Zahvaljujem se, poštovani predsedavajući. Morala sam da se javim i da prokomentarišem malo rečenicu gospođe Radete da ova vlast nema nameru da reši problem legalizacije.
Kao neko ko se bavi ovom strukom htela bih da kažem da od perioda od kada se ova oblast reguliše zakonom nikada nije bilo većih povlastica za nelegalnu gradnju, odnosno za bespravnu gradnju. Isto tako hoću da podsetim da se radi o ljudima koji su nesavesni, koji su zidali bespravno i da bi trebalo u suštini sprovesti jednu analizu kako je uopšte došlo do milion bespravnih objekata, u kom periodu se to dogodilo da mi sada moramo da iznalazimo načine da povučemo tu crvenu liniju, o kojoj toliko pričamo, da bismo zaustavili tu bespravnu gradnju, odnosno da bismo legalizovali ono što je bespravno nastalo u nekom prethodnom periodu.
Govorim o ljudima koji su u suštini nesavesni građani jer su gradili bespravno. Pri tom ću uzeti u obzir sve okolnosti koje su se događale u ovoj zemlji i koje su građane na neki način primorale da se tako ponašaju, nekada da, nekada ne, ali oni sada više nego ikada do sada u ovoj zemlji imaju priliku da ipak na povoljan način legalizuju svoje bespravne objekte.
Kao što sam rekla u raspravi u načelu, sada ću podvući – ništa nismo uradili ako ne zaustavimo bespravnu gradnju. Dakle, evidentno postoji napor države da se legalizuju bespravni objekti, ali, isto tako, moramo svi skupa da radimo na tome da se ta bespravna gradnja zaustavi. Ako ne zaustavimo bespravnu gradnju, onda uz sve ovo, to što idemo preko principa struke, preko urbanističkih parametara i sankcionišemo nešto, ništa nismo uradili, ako se to i dalje bude ponavljalo.
Znači, insistiram i dalje na striktnoj primeni zakona, svih propisa, da i lokalne samouprave i sve nadležne institucije sprovode zakon kako treba, a da mi ovde vršimo kontrolu. Tek tada ćemo moći da budemo zadovoljni onim što je učinjeno. Zahvaljujem se.

Drago mi je da je pomenuto mesto iz koga sam ja i na koje sam, u krajnjem slučaju, i slaba, naročito s obzirom na to da sam iz te struke i i te kako vodim računa o svemu. Ne bih mogla direktno da odgovorim na ovo pitanje da li su ovi objekti o kojima vi pričate legalizovani. Dobro mi je poznato da se grade u Vrnjačkoj Banji, dobro mi je poznato da su bili bez odgovarajućih papira, a mogu da obećam da ću se raspitati u svakom slučaju, i zbog sebe i zbog vas i da možemo da popričamo o tome, da li je u međuvremenu izvršena legalizacija i na koji način.
Inače, Vrnjačka Banja zaista ima veliki problem sa bespravnom gradnjom; ima problem, u krajnjem slučaju, i sa pravnom gradnjom, ali, to sam malopre i rekla, radi se o objektima koji su nastali u nekom prethodnom periodu. Upravo to sam potencirala – da treba analizirati u kom periodu su nastali i zbog čega.
Ponavljam, prepoznajem dobro, s obzirom na to da sam iz te struke, da država ima nameru da povuče crvenu liniju i da legalizuje bespravne objekte. Apelujem na sve da primenom zakona omogućimo da se to više kod nas ne dešava i da ova zemlja izgleda uređeno, kao što i treba. Zahvaljujem se.

Poštovana predsednice, poštovani predstavnici Ministarstva, kolege narodni poslanici, posle godinu i po dana od usvajanja Zakona o planiranju i izgradnji ponovo imamo na dnevnom redu isti zakon, sa njegovim izmenama i dopunama. Razlog za to je svakako haotično nasleđe, odnosno činjenica da danas trpimo brojne posledice prošlih vremena, kada se o urbanističkom i prostornom razvoju Srbije nije razmišljalo smisleno i kada je struka često ostajala po strani. Zato smo danas u situaciji da neprestano iznalazimo načine za prevazilaženje brojnih problema i otuda je i logično da u relativno kratkom vremenskom periodu razmatramo nove varijante zakona i menjamo nešto radi boljeg funkcionisanja.
Urbanistički i prostorni razvoj nekog područja utiče na razvoj brojnih grana privrede. To ću vam jednostavno objasniti na primeru Vrnjačke Banje, mesta iz koga dolazim. Ova nekadašnja kraljica kontinentalnog turizma u poslednjoj deceniji susrela se sa pogrešnim urbanističkim i prostornim razvojem. Došlo je do prekomerne stambene izgradnje, koja je direktno ugrozila turistički razvoj. Ove stanove uglavnom su kupovali ljudi koji ne žive u Vrnjačkoj Banji. Tu dolaze i oni i njihovi rođaci, prijatelji. Tu su neprijavljeni gosti koji ne plaćaju boravišnu taksu, hotelski kapaciteti ostaju neiskorišćeni i sve to, naravno, negativno utiče na budžet opštine i razvoj povezanih privrednih grana.
S druge strane, neprimereno veliki objekti su loše arhitektonski oblikovani, zidani su u centru i po njegovom obodu, čak i u zaštitnim zonama termomineralnih izvora, i na najružniji način ugrozili su ambijentalnu celinu po kojoj je Vrnjačka Banja bila čuvena.
To je slučaj i sa mnogim drugim gradovima i predelima u Srbiji. Nekada su se u Srbiji izdvajali arhitektonski stilovi, raspoznavali su se tipovi seoskih kuća prema podneblju u kojem su zidane, a u gradovima su svoje tragove ostavljali čuveni evropski graditelji. Nažalost, danas se o arhitektonskom oblikovanju vodi jako malo računa, a dozvoljava se da objekti iz graditeljskog nasleđa budu ruinirani, dotrajali, a često i bespravno dograđivani i rekonstruisani.
