Hvala, predsednice.
Poštovani ministre, ovaj prvi zakon je Predlog zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru i ono što je suština ovog zakona i naredna tri, koja treba da diskutujemo, je pomeranje roka, roka posla donošenja drugih zakona koji bi trebali da obezbede sprovođenje ovog zakona konkretno, a u suštini da dovedu do boljeg života građana Srbije.
Umesto da dobijem odgovor zašto nije urađen ovaj posao u roku, koji je sama Vlada odredila, gotovo ista ova Vlada, u manje više istom sastavu, u februaru mesecu ove godine, mi smo danas dobili Predlog zakona o tri tačke koje govore o odlaganju za šest meseci, odnosno godinu dana.
Sada, konkretno, ovo je Zakon o platama u javnom sektoru, koji je, kada je donošen ovde, ministarka Kori Udovički, naravno, hvalila, pošto je ona bila predlagač tog zakona, objašnjavajući kako iza tog zakona stoji veliki dvogodišnji rad, prebrojavanje zaposlenih u javnoj upravi, koji će konačno da uvede red u javnom sektoru. Naravno, gle čuda, od tog obećanja i od toga nema ništa. Došao je dan kada treba zakon da krene sa primenom, kako je bilo predviđeno 1. januar 2017. godine i sada Vlada, gotovo ista, doduše, nadležna ministarka, u ovom slučaju je druga, dolazi i kaže –izvinite, treba nam još godinu dana, a ni jedne jedine reči zašto to nije moglo da se uradi u ovih prethodnih 10 meseci. Koji je to problem bio? Ako se dve godine radilo na zakonu, kao što je rečeno u februaru mesecu, šta je bio problem da se do kraja ove godine usvoje potrebni zakoni i krene sa primenom tog, inače lošeg zakona?
Naravno, umesto da dobijemo te odgovore, nastavlja se sa kampanjom iz Vlade, sa praznim pričama i obećanjima. Sada je hit, koji je ministarka imala, vezano na temu zaposlenih u javnom sektoru, kako će taj broj biti u toku 2017. godine smanjen za 5.000. To, građani moraju da znaju, ne znači da će 5.000 ljudi manje raditi u javnom sektoru, zato što prirodnim odlivom od nekih preko 700.000, koliko je prethodna ministarka, posle dve godine brojanja, uspela da izbroji u javnom sektoru, preko 15.000 ljudi godišnje, kako se to kaže, prirodnim odlivom prestaje da bude zaposleno. Znači, umesto 15.000 koji će otići u penziju, da prevedem na običan jezik, 10.000 novih će biti zaposleno u 2017. godini, novih isključivo kadrova SNS, partijskih ljudi, nažalost, najčešće nesposobnih za svoj posao i zato imamo sve neefikasniji rad uprave, sve neefikasniji rad javnog sektora, sve neefikasniji rad javnih preduzeća, gde neznanje, recimo, samo u „Elektroprivredi Srbije“ dnevno ovih dana košta građane preko milion i po evra, jer Srbija mora da uvozi struju. Građani treba da znaju da Srbija danas uvozi struju zato što ne može da se iskopa dovoljno uglja na Kolubari da bi mogle da rade termoelektrane u punom kapacitetu.
To su sve činjenice. I mi umesto da raspravljamo o tim stvarima vezane za život građana, imamo ovaj rok. Baš me zanima da li ćemo makar u ovoj načelnoj raspravi dobiti od ministarke, ministara, ko god bude ovde prisutan, odgovor na to zašto posao koji je Vlada preuzela na sebe nije odrađen, koji su to razlozi da se danas traži rok od još godinu dana.
Mi smo predložili da se ovaj član zakona briše, da se Vlada suoči sa posledicama svog nerada, a najbolje suočavanje biće izbori, gde sam siguran da će ova Vlada otići u prošlost. Hvala.

Kada je donošen ovaj Zakon o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, mi smo ukazivali na propuste u tom zakonu i predlažemo već neko vreme izmene i dopune tog zakona. Naravno, poslanička većina to nije usvojila i u ovom predlogu zakona koji je došao iz Vlade nema tih izmena. To su izmene koje govore o tome da se drugačije definiše javni sektor, odnosno da u to uđu i zaposleni u javnim preduzećima čiji je osnivač Vlada, AP, lokalne samouprave, kao i da se promene one odredbe koje umanjuju prava zaposlenih. Ništa od toga u ovom predlogu Vlade nema.
Jedino što je Vlada promenila, to je da u prelaznim i završnim odredbama rokove koje je sama odredila, ponavljam, kada je zakon donošen, sada produžava za vreme koje je više nego duplo duže od vremena koje je sama odredila u februaru mesecu ove godine, bez i jedne reči objašnjenja zašto to nije urađeno i zašto treba sad toliko mnogo vremena, toliko više u odnosu na prvi predlog. Možda je u stvari suština zašto mi ovo odlažemo u sledećem.
