Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je četvrti budžet koji ova vlada donosi. Četiri godine svetske ekonomske krize i možemo da kažemo kao i za svaki prethodni budžet – da je ovo budžet koji čuva standard građana u teškim vremenima, da čuva stabilnost naše ekonomije i otvara perspektive za veći ekonomski rast kada kriza prođe.
Kažu da umetnost i religija potiču od istog korena, imaju mnogo sličnosti. S druge strane, umetnost i ekonomija su potpuni stranci. Čuli smo danas mnogo slobodnih tumačenja, mnogo narodnih poslanika koji su računali na umetnički dojam, što bi se popularno reklo. Želeli su da nas impresioniraju metaforama i tumačenjima. Ali, kada je reč o ekonomiji, nema mnogo prostora za impresije i za umetnost. Reč je o ciframa i treba da kažemo šta nam cifre govore. Kažu da je tehnički budžet, s jedne strane, drugi narodni poslanici kažu da je izborni budžet. Da vidimo šta je od toga tačno.
Kada je budžet na dnevnom redu, ne treba da budemo nerealni i da zamišljamo šta bi trebalo sve finansirati. Neki kažu – treba više u poljoprivredu. Treba. Treba više za zdravstvo, za socijalu, itd, ali to nije realno i to nije ozbiljna rasprava. To je ono – kako mali Perica u školi zamišlja kako bi trebalo finansirati državne potrebe.
Šta je ono što moramo da platimo iz budžeta? Ukupni prihodi budžeta su 750 milijardi dinara. Penzije koje se dotiraju iz budžeta iznose 278,4 milijarde ili 37% prihoda od budžeta. Više od jedne trećine. Plate iznose 218,8 milijardi ili 29% prihoda. Kamate 59,2 ili 7,9%. Ukupno 74%. I šta sad predlažete da radimo? Da li treba da smanjujemo penzije? Da li treba da smanjujemo plate i da otpuštamo policajce, učitelje, profesore, lekare? To nije rešenje.
Kažu da treba izvršiti reformu PIO, samo niko ne kaže kako treba izvršiti reformu penzijsko-invalidskog osiguranja. Mnoge reforme su sprovedene. Još neke su ostale, ali suština našeg penzionog fonda jeste u tome da imamo veliki broj penzionera i relativno mali broj zaposlenih. Dok se ta proporcija značajno ne promeni, ne možemo očekivati manja izdvajanja iz budžeta za penzije. Jer, naša je dužnost da zaštitimo standard onih građana koji su penzioneri.
U 2009. i 2010. godini smo zamrzli plate iz budžeta i penzije, a ove godine povećanja su pratila rast bruto domaćeg proizvoda i rast inflacije. To je plan i za narednu godinu. Dakle, budžet nije izborni, nije predizborni, ne planira veća trošenja od onih koji su predviđeni Zakonom o budžetskom sistemu, između ostalog. Da li treba da nas zabrinjava deficit budžeta od 4,25% bruto domaćeg proizvoda? Elementarna ekonomska nauka, ali i Zakon o budžetskom sistemu nam nalažu da kod recesije treba ići sa povećanjem deficita, kako bi se dodatnim novcem podstakla privreda. To je nešto što vam je kolega Aleksandar Vlahović objasnio na adekvatan način.
Naša procenjena stopa rasta sledeće godine je 1,5%. To nam dozvoljava deficit od 4,5%. Dakle, mi smo ispod te granice za 0,25% i dozvoljavamo izvesnu marginu u slučaju nepredviđenih okolnosti.
S početkom krize velika većina zemalja se opredelila za veći deficit i veće zaduživanje, kako bi dala injekciju ekonomiji i to je dalo rezultate. To je slučaj svuda. Ja vam neću navoditi evropske zemlje, jer ste se bunili šta je Britanija, šta je Nemačka, šta je Francuska. Ali, evo, u BiH, na primer, 2007. godine budžet je bio 0,6, godine 2010. je bio 4,2; Crna Gora 6,7, suficit, onda deficit 4,9 u 2010. godini; slična je situacija bila i kod nas. Srbija se s tim u vezi odlično suočila sa krizom. Izvršeno je prilagođavanje privrede bez velikih rezova.
Setite se samo krize s kraja 2008. godine, povlačenja depozita, poziva, juriša na banke. Danas je štednja na rekordno visokom nivou. Ono što je neverovatno jeste da smo zemlja, jedina po mom saznanju, u Evropi koja je uspela da poboljša sliku, krvnu sliku svoje ekonomije u očima stranih investitora. Probaću sad na brzinu da vam pročitam dugoročne kreditne rejtinge, standarde "en purs" za zemlje u okruženju i, naravno, za Srbiju. Šta se dešavalo? Hrvatska, 21. decembra 2010. godine – kreditni rejting snižen. Slovenija, 20. oktobra 2011. godine – snižen. Makedonija, 1. maja 2009. godine – kreditni rejting snižen. BiH, 30. novembra 2011. godine – snižen. Crna Gora, 31. mart 2010. godine – snižen. Mađarska, 17. novembra – snižen. Mađarska, 30. marta 2009. godine – snižen. Rumunija, 10. novembra 2008. godine – snižen. Bugarska, 30. oktobra 2008. godine – snižen. Grčka, 14. januara 2009. godine, 16. decembra 2009. godine, 27. aprila 2010. godine, 29. marta 2011. godine, 9. maja 2011. godine, 13. juna 2011. i 27. juna 2011. godine – svaki put za jednu lestvicu niže, dakle, snižen. Srbija, 16. marta 2011. godine – povećan. To su činjenice.
Da li treba da nas zabrinjava javni dug koji se približava granici od 45% bruto domaćeg proizvoda? Najpre treba razjasniti da je to granica koju smo sami sebi postavili da bismo se sačuvali od prevelikog zaduživanja. Sa druge strane, javni dug Nemačke i Francuske iznosi preko 80%. Ako pogledate zemlje evro-zone i zemlje EU, svuda je preko 60% u gotovo svakoj zemlji.
Ovaj budžet, kao što sam već rekao čuva standard onih koji su ugroženi, dakle, onih koji su zaposleni sa niskim primanjima, penzionera, on čuva stabilnost, jer ovo su podaci koji se naslanjaju na ono što sledi u budžetu 2011. godine i omogućava i neki rast u budućnosti, naravno onda kada okolnosti u svetu to budu dozvoljavale. Srbija nije ostrvo, tako da je kriza koja je u Evropi i evro zoni išla u obliku slova duplo ve, najpre 2008. i 2009. ogroman pad, 2010. i početkom 2011. porast i u drugoj polovini 2011. izvestan pad. To je pad koji se dešavao u celoj Evropi i Srbija je pratila takav trend. Mi nažalost, nemamo mogućnosti da se izdvojimo i da imamo ekonomiju koja je potpuno nezavisna od našeg okruženja.
Ali, i pored toga u 2011. godini imamo stagnaciju privatne i javne potrošnje, što je dobro za stabilnost, ali i privredni rast koji je pre svega zasnovan na rastu investicija i taj rast investicija, dakle ukupne investicije u Srbiji u ovoj godini su veće nego sve ostale zemlje bivše SFRJ zajedno. U izvesnoj meri rast je zasnovan i na rastu izvoza.
Koliko smo povezani sa okruženjem jasno nam govore ovi podaci. Mi ne možemo očekivati da 2012. bude godina prevelikog rasta, ali nam je ovo pokazatelj u kojoj meri smo zavisni u kojoj meri smo ranjivi, a i pokazatelj nam je u kom smeru da gledamo kada je reč o budućem ekonomskom razvoju.
Mi 80% svojih proizvoda izvozimo u zemlje EU i zemlje najbližeg okruženja i hteli mi to ili ne, sviđalo nam se to ili ne, Evropa je naša sudbina. Mi smo vezani za evropski kontinent, vezani smo za evropsku ekonomiju. Niko ne može da ubedi i da natera privatnike da izvoze u zemlje EU ako im se to ne isplati niti da izvoze u Kinu, Indiju, Brazil ako im se to ne isplati. Nije država uredila naše ekonomske odnose sa Evropom nego su to uredili ljudi koji se bave privrednom zato što im se najviše isplati da izvoze tu gde izvoze.
Isto tako i kod uvoza je slična stvar. Zbog toga je Evropa naša sudbina i hvala Bogu da je tako, jer je Evropa najprosperitetniji deo sveta ma koliko mana imao i mana koje viđamo svaki dan. Još jedna stvar pa završavam.
Dakle, ono što takođe omogućava i podstiče razvoj u narednom periodu jesu investicije koje su na nivou 4%. Dakle, dolazimo u situaciju da ono što su tekući troškovi finansiramo tekućim prihodima, a ono što su investicije finansiramo ovim deficitom. U tom smislu, pošto je pomenuto danas da je moralno zaduživanje, u tom smislu je moralno opravdano zadužiti se, jer ove investicije će doneti najveću korist budućim generacijama i podizaće kapacitete naše ekonomije u budućnosti.
Takođe, su povećana davanja poljoprivredi od devet milijardi dinara. Mislim da je poljoprivreda nedovoljno iskorišćena i vidim da mere koje preduzima ministar Petrović daju rezultate i mislim da u budućem periodu možemo da očekujemo porast izvoza u poljoprivredi i to značajnijih, koji bi nam pomogao i da imamo malo veći budžet pa da onda dajemo malo više ovamo ili onamo kako to naivno neke kolege danas pokušavaju da prestave.
