Poštovani gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na početku svog izlaganja želim da podsetim da je danas 19 godina od 9. marta 1991. godine, dana kada su se Vuk Drašković i SPO, zajedno sa građanima Beograda i onima koji su tog dana bili u Beogradu, goloruki suprotstavili režimu Slobodana Miloševića boreći se za slobodu i demokratiju. Odgovor na goloruki narod su bili tenkovi. Iskreno bih voleo da neke moje kolege ovaj 19-godišnji, da kažem, pomen iskoriste kao jedno ogledalo u koje ćemo se svi zajedno pogledati i videti koliko smo odstupili od borbe za vrednosti za koje smo se borili devedesetih godina.
Kada govorimo o zakonu o amnestiji, mnogo toga pozitivnog je rečeno. Kao ni moji prethodnici, ne bih želeo da se ponavljam, potrudiću se samo da izvučem ono što je najinteresantnije i najvažnije kada je ovaj zakon u pitanju. Naravno, SPO će u danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Donošenjem ovog zakona, na kom su zajedno radili Ministarstvo pravde, Ministarstvo dijaspore i Ministarstvo odbrane, uspešno, biće povučene krivične prijave ili suspendovani sudski procesi protiv onih koji nisu na zakonom predviđen način odlagali vojnu obavezu, a imaju 30 ili više godina.
Usvajanje ovog zakona je, na neki način, logičan sled događaja ka potpunoj profesionalizaciji vojske, koja se očekuje 2011. godine, ali i još jedan pokazatelj dobre saradnje među ministarstvima, kao i opredeljenja države da odlučno menja politiku prema dijaspori.
U inostranstvu živi, čuli smo u današnjoj raspravi, oko 150.000 mladih ljudi, od kojih većina nije mogla da odsluži vojni rok zbog tehničkih razloga i zbog toga ni dan-danas ne mogu da dođu u Srbiju i da posete svoje porodice. Usvajanje ovog zakona će omogućiti da ti mladi ljudi ponovo dođu u Srbiju i da posete svoje porodice, da vide svoje roditelje, ali, nadam se, i da se veliki broj njih definitivno odluči da se vrati u Srbiju. Kažem, nadam se iskreno, jer ti ljudi predstavljaju veliki potencijal Srbije.
Važno je znati da se zakon o amnestiji odnosi na sve državljane Republike Srbije, kako na one koji žive u Srbije, tako i na one koji žive u inostranstvu. Usvajanje zakona označava želju države da pomogne svim mladim ljudima koji nisu regulisali vojnu obavezu i pokazuje opredeljenje države da se podrže mladi, vredni i obrazovani ljudi, na prvom mestu.
Kako smo imali prilike da čujemo pozitivne stvari u vezi s ovim zakonom, imali smo takođe priliku da čujemo i one koji kritikuju ovaj zakon. Uglavnom su to stvari i razlozi koje smo mogli da predvidimo. Ipak treba reći i to, iskreno žalim ljude koji u sebi imaju samo mržnju, negativna osećanja i nedostatak samilosti, a sebe vole da nazivaju patriotama ili velikim pravoslavcima. Poručio bih mnogima, nažalost, većina tih ljudi danas nije u parlamentu, ali iskoristiću priliku da im poručim – kada već toliko degradiramo one koji u najvećem broju iz tehničkih razloga nisu mogli da odsluže vojni rok, hajde da se zapitamo da li su možda ti mladi ljudi otišli iz zemlje zato što su izbegli, spasavajući živu glavu sa Kosova i Metohije, da li zato što su u doba krize otišli da bi nahranili svoje porodice, da bi sačuvali i izdržavali svoje roditelje, potražili neku novu mogućnost egzistencije i priliku za školovanje od koje bi kasnije mogli da imaju koristi. Jedno je sigurno, kako god da okrenemo i tumačimo, ti mladi ljudi nisu kriminalci.
Ako mi dozvolite, završio bih svoje kratko izlaganje sa jednim ličnim iskustvom. Rođen sam 1972. godine i pripadam onoj generaciji koja je na ratište otišla sa 18, nepunih 19 godina. Naravno, niko nas nije pitao da li to želimo ili ne. Smatrao sam to, na neki način, svojom obavezom. Pošto sam bio sportista, bio sam u jedinici koja je bila predviđena da vrlo brzo ide na ratište, i bio sam izviđač – pešadinac. Nekom slučajnošću se zadesilo da su u toj jedinici bila dvojica sinova visokih funkcionera u tadašnjoj Republici Srbiji. Čim su osetili da treba da se ide na ratište, njihovi očevi su ih povukli kao nesposobne i odveli u Milano na studije. Naravno, svi mi ostali smo prošli kasnije strahotu rata koji je zadesio celu državu.
Ako ni zbog čega drugog, nekih drugih razloga koje smo imali prilike da čujemo, ne kao političar, nego kao čovek, uvek ću glasati za zakon o amnestiji i za to da amnestiramo one mlade ljude koji su zbog svoje egzistencije otišli iz zemlje, ako smo već amnestirali tatine i mamine sinove svih ovih godina. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, poštovane dame i gospodo ministri, dame i gospodo poslanici, moje pitaće će biti kratko i jasno i upućeno je gospođi Dragutinović, tj. Ministarstvu finansija.
Moje pitanje se odnosi na restituciju, tj. dokle se stiglo sa pisanjem zakona o restituciji? Ovo pitanje postavljam zato što smo imali čvrsto obećanje resornog ministra da će do početka ove godine zakon da se nađe u skupštinskoj proceduri. Smatram da je donošenje ovog zakona, uz zakon o otvaranju dosijea, jedan pravičan otklon od komunističkog nasleđa i iskreni pokazatelj koliko smo kao narod spremni za nacionalno pomirenje, ali i za EU.
Iskoristio bih priliku da kažem da su se poslanici Srpskog pokreta obnove i pismenim i usmenim putem obratili Agenciji za privatizaciju u vezi s pitanjem prodaje imovine koja treba da bude predmet restitucije ili denacionalizacije, ali, nažalost, još uvek nismo dobili nikakav odgovor. Nadam se da je to samo greška Agencije i da će ubuduće bar državne institucije pokazati malo više poštovanja prema poslanicima i prema ovom domu. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, iz rasprave koju smo imali prilike da slušamo u proteklim danima kada je u pitanju statut i zakon o nadležnostima mogli smo da vidimo ono što se i očekivalo, da će se ova rasprava, bar kada je u pitanju opozicija, baviti više formom nego suštinom, kada je u pitanju statut Vojvodine.
