Gospodine predsedniče Skupštine, predsedniče Republike, uvažene dame i gospodo, gospodo i gospođe ministri, Liga socijaldemokrata Vojvodine bez obzira na poziv uvaženog kolege, gospodina Markovića, neće glasati za ovu rezoluciju.
Mi ne možemo da podržimo ovakav stav, ne zbog toga što se ne zalažemo za to da se Srbija jednom za sva vremena izbori sa problemom koji se zove Kosovo i Metohija, nego zbog što mislimo da nije dovoljno urađeno u suočavanju sa suštinom problema koji mi imamo.
Naime, evo u 1. članu, stavu a) Republike Srbije, u skladu sa međunarodnim pravom, Ustavom i voljom građana, ne priznaje i nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. To je stav koji je u redu i to se očekuje od ljudi koji vode državu, da ne dozvole da se integritet jedne države razbija i da ta država odustaje od svoje teritorije.
Da li mi možemo da protumačimo, šta to znači? Da li mi možemo da se suočimo sa jednom drugom činjenicom? U redu, Kosovo je sastavni deo Republike Srbije, jer ako kažemo da nećemo priznati nezavisnost Kosova, onda verovatno pretpostavljamo da je Kosovo i Metohija sastavni i neotuđivi deo Republike Srbije.
Na tom delu Republike Srbije, žive neki ljudi. Prema onim podacima koji su meni bili dostupni, živo oko milion i 500 građana albanske nacionalnosti. Da li je ovaj visoki dom, da li smo mi ili da li je većina spremna da kaže – da, Kosovo je sastavni deo Republike Srbije, mi ne priznajemo nezavisnost Kosova? Ali, isto tako mi tražimo da se Kosovo i Metohija integrišu u Republiku Srbiju, jer šta će Srbiji sem da bude mit Kosovo i Metohija, ako Kosovo i Metohija nisu integrisani?
Integrisanost Kosovo i Metohija znači da su svi njeni građani deo našeg društva, deo naše države. Da li smo mi spremni da upišemo milion i 500 hiljada, recimo, govorim okvirno, pošto nemam tačan podatak, ali pretpostavljam da je to cifra, građana albanske nacionalnosti sa Kosova i Metohije u biračke spiskove? Da li smo spremni da se ova država, ovaj parlament, Vlada Republike Srbije, predsednik Republike, angažuju da ti građani se integrišu u naše društvo i izađu na izbore? Da li smo spremni da u ovom visokom domu sedi 50-ak poslanika sa Kosova i Metohije, albanske nacionalnosti? Da li smo spremni da ti ljudi, pošto ih ima 50-ak, verovatno bi bila, ako ne najveća, onda jedna od najvećih, poslaničkih grupa, da li smo mi spremni na to? Ja lično jesam, a da li su svi koji sede ovde, spremni na to?
S druge strane, kada bi, recimo, hipotetički da pretpostavimo, došlo tih 50-ak poslanika sa Kosova, 50-ak poslanika albanske nacionalnosti, sedelo u ovoj sali, da li smo, recimo, spremni da nam predsednik parlamenta bude Albanac? Da li smo spremni da ministar unutrašnjih poslova, ministar ekonomije ili neki drugi ministar, bude Albanac? To su stvari sa kojima mi ovde moramo da se suočimo, ako želimo da govorimo o Kosovu i Metohiji.
Ne možemo da kažemo – ne damo Kosovo, ne priznajemo njegovu nezavisnost, sa jedne strane, a sa druge strane, nismo odgovorili ili barem meni nije jasno, nisam dobio odgovor na pitanje – da li smo spremni da sve to uradimo? Ako ne prihvatamo da imamo integraciju tih ljudi, da li možda, ako bi se ti poslanici ovde pojavili, da li bi ovaj parlament slušao čoveka koji nam se obraća na albanskom jeziku? Znate, ja dolazim iz Vojvodine, Skupština Vojvodine je najmnogojezičniji parlament na teritoriji Evrope. U Skupštini Vojvodine je u službenoj upotrebi šest jezika.
Meni je potpuno normalno da se ljudi u svom parlamentu obraćaju na svom maternjem jeziku, a da li je ovaj dom na to spreman i da li su ljudi koji ovde sede iskreno spremni na to. To ne znam, jer ako mi govorimo o tome da nama treba teritorija, a nismo spremni da integrišemo stanovništvo, šta ćemo da uradimo sa tim stanovništvom? Hoćemo li da ga proteramo, hoćemo da delimo teritoriju? Šta ćemo da uradimo sa njom? To su pitanja na koje nemam odgovore, ni moje koleginice i kolege iz LSV. To je jedno od pitanje zbog kojih mi ne možemo da glasamo za ovu rezoluciju.