Tu sada neminovno dolazimo na gorući problem bespravne gradnje. Gotovo je nezamislivo da jedna evropska zemlja u 21. veku ima toliki broj nelegalno izgrađenih objekata. S obzirom na to da sam svoj radni vek provela na izradi i sprovođenju urbanističkih i prostornih planova, teško mi pada što sada u procesu legalizacije moramo da previdimo mnoge urbanističke principe, ali to je prosto neminovnost ako hoćemo konačno da uvedemo red i povučemo crvenu liniju.
Da bismo opravdali ovakve radikalne poteze, neophodno je i najvažnije da se sada zaustavi bespravna gradnja. Najveća odgovornost leži na lokalnim samoupravama i pre svega na građevinskoj inspekciji. Upravo je njihov loš rad doveo čitavu zemlju u ovakvu situaciju. Loša primena planova, nepoštovanje urbanističkih parametara, mešetarenja u delovima gde nema planskih akata i vrlo loš rad ili nerad urbanističke i građevinske inspekcije doveli su do tačke usijanja.
Iskoristiću ovu priliku da još jednom pomenem i problem sa korišćenjem sredstava od naplate naknade za uređenje građevinskog zemljišta. Ovo je fond iz koga se finansira izgradnja i rekonstrukcija infrastrukturne mreže, a proletos smo bili svedoci da su poplave gotovo uništile mnoga naselja i poljoprivredne površine upravo zbog nepostojanja ili lošeg funkcionisanja atmosferske kanalizacije. Osim toga, brojna su naselja sa lošom uličnom rasvetom, putna mreža mora biti na mnogo višem nivou, a da ne govorim o prolasku gasovoda, toplovoda i slično. Sve se to finansira od naplaćene naknade za uređenje građevinskog zemljišta. Nažalost, praksa govori da se ta sredstva vrlo često troše nenamenski. Mislim da bi se morala sprovesti opsežna kontrola po lokalnim zajednicama i insistirati na striktnom poštovanju zakona, odnosno na strogo namenskom korišćenju ovih sredstava.
U čitavoj ovoj gruboj analizi i nabrajanju većih problema sa kojima se susreće urbanizam i prostorno planiranje danas u Srbiji može zaista zvučati minorno, ali ja moram da iskoristim priliku i pomenem zloupotrebu što se tiče postavljanja privremenih objekata, odnosno kioska i tezgi. Kažem, moram to da pomenem, jer se radi o problemu koji je tako čest kod nas, koji ostavlja jako ružnu sliku, a koji je možda najjednostavniji za rešavanje.
U mnogim svetskim metropolama i turističkim mestima postoje kiosci i tezge, ali na određenim lokacijama, strogo određenog izgleda i sadržaja. Kako je to kod nas, pokazaću opet na primeru Vrnjačke Banje. Njeno najveće bogatstvo su centralni banjski park i vrnjačka promenada. Park su krajem 19. veka postavile čuvene bečke arhitekte i češki inženjeri hortikulture. Brojne pešačke staze spajaju sve termomineralne izvore, evidentiran je veliki broj biljnih vrsta i park je danas zaštićen od strane Republičkog zavoda za zaštitu prirode. Nažalost, na vrnjačkoj promenadi, kao i u centralnom parku, uz odobrenje lokalne samouprave postavljene su brojne tezge i kiosci potpuno neprimerenog izgleda i sadržaja, koji ostavljaju vrlo ružnu sliku i kod gostiju i kod meštana.
Ne smemo žmuriti pred ovim problemima, koliko god delovali mali u odnosu na čitav sistem koji muči ovu oblast, jer se tu stvara prva slika o nekom mestu, o nekom kraju, gradu, pa i u čitavoj državi. Pored zakona, postoje pravilnici kojima i ova pojava može biti uređena.
Ovo je samo gruba analiza, deo problema koji muči urbanizam i prostorno planiranje u Srbiji. Potpuno je razumljiva situacija u kojoj se nalazi nadležno ministarstvo i logično je da se iznalaženje rešenja za sve probleme odvija kroz jedan dugoročan proces. Sigurno je da se i ovim izmenama i dopunama neće ukloniti sve nepravilnosti i negativne pojave, ali je isto tako sigurno da se mora insistirati na strogom poštovanju zakona, odnosno na adekvatnoj primeni propisa. Neophodno je i da nadležno ministarstvo, kao i parlament preko svog Odbora za urbanizam, sprovedu kontrolu da li se zakon adekvatno primenjuje. Tu pre svega mislim na lokalnu samoupravu, na rad njihovih stručnih službi, poštovanje rokova za donošenje planskih i drugih akata.
Demokratska stranka će insistirati na ovim principima i podržaće svaku inicijativu, akciju, zakonska rešenja koja će doprineti uvođenju reda u urbanistički i prostorni razvoj Srbije. Srbija će, između ostalog, i na taj način poručiti Evropi da je spremna da i zvanično postane njena članica. Da bismo nesmetano išli tim putem, neophodna je aktivna saradnja i što veći stepen saglasja između Ministarstva za životnu sredinu i prostorno planiranje, inženjerske komore, nadležnog zavoda i lokalnih samouprava.
Konačno, u danu za glasanje Poslanička grupa ZES izjasniće se za usvajanje ovog zakona. Zahvaljujem se.

Gospođo predsedavajuća, poštovana ministarka, kolege narodni poslanici, povod za moje današnje javljanje je zakon o izmenama i dopunama Zakona o turizmu. Obzirom da dolazim iz Vrnjačke Banje, jednog od najvažnijih centara banjskog turizma i turizma uopšte u Srbiji, Srbija mora da prepozna turizam kao jedno od svojih strateških privrednih grana, imajući u vidu sve prirodne osobenosti i kulturno-istorijsko nasleđe.  Tu banjski turizam svakako zauzima jedno od najvažnijih mesta.
Mnoge države Evrope, poput Slovenije, Češke, Slovačke, Mađarske, razvile su svoj banjski turizam i dovele ga do nivoa da su njihove banje postale omiljena destinacija kvalitetnih gostiju, koji dolaze ne samo zbog lečenja i rehabilitacije, već sve više zbog prevencije, odmora i poboljšanja opšteg stanja zdravlja.