Najveći otpori i nesuglasice nastaju upravo usled činjenice da proces decentralizacije istovremeno nije obuhvatio celu Srbiju, pa se, samim tim, i statut Vojvodine vrlo zlonamerno predstavlja kao separatistički. Zbog toga se SPO zalaže za hitnu i sveobuhvatnu decentralizaciju Srbije, onako kako su uređene države EU, po istim pravilima, po istim zakonima, ali i istim obavezama. Upravo politika EU je politika regionalizma. To znači da pred fondovima EU neće biti moguće konkurisati za sredstva bez definisanja regiona. To je činjenica.
Kada govorimo o kritikama, onda i to treba govoriti javnosti, da ima kompletan uvid. Kao što je to činjenica, činjenica je da već decenijama u Srbiji postoji jedna široko rasprostranjena, ali gotovo ničim utemeljena predrasuda prema kojoj centralizovana država, u kojoj su i budžetska ovlašćenja i sva moć i uticaji pod kontrolom centralne države, jaka država. Država koja je decentralizovana, sa regionalnom vlašću i sa jakom lokalnom samoupravom, jeste država koja je slaba i koja je podložna secesiji njenih delova.
Nažalost, takvo mišljenje vlada u Srbiji, pitanje je gde još, iako iskustva zemalja drugih država govore sasvim suprotno. Države poput Velike Britanije, Nemačke, Italije, Švajcarske, Slovenije, doživele su pravi ekonomski razvitak i prosperitet nakon decentralizacije. Jačanje AP i regiona, upravo vrlo slično onako kako mi to pokušavamo da uradimo u Srbiji, u mnogim zemljama poput Italije, Španije, Velike Britanije, upravo je dovelo do toga da se postojeći separatizam svede na minimum i da se očuva jedinstvo države. Kažem, namerno podvlačim postojeći separatizam, pošto je u tim zemljama bio izuzetno vidljiv.
Kada govorimo o Vojvodini, kada kritikujemo ovaj statut, treba biti iskren pa reći neke druge stvari. Treba reći da je proces decentralizacije koji je počeo 2002. godine u Vojvodine doveo do značajnih rezultata. Činjenice govore da pokrajinska administracija u mnogim elementima preuzete poslove i funkcije obavlja mnogo kvalitetnije nego što to radi centralna administracija, i tu je mnogo pokazatelja.
Redovno usvajanje završnog budžeta, saradnja sa republičkim poverenikom za informacije, što mi u SPO mislimo da je vrlo bitno, modernizacija pokrajinske uprave, veća zakonitost rada pokrajinskih organa, više od 80% upravnih predmeta se rešava u zakonskom roku, smanjenje nezaposlenosti i mnoge druge stvari. Ipak, ono što je najvažnije, to je da je Vojvodina postala životni primer da koncept multietničnosti može da se sprovede na jednom ovako, da kažem, relativno malom prostoru i pored svih nedaća i ratova koje ova zemlja imala.
Kada na jednoj strani imamo sve ovo što je rečeno, kada na drugoj strani imamo jedan potpuno jasan stav da Vojvodina nema ni zakonodavnu, ni izvršnu, a bogami ni sudsku vlasti, onda je potpuno nejasno ko je taj koji želi secesiju Vojvodine i na koji način je želi. Sasvim je sigurno da je to još jedna prilika za političku manipulaciju, ali iznad svega prilika da se pokaže ko su ti ljudi koji potcenjuju građane, one iste koji su ih birali.
Ako pogledamo u Ustav Republike Srbije, onaj deo koji se odnosi na pitanje Kosova, i ako to uporedimo sa debatom koju smo imali u poslednjih nekoliko dana, vrlo žustrom debatom, ne mogu a da ne kažem da mi se formiralo mišljenje da pojedine patriote više veruju albanskom narodu na Kosovu nego srpskom narodu u Vojvodini. To je nešto što je strašno, to je klasično političko licemerje koje godinama unazad razdvaja ovaj narod.
Mi u SPO pozdravljamo uvođenje dodatnih garancija za posebna prava majki i deteta kao deo svog programskog opredeljenja za zdravu i stabilnu porodicu, te posebnu zaštitu ovih kategorija. Takođe ističemo kao pozitivno formiranje razvojne banke AP Vojvodina, koja bi zamenila nekoliko postojećih vojvođanskih fondova i na sveobuhvatniji, ekonomičniji i transparentniji način bila stub razvoja Vojvodine, ali i Srbije.
Mnogo reči je bilo o međunarodnoj regionalnoj saradnji. Nažalost, uglavnom su to bile reči kritike. Mi u SPO mislimo potpuno suprotno. Smatramo da je međuregionalna saradnja AP Vojvodine u okviru Ustava Srbije i utvrđene spoljne politike Republike Srbije može biti samo impuls evrointegracija Republike Srbije, ali i dobar okvir za saradnju sa srpskom dijasporom u okruženju.
To je ona lokomotiva, kako SPO vidi Vojvodinu i kako je video i opisao u svojoj deklaraciji još 1993. godine, ali to je razlika između nas iz desne evropske Srbije i onih koji žele da se predstave desničarima, ali kroz ovu raspravu o statutu su vrlo jasno pokazali koliko im ideja levice još uvek stoji na srcu.
Dame i gospodo poslanici, statut AP Vojvodina predstavlja izbalansiran dokument koji je usaglašen sa Ustavom Republike Srbije i predstavlja krupan korak ka daljoj decentralizaciji Srbije. Regionalizacija, osnivanje novih opština i policentrični razvoj moja postati realnost za celu teritoriju Srbije, a sve to naravno mora pratiti politička decentralizacija, tj. podela države na nekoliko izbornih jedinica. Zbog toga će SPO podržati u danu za glasanje ovaj predlog statuta.
