Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, naša današnja rasprava teče u jednom drukčijem tonu, vrlo konstruktivno, smireno, sa argumentima. Za to postoji nekoliko razloga, ali ja ću navesti samo jedan, a to je što raspravljamo o jednoj opštoj, univerzalnoj temi, koja nadilazi interese pojedinih stranaka, čak bih rekao i nacija, klasa, rekao bih da se tiče celokupnog ljudskog roda, ali i više od toga, ovo su zakoni koji se tiču i biljaka i životinja, kosmosa, nema opštijih zakona nego što su ovi.
Naravno, mi možemo odmah da zapazimo da ova debata, tako značajna za čovečanstvo, kod nas dolazi nekako sa zakašnjenjem. Moramo se upitati zašto. Ekološki pokreti u svetu i u Evropi imaju tradiciju već nekoliko decenija, iz toga su izašle čak i neke stranke, zelene. Ali, ekološki pokret je bio snažan. Sem nekoliko knjiga pojedinih filozofa, a ovde bih istakao knjigu Rudija Supeka, i nekih pokušaja nevladine organizacije koju profesor Pavlović vodi, mi nismo imali neki jači intelektualni ili politički pokret koji bi se bavio ekološkim pitanjima. Naravno, ne dolazi nam svako zlo od sveta i Evrope, evo, dolazi i ponešto dobro. Među to dobro spadaju i standardi koju su takvi da ih moramo poštovati, jer se tiču svih. Dakle, imamo posla sa nečim što se tiče ljudskog roda kao takvog.
Ovde se susrećemo sa traženjem odgovora zašto je to kod nas toliko kasnilo. Uvek sam spreman da se ponosim i našom tradicijom i svim što spada u veličinu naše nacije, ali čini mi se da u tu vrstu patriotizma spada i ono da budemo svesni pojedinih mana ili nedostataka. Narod koji ima poslovicu "Od smrada se ne razboljeva, ali od promaje da", dakle, očigledno pokazuje veliku intimnost sa prljavštinom. Sa tim se možemo, u svakom slučaju, suočiti bilo kojim drumom da krenemo, oko bilo koje kuće da pogledamo; usred Beograda imamo ljude koji sa četvrtog sprata bacaju kese sa đubretom. Očigledno je da tu postoji jedno dublje nerazumevanje šta je to ekologija i šta je to čistoća. Dugo se kod nas raspravljalo o tzv. klozetskom pitanju. Ne dao bog nekome na železničkoj ili autobuskoj stanici da priđe nekom klozetu. Očigledno je da tu postoji nešto što je nedostajalo – to je, sa jedne strane, svest, a rekao bih, sa druge strane, i uređenost toga, odnosno kazne.
Dakle, mi sada ovde imamo priliku da o tome progovorimo na jedan zakonit način. Sve ovo što je pred nama i ono o čemu smo juče i danas govorili i ono o čemu ćemo govoriti moglo bi se jednom rečju, eto, da upotrebim i ja jedan latinski izraz, nazvati - homo versus natura, čovek prema prirodi. Dakle, mi jesmo podeljeni na klase, rase, partije itd., ali ima nešto što nas ipak čini zajednicom ljudskog roda. Te stvari upravo rešavaju ekološki zakoni.
Osvrnuo bih se samo na nekoliko aspekata ekoloških zakona, ne toliko na sve ono što je problem stručan, neposredan, što stručnjaci, hemičari, fizičari, biolozi raspravljaju. Počeo bih od nečega što se zove - ljudska prava i podsetio da ekološka prava spadaju u tzv. treću korpu ljudskih prava. Ona su najnovija u ovoj nomenklaturi ljudskih prava, ali po univerzalnosti su veća. Čovek ima pravo i na čist vazduh, i na čistu vodu i na prirodu u kojoj će uživati. To je jedno prošireno pravo, koje u dosadašnjoj istoriji nije, na bilo koji način, ni konzumirano, niti je o njemu bilo reči.
Oduvek je bilo ljudi koji su voleli prirodu i smatrali je svojom. Postojali su još u antici kinici, stoici i mnogi drugi, i kasnije Toro i drugi, koji su odlazili iz civilizacije zgađeni onim što ljudi rade prirodi, pokušavajući da se tamo sklone. Međutim, čovečanstvo se razvijalo u protivurečnim okolnostima. S jedne strane, mi dugujemo industriji, tehnologiji jedan civilizacijski razvitak, ali ništa nije tako uništilo prirodu kao industrija. Industrija je nemilosrdno krenula u devastaciju prirode na razne načine, zagađujući vodu, vazduh, uništavajući bilje, uništavajući floru, sve do čega je stigla. Dakle, ova civilizacija zato duguje sada prirodi i ono što je za svoj razvitak učinila da priroda pati treba na neki način da joj to sada i vrati.
Postojala je cela filozofija racionalizma u kome je priroda smatrana ili kao objekt ili kao neprijatelj. Tako se čovek odnosio prema prirodi, od najranijih vremena, kada je posekao sve šume da bi imao pustinje, pa do onoga kako izgledaju ili su izgledali industrijski gradovi.
Što se nas tiče, nažalost, mi smo sledili upravo ovu grubu industrijalizaciju i raubovanje prirode. Odmah da kažem, nismo jedini i nismo najgori. Neke velike zemlje učinile su strašno mnogo zla upravo prirodi i čine ga i dan-danas i zato ne potpisuju sporazume, ni onaj Kjoto, ni mnoge druge o raznom oružju koje zagađuje prirodu.
Očigledno tu postoji i dalje jedan pokušaj da se to prebaci ili na sve ili da se na neki način oni sklone, kao pravi zagađivači. Krupne korporacije danas u svetu jesu glavni neprijatelji prirode. Oni ne samo da su svojom pohlepom za profitom doveli do svetske krize u kojoj se nalazimo, nego na neki način sprečavaju čovečanstvo da uđe u svoje normalne okvire u kojima će se čovek prirodno osećati.
Naravno, postoji još jedan problem i ne treba da ga izgubimo iz vida. Iako ekološki zakoni imaju univerzalni karakter i kada negde iscuri atomsko gorivo, kada se pojavi neki Černobil ili bilo šta, onda nastane opšta panika i naravno da se to onda tiče svih i onda taj vazduh, koji svi udišemo, stvara neku vrstu ujednačene opasnosti, ali u nekim drugim okolnostima to nije slučaj.
Siromaštvo na neki način nije potpuno zaštićeno ekologijom. U nehigijenskim naseljima, tamo gde je prljavština vazduha izazvana izduvnim gasovima, uglavnom živi sirotinja, dok su bogataši malo izvan, u ekskluzivnim letovalištima sa čistim vazduhom, dakle, postoji i tu pokušaj da se sačuva klasno preimućstvo, da se sačuva razlika između bogatih i siromašnih. Ali, univerzalni ekološki zakoni to ne trpe, pokazuje se da taj vazduh nekad vetrovi odnesu i tamo gde oni ne bi želeli da ga nađu.
Taj aspekt je socijalni, ali postoji i onaj zdravstveni, o kojem su jako lepo govorili jutros mnogi poslanici, iz različitih stranaka. Sa velikom pažnjom sam ih slušao, a nadam se da su to činili i predstavnici Ministarstva i da će se mnoge ideje, bilo kroz razne oblike amandmana ili ovo što su čuli, moći ugraditi u poboljšanje tih zakona. Tu nema nikakve sujete, svako ko doprinese na najbolji način ili skrene pažnju da smo nešto propustili, dobro je došao. To čini kvalitet ovih sednica poslednja dva dana.
Naravno, ovaj problem za nas je vezan još sa jednim. Nećemo ništa uraditi ukoliko to ne postane jedan udruženi pokret različitih mera, dakle, ne samo zakonska regulativa, koja je neophodna, naravno, ne ni samo kazne, koje su takođe neophodne, potrebna je edukacija. To je jedna svest da čovek nije sam na ovom svetu i da treba da razmišlja i o onome što je javno dobro i što se tiče drugih.
Video sam na televiziji jednu akciju neke škole: došla su deca, dali su im neke rukavice da čiste to đubrište, smetlište koje je neko napravio blizu škole; tu su automobilske gume i svašta. Jedna mala devojčica gura nekakvu gumu, ne može da je dovuče, i pitaju je šta ona to radi, a ona kaže: "Eto, mi čistimo oko našeg dvorišta, da bude lepo, i mi se nadamo da kad naši roditelji vide kako se mi mučimo da ovo očistimo više neće bacati". Nema većeg prekora za roditelje, nego ako deca razumeju da to ne treba činiti.
Dakle, edukacija je opšta. Ne samo to, pogledajmo naše medije, šta oni čine. Da li će neko sutra govoriti o tome šta smo mi dva dana ovde raspravljali? Neće. Ako ima neka bizarna izjava ili neki incident, sa zadovoljstvom, ali neće pratiti ovaj rad. Mediji moraju da budu uključeni u opštu edukaciju za popravljanje ekološke situacije, inače ćemo propasti.
Ko god je stigao u Vrbas i video kako izgleda kanal, on je morao da se prestravi. Tu možete nožem seći strahoviti otpad, prljavštinu koja isparava i zagađuje vazduh, vodu i sve okolo. Ko ima prava da to drži, da to posmatra i da to tako ostane? Niko, ni Vlada, ni pokrajina, ni opština, ni svi ljudi kojima je stalo do zdravlja svih drugih. Razne zdravstvene i druge institucije moraju se udružiti da se to očisti. Ne možemo u toj prljavštini, ma koliko ona nama nekada ne smetala, dugo opstajati. To nije samo pitanje rugla, to je pitanje i našeg ekološkog opstanka.
Imamo još jednu pojavu. Gledali smo taj pomor riba, ovde smo govorili danas i o vodama itd.; bilo je nekih kazni, nekoga nađu, nekoga ne nađu. Nisam video do kraja, povodom nekih afera, svaki dan imate to da je neko ispustio vodu u neki potok, u neku reku i zagadio, pobio ribe, napravio neupotrebljivim te vode. On mora biti žigosan. Ne može se dozvoliti da beži direktor javnog preduzeća. Ako se konstatuje da je to preduzeće uradilo to, direktor tog preduzeća ne sme biti nijedan sat više direktor tog preduzeća. To je stav društva, kako ono mora da se brani. Nema tu sada - da li ćemo ga kazniti sa tri miliona. Ako je direktor naše naravi, lako će on nadomestiti ta tri miliona, ali on ne sme više sa takvim osećanjem neodgovornosti ostati, ne sme to više biti.
Zato ove mere koje nam predlaže ministarstvo i ovo zakonsko pooštravanje na neki način pozdravljam, kao i jedan drugi zakon koji se sprema, koji će isto tako oštro kažnjavati drugu vrstu obesnih ljudi, onih u saobraćaju. Ako još uspemo da i one trovače duvanom i alkoholom takođe oporezujemo, eto rešenja, bar nekih, ili ublažavanja budžetskih problema.
Ako se već Vlada stidi da uvede neke progresivne poreze ili ne sme, ne znam, ne ulazim u to, onda evo jednog sredstva da štiti opšte dobro, da štiti ljude, njihove živote, kažnjavajući one koji ih ugrožavaju bilo ekološkim prestupima, bilo u saobraćaju, bilo na način koji ih truje.
Mislim da sve ovo zahteva jednu dužu borbu, u koju moraju da budu uključeni svi, i žigosanje prljavštine. Ne može se više prolaziti našim drumovima, putevi polako počinju da se sužavaju – to sam jedino video kada sam bio u Tirani, da pola puta "pojedu" kese sa đubretom. Ako je to tako, to onda govori ne samo o ekološkom nemaru ili prljavštini, to govori još o nečemu – da tu nema ozbiljne vladavine prava, nema poštovanja propisa.
Znam da to ljudi ne vole. Jednom sam pročitao u Rusiji jedan naslov u novinama: "Ruskom čoveku je mučno pridržavati se zakona". To važi i za nas. Moramo početi da razumemo da poštovati zakon znači poštovati opšte pravilo koje važi za sve ljude.
Zbog toga pozivam sve poslanike da, bez obzira na razlike koje imamo u mnogo čemu, pa čak i u gledanju na ovaj zakon, nastojimo da ga amandmanima popravimo, a da usvojimo ovaj zakon sa najvećom mogućom većinom, jer je to najbolja poruka koju možemo da pošaljemo našim sugrađanima, našem društvu i našem potomstvu, da će ipak živeti u nešto pristojnijoj, čistijoj, zdravijoj sredini.
Toliko i hvala.