Ja sam, naime, sada ovde čitao izlaganje prethodne ministarke, koja je obrazlagala ovaj zakon u februaru mesecu. Ona je, između ostalog, rekla kako se ovim zakonom uređuje zadržavanje zatečene plate uz određivanje načina postepenog usaglašavanja zatečene zarade sa visinom buduće plate prema novom sistemu, naravno u skladu sa budžetom, a to treba da počne da se dešava 2017. godini. Kao što govori kako će ovaj zakon omogućiti kada se donesu prateći zakoni i nagrađivanje zaposlenih i vrednovanje njihovog rada. I svega toga nema! Sve se to odlaže sad za još godinu dana.
To pokazuje pravu sliku politike Vlade Republike Srbije. Nikakvih reformi suštinskih nema. Mi donosimo zakone koji se ne sprovode, zato što ili su loše napisani, ili podrazumevaju donošenje nekih podzakonskih dokumenata ili drugih zakona koji se ne donesu u određenom periodu. Najbolja slika toga su ova zasedanja na kraju svake kalendarske godine. Tada imamo brdo zakona kojima se pomeraju rokovi. Onda se to sve spoji kao sada u jednu raspravu, gde vi jednostavno ne možete da ukažete na sve ono loše što Vlada nije uradila u prethodnih godinu dana, i pored svih velikih obećanja, velikih reči, velike borbe za reformu, za unapređenje javne uprave, i lažne slike o navodnom smanjenju broja zaposlenih.
Ja sam postavio pitanje i nisam dobio odgovor kod rasprave o budžetu. Vi govorite o smanjenju broja zaposlenih, a smanjene su i plate, pa kako je onda moguće da se za 2017. godinu iz budžeta odvaja 20 milijardi dinara više za plate zaposlenih nego što je bilo u budžetu za 2012. godinu? Tada je bilo 202 milijardi predviđeno za zaposlene u budžetu za 2012. godinu, a sada se predviđa 20 milijardi više, 222 milijarde. Kako je moguće sa manjim brojem zaposlenih i smanjenim platama da mi imamo 10% više u budžetu para za plate zaposlenih? Na to nisam dobio odgovor.
Vi ste spominjali, tj. ministar mi je tada odgovarao poređenjem sa 2014. godinom. Ja pitam sa 2012. godinom, da li tu postoji kontinuitet? Vi uzmete neku tačku u vremenu koja vama odgovara u ovih pet godina i onda se merite na nju, a građani treba da znaju i da vas mere prema onome što radite u poslednje četiri i po godine, a to je loše po građane Srbije. Siguran sam da će se ovim izborima koji dolaze to promeniti.

Pa, ovaj član 3. na koji smo mi dali amandman da se obriše, je izmenjen. Znači, ni Vlada sama nije uspela da napiše dobar zakon od tri člana, gde pomera rokove u onda u poslednjem članu – stupanje na snagu, setila se Vlada da ne može da stigne u zakonskom roku od osam dana da se proglasi ovaj zakon, pošto će biti usvojen manje od osam dana do nove godine, a treba da počne da važi pre nove godine, kako ne bi krenuo da važi zakon od 1. januara 2017. godine, kako je Vlada donela u zakonu koji je usvojen ovde u februaru mesecu.
Onda se ovde prihvata amandman poslanika koji je sasvim sigurno dobio tu inspiraciju od strane Vlade da se izmeni i popravi propust Vlade i da taj zakon stupi na snagu narednog dana, odnosno od dana objavljivanja u „Službenom Glasniku“. To govori ponovo još jednom o svoj konfuziji i nesposobnosti ove Vlade.
Dakle, znalo se kada je donet ovaj zakon, da ne citiram šta je sve ministarka Udovički govorila, kako će sada, ne znam šta sve da se uradi i taj rok od 10 meseci, ono što je najvažnije da će donošenjem ovog zakona čije sada odlaganje Vlada pomera za još godinu dana, biti omogućeno nagrađivanje i ocenjivanje zaposlenih u javnom sektoru.
Sada toga nema, nastavlja se uravnilovka. Nastaviće se sa partijskim zapošljavanjem, jer idu još jedni izbori, pa treba kupiti nekoliko hiljada glasova. To je poenta ovog zakona.

Zato smatramo da ovaj zakon ne treba da se donese ni u jednom članu od tri člana koliko je ova Vlada uspela da stavi u predlog zakona.

Hvala, predsednice.
