Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, moje pitanje je upućeno Ministarstvu kulture. Ove godine je 900. godišnjica rođenja Stefana Nemanje, a da se niko povodom toga nije oglasio. Prosto je neverovatno koliko se inače malo govori o njemu, kao velikom svetitelju naše crkve i osnivaču Hilandara. Uz to, Stefan Nemanja je bio jedan od najumnijih političara i državnika u našoj istoriji. Umeo je da proceni kada treba da se bori, kada treba da se povuče, s kim i kako graditi partnerstva.
Pritom, Stefan Nemanja je osnivač svete loze Nemanjića, najznačajnije porodice srpske srednjovekovne državnosti. Kada bi, recimo, Amerikanci imali ovakvu šansu, oni bi celu godinu posvetili obeležavanju ovakvog kulturnog događaja, naravno, samo kada bi imali priliku da imaju ovakvo nacionalno blago.
Sa druge strane, mediji su puni veličanja i proslave Milanskog edikta i rimskog cara Konstantina, Rimljanina. Nemam ništa protiv toga. Naravno, treba i to da se proslavi. Ali, zašto stalno zanemarujemo svoje, bez obzira da li je u pitanju Stefan Nemanja ili, recimo, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.
Hoćemo li, kao narod, do sudnjeg dana spominjati onu srebrnu viljušku kojom smo, navodno, jeli dok je Evropa jela prstima. Mislim da takvo tumačenje samo pokazuje koliko smo u isto vreme i tragični i smešni.
U isto vreme, zbog sopstvenog nemara prema sopstvenom nasleđu, širom Srbije propadaju spomen-kuće naših najpoznatijih pisaca, slikara, mislilaca i drugih velikih ljudi iz naše istorije.
Dodao bih još i to, za one koji možda ne znaju, a puna su im usta Milanskog edikta, da je tim istim Milanskim ediktom zagarantovana sloboda veroispovesti za sve građane bilo koje religije, zabranjen je progon hrišćana i data su im građanska prava, itd.
Međutim, ono što je posebno interesantno u ovoj priči je činjenica da je ovim ediktom naređeno vraćanje konfiskovane imovine hrišćana. Šta smo mi uradili za sve ovo vreme? Podsetiću samo da je to bilo, kako bih rekao, varvarsko vreme. Mi danas, slaveći ovaj edikt, još uvek nismo ljudima vratili imovinu koju su komunisti pokrali građanima, hrišćanima, posle 1945. godine. To samo pokazuje stepen licemerja kada je u pitanju i naš put ka Evropskoj uniji, ali i kada je u pitanju naš odnos prema istorijskom nasleđu.
Moje pitanje će biti, naravno, vrlo jednostavno – šta je Ministarstvo kulture spremno da učini da se spreči, sada bih već rekao, višedecenijsko propadanje našeg kulturno-istorijskog nasleđa?
Iskoristio bih priliku, koliko mi vreme dozvoljava i da čestitam svim odborima Srpskog pokreta obnove 23 godine postojanja. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, iskoristiću svoje vreme da postavim dva pitanja.
Moje prvo pitanje postavljam gospodinu ministru Mrkonjiću. Kada smo usvajali Zakon o prostornog planu u mandatu prošle vlade, podneo sam amandman kojim je omogućeno da u zakon uđe i rekonstrukcija, tj. izgradnja putnog kraka od Vrbasa preko Kule, Sombora do hrvatske i mađarske granice, u prostorni plan sa prioritetom od 2010. do 2020. godine, sa preporukom da taj proces počne 2014. godine.
Svi govorimo o investicijama, kako prošla, tako i ova vlada i svi jako dobro znamo da bez putne infrastrukture nemoguće je pridobiti neke investicije. Ovo govorim iz jednog prostog razloga što je uz ovaj problem direktno povezano preko pola miliona ljudi, a indirektno možda još toliko. Moje pitanje je vrlo jasno – kada će početi izgradnja tj. rekonstrukcija ovog putnog pravca?
Moje drugo pitanje postavljam premijeru, gospodinu Dačiću. Nekoliko puta smo rekli, naša poslanička grupa, da podržava napore koje ova Vlada i država čini kada je u pitanju proces borbe protiv korupcije i kriminala. Nije nam bio problem da podržimo i one koji su nam ideološki možda najdalji, pogotovo kada je u pitanju gospodin Dačić, i da kažemo da je jedan od boljih ministara, možda najbolji bio u prošloj Vladi, ali informacije koje dobijamo u poslednje vreme preko medija stvaraju konfuziju kako kod građana, tako i kod nas poslanika.
Zato zahtevam od premijera da što pre izađe sa imenima ljudi koji su odgovorni što su novcem od droge kupovane firme po Vojvodini kao da se kupuje voće i povrće na pijaci, da su svi znali za to, ali da niko nije reagovao.
Ono što je još veće razočarenje za sve nas u Vojvodini, to je da se uglavnom radi o poljoprivrednim kombinatima, sa čijim urušavanjem su se urušavala i cela sela. Takođe, razočaranje je za nas koji živimo u Vojvodini činjenica da oni koji su posle toga trebali da se bave oporavkom ovih poljoprivrednih kombinata, ne samo da ih nisu oporavljali, nego su kao što je bilo u pitanju Sombora, tj. "Gakova" i "Šantića", nastavljali sa sumnjivim poslovima i kreditima iz Razvojne banke, gde se stvarala velika količina keša koji je dolazio poslovanjem sa jednom omladinskom zadrugom iz Novog Sada.
Mislim da je ovo, pored slučaja veštačkog đubriva, sasvim dovoljan razlog da MUP načini konkretne poteze kada je u pitanju borba sa kriminalom i korupcijom u Somboru. Moje pitanje, da budem potpuno precizan, je – šta je država spremna da učini da se ovi, nekada uspešni, kombinati oporave? Da li je spremna da jasno kaže ko su ti ljudi koji su godinama uništavali ove poljoprivredne kombinate? Na taj način, da se spasi egzistencija ljudi koji su ostali da žive u tim selima. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, imam dva pitanja koja bih želeo da postavim Ministarstvu pravde, gospodinu Selakoviću.
Moje prvo pitanje glasi – dokle se stiglo sa izradom građanskog zakonika Republike Srbije i da li se odustalo od najavljenog uvođenja tzv. demografske naknade koja bi se isplaćivala majkama troje ili više dece do njihovog punoletstva?
Za nas iz SPO i DHSS porodica je osnov svega i prioritet u bilo kojem programu, ali ovo pitanje ne postavljam iz tog razloga, već iz jednog prostijeg, a to je da su stranke koje danas čine vladajuću većinu u predizbornoj kampanji ovo obećale građanima i podsećam ih da je došlo vreme da se obećanja ispunjavaju.
Moje drugo pitanje je takođe namenjeno Ministarstvu pravde. Ono glasi – da li Vlada namerava da izmeni Uredbu o načinu ostvarivanja prava pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini Ravnogorskog pokreta iz juna 2006. godine, da bi konačno počeo da se primenjuje Zakon o izjednačavanju prava partizana i ravnogoraca, koji je usvojen pre tačno osam godina? Po toj uredbi SUBNOR treba da odredi četiri člana komisije koja odlučuje o priznavanju statusa boraca narodno oslobodilačkog rata, što oni odbijaju i zbog toga ni jedan ravnogorac nije ostvario pravo na penziju.
Nažalost, i Vlada Vojislava Koštunice i Vlada Mirka Cvetkovića je bila više nego bolećiva kada je u pitanju SPS i SUBNOR. Verujem i nadam se da ova nova Vlada neće biti bolećiva u tolikoj meri da će omogućiti da se zakon koji je pre tačno osam godina donesen konačno sprovede u delo. Hvala.

Hvala gospodine predsedniče.