Dakle, imamo budžet koji čuva standard naših građana, obezbeđuje plate i penzije, što je jako bitno. To nisu ljudi iz svemira, to su naši građani. Oni plaćaju račune, oni imaju svoju decu, svoje unuke i naravno da treba da obezbedimo sredstva za to. On čuva stabilnost ekonomije ne prezadužuje nas, vrlo je vešto izbalansiran, ne traži sredstva sa strane, već se opruža prema guberu. Takođe, kao što sam rekao ovaj budžet podstiče i razvoj, između ostalog, kroz investicije koje sam nabrojao. Zato sam siguran da ovaj budžet treba da usvojimo, da se manimo politikantstva, da može ova rasprava da traje do 12 sati večeras, ali bolji budžet nismo mogli da imamo. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da nam kod rasprave o ovakvim tačkama dnevnog reda treba i više dostojanstva i više jedinstva. Ako nas ovakve tačke i ovakvi datumi dele u Skupštini i u narodu, bojim se da nam ni budućnost nije previše svetla. Zbog toga pozivam na jedinstvo kod usvajanja ovog zakona, odnosno izmena i dopuna Zakona o državnim i drugim praznicima.
Nema ničega sporno u ovim izmenama i dopunama Zakona, a najmanje ima spornog u onome zbog čega sam se ja javio kao Kragujevčanin da govorim o 21. oktobru, Danu sećanja na srpske žrtve, budućem Danu sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu.
Ministar je lepo rekao da to ne može da bude praznik. Praznik podrazumeva opuštenu atmosferu, slavlje. Ovo je dan sećanja. Postavlja se pitanje da li nam treba dan sećanja i zašto nam treba? Znam da nam treba. Treba nam pre svega, zbog žrtava koje su brojne, ne samo u Kragujevcu, nego i u Kraljevu, tih dana i u drugim delovima Srbije. Samo 1941. godine je 33 hiljade ljudi u Srbiji izgubilo život, što u borbama sa okupatorom, što u likvidacijama koje je okupator sprovodio po centralnoj Srbiji.
Dan sećanja nam je potreban i zbog toga, da ne zaboravimo koliko je mir i politika mira značajna za budućnost Srbije. Treba nam i zbog toga, da se setimo koliko su totalitarne ideologije i ekstremne ideologije bile pogubne najviše za male narode tokom 20. veka. Danas kada vidim, doduše, nekim marginalnim grupama pojavu slavljenja nacizma i među srpskim narodom, naježim se. Zbog toga treba da se sećamo ovih žrtava.
Šta je prethodilo 21. oktobru i stradanju skoro tri hiljade Kragujevčana? Prethodilo je, mogu slobodno da kažem, 27. mart 1941. godine, kada se, pre svega, srpski narod, a ne srpska elita, opredelila za borbu proti Trećeg rajha. Većina drugih zemalja je uključena u Drugi svetski rat tako što je direktno napadnuta od strane fašističkih i nacističkih sila, ili tako što je politička elita donela odluku da se uključi u taj sukob.
Kod nas je tu odluku doneo narod i mislim da je to za poštovanje. To je nauk i za neku budućnost za sve nas.
Već u maju treći oružani otpor okupatorima u Srbiji, a direktno Hitlerovim naređenjem 28. aprila nacistički okupatori su objavili da će za svakog ubijenog Nemca streljati 100, a za svakog ranjenog 50 Srba. Kao posledica toga, 21. oktobra je u Kragujevcu ubijeno 2.900 ljudi, možda i više, reč je o identifikovanim žrtvama, a istih dana je u Kraljevu oko 1.700 ljudi streljano.
Nisu samo stradali Srbi, ovo je i Dan sećanja na srpske žrtve, ali ne možemo na takav način da razmišljamo samo o svojim žrtvama. Stradalo je mnogo ljudi na teritoriji Srbije. Pre svega, Jevreji, Romi, ali i druge nacije. Ne samo tokom 1941. godine, u 1942. godini imamo u Novom Sadu i Šajkaškoj velike likvidacije Srba, Jevreja i Roma pod mađarskim okupacionim trupama. Kada dođe ovakav dan, treba da se setimo i logora Staro Sajmište, gde su hiljade naših sugrađana Jevreja izgubili život.
Vraćam se na početak. Sve ove žrtve zaslužuju poštovanje, zaslužuju naše sećanje, ali zaslužuju da svi zajedno izvučemo i neke pouke. Te pouke su pouke mira, pouke borbe protiv totalitarnih režima i pouka borbe za demokratiju, za ljudska prava i za mirno i kompromisno rešavanje svih konflikata u budućnosti.
Ostaje mi samo na kraju da se zahvalim svim strankama koje su pomogle svojom inicijativom da 21. oktobar postane Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, pre svega svojoj stranci DS, koja je zajedno sa listom "Pres" pokrenula tu inicijativu i skupila oko 12 hiljada potpisa u Kragujevcu, ali i drugim strankama koje su učestvovale, ima tu i opozicionih stranaka, da se zahvalim državnom vrhu i predsedniku i premijeru i predsednici Skupštine, koji su potpisali i podržali tu inicijativu i očekujem jednoglasnu podršku ovoj inicijativi, očekujem da se makar oko ovoga ujedinimo u Skupštini.
Treba da se sećamo kod ovakvih dana i onih žrtava koje su pripadnici našeg naroda činili u naše ime, jer samo tako smo ljudska bića, pre svega, a ne pre svega pripadnici etničkih zajednica, plemena, naroda i nacija. Zbog toga još jednom pozivam sve prisutne poslanike i one koje nisu prisutni, da ovaj zakon podržimo i na taj način sve ove pouke jasno pošaljemo javnom mnjenju. Hvala.

Ne znam da li da odustanem od govora, pošto za ono što bi rekao neće biti dovoljno vremena. Hajde da kažem makar jednu stvar. Ono što je izostalo u današnjoj vrlo kvalitetnoj diskusiji ili je nedovoljno rečeno, ovo nije zakon o prošlosti, ma kako tretirao prošlost, ovo nije zakon o četnicima, partizanima, ljotićevcima i ostalima, ovo je zakon o budućnosti Srbije. Mi treba kao društvo da se pravno odredimo prema našoj prošlosti, da prekinemo sa autoritarnom prošlošću i da otvorimo stranicu nove budućnosti.
Ako pogledamo mlade ljude danas, vrlo često, prečesto, oni inspiraciju za bavljenje politikom i za interpretiranje današnjih događaja nalaze u prošlosti, u istoriji, i to vrlo često kroz zloupotrebu istorijskih mitova, posmatrajući današnjicu kroz prizmu srednjevekovnih mitova. Činjenica jeste da je velika nepravda naneta mnogim našim građanima, da je tu nepravdu načinila država, bez obzira kako se ona zvala, socijalistička, federativna, demokratska, narodna itd, Jugoslavija, Srbija, svejedno je, naročito u periodu od 1944. do 1951. godine. Ni pre toga nisu cvetale ruže, ali ono što se dešavalo od 1944. do 1951. godine zaslužuje posebnu osudu koju su iznele većine zemalja istočnoevropskog bloka, bivše komunističke zemlje, jer je vlast uspostavljena silom, imovina je otimana ljudima i jednom mi kao društvo moramo da damo svoj stav o svemu tome, a pre svega zbog budućnosti mladih generacija. Zahvaljujem vam na minutu i po.

Uvaženi predsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj rebalans budžeta za 2011. godinu apsolutno treba podržati, zato što on čuva standard naših građana, pre svega onih najugroženijih, zato što plasira sredstva u najvažnije infrastrukturne projekte, zato što ne opterećuje dodatno privredu, zato što ne ugrožava makroekonomsku stabilnost, zato što drži deficit u zakonski predviđenim okvirima.
Kada smo krajem prošle godine donosili Zakon o budžetu, definisali smo na osnovu nekih projekcija planirane rashode i prihode. Naravno, ekonomija nije egzaktna nauka poput matematike da možemo svaku veličinu da predvidimo u potpunosti, pa se u međuvremenu dešavaju izmene. Praksa je većine država sveta, pa i Srbije, da izvrši određena usklađivanja, u skladu sa novim okolnostima.
Koje su nove okolnosti u Srbije i zašto danas raspravljamo o rebalansu? Imali smo povećana izdavanja u odnosu na planirana za plate oko devet milijardi dinara, za penzije oko sedam milijardi dinara, za socijalna davanja 3,3 milijarde dinara. Pored toga, u ovoj godini obezbeđena su sredstva za isplatu jubilarnih nagrada za 2008, 2009. i 2010. godinu, što su bili zahtevi brojnih sindikata i što treba pohvaliti.
