Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovan predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, koristim priliku da, govoreći od ovom amandmanu na član 31, koji govori o propisima koji moraju biti usklađeni i doneti da bi se primenio ovaj zakon, ukažem na jedan problem koji može nastati ukoliko se, s obzirom da se, kada je reč o ovim propisima, ne pominje Zakon o socijalnoj zaštiti, ali ukoliko se kao jedan od propisa koji je bitan za promenu ovog zakona ne promeni i Zakon o socijalnoj zaštiti u onom delu koji govori o nadležnosti centara za socijalni rad.
Naime, u članu 11. ovog zakona predviđeno je da sva lica, kada se utvrđuje gde može biti prebivalište i kako se određuje prebivalište, sva lica koja ne mogu na jedan od načina koji je u Predlogu zakona naveden, da se prijave u centar za socijalni rad i da će im prebivalište biti u centru za socijalni rad.
Smatram da to može da izazove brojne teškoće u primeni ovog zakona, a iz više razloga. Pre svega, centri za socijalni rad nisu dužni da postupaju po ovom zakonu. Nadležnost centara za socijalni rad utvrđena je Zakonom o socijalnoj zaštiti, koji ne predviđa da se daje saglasnost na prebivalište određenim licima u centru za socijalni rad, što će centri, svakako, morati da učine da bi neko lice dobilo prebivalište u centru za socijalni rad.
Centar za socijalni rad, ukoliko želi da da saglasnost da neko lice ima prebivalište u centru za socijalni rad, mora da sprovede i određeni postupak. On za to nije nadležan po Zakonu o socijalnoj zaštiti, sa jedne strane, a sa druge strane, nema ni kapacitet u smislu broja zaposlenih radnika da to sprovede.
Prema tome, zakonska obaveza centra za socijalni rad ne postoji i neki malo hrabriji direktor može da kaže – ja neću da postupam po ovom zakonu, dakle, neću da dozvolim da se lica prijavljuju, da imaju prebivalište u centru za socijalni rad.
Sa druge strane, ukoliko kaže – u redu, postupaćemo po Zakonu o prebivalištu, može da nastane problem kada su u pitanju lica koja žive kao podstanari. Naime, vrlo često se dešava da 90% lica koja žive kao podstanari nemaju prijavljeno prebivalište tamo gde zaista žive, jer stanodavci ne žele da zaključe ugovor sa njima zbog bojazni da će morati da plaćaju porez na ugovor o zakupu, tako da, praktično, ta lica ili moraju da prijave prebivalište kod svojih roditelja. Šta ako nemaju roditelje? Dakle, ostaje im jedina mogućnost po ovom zakonu da prijave prebivalište u centru za socijalni rad.
Smatram da je krajnje neprimereno da takva lica, dakle, lica koja nisu u stanju socijalne potrebe, koja nemaju apsolutno nikakve veze sa nadležnošću centra za socijalni rad, sa poslovima koje centar obavlja, da se vode da im je prebivalište u centru za socijalni rad.
Dakle, smatram prvo da ova odredba, da član 11. tačka 4. nije u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti. Smatram da centri za socijalni rad nisu dužni da postupaju po ovom zakonu, ukoliko se ne promeni odredba u Zakonu o socijalnoj zaštiti, koja govori o nadležnosti centra za socijalni rad.
Ovakvu jednu nepravilnost bilo bi moguće ispraviti tako što bi se precizirala tačka 4. člana 11, gde bi se navelo da prebivalište mogu prijaviti u centru za socijalni rad samo ona lica koja su u stanju socijalne potrebe. Mislim da bi na taj način potpuno bila ispoštovana namera predlagača zakona koji je, zapravo, i imao ideju da zaštiti osobe koje su u stanju socijalne potrebe, koje nemaju prebivalište, koje zbog toga što nemaju prebivalište ne mogu da izvade ličnu kartu i, na kraju, zbog toga ne mogu da ostvare neka prava koja im pripadaju po Zakonu o socijalnoj zaštiti, npr. pravo na materijalno obezbeđenje, koja ne mogu da ostvare pravo na dečiji dodatak.
Postoji i tehnička mogućnost, iako su istekli rokovi za podnošenje amandmana, da se to uradi, pa vas molim da razmislite o ovome što sam rekla. Mislim da ne bi bila narušena namera predlagača zakona, jer namera i jeste bila da se zaštite ova lica koja nemaju prebivalište, dakle, to su skitnice, lica koja nemaju gde da žive, a sa druge strane, naravno, to jeste posao centra za socijalni rad, on je kao organ starateljstva, kao organ koji se stara o osobama koje ne mogu da se staraju same o sebi, dužan je da to radi. Opet, bilo bi u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, koji određuje šta je nadležnost Centra za socijalni rad.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, ja ću staviti akcenat zapravo na činjenicu da se ne prihvatanjem ovog amandmana sudski postupak ne čini efikasnijim, nego se, uslovno rečeno, pravi jedna zbrka.