Poštovane gospođe ministri, poštovani predsedniče Skupštine AP Vojvodine, dame i gospodo narodni poslanici, na početku svog izlaganja bih se složio sa kolegama iz DSS da je ovo vrlo ozbiljna rasprava i da je malo vremena koje ćemo posvetiti ovako važnim temama.
Govoriću najviše o Razvojnom fondu AP Vojvodine. U razlozima donošenja zakona nije dovoljno istaknut značaj Razvojnog fonda Vojvodine za pokretanje razvoja u mnogim oblastima privrednog života u samoj Vojvodini, ali i raznim oblicima zajedničkog ulaganja sa privredom cele Srbije i međunarodnom tržištu.
Povećanje društvenog proizvoda, rast neto deviznog efekta i zapošljavanja moraju da budu dinamična kao i drugi agregati ekonomskog rasta. U nekim elementima se moraju približavati dvocifrenim stopama, a kada kažemo dvocifrenim stopama, to se pre svega odnosi na poljoprivredu i prehrambenu industriju, jer je svima jasno da će treći milenijum biti hronično deficitaran u hrani, energiji i vodi.
Autonomna pokrajina Vojvodine i cela Srbija mogu ostvariti vrednost poljoprivredne proizvodnje i prehrambene industrije u visini od 20 milijardi dolara godišnje, od čega čak 50% može biti izvoz. Kakav značaj to može imati za makro-ekonomsku stabilnost zemlje i oživljavanje privrednog ambijenta u našoj zemlji, kao i privlačnost za realne stalne i obimne investicije? Mislim da je suvišno govoriti.
Ovaj proces bi otvorio put bržem rastu zaposlenih i smanjenju nezaposlenosti, ako bi u vrednosti poljoprivredne proizvodnje i prehrambene industrije od 20 milijardi dolara, samo 6% bilo izdvajano za zarade. To bi značilo da preko 150 hiljada direktno zaposlenih i indirektno u porodicama farmera još toliko. Ovaj plan, ne samo što je realan već SPO ima i spreman tim ljudi koji nove ideje može da sprovede u delo, a rok za njihovo sprovođenje bio pet do osam godina.
Evropska unija poslove u poljoprivrednoj i prehrambenoj industriji prepušta okruženju i zato i mi moramo znalački da pratimo ovaj proces, a ne kao što je bio slučaj do sada, samo puko prepisivanje zakona koji se nažalost većina njih nije realizovala. Ova proizvodnja ima sigurno tržište i to svi znamo. U poslednje vreme, naročito nemačke privredne delegacije ističu da ih interesuje ulaganje u proizvodnju hrane, energije i infrastrukturu. To jeste dobro, ali često, nažalost, ovo nisu prioriteti naše države.
Poslednje decenije, primenom samo jednog modela privatizacije, na sve privredne delatnosti u našoj zemlji, doveli smo industrijsku i poljoprivrednu proizvodnju u veoma težak položaj.
Sada govorim o reindustrijalizaciji, a cena kojom ćemo to platiti ovaj put sigurno neće biti mala. Međutim, još uvek nemamo definisanu razvojnu strategiju za budućnost i to je naš najveći problem, a uloga država je da stvara privredni ambijent i stimuliše realizaciju razvojnih prioriteta, a ne da ih finansira ili upravlja njima, kao što je to dobrim delom bilo do danas.
Poseban problem koji koči privredni razvoj je velika budžetska para fiskalna potrošnja. Uz to idu i razni oblici monopola, koji još uvek nisu iskorenjeni, koji su u sprezi sa birokratskom praksom i to se najbolje vidi na nivou lokalnih samouprava. Time se preliva ogromna društvena akumulacija u oblast potrošnje u poslove koji su jako daleko od proizvodnje.
Iz napred navedenih razloga, optimalna decentralizacija prava korišćenja imovine i prihoda, kao što je predloženo Zakonom o Razvojnom fondu AP Vojvodine je korak bliže realnosti umesto činovničkog upravljanja iz jednog centra, kao što smo često imali prilike da gledamo.
Pozitivan primer kada govorimo o ovoj temi je preuzimanje PKB od strane Grada Beograda, ali tu se postavlja pitanje zašto i Vojvodina ne može da ima iste uslove kao Grad Beograd i PKB?
Negativni primeri, nastali privatizacijom koja je poništena, su ideja o restrukturiranju tih preduzeća, čime je stvorena iluzija da je moguće izbeći dodatne gubitke prouzrokovane ogromnom potrošnjom bez pokrića. Naše brige su da formiranje fonda bude transparentno, mnogo transparentnije nego što je to bio slučaj do sada, da se ne dopusti da bolesno tkivo bivše "Metals banke " ugrozi državnu imovinu, koju su koristili klijenti iste.
Kada govorimo o primedbama, treba reći da ostala pitanja koja se odnose na zakon traže korektan pristup obrazovanju i korišćenju Razvojnog fonda AP Vojvodine. Ono što upada odmah u oči, to je da je prosto neverovatno da u Nadzornom odboru nema nikog iz Sekretarijata za poljoprivredu, da nema jednog Gorana Ješića, više nego uspešnog čoveka, ne samo kada je u pitanju Inđija, nego i kada je u pitanju i Sekretarijat za poljoprivredu. U prilog tome ide i činjenica da će preko ovog fonda ići najveći deo novčanih sredstava koje EU izdvaja, pogotovo kada je u pitanju poljoprivreda. Potpuno je neverovatno da jedan Goran Ješić ili neko od njegovih najbližih saradnika nisu članovi Nadzornog odbora.
Kada govorimo o primedbama, treba reći da se u delu obrazloženja razloga za donošenje zakona navodi da su Vlada Republike Srbije i Vlada AP Vojvodine potpisale Sporazum o prenosu imovine i obaveza "Razvojne banke Vojvodine", sa ciljem sprovođenja prenosa dela imovine i obaveza određenih banaka, u konkretnom slučaju "Razvojne banke Vojvodine", ranije "Metals banke" u korist Razvojnog fonda Vojvodine. To je pod jedan.
Pod dva, u članu 22. utvrđuje se visina osnovnog kapitala Razvojnog fonda u novčanom ulogu u iznosu od 10 miliona dinara, srazmerno ulozima osnivača, kao i nenovačni ulog. Vrednost nenovčanog uloga utvrdiće se ugovorom o osnivanju između osnivača. To je ono što nas boli. Zašto stalno neki ugovori između osnivača, a ne saradnja sa ljudima koji imaju dobra iskustva, kada je u pitanju ne samo Razvojni fond, nego i kada je u pitanju strategija za poljoprivredu naše zemlje.
Iz napred navedenog, obrazloženjem se u stvari bitno definišu depoziti banke, kao i deo imovine koji će pripasti Razvojnom fondu, odnosno instituciji koja će preuzeti deo aktive "Razvojne banke Vojvodine". To razgraničenje je već ostvareno navedenim sporazumom iz tačke 1. ove primedbe, a to znači da napred navedeno razgraničenje nije urađeno transparentno, kako je bilo obećano, a Predlog zakona nije definisao principe tog razgraničenja, a radi se o velikim sumama i velikim sredstvima za današnje vreme.
Plasman "Metals banke" u privatizaciji privrednih preduzeća je nenaplativ i to treba jasno reći. Ni po jednom osnovu državno poljoprivredno zemljište ne bi smelo biti upotrebljeno za konverziju rizičnih plasmana banke u kapital. Verujem da će svako ko malo poznaje stanje u Vojvodini, ko i malo zna da je poljoprivreda jedna od strateških delatnosti, ne samo Vojvodine, nego i cele Srbije, podržati ono o čemu govorim.