Mi smo podneli amandman da umesto rokova koji govore o određenim datumima, vidimo da je i Vlada odustala od svog predloga, od godinu dana otišla je na dve godine, nije prihvatila predlog na četiri godine, znači, nalazimo se u jednoj pijaci, stavimo reči: „do prestanka razloga za delimično finansiranje iz budžeta Republike Srbije za obavljanje osnovne delatnosti“. Zato što je to suština o kojoj treba da razgovaramo. I o tome se, čini mi se, vodi rasprava u prethodna dva sata.
Znači, ovaj član koji se menja sada, koji je prvo trebalo da važi godinu dana, sada će, izgleda, da važi još dve godine i suštinski odustaje od uvedenog proklamovanog Javnog servisa Srbije koji je nezavistan u odnosu na Vladu i na izvršnu vlast i treba da se finansira isključivo od pretplate koju plaćaju svi građani Srbije. To je suština zakona.
I nije istina, ja se ne slažem sa argumentima koji kažu – rukovodstvo RTS-a nema veze sa tim. Imalo je godinu i po dana, od jula meseca 2014. godine, kada je zakon usvojen, do početka ove godine, da se pripremi za uvođenje pretplate, da smisli način, da napravi kampanju zbog čega građani treba da im veruju i plaćaju pretplatu. Ono ništa od toga nije uradilo. I onda je došla Vlada i napravila jedno solomonsko rešenje. Tada je rečeno – evo, godinu dana plaćaćete pretplatu samo 150 dinara, ostatak para daćemo iz budžeta.
Prošlo je godinu dana. Opet se ništa nije uradilo i opet smo na istoj tački – kako ćemo dalje. I pošto niko nema rešenje, niko ništa nije uradio, mi sad to produžavamo, prvo, predlogom Vlade originalno za godinu, a sada za još dve godine, bez priče kako ćemo da izađemo iz ovoga, da li ćemo javni servis da napravimo onako kako treba, ako treba da postoji javni servis, nezavistan od izvršne vlasti, ili ćemo da napravimo državnu televiziju koja će se plaćati iz budžeta i koja će direktno odgovarati Vladi.
Ali ne, Vlada nastavlja i prolongira ovo stanje, zato što joj očigledno politički odgovara. Jer, mi ovde vodimo diskusiju – nezadovoljni smo mi iz opozicije jer, naravno, niko nikad ne može da se pojavi u informativnom programu RTS-a, ni u redovnim informativnim emisijama, dnevnik i ostale emisije, ni u ovim drugim emisijama koje bi trebalo da razvijaju politički dijalog. A s druge strane, predstavnici SNS-a su nezadovoljni, jer Vučić se nije ni u jednom dnevniku za ove četiri i po godine pojavio u prvih 10 minuta nego u drugih 10 minuta. Jednom od 1.500 dana i to navode kao primer kako RTS ne izveštava kako treba i treba da bude državna televizija.
Mi nemamo taj dijalog. Imali smo, a kada je usvajan zakon i medijska strategija i tu su bile, nažalost nije taj ministar koji je tada bio, puna usta velikih reči, a sada je ministar provukao, meni je to bilo jako interesantno, da ćemo usvajati novu medijsku strategiju uskoro. Znači, sve ono što je onaj prethodnik najavljivao kao najbolje rešenje, dugoročno, kako će to da popravi medijsku scenu Srbije, kako će to da spreči cenzuru i autocenzuru – ne, ne valja, što smo i ukazivali da ne valja.
Sada ćemo imati nešto novo. Kada? Ne znamo. Očigledno je ministar našao ovde i vladajuća većina, da kažem, jedno dobro rešenje tako što je umesto godinu dana sada uzela dve godine sebi da radi taj posao, a mogu da vam kažem da ste trebali da uzmete naše rešenje, jer naše rešenje je neograničeno, jer govori o prestanku uslova zbog kojih smo došli u ovu situaciju.
Naša namera je bila da usvojimo ovakvo rešenje, da kada dođe neka druga odgovornija Vlada da stvori te uslove u najkraćem roku u obaveže i RTS da radi na tome, da vodi kampanju da građani znaju zašto plaćaju tu pretplatu i da je plaćaju zato što je njihov interes to da imaju i dobar kulturni program i obrazovni program koji postoji i informativni program u kome su zastupljeni stavovi svih političkih snaga u Srbiji, a toga danas nema i kako sada stoje stvari, sa ovakvim izmenama ovog Zakona o medijskom servisu, neće ga uskoro ni biti.

Naravno da govorimo, jer uređivačka politika svakog medija zavisi od izvora finansiranja. I privatni mediji imaju određenu uređivačku politiku koja je u interesu vlasnika tih medija. Ne bi smela da bude jedino u interesu, pošto i oni obavljaju delatnost od javnog interesa, ali je dozvoljena određena mera interesa vlasnika.