Dalje u rezoluciji piše Republika Srbija spremna je da učini dodatne ustupke, radi prevladavanja trenutnog stanja u odnosima između srpskog i albanskog naroda. Istovremeno Republika Srbija nije spremna da čini dodatne ustupke koji bi mogli da dovedu do ugrožavanja njenih državnih i nacionalnih interesa.
Izvinite, ali ne razumem, šta smo spremni da uradimo, a šta nismo spremni da uradimo? Koji su to ustupci koje ćemo uraditi, a koji su to ustupci koje nećemo uraditi? Kao poslanik, moje koleginice i kolege iz LSV, da bismo mogli da glasamo, moramo da znamo šta radimo, šta ne radimo, šta prihvatamo, šta ne prihvatamo? Zašto postavljam sva ova pitanja? Zato što mislimo da rezolucija ne pogađa suštinu problema koji Srbija ima sa Kosovom. Ako se problem, po našem mišljenju, ne postavi na pravi način, onda ne možemo doći ni do rešenja.
Od pisanja Ustava, 1990. godine, jer se od tada politički sećam, ima primera u istoriji i od ranije, vidim da je premijer govorio o balkanskim ratovima, nadam da se ne seća tih balkanskih ratova, od pisanja tog Ustava, do danas je bio stalni pokušaj da pisanjem nekih pravnih akata, bez značajnijeg oslonca na realnost koja postoji na terenu, pokušavamo da rešimo ovaj problem. Svi znamo da koliko god puta išli istim putem, ne isto mesto ćemo stići. Ako pokušavamo na isti način da rešimo problem koji godinama nismo rešili, kako ćemo ga danas rešiti? Ako ga nismo rešili Ustavom iz 1990. godine, kada je, podsetiću vas, uz poklike – oj Srbijo, iz tri dela ćeš biti ponovo cela i uhapsite Vlasija, srušen ustavno pravni poredak i napravljen novi Ustav 1990. godine, da bi se proglasila Jedinstvena Srbija i da bi takva Jedinstvena Srbija rešila problem Kosova.
Pitam vas, da li je rešen problem Kosova Ustavom iz 1990. godine ili je još više zakomplikovan? Šta se desilo? Desilo se to da je usput, pored Kosova, smo imali jednu kolateralnu štetu, da tako kažem, sada je to moderno. Ta kolateralna šteta se zove Vojvodina, pa je Vojvodina tim Ustavom iz 1990. godine, koji je napravljen da bi Srbija bila jedinstvena i koji je napravljen da bi se Srbija sačuvala, izgubila svoj Ustav, svoju zakonodavnu i sudsku vlast, Naftagas, Poštu, železnice, Fond za puteve, Lutriju Vojvodine, Penzioni i zdravstveni fond, Pokrajinsku policiju, upravljanje vodama i šumama i još mnogo toga.
Opet ću pitati da li smo rešili Kosovo? Nismo. Da li Vojvodina posle tog Ustava živi sve lošije i lošije, da li je Vojvodina obespravljena i ponižena? Jeste.
U obrazloženju ove rezolucije pominje se ustavni osnov. Voleo bih da dobijem odgovor na pitanje – zašto nije donet zakon o suštinskoj autonomiji KiM? Premijer je rekao da će to biti urađeno na kraju, na sastanku šefova poslaničkih grupa. Mislim da bi morali da napravimo zakon i da poštujemo Ustav i da tim zakonom propišemo koja je to autonomija KiM?
Nismo ispunili Ustav ni što se tiče autonomije Vojvodine i pišemo nove rezolucije. Ulazimo u nova pravna akta i širimo dalje priču. Ustavom iz 2006. godine, koji nikad nije dobio većinsku podršku od građanki i građana AP Vojvodine, jedino u ovoj sali, mi koji sedimo iz LSV i LDP smo upozoravali na to da Ustav nije dobar da nije evropski, da će biti brana našim težnjama ka evropskim integracijama i da će nas taj Ustav usporavati, što se na kraju pokazalo kao tačno.
Tim Ustavom o kome sam govorio, 2006. godine menjamo situaciju da se AP Kosovo i Metohiji nudi suštinska autonomija. Znači, onom delu države zbog koga danas pišemo 11 rezoluciju, zbog koga su pisana dva Ustava, koji je podigao oružanu pobunu protiv Republike Srbije, koji je proglasio nezavisnost, koji ne priznaje ovu državu, tom delu Srbije mi nudimo suštinsku autonomiju. Vojvodini, u kojoj žive ljudi koji redovno plaćaju porez, koji poštuju zakone ove države, koji poštuju Ustav ove države i ovu državu vide jedino kao svoju državu, toj Vojvodini smo propisali bednih i sramnih sedam posto, koji se uzgred ne poštuju.