Državno zemljište mora ostati državno kao deo nenovčanog uloga Razvojnog fonda Vojvodine. Ovo se najbolje može pokazati na primerima. Dolazim iz Sombora, pa ću iskoristiti priliku da to objasnim na primeru zemljoradničkih gazdinstava "Gakova" i "Aleksa Šantića". Prvo smo jednom nakaradnom privatizacijom prodali vrlo dobra zemljoradnička gazdinstva licima koja su više nego sigurno bila sumnjičena da su kupovala ta gazdinstva ne samo sumnjivim novcem, nego novcem koji je stečen i od kriminala i od korupcije i od trgovine drogom. Kao, niko u državi nije znao da se to dešava, dok se obavljala ta kupovina zemljoradničkih gazdinstava i nekih drugih firmi. Posle je izvučen kapital iz tih zdravih firmi. Lokalne samouprave su dodatnim pritiskom, tj. dodatnim zapošljavanjem svojih stranačkih jataka i kadrova još više urušili ta zemljoradnička gazdinstva. Sada imamo situaciju da bukvalno cela sela zavise od nekoliko zemljoradničkih gazdinstava, a to se najbolje vidi na primeru "Gakova" i "Aleksa Šantića", pa čak možda još više na primeru "Gakova" koji nema svoju zemlju, već obrađuje zemlju koja je državna.
Možemo vrlo lako shvatiti šta će se desiti ako oni izgube tu zemlju koju obrađuju i sasvim sam siguran da je to prvi korak ka konačnom gašenju svih sela koja imaju problem kao što je ovde naveden.
Dodaću samo to da u "Šantiću" direktor pozajmljuje pare od firmi da bi isplatio zarade, da je situacija takva, da su u "Gakovu" silosi prazni, da je ugrožena prehrana stoke jer su neodgovorni rukovodioci postavljeni na predlog lokalne samouprave prodali kukuruz i sada iz pokrajinskih robnih rezervi, iz pokrajinskih fondova traže pozajmicu i subvencije. To tako stalno ide u krug. Stalno se zatrpava jedna rupa, koja nikako ne može da se zatrpa, a problemi ostaju isti i samo za cilj imaju politikanstvo i pridobijanje jeftinih političkih poena i zapošljavanje svojih stranačkih kadrova.
Pored potrebe da se kompleksnije definišu razvojne funkcije Fonda za razvoj AP Vojvodine, prioritet naših amandmana o kojima ćemo govoriti naročito potencira otvaranje procesa optimalnog razvojnog korišćenja jednog od glavnih razvojnih resursa AP Vojvodine, a to je pitanje korišćenja u prvom redu državnog, ali i drugog poljoprivrednog zemljišta. Sada u praksi postoje samo ad hok rešenja u vidu kratkotrajnih zakupa i rentiranja velikih poseda zemljišta, koje je bez presedana u Evropi. Reći ću da to ništa nije čudno za naše uslove, pogotovo ako imamo u vidu da se kod nas strategija, kada je u pitanju poljoprivreda, menja bukvalno sa svakim novim ministrom koji dolazi. Čak smo imali prilike da vidimo da je i u okviru jedne stranke, kada se menja ministar, da se menja i strategija za poljoprivredu. Koliko je to dobro, dovoljno je otići u bilo koje poljoprivredno gazdinstvo. Mislim da ćemo dobiti jasan odgovor.
U AP Vojvodina postoji značajan naučni i stručni potencijal sposoban da dizajnira proces razvoja poljoprivredne i prehrambene industrije po uzoru na holandski model. Celokupnim sistemom prehrambene industrije i berzi upravljaju farmeri ili njihove kooperative. To je model koji ističe opšti interes kroz veoma intenzivnu proizvodnju farmerskih porodica. Ova zemlja izvozi oko 20 milijardi dolara godišnje. Korišćenje državnog poljoprivrednog i drugog zemljišta od strane Razvojnog fonda AP Vojovodine dao bi snažan pokretački faktor da se uveća ekonomski efekat primenom globalnog projekta, koji bi nosio radni naziv – kolonizacija Vojvodine.
Srpski pokret obnove i DHSS će u raspravi koja bude bila po amandmanima pokušati da daju neke dobre predloge, za koje se nadam da će biti ozbiljno shvaćeni. Pokušaćemo da se vrednost novčanog uloga utvrdi ugovorom osnivanju između osnivača i to tako da će nenovčani ulog obuhvatiti državno poljoprivredno zemljište koje se nalazi na korišćenju preduzećima koje je kreditirala ranije "Metals banka" u procesu privatizacije. Pokušaćemo da damo predloge gde će se jedan ovakav predlog zakona uskladiti sa Zakonom o restituciji, jer nažalost, danas o restituciji jako malo stranaka, pa čak bi se usudio reći i pojedinaca, razmišlja. Ali, o toj raspravi imaćemo prilike da govorimo kada bude bila rasprava o amandmanima.
Svoj uvodni govor bih završio tako što bih još rekao da je SPO još pre nekoliko meseci jasno rekao da se protivi dokapitalizaciji "Razvojne banke Vojvodine". I sada kažemo da je prosto neprirodno da pričamo o Predlogu zakona o Razvojnom fondu AP Vojvodine, a da nemamo rezultate istrage koja se uveliko vodi o poslovanju "Razvojne banke Vojvodine", koja u ovom trenutku ima ogroman broj nenaplativih kredita. Važno je utvrditi ko je i pod kojim uslovima dobijao te kredite, ne samo ove banke, već i sredstava iz pokrajinskih fondova. Čini nam se da zabrinutost nekih pojedinaca iz pokrajinske vlasti, deklarisanih i nedeklarisanih autonomaša po potrebi, za opstanak pomenute banke u ovakvom obliku ne potiče od brige o klijentima i kapitalu, već je posledica straha što bi se eventualno pronašlo revizijom poslovanja, a i kakva sudbina bi zadesila pojedine kadrove.
Dame i gospodo, drage kolege, i ovim ću završiti, smatram da je revizija osnovni preduslov stvaranju Razvojnog fonda, kako u budućnosti ceh nečije neodgovornosti, bahatosti i lošeg poslovanja ne bi platili građani pokrajine, kao što je to bio slučaj do sada. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani ministre, pozdravio bih i gospodina Senića koji nam se pridružio. Mi danas počinjemo raspravu o najvažnijem zakonu u godini, zakona o budžetu.
Dobro je što se posle dužeg vremena, pošto sam bio poslanik i u prošlom sazivu, ovaj zakon i rasprava, a pretpostavljam i njegovo donošenje, počinjemo na vreme.
Takođe je dobro i to što, bar koliko smo uspeli da saznamo iz sredstava informisanja, da je napravljen jedan lak dogovor oko samog Predloga budžeta, kada su u pitanju razna ministarstva, jer smo imali prilike da u poslednjih nekoliko godina vidimo da je ministrima isključivo bilo važno samo koliko će para da dobiju za svoje ministarstvo.
Nisu imali neku širu sliku, šta to znači i za realnost i za momenta u kojem se država nalazi.
Nama je svima jasno ukoliko teškoj situaciji se nalazi Srbija, zato je i svima važno da imamo budžet koji će da bude slika realnosti, a ne utopija. Dosta nam je predloga koji nas vade iz jedne provalije, a guraju nas u neku drugu, mislim da je došlo konačno vreme da iz provalije malim koracima krenemo u sve manju i manju provaliju.
Takođe nam je dosta onih koji su nam, godinama iza nas, obećavali kako ćemo iz ponora izleteti na krilima, i da je potrebno samo da, naravno, mašemo rukama. Nažalost, to smo prečesto slušali, a što je najgore, mnogi su i poverovali u to. Setimo se samo teorije da je Srbija u svetskoj ekonomskoj krizi videla svoju šansu da ekonomski profitira i mislim da je dovoljno o tome govoriti. Zbog toga današnja rasprava ne treba da bude predizborna kampanja, kao što je to nažalost bila juče kada smo govorili o Vojvodini, već rasprava u kojoj racionalno mora da pobedi demagogiju i isključivost.