Suština javnog servisa je da su vlasnik javnog servisa svi građani i da treba da bude u interesu svih građana. Mi nemamo to, Vlada je promenila suštinu zakona, upravo ovim članom, obezbeđujući značajan deo sredstava iz budžeta i time se postavila kao vlasnik javnog servisa, Vlada, izvršna vlast, i tako se i ponaša i zato imamo uređivačku politiku informativnog programa, pre svega, kakvu imamo, gde nema predstavnika opozicije.
Upalite sada dnevnik u pola osam uveče, videćete kako izgleda dnevnik, koliko vremena imaju predstavnici vlasti, a koliko imaju vremena predstavnici opozicije. U ovom prenosu, koji možda ide, a možda i ne ide, ne znam, ne mogu da gledam prenose, sedim ovde u sali, taj prenos se plaća, plaća se iz budžeta Skupštine Srbije svakog meseca. Znači, to je komercijalni i ne bi smeo nikad da se prekine ni jednim drugim programom, što RTS radi. Znači, ne bi smeo da se prekine.
Kritikujem Vladu upravo što nema jasnog koncepta da li hoće javni servis ili hoće državnu televiziju. Vi sada ovo koristite, jer onda slušamo napade na uređivačku politiku RTS - nije jednom bio premijer u prvih 10 minuta, strašno, a 1499 dana što je bio, nema veze, a što niko nikada od predstavnika opozicije nikada nije bio u 1500 dana, to nema veze. E, pa ima i te kako veze i treba o tome da razgovaramo.
Ne vidim opravdanje da vi meni 27. decembra 2016. godine kažete - istekla je medijska strategija 1. januara. Ko je kriv što nije doneta medijska strategija godinu dana i šta je garant da ćete vi doneti kako kažete? Ja ću vam reći - i naredne godine će biti izbori. Znači, za nekoliko meseci će ponovo biti izbori i ponovo nećete doneti medijsku strategiju, a vama medijska strategija i ne treba, jer mediji u Srbiji ne postoje. Znači, pogašeni su lokalni mediji ili pokupovani od strane funkcionera SNS, koliko god to vama bilo smešno. Pogledajte na šta liče lokalne TV i rado stanice, kao isključivi servisi SNS i to je rezultat medijske strategije koju ste vi sprovodili, ne do 1. januara, nego do danas, 27. decembra, a sprovodićete očigledno još jako dugo, jer nam slede izbori i nećete vi to doneti u narednih nekoliko meseci, kao što ste rekli.

Hvala predsedavajući.
Ovaj zakon se zove – Zakon o privremenom načinu naplate takse za javni medijski servis. Privremenom. Mislim da je Vlada prvo što je trebala, uz Predlog izmena i dopuna ovog zakona da predloži i brisanje reči – privremenom, jer očigledno da nije privremeno. Vlada je došla sa predlogom da to privremeno, posle godinu dana traje još godinu dana, a sad je prihvatila amandman da traje, u stvari, dve godine.
Ja, i pored svog uveravanja iz Vlade da će to biti rešeno u naredne dve godine, sam siguran da neće ukoliko ova Vlada bude u mandatu te dve godine. Znači, neće biti i opet za dve godine, bez obzira na optimizam koleginice Čomić, nećemo rešiti ovo pitanje, ako bude ova Vlada.
Jedini razlog za optimizam vidim u izborima i u tome da će doći neka druga Vlada. Ali ovaj zakon je inače lex specialis, zato što stavlja van snage nekoliko odredbi Zakona o javnim medijskim servisima. Ali, očigledno da to poslanici većine ne znaju. Malopre smo čuli kako visinu takse za javni medijski servis uređuje upravni odbor i to piše u Zakonu o javnom medijskom servisu. Ali, u ovom zakonu koji inače ima 12 članova i donet je 29. decembra 2015. godine, u članu 9. ima jedna jedina rečenica koja kaže – visina takse jedinstvena na celoj teritoriji Republike Srbije utvrđuje se u mesečnom iznosu od 150 dinara.
Znači, ne utvrđuje više upravni odbor, ni u 2016. godini, a sada kada produžimo važenje ovog zakona ni u 2017, ni u 2018. godini i suspendujemo taj zakon, ovim lex specialis. To je vaš manir.
Zato smo mi protiv ovakvih zakona i zato tražimo da se ne glasa o ovakvim zakonima i predlagali smo amandmane da se ovakvi zakoni ne prihvate. Znači, Vlada vodi lošu politiku, nema ni jedan jedini odgovor na probleme. Ne ume da reši.