Nedavno smo ovde razmatrali Prostorni plan Republike Srbije, koji je Vrnjačku Banju prepoznao kao vodeću u banjskom turizmu u Srbiji i otvorio mogućnost da se razvije tako da dobije i međunarodni značaj. Da bi mogla da ostvari međunarodni značaj, mora država da stane iza nje. Tome u prilog ide odluka Vlade Republike Srbije o iznalaženju strateškog partnera koji će ulaganjem svojih finansijskih sredstava i pre svega dovođenjem svog biznisa u banju, odnosno u zdravstveni i ugostiteljski kompleks, podići opšti nivo razvoja i svrstati Vrnjačku Banju u red evropskih banja.
Ovom prilikom bih pozdravila odluku Vlade da ne prodaje ovako važan prirodni i zdravstveni resurs, već da dovođenjem strateškog partnera utiče da u Vrnjačku Banju dođe svež i, o čemu posebno treba voditi računa, čist kapital. Vrlo je važno obezbediti razvoj zdravstvenog i hotelskog ugostiteljskog kompleksa, omogućiti zadržavanje postojećih radnih mesta, ali i otvaranje novih, koje će podržati taj razvoj.
Ovo je vrlo osetljiv momenat i to bih htela posebno da naglasim. Može čak da bude presudan za nas koji živimo i radimo u Vrnjačkoj Banji. Mi smo već osetili posledice neuspele privatizacije hotelsko-ugostiteljskog preduzeća "Fontana", osetili smo posledice neadekvatnog odnosa prema razvoju turizma ovog mesta i krajnje je vreme da se povuče crvena linija.
Vrnjačka Banja ima sve prirodne predispozicije da uhvati korak sa evropskim banjama. Ima respektabilan zdravstveni kadar, odlično opremljen zdravstveni i rehabilitacioni centar, ima poznatu srednju turističko-ugostiteljsku školu, kao i fakultet, iz kojih izlaze dobro obrazovani kadrovi.
Zato apelujem na nadležno ministarstvo da ceni sve ove osobenosti, kvalitete, tradiciju i na pažljivo odabran način pomogne da ova banja krene u moderan razvoj, od koga će i njeni građani i gosti imati koristi i zadovoljstvo, a Srbija imati čime da se ponosi, kao između dva svetska rata, kada se ovde lečila i odmarala kraljevska porodica, kada je svoje vile za odmor ovde zidala srpska elita, a registrovana turistička posećenost bila veća od iste u Dubrovniku u to vreme.
Ali, Dubrovnik je sada daleko, kao i Opatija, sa kojom su se koliko juče Vrnjci takmičili ko će biti šampion turizma, i to u milionima noćenja. Daleko kao i Bled, razne Rogaške, Radenske, Čateške i ostale Toplice, Ohrid, uostalom. Ali, ne samo geografski udaljeni. Kilometri su tu najmanja prepreka. Biće da je problem u glavi, u načinu razmišljanja, u postavljanju krucijalnih postulata.
Zakon mora da bude podsticaj novim, kreativnim i suvislim idejama u turizmu, koji jeste strateški resurs Srbije, ali i kao brana malverzacijama, kao jasno i čvrsto postavljena breša avanturistima svake vrste, neuspešnim preduzetnicima i još gorim konobarima, politikantima najgore vrste koji, busajući se u lokal-patriotske grudi, opstruišu svaki pokušaj boljitka i iskoraka ka nečemu što su nam baš oni davno obećavali, gledajući pri tom samo svoje interese.
Upravo zbog takvih, nova politika Srbije u turizmu, pa i zakon o kome danas diskutujemo, treba da nas podseti da su Latini bili u pravu: istorija jeste učiteljica života.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, pred nama je danas Predlog prostornog plana Republike Srbije za period od 2010. do 2020. godine i to kao jedan od najvažnijih razvojnih planova za ovu državu.
Kroz ovaj plan treba doći do osnova za definisanje strategije na državnom i regionalnom nivou, i to u onoj meri u kojoj imaju uticaj na prostorni razvoj Srbije i njenih regiona.
Prostorno planiranje spada u novi vid planiranja i u svetu i kod nas. U svetskim okvirima počinje da se razvija 40-tih godina 20. veka, a kod nas nekih 20-tak godina kasnije. Danas, nakon svih tih godina postojanja prostornog planiranja, može se reći da je to jedan od retkih oblika ljudskog delovanja koga karakterišu interesantnost, raznovrsnost problema, ali u isto vreme i odgovornost, kreativnost, spremnost na kompromise.
Zemljište i prostor su samo dva specifična pojma prirode, i to zemljište kao prirodno dobro i prostor kao opšte dobro, uređeno i opremljeno za adekvatne namene. I zemljište i prostor su predmet opšte razvojne politike i uređuju se, unapređuju i usmeravaju odgovarajućim planskim dokumentima.
Prostorni plan Republike Srbije, koji je još uvek na snazi, usvojen je 1996. godine, a na njegovom radu se započelo još 1989. godine. To je plan koji je rađen u godinama raspada stare Jugoslavije, nepostojanja definisanih državnih granica, izmenjenom državnom uređenju.
Pored toga, to su bile godine ratnih sukoba u okruženju Srbije, kao i godine izloženosti sankcijama međunarodne zajednice, uključujući i ekonomsku blokadu. Veliko je pitanje koliko je ovaj plan koji je rađen u takvim uslovima, i planiranje u celini, mogao biti jedan od mehanizama za prilagođavanje promenama u izrazito kriznim situacijama i velikim neizvesnostima u svakom pogledu.
Od 1996. godine do 2010. desile su se suštinske promene u ekonomskom, socijalnom i institucionalnom razvoju, kao i u oblasti upravljanja prirodnim resursima, zaštite životne sredine i regionalnom povezivanju. Svakako su se stekli uslovi i ukazala potreba za izradu novog prostornog plana, kako bi se utvrdili budući pravci prostornog razvoja Srbije, a u krajnjem slučaju, ovo je i obaveza koja je definisana Ustavom i Zakonom o planiranju i izgradnji.