Dakle, reč je o primanjima koja se tiču velikog broja naših građana i njihovih porodica. Reč je o milionima ljudi. I ako je neko protiv ovog rebalansa, treba jasno da kaže da li je i protiv dodatnih izdavanja za ove namene. Ta sredstva su tu jer direktno štite standard naših građana. Inflacija u drugoj polovini godine više nije problem u Srbiji. Stavili smo tu temu makar privremeno ad akta. Čak smo imali i deflaciju u periodu letnjih meseci. Ali, početkom godine, svi se toga sećamo, inflacija je bila veća nego što smo planirali i zbog toga je bilo potrebno očuvati standard naših građana, penzionera, onih koji primaju socijalnu zaštitu, naših radnika, dakle, niže i srednje klase ovog društva. Zbog toga je bilo logično da se plate, penzije i socijalna davanja usklađuju sa povećanom inflacijom, da bi se sačuvala kupovna moć i očuvao standard građana. To nije opravdano samo sa moralne tačke. To je opravdano i sa ekonomske tačke.
Jedan od osnovnih postulata ekonomske nauke jeste da kada je kriza na delu, kada je spor oporavak, kada je recesija, treba povećavati u umerenoj meri, u umerenoj veličini potrošnju, jer se na taj način stimuliše ekonomija. To nam je rekao i Fiskalni savet, to nam je rekao MMF, to je, na kraju krajeva, osnova svake ekonomske literature. Šteta što nismo vodili anticikličnu politiku i u vreme prethodnih vlada, sada bi nam sigurno bilo lakše.
Vlada je predlogom ovog rebalansa pokazala i odgovornost da se vodi opštim dugoročnim interesima društva i u predizbornoj godini ne povećava rashode, već traži načina da postojeće rashode smanji. Dakle, rashodi se smanjuju, ali ono što je jako bitno i što vredi istaći, najvažniji infrastrukturni projekti poput Koridora 10, neće biti ugroženi. Meni, kao Kragujevčaninu je jako bitno što neće biti ugrožena zajednička ulaganja sa "Fijatom", kao ni završetak auto-puta Kragujevac-Batočina, jer je to nešto što će sigurno poboljšati performanse naše čitave ekonomije i naročito naš izvoz.
Sa druge strane, predviđanja ekonomskog rasta u Evropi za ovu godinu su sada sigurno drugačija nego što su to bila krajem prošle godine. Imamo slučaj Italije i Nemačke, gde u drugom kvartalu ove godine privredni rast praktično ne postoji, od 0,1 do 0,3%. Zbog toga, a naročito imajući u vidu naše bliže i šire okruženje, nemoguće je očekivati od Srbije, od naše privrede, da skačemo po tri stepenice, dok čitavo naše okruženje stagnira.
Mi imamo respektabilan rast po 2%. Nažalost, to je manje nego što smo predvideli, a predvideli smo oko 3%, ali, to je realnost i teško da je moglo bolje. Zbog manjeg rasta od predviđenog, između ostalog, imali smo i manje prihode od poreza na dodatu vrednost, ali, u velikoj meri i zbog rasta povraćaja od PDV-a. Naime, rast izvoza u prvih sedam meseci iznosi 21,6%, dakle, više od petine u odnosu na prošlu godinu. Pošto naš fiskalni sistem stimuliše izvoz kroz povraćaj PDV-a za izvezenu robu, nominalni rast povraćaja PDV-a je oko 29,5% i to je takođe uticalo na smanjenje PDV-a. Sada, manje novca ulazi od poreza na dodatu vrednost i šta Vlada, odnosno šta država može da uradi?
Pošto nije ekonomski opravdano smanjiti rashode, to smo već rekli zbog čega, onda je jedna od opcija povećanje poreza. Ako možemo da povećamo porez na dodatu vrednost na 20%, recimo, i da na taj način napunimo državnu kasu dodatno. Međutim, to je neodgovorno, jer bi to bilo dodatno opterećenje privrede.
S druge strane, ostaje nam druga opcija, a to je povećanje fiskalnog deficita. To povećanje ukupno iznosi 13 milijardi dinara i nije veliko, oko 0,4% bruto domaćeg proizvoda, ukupno, 4,5, što je manje od većine zemalja u Evropi. Da je to opravdano govori nam Zakon o budžetskom sistemu koji smo doneli prošle godine, koji upravo predviđa ovakva povećanja, ali i Fiskalni savet i MMF.
Premijer i kolege poslanici su već ukazali da će budžet imati manje prihode i zbog dejstva Zakona o finansiranju lokalne samouprave, pošto se porez na dohodak građana koji se do 1. oktobra ove godine delio između republike i lokalnih samouprava u odnosu 60:40, sada se deli u odnosu 20:80 a to su značajno veća sredstva u kasama lokalnih samouprava i to izađe oko 10 milijardi evra, 10 i po milijardi dinara minus dve i po milijarde smanjenje transfera, to je ukupno oko osam milijardi manje u republičkom budžetu a više u lokalnim budžetima. To je dobro i to je nešto što bih podržao. Moramo ovde da naglasimo naše očekivanje da lokalne samouprave ta sredstva pre svega potroše na kapitalne investicije, da se ne bi povećala opšta tekuća potrošnja u Srbiji.
Pošto je ovo danas bila prilika da se ukaže na različite ekonomske parametre kojima je kritikovana Vlada, ja ću reći nešto što su činjenice, statistički potvrđene. Ako grešim, ispravite me. Pošto je pominjana zaduženost, ona će i posle prodaje evro-obveznica biti manja od 44%, a postavili smo gornji limit na 45%, što je od strane vrhunskih svetskih ekonomista pohvaljeno kao redak primer koji treba
slediti. Učešće javne potrošnje u bruto domaćem proizvodu iznosilo je u 2010. godini 45,5%, u 2011. će biti 43,8%, dakle, relaksiramo privredu i to je moj kolega Aleksandar Vlahović na jedan profesorski način objasnio.
Nominalna apresijacija kursa je 4% a realna 14%. Dakle, dinar više nije nestabilan, dinar je snažan i to je trend čitave ove godine i krajem prošle godine. Imamo blagi rast privrede ove godine i to je statistička činjenica. U drugoj polovini godine imali smo jako nisku inflaciju. Zaduženost je među najmanjima u okruženju. Prodaja evro-obveznica – komplimenti našoj zemlji koja govori o poverenju koje Evropa ima prema nama. Kurs je stabilan. Izvoz raste, veći je nego 2008. godine, to smo danas čuli od premijera.
Znam da sve ovo izaziva mnogo skepse i znam da je mnogo problema u Srbiji. Ja živim sa tim ljudima koji su u Srbiji u problemima. Velika je nezaposlenost i dalje. Ali, recite mi da li su ovo netačni podaci i recite mi koja je Vlada u vreme svetske ekonomske krize uradila više reformi nego ova vlada, na osnovu ovih podataka?
Nešto što se retko čulo u ovoj sali ovih dana i prethodnih godina, ja bih čestitao premijeru Cvetkoviću i celoj Vladi na sjajnim rezultatima u vođenju ekonomske politike, u najtežem periodu moderne svetske ekonomije. To je stvarno za pohvalu. Dakle, premijeru, imate naše poverenje.
Rebalans treba podržati. On čuva standard najugroženijih građana, on drži deficit u planiranim okvirima, on ne opterećuje dodatno privredu i on plasira sredstva u najvažnije infrastrukturne projekte. Hvala.

Podržao bih ono što je moj prethodnik rekao vezano za samu raspravu. Tok rasprave je mnogo širi od onog što nam zakon, a naročito amandman o kome trenutno raspravljamo, donosi. Reč je o tome da li koristiti termin "mladi" kao alternativni termin  terminu "omladina". Meni su bliska oba termina, razumem ih i mislim da je dobro da se zakonom omogući da se i termin "mladi" koristi ravnopravno sa terminom "omladina" i tu bi mogla da stane rasprava o ovom amandmanu.
Takođe, nisam video da neko nameće temu – ako je neko protiv zakona, onda je protiv mladih, a ako je za zakon, onda je za mlade. Koliko sam razumeo konkretno vašu poslaničku grupu, vi podržavate ovaj zakon zato što je na odboru, kome je prisustvovala vaša članica Marija Bugarčić, ona jasno rekla da, ukoliko ministarstvo usvoji vaše amandmane, da ćete vi podržati ovaj zakon, tako da vi podržavate ovaj zakon i nemojte se smatrati prozvanim u ovoj raspravi.

Hvala vam. Ja sam protiv prihvatanja amandmana koje je predložila poslanička grupa SRS, konkretno gospodin Paja Momčilov, kojim je predloženo da se u članu 3. koji definiše značenje pojedinih izraza u ovom zakonu briše stav 2. koji glasi – svi izrazi koji se koriste u ovom zakonu, koriste se rodno neutralno.
Rasprava koju ste nam pružili, dakle, poslanici SRS, nije me ubedila da treba ovaj član izbrisati, naprotiv, jezik je živa stvar. Mi danas ne govorimo jezikom kojim je govorio Sveti Sava, ne govorimo jezikom kojim se govorilo u 17, 18, 19, pa i 20. veku zato što je jezik stvar koja se razvija i koja u sebi inkorporira, uključuje, vrednosti kojima težimo i one vrednosti koje želimo da promovišemo.