Donela je ovu odluku kao privremeno rešenje da se taksa, a ne više pretplata naplaćuje ponovo uz račun za isporučenu električnu energiju, ali tako da više ne možete da se oslobodite praktično od plaćanja, bez obzira da li imate električno brojilo na garažu, u vikendici, na nekom pomoćnom objektu, ne možete formalno da se oslobodite i prvo se naplati taksa a onda idu troškovi za isporučenu električnu energiju.
To je problem sa celim ovim zakonom. Bilo bi bolje da nikad nije donet i da danas posle godinu dana njegove primene nikad nismo dobili ovakav predlog Vlade da on važi još godinu dana, a nažalost, ovim usvojenim amandmanom važiće još dve godine. hvala.

Hvala.
Mi smo intervenisali sa dva amandmana na ovaj zakon, ne tako što smo predložili brisanje svih članova, nego smo želeli ovom jednom važnom zakonu da damo neke predloge i ova ovde intervencija bi trebala, po našem mišljenju, da osigura bolji položaj malih akcionara.
Vlada je odbila ovaj amandman, dajući jedno duže obrazloženje, najduže verovatno na odbijanje svih amandmana u ovom zakonu, ali smatrajući da rešenje koje ona nudi bolje štiti male akcionare, što mi smatramo nije tačno.
Mislim da je sama činjenica da o ovom zakonu u načelnoj raspravi nije rečena, ja mislim, ni jedna jedina reč, da evo ja sam pročitao i pokušao da shvatim čemu hitnost kod ovog zakona, zakona koji inače nije menjan od 2011. godine, i sada ovde kaže - zašto donosimo po hitnom postupku - radi usklađivanja sa izmenama i dopunama Zakona o tržištu kapitala u cilju sprečavanja štetnih posledica na tržištu kapitala, a sve ovo ima cilj razvoj kulture korporativnog preuzimanja i poboljšanja stabilnosti i razvoj finansijskog tržišta.
Znači, vrlo ozbiljni razlozi, ali ni jedan od njih nije za hitan postupak, pogotovo ne, da vodimo posle celog dana negde pred 11 uveče ovu raspravu, a sa svešću da nas čekaju vrlo važni zakoni koje će građani Srbije sasvim sigurno bolje da razumeju.
Smatramo da je naše rešenje bolje, koje smo predložili, da ne treba da se nađe praktično stav 4. u ovom predlogu izmena i dopuna kako je Vlada to predložila i da bi sa tom izmenom zakon pružio veću zaštitu malim akcionarima koji su i onako ostavljeni na milost i nemilost, kao što ovde u obrazloženju kaže, imali su do sada možda jedinu zaštitu pred sudovima, a usvajanjem ovih izmena i dopuna više i ta zaštita im neće biti moguća. Hvala.
Na član 6. amandmane u istovetnom tekstu podneli su poslanik Zoran Živković, Saša Radulović, zajedno Zoran Krasić, Vjerica Radeta i Miljan Damnjanović, zajedno poslanička grupa Dveri, poslanička grupa DS.
Na član 6. amandman je podneo Marijan Rističević. Izvolite.

Naša ideja sa predlogom ovog amandmana nije bila pričamo šale i pošalice, nego da ozbiljno intervenišemo i smatramo da je ovaj član 7. štetan i da je bolja formulacija ona kako danas postoji u zakonu, i da ovim izmenama neće se smanjiti, nego naprotiv, otvoriće se vrata dodatnim malverzacijama i zloupotrebama.
Ono što prvo smatram da nije u redu, da za odbijanje amandmana dobijemo jedno, kako je neko govorio ovde „kopi pejst“ obrazloženje. Naime, na gotovo sve amandmane na ovaj zakon obrazloženje je za ne prihvatanje, da se ne prihvata iz razloga navedenih za ne prihvatanje na član 1. Predloga zakona koji je podneo narodni poslanik Zoran Živković, i to se ponavlja za svaki od ovih podnetih amandmana koji govore da se određeni član briše. Mislim da nije jednostavno način i da je morao predlagač zakona da obrazloži zašto su rešenja izmena originalnog zakona bolja, svrsishodnija, celishodnija, kako god hoćete, od onoga što sada Vlada predlaže. To se nije desilo i to dodatno obesmišljava ovu raspravu.
Znači, mi sada treba ovde da pretrčimo preko ovih amandman, da se usvoji ovaj važan zakon koji nije menjan šest godina i da bez ijednog obrazloženja šta je namera predlagača, šta su izmene i kako će to se odraziti na život građana, mi pređemo preko svega i nastavimo dalje. Smatramo da je to loše i žao nam je što smo došli u ovu situaciju.

