode u Nemačkoj i Belgiji u vezi sa ubistvima političkih emigranata iz tadašnje Jugoslavije, Envera Hadrija 1990. godine u Briselu i Stjepana Đurekovića 1983. godine u Minhenu, ukazuju da zemlje EU nastoje da budu rasvetljena ubistva koja je počinila tajna jugoslovenska policija. Mislim da i mi u našoj zemlji, u nastojanju da ispunimo uslove da postanemo punopravna članica EU moramo da otvorimo dosijee tajnih službi bezbednosti, da u ovom domu donesemo deklaraciju o osudi zločina komunističkog totalitarnog režima.
Zato postavljam pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova - da li su otvoreni istražni i sudski postupci? Ako jesu, u kojoj su fazi u vezi sa ubistvima nekoliko desetina srpskih političkih emigranata, koja su počinjena od 50-tih godina, pa sve do kraja 90-tih godina, uglavnom u zemljama zapadne Evrope gde su se nalazili politički emigranti iz Srbije. To su uglavnom bili državljani naše zemlje ili građani srpskog porekla.
Dakle, interesuje me konkretan odgovor MUP-a da li ima bilo kakva saznanja o ubistvu potpukovnika Siniše Ocokoljića, koji je bio komandant Mlavskog korpusa, koji je kidnapovan u Austriji 16. oktobra 1954. godine? Tajno je prebačen u našu zemlju i ubijen je u Beogradu u zatvoru, a da mu nije ni bilo suđeno.
Kapetan Andrija Andra Lončarić, koji je bio oficir za vezu između generala Dragoljuba Mihajlovića i jugoslovenske vlade u Kairu je izdržao kaznu zatvora od 14 godina u našoj zemlji, zatim je emigrirao. Ubijen je u Parizu 6. marta 1969. godine i ovo ubistvo do danas nije rasvetljeno.
Zatim, poručnik Bora Blagojević, koji je bio komandant Štabne čete Drinskog korpusa. Posle rata je živeo u Belgiji, u Briselu. Bio je vlasnik restorana. Ubijen je ispred svog stana 8. marta 1975. godine. Da napomenem da je Bora Blagojević bio odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima, srebrnom i zlatnom medaljom Miloša Obilića za hrabrost. Ni ovo ubistvo nije rasvetljeno.
Petar Valić je bio novinar. Tokom Drugog svetskog rata bio je urednik dnevnog lista „Vidovdan“ koji je izdavala šumadijska grupa korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini i bio je urednik lista „Oplenac“ koji je izdavala gorska garda, zatim lista „Šumadija“, šumadijske grupe korpusa. On je u emigraciji nastavio da se bavi uredničkim poslom i novinarstvom i ubijen je 13. maja 1976. godine u Briselu.
Takođe, ubijen je i Miodrag Bošković, pripadnik Ravnogorskog pokreta. Posle rata se u Briselu, takođe u Belgiji, bavio privredom i ugostiteljstvom. On je ubijen u svom hotelu 6. avgusta 1976. godine, a sa njim je život izgubio i student Uroš Milićević.
Bogdan Mamula, koji je bio pripadnik Organizacije srpskih četnika „Ravna gora“, ubijen je u noći između 17. i 18. avgusta 1977. godine u Geriju, u državi Indijana u SAD, i to prilikom povratka kući.
Rade Panić, pripadnik Organizacije srpskih četnika „Ravna gora“, ubijen je 28. avgusta 1977. godine u Torontu, u Kanadi. Od te iste eksplozije poginuli su i Petar Bunjevac i Petar Kljajić.
Ratko Obradović je ubijen 17. aprila 1967. godine u Minhenu. Bio pripadnik Jugoslovenskog pokreta „Zbor“, kao i Jakov Ljotić koji je ubijen takođe u Minhenu 8. jula 1974. godine.
Dragiša Kašiković je bio književnik, slikar, prevodilac, bio je glavni urednik lista „Sloboda“, lista srpske narodne odbrane za SAD. Ubijen je 19. avgusta 1977. godine u Čikagu, u redakciji lista. Sa njim je život izgubila i njegova poćerka Ivanka Milošević, koja je imala samo devet godina. Ni ovo ubistvo do danas nije rasvetljeno, a osnovano se sumnja da su ga počinili pripadnici jugoslovenske komunističke policije. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice. Poštovane dame i gospodo narodi poslanici, mislim da smo svi u Narodnoj skupštini Republike Srbije saglasni da je potrebno ostvariti dalje uštede u budžetu, odnosno smanjiti javne rashode i mislim da i javna rasprava o reformi političkog sistema i promeni Ustava potvrđuje da smatramo da je potrebno smanjiti broj narodnih poslanika u ovom domu, kao i smanjiti broj odbornika u lokalnim samoupravama.
S tim u vezi je moje pitanje postavljeno Ministarstvu za državnu upravu i lokalu samoupravu, a odnosi se na broj agencija koje postoje u ovom trenutku u našoj zemlji. Dakle, interesuje me, koliko postoji agencija i koliko se na godišnjem nivou iz budžeta izdvaja za njihov rad? Prema nekim nepotpunim podacima, zato što ne postoji jedinstvena evidencija i gotovo je nemoguće utvrditi broj državnih agencija, ima ih preko 130. To je izuzetno veliki broj, to je ogromno opterećenje za privredu, ukupno za budžet.