Trend je svuda u svetu, u naprednom delu sveta, ne govorim o onim zemljama sa kojima možda vi mislite da treba da imamo najprijateljskije moguće odnose, govorim o zemljama naprednog sveta. Svuda je trend da se izrazi koriste rodno neutralno i da ono što vama zapara uši, a to je taj izraz rodno neutralno ili neki izrazi koji se koriste za profesiju u ženskom rodu, takođe i meni i te kako zapara uši kada čujem od vas - gospođo predsedniče, a mi svi vidimo da je predsednica Narodne skupštine žensko i to nam je jasno, a vi kažete - gospođo predsedniče. Po meni je to nasilje nad jezikom. Meni to i te kako zapara uši. Ako je to bilo po nekom pravopisu iz 19. veka, pa sada je 21. vek, valjda je vreme da promenimo stvari. Ukoliko mislite da je to uvredljivo za nečije uši i za nečiji jezik, za mene je mnogo uvredljivija psovka, naročito kada je u Narodnoj skupštini, naročito kada je u sudu, mnogo mi je uvredljivija kletva, nego izraz rodno neutralno. Toliko.

Dame i gospodo, ja sam u prethodnom obraćanju govorio o vrednostima koje se izražavaju kada koristimo pojedine termine, kada koristimo određeni jezik. Naravno, ne mislim da su poslanici SRS, naročito poslanik Paja Momčilov, nepismeni ili da ne poznaju gramatiku srpskog jezika. Daleko bilo. Vi ste obrazovani ljudi.
Mada je bilo zanimljivih situacija kada je bila rasprava u načelu. Jedan vaš poslanik je imao vrlo zanimljivu ideju kako da koristi neke izraze, ali ja tada nisam intervenisao, nisam se javljao za reč da ga ispravljam, jer ovo nije mesto za gramatičke rasprave. Ukoliko neko ima problema sa gramatikom, neka to vidi na nekom drugom mestu. Ovde sam govorio, pre svega, o vrednostima i da je trend u svetu, a hvala Bogu i kod nas, da se izrazi koriste redno neutralno. Vi kada pogledate, recimo u SAD se neki izrazi koji vređaju dostojanstvo nacionalnih manjina, a koji postoje u literaturi u 19 veku, čak i u knjigama Marka Tvena, koji je bio sjajan pisac i za koga se nije moglo reći da je rasista.
Dakle, izrazi koji vređaju sentiment crnih ljudi u Americi, Afroamerikanaca, se menjaju u lektirama, da bi se napisali oni koji možda jesu politički korektni. Vi to možete da nazovete i nasiljem nad jezikom, ali ta literatura mora da izražava vrednosti današnjice 21 veka. Inače, ako ćemo da se držimo tradicije, hajde da se držimo one tradicije od pre hrišćanstva i to je isto tradicija srpskog naroda i tradicija Slovena na ovom području, tako da ne bih sigurno raspravljao sa vama o gramatici, poštujem vas, rekao sam, pre svega, stvari koje su vezane za vrednosti. Kada koristite neke izraze i kada kažete gospođo predsedniče, vi na taj način šaljete neku poruku, bili toga svesni ili ne. Meni je drago što vi lično taj termin ne koristite.

Uvažene kolege, gospodine Stevanoviću, kako bi se vi osećali kada bih vas nazvao "gospodine poslanice"? Mislim da se ne biste osećali prijatno i da ne treba da se stavljate samo u kožu muškaraca, već i žena. Takođe, molim predsednicu da interveniše, jer postavljeno je pitanje da li sam ja normalan? Jesam normalan, nemam nikakav drugačiji način da vam objasnim i praktičniji način da vam objasnim o čemu govorim.
Engleski jezik je drugačiji od srpskog, ali izraz koji je bio klasičan u Engleskoj i u Americi tokom 19 veka "čel men", danas se kaže "čel vumen", ukoliko je u pitanju predsedavajuća, a ne predsedavajući. Umesto "men hud", što je nekad značilo čovečanstvo, kaže se "hjumen tajm", tako da izrazi se menjaju, jezik se menja samo neke stvari se očigledno nikad ne menjaju. Znam da ima mlađe generacije u SRS i pozivam je da prihvati ono što su tekovine savremenog sveta.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
Protiv sam…

Zahvaljujem.
Amandman poslanika Milovana Radovanovića, kojim se traži brisanje volonterskih aktivnosti u okviru načela odgovornosti i solidarnosti mladih u članu 9. je nešto protiv čega sam apsolutno. Argumenti su već rečeni mnogi, ali nije zgoreg spomenuti još jednom da smo mi već doneli Zakon o volontiranju, da je taj zakon izglasan u ovoj Skupštini, da su principi volontiranja takvi da deluju oplemenjujuće na duh mladih ljudi, da ih uče odgovornosti, vrednosti, solidarnosti, zalaganju za druge i da nikako, ako već govorimo o delu zakona u načelima, volontiranje nije višak. Naprotiv, to je jedan od osnovnih instrumenata pozitivnog vaspitavanja i sticanja pravih vrednosti omladine.
Rečeno je danas u raspravi da je to u stvari pokriće za političko angažovanje mladih ljudi u kampanjama. Reći ću vam šta Zakon o volontiranju jasno kaže, da nije volontiranje. Član 3. kaže – volontiranjem u smislu ovog zakona ne smatra se, ima nekoliko alineja, alineja 7. kaže, između ostalog, ne smatra se volontiranjem obavljanje poslova i aktivnosti u političkim strankama, sindikatima i drugim udruženjima koji su vezani za ostvarivanje ciljeva i zadatka tih organizacija, odnosno udruženja od strane njihovih članica u skladu sa statutom.
Dakle, volontiranje nije ono lepljenje plakat ili kampanja koje rade mladi ljudi. Mlade ljude angažuju sve političke partije, neka više, neka manje, u zavisnosti od toga koliko može da ih privuče, pa i u vašim kampanjama su učestvovali mladi ljudi i pretpostavljam da će učestvovati ukoliko ih niste izgubili kao članstvo, ukoliko nisu svi prešli na ovu drugu stranu.
Sve stranke imaju pravo da punoletne osobe angažuju u kampanjama i to nije volontiranje, to nije podvala. U članu ovog zakona volontiranje je nešto sasvim drugo i to je jasno propisano Zakonom o volontiranju. Zbog toga vas molim da opet ne zamenjujemo teze. Hvala.

Dozvoljavate? Javio sam se kao predsednik Odbora za omladinu i sport, koji je i podneo ovaj amandman. I dalje smo, dakle, u načelima, član 9. Mi smo predložili da se ispred reči "solidarnost" doda jedna jednostavna reč koja glasi "međugeneracijsku", zbog toga što, kada već izražavamo vrednosti kroz ova načela, treba da stavimo jedan akcenat na nešto što je jako bitno u svakom društvu, pa i u našem, a to je solidarnost među generacijama.
Mi smo se delili 90-ih malo veštački, malo na neke druge načine, kao oni mladi koji su podržavali opoziciju i one starije koji su podržavali vlast, do te mere da smo imali čak situaciju da i u Skupštini optužujemo starije generacije za ratove, kako su nam upropastili mladost, itd. To nije dobro. Direktno sam protiv toga i drago mi je što su to prepoznali neki poslanici u ovoj skupštini, neki nisu.
Međutim, evo, imamo amandman gospođe Donke Banović, Milice Vojić-Marković i Milana Dimitrijevića, koji u istom članu, samo na drugom mestu, pozivaju na solidarnost sa starijim osobama. To je, takođe, prihvatljivo. Međutim, mislim da termin "međugeneracijska solidarnost" obuhvata jedan širi spektar, jer osim starijih osoba, to mogu biti osobe srednje dobi, to mogu biti deca i mislim da ste i vi ovim amandmanom želeli upravo ono što je Odbor, podnoseći ovaj amandman, imao kao nameru.
Zbog toga mislim da sam termin "međugeneracijska solidarnost" nije nešto što bi trebalo da nas podeli u Skupštini danas, niti izazove preteranu raspravu. Naprosto, mislim da to treba da izglasamo i da prihvatimo ovaj amandman. Nije tu ništa sporno, ne vidim šta je sporno, niti sam čuo u diskusiji da je tu nešto sporno vezano za taj termin. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena ministarko i predstavnici Ministarstva, ja vam se najpre zahvaljujem što ste u prethodnoj diskusiji zatvorili mnoge dileme koje sam ja dao sebi kao zadatak u svom govoru, tako da ću biti kraći i nadam se jasniji.
Tok današnje rasprave, veliki njen deo, podsetio me je na reči jednog pesnika koji kaže: "Najteže je pisati ljubavnu poeziju", zato što se toliko pesnika već oprobalo u toj delatnosti, toliko je ljubavnih stihova napisano, da je jako teško da ne upadnete…. Ja se izvinjavam, predsedavajuća, dešava se nešto u Skupštini što me ometa dok govorim. Zahvaljujem.
Kaže taj pesnik da je najteže pisati ljubavnu poeziju zato što je već toliko pesnika oprobano u toj branši, toliko je stihova napisano da teško možete da se izvučete iz zamke da ne budete patetični, da ne budete neoriginalni i da napišete nešto što je novo i što je originalno. Ova rasprava me danas u velikoj meri podseća na tako nešto. Jako je teško bilo narodnim poslanicima da izmaknemo onoj zamci da se zaklinjemo u mlade, da su nam oni budućnost, da jadikujemo nad problemima koje imaju, nad nezaposlenošću, nad drogom i alkoholom u školama, itd. To jesu problemi, ja to priznajem, ali, krajnje je vreme da kažemo šta možemo da uradimo.