Poštovane kolege, s velikom pažnjom pratio sam tok rasprave, ne samo ovde, nego i ovo što se dešava u javnosti. Moram odmah da kažem da tu postoje  izvesna iznenađenja na koji način je došlo do tolike uzburkanosti javnosti i do ovako žestoke polemike koja se ovde takođe vodi.
Ono što karakteriše neke debate, gledam i televizijske emisije sve redom, možemo reći da se pojavljuje često jedan deficit misli koji se nadoknađuje suficitom strasti, ali na taj način ne uspevamo da argumentovano dođemo do nekih pravih zaključaka.
Ovaj zakon je neko, ko, kako, to ne znam, sveo isključivo na raspravu o homoseksualizmu. Tom redukcijom ovog zakona mi pravimo štetu građanima, a rekao bih i samoj debati.
Ovo je zakon pre svega o slobodi. O tome se radi. Sloboda je uvek izazivala polemiku. Zašto? Jer je bila različito raspodeljena. Najslobodniji čovek na svetu, sa najvećom količinom slobode, jeste najveći tiranin, jer on može da radi šta god hoće. Onda se sloboda parcijalizovala na neki deo, mogu gospodari, ali ne mogu robovi i ne mogu ostali. Onda mogu muškarci, ali ne mogu žene itd.
Dakle, uvek se radilo o tome kako se raspodeljuje sloboda, ali zadatak nam je da sloboda postane univerzalno pravo. Ma šta ko želeo, hteo ili govorio, ili imao predrasuda, hod svesti o slobodi je nezaustavljiv, humanizovanje čovečanstva takođe. Ko to ne veruje, i onaj sa minimalnim obrazovanjem, može da se priseti šta se dešavalo u ljudskoj istoriji. Ljudska istorija je poprište užasnih zločina nad svim do čega se dočepao onaj ko je imao moć.
Kada mi govorimo o nekim večnim temama, večnom moralu, večnim dogmama, moramo onda da povedemo računa da li zbilja u taj konto uzimamo i sve ono što se dogodilo. Ako se neko poziva na hiljadugodišnju tradiciju, da li on onda u svoj konto stavlja i sve ono što je urađeno do tada? Da li mi znamo, a znamo, da je npr. za tri veka spaljeno 800 hiljada žena u ime uverenja da su one veštice, jer ženu je Bog isterao iz raja i ona je kriva, i ima da plati? To je jedna činjenica koja se dogodila u istoriji, to znamo.
Neko će reći da se to događalo isključivo na zapadu. Masovno se događalo na zapadu, to je činjenica, ali kad malo pogledamo, moći ćemo to da nađemo i u našoj tradiciji, u manjoj meri, ali ćemo je naći. Ko čita Gorski vijenac, sećate se one babe koju su proglasili za vešticu, o tome Njegoš govori.
Kada već vidim da su ljudi osetljivi na ravnopravnost tradicije, da kažem u prilog da je vladika Petar Prvi doneo zakon da se kažnjavaju sveštenici koji progone veštice po selima, jer kad bi negde došla glad ili se ne rađalo dovoljno dece, onda nađu obično neku jadnu staricu da je za to optuže. Dakle, predrasuda je bilo beskonačno, ali naš je zadatak, onima kojima je do toga stalo, da tragamo dalje za unapređenjem slobode. Javio sam se za reč i ova me čitava stvar jako zanima, iz prostog razloga što je ona povezana sa dva druga pojma, sa tolerancijom i demokratijom. Te dve stvari idu zajedno.
Da nije bilo tolerancije, Evropa bi se istrebila u verskim ratovima. Velika je zasluga tolerancije što je omogućila mir i demokratiju. Sve zemlje koje su vrlo rano ili brzo uvele versku toleranciju vrlo brzo su i napredovale. To je se radilo i sa Engleskom, Amerikom, sa dobrim delom Evrope.
Dakle, tolerancija je ključna. Zašto je tolerancija važna? Lepo je govorio kolega Ivanji malopre, tolerancija je trpljenje, to glagol "tolerale" latinski i kaže, to znači moramo trpeti da postoji i neko drugi. Netolerancija je, znači, neću da trpim nekog zato što je Rom, neću da trpim nekoga zato što je žena, neću da trpim nekoga zato što pripada drugom narodu, neću da ga trpim zato što je hrom itd. Znači, "neću da trpim" je element netolerancije i svaki izvor diskriminacije. To je ključno pitanje čega se moramo dotaći.
Ovde moramo trpeti jedni druge, bez obzira na različita mišljenja. Mnogi učitelji čovečanstva, da pomenem neke - Loka, Voltera, Mila, kojeg god hoćete, imali su hrabrosti u vremenima velike netolerancije i diskriminacije da iskažu pravo na drugost, na trpljenje drugoga. Samo se tako napreduje, sve drugo je nepotrebno.
Zašto smo onda sveli sve na ovo pitanje? Da li zbilja homoseksulaci ovde ugrožavaju nekoga? Da li oni idu pa razbijaju? Veoma često smo skloni, to je sada jedan kulturni obrazac jedne tradicije i moramo o tome povesti računa i unapređivati se. Ima tolerancije i prema nasilnicima. Sećam se kada su ovde bili zakoni protiv huligana na utakmicama, dobro, nemojmo to, deca su, nećemo s tim ništa.
U Srbiji, gde premlaćuju žene vrlo učeni i intelektualni muževi, šta se događa sa decom, njihovom bespravlju itd, to se sve svodi na to da je ona njegova žena, to su njegova deca, nećemo se u to previše uplitati.
Toleranciju uzimamo kao osnovni stav ako želimo da razvijamo mirno i demokratsko društvo. Postoji u celoj ovoj priči jako mnogo predrasuda. Nije lako ljude ubediti da prihvataju drugost, ali ako se prisetimo da je do 19. veka bilo ropstvo i kmetstvo, da je ruski spahija imao pravo da radi šta je god hteo i sa ženom, i sa seljakom, i da ga prodaje, da su robove u Americi tretirali kao pokretne stvari, prodavali ih itd.
Da bi danas cilj seoskog mužika bio da postane predsednik velike Rusije ili jedan potomak crnaca da postane predsednik države, a do juče je to bilo nezamislivo. To je napredak čovečanstva. Sa tim se moramo pomiriti i oni kojima taj napredak nije uvek u skladu sa njihovim predrasudama koje imaju.
Do 20. veka žene nisu imale pravo glasa u mnogim državama. To je bio slučaj i u Srbiji, nisu bile poslovno sposobne da sklapaju ugovore, a to se onda smatralo i pozivalo se uvek na neko večno pravo, na neku tradiciju, da se to ne može menjati.
Naravno, taj hod svesti o slobodi vezan je za privilegije. Nije slučajno da su se stalno određene privilegovane klase ili slojevi borili da stvari ostanu onakve kakve jesu, jer ta raspodela privilegija vezana je za jednu želju koja se nadovezuje na ideologiju da tako opstane za sva vremena.
Nema ničega za sva vremena. Ko god iole zna istoriju videće da su se u istoriji menjale stvari u mnogo čemu, da su postojali brakovi drukčiji, postojale su drugačije zajednice, drugačije se gledalo na vanbračne veze itd.
Ista je stvar sa homoseksualizmom. Treba li da vam pominjem koliki su slavni ljudi smatrali to manje-više usputnom i nevažnom stvari u koju se neće uplitati.
Problem je u sledećem, što u vremenima velike netolerancije i diskriminacije, svako dete koje ne bi pokazivalo dovoljno fizičkih kvaliteta pri rođenju Spartanci su bacali, ali od Spartanaca do Hitlerove Eugenike, po kojoj se traži čista rasa, onakva kakvu je on propisao, postoji ogromno polje, 2.500 godina diskriminacije ljudi koji su na bilo koji način bili drugačiji od onoga što je on propisao kao svoj stav.
Danas imamo jednu političku situaciju zbog čestih izbora, permanentne kampanje. Ta permanentna politička kampanja ili borba za glasove često ima za rezultat da unosimo previše strasti, a malo obraćamo pažnju na argumente.
Ovaj zakon koji donosimo donele su sve zemlje, čak i one koje ga nisu donele sigurno će ga doneti. Nije problem, da se odmah razumemo, o ugroženosti našeg društva od homoseksualaca ili bilo koje grupe koja tu postoji.
Mnoge zemlje gledaju drukčije i na tradicionalne ili netradicionalne crkve i sekte itd. Naravno, postoje različite sekte, postoje satanističke, destruktivne i postoje vrlo opasne sekte koje imaju i političku pozadinu. To je činjenica. Ali, postoje i sekte koje su potpuno benigne, imaju pravo da drugačije misle.
Volter nam ističe sektu koja je bila sekta kvekera, koja je dala veoma velike ljude. Jedan od njih, Tomas Pejn, napisao je Prava čoveka i učestvovao je u dve revolucije, u Francuskoj i Nemačkoj. A kvekeri kažu - ne treba nam pričešće, ne treba nam kršćenje, rođeni smo kao božji ljudi, ne trebaju nam sveštenici jer možemo sami da se obratimo bogu, po tome su bili poznati, i zato ne skidamo šešir nikad i nigde da ne bi ispalo da poštujemo i robujemo nekom autoritetu.
Može nam to sada izgledati smešno, kako god hoćete, ali ti kvekeri su napravili demokratsku Ameriku. Dakle, nemojmo sve sekte izjednačavati zato što ćemo naći primer opasnih sekti.
Nalazimo se u jednom društvu koje zovemo tranzicija ili kako god hoćete, ali imamo stalnu borbu između reforme i restauracije. Nemojmo da nam se događa da kada naiđemo na neku prepreku, bilo političku, ideološku ili ekonomsku, da onda ne tražimo lestvice kako ćemo preskočiti prepreku. Čak često ne tražimo i neki zaobilazni put, levom ili desnom stranu, nego se vraćamo nazad.
To deluje najkomfornije i činjenica je da najmanje košta, ali košta vremena. Moramo živeti u duhu vremena. Ovo je jedinstven svet. Postoje svetska prava i nemojmo da pravimo mistifikacije tamo gde ih nema. Nije tačno da je ovde došlo do velikog žestokog napada na SPC, to nisam čuo, ni video u medijima.
Dakle, danas imate u "Politici" članak protiv tolerancije itd. Sve je tu moguće, ali kako je došlo do ove bure? Došlo je na taj način što je grupa članova ili predstavnika verskih zajednica učinila prigovor na ovaj zakon. Učinila ga je kasno. Bilo bi mnogo bolje da je to, ali ko je sada kriv i zašto nije i da li je bilo tih razgovora, čujemo od ministra da su razgovarali zajedno sa ministrom vera itd, ali povučeno je.
Dakle, to je bio korak da Vlada čuje te prigovore, da o tome razgovara i da vrati jedan zakon. Time je nastao veliki problem, a sporni su bili upravo ovi zakoni koji govore o slobodama ili toleranciji prema homoseksualcima. Sve drugo je negde, kolko sam razumeo prigovore, ostalo bilo po strani.
Nemojmo da zbog jedne atmosfere, koja možda ima druge pozadine ideološke, političke itd, da jedan zakon koji nam je neophodan, koji štiti one najugroženije na neki način postane sumnjiv ili da o njemu vodimo veliku debatu.
Ako zamislimo samo jednu sliku o tome ima li diskriminacije ili nema, jedne male Romkinje, koja je pri tom hroma, stanuje negde ispod mosta, tu je koncentrat sve diskriminacije koja se može svesti.
Ona je diskriminisana jer je Romkinja i stanuje ispod mosta, i pitanje je sada koji kraj Beograda ili Ovče želi da ih primi u svojoj blizini itd. Ona je diskriminisana zato što je dete, ta deca često prose i na razne načine su diskriminisani, kao i mnoga druga deca. Mi imamo zakone koji treba da štite dečija prava, ali se ne ostvaruju. Deca dobijaju batine, bivaju zapostavljena, na razne načine se terorišu.
Treća stvar, ona je diskriminisana što je žensko. Potpuno je drugi tretman koji će ona u životu imati zato što je žena i treba da se bori sa tima. Ona je diskriminisana zato što je hroma, samim tim u svojoj sredini će biti na neki način potcenjena. U toj jednoj slici, koja svačiju savest mora da uzbudi, imate koncentrat mogućih ljudskih nepravdi i užasa koji mogu jedno ljudsko stvorenje da dovedu.
Ovde je pominjan još jedan argument, pod jednim izrazom, arhaičnim, koji se zove bela kuga. Ljudi koji ga upotrebljavaju, očigledno nisu svesni da vrše diskriminaciju prema ženama, a to je sledeće: oni ženu doživljavaju kao neko sredstvo za priplod, pa je žena odgovorna što nema više vojnika za ratovanje i ona se optužuje za belu kugu.
Bela kuga je opasna reč koja se uvodi ovde kao najveća bolest koja je moguća, ali natalitet zavisi od standarda, od uslova života, od prosvećenosti ljudi. Od toga zavisi natalitet.
Prema tome, ne želim ovde bilo koga da ubeđujem. Predrasude su tvrde i užasne, i uzalud je nekada napor da se argumentima priđe. Jedan veliki filozof Hegel, govoreći u Enciklopediji filozofskih nauka, govori čak i o predrasudama i o načinu kako se onaj sa predrasudama brani. Na pijaci mušterija kaže, "slušajte, ovo vaše povrće je bajato", a piljarica mu odgovara: "šta bajato, a što je vaša majka išla sa oficirima, a šta je vaša baka sa Francuzima kad su došli radila", i premešta se tema na jedan nacionalni, izdajnički plan itd, a radi se o prostom povrću.
Dakle, ta zamena nije dobra, ne pomažu argumenti. Dajmo da vidimo da li je naše društvo toliko ugroženo time što će tolerisati različitu seksualnu orijentaciju ljudi, da li ćemo mi kao društvo zbog toga propasti. To je ključno pitanje. Pozdravljam ovaj zakon, jer je on na pravcu onog neumitnog hoda razvoja slobode i tolerancije, i demokratije. Nema nijedne države koja je napredovala, a da prethodno tolerancija nije postala njena najviša vrednost. Hvala.