Kolega Miković je stavio akcenat na činjenicu da stranke ne bi bile izjednačene, u zavisnosti od toga da li je vrednost spora od 1000 ili 300 evra. Smatram da je suština u tome da bi se postupak neopravdano odugovlačio, jer zapravo ukoliko je doneta prvostepena presuda gde je jedna stranka uspela u sporu, dakle, ima pravo da potražuje od druge stranke 300 evra, ona odmah, s obzirom da žalba ne odlaže izvršenje rešenja, može da traži u izvršnom postupku tih 300 evra.
Pretpostavimo da ona u izvršnom postupku i dobije tih 300 evra, s tim što će drugostepeni sud vratiti ukoliko ukine tu prvostepenu presudu, vratiće ceo predmet na ponovno raspravljanje prvostepenom sudu. Dakle, ona druga strana koja je izgubila u prvostepenom postupku ima pravo na protiv izvršenje. Dakle, ovde se ne postavlja pitanje samo između dve stranke, jedna ima pravo na izvršenje, a druga na protiv izvršenje, pa pravimo jednu veliku zbrku. Sada se postavlja i pitanje advokata koji ima pravo na naknadu troškova. Dakle, on će posle prvostepene presude, s obzirom da je uspeo u sporu i da žalba ne odlaže izvršenje rešenja, imati pravo i na naknadu troškova. Zatim, imamo žalbu. Pokaže se da advokat u suštini nije uspeo u sporu zato što je drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu. Šta sada biva sa tim troškovima koje je naknadio posle donošenja prvostepene presude?
Dakle, pravi se jedna zbrka. Nije logično da žalba ne odlaže izvršenje rešenja. Smatram da bi bilo vrlo celishodno usvojiti ovaj amandman.
Postavlja se pitanje i ko plaća praksu na te predloge za izvršenje, šta biva sa tim taksama? Mislim da bi bilo dobro da razmislite i da usvojite amandman. Zahvaljujem.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo ministri, narodni poslanici. Postaviću pitanje ministru zdravlja, gospodinu Stankoviću i ministarki pravde, gospođi Malović.
Moje pitanje je motivisano jakom željom da pomognem porodicama koje brinu o bolesnim članovima koji nisu u mogućnosti da se leče kod nas u Srbiji i čije zdravstveno osiguranje ne pokriva troškove lečenja. Nedavno sam gledala jednu veoma potresnu emisiju na televiziji gde četiri porodice moraju periodično, ja mislim dva puta godišnje, da vode svoju decu u Kinu da bi se tamo lečila matičnim ćelijama. Naravno, to iziskuje ogromne troškove koje, po pravilu, te porodice nemaju a smatram da smo kao država obavezni da im pomognemo. Ovo moje pitanje bih više formulisala kao predlog gde bi mogla da se nađu sredstva da bismo pomogli takvim porodicama.
Naime, u Zakonu o krivičnom postupku ustanovljeno je nešto što se zove institut odloženog krivičnog gonjenja, kada tužilac može da odloži krivično gonjenje za lakša krivična dela ukoliko bi okrivljeni, optuženi ili osumnjičeni u zavisnosti o kojoj je fazi krivičnog postupka reč, priznao da je učinio krivično delo. U tom slučaju, dakle, okrivljeni bi mogao da uplati određena sredstva na račun neke humanitarne organizacije koju odredi tužilac.
Ja ne sporim da su ta sredstva i do sada išla u prave ruke, ali, to je uglavnom bilo po principu nekih poznanstava i da li tužilac ima žiro-račun neke humanitarne organizacije i da li postoji određena saradnja i koje su to humanitarne organizacije na nivou grada, tako da praktično smatram da ovo jeste dobro i ta sredstva su dobro došla tim humanitarnim organizacijama. Ne želim da poredim humanost kada kažem da bi ovo bilo humanije, ali ipak mislim da su ova sredstva potrebnija porodicama koja se brinu o svojim bolesnim članovima.
Stoga ću pitanje koncipirati ovako – da li ministar zdravlja zna koliko ima porodica koje nisu u mogućnosti da se leče u Srbiji? Da li ministarka pravde ima evidenciju koja su ukupna sredstva uplaćena i na koje žiro-račune i da li postoji mogućnost da se obrazuje jedan žiro račun na koji će ići sva ta sredstva i koja će biti namenjena u svrhu lečenja ovih ljudi? Jer, zaista smatram da smo kao država dužni da brinemo i o njima, a ne da ih prepustimo da sami skupljaju ta sredstva.
Hvala bogu da kod nas ima dobrih ljudi i da se uglavnom desi da te porodice prikupe sredstva i da odvedu svoje najbliže na lečenje u inostranstvo, ali smatram da bismo i mi kao država trebali da damo svoj doprinos. Zahvaljujem.