Danas zbog toga imamo Predlog zakona o mladima. Ja sam kao član radne grupe u Narodnoj skupštini takođe učestvovao u izradi ovog predloga zakona i snosim i deo odgovornosti što se zakon zove zakon o mladima, pa zbunjuje mnoge moje kolege, misleći da on treba da reši sve probleme koji se tiču mladih. Takav magični zakon ne postoji. Možda opozicija ima kod sebe takav predlog zakona, ali, pokažite ga i moj glas imate sigurno. Glasaću ga vrlo rado, ukoliko imate zakon koji rešava sve probleme mladih. Možda treba u zakonu da propišemo da je obavezno da su svi mladi srećni, zadovoljni, zaposleni, stambeno zbrinuti, ali bi to bili onda oni zakoni kao u "Stradiji" Radoja Domanovića koji nalažu pšenici da tri puta godišnje daje plodove. Pošto takav zakon nije moguć, hajde da vidimo šta je moguće.
Moramo da donesemo zakon koji ispunjava svrhu i daje rezultate. Ovaj zakon to čini. Pre svega zato što definiše okvir delovanja mladih u sferi njihovog udruživanja, omladinske politike, stručnog rada sa mladima itd. Možda sam sada bio previše birokratski nastrojen pa sam iskoristio neke izraze koji nisu najjasniji, ali, hajde da onda razmislimo i da pogledamo šta taj zakon nosi.
Zakon najpre definiše piramidalnu strukturu omladinske politike ili omladinskog sektora. U bazi te piramidalne strukture jesu udruženja za mlade i udruženja mladih. Meni je jako drago što je u zakonu razgraničena ta neka distinkcija između udruženja za mlade i udruženja mladih, odnosno mladih i udruženja za mlade, jer smo imali malo čudnu situaciju da su udruženja mladih vrlo često vodile osobe u poznijim godinama, to su oni čuveni omladinski saveti i savezi. Sećam se kad sam ja pošao na fakultet, to je bilo 1998. godine, neposredno pred rat, da smo kod mene na fakultetu imali slučaj da omladinsku i studentsku organizaciju vodi jedan gospodin koji je dobro zašao u četvrtu deceniju. Zato moramo da znamo šta su udruženja mladih, koje čine većinski dve trećine mladih i udruženja za mlade.
Takođe, u osnovi i bazi te piramidalne strukture jesu kancelarije za mlade na lokalnim nivoima. Iznad toga su savezi u koje se ta pomenuta udruženja udružuju i na vrhu, na krovu je tzv. krovna organizacija, jedna ili više. Drago mi je što zakonom nismo definisali da postoji samo jedna jer bi to bio monopol i ne bi mi se svidelo. Moguće je da se osnuje više krovnih organizacija. Naravno, na vrhu piramide jeste i savez za mlade.
Zašto nam je bitno da imamo ovakvu piramidalnu strukturu? Možda neko misli da bi po pitanju mladih trebali da napravimo neki anarhistički sistem, buntovnički, da tu nema hijerarhije, da nema strukture, ali, verujte, ovo je u skladu sa potrebama mladih. Kad sam imao razgovore sa predstavnicima mladih, oni su kao jedan od najčešćih zahteva upravo pominjali formiranje krovne organizacije. Reč je o mladima koji se bave omladinskom politikom i koji znaju šta im treba.
Ova država ovim ne ustrojava mlade ljude. Naprotiv, ovakvom organizacijom ona daje priliku mladim ljudima da se organizuju, da kroz legitimnost članstva koje imaju formiraju krovne organizacije i da pritiskaju Vladu i ostale subjekte omladinske politike da rade u njihovom interesu.
Takođe, ovo će omogućiti saradnju sa međunarodnim organizacijama, sa krovnim organizacijama koje postoje širom Evrope i sveta i omogućiće, sasvim sam siguran, i dodatno finansiranje projekata za mlade iz inostranstva. Naravno, nećemo da se finansiramo samo iz inostranstva i zato je u zakonu definisan kriterijum za finansiranje programa i projekata od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora. Za finansiranje projekata iz budžeta Republike Srbije moći će da konkurišu samo udruženja koja sam pominjao, lokalne samouprave, što mi je jako drago, samo one koje imaju lokalne kancelarije za mlade, naučno-istraživačke ustanove i druga pravna lica.
Ali, zadržao bih se na ovim lokalnim samoupravama koje imaju odnosno nemaju lokalne kancelarije za mlade. To je nešto što je izazvalo danas malu turbulenciju i očekujem da u nastavku rasprave bude dosta pominjane lokalne kancelarije za mlade. Činjenica jeste da mnoge kancelarije za mlade služe za udomljavanje partijskih kadrova a to je, na kraju krajeva, i ministarka danas rekla. Činjenica jeste da mnoge loše ili nedovoljno rade, ali je takođe i činjenica da postoje jako dobri primeri mladih ljudi koji mnogo čine u svojim lokalnim sredinama, naročito u malim sredinama. Time što postoje negativni primeri se ne delegitimiše postojanje kancelarija za mlade. One su potrebne i ja se jako radujem što smo uspeli da dođemo do toga prethodnih nekoliko godina. One se ovim zakonom na neki način post festum stavljaju u našu legislativu i to je jedan od razloga što ću glasati za ovaj predlog zakona.
Reći ću još jednom i pomenuću dve reči koje izazivaju burne reakcije dok govorim, a to su Evropska unija. Ta strašna EU jako misli na mlade ljude i u okviru svoje strategije "Evropa 2020" oformila je program "Youth in Action" koji promoviše mobilnost mladih, putovanja, stvaranje zajedničkog evropskog indentiteta, međukulturni dijalog, neformalno učenje itd. Sve ono što je potrebno mladima u Srbiji. I zato je neophodno da ih uključujemo u te tokove. To je jedina politika i to je jedina budućnost Srbije.
U suprotnom, mi možemo da sve mlade skupimo na jedno mesto, da napravimo opštenarodno veselje, pa da viknemo ko ne razume ovo veselje, taj ne razume Srbiju, ajmo svi ruke gore, ali kad prođe to veselje na kome ćemo se lepo provesti isti problemi će nam ostati i nećemo ni mrdnuti ni korak napred.
Kao neko ko je bio predsednik demokratske omladine Demokratske stranke, jako mi je drago što ono što smo zamišljali i pre nekoliko godina danas postoji u Srbiji. Demokratska omladina je još 2006. godine, ja tada nisam bio predsednik, ne reklamiram sada sebe, donela Nacrt strategije omladinske politike. U toku 2007. godine pred formiranje vlade, zajedno sa podmlacima nekih drugih stranaka i nevladinog sektora, lobirali smo za formiranje Ministarstva omladine i sporta.
Tada smo govorili i mi i predstavnici mladih i njihovih udruženja da nam je neophodna krovna organizacija. To je krov koji treba da štiti sve mlade u Srbiji.
Prirodno je da Demokratska stranka podržava Predlog zakona o mladima. Demokratska stranka je, to je i njen imidž, i istinito stanje u Demokratskoj stranci, ima jako veliki broj mladih funkcionera, na kraju krajeva, imamo ovde desetak poslanika koji kada su postali poslanici su imali manje od 30 godina.
Mi dajemo najviše šanse mladim ljudima i potpuno je prirodno da nas ovaj zakon tiče i da želimo da načinimo još jedan korak napred u formiranju omladinske politike. Pohvalio bih način na koji je napisan ovaj zakon. Ovo nije opstruisani zakon nekog velikog uma, koji je seo pa napisao uvažavajući sve probleme koji postoje u društvu, jedan genijalan zakon. Ovaj zakon su pisali sami akteri, oni kojih se najviše tiče dejstvo tog zakona. Dakle, mladi i njihova udruženja. Takođe priliku su imali i narodni poslanici, preko 1.000 ljudi je pisalo ovaj zakon, zbog toga on ima jako malo nedostataka ili ni malo.
Dakle, Ministarstvo radi svoj posao, Odbor za omladinu takođe radi svoj posao, milim za Odbor Narodne skupštine i ovim se ništa spektakularno neće rešiti. Nije ideja ovog zakona da za mesec dana svi problemi mladih budu rešeni, ali jeste jedan korak i jeste oruđe u rukama mladih da se bore više za svoje interese. To je poenta ovog zakona, zbog toga ga treba izglasati. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine guverneru, žao mi je što danas nemamo više govornika i većeg interesovanja, makar u Skupštini, za ovaj zakon. Sve današnje diskusije mogu se podeliti u dve grupe: diskusije onih koji hvale zakon, iz vladajuće koalicije, i onih na strani opozicije koji kritikuju stanje u finansijskom sistemu, ekonomsku situaciju u državi, standard građana, ali malo ili nimalo konkretan Predlog zakona, koji ćemo, nadam se, uskoro izglasati, dakle, zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga.
Kada smo u oktobru prošle godine donosili Zakon o zaštiti potrošača bilo je predloga od strane Udruženja potrošača, nevladinih organizacija, pojedinaca da u taj zakon uđu i one odredbe koje štite potrošača prilikom uzimanja tzv. potrošačkih kredita. Odgovor Ministarstva trgovine i Narodne banke Srbije je bio da će ti krediti, kao i sve ostale finansijske usluge, biti obuhvaćeni posebnim zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Drago mi je što je nekoliko meseci posle toga taj zakon završen, što je taj odličan zakon došao i u skupštinsku proceduru, iako je pre dva meseca stigao u Skupštinu, dakle, bez hitnog roka, bez preterane žurbe. Drago mi je što obećanja ispunjavamo i što je ovaj zakon, koji nam je neophodan, na dnevnom redu Skupštine danas. Pozivam sve preostale učesnike, kojih više nema mnogo, da se posvete, pre svega, ovom zakonu.