Čekao sam da se iscrpe svi prigovori, ali, javnosti radi, da kažem nekoliko stvari. Naravno, počelo je sve da li je prekršen Poslovnik. Ovde su neki nešto citirali, nešto su preskočili, nisu hteli da citiraju, ali o tome vodim računa i kažem sada, pred celom javnosti, da Poslovnik nije prekršen.
Ovde se radi o različitim motivima da treći sat nismo prišli tački dnevnog reda, a koja toliko uzbuđuje veliki broj poslanika, a to je formiranje delegacije za Savet Evrope. Naravno, zakazao sam sednicu čim smo dobili zahtev da izaberemo delegaciju i tom prilikom sam rekao da očekujem, pošto je na dnevnom redu, da će to biti izglasano u četvrtak, da bismo mogli da donesemo na vreme odluku da se ide. To nije učinjeno.
Ovde je po Poslovniku bio ceo dan. Sutradan sam rekao: u redu, probajmo do 13.30 u petak. Međutim, ni tada nije došlo do odluke o odlasku naše delegacije.
U čemu je bio problem? Neko je ovde jednom malo pomenuo u čemu se sastoji problem i zbog čega nismo mogli da sastavimo delegaciju i zašto nije moglo da se glasa. U tom predlogu, koji je predložila predsednica Skupštine, u tu delegaciju su ulazili, pored mene, gospodin Aligrudić, Dragan Todorović i Željko Ivanji, Tomislav Nikolić i tu je nastao problem, jer se želi i dalje osporavati legitimitet Tomislava Nikolića u ovoj skupštini. Zatim, Branko Ružić, Čedomir Jovanović, Miloš Jeftić, Nataša Vučković, Bojan Kostreš, Nataša Jovanović, Vjerica Radeta, Velimir Ilić i Elvira Kovač.
To je bila predložena delegacija i taj predlog je i sada na dnevnom redu, pa ako je nekome stvarno stalo da ispuni toliku svoju brigu za interese zemlje, evo prilike da sada glasa. Još uvek se može tamo stići, budući da nijedna od ovih tačaka koje su danas na dnevnom redu, direktno ne utiče na neke naše državne interese, ali do toga neće doći zato što ovu listu neće prihvatiti zbog Tomislava Nikolića.
Onda sam, na traženje predsednice Skupštine – šta da se radi, rekao da ne mogu da zakažem nikakvu sednicu ako nemam nikakvu odluku. To bi bilo da popijemo samo čašu kisele vode i da se raziđemo. To sam u pismu njoj i rekao. Naime, uprkos insistiranju da se postigne dogovor o raspodeli mesta kandidata za predsednike, prvo, poslaničkih grupa prijateljstava, što još nije učinjeno, a sa druge strane, Narodna skupština nije izabrala stalne delegacije pri multilateralnim parlamentarnim institucijama, pa ni delegaciju za Parlamentarnu skupštinu Saveta Evrope, time je stvorena situacija u kojoj Odbor ne bi imao o čemu da raspravlja i odlučuje, te zbog toga je planirana sednica Odbora ...
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
Mogu se javiti ponovo, ali moram da objasnim u odgovorima šta se upravo dogodilo.
Što se tiče putovanja delegacije za Strazbur radi učešća na zasedanju Parlamentarne skupštine, Poslovnik o radu Parlamentarne skupštine u članu 10. izričito predviđa da nacionalni parlament, nakon parlamentarnih izbora, mora izabrati novu delegaciju za Parlamentaru skupštinu Saveta Evrope u roku od šest meseci, što u Narodnoj skupštini nije učinjeno.
(Predsedavajuća: Četiri minuta.)
To je bilo i prošli put, ali da ne bismo pravili dramu, da nekako ide, jednim pismom je zamoljena da se tom prilikom dozvoli staroj delegaciji da ode, ali time je to iscrpljeno, inače bi ova delegacija i krnja i koja ne odgovara rasporedu snaga u parlamentu mogla tamo mirno ...
(Predsedavajuća: Četiri minuta i 30 sekundi.)
... četiri godine da radi. To je bio razlog.
Drugi je član 6. Poslovnika o radu Skupštine Saveta Evrope, koji kaže da članovi delegacije koji treba da budu tamo moraju da predstavljaju odnos snaga u parlamentu. To je sad problem. Neke stranke su dobile mnogo manje na izborima, neke su se podelile, a šest meseci posle izbora mora da se izabere.
(Predsedavajuća: Pet minuta.)
Prema tome, nema prekršaja Poslovnika. Postoji nešto što se pokušava da stvori, privid, ali narod to gleda, treći sat, o čemu se upravo ovde razgovara, da li je povređen Poslovnik. Poslovnik nije povređen, jer u Poslovniku stoji da u roku, tamo piše, poslednji stav, da treba pet dana pre zakazivanja sednice da se obaveste ministarstva, da se obaveste svi zainteresovani, da bi došli.
(Predsedavajuća: Pet minuta i 30 sekundi.)
Ja samo to uradio odmah sutradan. A šta je uradila ova grupa koja predstavlja dve stranke, DSS i SRS, po završetku rada Skupštine, kada je sve gotovo, otišao sam, oni su zakazali sednicu za ponedeljak u 9.00 sati ujutru. Subotom i nedeljom ne radi Skupština. Ja sam u cik zore, zaboga, morao da budim poslanike. Rekao sam, izvolite, kad dođem, onda ćemo za sutradan, odmah prvog dana, zakazati sednicu ...
(Predsedavajuća: Šest minuta.)
... i ona je zakazana za sutra, u 11.00 časova. Ako neko hoće da ide u Savet Evrope, neka omogući da se ide, neka se izglasa delegacija i sve je u najboljem redu. Više mi je stalo, nego mnogima, da taj kontinuitet našeg rada u Evropi bude nastavljen. On će biti nastavljen, ništa se ne bojte, primiće našu novu delegaciju, ali apelujem da mi do nje dođemo što pre, a sve drugo što su naši unutrašnji problemi, odnosa među pojedinim strankama, ne sme zbog toga da pati država.
Više se neću javljati za reč. Izvinjavam se što sam ovoliko rekao, nažalost, demokratija je, između ostalog, i broj, glasaćemo o svemu, i na Odboru i na Skupštini ...
(Predsedavajuća: Sedam minuta.)
... i time ćemo ipak postići neki civilizacijski nivo.
Na klevete, na laži itd. nikad nisam odgovarao, pa neću ni sad, mada su mnoge izgovorene u dosadašnjem radu. (Aplauz.)

