Poštovani poslanici, podsetiću vas na reči francuskog generala Galoa... jeste li me uključili, jeste, dobro.
Krajem sedamdesetih godina u blizini Minhena predstavnici Španije, Francuske, Velike Britanije i Vatikana ocenili su da posle Tita Jugoslavija ne treba da postoji.
Kao argument, između ostalog, iskorišćene su jezičke barijere između srpskog, hrvatskog, slovenačkog, makedonskog, albanskog, mađarskog jezika.
Iznad svega, međutim, kako je smatrao kancelar Kol, razbijanje Jugoslavije bila bi velika pobeda za Nemačku. Srbi, koji bi bili razjureni sa njihovih zemalja, bombardovani, proterani sa Kosova, pazite sada, potenciram i na ovome, ostavljeni bez njihove civilizacije, što znači onih tradicionalnih društvenih vrednosti, kao osnove njihove budućnosti, trebalo bi na taj način kazniti, po mišljenju Nemačke, zbog njihovog doprinosa i borbe rame uz rame sa saveznicima. Razmontiranje Jugoslavije omogućilo bi Nemačkoj da se oduži Hrvatima i muslimanima iz Bosne kao svojim saveznicima u Drugom svetskom ratu.
Ovo što su oni započeli, vidite, sedamdesetih godina, to danas vi dovršavate ovim zakonom koji usvajate.
I ne samo ovim zakonom, nego i mnogim drugim zakonskim rešenjima koja nam nudite ovde, da bi se navodno pridružili EU, da bismo dobili šengen listu, a u stvari da bismo uništili sve što je srpsko, što je tradicionalno.
Dakle, ne smete da kažete patriota, ne smete da kažete Srbin, ali da kažete peder možete. Neki sebi dozvoljavaju čak i da nazovu neke ljude ovde pederima...
(Isključen mikrofon.)

Pošto se ovaj amandman i sam član zakona odnosi na ponižavajuće postupanje, odličan je to šlagvort da kažemo da su svi građani Srbije diskriminisani ovakvim ponašanjem predsedavajućih u Narodnoj skupštini, koji narodnim poslanicima, odnosno glasnogovornicima naroda ne omogućavaju da progovore ništa što bi narod hteo da čuje, ali šta da radimo. Na taj način ste uveli diktaturu u Srbiju ...
(Isključen mikrofon.)

Slažem se. Pravila govore sama za sebe. Dva minuta, koliko je poslanička većina odlučila da poslanicima omogući da obrazlože nešto što je veoma važno, zamislite kada bude došao zakon o budžetu na dnevni red, pa u dva minuta treba da obrazložite amandman i da govorite o zakonu, to će biti zaista interesantno.
Ali, ne možete da mi osporite političku tvrdnju da smatram da nas na ovaj način uvodite u diktaturu, a da je ono sledeće što možemo da očekujemo revolt, eventualno građanski rat, a onda posle toga neki namesnik koji će vladati Srbijom.
Dakle, obzirom da je juče obeleženo 10 godina od NATO agresije, umesto vojnim, dalje se protiv Srbije koriste upravo ovakve, političke, medijske i druge metode, a posledice su jednake, možda čak i teže i štetnije nego razaranje infrastrukture, industrije, poljoprivrede, trovanja prirodne okoline osiromašenim uranijumom. Znate da je nekoliko puta uvećan broj obolelih od karcinoma upravo zahvaljujući ovome.
Pre svega, pred nama se odigrava sveopšta desrbizacija naroda. Zapad manipuliše srpskim auditorijumom, tvrdeći da je upravo Srbija ta koja je zgrešila što je NATO bacao svoje bombe.
Ekonomski smo zavisni, konstantno smo u kriznoj situaciji, otvaramo sada ove prodavnice za siromašne, opet neku diskriminaciju pravimo.
Šta će oni da kupe u tim prodavnicama? Valjda onu pokvarenu robu ili onu robu kojoj je istekao rok? Ne razumem o čemu se radi. Šaljete nam neke račune 10 godina stare, 60.000 sam lično jutros dobila. Imam svaki račun uredno plaćen.
Koja budala danas čuva račune 10 godina, molim vas, kada znate da morate da ih čuvate godinu-dve dana da biste dokazali neko potraživanje. Fale pare u budžetu grada Beograda, hajde sada ovo ako prođe-prođe, da uzmemo pare narodu, ko je lud da plati.