Zašto nam je ovaj zakon bitan? Pre svega, zato što pogađa ogroman broj naših građana. Nije reč o elitnim grupama, nije reč o zaštićenim pojedincima, reč je o skoro svim našim građanima, makar svim zaposlenima. Nije reč samo o onima koji uzimaju kredite, reč je i o onima koji imaju platne kartice, onima koji imaju otvoren tekući račun. Dakle, ovaj zakon odnosi se na većinu naših građana i to je ono što građani treba da znaju. On ih štiti u odnosu koji imaju prema finansijskim institucijama, bankama, lizing kompanijama, osiguravajućim društvima itd.
S jedne strane u tom odnosu imamo, pomenuo sam već, banke, lizing društva, osiguravajuća društva, dobrovoljne penzijske fondove, a s druge strane imamo pojedince, građane, one koji su oslonjeni sami na sebe. Dakle, s jedne strane finansijske institucije koje imaju mogućnost i po pravilu imaju zaposlene pravnike, ekonomiste, stručnjake za marketing, stručnjake svih mogućih profila i s druge strane imamo građanina, pojedinca koji ima možda malo, možda nikakvo znanje o finansijskim tokovima, o načinu obračuna kamate, o finansijskim poslovima uopšte. Zbog toga je sigurno ovaj zakon neophodan. Da li je mogao biti donet ranije? Mogao je, ali oni koji su kritikovali ovaj predlog zakona danas takođe su imali svoje vlade u poslednjih deset-dvadeset godina pa nisu takav zakon doneli. Treba pohvaliti ovakvu inicijativu.
Ovaj odnos fizička lica – banka, odnosno finansijska institucija, nije odnos rivaliteta. Tu treba da stavimo tačku. Čulo se danas mnogo negativnih komentara na račun banaka. Nama su banke potrebne. Za razliku od perioda od pre 15-20 godina, većina naših građana može da uzme kredit da reši neki svoj finansijski problem, da kupi neku stvar koja možda nije dostupna u određenom trenutku za keš ili da reši možda najveće finansijsko pitanje koje se postavlja čoveku u životu, a to je stambeno pitanje. Taj odnos, kao što rekoh, nije ravnopravan.
S druge strane, pravna lica ne treba da budu obuhvaćena ovim zakonom, jer se pretpostavlja da pravna lica, dakle, firme ili udruženja koja idu kod banaka za određene finansijske usluge, imaju mogućnost da angažuju svoje stručnjake i raspolažu nekim znanjem. Ukoliko ne raspolažu, ne znam zašto onda postoje.
Na koji način ćemo zaštititi naše građane u kontaktima koje ostvaruju sa ovim finansijskim institucijama? Pre svega, već smo čuli da postoji obaveza informisanja korisnika finansijskih usluga, dakle, klijenata, naših građana, od strane banaka i finansijskih institucija, o svim troškovima koje je korisnik dužan da namiri. Zato se i nudi zabrana korišćenja izraza kojima se krediti i lizing reklamiraju kao besplatni, iako to nisu, pošto vas kada uzmete kredit ili lizing oni obavezuju da zaključite neki drugi ugovor ili da plaćate neke druge troškove koje finansijska institucija navodno ima. Zato se i propisuju obavezni elementi ugovora koji klijent zaključuje sa finansijskom institucijom.
Takođe, priča o efektivnoj i nominalnoj kamatnoj stopi nikome danas u Srbiji ne zvuči previše teoretski, niti je otuđena od realnog života, niti je samo za ekonomiste, to je odnos koji se tiče svih naših građana. Naprosto, banke su našle način kako da privuku što veći broj korisnika reklamirajući samo nominalnu kamatnu stopu, dakle, ono što oni obračunavaju kao nominalnu kamatnu stopu, ali vam pri tom ne kažu, dok ne uđete u banku i skoro dok ne potpišete ugovor, koji su to sve skriveni troškovi, pa imamo razne takse, troškove obračuna kredita, bankarske troškove, stvarne ili izmišljene, ko to zna.
Ono što je poenta, ne možemo da upoređujemo sa konkurencijom kakvi su uslovi, koju banku, odnosno finansijsku instituciju da izaberemo ukoliko nam je potreban kredit. Kada hoćemo da kupimo margarin otići ćemo u jednu prodavnicu, videti koja je cena, uporediti sa nekom drugom prodavnicom i odlučiti da li da kupimo tu ili na nekom drugom mestu. U dosadašnjoj praksi je u ovom slučaju to bilo nemoguće. Vi ste mogli da se reklamirate sa kamatnom stopom od 1% na godišnjem nivou, a da toliko nagomilate tzv. dodatne troškove da ćete biti najskuplji kao banka, a da se to ne vidi na prvi pogled, niti se vidi na bilbordu koji vas zove dok vozite da uđete u banku što pre i što pre iz nje da izađete, naravno, sa kešom u rukama i sa rešenim životnim problemima.
Zato nam je jako bitno da se efektivna kamatna stopa, dakle, kamatna stopa u koju su uračunati svi dodatni troškovi kredita, obračunava jedinstveno, što nam donosi član 11, stavovi 4. i 5. koji kažu: „Banka i davalac lizinga su dužni da efektivnu kamatnu stopu obračunavaju na jedinstven, propisani način, radi poređenja istovrsnih ponuda različitih davalaca finansijskih usluga. Narodna banka Srbije bliže utvrđuje uslove i način obračuna efektivne kamatne stope.“
Takođe, i kod oglašavanja iznos efektivne kamatne stope treba da bude napisan tako da je uočljiviji od ostalih elemenata. To je ono što piše u ovom predlogu zakona.
Još jedna korist za naše građane jeste mogućnost da se odustane od zaključenog ugovora o kreditu, ugovora o nedozvoljenom prekoračenju računa, ugovora o izdavanju i korišćenju kreditne kartice, ugovora o lizingu i finansijske pogodbe, u roku od 14 dana od dana zaključivanja ugovora, bez navođenja razloga za odustanak. To je sigurno korisno svim našim građanima koji imaju kontakt sa finansijskim institucijama, a, kao što rekoh na početku, većina njih ima.
Ceo zakon je tako napisan da se malo reči kritike može reći. Možemo govoriti pohvalno u beskraj, ali želim da istaknem još par stvari. Ono što je jako bitno za naše građane jeste limitiranje iznosa koji banka može da naplati od klijenta u slučaju prevremene otplate dela ili celokupnog iznosa preostalog kredita. Kako je do sada to funkcionisalo? Vi ste imali mogućnost u ugovoru koji potpišete sa bankom, uzeću primer stambenog kredita, da otplatite prevremeno deo ili celokupan iznos kredita, ali vam oni zaračunaju na taj preostali iznos koji otplaćujete određen svoj troškovnik, pa to bude 2%, 3%, može da bude i više, zavisno od banke. Ako vam se desi da hoćete 5.000 evra glavnice da sebi skinete s vrata, jer ste imali neko nasledstvo u međuvremenu, morate na tih 5.000 da platite još dva ili tri posto njihovih troškova.
Ono što zakon nedvosmisleno radi jeste da taj iznos ograničava na svega 1%, i to ukoliko naplata kredita dolazi za period duži od godinu dana, a ukoliko je period kraći od godinu dana onda je samo 0,5%. To je nešto što je vrlo korisno za sve.
Ima tu još mnogo stvari, koje ne bih dalje da elaboriram, ali građani treba da znaju da će u slučaju krađe platne kartice koju poseduju snositi štetu maksimalno do 15.000 dinara. Dakle, ukoliko vas neko ošteti u većem iznosu vi kao građanin niste dužni da plaćate. To je nešto što štiti standard naših građana, to je nešto što je za poštovanje i to je nešto što nije predizborni zakon, već zakon koji donosi dobro svim građanima.
Takođe, mogućnost da se gašenje platne kartice naplaćuje dalje neće postojati. Nadam se da će tako biti i u drugim institucijama, jer znam da mnogi fakulteti u Srbiji ljudima koji žele da povuku svoja dokumenta i premeste se na drugi fakultet ili se čak zaposle traže određenu nadoknadu da bi im izdali njihova vlastita dokumenta. Ovaj zakon će sprečiti takvu praksu.
Odličan zakon, svaka čast Narodnoj banci Srbije. Pozivam poslanike da u većem broju nego obično, dakle, 126, 127, 128, ovaj zakon izglasaju. Time ćete poslati poruku svima da se dobri zakoni izglasavaju bez obzira na to da li ste vlast ili opozicija, jer podržavate ono što je dobro za građane Srbije. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena ministarka, gospođo predsedavajuća, od 2001. godine čujemo glasove kako nam treba novi zakon o sportu. Evo, već možemo da slavimo jubilej kako se zakoni pišu; neki dođu do Skupštine, većina ne dođe, pa se neki iz Skupštine povuku, a najzad, deset godina posle početnih najava o novom zakonu o sportu, imamo jedan Predlog zakona o sportu. Hvala Bogu na tome, hvala Ministarstvu i Vladi na tome.