Naravno, ovo je još jedan u nizu istih zakona, produženje rokova koji su istekli ili treba da isteknu, bez obrazloženja zašto se to desilo i ko je za to odgovoran.
Ovde konkretno, u ovom zakonu od tri člana, govori se o produženju roka u kojima autonomna pokrajina, jedinice lokalne samouprave, odnosno javna preduzeća i društva kapitala, imaju pravo da do kraja sledeće godine novi rok u kome podnose zahtev za upis prava javne svojine.
Ponavljamo pitanje na koji nemamo odgovor - koliko je to jedinica lokalne samouprave završilo ovaj posao? O kojem broju jedinica se radi koje nisu to uradile? U obrazloženju zakona nema nijedna jedina analiza u koliko slučajeva će se ovo dešavati, zbog koliko opština, odnosno jedinica lokalne samouprave se ovo radi, koliko javnih preduzeća nije u potpunosti ili nije uopšte ovo uradilo i koliki je posao uradila AP Vojvodina. Bez toga, naravno, ne možete da dobijete našu podršku za produženje ovog roka. Jer, koja je garancija da za godinu dana, ne daj Bože da ova ista Vlada upravlja Srbijom, dođete i tražite novo produženje? Koja je garancija da će se u narednih godinu dana ovaj posao završiti?
Ništa u ovom zakonu i ne govori o hitnosti. Rečenica koju vi tražite - donošenje ovog zakona po hitnom postupku mogao bi da prouzrokuje štetne posledice po rad organa i organizacija. Koje? Koje štetne posledice? Imovina Republike Srbije, da li će se lokalne samouprave upisati na nju i iskoristiti svoje pravo? U krajnjoj liniji ne pravi nikakvu štetu, sem tim jedinicama lokalne samouprave, odnosno javnim preduzećima. Zato smatram da je bilo bolje da ovakav zakon nikada nije došao na dnevni red Skupštine.

Naravno, Vlada nije prihvatila amandman kojim smo tražili brisanje člana 2. ovog zakona, ali je zanimljivo obrazloženje. Kaže – subjekti nisu izvršili postupak evidencije imovine koju koriste zbog velikog broja nepokretnosti, kao i zbog nerešenih imovinsko-pravnih pitanja na istima, te je celishodno da se ovim subjektima omogući podnošenje zahteva za upis u naknadnom roku, do 31. decembra 2017. godine.
Da li sada ovo znači da će se ubrzati rešavanje imovinsko-pravnih pitanja? Na koji način i kojim konkretno merama Vlade će se to ubrzanje desiti, sem lepe želje i klimanja glavom ministara koji sada klimaju glavom kako će to da se desi? Mi nemamo ovde zakon koji prati, koji treba da garantuje da će se rešavanje imovinsko-pravnih problema, koji postoji i koji je usporio i onemogućio da se ispuni ovaj rok od pet godina, da će se sada to ubrzati. Koje su to mere Vlade? Mi to nismo čuli ovde ni u načelnoj raspravi, a ni sada u raspravi o amandmanima, jer su predstavnici Vlade rešili da se na ovaj zakon brane ćutanjem. Ćute na sve one primedbe koje govorimo i koje smo govorili onoliko malo koliko smo imali vremena u načelnoj raspravi, a tako i sada po amandmanima.
Znači, pet godina nešto nije urađeno, istekao je rok 6. oktobra ove godine, čini mi se. Zašto sada hitno, u minut do 12 se daje novi rok od godinu dana? Koje su to garancije da će se taj rok ispoštovati? Koji su se to uslovi promenili da bi se taj rok ispoštovao? Ništa od toga nemamo, nego imamo samo možda dobru želju Vlade da se taj posao završi, ali ovako kako se krenulo, sasvim sigurno taj posao neće biti gotov ni za godinu dana.

Drago mi je da se ministarka uključila, ali ponovili ste priču koju ste, jeste rekli kada je bila načelna rasprava, vi ste pričali o matičnim knjigama, koje uopšte nisu tema. Ne znam zašto pravite tu paralelu. Zato što, valjda želite da se pohvalite da je taj posao posle sedam godina završen. Evo, ja ću da vas pohvalim što je završen posle sedam godina. Od tih sedam, četiri i po godine ste vi na vlasti, vaša politička opcije, ne vi lično, ali vaša politička opcija. Pa, sada ako hoćemo da delimo odgovornost, da vidimo kolika je čija odgovornost, zašto taj posao nije završen ranije i koliko se puta produžavao rok.