Iskoristio bih, gospođo predsedavajuća, samo još jedan minut, možda ni toliko, da se osvrnem na ono što se dešavalo u prošlih nekoliko dana, a nije u vezi sa statutom. Strašno je degutantno i verujem da su mnogi poput mene razočarani kako se zarad ličnih promocija koristila sahrana pokojnog Patrijarha. Zato bih iskoristio priliku da kažem i da pozovem da se i dalje nastavimo u ovoj skupštini boriti snagom argumenata, snagom činjenica, da se već jednom okanemo teških reći i sujeta i da na taj način možda po prvi put na delu pokažemo koliko zapravo smo naučili od pokojnog Patrijarha.

Hvala. Javljam se po Poslovniku.
Želim da ukažem da je u toku jučerašnjeg zasedanja prekršen Poslovnik, jer se radilo duže od 18.00 časova, a nismo dobili obaveštenje da će se raditi duže od 18.00 časova.
Iskoristio bih priliku i da upoznam poslanike o inicijativi SPO koja je usmerena Agenciji za privatizaciju. Narodni poslanici SPO traže od Agencije za privatizaciju da se do donošenja zakona o restituciji obustavi svaka dalja prodaja imovine koja bi bila predmet tog novog zakona o restituciji, koji će se doneti do kraja godine.
Javnost Srbije je obaveštena da bi do kraja godine trebalo da bude donesen zakon o restituciji, prvo bi trebalo Vlada da donese ''predlog'', a posle i da uđe u skupštinsku proceduru.
SPO zadovoljan je porukom koju su naši koalicioni partneri...

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre i članovi Ministarstva, dame i gospodo poslanici, na početku svog izlaganja pročitaću samo dve rečenice iz dopisa koji smo dobili iz Generalnog sekretarijata predsednika Republike, da ne bi bilo nikakvih zabuna u daljoj diskusiji:
''Stav je Kabineta predsednika Republike da Nacrt zakona na celovit način reguliše odnose između Republike Srbije i njenih institucija sa dijasporom i Srbima u regionu. Time se stvara adekvatan pravni okvir za ostvarivanje i dalji razvoj dijaspore i Srba u regionu sa Republikom Srbijom na svim poljima društvenog, kulturnog i privrednog života''.
Ovo je samo jedan od dokaza da SPO u svom radu sarađuje sa svojim koalicionim partnerima i da ćemo, kao jedini predstavnici desne evropske Srbije, tako činiti i ubuduće. Moram priznati da je postalo već uobičajeno od strane pojedinaca iz opozicije da budu ostrašćeni i isključivi kada su u pitanju predlozi koji dolaze od vladajuće koalicije. Takođe smo navikli da se nacrti zakona kritikuju paušalnim i površnim izjavama, što jasno pokazuje stepen politikanstva u glavama određenih ljudi, koji se upravo pozivaju na politikanstvo prilikom izrade ovog zakona.
Nažalost, neki od tih ljudi nisu ovde u sali. Nisam od onih koji vole da govore iza leđa, ali su ovo stvari koje se ipak moraju reći.
Neki od tih ljudi su toliko opterećeni SPO i obuzeti besom da su izneli niz besmislica, pa smo imali prilike da čujemo i određene termine poput infrastranačke strukture.
Tradicionalno neobaveštene patriote su zaboravile da je inicijativu SPO 2004. godine osnovano Ministarstvo za dijasporu, i da je ovo drugi mandat a ne treći, i mi smo ponosni na to. Do tada se dijasporom bavilo tako što se dijaspora reketirala, likvidirala viđenije predstavnike, pljačkala ih na razne načine preko carine, policije, putarine i sličnih kreativnih nameta prilikom njihovih poseta svojoj domovini, naročito u periodu posle 1945. godine. Imali smo priliku da vidimo u jednom od "Insajdera" svedočenje izvesnog gospodina Stupara o tome kakav je bio odnos države prema dijaspori.
Gospodin Rogović je, prilikom jučerašnjeg, po mom mišljenju vrlo kvalitetnog izlaganja, izneo nekoliko vrlo važnih činjenica koje potvrđuju zašto je potrebno da se donese jedan ovakav zakon i zašto je potrebno da postoji Ministarstvo za dijasporu. Ne bih ponavljao ono što je on rekao, samo ću se osvrnuti na nekoliko podataka koje je on propustio ili koji možda zaslužuju da se još jednom ponove.
Broj lica srpskog porekla u inostranstvu iznosi između tri i po i četiri miliona, što predstavlja skoro dve trećine domaće populacije. Jedna trećina te populacije živi u Americi, oko 700.000 živi u Nemačkoj, što je najveći deo naše populacije u Evropi. Devedesete su dovele do toga da je oko 400.000 lica napustilo našu zemlju, a od tih 400.000 lica oko 30.000 je visokoobrazovanih.
Nažalost, i pored svih priča o korupciji, kriminalu i aferama, malo ko se iz bilo koje vlade do sada bavio ovim problemom, a ni mediji ovu priču u potpunosti nikada nisu želeli da isprate.
Imao sam priliku da nedavno boravim u Americi i čujem koliko košta jedna godina na jednom od osrednjih koledža. Četrdeset hiljada dolara košta godina studiranja. Neki su izračunali da jedan svršeni student koji ode iz ove zemlje košta ovu zemlju 200 do 250 hiljada evra.
Ako pogledamo i izračunamo koliko je ljudi do sada otišlo, videćemo da je to u stvari najveća regularna pljačka ove zemlje i da je prosto neverovatno da se država do dana današnjeg ovim problemom ili nije ili gotovo uopšte nije bavila.
Treba istaći i jedan podatak, za koji verujem da je novost za mnoge od vas, a vrlo je važno čuti ga. Postoji nekoliko stotina visokoobrazovanih mladih ljudi koji su danas zaposleni u stranim državnim administracijama. To je strahovit potencijal za ovu zemlju i mislim da, sem Ministarstva za dijasporu, i mnoge ozbiljnije institucije treba ovim problemom da se pozabave.