Smatram da je potrebno smanjiti toliki broj agencija, da ih je potrebno svesti samo na onaj neophodni broj, ako jedna Nemačka, znamo sa koliko novca u budžetu oni raspolažu i koliko Nemačka ima stanovnika, ima manje od 10 agencija, ako ih Slovačka ima manje od 15, ako ih i Hrvatska nema više od 30, mislim da je neophodno napraviti jedan odlučan rez, smanjiti broj agencija i svakako da treba izvršiti reviziju, utvrditi da li nam je, recimo, potrebna Agencija za utvrđivanje razloga pomorskih nesreća. Prema tome, u nekim informacijama je objavljivan podatak da se za njihovu delatnost na godišnjem nivou izdvaja preko 800 miliona evra.
Nedavno je ministar Rasim Ljajić rekao da će smanjenjem broja narodnih poslanika u Skupštini za 125 biti ostvarena ušteda od dva miliona evra na godišnjem nivou. Znači, jednostavnom komparacijom ovih podataka koliko se izdvaja za rad agencija, jasno je gde je moguće ostvariti istinske uštede i kako dalje konsolidovati budžet i kako omogućiti građanima da ostvare viši standard, odnosno kako ostvariti obećanje da će uskoro plate i penzije biti vraćene na prethodni nivo. Hvala.

Moje pitanje je upućeno ministru spoljnih poslova Republike Srbije, pošto naša zemlja u određenom broju, država već duže vremena nema ambasadore, a u nekima od njih se nalaze diplomate kojima je mandat istekao, smatram da, a verovatno ćemo se složiti svi u ovom domu da je neprihvatljivo da u nekim zemljama više od dve godine Srbija nema svoje predstavnike u rangu ambasadora. To zapravo šalje lošu poruku ovim zemljama i ostalima.
Recimo, ako je ta zemlja članica EU, da smo nezainteresovani za intenzivne diplomatske odnose, to otežava rad naših diplomatsko konzularnih predstavništava, stvara i utisak da nemamo odgovarajuća kadrovska rešenja, odnosno da je nemoguće postići dogovor unutar Vlade ili na relaciji Vlada – predsednik Republike o ovim imenovanjima koja su zaista neophodna, jer od ukupno 69 naših ambasada u svetu, Srbija u ovom trenutku nema ambasadore u 17% ambasada, odnosno u čak 12 država. To su Nemačka, Hrvatska, Argentina, Grčka, od zemalja EU, zatim nemamo u rangu ambasadora predstavnike ni u Libanu, Saudijskoj Arabiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Siriji, Iranu, Gani, Indoneziji i Kataru.
Recimo, od kada je jula 2013. godine, opozvan tadašnji ambasador Srbije u Berlinu, Ivo Visković, mi u ovoj zemlji nemamo ambasadora.
U Zagrebu nemamo ambasadora od oktobra 2013. godine kada je sa te funkcije opozvan Stanimir Vukićević koji se od tada nalazi u Sarajevu.
Dakle, u ovim zemljama nas predstavljaju otpravnici poslova, međutim oni imaju ograničenje u svom radu s obzirom na to da otpravnike poslova ne mogu da prime predsednici država ili ministri spoljnih poslova.
U šest država ambasadorima Srbije je istekao mandat, oni nisu zamenjeni novim, a to su Norveška, Kipar, Albanija, Kuba, Libija i Poljska.
Dakle, moje pitanje upućeno ministru spoljnih poslova je, kada će u ovim zemljama biti imenovani novi ambasadori? Vezano za to pitanje i koliko ambasadora i konzula je ispunilo uslov da idu u starosnu penziju i kada će oni biti zamenjeni novim ambasadorima?
Takođe, pitanje upućeno ministru spoljnih poslova je, koliko Srbija u ovom trenutku ima ekonomskih savetnika u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima širom sveta?
Godine 2010. kada su oni otišli na službu bilo ih je 28. Neki su u međuvremenu vraćeni u zemlju ali mene posebni interesuje kakvi su efekti njihovog službovanja? Da nisu slučajno bili veći troškovi za njihove plate, za stanovanje, za prevoz, za školovanje dece i za ostale troškove od efekata koji su oni postigli privlačenjem investicija iz zemalja u kojima se nalaze, u našu zemlju?
Znamo dobro da je to bila inicijativa tadašnjeg ministra ekonomije Mlađana Dinkića da se imenuju tzv. „ekonomski savetnici“ pri našim ambasadama i konzulatima. Nažalost, sada, pet godina kasnije, kada se sumira njihov učinak dolazimo da zaključka da su rezultati njihovog rada minorni, da neki praktično nisu doveli ni jednog investitora u Srbiju.
Video sam neke izveštaje koje su slali, pa su navodili neki od ovih naših predstavnika da su se bavili posetama, sajmovima vina ili da je jedna od glavnih njihovih aktivnosti bila praćenje dnevne štampe.
Zanimljivo je i da mnoge ove tzv. „ekonomske diplomate“ nisu bili ekonomisti po struci već pravnici, filozofi, filolozi, psiholozi. Međutim, ono što zabrinjava jeste da je samo za njihove plate godišnje izdvajano milion i 800 hiljada evra na godišnjem nivou, da su se njihove plate kretale u rasponu od 2.600 do čak 4.600 evra, da je godišnje oko 300 hiljada evra iz našeg budžeta izdvajano za troškove njihovog stanovanja i da su oni bili određeni da nas predstavljaju u Moskvi, Berlinu, Minhenu, Štutgartu, Rimu, Milanu, ali da neki nisu postigli gotovo nikakve efekte. Da pomenem da gotovo nema investicija iz Makedonije gde su nas predstavljali u Skoplju ili u Kijevu ili u Podgorici, itd.

Hvala.