Znači, ponavljam ovde kažete da zbog ne rešenih imovinsko-pravnih pitanja nije obavljen ovaj posao. Kako ćete to ubrzati? Potpuno se slažem sa ovim što je kolega Arsić rekao da je to jedan galimatijast, da je to jako komplikovano rešiti. Nisam siguran da i u roku od godinu dana te stvari mogu da se reše. Mislim da je ovoj izmeni Zakona trebalo prići ozbiljnije, videti šta još treba uraditi, kroz neke druge zakone, da bi se ovaj proces ubrzao.
Vi kažete, sada postoji veb aplikacija, onda bi mogli da nam kažete kolika se imovina nalazi u toj veb aplikaciji koja sada opštine treba, da kažem, da se prijave da bi ostvarile pravo upisa svojine. Ali, ništa od toga vi nama ne govorite. Nego odete na matične knjige i, najbolje vidim znate, kakva je situacija bila u opštini Trstenik. Ne znam kako ste od svih opština baš tu opštinu našli i zašto volite toliko da se bavite njom, ali dobro.
Ponavljam, ne možete ovako da očekujete podršku bez konkretnih podataka, šta se očekuje, zašto ovaj rok od godinu dana, šta će sve biti urađeno da bi se ovo ispoštovalo. Ovako samo sa vašom dobrom voljom to nije dovoljno i neće biti ostvareno. Hvala.

Naravno, mi smo predložili brisanje i poslednjeg člana u ovom zakonu koji predviđa stupanje na snagu ovog zakona zato što smatramo da je ovo loš zakon koji neće doneti one planirane efekte. Produžava se rok potpuno arbitrarno za godinu dana, bez bilo kakve ozbiljne analize koja nam garantuje da će taj proces biti moguće završiti za godinu dana.
Ponavljam, svi oni razlozi koji su navedeni u odbijanju prethodnih amandmana, koji govore o tome da su po ovom pitanju brojne lokalne samouprave bile neaktivne, a da mi i dalje ne znamo koji je to broj, kao i da postoje brojna nerešena imovinsko-pravna pitanja koja onemogućavaju da se izvrši prebacivanje imovine, samo produžavanjem pukim ovog roka, koji je inače istekao, da ponovim ako neko nije obratio pažnju na to, još u oktobru mesecu ove godine, a evo, Vlada je došla ovde na sam kraj godine da zajedno sa preko 20 drugih tačaka dnevnog reda o tome raspravljamo, nema mehanizama u ovom zakonu, niti nema izmena, dopuna ili nekih novih zakona koji će omogućiti da se ovaj proces završi u narednih godinu dana.
Bojim se, bez obzira kakvi budu rezultati za narednih godinu dana, koliki deo posla će se završiti, mi to sada možemo samo da nagađamo jer uopšte ne znamo o kom broju završenog posla se radi, koji deo posla je pred nama, ukoliko postoje problemi imovinsko-pravnih pitanja ili slične stvari, da ili ćemo ponovo produžavati ovaj rok, ili će se definitivno odustati od prenosa imovine na lokalne samouprave, javna preduzeća i AP.

Ima više razloga zašto ovaj član 1. ne treba menjati. Prvi razlog je što je izgleda Vlada koristila onaj vremeplov koji koristi ovde skupštinski odbor, pa je negde stavila u naslov ovog zakona da je on promenjen i 2055. godine. Znači, ovde se navodi kada je sve menjan ovaj zakon, pa kaže 2014, 2015. i, kaže, „Službeni glasnik“ broj 103/55. Znači da je promenjen 55 godine, pa bih voleo da znam kakve su to promene 55 godine u budućnosti urađene.
To govori kako je ovaj zakon pisan loš, a sada član 1. i ova izmena je potpuno nelogična, jer se njome menja član 1a koji ima naslov koji kaže – značenje pojedinih izraza. Sada taj član 1. definiše određene izraze, ali nigde ne govori o određenoj vrsti akcijskih proizvoda. Samo se ovom izmenom uvodi da je proizvođač akciznih proizvoda i lice koje vrši preradu, prženje, pakovanje, kao i druge sa njima povezane radnje koje se vrše u svrhu proizvodnje kafe. Znači, nigde nema, u drugim stavovima ovog člana ne navode se drugi akcizni proizvodi, ni duvan, ni alkohol, ni električna energija. To su sve opšti pojmovi. Potpuno ovoj promeni, kako je Vlada predložila, nije mesto u ovom članu i ja ne znam šta je rezultat toga. Ovaj zakon je mogao bez člana 1. da prođe.
Znači, ovde imate jednu suštinsku, netačnu činjenicu. Piše da je zakon menjan 55 godine, nekih 39 godina u budućnosti, a druga je konkretno navođenje proizvodnje kafe. Tome nije mesto u navođenju opštih pojmova. Pogledajte kako izgleda član 1a. To su sve opšti pojmovi i nigde se ne spominje ni jedan akcizni proizvod.