Predlog ovog zakona, kao i formiranje ministarstva je uostalom nadstranačka stvar, koja nema veze ni sa jednom ideologijom, već isključivo ima za cilj unapređenje položaja srpskih građana koji žive u inostranstvu i drugih koji su srpskog etničkog porekla, njihovo političko zastupanje, stvaranje uslova za njihovo uključivanje u politički, ekonomski i kulturni život matice i, najzad, stvaranje uslova za njihov povratak, posebno onih koji su iz ove zemlje pobegli devedesetih godina.
Treba reći koja su tri vrlo bitna faktora i najvažnija kako je nastala, u stvari, naša dijaspora. To su: ekonomski - težnja za boljim životnim standardom zbog loše situacije u zemlji, velika nezaposlenost, siromaštvo i odsustvo perspektive; zatim ideološki faktori - razlog je preovlađujuća ideologija, posebno nakon uspostavljanja komunističkog režima 1945. godine, a zatim i u skorije vreme, zbog režima devedesetih godina; i najzad, nažalost, humanitarni razlozi - veliki broj izbeglica i azilanata u EU koji su bili prinuđeni da napuštaju svoja ognjišta usled međunarodnog priznanja nezavisnih država na teritoriji nekadašnje Jugoslavije.
Ne želim da govorim o važnosti donošenja ovog zakona, kao i o pozitivnim stvarima iz istog, jer svi oni koji su dobronamerni to vide. Hoću samo da istaknem da je Ministarstvo dobro prepoznalo da je nemoguće stvarati odgovarajući imidž i jačati osećaj pripadanja matici, ukoliko se ne radi na razmeni i širenju znanja i informacija, svakodnevno, i putem novih medija, kao što su satelitska televizija, internet, kao i preko tradicionalnih konferencija, godišnjica, poseta migranata i njihovih potomaka.
Ono što je možda najvažnije i gde je do sada urađen vrlo mali pomak, to je omogućavanje političkog participiranja njihovim glasanjem i nešto što bi možda bio korak napred, a to je uvođenje predstavnika dijaspore u vlast. Takvih primera ima i mislim da bi Srbija o tome mogla vrlo ozbiljno da razmisli. Dijaspora treba da ima pravo da aktivno učestvuje u diskusijama, i to je ovo ministarstvo prepoznalo, koji se tiču, naravno, njihovih potreba, kvaliteta stila svakodnevnog života u zemlji prijema, ali i pitanja razvoja matice i njenih potreba.
Jedan od istaknutih ciljeva ovog ministarstva je stvaranje baze podataka o medijima i organizacijama dijaspore, njenim klubovima, vođama, tj. važnim pojedincima u inostranstvu.
Za one koji su imali neke nedoumice u vezi s ovim zakonom treba reći da je ovaj zakon živa materija, da će poboljšanje odnosa sa dijasporom u budućnosti sigurno dovesti i do nekih promena ovog zakona, a sve nedorečenosti koje smo imali prilike da čujemo i na Odboru i prilikom diskusije juče, verovatno i koje će danas uslediti, biće uređene podzakonskim aktima.
Video sam pregršt amandmana na ovaj zakon. Nadam se da je većina dobronamerna i da će se podnosioci amandmana napokon pojaviti kada bude bio Dan za glasanje i da će glasati za te amandmane koje predlože, a ne samo deklarativno da se zalažu za neke teme, kao što je to bio slučaj do sada.
Dotakli smo se i budžeta kojim raspolaže ovo ministarstvo. Za oni koji ne znaju, gospodin Srećković je malopre rekao koja je to cifra. Da bih mogao da uporedim, reći ću vam samo da ovo ministarstvo raspolaže budžetom koje je manje od kabineta pojedinih ministara.
Ovi ljudi se vrlo racionalno i pragmatično odnose kako prema svom radu, tako i prema izradi ovog zakona. To je jedan istinski poziv na nacionalno ujedinjenje, mnogo veći nego što bi bilo koja stranka mogla da uradi. Naravno, SPO će glasati za predlog ovog zakona, prvi zakon o dijaspori koji je ikada ova država predložila, i pozivamo sve da u Danu za glasanje podrže isti. Hvala.

Poštovana gospođo predsednice, gospodine ministre, članovi Ministarstva, dame i gospodo poslanici, želim prvo reći da ću koristiti deo vremena poslaničke grupe, ali da se neću javljati po svim amandmanima, pošto amandmani koje sam podneo imaju jednu suštinu i odnose se na jednu temu, tako da ću se potruditi da budem što jasniji, ali i da uštedim što je moguće više vremena.
Čuli smo dosta kritika na račun Ministarstva i rad gospodina Dulića. Jedan sam od onih koji će takođe reći neke od kritika, ali pre nego što počnem o tome, želim reći i svoj lični stav, ali i stav SPO.
Mi u SPO verujemo da ste jedan od najboljih ministara u Vladi, pa u potpunosti podržavamo rad, želju i hrabrost koju pokazujete prilikom rešavanja određenih problema. Takođe verujemo da su ti isti problemi s kojima se suočavate problemi s kojima vaši prethodnici ili nisu imali želje ili petlje da se suoče.
Reći ću smo da izdavanje građevinskih dozvola, urbanistički planovi, legalizacija jesu stvari, teme koje su dugo godina zapuštene i koje su kao takve bile predmet ogromne korupcije, ali ono što je mnogo gore, i ozbiljnog odbijanja i stranih i domaćih investitora.
Najporažavajući podatak u svemu tome je da nedavna analiza Svetske banke kazuje da se od 188 zemalja Srbija nalazi na 184. mestu po brzini izdavanja građevinskih dozvola.
Takođe, gospodine ministre, pozdravljamo vašu nameru da nećete dopustiti da oni koji su bespravno gradili ovaj putu budu u nekoj vrsti povlašćene pozicije i prođu jeftinije nego oni ljudi koji su ceo život pošteno radili i pošteno gradili.
Podržavamo i to da objekti koji su građeni na zaštićenim prirodnim dobrima i na tuđoj zemlji nikada neće moći da budu legalizovani.
Moram priznati da sam iznenađen obrušavanjem pojedinih poslanika na ministra kritikama na ovaj zakon, a sve u vezi sa zakonom o restituciji, koji nažalost još uvek nije donesen.