Nama je opet, podvlačim, svima više nego jasno da je neophodan dug period za oporavak srpske privrede, kao što je i jasno da ovaj budžet ne može da bude razvojni. On je jednostavno inercija budžetskog deficita nasleđenog od prošle Vlade, ali i od nekih drugih Vlada, i zato sada imamo situaciju u kojoj je neophodno izmiriti realna dugovanja i što je još važnije, napraviti jedan balans između prihoda i rashoda.
Nažalost, i ova vlada, bar za sada, nema hrabrosti da se odrekne populističkih ideja, što se najbolje vidi na primeru penzija, kao i na primeru nastavka subvencionisanja društvenih preduzeća, gubitaša koja nažalost još uvek nisu privatizovana.
Od trinaeste penzije, koju smo rebalansom, da kažem, doneli, mnogo više nas interesuje suštinska i korenita reforma penzionog sistema, gde bi se jednom za svagda utvrdilo ko je stvarno i pošteno zaradio svoju penziju, a kome je ona poklonjena.
Podsetiću samo da u Srbiji danas na jednog zaposlenog ide jedan penzioner i da smo po tome jedna od najgorih država u Evropi i svetu. Podsetiću i to da više od polovine penzionera, ne više, ali nešto manje od polovine penzionera je mlađi od 65 godina. Takva revizija, koja jeste veliki posao bi dovela do poboljšanja položaja penzionera, a trinaesta penzija koja jeste pozitivna i koja pomaže jednoj socijalno najugroženijoj kategoriji je samo privremeno gašenje požara.
Treba reći i to da je stanje u kojem se nalazimo, koje nije od juče, direktna posledica pogrešne politike koja se vodila godinama, rekao bih i decenijama, politike bez hrabrosti, politike koja se bazirala na istraživanjima javnog mnjenja. Treba reći da se u godinama iza nas trošilo bez mere i da su se time probile sve granice, kada su u pitanju javni rashodi i deficit.
Treba reći pošteno da je prošla Vlada preuzela neke obaveze koje sadašnja vlast mora da ispoštuje, kao što su npr. isplate seljacima, subvencije "Fijatu" i obaveze prema sindikatima i drugima, ali bogami i obaveze prema Vojvodini, što piše i u Ustavu.
Kada govorimo o budžetu, ovde ima dobrih rešenja i vidi se da se u dobroj meri racionalno pristupilo njegovoj izradi. Dobro je što u vreme teške krize se, recimo ne ukidaju sopstveni prihodi prosvetnim i zdravstvenim ustanovama i zatvorima. Takođe je dobro što mesecima iza nas imamo više ostvarenih poreskih prihoda, kao što ste rekli, ali SPO i Demohrišćanska stranka su u ovom parlamentu opozicija, tako da ću ipak svoje vreme iskoristiti na kritike i možda neke nedoumice i nejasnoće koje imamo kada je u pitanju ovaj budžet.
U realnoj ekonomiji, smanjenje prihoda stanovništva dovodi do istovremenog pada potrošnje, a samim tim i prihoda privrede. Ako imamo veću inflaciju, ona i pored viših cena smanjuje broj prodatih proizvoda, tako da to dovodi do realnog pada poreskih prihoda.
Sada da vas pitam, gospodine Dinkiću, ako dođe do pada tekuće potrošnje domaćinstava od 2%, kako će onda doći do rasta BDP od 2%? Pretpostavljam da ćete reći da ste planirali rast investicija od 8% i rast neto izvoza od 7,6%, ali vas pitam kao jednog od ljudi koji su, da kažem, na visokim položajima od 2000. godine, koji su prošli sve ove teškoće u kojima se država nalazi, da li u ovom momentu to realno i da li je takav optimizam realan?
U vašem nacrtu fiskalne strategije je rečeno da se ne može očekivati da privatni sektor izvrši investicije, da će to učiniti javni sektor. Nigde ne vidimo koliki je novac u pitanju, i da li to ima veze sa već najavljivanom "Razvojnom bankom Srbije". Na žalost, u budžetu nema reči ni o popisu imovine, kao što nema ni popisa svih državnih agencija, nema ni broja zaposlenih. Vrlo su štura, ili ih uopšte nema, objašnjenja u vezi sa subvencijama, i po ovome, moram reći to, ovaj budžet podseća na sve prethodne.
Takođe je vrlo nejasno, a pretpostavljam da jako interesuje kako nas poslanike, tako i javnost, koji su to kriterijumi za subvencionisanje investitora po radnom mestu, koje u stvari predstavljaju neku vrstu javnog partnerstva između privatnog sektora i države, kako se odlučuje koji će privatnik dobiti hiljadu evra po radnom mestu, koji će dobiti deset hiljada evra.
Kao i prethodni, ovaj budžet nema ni analizu ni strukturu troškova na nekom nivou koji omogućava diskusiju. Recimo, nema budžeta zdravstvenog ni PIO fonda, što je takođe interesantno, kao što nema ni kompletnih budžeta lokalnih samouprava. Takođe, nema ni analize kolike će efekte subvencije imati na privredu.
Budžet nam jasno kazuje da i dalje ne propuštamo priliku da propustimo priliku. To kažem jer očigledno da u sledećoj godini neće biti značajnijih reformi, što je možda nekome i realno, znači ni u oblasti penzija, ni u oblasti zdravstva, ni u oblasti prosvete, a bogami ni u oblasti socijalne politike, čija su puna usta nekih vaših koalicionih partnera, misli na one koji se izjašnjavaju kao levičari. To su naravno, najveći potrošači budžeta, a svi znamo da ozbiljne Vlade, najveće promene prave u prve dve godine svoje vladavine, u svo razumevanje, da se suočavate sa vrlo ozbiljnim i teškim problemima i teškim stanjem u kojem se država nalazi. Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka smatraju da je 2013. godina prava godina za korenite reforme, koja će nažalost, čini mi se, opet biti propuštena.
Kada govorimo o tim krupnijim promenama, moramo jasno poručiti građanima da se ne mogu istovremeno povećavati plate i obećavati da niko neće dobiti otkaz, kada zaposlenost u privatnom sektoru pada. To je upravo onaj nedostatak, to je upravo onaj nastavak populizma i nedostatak hrabrosti, rekao bih čak i bolest koju su imale i prošle Vlade.
Reći ću samo jedan primer kako je Nemačka to uradila. Nemačka je posle višemesečne rasprave, javne rasprave o budžetu, izašla iz krize i povećala izvoz, tako što je postigla društveni dogovor, da će minimalno otpuštati ljude, ali da će smanjivati zarade. Jedna Nemačka. Mi i dalje koristimo demagogiju populizam, ne otpuštajući radnike koji su po političkim linijama zapošljavani u javnim preduzećima i lokalnim samoupravama, a svi jako dobro znamo da u svakom javnom preduzeću i lokalnoj samoupravi postoje ljudi koji ne rade svoj posao, a nažalost primaju platu na uštrb onih koji rade kod privatnika ili penzionera.
Kada govorimo javnoj raspravi za budžet, jeste tačno da se budžet donosi na vreme. Takođe je tačno, kao što sam i rekao da ste se relativno i lako dogovorili, ali gde je javna rasprava, gde je razgovor sa ljudima, gde je prilika da se možda iznese i čuje različito mišljenje?
Podsetiću da u Slovačkoj šest meseci postoji javna rasprava, kada je u pitanju formiranje budžeta, da u SAD 13 meseci se raspravlja sa svima koji mogu da pomognu kada je u pitanju formiranje budžeta. Kod nas, nažalost, javna rasprava, pa ne samo javna rasprava, čak informacije koje dobijaju poslanici se svodi na vrlo šture informacije ili na informacije koje dođu u poslednji momenat.