Malo sam se osvrnula u svom govoru na dosadašnji prostorni plan, odnosno na teške uslove u kojima je rađen, u kojima je primenjivan, kako bih ukazala na činjenicu koliko je planerski tim imao težak posao pred sobom. Suočio se sa puno problema u samom načinu korišćenja prostora u Srbiji, a trebalo je da da predlog kako to da se izmeni kroz novi plan.
U tački 2) data je vrlo detaljna opšta ocena stanja i nakon ove analize potpuno je jasno kako je odgovoran, zahtevan i težak bio rad na planu.
Iako je ministar u svom ekspozeu to detaljno objasnio, nije zgoreg ponoviti da donošenje novog zakona o prostornom planu omogućava postepen prostorni razvoj Srbije i to kroz osnovne ciljeve, kao što su uravnoteženiji regionalni razvoj, regionalna konkurentnost i pristupačnost, održivo korišćenje prirodnih resursa, zaštita životne sredine, adekvatno korišćenje prirodnih i kulturnih dobara i prostorna integracija Srbije u evropsko okruženje.
Vrlo je bitno da se nakon usvajanja ovog zakona krene sa izradom i donošenjem planskih dokumenata za uže teritorijalne jedinice. Neke moje kolege su pominjale da se usvaja republički prostorni plan, a da pri tom nisu doneseni regionalni, ali ovo je krovni plan i nakon njegovog usvajanja tek treba da se usvoje planovi nižeg reda, odnosno planovi za regione, gradove i opštine. Tek tada će se umrežiti i povezati svi oko zajedničkog programa, koji je upravo dat u prostornom planu Republike Srbije.
Dobro urađeni prostorni i urbanistički planovi lokalnih zajednica uslov su za njihov pravilan razvoj i osnov su za izradu brojnih projekata kojima bi svaka lokalna zajednica konkurisala kod Republike za finansijska sredstva.
Ono što je vrlo bitno, zakon propisuje obavezu Vladi da donese program implementacije prostornog plana za period od pet godina i da se na pet godina vrši usklađivanje prostornog plana sa stanjem društvenog i privrednog razvoja Srbije.
Takođe, Vlada svake godine podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o ostvarivanju prostornog plana. Tako je omogućena transparentnost u procesu primene plana i omogućava se da plan ne bude mrtvo slovo na papiru, a najmanje da bude ograničavajući faktor, kako je do sada vrlo često znao da bude.
Konačno, glasaću da prostorni plan RS poštuje vodeće principe za održivi prostorni razvoj evropskog kontinenta, koji su usvojeni na 12. zasedanju Evropske konferencije ministara odgovornih za regionalno planiranje, septembra 2000. godine u Hanoveru.
Kroz ovaj važan dokument preporučuje se saradnja sa centralnim, istočnim i jugoistočnim zemljama koje prolaze kroz reforme, kako bi im se pomoglo da utemelje regionalna vladina i administrativna tela, a sve u cilju lakše prostorne integracije različitih regiona Evrope. Preporučuje se da vodeće principe treba koristiti kao osnovu nacionalnog i regionalnog planiranja i mera za prostorni razvoj.
Imajući u vidu da se prilikom izrade ovog najvažnijeg prostorno planskog akta vodilo računa o svim našim problemima, o našim osobenostima, potrebama, a da su se u isto vreme pratili i evropski principi, mislim da ćemo dobiti prostorni plan koji će učiniti da Srbija krene da menja odnos prema zemljištu i prostoru i vrlo često lošu praksu njihovog korišćenja. U isto vreme apelujem na sve nadležne institucije da obezbede adekvatnu primenu ovog plana.
Aktivna saradnja između Ministarstva za prostorno planiranje, Inženjerske komore Srbije, nadležnih zavoda, kao i lokalnih zajednica može biti garant uspešne primene plana.
Naročito je važno da lokalne samouprave, poštujući osnovne principe date u prostornom planu Republike, završe svoja planska akta, na šta ih je Zakon o planiranju i izgradnji obavezao, kako bi se omogućio pravilan prostorni razvoj Srbije.
U danu za glasanje poslanička grupa ZES glasaće za usvajanje zakona o prostornom planu RS.

Poštovana predsedavajuća, kolege narodni poslanici, svoje pitanje upućujem Ministarstvu za zaštitu životne sredine i prostorno planiranje. Radi se o problemu koji je nastao u postupku izdavanja subvencionisanih stambenih kredita.

Naime, Nacionalna korporacija za osiguranje kredita ne daje svoju saglasnost kada je u pitanju kupovina stana iz objekta koji građevinsku i upotrebnu dozvolu dobija kroz postupak legalizacije.

Postoji mišljenje da je ovakva situacija nastala iz činjenice da se u postupku legalizacije podnosi projektna dokumentacija koja je dosta pojednostavljena, iz koje, recimo, ne može da se ustanovi statička stabilnost objekta, pa u tom smislu ni Nacionalna korporacija ne može da garantuje za takav objekat.

Međutim, to je u suprotnosti sa osnovnim uslovima koje je Vlada kroz svoju uredbu propisala za dodelu stambenih kredita, a koji kažu da je neophodno, ''da objekat bude novoizgrađeni, da bude pravosnažna građevinska dozvola, izdata na ime investitora''.

U svim ovim slučajevima ti uslovi su ispunjeni, ali ovi ljudi ponovo ne mogu da dobiju svoje kredite.

Zato očekujem od Ministarstva za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja da dostavi tumačenje vezano za ovaj problem i da, u svakom slučaju, da način za njegovo hitno rešavanje.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre i kolege narodni poslanici, pred nama je zakon čija primena treba da ublaži veliku krizu u kojoj se našla građevinska industrija u Srbiji.
Prema raspoloživim podacima, vidi se da srpska industrija sasvim lagano izlazi iz krize i doživljava neki vid oporavka. Međutim, to nije slučaj sa građevinskom industrijom, jer ona i 2009. i 2010. godine beleži drastičan pad. Svetska ekonomska kriza, odnosno konkretno kriza koja je zahvatila građevinarstvo u čitavom svetu, na najgori način se projektovala na ovu oblast u Srbiji. Zato je bilo neophodno iznaći načine da se ovakva situacija ublaži i da se nađu načini koji će lagano voditi ka oporavku.