Kažem da sam iznenađen zato što pojedinci, koji su iznosili raznorazne primedbe, pokazuju koliko potcenjuju građane, iste one koji su ih birali i zbog kojih se danas nalaze u parlamentu. Potcenjuju ih na način da misle da su ti građani zaboravili da su predsednici njihovih stranaka, ne tako davno, bili potpredsednici Vlade, bili resorni ministri sa ogromnim ovlašćenjima, a da ni prstom nisu mrdnuli ne bi li rešili jedan od najvažnijih problema u našoj istoriji i pomogli da se donese zakon o restituciji.
Moram reći da mi se, gledajući neke poslanike kako se brinu o zakonu o restituciji, iznoseći raznorazne činjenice, učinilo da će zaplakati, ali sam video da se kod većina njih, sem časnih izuzetaka, poput gospodina Batića, koji su podneli amandmane u vezi sa ovim zakonom, vrlo lako moglo shvatiti koliko su to krokodilske suze.
Što se tiče SPO, mi smo podneli 15 amandmana na zakon o uređenju prostora i izgradnji. Svi se odnose na vezu između ovoga zakona i zakona o restituciji. Podneli samo amandmane na članove od broja 96. do broja 113, i suština je gotovo istovetna.
Najviše amandmana i najviše polemike, naravno i kod nas, stvorila je tema otuđenje i davanje u zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini, kao i konverzija prava korišćenja u pravo svojine, uz naknadu ili bez naknade.
Mislim da objašnjenje koje smo dali, koje se tiče velike većine ovih članova koje sam naveo, jeste sledeće – da se odredbe ovih članova ne primenjuju na izgrađeno i neizgrađeno građevinsko zemljište u javnoj svojini, koje je u skladu sa odredbama Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine od strane ranijih vlasnika i njihovih zakonskih sledbenika, uredno prijavljeno i evidentirano u Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije.
Naše obrazloženje je da je Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine predviđena obaveza prijavljivanja oduzete imovine najkasnije do 30.06.2006. godine. U skladu sa istim zakonom, Republička direkcija za imovinu ustanovila je evidenciju oduzete imovine. Amandmanom se predlaže ograničenje u raspolaganju na ovoj imovini.
Dodatno što opterećuje shvatanje ove materije, bar nas iz SPO, jeste da je pre nekoliko godina donesen Zakon o denacionalizaciji koji se tiče verskih ustanova, tj. crkvi. Vrlo je dobro je poznat stav SPO kada su u pitanju crkve. Branili smo crkve i kada su ih oni koji danas idu u njih obilazili u širokom krugu.
Međutim, treba biti iskren prema svojim građanima i reći da je ovo bio jedan tipičan politički zakon, koji danas unosi jednu vrstu diskriminacije prema svojim građanima.
Diskriminacije u smislu da se imovina vraća crkvama, ali da se ta imovina ne vraća još uvek i građanima kojima je ta imovina oduzeta od 1941. godine pa nadalje.
(Predsednik: Izvinite, moraćete ponovo, molim vas, karticu, šest minuta je do sada bilo.)
Proglašavanjem celokupnog oduzetog zemljišta za javnu svojinu lokalnih samouprava ukida se i poslednja mogućnost za restituciju građevinskog zemljišta originalnim vlasnicima katastarskih parcela.
Da se uradilo kako je SPO godinama predlagao, prvo doneli zakon o restituciji, kao i zakon o svojini i drugim stvarnim pravima, kao sistemske zakone, prvo što bi se desilo, to je da bi bio rešen prekid kontinuiteta svojine nastao nasilnim oduzimanjem tokom i posle Drugog svetskog rata, političkom voljom i dekretima tadašnje vladajuće oligarhije. Ono što je možda još važnije, legalno i legitimno stečena vlasnička prava trajno bi bila zaštićena.
Treća stvar, u koju SPO duboko veruje, da je zakon o restituciji donesen pre zakona o privatizaciji, da bi efekti bili mnogo veći nego efekte koje imamo danas od zakona o privatizaciji. Ovaj model bi bio očiti pokazatelj da se politički sistem u Srbiji transformisao u demokratski i da je srednja klasa građanskog sloja osnov i stabilnost svake normalne države, pa tako i Srbije.
Čitajući analizu, gospodine Duliću, mislim da je analiza vašeg ministarstva, kako su se slični problemi rešavali u zemljama u okruženju, moram reći da je analiza sjajna i da je praksa iz tih zemalja umnogome pojačala snagu argumenata koju ste koristili prilikom odbrane ovog zakona.
Međutim, Srbija je ipak bar malo drugačija u odnosu na zemlje u okruženju. Kao prvo, mnogo više imovine se potražuje i, kao drugo, rane koje su ostale prilikom oduzimanja te imovine mnogo su dublje. Samim tim ne možemo baš preslikati sve što je u okruženju i na Srbiju.
Moramo bar na tren pogledati kroz oči starih vlasnika. Samo jednu kratku retrospektivu događaja.
Do 1941. godine postoje ljudi kojima je imovina oduzimana, ljudi koji su ispaštali samo zato što su drugačije mislili, što su imali i što su to nasledili od svoje rodbine. Ti ljudi su živeli kao građani drugog reda dugi niz godina, 65 godina oni čekaju da se ispravi nepravda.
Dolazi početak višestranačja, ratovi, opet većina njih i njihovih porodica odlazi u ratove, kao i drugi normalan svet koji nije imao zaštitu.
Za to vreme jedna grupa skorojevića se enormno bogati. Uzima ogromnu imovinu i danas imaju priliku da otkupe imovinu koja je trebalo da bude predmet restitucije. Znam da je vaša argumentacija poprilično jaka. Ali, moramo da bismo ovaj problem rešili gledati i kroz oči ovih ljudi.
Želim reći nešto što mnogi drugi ne govore, a to je da su ti ljudi uglavnom fini, korektni ljudi. Vrlo često preplašeni i danas, 65 godina posle svega ovoga što se dešava. Nažalost, vrlo loše su organizovani i to nisu ljudi koji sebi odsecaju prste da bi došli do svojih ciljeva.
Međutim, to nikako ne sme biti njihov nedostatak. Za njih, kao i za nas iz SPO, restitucija nije samo ispravljanje nepravde, već uništenje sistema baziranog i na ratnom zločinu, i na zločinu protiv sopstvenog naroda. Zbog toga je to borba za principe koja je i temelj programa SPO.