Vlada mora da pokaže da je spremna da još više stegne kaiš, da sprovodi teške mere kao što su otpuštanje viška zaposlenih u javnom sektoru, kao što sam već rekao, reforma državnih subvencija, što je izuzetno važno, ukidanje garancija, rešavanje sudbine neprivatizovanih preduzeća, to je važno kako zbog rezanja troškova, tako i zbog kredibiliteta pred MMF, ali i zbog drugih potencionalnih investitora. Takođe smatramo da je neophodno što pre doneti zakon o redovnom izmirivanju obaveza preduzećima, jer država duguje preko 110 milijardi dinara.
Dame i gospodo, mi smo očekivali da će Vlada znatno veće sume novca da ulaže u proizvodnju, poljoprivredu, industriju, a manje u trgovinu. Ne smemo zaboraviti činjenicu da se danas živi od proizvodnje, produktivnosti i zapošljavanja. Jedan podatak je više nego frapantan i poziva na ne samo oprez, nego i na hitno delovanje, a to je da smo 1990/1991. godine u Beogradu imali oko 230 hiljada industrijskih radnika, a da ih danas ima samo oko 30 hiljada.
Na rashodnoj strani, i pored nekih pozitivnih promene koje su učinjene, još uvek ima dosta neracionalnosti koje mogu da se izbace. Napomenuću samo da se uporedi koliko su troškovi putovanja u Ministarstvu prosvete sa nekim socijalnim izdavanjima i na taj način da se još više uštedi na rashodnoj strani budžeta.
Država više ne sme da bude proizvođač, kao što bi to neki želeli, da se vratimo u neko doba komunizma, nego je tu da bolji stvori privredni ambijent. Zato bi trebalo još više pojačati vašu giljotinu propisa, koju podržavamo i nadam se da nije samo deo predizborne kampanje, što ste pokazali prvih nekoliko meseci. Očekujemo da će se to i nastaviti.
Opšte je poznato da mnogi domaći i strani investitori zaziru od investiranja u Srbiju zbog dugotrajnih, komplikovanih procedura koje predstavljaju pravu branu onima koji mogu da pokreću poslove i zapošljavaju.
Takođe treba napomenuti da su mnoge opštine leglo korupcije, ali oni samo koriste propuste koje im je država napravila.
Kada govorimo o ovim stvarima, treba reći i to da veliki deo našeg oporavka zavisi od Evrope, tačnije od zemalja EU. Iako konstantno potenciramo da imamo neke druge strateške partnere, naša dva najveća spoljno-politička partnera u koje izvozimo su Nemačka i Italija, a ne Rusija. Rusija jeste naš važan partner kada je u pitanju uvoz nafte i derivata, ali mi u Rusiju, to treba jasno reći, izvozimo manje nego u Republiku Srpsku. To nije nikakvo strateško partnerstvo.
Mislim da kada govorimo o budžetu da je i to važno reći, ali je još važnije državnu strategiju uskladiti sa ovim nespornim činjenicama.
Deficit budžeta utvrđen na 121 milijardu dinara, manji je u odnosu na deficit iz ove godine i to značajno. Predlog Vlade je da se finansira iz novih zaduženja, kreditima i emitovanjem hartija od vrednosti, što će dodatno povećati ukupan nivo zaduženosti Republike Srbije.
Takođe nas brine podatak da nam je za finansiranje deficita i otplatu glavnice dugova iz prethodnih zajmova potrebno 526 milijardi dinara, što je više od polovine ukupnih prihoda i primanja predviđenih za 2013. godinu.
U strukturi samih prihoda naj pre učešće ima prihod od PDV, što se i moglo očekivati za 429 milijardi, od čega se 293 milijarde ostvaruje naplatom poreza na robu iz uvoza. Od prometa robe i usluga u zemlji je 133 milijarde. Ovaj podatak nam ukazuje činjenicu da smo mi još uvek zemlja sa visokim uvozom i to robe široke potrošnje i da naša preduzeća sa svojim robama i uslugama nisu dovoljno konkurentna ni na stranom, a ni na domaćem tržištu.
Vlada bi trebala da barem kratkoročno administrativnim merama smanji mogućnost uvoza robe široke potrošnje i domaćim proizvođačima da šansu. Tu mislim na kozmetiku, prehrambenu industriju i tekstilnu robu.
Te administrativne mere ne treba da znače da se ponovo daje šansa neefikasnim preduzećima, koji bi na bazi tih mera držali nerealno visoke cene i time plaćali svoju neefikasnost, jer smo imali prilike da vidimo to u proteklom periodu. Da prostora za delovanje ima govori i ono u šta se svaki naš građanin može uveriti, a to je da su u našem najbližem okruženju, pošto dolazim iz Sombora i blizu su mi i Mađarska i Hrvatska, to mogu da potvrdim i lično, značajno jeftinije ove robe i proizvodi iz uvoza.
Dakle, mora se nešto učiniti na smanjenje uticaja uvozničkih lobija. Tako će roba postati jeftinija. Moramo pokazati hrabrost i želju da se konačno uhvatimo u koštac sa monopolima.
Prihod od akcize ima značajno učešće u ukupnim prihodima budžeta od 225 milijardi. Od toga 104 milijarde su akcize na naftne derivate. Ako znamo da su nameti države najveći u strukturi maloprodajne cene goriva na pumpama, jasno je da je Vlada odgovorna za cenu goriva, koje su za naše prilike visoke i kao takve sigurno su jedan od uzroka inflacije.
Rekli ste nešto što je dobro, a to je da Vlada ne učestvuje u formiranju cena komunalnih usluga na lokalu. Ako svi dobro znamo da cene energenata utiču na sve drugo, pa i na povećanje cene naftnih derivata, dovelo je do značajnog povećanja cene komunalnih usluga po svim našim gradovima i opštinama. To je ipak u vreme krize i nedostatka posla priličan udar na građane i njihove kućne budžete.
Za mene je interesantan i deo budžeta koji se odnosi na finansiranje rada i upravnih okruga za čije funkcionisanje je predviđeno 466 miliona dinara. Posmatrajući ovu cifru u odnosu na ukupan budžet, mnogi će reći da je ta cifra zanemarljiva, ali moramo svi jasno reći, pogotovo ko je u politici duže, da od osnivanja do danas okruzi nisu našli sebe u samom sistemu državne uprave.
Čak i verujem da gotovo sve stranke koje se zalažu za ravnomerni regionalni razvoj i za decentralizaciju, da te okruge ne vide u sistemu kakav je on danas. Zato i ne vidim razlog i mislim da je Vlada mogla i sada da iskoristi priliku da ojača ulogu okruga kao sponu između centralne vlasti i lokalnih samouprava ili da ih ugasi i time rastereti budžet.
Posebno je pitanje finansiranja okruga sa teritorije Kosova i Metohije, gde se opet postavlja pitanje šta to država plaća na Kosovu, da li našu državnu fatamorganu ili uhlebljenje stranačkih prvoboraca, osvedočenih i samozvanih patriota?
Ovih dana išla je najava iz Ministarstva energetike i finansija da Vlada neće subvencionisati gubitaše, naša velika javna preduzeća, a u budžetu su predviđena sredstva za garancije potrebne za zaduženje ovih velikih sistema kod poslovnih banaka i stranih kreditora. Mislim da je to po principu nije šija, nego vrat.
U Predlogu budžeta vide se vrlo jasno obaveze za JAT, "Srbijagas", "Galeniku", neke kosovske opštine, kao što sam već rekao, a da pri tom stanje u tim firmama i opštinama je nepromenjeno i da one egzistiraju na teret svih građana i to godinama.
Kroz budžet su dati i finansijski planovi agencije regulatornih tela, kancelarije i zavoda, što znači da od njihovog ukidanja i regionalizacije njihovih poslova, bar za sada, nema ništa.