Vlada je već reagovala na razne načine da pomogne ovu oblast. Ponoviću, između ostalog i ono što je ministar rekao, subvencionisanje kamatne stope prilikom kupovine građevinskog materijala, subvencionisanje kamatnih stopa kod kupovine stanova, međutim, pokazalo se da to sve nije dovoljno i da treba iznaći još načina da se ova oblast pojača što više.
Zato je resorno ministarstvo napisalo ovaj zakon, koji će imati privremeni karakter. Naime, treba naglasiti da on ima važnost do 31. decembra 2011. godine i za to vreme treba da stvori uslove za oporavak građevinske operative, u kojoj na neki način vlada vanredno stanje. Potrebno je smanjiti visoki stepen nelikvidnosti ovih preduzeća i smanjiti veliku nezaposlenost koja vlada u ovoj oblasti.
Deo građevinske industrije je već na neki način pokrenut, kada je u pitanju niskogradnja, i to kroz investiranje završetka Koridora 10, a već je najavljeno da će se krenuti sa projektima na investiranju izgradnje još nekih bitnih koridora kroz Srbiju. Međutim, posebno je važno da se aktivira oblast koja se vezuje za visokogradnju. Potrebno je uposliti domaća građevinska preduzeća koja se bave proizvodnjom građevinskog materijala i, naravno, preduzeća koja se bave izvođenjem.
Ministar je već napomenuo, ali nije zgoreg još jednom ponoviti radi šire javnosti, da bude jasno kakva je suština ovog zakona. Naime, Vlada će, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno na predlog lokalne samouprave, utvrđivati projekte za izgradnju, rekonstrukciju ili adaptaciju koji će se delimično ili u celosti finansirati iz budžeta Republike, pokrajine ili opštine.
U realizaciji svih ovih projekta učestvuju domaća građevinska preduzeća i mora se koristiti domaći građevinski materijal, i to najmanje 70% od ukupne planirane količine. Radi se o projektima za izgradnju ili rekonstrukciju škola i obdaništa, bolnica i zdravstvenih ustanova, kolektivnih stambenih zgrada, sportskih objekata, objekata koji će koristiti kulturi i svih ostalih objekata za koje je potrebno proglasiti javni interes.
Dobro je što se pojednostavio postupak javne nabavke, odnosno što se izvođači biraju kroz pregovarački postupak bez objavljenog javnog poziva. To u svakom slučaju ne znači da se ne poštuje Zakon o javnim nabavkama, već znači da se u postojećem zakonu našao način da se ovaj postupak skrati i da se što pre dođe do izvođenja samih radova.
Poziv se upućuje svim preduzećima koja se bave ovim poslovima. Ministarstvo će, prema određenim kriterijumima, napraviti spisak ovih preduzeća. Vlada će, što je vrlo bitno, dati najviše i najniže cene, što će sprečiti pojavu dampingovanja cena ili prekoračenja visine određenih radova.
Potpuno je razumljivo što se ovakav zakon donosi po hitnom postupku. S njegovom primenom treba krenuti što pre, ali to u svakom slučaju ne znači da se neće poštovati postojeći zakoni, koji su sada na snazi, da se neće poštovati Zakon o javnim nabavkama, da se neće poštovati Zakon o planiranju i izgradnji. Naravno da će se svi ovi radovi izvoditi prema postojećim prostornim i urbanističkim planovima i da će se procedura izdavanja građevinskih dozvola izvoditi apsolutno prema važećem zakonu.
S tim u vezi, poznajući značaj čitave ove situacije, da što pre treba reagovati, poslanička grupa ZES će se u Danu za glasanje izjasniti za prihvatanje ovakvog zakona. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, poštovani predstavnici Ministarstva i kolege narodni poslanici, sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da je na sednicu skupštinskog zasedanja konačno došao zakon o ravnopravnosti polova.
Srbija je ostala poslednja zemlja u regionu koja nije usvojila ovaj zakon, ali, u isto vreme, Srbija predstavlja jednu od zemalja sa zavidnim rezultatima po pitanju poboljšanja položaja žena, koji je načinjen od 2000. godine do danas. Takođe, srpski ustav predstavlja jedan od boljih u svetu u pogledu otvaranja mogućnosti za rešavanje pitanja rodne ravnopravnosti.
Nekoliko puta je već rečeno da je Srbija potpisnica mnogih međunarodnih sporazuma koji je obavezuju na to da mora da usvoji ovaj zakon, ali je najvažnija Konvencija o eliminaciji svih vrsta diskriminacije žena, koju su usvojili UN i komitet UN-a koji je organizovan da kontroliše implementaciju ovog programa u zemljama potpisnicama, jer je 2006. godine Srbiji poslao jednu preporuku kojom se podstiče što hitnije usvajanje zakona o ravnopravnosti polova.
Mnogo puta je rečeno, ali moram da pomenem da usaglašavanje zakonske regulative Srbije s pravom EU predstavlja uslov za naše pridruživanje Uniji, a jedan od bitnih uslova je i usvajanje zakona o rodnoj ravnopravnosti.
Srbija je formirala nacionalne mehanizme za rodnu ravnopravnost. To su državne institucije na različitim nivoima i sa specifičnim ovlašćenjima i formirane su sa ciljem da uspostave, promovišu i zaštite princip rodne ravnopravnosti. To predstavljaju parlamentarni odbori, saveti, službe u okviru ministarstava, zaštitnici prava žena. Mnoge opštine su organizovale lokalne savete, ali se nadam da će, nakon prihvatanja amandmana od strane Ministarstva, opštine biti obavezane da formiraju te savete. Usvajanjem odgovarajućeg zakona, ova priča će dobiti pravni okvir.
Kada govorimo o ravnopravnosti polova, odnosno o rodnoj ravnopravnosti, vrlo je bitno da razdvojimo dva pojma – rod i pol. Pol čine biološke, unapred zadate razlike između muškarca i žene. Rod, s druge strane, karakterišu razlike u društvenim ulogama žena i muškaraca koji se stiču usvajanjem određenih kulturnih obrazaca društva u kom se živi. Ove karakteristike su podložne promeni. Stoga, upravo rodna ravnopravnost treba da obezbedi jednaku zastupljenost i žena i muškaraca u svim sferama i privatnog i javnog života.