Završiću, gospodine Duliću, znam da potičete iz časne porodice, znam da razumete sve ovo što sam rekao. Ne sumnjamo u dobru volju da rešite nagomilane probleme i naravno želimo da pomognemo u svemu tome. Pretpostavljam da će i ovaj zakon biti izglasan.
Zbog svega toga očekujemo da ćete uložiti svoj autoritet, koji nije mali, da se zakon o restituciji donese do kraja godine, i da bude pravičniji i pravedniji od onih koje su nam do sada predlagali isključivo kao nešto što je bilo plod političke propagande i prilika za prikupljanje jeftinih poena. Želimo da to svi uradimo ne zato što to Oli Ren i Evropska unija traži od nas, već zato što je to obaveza prema našim građanima.

Poštovana predsednice, dame i gospodo ministri, poštovane kolege poslanici, građani Srbije, SPO se od osnivanja zalaže za povraćaj imovine koja je nakon Drugog svetskog rata oduzeta građanima protivpravno, dekretom, iz jednog prostog razloga, što su drugačije mislili, što su imali drugačiju političku opredeljenost i zbog klasne pripadnosti. Za SPO to nije samo ispravljanje nepravde, već uništenje sistema koji je baziran na ratnim zločinima.
Nažalost, imamo priliku da vidimo, uporedo sa nedonošenjem tog zakona, da su se u ovih 20-ak godina od početka višestranačja formirale razne nove klasne grupe skorojevića, koji su se enormno obogatili u poslednjim godinama, i imamo prilike da u nekim emisijama, poput "Insajdera", vidimo kako ti ljudi, korak po korak, kupuju celu zemlju, ljude, poslanike, poput Tomislava Nikolića i njemu sličnih, kojima su usta puna patriotizma, a posle njihove vladavine smo dobili Srbiju manju nego što je ikada bila.
Evropski put i čišćenje svih prepreka na tom evropskom putu je vezivno tkivo koje je spojilo Vladu, SPO i sve druge stranke koje čine Vladu. Jedna od obaveza, za neke i prepreka, jeste donošenje zakona o denacionalizaciji. Mislim da je posle ratifikacije kopenhaških uslova, Evropske povelje o ljudskim pravima i pismenim obavezivanjem pred Savetom Evrope, Srbija obavezna da ispuni ove uslove.
Pre nekoliko godina donesen je zakon o denacionalizaciji kada su u pitanju crkve. Neke stranke su iz čisto populističkih razloga donele ovaj zakon. Bez obzira koliko dobro želeli crkvama, to je zakon koji predstavlja diskriminaciju građana, kojih danas ima oko milion, koji očekuju da se ispravi nepravda zbog koje su oni 60 i više godina građani drugog reda.
Drago mi je što su danas prisutni premijer i ministarka finansija jer smo imali prilike da u poslednjih nekoliko dana čujemo izjave koje su bile dosta uznemirujuće, od toga da ćemo do kraja godine imati zakon o denacionalizaciji, do toga da je izuzetno teško, gotovo nemoguće danas doneti ovaj zakon.
SPO ima predlog zakona i spreman je da učestvuje u njegovoj izradi. Takođe, predlažemo da se pod hitno spreči prodaja imovine koja će biti u procesu denacionalizacije i za koju se znaju njeni stvarni vlasnici. Prosto je neverovatno da oni ljudi koji su se obogatili na nesreći 90-ih godina danas otkupljuju imovinu i zemljište od nekih koji su to stvarali decenijama i nasleđivali od svojih roditelja.
Takođe smatramo da je izuzetno važno ovaj zakon doneti pre sistemskih zakona... (Predsednik: Vreme. Privedite kraju, molim vas, gospodine poslaniče.) ... hoću... zakona o javnoj svojini, o građevinskom zemljištu i zemljišnim knjigama. Mislim da je to obaveza ne samo pojedinih političkih strana...

Zahvaljujem se na odgovoru i verujem u to što govorite, ali ono što je važno svim građanima je – kada će se taj zakon početi primenjivati? Mislim da im toliko dugujemo i da manje od ovog ne možemo. Hvala.

Moram priznati da se slažem sa nekim stvarima koje je rekao moj uvaženi kolega Željko Tomić u onom njegovom prvom izlaganju. Slažem se da Srbija nikada nije bila pogodno tle za razvoj fašizma, to je poznato svima. Slažem se da je komunizam jednako veliko zlo kao što je i fašizam. Ali to ne znači da Srbiji, ovakvoj kakva jeste, nije potreban jedan ovakav zakon.
Čini mi se da je najveći problem što se tiče ovog zakona upravo taj što su ga pisali poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine i Nenad Čanak, i da sve kritike upravo idu ka njemu lično, a ne ka određenim članovima i onome što piše u ovom zakonu.
SPO se prema ovom zakonu opredeljuje upravo prema onome što u njemu piše. I pored prihvaćenih amandmana na čl. 4. i 6, SPO će podržati ovaj zakon. Smatramo da ti članovi nisu izgubili svoj smisao. Takođe ćemo podržati ovaj zakon iz prostog razloga, jer 60-godišnja mentalna tortura nije uticala na predlagače ovog zakona, kao i dugogodišnje širenje laži i neistina kada je u pitanju Ravnogorski pokret, tj. Jugoslovenska vojska u otadžbini.
Nažalost, lažna istorija je ostavila traga na neke kolege koji su govorili u ovom domu i koji su izneli niz neistina i besmislenih stvari kada je u pitanju ovaj antifašistički pokret. Ipak, nadamo se i siguran sam da dolazi nezaustavljivo vreme, a i uz pomoć ovog zakona, kada će se sa istorijske uloge Draže Mihailovića i njegovog pokreta skinuti ideološke komunističke naslage i da ćemo imati priliku da saznamo jednu objektivniju istoriju.
Reći ću samo, pošto imam malo vremena, nekoliko vrlo interesantnih činjenica, koje su lako proverljive, ali nažalost nedostupne široj javnosti. U osnivačkom dokumentu UN, gde su pobrojani svi kvislinški pokreti, nema ni reči o pokretu Dragoljuba Mihailovića. Takođe je malopoznato da je general De Gol 1943. godine odlikovao Dražu Ratničkim krstom, a da ga je predsednik Truman posthumno odlikovao Ordenom Legije za zasluge.