Dame i gospodo, kada je u pitanju ovaj budžet, zaključak bih sveo na možda dve tačke. Jedna je ta da je budžet ambiciozno zamišljen i u smislu visine prihoda i budžetskog deficit biće ga vrlo teško ostvariti. Drugi, koji je možda moj subjektivan stav, a to je da ovo stanje koje imamo je stanje koje se provlači godinama i decenijama i da je uzrok ovakvom stanju isključivo to što država Srbija nema svog domaćina i da se stanje jedino može popraviti kada se u državu Srbiju vrati domaćin, kada dobije svog pravog domaćina, svog monarha i kada Srbija postane monarhija. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, moram samo da kažem da mi je malo čudno da ovaj zakon u Skupštini brani ministar za prosvetu i obrazovanje, ali kod vas socijalista je sve moguće, kako vaš predsednik to voli u jednoj pesmi da kaže.
Ja bih se osvrnuo na ovu tačku dnevnog reda, dugo godina unazad po političkom ključu, ogromna finansijska sredstva su odlazila u Suboticu zbog čega su neki gradovi, a i celi okruzi ostajali u zapećku. To vrlo lako možemo da vidimo i ako čitamo materijal koji smo dobili o ovoj tački dnevnog reda.
Sombor i ceo zapadno-bački okrug su možda i najviše osetili maćehinski odnos države. Preko Sombora je najbliži pravac ka zemljama Evrope, pogotovo ka onim gradovima gde je naša dijaspora najrasprostranjenija.
Upravo ovaj podatak govori da je povećanje broja graničnih prelaza i prekategorizacija jedinog postojećeg, a to je Bački Breg, Herceg Santo, nužna potreba koja prevazilazi regionalnu korist, jer ima veliki značaj za ljude iz cele Srbije koji su direktno ili indirektno povezani sa našom dijasporom.
Naša je procena da je direktno ili indirektno povezano sa ovom pričom o kojoj pričam, preko milion naših ljudi.
Rekao sam, prekategorizacija jedinog prelaza koji postoji, a to je prelaz Bački Breg, Herceg Santo, a kada govorim o povećanju broja graničnih prelaza, onda želim posebno da napomenem granični prelaz Riđica-Gara koji je povremeno bio otvaran, da bi ljudi i sa jedne i sa druge strane mogli da komuniciraju, da sarađuju ekonomski i da na neki način sela koja se nalaze u jednom nezavidnom položaju, pokušaju da pozicioniraju mnogo bolje nego što je to bila situacija do sada i što su im okolnosti u državi dozvoljavale.
Uvrštavanje rekonstrukcije i izgradnje putnog pravca Vrbas-Kula-Sombor, državna granica, prostorni plan Republike Srbije od 2010. godine do 2020. godine, sa prioritetom da radovi počnu do 2014. godine, preko amandmana koje smo predložili pokojni Vladan Batić i ja koji je prihvaćen, predstavlja veliku šansu za jedan ceo region koji je nepravedno postao slepo crevo, iako poseduje mnoge potencijale.
Smatramo da je sada prava prilika da se otvori priča o Somborskom aerodromu, kada govorimo o granicama, da je prava prilika za naš agrar, da je prilika za bolju iskorišćenost Dunava, da je ovo dobra prilika da oživimo naša sela, kao i prilika za mala i srednja preduzeća koja pune budžet, a koja su veliki gubitnici u ovoj ekonomskoj krizi.
Suvišno je trošiti reči, da bi objasnili koliko je za potencijalne investitore blizina granice važna i naravno, putna infrastruktura.
Moramo reći da je Mađarska već uveliko u EU, da će Hrvatska biti sutra, da država Srbija želi da što pre bude deo te evropske porodice, a Sombor kao istureno odeljenje i ceo zapadno-bački okrug, već i Vrbas, Srbobran, opštine koje se naslanjaju na ovu priču i koje žele da iskoriste svoje potencijale, jednostavno ovu priliku moraju da iskoriste, a i država mora da iskoristi potencijale koje oni poseduju.
Regionalna saradnja kroz korišćenje raznih evropskih fondova, prosto nam se nameće kao imperativ, čak i pored inertnosti dosadašnje lokalne vlasti, ali dobri putevi i veći broj graničnih prelaza su osnovni preduslov za razvoj ovog regiona.
Činjenica je da se otvaraju određene mogućnosti, a da bi se one ostvarile, potrebno je malo više odlučnosti države i želje države. Verujem da ovakvu šansu nećemo propustiti, da na realizaciju iste nećemo dugo čekati.
Na kraju bih samo još iskoristio priliku da kažem da, kada je u pitanju prošla Vlada, da jedini čovek koji je imao razumevanja po ovom pitanju, kada govorimo o potencijalima Sombora i zapadno-bačkog regiona je ministar za prostorno planiranje, gospodin Oliver Dulić, koji je u ovom momentu jedan od najnapadanijih ljudi kada su u pitanju političari i namerno želim da istaknem da je to čovek koji je imao razumevanja, imajući u vidu činjenicu da dolazi iz Subotice, da je Sombor jedna potpuno zapuštena sredina nepravedno i da toj sredini treba pomoć.
Nadam se da će ova vlada imati razumevanja za to i da Sombor više nikada neće biti slepo crevo, već da će biti lokomotiva na našem putu ka EU.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, moje pitanje se tiče dijaspore. Naime, Ministarstvo za dijasporu je osnovano, podsetiću samo, 2004. godine u Vladi Vojislava Koštunice. Postojalo je i u drugoj Vladi Vojislava Koštunice, kao i u Vladi Mirka Cvetkovića. Godine 2011. je u rekonstrukciji Vlade dopunjeno i Sektorom vera, te se nazivalo Ministarstvo vera i dijaspore.
Naših ljudi, po procenama, ima oko četiri miliona u svetu, a otprilike polovina živi u dijaspori i polovina u regionu. Godišnje, po proceni Svetske banke, preko pet milijardi dolara u Srbiju naši ljudi iz dijaspore pošalju putem doznaka. Slažemo se sa odlukom Vlade o ukidanju Ministarstva i formiranja Kancelarije za dijasporu, sve u cilju racionalizacije radnih mesta, ali smatramo da nije dobro što Kancelarija još nije počela sa radom, čime se gubi kontinuitet sa svim dobrim stvarima koje je Ministarstvo za dijasporu uradilo od 2004. godine do danas.
Dakle, moje pitanje je – kada Vlada Republike Srbije planira da aktivira rad Kancelarije za dijasporu? Hvala.

Hvala poštovana predsedavajuća.
Poštovana gospodo i gospođe ministri, poštovane kolege poslanici, potrudiću se da svoje vreme uklopim u tri pitanja koja bih postavio gospodinu Selakoviću, ali on danas nije prisutan, pa ću iskoristiti prisustvo gospodina Vučića.
Moje prvo pitanje glasi da oštra borba protiv korupcije, kriminala, koju danas vodite gospodine Vučiću, a koju iskreno podržava SPO, mora da prati između ostalog i donošenje zakona o poreklu imovine. Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka Srbije su se zalagali za donošenje ovog zakona, koji je bitan u borbi protiv korupcije i kriminala. Čak mislim da ste i jedan dobar deo predizborne kampanje upravo posvetili svim nedostacima koji proističu iznad donošenja jednog ovakvog zakona.
Privatizacija koja je sprovedena bez postojanja zakona o restituciji, ali posebno zakona o poreklu imovine, pokazala je sve svoje slabosti, čiji je krajnji rezultat ugrožena rezistencija velikog broja građana sa jedne strane, i neverovatno brzo bogaćenje malog broja ljudi koji su postali vlasnici dojučerašnje državne i društvene imovine sa druge strane. Znači, moje pitanje je jasno, da li će i kada biti donet zakon o poreklu imovine?