Ekonomski položaj žena i njihovo učešće na tržištu rada su od velikog značaja za razvoj rodne ravnopravnosti. O tome je već pričao i ministar, a neke kolege koje su govorile pre mene iznele su rezultate mnogih istraživanja koja su rađena na tu temu. To ću dopuniti nekim podacima za koje mislim da su vrlo interesantni.
Istraživanja pokazuju da položaj žena na tržištu rada u Srbiji odlikuje veća stopa neaktivnosti i veća stopa nezaposlenosti u odnosu na muškarce, duži period čekanja na posao i slabo učešće žena u preduzetništvu. Najveći broj neaktivnih žena, pored učenica i studentkinja, čine penzionerke i domaćice, a prema starosnoj strukturi, to su žene od preko 55 godina.
Kada je u pitanju nezaposlenost, žene čine većinu, naročito mlađe žene, do 30 godina starosti. Žene prosečno čekaju na zaposlenje oko 53 meseca, što je strašan podatak i što govori o jednoj dugotrajnoj nezaposlenosti. Posebno brine podatak da većina onih koji posao traže duže od dve godine traže svoje prvo zaposlenje. Tu je procenat negde oko 58% ukupno nezaposlenih žena. To je podatak koji zabrinjava. Do najvećeg porasta stope nezaposlenosti žena došlo između 2003. i 2004. godine, kada je ova stopa porasla, sa 19, na gotovo 23%. Na to su, svakako, uticali tranzicija i restrukturiranje privrede.
Uprkos razvoju privatnog sektora, koji je primetan u današnje vreme u Srbiji, žene se retko odlučuju na preduzetništvo i pokretanje nekog sopstvenog posla, tako da je dvostruko manje žena poslodavaca nego što je slučaj s muškarcima. Istraživanja, takođe, pokazuju da kod žena starosti od 25 do 49 godina stopa nezaposlenosti drastično opada kada je u pitanju povećanje broja dece. Kada su u pitanju muškarci, u istom tom slučaju je stopa standardna. Znači, ne menja se.
Bez obzira na to što je obrazovni nivo nezaposlenih žena viši nego kod muškaraca, njihov položaj nije u skladu s obrazovnom strukturom koju poseduju i više su zastupljene u privrednim granama s manje plaćenim zanimanjima. Posebno ugroženu i ranjivu kategoriju stanovništva čine Romi, izbegli i interno raseljeni i prognani, kao i osobe s invaliditetom. Sprovedena istraživanja pokazala su da je položaj žena iz ovih grupa znatno nepovoljniji, kako u odnosu na muškarce, tako i u odnosu na opšte ukupne stanovništvo.
Romkinje, izbeglice, žene s invaliditetom i žene sa sela predstavljaju kategoriju koja najteže dolazi do posla i koja je u većoj meri izložena i siromaštvu i socijalnoj izolovanosti.
Svi ovi podaci vrlo jasno govore o neophodnosti da se princip rodne ravnopravnosti postavi u zakonske okvire, da to zaživi u Srbiji, kako bi se konkretno krenulo u rešavanje ovih problema. Naravno da ništa ne može da se reši preko noći, ali mora se otvoriti proces, koji će za krajnje ciljeve imati jednaku podelu moći i uticaja između žena i muškaraca, ekonomsku ravnopravnost žena i muškaraca, jednaku raspodelu neplaćenog rada vezanog za negu drugih lica i kućne poslove i, iznad svega, zaustavljanje nasilja muškaraca nad ženama. Žene i muškarci, kao i devojčice i dečaci, imaju jednaka prava i mogućnosti u pogledu sopstvenog fizičkog integriteta.
Zbog svega što sam navela, Poslanička grupa ZES-a će se u danu za glasanje pozitivno izjasniti o ovom zakonu. Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Ministarstva, kolege narodni poslanici, u setu zakona koje danas razmatramo dominira zakon o uređenju prostora i izgradnji i to je svakako jedan od najvažnijih zakona koji ova skupština treba da usvoji.
Svedoci smo urbanističkog haosa koji vlada na dobrom delu naše zemlje, prostorne neuređenosti, neadekvatnog održavanja graditeljskog nasleđa i kulturnih dobara, kao i zaštićenih prirodnih celina. Razlog za to je nepostojanje planskih akata, kao i prevaziđenost postojećih planova koji se i dalje primenjuju i nepoštovanje zakona i zakonskih propisa. Sve je to izazvalo potrebu za donošenjem novog, modernog zakona, koji će pokušati da reši ove probleme i u tom smislu i uredi naš prostor.
Ono što je vrlo bitno kod Predloga zakona je činjenica da on zaista pojednostavljuje i izradu planskih akata i njihovu primenu, odnosno postupak dobijanja građevinske dozvole. Svima nam je dobro poznata činjenica da se Srbija nalazi među zemljama sa ubedljivo najsporijom administracijom, naročito kada je u pitanju postupak dobijanja građevinske dozvole.
Sada je to vreme bitno skraćeno po novom Predlogu zakona, time što je pojednostavljen postupak izdavanja građevinske dozvole i što je daleko manje dokumenta potrebno da bi se do građevinske dozvole došlo, kao što je i skraćen vremenski period za koji odgovorna lica u organima uprave moraju da izdaju ta dokumenta.
Smanjen je i broj planova koji je na raspolaganju teritorijalnim jedinicama, i prostornih i urbanističkih. Ono što je vrlo bitno, određeno je koji se planovi moraju doneti za jedinice lokalne samouprave i u kom roku, a kroz Zakon o lokalnoj samoupravi odrediće se sankcije za opštine koje u određenom roku ne usvoje potrebne prostorne i urbanističke planove.