Zašto zakon do sada nije donet, iako je uočena potreba za njim još pre desetak godina? Pretpostavljam da su u pitanju različiti interesi učesnika u sportu, koje je teško pomiriti. Ali, nije naše da mirimo različite interese. Naše je da vidimo šta u sportu očekujemo, zašto nam je sport bitan, da bismo znali šta je ono što zakon treba da nam donese.
U tom smislu, potpuno je nebitno da li zakon ima deset članova ili deset hiljada članova. Ceo dan slušamo raspravu o tome da je zakon prevelik. Pa šta ako je prevelik, teško vam je da čitate? Šta da vam radim. Nije problem da li zakon ima mnogo ili malo članova, to je nebitna stvar. Bitno je šta nam zakon donosi i šta je ono što očekujemo od sporta.
Od sporta, pre svega, treba da očekujemo da bude dostupan građanima, jer sport znači zdravlje. „Sport za sve“ jeste parola koju treba da usvojimo. Od sporta ili od zakona o sportu treba da očekujemo razvoj vrhunskog sporta, jer je to i biznis, to je i promocija nacije. Te dve stvari treba staviti u neki egal. Zakon treba da nam donese poboljšanja na ta dva polja.
Takođe, ono što je kod nas nerazjašnjeno, a zemlje zapadne Evrope sa tim nemaju problem, jeste status klubova, privatizacija, da ili ne. Tu su otvorena različita pitanja, ali svakako očekujemo da zakon o sportu to reši.
Najpre, sport kao zdravlje. Ako oko nečega postoji konsenzus u naučnom svetu, to jeste da je sedenje nezdravo, a da je fizička aktivnost nešto što doprinosi boljem zdravlju, dužem i kvalitetnijem životu. S obzirom na to da ne živimo svi u zdravoj prirodnoj sredini, da se ne bavimo svi fizičkim poslovima, to znači da treba da omogućimo da sport bude u što većoj meri dostupan svim građanima Srbije. Hvala Bogu, ima mnogo različitih sportskih disciplina, svako može da nađe neku koja mu je bliska i da sebi omogući duži i kvalitetniji život.
Za decu je sport presudan. Iako dečije telo samo po sebi nalaže detetu da bude aktivno, moderan stil života, zabava tipa video-igrice, kompjuteri… Može, organizam dečiji sam nalaže aktivnost, koleginice, dakle, moguće je. To je ono što mi stariji ne osećamo, deca ne mogu da sede mirna. Na to sam mislio. Ako nije jasno, možemo i dalje da pričamo o tome. Svakako, dečiji organizam traži aktivnost.
Navešću vam primer: kod mene u Kragujevcu, pre nekoliko godina, kada je snižen PDV za kompjutere, kada su odjednom svi nabavili kompjutere, pitao sam druga – šta se dešava sa košarkaškim igralištima? Ranije nismo mogli da dođemo da igramo, nismo mogli da dobijemo termin da igramo na tim sportskim igralištima. Danas su ona prazna. On je rekao – svi su u virtualnom svetu, svi su nabavili kompjuter i na taj način se zabavljaju, a sa zdravljem, videćemo kasnije.
Šta kažu istraživanja? Kolega Kasalović je već spomenuo istraživanje Republičkog zavoda za sport, i vi ste, gospođo ministarka, pomenuli istraživanje koje smo svi mi kao članovi Odbora za omladinu i sport videli pre nekoliko meseci na sednici našeg odbora. Evo, za informaciju kolegama, možda ste imali drugačiju percepciju, ali naša deca su viša, teža i nepokretnija u odnosu na decu u Evropi i u odnosu na decu u Srbiji pre 15, 16 ili 20 godina. Na primer, u odnosu na vršnjake iz 1995. godine, osnovci u Srbiji su viši za oko 3%, ali su teži za oko 13%. Indeks telesne mase im je veći za oko 6%. To nije dobro.
Rezultati motoričkih testova pokazuju da su prosečno smanjeni za 9% u prethodnih 15 godina. To znači da ako za 15 godina smanjimo još 9%, pitanje je kako će nam izgledati mlađe populacije. U većini motoričkih testova rezultati učenika u Srbiji su ispod proseka u Evropi. Veća masa, slabiji mišići.
Kakvo je stanje kod odraslih, to vam neću navoditi. Svako od nas može da pogleda svoje najbliže okruženje (ne mora da gleda statistiku) i da vidi rasprostranjenost bolesti koje su direktno vezane za manjak fizičke aktivnosti, pa će mu sve biti jasno.
Srbija – sportska nacija. Ne bih rekao, na osnovu ovih podataka. To više zvuči kao fraza.
Strategija razvoja sporta, koju je Vlada usvojila 2008. godine, pravilno uočava školski sport kao jedan od prioriteta. Tu se konstatuje da nema dovoljno časova fizičke kulture ili fizičkog vaspitanja u školama, da su sale u lošem stanju, a da mnoge škole, čak ni mnoga mesta nemaju mogućnosti za sport u zatvorenom prostoru.
Međutim, u samom zakonu nije dat značajan prostor ovoj temi, osim u članu 150, gde se navodi da školski sportski objekti mogu da se daju i drugim licima na korišćenje, samo kada su zadovoljene sve nastavne i vannastavne sportske aktivnosti. Sjajno, mislim da treba to svi da podržimo, jer jeste činjenica da su u mnogim školama deca taoci onih koji imaju da plate termin. Razumem direktore škola, razumem škole, to je njima jedan od retkih prihoda, koji im dobro dođe, ali ako decu ne stavimo kao prioritet u školama, gde ćemo ih staviti?
Ne samo školski, nego i svi ostali sportski objekti moraju da budu zaštićeni. Zato podržavam zabranu menjanja namene sportskih objekata, da tu stavimo tačku, i to je sjajna ideja, jer ukoliko bismo sve prepustili tržištu, ukoliko bismo dali bogatim ljudima u Srbiji da oni biraju kako će stvari funkcionisati, plašim se da bi cela Srbija bila, i svi mi ovde, samo jedan veliki trgovinski centar i ništa drugo.
Takođe, mislim da bi, možda ne u ovom zakonu, ali u budućnosti trebalo više razraditi sistem školskog sporta. To su mnogi govorili danas i to jeste osnova. Možda to ne treba da uradi samo Ministarstvo omladine i sporta, Ministarstvo prosvete i neka druga ministarstva, ali to jeste nešto bitno. Kao neko ko dolazi iz univerzitetskog grada, mislim da je jako bitan taj univerzitetski sport. To su mnoge kolege ranije pominjale, ali nije zgoreg da se kaže još jednom.
Hrvatska, njihov sam zakon čitao, ima samo dva člana o školskom sportu, ali ima strategiju razvoja školskog sporta. To nije loša ideja za nas.
Druga stvar koju zakon mora da reguliše i koju mora da unapredi jeste tzv. vrhunski sport. I tu imamo napredak u ovom predlogu zakona u odnosu na 1996. godinu i zakon od tada. Jako je dobro što je definisan jasno način finansiranja u sportu, na koje projekte se odnosi, po kojim prioritetima, koji su datumi. To je transparentno i to tako treba da bude. Mislim da je jako dobro što su uključeni Olimpijski komitet Srbije i Sportski savez Srbije, kao tela koja postoje desetinama godina u Srbiji, koja će postojati u budućnosti. Ministarstva će možda da se kombinuju ovako ili onako, ali mislim da možemo da se oslonimo na kapacitete ovih tela. Recimo, našao sam podatak da u Italiji Olimpijski komitet radi veći broj poslova, ono što kod nas radi Ministarstvo.
Zakon dodatno štiti same sportiste, konkretno, obraća veliku pažnju na zaštitu zdravlja sportista. To je nešto što je za pohvalu. Ukida praksu postavljanja tzv. tajnih ugovora tako što se ugovor zaključuje u pisanoj formi između sportista i sportske organizacije i registruje se kod nacionalnog granskog sportskog saveza.
Ono što je meni jako bitno jeste da se daje nacionalno sportsko priznanje svakom sportisti koji je osvojio medalju na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, svetskim i evropskim prvenstvima, odnosno ukoliko su bili šampioni na svetskim ili evropskim prvenstvima ili osvajači Dejvis kupa ili Fed kupa. To je nešto što mi dugujemo tim sportistima, jer su oni medalje osvajali u ime neke zemlje. Oni ih jesu nosili na svojim grudima, ali znamo čija je zastava išla uvis. Za zemlju koja je siromašna kao Srbija i koja nije baš na najboljem glasu u svetu još uvek, mislim da je to značajna promocija, i to ne treba da zanemarimo.
Pričao sam prijateljem koji je bio u SAD u trenutku kada je odigrano finale Dejvis kupa u Beogradu. Rekao mi je da je slika Beograda, Novog Beograda, „Arene“, petlje kod „Arene“, samih naših sportista, unutrašnjosti hale, koja je ceo dan bio na nacionalnoj američkoj televiziji, nešto što nema cenu za našu promociju. Zbog toga je u redu da se nacionalno sportsko priznanje da svim sportistima koji su ispunili date uslove i da nakon navršenih 40 godina života imaju određena mesečna primanja. Ne smemo da dopustimo da šampioni gladuju ili, ne daj Bože, umru od gladi, kao što je to bio slučaj u nekim zemljama u okruženju. Hvala Bogu, kod nas toga nije bilo.