Drugo pitanje se odnosi na rad sudova. Svi mi koji ovde sedimo priželjkujemo da sudovi budu samostalni i nezavisni državni organi, koji štite slobode i prava građana i koji rade na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata.
Naime, svi mi poslanici ovde u skupštinskim klupama nosimo veliku odgovornost, ne smemo da se igramo sa ukazanim poverenjem građana, niti ga smemo zloupotrebiti. Mi nismo i ne smemo biti iznad Ustava i zakona time što ćemo dopustiti da se ne procesuiraju slučajevi u kojima su akteri i pojedinci koji danas sede u skupštinskim klupama.
Napomenuću samo da smo pre izvesnog vremena imali, tako da kažem, slučaj Nenada Čanka, gde je čovek uradio to što je uradio i odmah posle toga je podneo ostavku na mesto poslanika, da bi pokazao da ga imunitet ne štiti za ono što je učinio.
U isto vreme imamo nekoliko poslanika, sasvim pouzdanu informaciju imamo, protiv kojih je tužilaštvo na osnovu istrage koju je vodio privredni kriminal, podiglo krivične prijave. Tužilaštvo je, naravno, pokrenulo istragu, čak su i procesuirani oni ljudi koji su bili po hijerarhijskom položaju niži ispod tih ljudi koji su danas poslanici. Protiv nekih je čak proces i završen, a oni koji su danas poslanici, koji su da kažem bili najzaslužniji za to što se dešavalo iza te prljave ili negativne radnje. Njihovi slučajevi tapkaju u mestu, i moje pitanje se odnosi konkretno na Tužilaštvo u Novom Sadu, da li se u nekoj od fioka nalazi predmet jednog od poslanika koji danas sede u Skupštini RS.
Moje treće pitanje…
(Predsedavajuća: Vreme vam je isteklo, sačekajte za dopunsko pitanje.)
Dobro, u redu.

Hvala na objašnjenju. Samo bih dopunio ovo drugo pitanje, ako mi dozvolite, treće koje će biti vrlo kratko.
Govorim preciznim podacima, radi se o barem jednom poslaniku u sadašnjem sazivu, protiv koga je privredni kriminal podigao optužnicu, tužilaštvo je sprovelo istragu i samo je taj čovek ostao van domašaja zakona, a svi njegovi saradnici koji su izvršavali njegove naloge su predmet istrage, ili su već osuđeni. Prosto je neverovatno da neko, pogotovo mediji ne poveruje da se iza toga ne krije neka zaštita. Meni kao poslaniku, verujem i većini mojih kolega, koji pošteno radimo svoj posao je uvek bio veliki problem kada, da kažem, se globalno gleda na ceo parlament i kada zbog onoga što čine pojedinci, moraju da ispaštaju bar medijski svi oni pošteni poslanici koji rade normalno i korektno svoj posao.
Samo bih dopunio još i treće pitanje, ako mi dozvolite, mislim da ćete možda moći da mi date jasan, kratak odgovor. Radi se o princezi Jelisaveti Karađorđević. Da li će država vratiti vilu na Dedinju u Užičkoj 1, princezi Jelisaveti Karađorđević, koja je vlasništvo Olge Karađorđević, a koju je konfiskovala država posle Drugog svetskog rata i u njoj se danas nalazi Crnogorska ambasada?
Nedavno smo videli da su premešteni posmrtni ostaci Kneza Pavla iz Švajcarske u Srbiju, što je više nego dobro. Država Srbija je time pokazala da poštuje najumnije i najčestitije ljude iz naše istorije koji su simbol pravog patriotizma, koji je Srbija nekad imala.
Mislim da ovde nije u pitanju samo puko ispravljanje jedne od nepravde iz prošlosti, već prilika da konačno počnemo da stvaramo jedan novi sistem vrednosti, gde će se poštovati najumniji, najobrazovaniji ljudi iz naše istorije, a ne lažne patriote, kojih je danas, na žalost, Srbija puna. Hvala.

Mogu samo da se zahvalim na odgovorima i na onome što radite u borbi protiv kriminala i korupcije. Srpski pokret obnove će uvek podržati takve vrste akcija ukoliko su one iskrene, a ne selektivne. Hvala vam.

Poštovane kolege poslanici, ono što ću sada reći, pitanje koje ću postaviti pokazuje sve posledice nakaradne privatizacije koje smo imali u poslednjih 10-15 godina.
Naime, radi se o Somboru i nekoliko desetina radnika uljare "Sunce" koje je dobilo premeštaj u "Vital" Vrbas, iako je taj grad od Sombora udaljen više od 50 kilometara, uz upozorenje poslodavca kompanije "Invej" da im, ukoliko do 1. oktobra ne prihvate aneks ugovora, sledi otkaz. Ti ljudi su došli u situaciju da ostanu bez posla, bez otpremnine ili nadoknade Nacionalne službe za zapošljavanje, ukoliko odbiju ponudu da rad nastave u "Vitalu" u Vrbasu.
U isto vreme, poslodavac je ugasio proizvodnju margarina, majoneza i kečapa, a radnike ovog odeljenja je proglasio tehnološkim viškom. Ti radnici imaju pravo na otpremninu i naknadu sa biroa rada, ali poslodavac to ne daje, već ih upućuje na rad kod drugog poslodavca "Vitala" u Vrbasu, koji je udaljen 52 kilometra od Sombora, što naravno nije po zakonu.
Nudi im se posao, ali ne i obezbeđen prevoz. Naime, pola troškova prevoza od Vrbasa je oko 6.000 dinara, plaćali bi sami od minimalca koji dobijaju, tj. od 21.000 dinara, što znači da bi ljudima ostalo oko 15.000 dinara. Radno vreme počinje u 6:00 sati i prosto je naučna fantastika kako bi ljudi koji žive u okolini Sombora i u selima mogli da stignu na posao.
Ovo je samo jedan od primera nakaradne privatizacije, ali pokazuje sav apsurd privatizacije koju smo imali prilike da gledamo u godinama iza nas. Ako svi dobro znamo kako su zaštićeni ljudi po raznim lokalnim samoupravama i javnim preduzećima kojima bukvalno zato što su stranački kadrovi ne sme da padne ni dlaka sa glave, onda je prosto neverovatno da u privatnom sektoru i u onim firmama koje su bile više nego uspešne, pogotovo u jednom kraju kakav je Sombor, u agrarnom kraju, da se gasi postrojenje i da se ovako ponaša prema radnicima koji su dugo godina zaposleni u jednoj ovakvoj firmi.
Smatram da je takođe poražavajuće što lokalna samouprava nema apsolutno nikakvog sluha za probleme ovih ljudi. Mislim da, nažalost, ova situacija naravno da nije jedinstvena kada je u pitanju naša država, ali pokazuje koliko velikih problema imamo sa kojima ćemo se nažalost suočavati u budućnosti.
Moje pitanje je postavljeno premijeru, gospodinu Dačiću, kojem su puna usta borbe za socijalno-ekonomske probleme i borbe za one najugroženije, i nadam se da će do 1. oktobra uspeti da nađe rešenje i pomogne ne samo ovim ljudima, nego svim onima koji se nalaze u sličnim problemima. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodine premijeru, dame i gospodo ministri, poštovane kolege poslanici, iskoristiću svoje poslaničko pravo da postavim tri kratka, jasna i precizna pitanja. Nadam se da će takvi biti i odgovori, da ne bih morao da koristim dopunsko vreme.
Moje prvo pitanje je upućeno gospodinu Dinkiću i odnosi se na Fond "Inex Interexport". Znači, da li je završena privatizacija Fonda "Inex Interexport", pošto je započeta još 2005. godine, a poverioci, među kojima su i bivši radnici, još uvek nisu isplaćeni.