Drugim rečima, ako neka opština u određenom vremenskom periodu ne usvoji prostorni plan opštine i plan generalne regulacije, biće kažnjena, sankcionisana na taj način što će se uvesti privremene mere. Dakle, konačno dajemo važnost planskim aktima u onom nivou kakav dajemo i budžetu.
Takođe, vrlo je bitno što se uspostavlja hijerarhija dokumenata prostornog i urbanističkog planiranja. Oni međusobno moraju biti usklađeni, tako da dokumenti užeg područja moraju biti u skladu sa planskim dokumentima šireg područja, a svi skupa moraju apsolutno biti usklađeni sa Prostornim planom Republike Srbije. Izradom planskih dokumenata rukovode odgovorni planeri i odgovorni urbanisti, koji odgovarajuće licence dobijaju od Inženjerske komore.
Prema zakonu iz 2003. godine, licencu odgovornog urbaniste mogli su da dobiju lica odgovarajuće struke, među kojima su, između ostalih, bili i diplomirani prostorni planeri. Međutim, ovim predlogom zakona njima je to pravo uskraćeno i dovedeni su u neravnopravan položaj u odnosu na ostale tehničke struke.
Mislim da u tom smislu treba napraviti korekciju u zakonu i prostornim planerima vratiti iste mogućnosti koje su imali i do sada, odnosno mogućnost dobijanja i licence odgovornog urbaniste.
Ono što je vrlo bitno, novim zakonom se uvodi i postojanje centralnog registra planskih akata, dokumenata koje će voditi nadležno ministarstvo. Svi planovi koji će biti doneti na osnovu ovog zakona biće evidentirani u ovom registru i na taj način dostupni svima.
Dakle, svako ko želi da dođe do informacije – kakva je namena prostora i koji urbanistički parametri važe bilo gde u Srbiji, moći će to da vidi putem interneta ili već kako to bude Ministarstvo organizovalo. Na ovaj način se, između ostalog, onemogućava bilo kakva zloupotreba kod izdavanja informacija o nekoj lokaciji, a toga smo bili svedoci u velikoj meri za sve ove godine.
Inače, to su novi pojmovi koji se pojavljuju u ovom zakonu – informacija o lokaciji i lokacijska dozvola. Informacija o lokaciji najbliža je nekadašnjem izveštaju o urbanističkoj nameni, a lokacijska dozvola je dokument na osnovu kog se radi tehnička dokumentacija, odnosno dokument koji u sebi sadrži sve tehničke podatke i sve urbanističke parametre koji su projektantu dovoljni za izradu glavnog projekta. Detaljno je definisano građevinsko zemljište, oblici njegove svojine, način njegovog korišćenja.
Ono što bih posebno izdvojila je problem vezan za uređivanje građevinskog zemljišta. Zakon predviđa da se za uređivanje građevinskog zemljišta plaća naknada i to prema odlukama i programima koje usvajaju jedinice lokalne samouprave. Zakon takođe predviđa da se ta sredstva, dakle sredstva koja se dobijaju od naknade za uređivanje građevinskog zemljišta, koriste isključivo namenski.
Međutim, odgovorno tvrdim da to u praksi nije slučaj. Vrlo često se ta sredstva koriste za neke potpuno druge stvari, što je najgore, vrlo često odlaze za plate ljudi koji su zaposleni u lokalnim samoupravama. Mislim da bi u tom smislu bilo neophodno iznaći način kontrole, jer kada bi se sprovela neka opšta kontrola na nivou čitave Srbije, po svim opštinama, bojim se da bi ove moje tvrdnje bile potvrđene.
Možda bi rešenje za ovaj problem bio u tome da se u određenom zakonu stvori obaveza da sredstva koja se ubiraju od naknade za uređenje građevinskog zemljišta budu prihod isključivo javnih preduzeća koja se staraju o uređenju građevinskog zemljišta, a čiji su osnivači određene teritorijalne jedinice. U stvari, tu je najveći problem kod onih javnih preduzeća čiji je osnivač opština, odnosno jedinica lokalne samouprave.
Tek na taj način bismo omogućili da se ta sredstva zaista koriste namenski, odnosno da se koriste za uređenje građevinskog zemljišta, za pribavljanje građevinskog zemljišta i za izgradnju i održavanje infrastrukture, koja je neophodna za kompletno građevinsko zemljište.
Vrlo bitna novina koju ovaj zakon uvodi je mogućnost konverzije prava korišćenja u pravo svojine sa ili bez naknade. Tako se vrši određeni vid restitucije u onoj meri u kojoj to može kroz zakon o uređenju prostora i izgradnje.
Ono što je u velikoj meri uticalo na loše stanje u prostornom i urbanističkom uređenju u čitavoj Srbiji, svakako je loš rad inspekcijskih službi, pre svega mislim na građevinsku inspekciju. Postojanje velikog broja bespravnih objekata i nenamensko korišćenje prostora govori o problemu zloupotreba i malverzacija.
Ovaj zakon daje veća ovlašćenja građevinskoj inspekciji i njegova adekvatna primena bitno će uticati na promene postojećeg stanja. Dakle, rad građevinske, pa naravno i urbanističke inspekcije i puno poštovanje zakonskog propisa najviše će uticati na pravilno uređenje i korišćenje prostora.
Jedna od najčešćih tema iz ove oblasti svakako je legalizacija bespravno izgrađenih objekata. Dakle, predviđa se nastavak ovog procesa, koji je jedno vreme bio zaustavljen, s tim što je detaljno navedeno koji objekti mogu ući u postupak legalizacije, sa kojom dokumentacijom i u kom vremenskom roku.
Pri tome, svakako treba voditi računa da su bespravni graditelji drskim nepoštovanjem zakona ugrozili planirani prostorni i urbanistički razvoj područja na kome su gradili i da tu praksu treba trajno suzbiti. Jedan od način svakako je nemogućnost vezivanja bespravnih objekata na infrastrukturnu mrežu, kao i kažnjavanje službenog lica koje izvrši navez bespravnog objekta na bilo koju infrastrukturnu mrežu.