Ono što je, nažalost, i danas i prethodnih dana izazvalo najviše pažnje jeste ta privatizacija u sportu. Meni je to, ako hoćete pošteno, jedna od najmanje bitnih stvari što se tiče samog sporta. Mnogo je važnije da sport bude dostupan svima, mnogo je važnije ono što sam govorio maločas, zdravlje naše dece, nego kakvo je stanje u klubovima. Daleko od toga da to ne treba rešiti i daleko od toga da neke stvari treba odlagati u nedogled i održavati status kvo, zato što postojeće stanje ne valja. Mislim da oko toga možemo da se usaglasimo. Ako ne valja, hajde da vidimo šta možemo da uradimo.
Šta nam tu zakon donosi? Kada pogledamo stanje sporta u Srbiji, imamo dve krajnosti. U jednoj su, a to je većina, sportisti entuzijasti, treneri, oni koji se iz čiste ljubavi prema sportu, često o ličnom trošku, bave nekim sportovima. To je za svaku pohvalu. S druge strane, imamo veliki kapital i veliki profit. Kako to mogu da znam kao laik i kao neko ko nije u sistemu? Samo gledam ko su ljudi koji se „zakače“ u uprave nekih fudbalskih klubova. Ti ljudi, neću reći čime se bave, uvek su tamo gde je visok profit.
Krajnje je vreme da saznamo čiji su stadioni, čiji su sportski objekti, ko i čime tamo upravlja. Da li mi znamo šta se dešava u klubovima? Da li znamo čija je imovina? Ja ne znam. Koliko vidim, niko u zemlji ne zna. Svako pretpostavlja, svako govori sa svoje strane. Dobra je prilika da u narednih godinu dana, ili koliko već bude trajao proces evidentiranja, saznamo šta je ono što je državno tamo, da napravimo jedan transparentniji sistem u klubovima i da najzad izađemo iz postojećeg stanja, pod navodnicima, koje je jedna agonija srpskog sporta unazad godinama. Svako ko kaže drugačije, mislim da ne govori istinu, svesno ili nesvesno.
Jedna od stvari zbog koje ću takođe glasati za ovaj predlog zakona jeste i Savet za sprečavanje nasilja i nedoličnog ponašanja u sportu. Možda je to subjektivno, jer sam kao predsednik Odbora za omladinu i sport učestvovao u radu tog saveta, ali mislim da je za ono što je taj savet doneo dobro da se ustanovi da je to telo obavezno, a ne ad hok telo koje Vlada može da formira.
Da skratim celu ovu raspravu, naravno, zakon je, kao što rekoše kolege, obiman i o njemu bi trebalo diskutovati jako dugo, ali pokušavao sam da se fokusiram na neke osnovne stvari. Ne bih obrazlagao ostale delove zakona, ali bih vam citirao dve kontradiktorne izjave i poglede na sport. Pjer de Kuberten kaže – važno je učestvovati. Važno je takmičiti se, a ne pobediti. Vins Lombardi, čuveni pokojni trener „Grin bej pekersa“, kaže – pobeda nije najvažnija stvar, to je jedina stvar.
Mislim da je za većinu nas najvažnije da učestvujemo u sportu, jer je to blagotvorno za naše zdravlje. Mislim da ovde u raspravi u Skupštini ne treba da dozvolimo da imamo pobeđene i pobednike, već da svako od nas treba, i u raspravi i amandmanima, da doprinese da zakon bude što bolji, jer će nam od toga zavisiti budućnost narednih generacija, vezano za sport. Hvala vam.

Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, veliko je zadovoljstvo videti da nešto što ste možda pre nekoliko godina doživljavali kao san postaje realnost. To se ne događa svaki dan u Srbiji.
Ukidanjem obaveznog služenja vojnog roka postići ćemo dve jako bitne stvari za svakog građanina Srbije. S jedne strane, imaćemo bolju vojsku, znači, bolju zaštitu, profesionalce na svojim mestima. S druge strane, i ono što je moja prethodnica Jovišić govorila, imaćemo slobodu izbora, ono što moje generacije i generacije pre moje nisu imale.
Momci koji danas imaju 18, 20, 25 godina, žive u Kragujevcu, Kruševcu, Novom Sadu, Beogradu, Nišu, celoj Srbiji, imaće slobodu izbora da li žele da svojih šest meseci ili devet meseci, oni koji su služili civilno, ranije godinu dana, pa i više, provedu u vojsci, ili s druge strane, žele da se posvete školovanju, da se zaposle, da reše neke lične probleme. Ukoliko žele da uđu u vojsku, ukoliko žele da služe vojni rok, dobrodošli su i to je za pohvalu.
Zašto je profesionalna vojska bolja? Čuli smo danas bezbroj argumenata. Ukratko, zato što je profesionalna. Da li ima nešto što je profesionalno, a da nije bolje od onoga što nije profesionalno. Čuli smo i takođe da jedan vojni profesionalac vredi najmanje četiri u operativnom smislu regruta, koji su samo došli da ispune patriotsku ili zakonsku obavezu, ali nemaju tu vrstu motivacije, nemaju tu vrstu treninga, ne primaju platu, na kraju krajeva, od vojske i države.
Profesionalni vojnik spreman je 24 sata da stupi u akciju. S druge strane, svaka nova generacija regruta se iznova obučava i taman kad nauče nešto onda odu nazad kući, a ako godinama ne koriste to znanje, to zna svaki učenik, svaki student, ono znanje koje se ne koristi, ono prestaje da bude operativno, dakle, za nekoliko godina onaj koje prošao vojnu obuku veliko je pitanje da li je spreman da se priključi vojsci.
Srbija nema pretenzije prema drugim zemljama. Mi ne želimo da budemo osvajačka zemlja, mi se ne spremamo u pohode na okolne zemlje, niti imamo ideju da uđemo u oslobodilačke ratove, kao što smo imali tokom balkanskih ratova. Ne treba nam ogromna vojska koja će mobilisati celo stanovništvo. Treba nam profesionalna vojska, koja će odgovoriti savremenim izazovima.
Naša vojska je već danas, a sa ovom reformom naročito, najmodernija u regionu i doživljava se kao faktor stabilnosti. Pripadnici Vojske Srbije su danas u misijama u Obali Slonovače, Liberiji, Kongu, Libanu, nadam se i u drugim zemljama, kao što su nekada pripadnici Ujedinjenih nacija, zemalja, članica Ujedinjenih nacija dolazili u Srbiju, odnosno u Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, na prostor bivše Jugoslavije da čuvaju mir, i dan danas tako naša vojska radi, tako će i u budućnosti, nadam se sa sve većim kapacitetom.
Nama treba kvalitetna vojska koja služi kao sredstvo odvraćanja neprijatelja. Mi ne želimo da pretimo da ćemo bombardovati Beč, da ćemo bombardovati Rim, jer u tom slučaju, ako hoćemo da pretimo Beču i Rimu, nama nije dovoljno da regrutujemo i bebe, žene i starce, ni tada nam neće biti dovoljan broj vojnika na raspolaganju i nećemo biti bezbedni, ukoliko to planiramo da radimo. Naša politika je miroljubiva i takva treba da ostane.
Vidim da ima mnogo preobraćenika, onih koji su pozivali takođe da se bombarduju evropski gradovi i danas na svoje stranačke skupove pozivaju ambasadore zemalja Evropske unije i oni su prihvatili makar formalno našu politiku, ali ne shvataju do kraja šta ona znači, jer da shvataju danas bismo čuli, umesto nemuštih rečenica, nedvosmislenu podršku Odluci o ukidanju obaveznog služenja vojnog roka.
Zašto je za moju generaciju ova odluka ostvarenje sna? Prosto zato što je nekada vojska jurila mlade ljude po Srbiji, terala ih u ratove koje nisu razumeli, koje ni sama vojska nije razumela. To je radila država. Ti ljudi nisu bili slobodni građani, oni su bili topovsko meso promašenih ideja i propale politike.
Danas vojska više nikoga ne poziva. Od 1. januara sledeće godine vojska više nikoga neće pozivati, ali će mnogi pozivati vojsku, da joj se priključe. Da je tako, govori vam i podatak da je prošle godine za prijem 2.400 profesionalnih vojnika prijavilo se devet i po hiljada ljudi, od čega 14% žena.
Obavezno služenje vojnog roka uvedeno je u Srbiji tek krajem 19. veka. Dakle, kada govorimo o tradiciji, treba da imamo u vidu i tradiciju pre toga. To je uvedeno zbog toga što su potrebe bezbednosti i odbrane zemlje to zahtevala. To je tada bio svetski trend, kao što je danas svetski trend profesionalizacija. Mi ne ukidamo tradiciju, mi samo dajemo jedan racionalan odgovor na potrebe današnjice.
Čuo sam žal od nekih govornika danas u raspravi, eto, neće moći da piju rakiju, neće moći da prave ispraćaje, a dobra vest je za njih, i to je ministar odgovorio, svako ko želi da uđe u vojsku i da prođe tu obuku, moći će to da uradi, tako da će biti ispraćaja u Srbiji. Jako je bitno i treba svi da radimo na tome da ti ispraćaji ne budu kao u prošlosti, ispraćaji u rat. Hvala vam.