Gospođo predsedavajuća, gospodo poslanici, nije bilo potrebno da me bilo ko poziva da uradim ono što bih inače uradio i što činim.
Svaki put kada se ugrožava pravo, sigurnost, bezbednost, pogotovo od strane kriminalnih grupa protiv kojih se borimo već toliko vremena, preko 20 godina, u svakom slučaju ne samo da se može na mene računati, nego smatrajte da ću najvećim mogućim svojim snagama boriti se protiv toga.
Problem lista "Kurir" je ovim kulminirao, ali imali smo jako mnogo primera i to je nešto čime mora da se pozabavi ne samo tužilaštvo, nego i sama štampa, do koje mere mogu da idu i da budu opasne zloupotrebe štampe.
U tom pogledu pozivam sve poslanike da štite integritet i Skupštine i svojih kolega, a naravno i da štite ugled ove zemlje i da se protiv toga bore. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na član 103. Poslovnika koji kaže da poslanik može da govori samo o temi, odnosno tački dnevnog reda tekuće Skupštine. Danima vidimo da se pokušava govoriti izvan te teme pozivanjem na članove 25, 26, 27, već kako je kome zgodno, da bi se bez ikakvog uvijanja obraćalo sa skupštinske govornice narodu. To je lepo, narodna je skupština, samo što je zadatak Narodne skupštine da donosi zakone, ona je zakonodavna vlast, a svako ko ometa Skupštinu da vrši svoj zakonodavni posao de fakto radi protiv Ustava jer ne dozvoljava da određene institucije rade svoj posao.
Ovde imamo jednu temu koja je sigurno za svakoga veoma značajna. Postavlja se pitanje motivacije, emocija i najčešće je ovde reč o patriotizmu i, rekao bih, postoji još jedna reč koja se ne pominje, a to je solidarnost, a onda to ima veze sa krizom. Kada je zemlja u krizi, kada ima probleme, onda je patriotizam upravo pozivanje na solidarnost svih da tu krizu reše, da odbrane zemlju, da urade najznačajnije stvari. Prema tome, funkcija patriotizma jeste ujedinjavanje ljudi zarad zajedničkog rešavanja nekog problema, a ne destrukcija, unošenje sukoba, svađa, jer to nije patriotski i ne doprinosi rešenju.
Ovde se danas govori o Euleksu kao okupaciji. To znači da je Kosovo bilo slobodno, naše potpuno i onda je došao neki nečastivi Euleks i okupirao ga. Dugo sam u ovom parlamentu i kosovsko pitanje je davno postavljeno. Hteo bih da vas podsetim na dan kada je predsednik Vlade Bulatović podnosio ekspoze o našoj pobedi nad NATO-om, očuvanju našeg suvereniteta, integriteta itd. Ne bih sada hteo da ponavljam šta sam onda govorio o tim našim pobedama.
Problem je što je Rezoluciju 1244, na koju se mi pozivamo, doneo Savet bezbednosti, i taj isti Savet bezbednosti je sada izdao predsedničko saopštenje koji deo poslova prenosi na Euleks. Za to predsedničko saopštenje glasali su i predstavnici Rusije i predstavnici Kine itd. Ne zaboravimo da je ondašnje rešenje pitanja Kosova došlo na osnovu zajedničke mirovne akcije Černomirdina, bivšeg predsednika ruske vlade, i Ahtisarija.
Sada, ono što je ovde bitno, što se mi svađamo, ja bih vas pozvao na nešto što se zove realnost - da vidimo kako možemo da pomognemo ljudima na Kosovu. Da li je dosadašnje vladanje UNMIK-a bilo bolje za bezbednost, jer smo stalno napadali da ljudi ne mogu da se kreću, da su nebezbedni itd., od onoga na šta je obavezan Euleks, a to je uspostavljanje kakve-takve vladavine prava? Nije dobro da od toga bilo ko pravi, niti može da napravi bilo kakav politički kapital, poziva na solidarnost kod ...
(Predsedavajuća: Četiri minuta, narodni poslaniče.)
... koju, inače, ozbiljni narodi uvek primene, kao što je Čerčil govorio, kada je Engleska bila jedina slobodna zemlja u Evropi – obećavam vam suze, ovo, ono, ali budimo zajedno. I, ponašali su se složno i uspeli su da se održe.
Ako želimo da pomognemo ljudima i da se održimo kao ozbiljna država onda treba da patriotizam i solidarnost razumemo na taj način. Hvala.