Nije mi jasno kako da shvatim tu poruku i šta ovaj parlament, šta Vlada Republike Srbije želi time da kaže? Inače, malo i da hvalim ovu rezoluciju čitajući i njena obrazloženja, jako sam se obradovao. Zato što sam shvatio da oni koji su pisali ovu rezoluciju, a to su predsednik Republike Srbije i Vlada Republike Srbije, jako dobro znaju šta je autonomija. Jako dobro znaju sve evropske standarde vezane za autonomiju i jako dobro znaju kako ona može da se primeni. To će nam u budućnosti vrlo koristiti, zato što sada znamo da razgovaramo sa ljudima koji znaju svoj posao. Videćemo da li će za to biti dobre volje, da razgovaramo ili da pregovaramo.
Dakle, u obrazloženju teksta imamo jedan stav da će Republika Srbija posebno insistirati na uspostavljanju autonomije zajednica srpskih opština na Kosovu i Metohiji i da će ova autonomija podrazumevati postojanje izvornih nadležnosti u sledećim oblastima. Vojvodina nema izvorne nadležnosti. Hajde opet da krenemo od stava da nećemo da damo da se Kosovo otcepi. Znači, Kosovo je Srbija. Srbi na Kosovu imaju pravo na izvorne nadležnosti, a građanke i građani Vojvodine nemaju pravo na izvorne nadležnosti, gde, uzgred budi rečeno, u korpusu svih nacionalnih zajednica koje žive u Vojvodini nas Srba ima najviše. Znači, kada bih hteo da banalizujem, rekao bih – Srbi na Kosovu mogu da imaju izvorne nadležnosti, a Srbi u Vojvodini ne mogu da imaju izvorne nadležnosti.
Sada ću da vam pročitam koliko je Vlada Republike Srbije dobro odradila svoj zadatak. Ovim predlogom se zahtevaju izvorne nadležnosti u oblasti prosvete, osnovnog, srednjeg i visokog školstva. Vojvodina to nema. Takođe, zdravstvo na svim nivoima. To imamo delimično. Onda, poljoprivrede, šumarstva, vodoprivrede, lova i ribolova – delimično. Pazite sada – pravosuđa! Kada smo tražili sudsku vlast za Vojvodinu, proglasili ste nas separatistima, a nudite drugom delu isto to.
Kada smo tražili vojvođansku upravu policije, opet smo bili separatisti. Vojvođanska uprava policije znači da se u okviru MUP Republike Srbije formira posebna organizaciona jedinica za AP Vojvodinu, kao što je Uprava policije Grada Beograda. I tu smo bili separatisti, a ovde se, vidim, traži nadležnost u oblasti unutrašnjih poslova, zatim rudarstva, energetike, telekomunikacija, trgovine, fiskalne politike itd. Prosto ne mogu da se nauživam čitajući šta se sve može naći na jednom papiru, ali samo kada nije Vojvodina u pitanju. Kada je Vojvodina u pitanju, onda puj pike, ne važi ništa to o čemu smo govorili.
Na kraju, moram priznati da mi nije jasno, a pitao sam i neke ljude koji se bolje razumeju od mene, kako mi možemo da dajemo autonomiju u autonomnoj pokrajini? Koliko znam, autonomija se daje u nezavisnim državama ili se autonomija daje u federalnim jedinicama. Ispraviće me neko od predlagača, pa će mi reći u kojoj se to državi u autonomnoj pokrajini jednom delu te autonomne pokrajine daje autonomija? To mi zaista nije jasno i voleo bih da dobijem odgovor od predlagača. Jedino ako niko ne sme da primeti da je car go, pa pravimo autonomiju u autonomiji samo da bi imali neko objašnjenje oko toga da nađemo neku jezičko-pravnu formulaciju koja bi mogla da zadovolji najširi broj ljudi.
Upravo zbog toga LSV neće glasati za ovu deklaraciju. Nećemo glasati zato što vidimo da kada se hoće može se, ali se ne može prema Vojvodini, i zato što nam nije jasno šta se ovom deklaracijom želi postići. Da li se ovom deklaracijom želi samo nastaviti agonija? Što bi jedan moj prijatelj rekao - kao u onom filmu "Dani mrmota", stalno se ponavljamo, ponavljamo i ponavljamo i stalno imamo iste stvari. Ili smo zaista u prilici da ne primećujemo šta se zaista događa u našem okruženju, šta se zaista događa na Kosovu i Metohiji i šta je zaista realna situacija? Upravo zbog tih razloga poslanici LSV neće glasati za ovu rezoluciju. Hvala.