Podsetiću da je Vlada Republike Srbije 2001. godine ugasila frišopove, pri čemu je nekoliko stotina ljudi bukvalno oterano na ulicu i bez dinara otpremnine i obeštećenja.
Iskoristio bih priliku da pohvalim mere koje ste doneli na početku vašeg mandata, koje se tiču zanatlija i sitnih preduzetnika. Nadam se da se na tome nećete zaustaviti, jer su to ljudi koji su najteže osetili pritisak krize u kojoj se nalazimo.
Moje drugo pitanje biće upućeno gospodinu Selakoviću. Odnosi se na proces restitucije u nekoliko navrata sam bio prisutan i slušao sam kada ste u vreme predizborne kampanje govorili i kritikovali Zakon o restituciji, često napominjući, vi i vaše kolege koji se trenutno nalaze u vašem ministarstvu, da je ovaj zahtev vrlo loš zbog toga što je izostavljen proces supstitucije. Moje pitanje se odnosi na to da li ćete učiniti sve da se ovaj zakon promeni i da li će se supstitucija uvesti u Zakon o restituciji kao preovlađujući način povraćaja imovine.
Moje treće pitanje je predlog i mogu da ga postavim gospodinu premijeru i zameniku premijera, da li ćete podržati predlog poslaničke grupe SPO i DHS, da se u dnevni red jedne od sednica Narodne skupštine Republike Srbije uvrsti predlog usvajanja rezolucije o zločinima totelitarnog režima.
Podsetiću vas da je parlamentarna Skupština Saveta Evrope još 25. januara 2006. godine usvojila Rezoluciju 148, pod nazivom "Potreba za međunarodnom osudom zločina totalitarnih komunističkih režima", u kojoj su pozvane sve komunističke ili postkomunističke partije da u svojim zemljama, ako to do sada nisu učinile, ponovo procene istoriju komunizma i svoju sopstvenu prošlost, jasno se distanciraju od zločina počinjenih od strane totalitarnih komunističkih režima i nedvosmisleno osude. To istovremeno predstavlja i ispunjenje naše međunarodne obaveze i zato je ovo pitanje upućeno. Hvala.

Vrlo kratko. Hvala, gospodine Dinkiću. Nisam ni očekivao da ću dobiti odgovor odmah, pošto je ipak Vlada tek formirana i radi se o materiji koja je, da kažem, početa još pre sedam, osam godina, tako da precizne podatke nisam ni očekivao, ali se nadam da ću ih ipak dobiti kao poslanik.
Gospodine Selakoviću, ne mogu da prihvatim vaš odgovor, pogotovo što ste vrlo decidno u predizbornoj kampanji govorili kako će substitucija biti nešto što će nadograditi ovaj zakon i potenciram, ljudi koji su sada deo vašeg kabineta, pomoćnici u vašem ministarstvu, vrlo jasno na tribinama govorili da je neminovnost da substitucija bude deo novog zakona o restituciji.
Gospodinu Dačiću želim samo da kažem da niko ne želi nikakvu reviziju istorije, sem ako ne mislite da je revizija istorije to što je posle oktobra 1944. godine na teritoriji Srbije komunistička vlast ubila više desetina hiljada ljudi, da je u Jugoslaviji kroz zatvore u prvim godinama posle Drugog svetskog rata prošlo preko pet miliona ljudi, da je zbog uspostavljanja nedemokratskog jednopartijskog režima u zemlji više hiljada interniranih oficira i vojnika iz nacističkih logora bilo primorano da ode na emigraciju. Ovo su sve fakti o kojima govorim, da su organizovani koncentracioni logori na Golom otoku i da je ljudima komunističkim dekretima oteta imovina velike vrednosti, koja im ni do dana današnjeg nije oteta. Samo sam o tome govorio, gospodine Dačiću, o nikakvoj reviziji istorije ne želim da govorim.
Na kraju, ovo su sve stvari o kojima se govori u onim institucijama kojih Srbija želi da bude deo i ka kojima stremimo. Hvala.

Hvala. Nisam imao nameru da se javim. Samo nekoliko rečenica. Nije bilo potrebe, gospodine Dačiću, da ovako govorite. Nisam želeo ni najmanje da budem zlonameran. Predsednik ste Vlade i pitanje je bilo upućeno kao predsedniku Vlade, a tiče se nečega što je Rezolucija Parlamentarne skupštine i prihvatanja onoga što su prihvatile sve zemlje u okruženju. Ni najmanje nisam želeo da budem zlonameran. Naravno, neću nikad igrati kozaračko kolo, niti sam ga ikad igrao. Sve ostalo mislim da je nepotrebno. Da završimo ovde, da se složimo oko nečega. To je da trebamo svi da gledamo u budućnost, ali ćemo gledati u budućnost tako što ćemo tumačiti ispravno istoriju i prošlost i da to već jednom zatvorimo za sva vremena. Hvala vam.

Nadam se da ću ovaj put moći da nastavim bez prekidanja.
Danas govorimo o vrlo važnom zakonu, bar kada je u pitanju SPO. Smatramo da je neophodna jedna pravična i ozbiljna rasprava. Zbog toga mi je žao što gospodin ministar ne prisustvuje poslepodnevnoj raspravi.
Od 1945. godini u jednopartijskoj Skupštini su donošeni zakoni kojima se krše ljudska prava i kojima se oduzima privatna imovina. Takvi zakoni, uredbi i dekreti su na žalost i danas 65 godina posle još uvek na snazi. Od 1941. do 1948. godine mnogi čestiti domaćini su izgubili sve što su imali, često i svoje živote, isključivo iz jednog razloga zato što su drugačije mislili ili, što je još gore, zato što se njihova imovina svidela nekome od oslobodilaca. Svi oni koji su preživeli teror komunista, 70 godina žive kao građani drugog reda, a u isto vreme imamo grupu skorejevića, tajkuna, koji su 90-tih godina enormno obogatili i koji dan danas kupuju najkvalitetnije objekte i zemljište koje potražuju vlasnici otete imovine.
Simbolika je i ta da ti ljudi koji su obogatili 90-tih godina, obogatili su se u vreme kada je država propadala i kada su naši ljudi gubili i kuće i svoje porodice i poslove koje su do tada imali. Zato smatram da je prenaglašeno isticanje floskule insistiranja na skromnosti koje se vrlo često spominje kada govorimo o ovom zakonu, pri rešavanju ovog problema, osim što je licemerno, baca i veliku senku na suštinu procesa restitucije. Samim tim, neutrališe se značaj restitucije u procesu uvođenja Srbije u red demokratski uređenih i stabilnih država savremenog civilizovanog sveta.
Da su se pre privatizacije doneli zakoni o restituciji i zakon o svojini i drugim stvarnim pravima, kako je SPO predlagao još 2000. godine, bio bi rešen prekid kontinuiteta svojine nastao nasilnim oduzimanjem zemljišta i objekata tokom Drugog svetskog rata i posle voljom vladajućih oligarha, a legalno i legitimno stečena prava bila bi trajno zaštićena.
Ovaj model sasvim sam siguran bio bi očiti pokazatelj da se politički sistem u Srbiji konačno transformisao u demokratski, kao da je prioritet Vlada Srbije jačanje srednjeg građanskog sloja koji je osnov stabilnosti svake normalne i evropske države.
Zbog toga SPO rešavanje problema vraćanja oduzete imovine vidi onako kako je video i pre 21 godine. Rešavanje ovog problema može se pravično sprovesti isključivo putem mešovitog modela u kome preovladava restitucija, tj. fizički povraćaj. Ukoliko nije moguće to učiniti naturalnom restitucijom, jedini drugi način je naturalna supstitucija u vidu druge državne imovine, pri čemu bi finansijsko obeštećenje, a samim tim i opterećenje na budžet Republike Srbije, bilo zanemarljivo.
Zamolio bih gospodina Krasića, ako možete bar malo. Uvek imam poštovanja …