Pokušao sam da govorim racionalno i razumno, ali imam utisak da nisam naišao na razumevanje izvesnih poslanika.
Ono što je ključno je sledeće: šta je alternativa ovome što se do sada uradilo? Prvi put u istoriji naše diplomatije smo postigli da možemo da izađemo sa predlogom jedne rezolucije za koju će glasati većina i da se obratimo Međunarodnom sudu pravde. Od početka smo govorili – nećemo ratovati, pokušaćemo diplomatskim i pravnim sredstvima, odbranom međunarodnog prava da zaštitimo naše građene na Kosovu i Metohiji. Šta je alternativa? Ne činiti ništa ili, još gore, pokušati nekim nasilnim sredstvima to da rešimo.
Postigli smo ne samo to nego i ono na šta smo se obavezali Rezolucijom, da se neće menjati Rezolucija 1244, da ona ostaje i da smo uspeli da Euleks pod tom firmom, dakle, uz odobrenje Saveta bezbednosti, poštujući Rezoluciju 1244, uredi pravni život na Kosovu i Metohiji, čije je stanje sada očajno za naše građane. Ono što je najvažnije su građani, da vidimo na koji način će njima biti bolje. To što ćemo sa celim svetom doći u svađu, sa Kinom, Amerikom, Evropom, svim živim, to junačenje smo imali prilike da vidimo i znamo do čega nas je dovelo.
Radimo ozbiljan posao, na ozbiljan način, u skladu sa međunarodnom zajednicom, i to je jedina naša snaga. Sve drugo su stvari koje služe za dnevne prilike, ali ja njima ne želim da se bavim i neću vam više u tom smislu odgovarati. Molim vas, razgovarajmo o tome ozbiljno, šta je to što vi nudite da spasimo Kosovo. Tolike prilike ste imali da ga spasavate.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, drage kolege, ovo nije nekakav običan zakon gde ćemo se previše prepirati oko formulacija, i to iz dva razloga.
Prvo, on je odavno započet i to je bio započet na jedan dobar način. Imali smo 2001. godine sastanak u Ministarstvu pravde, gde su mnoge nevladine organizacije, udruženja građana, poslanici, imali nekoliko skupova, pod predsedavanjem gospodina prof. Momčila Grubača, gde su se pripremili nacrti ovoga zakona. Kasnije je ponovo o tome bilo govora.
Pada na dušu svim vladama što su dočekale trenutak da ovo moramo da raspravljamo po hitnom postupku, zato što smo pod monitoringom i zato što od nas traži Savet Evrope. Smene vlada, nezainteresovanost nekih vlada, povlačenje, vraćanje toga, ali probajmo iz toga da izvučemo i neku pozitivnu crtu. Ona se sastoji u tome da je to bila prilika da se još jednom razgovara sa svima iz trećeg sektora, iz tog nevladinog sektora, i da se u mnogo čemu ti prvobitni nacrti poprave.
Neću govoriti o pojedinostima, to je stvar rasprave o amandmanima, ali hteo bih da kažem nešto što je za nas jako važno. Ovim zakonom mi činimo jedan korak u razvoju sloboda, razvoju demokratije i u zaštiti građanina u odnosu na druge autoritete, od kojih je država najvažnija.
Sa druge strane, daje se mogućnost građaninu da ispuni svoje inicijative. Nemci imaju jedan izraz koji se zove bürger inicijative, u kojoj građani pokreću razne inicijative. To da se bude građanin, to znači da se sa drugima udruži, to je ono što ovaj zakon pruža.
Naravno, veoma je važno i ne možemo imati dobru državu bez dobrih i aktivnih građana. Ovaj zakon omogućava građanima da budu aktivni i ne samo u odbrani svojih interesa, nego, pre svega, da pomognu drugima. Nije slučajno da najveći deo nevladinih organizacija ima humanističku crtu, to znači želju da pomogne drugima.
U političkoj sferi treba prema čoveku i njegovoj prirodi biti vrlo rezervisan. Svi veliki politički mislioci su skretali pažnju da je čovek egoističan, sebičan, agresivan i kada mu poveravate vlast treba da otvorite oči i da imate niz mera kojima ćete ga kontrolisati.
Međutim, u socijalnoj sferi, u društvenoj sferi, tamo je na delu empatija, solidarnost i onaj dobri deo u čovekovoj prirodi. Kao što u političkoj sferi nije samo ono što je rđavo, nego moramo imati jedan ugao gledanja, tako i u ovoj društvenoj sferi - svako društvo greši ako rasipa resurse ljudske plemenitosti. Dakle, postoji ogromna ljudska potreba da se pomogne drugome.
Mi ovde govorimo o broju od 30.000 nevladinih organizacija, nekima je to mnogo itd. Da vam kažem da je prosek u zemljama slične populacije kao što je naša iznad 100.000 nevladinih organizacija. Postoje zemlje koje imaju po dva miliona nevladinih organizacija. Dakle, to znači samo širenje slobode.
Da me krivo ne shvatite, mi volimo da se pozivamo na tradiciju i onda kažemo naše svetle demokratske tradicije, pominje se u Namesničkom Ustavu iz 1869. godine. Dobro je da imamo tradiciju i dobro da iz te tradicije izvučemo što god možemo. Nije dobro ako to preuveličavamo i ne tumačimo na pravi način.
Taj Namesnički ustav nije bio nešto da se dičimo velikom demokratičnošću, kao ni način na koji je donesen. Posle ubistva kneza Mihaila, potrčali su Garašanin i mnogi drugi da sazovu Veliku skupštinu. Ministar vojni Blaznavac je rekao: ne, ne može, pozivam vojsku. Izdao je samovlasno nekoliko uredbi kojima se vojska poziva da se dovede na presto Milan Obrenović, četrnaestogodišnji dečko koji je u to vreme bio u školi u Parizu.
E sada, kako je nastalo to prvo namesništvo trojice ljudi, Blaznavca, Ristića, koji je doveo Mihajla Gavrilovića. Onda su sazvali tzv. Miholjski odbor, ugledni ljudi, njih 30-40. Šta se raspravljalo tada? Trebalo je odgovoriti na pitanje da li je Srbiji potreban ustav. Pazite, ovo nije neki duboki srednji vek, ovo je pred kraj 19. veka, Srbija je još uvek imala taj problem.
Iz škole se možemo sećati Zmajevih pesama "Jututunska juhahaha", gde su se stalno smejali tome da se obećava taj ustav itd. Ni knez Mihailo ga nije doneo. Bilo je nekakvih obećanja.
Onda je ovo veće trebalo da odluči da li je Srbiji potreban ustav. Drugo pitanje je bilo, da li se može doneti ustav ako je knez koga su imenovali maloletan? Treće, da li uopšte treba raspustiti ili ostaviti Veliku skupštinu.
To su bila fundamentalna pitanja, da li uopšte Srbija da zakorači u nekom demokratskom smeru ili ne. Na ova pitanja odgovorilo se pozitivno i napravljen je taj ustav, pa Milanov 1881. itd.
U toj Milanovoj tradiciji mi ne možemo da nađemo ništa demokratsko osim nasilničkog i nije nam potrebno da to preuveličavamo. Reći ćemo ono što je bilo sjajno, ono što je uradio Jugović za vreme Karađorđa i mnogo ranije, i neki predlozi Dositejevi.
Da ne ulazimo u to, u obrazloženjima zakona ne trebaju nam nikakve idealizacije neke, pogotovo nekih datuma koji to ne predstavljaju. Znam da ima mnogo tradicionalizma kod nas, koji smatraju da je sve bilo dobro dok nije došao ovaj novi vek koji je to pokvario.
Međutim, vratimo se na našu ključnu temu, odnosa društva i države. To je ključno pitanje. Postoje u političkoj teoriji dve vrste sloboda: sloboda od i sloboda za. Negativna sloboda i pozitivna sloboda.
Negativne slobode su zaštita od drugih, pre svega od države, da vam niko ne može upadati u stan, da štiti imovinu, da štiti vašu poštu itd, da vas ona štiti od onog spolja, od države. Pozitivne slobode su ono gde vi možete da učestvujete u tom životu.
Osnovne slobode su pre svega bile sloboda govora i sloboda udruživanja. To je bila ključna i važna sloboda, i zbog toga je kroz čitav novi vek bilo mnogo borbi, i sindikalnih, i feminističkih i raznih drugih da se izbore za tu slobodu. Mnogo štošta danas ne valja u svetu, mnogo štošta je do juče bilo isto tako užasno. Nemojmo padati u jednu iluziju, pa da verujemo da kada se vraćamo u prošlost da je tamo bilo mnogo bolje. Dakle, nije.
Čovečanstvo napreduje širenjem slobode. Ako se setite da slobodu nisu imali robovi, pa nisu imale žene, pa nisu imali seljaci, pa nisu imali siromašni, pa nisu imale nacionalne manjine itd, da ne nabrajam, do danas je to šireno i za lica sa posebnim potrebama, dakle upotrebljava se pristojna reč umesto nekih drugih reči.
Naravno, prava dece. Gledao sam jednu skarednu emisiju, u kojoj su neki skaredni ljudi, hvaleći se svojim konzervativizmom, ustajali protivu prava dece. Kaže, šta država da se meša u naše domaće poslove, to je nasilje države.
Nažalost, radi se čak i o nekim profesorima univerziteta, koji ne razumeju osnovnu stvar, da bez obzira što čovek ulazi u jedan odnos porodični, on kao član zajednice ima prava koja zadržava. Inače, po toj staroj priči, šta tebe briga što bijem svoju ženu ili šta tebe briga što bijem svoju decu. Ta žena i ta deca su članovi naše političke zajednice i moraju biti zaštićeni jednakim pravima, bez obzira na tog siledžiju. Dok mi to iz svesti mnogih građana ne izbijemo, nećemo daleko napredovati.
Dakle, ovde imamo nešto što budi inicijative građana da nešto mogu sami da urade. Obično u diktaturama ili u dugim periodima nesloboda javlja se pasivnost građana, a to je najgore po državu. Ogromne energije koje ima, znanje, inicijative itd. ljudi biva pokopano zbog toga što građanin kaže ne vredi, ne vredi ništa da činimo, to je sve ionako propalo itd.
U Grčkoj su te ljude koji nisu hteli da se brinu o opštim poslovima i državnim, kao što znate, nazivali idiotima.
To je bila reč - idiotes, ne u onom smislu današnjem kao o nekoj mentalno zaostaloj osobi, nego osobi koja je samo za sebe, koju ništa drugo dalje ne interesuje. Ovde je sfera oslobađanja tih energija.
Postoje danas u svetu, o kome možete imati najgore mišljenje, o ratovima, agresijama, ubijanjima, zločinima, logorima i užasu koji god hoćete, ali ostao je deo plemenitosti. Ako vam kažem da ima danas preko 600 miliona ljudi koji kao volonteri učestvuju u pomaganju drugim ljudima. To je strahovita energija koja daje, na neki način, optimizam da će se vrsta održati. Bez toga se vrsta ljudska, kao čovečanstvo, ne može održati, bez te empatije, solidarnosti, želje da prenesemo budućim generacijama i onima kojima je sada užasno, jedan deo plemenitosti. To je svrha nevladinih organizacija.
Ima svakakvih nevladinih organizacija. Znamo neke koje su previše politizovane i to sve znamo. Postoji jedna stara metafora, zato ću je i upotrebiti, kaže, nemojmo sa prljavom vodom izbaciti i dete iz korita. Dakle, to dete u koritu, to je sektor nevladinih organizacija, to su udruženja, to je građanska privatna inicijativa.
Verujem, bez obzira što su svi amandmani zaslužili da se o njima raspravlja, da ćemo neke stvari popraviti, ali da ovaj zakon, to bi bila čast parlamenta, građani bi nas pozdravili, da ga kao zakon prihvatimo svi zajedno. Hvala.

Poznato je da ne izlazim na replike. To je jako, jako retko.
Ovde imamo osobe koje koriste jedan član Ustava i Poslovnika da ne odgovaraju za reči koje izgovore sa govornice. To je dobro da se štiti parlament, da ne bi bilo zloupotreba i da čovek ovde što kaže zbog toga ne može ići na sud.
Ali, nažalost, mnogi to shvataju da je to sjajna prilika da klevetaju i žive i mrtve, da govore laži i da se na najgori način izražavaju o ljudima. Ta potreba da se uništavaju ljudi i uspomene na njih je poznata u istoriji kod najgorih režima koji su postojali. Zbog toga o tome ne bih govorio, i ni o čemu drugom.
Izvesna osoba koja je ovde bila pre mene govorila je nemoguće stvari. Naravno, ovde, da ne bi odgovarala na drugom mestu. Sve su to netačnosti. Ali, uspomenu na jednog čoveka, koji je sahranjen u aleji velikana, kao čovek koji je jako mnogo doprineo demokratizaciji, teoriji demokratije itd.
Bio je klevetan za života od mnogih, da je ni manje ni više on, koji je siromašan i umro i živeo, da je on radio za DB. To govore ljudi, čija je čitava stranka bila impregnirana tim DB-om, gde su mahali svim izveštajima DB-a. Kome oni to da govore? Jednom siromašnom Desimiru Tošiću, koji je napisao 30 knjiga o demokratiji, i ovde, ostavivši porodicu u Londonu, sam živeo na brdu, da bi pisao i držao predavanja.
Ako nemamo toliko dostojanstva da neke ljude, ako ih ne volimo, nemojmo ih pominjati. Ali ta potreba da uništimo svaku moguću, bilo kakvu veličinu i dostojanstvo ljudi, prelazi sve granice. Ona govori, naravno, o ljudima, takvima koji to govore. Govore rezultati na izborima i govoriće i kasnije. Takvo ponašanje nikome ništa nije donelo.
Ne bih ni sada izašao zbog svega o čemu govori ovaj prethodnik, da nije ovde pomenut jedan čovek čiju uspomenu želimo da čuvamo i koji je ceo svoj čestiti život upotrebio za dobro ovoga naroda. Došao je pod stare dane da ovde radi, pomaže jednoj zemlji, da, za razliku od drugih emigranata, i komandosa i kojekoga, radi na prosvećivanju naroda i na njegovom dobru.
Stvar je dostojanstva ovog parlamenta da poštuje uspomene na svoje ljude. Da je sreće da svaki poslanik nađe neku svoju sliku sutra. Da se kaže, bio je u tom parlamentu, radio je, a nije samo koristio svaku priliku da svakoga ispljuje, okalja ili ne znam kako nagrdi.
Zbog toga apelujem da se toga klonimo, jer stvari ostaju zapisane, bez obzira koliko se ko koristio tim sredstvima, to se sve, sve te pljuvačke, vraćaju na njih.
Desimir Tošić! Vi ste zaboravili šta se događalo, ko je čupao sa govornice gajtane, razbacivao mikrofone, ko je vodom polivao predsednike? Vi zaboravljate šta se događalo, kakvo je divljanje bilo ovde.
Izvinite, častan čovek se onda ne krije iza imuniteta, nego kaže - izvol'te, ako sam kriv, branite, to mora parlament da sa svog obraza skine. Sada vi mrtvom čoveku posle 10 ili 15 godina to nabijate na nos da je to činio iz plaćeničkih razloga.
Pa, iz te stranke je izašla cela jedna stranka sa Glamočaninom i prešla u drugu stranku, zna se za koje pare, i o tome pišu sami u novinama za koje pare i stanove su prešli. Sada vi nekome prodajete ovde priču o čistoći.
Do juče pola stranke ili više, koliko nemam pojma, otišlo je na drugu stranu. Sada su preko noći oni svi mogući lopovi. Ovde ste nas uveravali da nema lopova u Radikalnoj stranci, ni jednog jedinog. Poverovao sam vam da je to jedina čestita stranka, dok su svi lopovi. Sada ovde slušamo, od ujutru do uveče, o najstrašnijim lopovlucima, kućama, čudesima koja su se dešavala.
(Predsednik: Vreme, gospodine Mićunoviću.)
Tako se ne brani ni svoja stranka, ni dostojanstvo Skupštine.