Kada je donošen budžet Republike Srbije imali smo jednu intervenciju koja je predviđala da se u budžetu nađe prihod od akciza za zaslađena pića, odnosno pića i voćne sokove koji su zaslađeni. Tada nas je obradovala izjava ministra da se on lično slaže sa idejom da se zaslađena pića dodatno oporezuju, odnosno da se na njih uvede akciza, s obzirom da je Svetska zdravstvena organizacija proglasila svetsku epidemiju gojaznosti i kao jednu od mera predložila vladama da se oporezuju zaslađena pića, kao jedan od načina da se stane na put ovoj epidemiji.
Kada smo dobili ovaj Predlog zakona bili smo razočarani što nema te vrste novih akciza i probali smo, onoliko koliko nam to Poslovnik dozvoljava, kroz amandman na ovaj član 4. to predvidimo. To, hajde da kažem, mogu da se složim ni da pravno nije bilo moguće, s obzirom da ovaj član 14. koji se menja članom 4. ovog zakona govori o kafi i proizvodima koji sadrže kafu.
Mislim da je propuštena prilika da već sada uvedemo tu vrstu oporezivanja zaslađenih pića i da probamo da uradimo nešto, da pomognemo da se gojaznost u Srbiji smanji. Podaci gojaznosti u Srbiji su dramatični, 21% građana Srbije boluje od gojaznosti, a 31% je u predgojaznom stanju. Znamo da u velikom broju slučajeva gojaznost dovodi do pojave dijabetesa i raznih drugih oboljenja i njihovo lečenje, ako krenemo da gledamo sve kroz pare, onda i lečenje građana Srbije koji su oboleli od dijabetesa i drugih bolesti koje su prouzrokovane gojaznošću, košta mnogo više nego što bi ulaganjem u prevenciju mogli da smanjimo.
Šesnaest zemalja do sada je uvelo ovu akcizu. Naš najbliži sused, Mađarska je od 2013. godine uvela ovu akcizu i njihovi rezultati su ohrabrujući. Za 20% je smanjena upotreba, zato što se vodila ne samo zbog ove akcize, nego se vodila jedna kampanja od para koje su se u budžet slivale uvođenjem ove akcize, kojom je promovisano korišćenje zdravih prirodnih voćnih sokova umesto ovih zaslađenih i imaju smanjenje od 20% korišćenja ovih zaslađenih sokova i gaziranih pića, a za 20% povećanje prirodnih voćnih sokova. Takođe, pojavljuju se i dobri rezultati i pozitivni trendovi i u borbi protiv gojaznosti.
Naravno, za Vladu Srbije ništa od ovoga nažalost nije bitno i Vlada Srbije nema nameru da vodi neku politiku osim politike brige o budžetu. Ono što slušamo od ministra koji je večeras ovde sa nama, da brani ovaj zakon, odnosno raspravu u pojedinostima, on govori kako nam je važno da imamo stabilan budžet, da se on puni, da ne znam ni ja šta. Ali, nažalost nije politika i ne može politika da se svodi na to da budžet bude u plusu, nego da se kroz budžet sprovode politike koje Vlada zacrta i sprovodi kroz programe koji se nalaze u budžetu i za koje se onda alociraju određena sredstva za finansiranje tih programa.
Programa borbe protiv gojaznosti u Srbiji nema. I on je neophodan. I ja trošim ovo svo vreme u ovom trenutku znajući i da mali broj građana gleda, ali ovo je poslednja prilika verovatno u ovom sazivu, sasvim sigurno do kraja godine kada ćemo imati priliku da kažemo nešto na ovu temu. Mislimo da je ova tema važna i da jedini razlog zbog koga je Vlada sada izbegla da krene sa ovom akcizom je očigledno razlog koji je Vladu ubedio da to ne uradi pre nešto više od godinu dana, kada je bila najava, a to je dodvoravanje krupnom kapitalu. To je dodvoravanje kompanijama koje u Srbiji imaju proizvodnju ovih pića i imaju određenu zaradu i naravno da je njihov interes da se ne uvede ova akciza.
Ali, mislim da je interes građana Srbije da imamo zdravije građane, da trošimo u krajnjoj liniji manje para na lečenje onih bolesnih i mislim da bi mnogo veća korist bila i da je prihvaćen ovaj amandman, kao i da se našlo rešenje od strane Vlade koja je mogla da interveniše.
Mi imamo naš predlog zakona, ako nije znala kako mogla je taj predlog zakona da uvrsti u ovoj svoj predlog, da promenimo, da uvedemo da se priključimo borbi protiv gojaznosti i da jednom konkretnom merom krenemo u rešavanje problema koji muči sve, potencijalno 700.000 građana Srbije. Hvala.