U kaznenim odredbama detaljno su navedeni načini kažnjavanja za određene prestupe. Međutim, utisak je da neki prestupi nisu adekvatno rangirani. Primera radi, visina kazni za prekršaje kada odgovorno službeno lice u nadležnom organu uprave, mimo zakona, izda lokacijsku, građevinsku ili upotrebnu dozvolu svakako ne može biti izjednačena sa visinom kazne za prekršaje kada isto to službeno lice ta dokumenta ne izda u propisanom roku.
Dakle, stepen društvene opasnosti i posledica koje mogu nastati kada se dokumenti izdaju mimo zakona i planskih akata svakako su mnogo veći i to se mora naglasiti i visinom kazne.
U tom smislu sam podnela amandmane i nadam se da ću naići na razumevanje od strane Ministarstva. No, bez obzira na izvesne primedbe, ovo je bez sumnje jedan reformistički zakon, zakon koji otvara mogućnosti za rešavanje mnogih problema koji opterećuju prostorni i urbanistički razvoj Srbije i poslanička grupa ZES će se u danu za glasanje izjasniti za njegovo usvajanje.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Ministarstva, kolege narodni poslanici, u svom današnjem izlaganju posebno ću se osvrnuti na Zakon o turizmu s obzirom na to da je to svakako jedna od najperspektivnijih, ali i nedovoljno razvijenih privrednih grana u Srbiji. Pored brojnih dobrih geografskih karakteristika i prirodnih predispozicija koje Srbija ima u tom smislu, turizam ipak muče i mnogi problemi koji ne dozvoljavaju pravilan razvoj ove bitne privredne grane.
Dolazim iz Vrnjačke Banje, iz, kako je to danas ministar primetio, jednog od najrazvijenijih i najvažnijih turističkih mesta u Srbiji. Ona se nalazi u Raškom okrugu, u kome je svakako turizam jedna od najbitnijih privrednih grana. Pored Kopaonika i Vrnjačke Banje, u Raškom okrugu se nalaze i Mataruška, Jošanička i Bogutovačka Banja. Priznaćete da je to za jedan okrug impozantan broj banjskih klimatskih mesta.
Međutim, osim Vrnjačke Banje, ostale banje nisu dovoljno razvijene. Ovakva situacija može da se projektuje i na čitavu Srbiju. To samo pokazuje da razvoju banjskog turizma treba dati mnogo veći značaj.
Primera radi, u 2007. godini evidentirano je 12 turističkih mesta koja su ostvarila preko 100.000 noćenja turista. Od tih 12 turističkih mesta, sedam su banjska lečilišta. Takođe je registrovano i pet turističkih mesta u kojima je ostvareno preko 300.000 noćenja turista. Od tih pet turističkih mesta, dve su banje, to su Vrnjačka i Sokobanja. To ukazuje na značaj banjskog turizma u čitavom sistemu, ali u isto vreme i signalizira da ovaj vid turizma ipak mora da bude posebno obrađen u zakonu o turizmu. Iako je tu, u svakom slučaju, vrlo bitan zakon o banjama, i zakon o turizmu mora na svoj način pravilno da definiše banjski turizam.
Podnevši nekoliko amandmana na ovaj zakon nameravala sam da bliže definišemo način naplate turističke i boravišne takse. Nadam se da će nam Ministarstvo u tom smislu izaći u susret.
Vrnjačka Banja poslednjih godina ima jedan nov problem koji, u to sam sasvim sigurna, muči i sve ostale turistički razvijene opštine u Srbiji. Naime, zbog prekomerne i neplanske izgradnje stanova i tzv. apartmana dešava se da gosti prođu kroz ova turistička mesta, iskoriste sve njihove pogodnosti i pri tom se ne prijave i, naravno, ne plate boravišnu taksu. Po pravilu, vlasnici ovih stanova nisu autohtoni stanovnici, i oni zajedno sa svojim prijateljima, rođacima prođu kroz turistička mesta bez da se prijave i da plate boravišnu taksu. Postoje neke procene da je samo Vrnjačka Banja u prošloj godini na ovaj način izgubila preko 12.000.000 dinara. To nam ukazuje na probleme koje muče banjski turizam.
Na kraju bih htela da skrenem pažnju na jedan od vodećih problema u mom mestu, u Vrnjačkoj Banji. Naime, u pitanju je neuspela privatizacija Hotelsko-turističkog preduzeća "Fontana". U momentu kada je privatizovano, ovo preduzeće posedovalo je oko 45.000 korisnih kvadrata, odnosno najveći deo najvažnijih hotelskih i ugostiteljskih objekata u našem mestu. Nažalost, privatizacija je poništena, nekoliko godina sve stagnira, u toku su neki sudski procesi koji usporavaju rešavanje problema.
U tom smislu apelujem na nadležno ministarstvo i na sve nadležne institucije da pomognu lokalnoj zajednici da se reši ovaj problem i da Vrnjačka Banja zaista bude u poziciji da održi visoko mesto među najrazvijenijim turističkim mestima u Srbiji i na taj način pomogne i ukupnom razvoju turizma u Srbiji. Zahvaljujem se.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva i kolege narodni poslanici, poslednjih godina svedoci smo brze evolucije ekološke misli, a samim tim i politike zaštite životne sredine. S tim u vezi, neophodno je donositi nove propise i zakone, a postojeće prilagođavati novonastalim vremenima, kao i zakonodavstvu EU.
Imajući u vidu opomenu predsedavajuće i činjenicu da nemam dovoljno vremena da svoj ekspoze predstavim, samo želim da kažem da dolazim iz Vrnjačke Banje, iz sredine koja ima nesporno prirodno dobro, s obzirom na to da zakon o zaštiti prirode predviđa proglašenje zaštićenih prirodnih dobara, a svakako, jednu od najlepših i najvrednijih ambijentalnih celina u našem malom mestu predstavlja centralni banjski park, koji je postavljen krajem 19. veka i koji je projektovao čuveni austrijski arhitekta Franc Veber. Ovih dana pri kraju je izrada studije o zaštiti ovog prirodnog dobra, u saradnji sa Republičkim zavodom za zaštitu prirode, tako da na ovaj način idemo u korak sa zakonom koji ovih dana treba da bude usvojen.
Zbog skraćenog vremena, zahvaljujem se.