Replika. Dakle, smatrao sam nedostojnim vaše priče... član 104, koji vam toliko treba, eto vam ga.
Nisam hteo da odgovorim na neistine Krasićeve, to smatram krajnje neozbiljnim, ali zato sad zahtevam na prvoj sednici ovde predsedavajući da pročita zapisnik, iz koga ćete jasno videti da nijedna čaša kisele vode nije sa tog računa ili fonda koji je korišćen za rekonstrukcije zgrade otišla nigde drugo nego za opravku zgrade.
Svuda na svetu bi čoveku koji je obnovio jednu zgradu, proseći po svetu pare za nju, bar rekli hvala. Vi ste poslali komisiju, nemam ništa protiv, došla je, pregledala, rekla izvinite, sve je u redu. Molim da se to sledeći put pročita. Zbog toga nisam hteo da o tome govorim. To nije važno.
Da vam nešto sad kažem, vi ste navalili na Tošića mrtvoga ovde zbog toga što ste se našli u Gnjilanu. U Gnjilane vas je odveo vaš koalicioni partner. Posle tog Gnjilana vi ste ušli u Vladu, gospodine Krasiću, posle toga ste postali ministar u toj Vladi, a vi zamerate nekome što je došao na sastanak imunitetnog tog odbora i rekao - nema imuniteta, neka se svako brani kako se brani. Prema tome, to je nekorektno.
Nemam nameru da polemišem, verujte ovo je poslednji put. Nemam nameru da polemišem ni s vama niti s bilo kim, ali nemojte preterivati u vređanju i uništavanju dostojanstva ljudi koji ne mogu da se brane. U tome je problem.
Niti smo mi oterali vašeg predsednika u Hag, njega je pozvalo tužilaštvo iz Haga i on je dobrovoljno, uz vašu pratnju i muziku, otišao. Niti sam ga ikada terao, niti me je pitao da li da ide ili da ne ide, niti šta će biti. To je jedna stvar koja je potpuno jasna.
Prema tome, okanite se toga. Probajmo da ovu skupštinu učinimo iole pristojnom, da donosimo zakone, da raspravljamo, odlični ste kad ste opozicija, dajete neke dobre amandmane, sve je to u redu i to sve poštujem, ali okanite se tog pljuvanja ljudi koji ne mogu da se brane.

Naravno da je bilo pisaca i ljudi koji su govorili neistine, klevetali i radili svašta. Ali, postoje neke činjenice koje nikoga nisu do sada izneverile, a one se sastoje u sledećem.

Bilo je pokušaja kada sam postao predsednik stranke, i to je fabrikovano od strane DB-a, sa velikim zadovoljstvom su nažalost neki ljudi prihvatili. Imao sam manje od 18 godina kad sam hapšen. O tom vašem autoru ne želim da govorim ništa drugo, ali očigledno je bilo malo što sam bio dve godine, pa je kaže kratko bio.

Ali, kada sam došao, išao sam na studije, pa sam morao da završavam studije, pa sam radio u unutrašnjosti u gimnazijama, pa u institutima. Tek posle 30-te godine sam, uz godinu dana otpora Univerzitetskog komiteta, postao asistent, u 30 i nekoj godini. Toliko povodom toga da sam odmah s Golog otoka otprilike došo dovde.

Dok pokojnik, svako mu dobro, ali ni jedan jedini sekund nije bio bez hleba... dobro mu na onom svetu, ali je činjenica da je dotični akademik od asistenta postao redovni profesor, što je jedinstven slučaj u istoriji našeg prosvetarstva.

Prema tome, da ste korektni, što bi trebalo kao čovek koji ima uglednu profesiju, vi biste rekli - jeste, to sam pročitao kod gospodina Miloševića, ali sam pročitao biografiju gospodina Mićunovića više puta, i više ljudi koji su to bili, i onda se te dve stvari ne slažu.

.Ne, vi namerno upotrebljavate jednu zlobu, staru svađu, nije važno šta, da biste ovde ponovo danas probali da javnost dezinformišete. Previše je poznata moja biografija ovoj javnosti da biste vi ovakvim citatom pokušali da je ugrozite. Ali, vaša namera je ružna.

Upravo je kolega Aligrudić povredio Poslovnik. Ne možemo mešati poslanička pitanja sa povredama Poslovnika. Poslanička pitanja su uređena na poseban način. Ovo pitanje je upućeno Vladi, Vlada je na to odgovorila i radi se o korespondenciji povodom poslaničkog pitanja. To sa povredom Poslovnika sigurno nema nikakve veze.
Što se samog sadržaja tiče, moram reći da ne treba zaboraviti, a to ne treba da zaboravi ni kolega Aligrudić, da je jedna vlada vodila politiku, imala Akcioni plan, da je ovo jedna druga vlada, koja se može pridržavati tog Akcionog plana više ili manje i može ga tumačiti na način na koji ona smatra da je celishodno.
Nijednog trenutka se nije moglo dokazati da su povlačenje ambasadora i prekid komunikacije doprinosili Srbiji. Naprotiv, mi smo izgubili kanal da vršimo agitaciju za naše dalje diplomatske korake, da dobijamo pristalice za ovu tužbu ili mišljenje koje ćemo objaviti prema Međunarodnom sudu pravde.
Zato mislim da ova pitanja koja spadaju u drugi delokrug ne treba ovde da se koriste za povredu Poslovnika.

Gospođo predsednice, predsedništvo, drage kolege, prvo želim da izrazim zadovoljstvo što već drugi dan radimo po dnevnom redu i bavimo se onim čime inače Skupština, po Ustavu, treba da se bavi – donošenjem zakona i ratifikacijom ugovora.
Danas raspravljamo o jednom dokumentu koji je, rekao bih, ekonomsko-trgovinskog karaktera i, kao takav, trebalo bi da ima stručnu analizu, da se istaknu prednosti ili eventualne rezerve oko tog dokumenta. Međutim, svi znamo da on ima širi značaj, jer posle dugog naizgled kolebanja Srbije da li će u Evropu ili neće, kada će, da li će zaostajati ili ne, imam utisak da su i poslednji izbori i sve ovo što se događalo tu dilemu otklonili.
Srbija se opredelila za evropske integracije na slobodnim izborima i u javnome mnjenju. Oko toga više nema kolebanja. Čak su, čuli smo, i stranke koje su dosta dugo imale velike rezerve, takođe spremne da podrže evropske integracije uz, naravno, određene rezerve, amandmane itd. Ali, ono što je bitno, što želim da konstatujem, to je, rekao bih, apsolutno shvatanje svih političkih faktora da naša integracija u EU nema alternativu.
Sada nam preostaje da vidimo kako ćemo tome pristupiti. Naravno, problem je i u tome kako razumemo današnji svet. Odavno je poznato da ništa nije tako snažno kao ideje kad im dođe vreme.
Ideja evropskog ujedinjenja veoma je stara. Javljala se još za vreme Francuske revolucije. Ali onda su bile nacionalne ekonomije te kojima je odgovarao jak državni okvir i Evropa je krenula putem nacionalnih država.
Danas ujedinjena Evropa nije rezultat nekakve ideološke priče, nije rezultat nekog projekta koji bi imao isključivo ideološko-politički karakter. Ona je rezultat nužnosti ekonomskog razvitka, pre svega tehnologije. Evropa se udružila zbog toga što je poznato da danas niko ne može biti konkurentan na svetskom tržištu ukoliko je ono manje od sto miliona potrošača. To diktira ekonomija, to diktira tehnologija, to diktira moderni razvitak sveta. Zato se Evropa ujedinjuje.
Sve evropske zemlje nisu slučajno to razumele i shvatile i uključuju se u taj projekat. Mi smo dosta vremena izgubili, da ne ulazimo u analize zašto se to tako dogodilo, ali najzad je taj deo završen i mi smo sada pred prvim koracima pristupanja EU.
Neću govoriti o ekonomskim prednostima, o tome je govorio potpredsednik Đelić, o tome su govorili i drugi govornici. Hoću da govorim o nečem što se tiče kulturnog, političkog, društvenog razvitka zemlje. Ništa ne može da unazadi jedno društvo kao što to može izolacija.
Drugim rečima, moramo znati da je razvoj kultura rezultat međusobnog dijaloga ljudi. To važi i za trgovinu, i za ekonomiju, važi, pre svega, i za kulturu i politiku. Ako mi razumemo da je jedino varvarstvo autohtono, kome ništa nije potrebno i nikakav kontakt sa drugima, onda moramo o tome povesti računa. Kultura nastaje kontaktima i uzajamnim uticajima.
Ulazak u EU znači upravo to – otvorena vrata, kontakti sa različitim kulturama, različitim istorijama, različitim ekonomijama. To uzajamno obogaćuje svakoga. Od svega me najviše raduje to što ćemo ne samo ekonomske standarde, nego i političke, kulturne i socijalne standarde razvijenog sveta morati ovde da primenjujemo.
Tu postoje tri elementa. Postoje građani koji su željni i posla, i slobode, i prava i bezbednosti. Postoji i društvo, koje takođe želi napredak, ali koje, takođe, ima i konzervativne institucije i elemente koji usporavaju njegov razvitak. I postoji država, koja je, po mom mišljenju, pružala najveće otpore i bojim se da ćemo upravo, bez obzira na političku volju i želje Vlade, kroz upravu i razne državne institucije, kroz njihovu inerciju, imati najveće otpore. To će sve biti savladavano našim priključivanjem EU.
Naravno, mi možemo na ovo pitanje gledati i istorijski. Nema više nikakve iluzije o tome da Srbija pripada, po svom geopolitičkom položaju, po svom istorijsko-kulturnom položaju, zajednici evropskih naroda. Ali, to treba da učinimo iskreno i svesno, i da doprinesemo i sami, svojim kulturnim identitetom, svojim vrednostima, bogatstvu Evrope i ovog sveta sa kojim želimo da sarađujemo.
Danas živimo u veoma ubrzanom vremenu. Nažalost, toga nismo uvek bili svesni. Vreme koje imamo nije naše, nego je vreme građana, pojedinaca, ljudi i svako ovde izgubljeno vreme upravo znači izgubljeno vreme za građane. Zbog toga je neophodan racionalni rad. Čuli smo ovde i predloge, da ćemo sve zakone koji su neophodni, koje od nas zahteva i Savet Evrope, koje od nas zahteva i pridruživanje EU, usvojiti u ubrzanom ritmu i da ćemo, uz veliku saglasnost, sarađivati.
Naravno, da bi jedan projekat imao veliki uspeh, veoma je važno i da on ima široki konsenzus unutar našeg društva. Verujem da će čak i one političke grupacije koje su imale otpor prema udruživanju sa Evropom vremenom početi da vide blagodeti i prednosti takvog projekta i da će nailaziti na sve manje otpore.
Svaka vlada, ako sebi misli dobro, mora da vodi dijalog s opozicijom, mora da neguje opoziciju. Zbog toga se zalažem da u svakom trenutku ovde sarađujemo potpuno ravnopravno i da uvažavamo prava i onih koji nemaju većinu da donesu određenu odluku.
Svaka kritička primedba samo koristi jednom projektu.
Verujem da ćemo, posle ratifikacije ovog sporazuma i onog o kojem ćemo razgovarati sutra, krenuti putem ubrzanog integrisanja naše zemlje ne samo u Evropu, nego naravno i u ostali svet i u bolju saradnju i sa drugim zemljama, kao što su Rusija i druge, a ne samo sa Evropom. To znači našu otvorenost prema svetu i to jeste izvor naše budućnost.
To je što sam želeo o ovome da kažem, uz zadovoljstvo što se krećemo u pravom smeru, što smo pokrenuli naš vagon sa slepog koloseka na kojem smo se u jednom trenutku našli. Hvala.