Mi iz SPO smo svesni da ne možemo sve ovde, a i šire, ubediti u ono što piše u naučnim knjigama i u nekim istorijskim podacima, ali se obraćamo onima koji poštuju autoritet argumenta i poručujemo da ovo što radimo ne radimo iz ličnih interesa ili partijske koristi, da bismo lečili neke lične ili partijske frustracije, već iz jednog prostog razloga - da bi naša deca imala pravo na istinu, kad već mi nismo imali. Hvala.

Želim da reklamiram povredu Poslovnika u članu 104, iako sam se javio mnogo pre nekih govornika koji su dobili reč, koji su i sami rekli ono što sam hteo da kažem. Biću vrlo kratak.
Ovo što smo sada imali prilike da čujemo od nekih opozicionih poslanika je najveće licemerje koje smo imali prilike i da čujemo i da vidimo. To je ujedno i pokazatelj kada se kultura, način ponašanja i ophođenja prema ljudima koji rade svoj posao ne može promeniti jednostavnom promenom imena stranke. To je takođe i pokazatelj ko se sve danas predstavlja za evropsku desnicu i koliko u stvari ti ljudi varaju ove građane, pozivajući se stalno na njih u svakom njihovom izlaganju. Ako ste kaznili poslanike SRS za čak možda i manje prestupe nego što svakodnevno imamo prilike da vidimo od strane nekih opozicionih poslanika koji danas sede u klupama, smatram da je danas povređen član 104. Poslovnika i da o tome treba Skupština da se izjasni. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, povreda Poslovnika u članu 104. Pozvao bih sve poslanike još jednom da se vratimo na dnevni red. Nekoliko poslanika je ovde pre nego što smo ušli u salu izrazilo žaljenje što se radi subotom i nedeljom, pa kada je već tako hajde onda da radimo po dnevnom redu, zbog onoga zbog čega se i danas nalazimo ovde.
Moram samo da kažem jednu stvar, da nikako ne mogu da se složim sa onim što je gospodin Halimi izneo za govornicom. Jedino što mogu da se složim s njim to je da naravno treba da osudimo sve zločine, da zločini nemaju nacionalni okvir. Ali, gospodine Halimi, ne smeju imati ni politički okvir, a to je upravo ono što vi radite za ovom govornicom i što ste juče radili dajući izjave u medijima. SPO je uvek osuđivao sve zločine, bez obzira odakle i sa koje strane oni dolazili i u vreme kada je to bilo vrlo teško i nezahvalno govoriti, pogotovo u smislu prikupljanja političkih poena.
Nikada nisam video, gospodine Halimi, da ste za ovu govornicu izašli i rekli zbog čega još uvek nije završen proces o pitanju ubistva premijera, gospodina Zorana Đinđića, šta je sa procesom koji je očigledan kada je u pitanju ubistvo na Ibarskoj magistrali i svi ostali, drugi procesi, gde su ubijani ljudi iz drugih nacionalnosti.
Želim reći da SPO u potpunosti podržava ono što je gospodin Marković, jedan od najboljih ministara, ne samo ove Vlade, nego od 2000-te godine, izneo za ovom govornicom i način rada kojim pokušava da uvede i Srbiju i ove institucije u jedan normalan način rada, kako rade i funkcionišu sve normalne zemlje u EU, onima kojima Srbija teži.
Činjenice koje je on izneo za ovom govornicom, gospodine Halimi, govore da više ne bi trebalo u ovom kontekstu da izlazite za govornicu. Hvala.

Dame i gospodo, reklamiram povredu Poslovnika, član 104. Mislim na izlaganje gospodina Nikolića, koje smo malopre imali prilike da čujemo. Jednostavno, ne mogu da ne odgovorim na ono što je rekao.
Pretpostavljam da će ovo možda produžiti diskusiju o nečem drugom, a ne o onome o čemu bi trebalo da govorimo, ali moram ovo da kažem.
Smatram da su izdajice oni koji izdaju svoje prijatelje, kumove, koji preko noći zaborave na monarhiju i koriste sve samo zarad jeftinih političkih poena. To smo sada imali priliku da vidimo i u ovoj novoformiranoj stranci. Nažalost, veliki broj građana se uvek oduševljava nečim novim i u početku daje glasove za takve, ali vrlo brzo shvate koliki je to promašaj.
Što se tiče evropskih principa i evropske desnice, najbolje odnose sa susedima uvek su zagovarale stranke koje su evropska desnica, među njima i SPO.
Kada pogledamo izlaganje gospodina Nikolića, gospodo radikali, nažalost, moram da kažem da se, po nekim shvatanjima, vidi da je on još uvek vaš, iako ga vi ne želite.
Zamolio bih sve da se vratimo na dnevni red i da nastavimo da radimo kako to građani od nas očekuju. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, javljam se po čl. 225. i 226. zbog informacije koju smo upravo dobili.
Poslanici SPO-a su dobili vest da se u Pančevu opet dešava nešto što smo imali prilike da vidimo u poslednjih nekoliko dana, samo je ovaj put u pitanju druga firma. Zaposleni u Azotari Pančevo su posle protestne šetnje od fabrike do zgrade gradske uprave zatražili pomoć gradonačelnice u vezi sa katastrofalnom situacijom u kojoj se nalazi Azotara.
Želim da iskoristim samo par minuta da informišem i vas i javnost da fabrika amonijaka ne radi od aprila meseca, a da od danas šalju ljude na prinudni odmor.
Samo informacije radi, u Azotari ima 1.107 zaposlenih, minimum preko hiljadu porodica koje žive od ove firme. Ono što minimalno možemo da uradimo za ovom govornicom, to je da zatražimo da se hitno preispitaju kupoprodajni ugovori i da od Agencije za privatizaciju dobijemo adekvatan odgovor. Reći ću samo da je ugrožena, kao što sam rekao, egzistencija preko hiljadu porodica, da te porodice ne plaćaju račune, da se seče struja, a da je zima bukvalno pred vratima.