Gospodine predsedavajući, predsedniče Vlade, ministri, naravno, ovde se može govoriti na više načina. Ja sam dobio zadatak da govorim u ime DS, koja je u vladajućoj koaliciji i koja ima velike odgovornosti za sprovođenje politike. Utoliko taj govor moram da svedem, ne da bih se sebi dopadao, niti da bih se dopadao publici, nego da kažem šta otprilike mislim da je zadatak i Vlade i narodnih poslanika u ovom teškom času.
Mi smo zaduženi za opšte dobro građana, da činimo sve što najbolje možemo u njihovom interesu. Ali, nekada se desi da dva dobra dođu, naizgled, u jednu koliziju. Ovde o tome govorimo, nemojmo da širimo teme. Ovo sledeće pitanje – da mi održimo teritorijalni integritet Kosova u Srbiji, što nije samo po sebi cilj koliko je istrajavanje na međunarodnom pravu, na određenim principima, što moramo činiti. Drugo je dobro da ne zaustavimo naš put ka evropskim integracijama, koja obezbeđuje, prvo, bolji život i borbu protiv izolovanosti, jednom rečju napredak u skladu sa ostalim narodima Evrope.
Da li mi možemo da pomognemo da ta dva dobra ne ugrožavaju jedno drugo, nego da pomažu jedni drugima. Da mi branimo principijelno, ne samo međunarodno pravo, nego i neku vrstu demokratskog međunarodnog poretka odnosa među državama i poštovanja međunarodnih povelja, paktova itd. Time se brani i dostojanstvo zemlje i sve ostalo, a da pri tome ne zalutamo, nošeni isključivo emocijama, pa da onda uđemo i u neku vrstu retorzije, koja je ovde jako često u ovoj skupštini pominjana, to je bila čak neka vrsta ideologije, što bi značilo – zub za zub, oko za oko, nego da probamo da usvojimo međunarodni oblik ponašanja. Retorzija je primitivno, emotivno sredstvo, odbačeno i u međuljudskim odnosima, a kamoli među državama; nema više ni smrtne kazne čak i za one koji izvrše višestruka ubistva.
Prema tome, da se na neki način ponašamo, što je moguće, odgovornije. Uvek sam bio pristalica jednog realističkog pristupa činjenicama.
Bilo je ovde ratobornih izjava, rezolucija, događaja, ne bih sada to pominjao. Ali, ne bih hteo da, na neki način, svakoga ili bilo koga zbog toga vređam ili da nipodaštavam. Emocije su potpuno ljudska stvar, kao i verovanja i one, kada postanu materijalna sila, kada ovladaju ljudima, onda one moraju biti, takođe, uvažavane.
Slušajući mnoge govore, imao sam utisak da jedan deo nas poslanika vodi računa o realizmu, o budućnosti, zanemarujući naše sadašnje podele i našu sadašnju političku društvenu, realnost i ono što su emocije. Vidite, možda sa najboljim namerama, ili neoprezno, podignuta su očekivanja građana o tome da će se na najbolji način rešiti pitanje Kosova. To je sada jedna činjenica. Ko god to pokušava da ignoriše, mislim da ne postupa politički mudro.
Naravno, šta je osnovna vrednost sada za nas ovde. Prvo je stabilnost. Ali, šta znači stabilnost? Da li je to samo mir i trajnost institucija ili nešto više od toga? Mislim da je stabilnost nešto mnogo više kao vrednost, jer stabilnost nam tek omogućuje budućnost, da predviđamo budućnost, da se nadamo budućnosti. Ako smo stabilni, onda smo predvidljivi i onda će doći i investicije i što god hoćete, politički prijatelji, itd. Onda smo predvidljivi i sebi i drugima.
Mi imamo jednu drugu opciju koja je, takođe, legitimna, ali koja nema mnogo uporišta u realnosti, iako mi ovim sastancima u Skupštini, donošenjem rezolucija učvršćujemo nešto što bi se moglo nazvati državnim jedinstvom, ali ja ne znam koliko nas gaji iluziju da ćemo mi danas u ovim razgovorima, ili bilo kojom rezolucijom stvarno obezbediti opstanak Kosova u Srbiji.
Međutim, to što nemam tu vrstu optimizma, ne znači da na bilo koji način želim da ne istaknem ozbiljan i veliki trud pregovaračkog tima, izvestan uspeh da se pitanje Kosova u svakom slučaju internacionalizuje na jedan ozbiljniji način, da to više nije prelamanje preko kolena. Naši pregovarači su uspeli da ne dozvole da se ovo pitanje samo smandrlja, jer pitanje je izuzetno značajno, ne tiče se samo teritorija. Ne slažem se sa onima koji veruju da su teritorije sve. Država je nešto više od teritorija.
Dakle, prazna teritorija jeste simbolično značajna, ali nam je važno i ko će živeti na toj teritoriji, kako ćemo se razvijati, kako ćemo sa drugima sarađivati. Mi imamo sada još jednu, rekao bih obavezu koja nas je na dobar način, bez obzira šta neki kritičari govorili, predstavila u svetu.
Zašto insistiramo na međunarodnom pravu? Ne zato što verujemo zbilja da postoji apsolutno međunarodno pravo i da će se sve po pravdi dogoditi, čak i kada ne verujemo da će pravda pobediti, mi moramo na njoj istrajavati.
Ako ne bismo na tome istrajavali, ili bismo se pragmatično i realistički ponašali, mi bismo onda prihvatili međunarodni poredak kao tiraniju sile. Ne kažem da toga u istoriji nije bilo. Greše i velike države i velike sile. I sada greše. Mi smo savremenici tih grešaka, ode upada u Češku, Avganistana, Vijetnama, Iraka, koliko god hoćete.
Dakle, nemojmo idealizirati nekoga samo zato što ima snagu. Naš je cilj, kada se držimo međunarodnog prava, da kao što ljudi koji znaju da pravde u apsolutnim smislu nema, ali bi čovečanstvo propalo kada ljudi njoj ne bi težili i kada se ne bi za nju borili. Zato što se mi tako grčevito držimo međunarodnog prava, to nije samo puka iluzija, nego je jedan principijelan i ozbiljan stav. To naše principijelno zalaganje ima i neku vrstu, ne samo nacionalnog ponosa, nego ima i jedan prilog međunarodnom pravu. To su nas učili od Imanuela Kanta do danas šta mora ležati u međunarodnom pravu.
Međutim, postoji ovaj drugi deo i hoću oko toga odmah da se izjasnim. Mislim da nastavak naših razgovora sa Evropom, potpisivanje onoga što smo već parafirali i što smo u tom smeru krenuli, već tolike godine, ne možemo u ime građana, u ime budućnosti, ni na koji način, dovoditi u pitanje bilo kakvim odgovorima na nešto šta bi moglo da bude u budućnosti.
Kada smo parafirali ovaj sporazum, imali smo isto tako mišljenje, mislim da je predlagan tada i plan Ahtisarijev itd, pa ipak smo to parafirali svesni da je to nešto u šta možemo da krenemo.
E, sada nekoliko reči kako se mnogi pojmovi izližu ili promene, ili kako god hoćete. Mi smo doživeli ovde od mnogih da se evropejstvo ili Evropa smatra kao nešto i strano i tuđe i na kraju krajeva što nam ne treba, ali Evropa je pre svega jedan geografski pojam, pa civilizacijski pojam, njene se teritorije, tih država, menjaju, sadržaj se u njoj menja. Evropa je iznedrila i liberalizam i socijalizam, ali nažalost i fašizam.
(Dragan Todorović, sa mesta: I patriotizam.)
Nemojte pokušavati da me ometete, mislim da nećete moći.
(Dragan Todorović, sa mesta: Ja vam pomažem.)
Ja vam pomažem time što tvrdim da je vaš stav vrlo jasan, ja ga potpuno razumem, vi nećete u Evropu, niste hteli ni pre 15 godina ni danas, protiv nje imate svoje razloge zašto ste i to je nešto što je jasno.
Ono što ne razumem, zašto podižemo očekivanja i emocije za nešto što se ne može dogoditi? Kada vas čovek pita – šta ćete vi to uraditi ako slučajno Evropa ili bilo ko prizna jednostrano priznavanje Kosova? Najčešći odgovor na to sledi – mi nećemo da preduzimamo ništa, osim diplomatskih nekih koraka.
Ali, šta donose ti diplomatski koraci?
Koji su to koraci, pored onoga što je neophodno učiniti, jedan demarš itd, ali u krajnjoj liniji kada mi prekinemo diplomatske odnose sa nekom zemljom, koji je tu naš benefit? Hoću da kažem da o svakoj ovoj stvari mi moramo razmišljati da li tu ima za građane neke koristi, jer mi postojimo kao građani sa svojim mukama, interesima, ambicijama, a postojimo kao političke stranke sa određenim programima, (koji su se udružili) pa onda postojimo kao politička zajednica koja se formira u državi.
Ne možemo ovim poslednjim pojmom poništiti i osećanja i razmišljanja i interese svih. Moramo razmišljati o budućnosti, o građanima i dozvoliti da to uradimo na najbolji mogući način. To što ćemo se mi sebi dopasti ili zarađivati poene ne verujem da može građane mnogo da usreći. Mi imamo pravo da kažemo i govorio sam uvek, govoriću i sada, gde sve međunarodna zajednica ili velike sile u njoj, imajući svoje interese, greše i šta je tu nepravda.
Nepravedno je bilo što posle svih ratova u Jugoslaviji nije dozvoljeno da se ljudi vrate kućama, a tolika je borba bila protiv etničkog čišćenja. Dogodilo se, isto tako, da smo čak i bombardovani zbog etničkog čišćenja itd. Na kraju krajeva, te posledice etničkog čišćenja su ostale, to je potpuna nedoslednost i neki pragmatizam, interes pojedinih sila. To je očigledno. To ne moramo da proveravamo.
Isto tako, postoje i mnoge druge greške u raspadu Jugoslavije, kada se u jednom trenutku pozivalo na poštovanje granica, a u drugom slučaju na samoopredeljenje naroda, a kada je bilo u Hrvatskoj onda je bilo poštovanje naroda na samoopredeljenje, kada su se odvajale Hrvatska i Slovenija, a onda je došlo u Bosni da se moraju poštovati granice. Sada, opet, imamo ponovo zvuke da je navodno samoopredeljenje bitno. To su samo neke činjenice, mi ne možemo da ih promenimo. Možemo da kažemo i treba uvek da govorimo, ali nemojmo da onda imamo iluzije da smo time uspeli da faktički promenimo svoju situaciju. Ono što me brine jeste da ćemo takvim nekim rečnikom ili gestovima ući u izolaciju, što je najgore i što je najveći gubitak.
Ne možemo reći – mi nećemo nikada razgovarati sa onima koji budu uradili ovo ili ono. Ta reč nikada nije dobra ni u običnom životu, a pogotovo u političkom životu. Ne možemo na taj način određivati i ograničavati svoju slobodu. Najgore što se može dogoditi, makar se pozivali na ponos, jeste da uđemo u izolaciju. Dao bih primer neke zemlje koja se zove Albanija, Enver Hodža je bio preuzeo i sovjetski komunizam, jedno vreme ga pomagali i Kinezi, i doneo odluku da ne sme država da se zadužuje itd. Posle četrdesetak godina mi smo tamo našli samo bunkere, jedan potpuno obogaljen, osiromašen i upropašćen narod. To je rezultat izolacije.
Uvek sam govorio da je najgore što su mogli da urade jeste da nam uvedu sankcije, jer ta izolacija je nešto što nam onemogućava da zajedno sa ostalima napredujemo. U to ne smemo da upadnemo, bez obzira koliko budemo ljuti na jedne, druge ili treće.
Na kraju, jako se mnogo pominje Rusija i ruski faktor. Prvo, Rusija je Evropa, ona je u Savetu Evrope. Rusija je sastavni deo evropske istorije i civilizacije. Rusija je ratovala u dva svetska rata, zajedno sa mnogim evropskim zemljama, koje danas čine osnovu u EU. Ona po svojim kapacitetima, kulturnim, geopolitičkim i drugim spada u Evropu. I mi spadamo u Evropu, jer ni na koji način iz Evrope mi ne možemo sami sebe da na taj način kastriramo da nas nema.
Prema tome, borimo se na međunarodnom planu, borimo se svim političkim sredstvima, diplomatskim, ali nemojmo seći druge puteve koji su na neki način određeni, kao najbolji izlaz za našu privredu, za našu omladinu, za našu budućnost. Vremenom će se mnoge stvari menjati, menjaju se granice, menjaju se političke konstelacije u zemlji, ništa nije zauvek, ali je opasno ako promenimo smer. Taj smer kojim smo krenuli kada smo osnivali DS pre 18 godina bio je demokratski, proevropski, u smislu poštovanja evropskih vrednosti, i nismo mi demokrate da bismo se dopali bilo kome u Evropi ili u Americi ili bilo gde, nego su to naša najdublja uverenja. Prema tome, iz toga niko ne sme da nas izbaci, jer smo onda izbacili sebe iz sopstvene suštine.
Znam da je ovo težak trenutak i da ćemo imati još dosta problema sa kojima se suočavamo, ali sam želeo da ovim govorom, bez neke partijske ostrašćenosti, bez povišenih emocija, bez davanja lažnih nada, bez samodopadljivosti, izrazim nešto što nas poziva na ozbiljnu realnost i odgovornost i da budemo u skladu sa sobom. DS će biti u skladu sa sobom i sa svojim evropskim vrednostima, biće u skladu sa svojim koalicionim partnerima sa kojima smo zajedno i pošli. Možemo se u nijansama nekada slagati ili ne slagati, ali naš put je zajednički i na tome ćemo istrajati. Hvala. (Aplauz.)

Ne znam zašto se toliko žestio gospodin Vučić. Razumeo sam da oni žele jedinstvo, maksimalno, međutim, izvređao je redom, od Vlade, ministara, sve redom optužio da sve imaju legitiman za partiju jedan partijski govor na račun javnog servisa, gde je izrekao sve što treba da kaže u kampanji. Ali, ne može da kaže ono što nije istina. Ko je rekao da ćemo mi ikada priznati Kosovo kao nezavisnu državu jednostrano proklamovano? Ko je to rekao, evo, vi samo uzmite, mi vam nudimo, a vi samo pružite ruku pa uzmite.
Rekao je predsednik države i predsednik Vlade i predstavnici svih stranaka vladajuće koalicije da neće priznati jednostranu odluku o nezavisnom Kosovu. I to je činjenica. Nemojte na tome istrajavati, a navodno smo se skupili da to jasno i glasno kažemo. A vi sada to razbijate pričom da samo vi to hoćete, a svi drugi su jedva dočekali da budu izdajnici, prosto kipe od želje da budu izdajnici. Smešno je pripisivati isključivo sebi patriotsku ekskluzivnost, to je prošla priča. Ja sam se naslušao patriota toliko, ali nikako ih neće metak, inače svi prežive, sve je u redu, sve se to dobro završe. Nemojmo, sa tom pričom nećemo daleko stići.
Dajte da vidimo šta nam u ovom teškom trenutku predstoji da uradimo.
Pitam, da li je u našem interesu i neka mi se opiše, da mi kažemo Evropi – nećemo da potpisujemo sa vama sporazume i da nam to donosi neku korist. Opišite mi tu korist. To je jedno racionalno pitanje nekoga ko je izabran da brine o opštem dobru. Ja o tome brinem. Mene zanima građanin. Šta mi time dobijamo? Šta je vaš odgovor kada se junačite, ne smete da govorite šta ćete da uradite?
Evo, postavio sam vama pitanje – šta ćete da uradite? Kako da se odbrani Kosovo? Hoćemo da ratujemo? Svi smo rekli da nećemo da ratujemo. Šta nam onda preostaje kao druga mogućnost? Ovo diplomatski treba uraditi, a prekinuti diplomatske odnose sa drugim zemljama, ne vidim da to ičemu vodi, osim izolaciji. Ni to nije dobro da uradimo.
Prema tome, mi treba da brinemo, ako se to kojom nesrećom dogodi, šta mi možemo da uradimo za te ljude tamo – da ne podignemo jedan berlinski ili kineski zid, pa da kažemo nije nas briga za vas, pa da ih kolju ili šta već, kako ćemo da zaštitimo te spomenike, kako ćemo da zaštitimo tu našu imovinu tamo? Moramo da razmišljamo malo više, ekonomski, pragmatično, u interesu građana i tih ljudi tamo.
To što ćemo reći – ako toga nema, ni nas više nema, to lepo zvuči, dobro je za neki govor, ali to nije praktično rešenje. Opozicija to sebi može da dozvoli, ona to koristi i treba da radi.
Ali praktična politika Vlade mora da vodi računa o realnim interesima, ne možemo reći – baš nas briga za Evropu, mi ćemo biti rupa u tepihu, pa ćemo tako naškoditi njima i time smo odgovorili na sva pitanja. Moramo da razmišljamo potpuno trezveno, kampanja je tu, na nesreću, unosi partijske interese, ali smo pred jednim krupnim problemom koji moramo da rešimo – kuda ćemo i kako ćemo izaći iz ove nevolje, a sačuvati obraz, nećemo to nikad priznavati, ali da vidimo šta je to što možemo da uradimo.

Iako su ova dva amandmana prihvaćena, želim da, pošto je ovde bilo nekih debata o tome, nešto kažem. Odbor za inostrane poslove je u dva navrata raspravljao o ovom zakonu. Oba puta je bio prisutan ministar. Mogu da kažem da je debata u Odboru bila vrlo tolerantna i da smo uspeli da dođemo oko nekih bitnih stvari do saglasnosti, da amandmani budu usvojeni jednoglasno.
Šta je tu bilo bitno za nas? To je, pre svega, jedna saradnja sa Ministarstvom i uvažavanje onoga što se zove parlamentarna diplomatija i koje su sve to obaveze. Ovde je bilo reči oko toga da li se i kako ponašaju, imaju li obaveze predstavnici naših diplomatskih predstavništava u inostranstvu. Vi ćete videti da je to dosta razvijen amandman. Naravno, Ministarstvo je to prihvatilo i ubuduće će ta saradnja biti bitna.
Drugo pitanje se odnosilo na obavezu ambasadora da, prilikom odlaska na novu dužnost, u parlamentu izlože svoje viđenje te zemlje, i šta i kako oni tamo misle da rade. O tome kakav su utisak ostavili ambasadori, obaveštava se Ministarstvo. Ovo nije nevažno pitanje, jer od toga kakav su utisak ostavili, a to pitanje, čim ga šaljemo Ministarstvu postaje i javno, obavezuje buduće diplomate da se ozbiljno pripreme za svoju dužnost.
Ono što je takođe bilo važno, jeste obaveštavanje. Dakle, ta veza i širenje uzajamnih informacija je veoma bitna za koordinaciju čitave diplomatije naše zemlje. Ovde je predviđeno, i to je razjašnjeno povodom amandmana koji je gospodin Baralić ovde postavljao, da ministar najmanje dva puta Odboru podnosi izveštaj.
Smatramo da su ovo bila ključna pitanja za odnos Skupštine i Ministarstva i mogu da izrazim zadovoljstvo da je to jednoglasno usvojeno. Predstavnici Vlade pokazali su dosta fleksibilnosti u ovim pitanjima i nadam se da će ubuduće saradnja između Odbora za inostrane poslove i Ministarstva biti na potrebnom nivou. Hvala.