Ono što je vrlo interesantno, to je da je jedan od vlasnika ovog preduzeća firma "Univerzal", koja je u poslednjih nekoliko godina imala poprilično povlašćen odnos od strane države, a i od strane pojedinih političara.
Mislim da se ovakav pristup u privatizaciji i odnos prema radnicima jednostavno mora osuditi. Mi poslanici zastupamo interese građana i ovo vrlo jasno moramo reći, bez obzira na to iz koje stranke dolazimo.
Podsetiću samo da je vrlo slična situacija i u Vrbasu, Somboru, gde firma "Invej" svetsku ekonomsku krizu koristi kao pokriće za zloupotrebu u privredi i na najgori mogući način otpušta radnike, od kojih neki dvadeset, trideset godina rade u tim fabrikama.
Ako se ne napravi socijalni sporazum na nivou Srbije, mogu se očekivati socijalni nemiri, a to nikome od nas neće odgovarati, bez obzira na to da li smo opozicija ili pozicija. Mislim da je ovo dobra prilika da ljudi koji imaju malo više informacija i malo veće nadležnosti kažu reč o ovome i da pokušamo to da sprečimo bar u ovom momentu kada nam je zima pred vratima i kada mnoge porodice jednostavno ne mogu da se prehrane.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo poslanici, javljam se po čl. 225. i 226. Želim da iskoristim prisustvo ministra na današnjoj sednici i postavim jedno pitanje, neću vam uzeti puno vremena.  
Pitanje se odnosi na prekategorizaciju prelaza Bački Breg – Herceg Santo, opština Sombor. Činjenica je da je opština Sombor već u nekoliko navrata zahtevala da se dostavi informacija vezana za prekategorizaciju prelaza, ali da iz MUP-a nismo dobijali nikakav odgovor.
Podsetiću samo da je preko Sombora najbliži put ka EU, i to je put koji koriste naši ljudi koji već dugi niz godina rade u inostranstvu, da je taj put preko Sombora kraći u odnosu na onaj preko Subotice za 100 kilometara, da postoji kompletna dokumentacija završena pre desetak, do dvadeset godina, vezana za prekategorizaciju prelaza i da se, kada govorimo o prekategorizaciji, to odnosi na kamione, bar za početak, do 10 tona.
Takođe ću reći da je opština Sombor, sa svoje strane, sve uradila, kao i mađarska strana, da je gospodin Drašković, kao bivši ministar spoljnih poslova, učinio to da je mađarska strana čak izrazila želju da učestvuje u finansiranju prelaza i nekih terminala koji su neophodni za jednu ovakvu prekategorizaciju.
Ono što treba još napomenuti, to je da opština Sombor obuhvata najveći deo granice od svih opština u Republici Srbiji, da je ceo taj region, Zapadnobački okrug, i šire, sem opštine Apatin, poprilično nerazvijen, da je privreda u lošem stanju i da bi prekategorizacija ovog prelaza sigurno dovela do poboljšanja i boljitka svih građana koji žive u tom regionu.
Smatram da ne postoji racionalan razlog zašto još uvek nije urađena prekategorizacija, već su to samo politički razlozi, zbog kojih građani iz navedenih opština ne mogu da iskoriste svoj geostrateški položaj. U situaciji u kojoj se nalazimo, smatramo da su granični prelazi prilika da se te opštine razviju i da, na mala vrata, zaposlimo građane koji žive u pograničnim oblastima. Tu bih samo napomenuo još opštinu Čoka, prelaz Vrbica, Srbija – Valkanj u Rumuniji, granični prelaz Riđica – Gara u opštini Sombor.
Gospodine ministre, smatram da vaš prethodnik nije imao dovoljno sluha da bi rešio ovaj mali problem za MUP, ali problem koji otvara veliku šansu i velike mogućnosti za ogroman broj ljudi, govori se o nekoliko stotina hiljada ljudi, koje bi usledile posle ovog za navedene opštine. Siguran sam da je nedovoljna angažovanost političkih faktora na terenu i sujeta određenih političara uzrok nerešavanja ovog problema, ali se nadam i verujem da to neće biti slučaj s vama, jer u ovakvim situacijama samo građani gube.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poslanici, reklamiram, kao i većina mojih prethodnika, povredu Poslovnika, član 104, povređeno je dostojanstvo ove skupštine u nekoliko navrata. Gotovo svaki drugi poslanik koji je danas izlazio za ovu govornicu povredio je dostojanstvo ove Skupštine, ali ono što je mnogo važnije, nekoliko puta je povređeno dostojanstvo svih naših građana, svih onih koji trpe ovih 20 godina raznorazne torture, preživljavaju dan za danom gledajući da li će njihove porodice moći da prežive mesec ili nedelju, da li će plate koje su primili biti dovoljne da prehrane svoje porodice. U kontekstu toga smo čuli danas svašta za ovom govornicom, najviše demagogije koja se ponavlja iz godine u godinu, iz sednice u sednicu, pa i u ovom novom sazivu.
Suština svega je i istina najveća, da su svi koji sede ovde imali priliku da se bore za penzionere i za socijalno ugrožene. Svi su bili u vlasti i građani vrlo jasno vide koliko je ko uradio i koliko ko želi da uradi. Vrlo je neukusno kada neko ko je do juče bio vlast izađe za ovu govornicu i ospe drvlje i kamenje na nekoga ko je sada preuzeo odgovornost i želi da učini nešto konkretno.
Rečeno je da smo se borili za socijalu. Kako? Važno je već jednom jasno reći ljudima – tako što smo kraduckali pomalo, tako što smo kupovali lokomotive preko butika prijatelja, tako što su raznorazne pljačke napravljene na naplatnim rampama, a od popravki puteva ni traga ni glasa. Vrlo je lepo kada vidimo ozbiljnije i starije ljude koji govore sa strašću za ovom govornicom, ali govoreći ostrašćeno može biti problem i za zdravlje.
Mogu reći samo jedno, a to je ono što se tiče SPO i opcije koju ja predstavljam, podržaćemo svaki pametan i korektan predlog koji se tiče poboljšanja stanja penzionera i koji se tiče poboljšanja svih socijalno ugroženih građana. Hvala.