Nadam se, gospođo Čomić, da sam najkraćim putem došla do govornice, mada sam dugo čekala da mi date reč, pa bi sada sami sebi trebalo da izreknete opomenu.
Znate šta, kada se neko posle tri dana seti da nije podneo dovoljan broj amandmana da bi za ovom govornicom mogao da iznese svoj stav o nekom zakonu, to je problem te poslaničke grupe. Mi se zaista trudimo da na najtransparentniji način pokažemo koji je stav SRS po pitanju svih onih ugroženih grupa koje tretira ovaj zakon.
Često nam se kao društvu nameće to da smo ksenofobični, a ksenofobija se, naprotiv, širi unutar briselske familije. Dakle, vezano za moj amandman, daću vam primer iz današnje "Politike", koja je preuzela jedan deo članka iz lista "Ovaj dan" iz Lagosa, gde se kaže: "U košmaru globalne krize, Evropa i razvijeni svet zatvaraju se kao tvrđave. U talasima masovnih otpuštanja, gastarbajteri su prvi na udaru. Ksenofobija i recesioni rasizam tamo su u porastu. Stranci koji stižu na privremeni rad u zemlje trećeg sveta, za velike pare uglavnom otimaju poslove domaćoj radnoj snazi. Nigerija (o njoj se radi) treba da razmisli o motivima navale stranih gastarbajtera".
Dakle, naše društvo nije, kao što vidite, niti izvor niti sklono ksenofobiji, nego se upravo ona u toj EU, kojoj vi toliko težite, rađa i razvija. Zbog čega? Zbog globalizacije. To je nešto što je očigledno neprirodno, neodrživo, podjednako opasno kao rasizam, kao fašizam i sve ostale ideologije, eto i nacizam, ako baš hoćete.
Hvala vam što mi niste dali pravo na repliku gospodinu Nikoliću.

Dame i gospodo, član 25. odnosi se na diskriminaciju zbog političke pripadnosti. Mislim da je svima jasno, i građanima Srbije koji prate rad ovog parlamenta, da politička diskriminacija u ovoj zemlji postoji, samim tim što postoji u parlamentu.
Jer ako diskriminišu nas ovde, predstavnike naroda, možete da zamislite šta rade onda sa ostalim ljudima, građanima Srbije, koji se deklarišu kao pripadnici jedne, druge ili treće političke partije, ali važno je da je opoziciona politička partija. Mi nemamo pravo na repliku, nemamo pravo da dođemo kuda hoćemo za govornicu, onoliko koliko nam ovi za nas daju, toliko možemo.
Mnogo važnije od toga jeste 2. stav, na koji se moj amandman odnosi, gde u ime poslaničke grupe u podjednaku ravan stavljam fašiste, naciste, rasiste i globaliste. To su sve iste ideologije, sa istim ciljem. Obrazloženje je jasno. Po meni, globalizam je zlo podjednako kao i fašizam, i nacizam, i rasizam, i proizveo je brojne žalosne posledice koje je osetio i srpski narod, a potpuno iste kao i ove druge tri ideologije.
NATO pakt nam je ostavio ono što nam je ostavio, posledice koje su, pretpostavljam da vi, ministre, treba da znate, a imam samo neke podatke, imam samo 20 sekundi da to kažem, ali recimo u Vranju se za 10 godina 12 puta uvećao broj obolelih od kancera. U narednoj deceniji kažu da se zbog posledice NATO bombardovanja očekuje dalji porast kancera kod odraslih i genetskih deformacija kod novorođenčadi.
To je ta globalizacija i to nam je donela globalizacija, a vi hrlite ka toj ideologiji. Ništa dobro od toga nismo do sad videli, niti će iko videti. Taj eksperiment se ponavlja i u drugim zemljama, Srbija je samo bila prva.

Pretpostavljam da ste, gospođo predsedavajuća, i vi primetili da se ministar obraćao pre svega poslaničkoj grupi SRS vezano za broj amandmana i u jednoj rečenici je rekao da je očigledno da mi nismo znali šta se hoće ovim zakonom, odnosno šta treba da se postigne ovim zakonom. Tako ste nešto rekli je li? Jeste, rekli ste. Htela bih samo da vam kažem da smo mi apsolutno bili svesni da je ovaj zakon posledica činjenice da smo kulturno i ideološki podvrgnuti ispiranju mozga.

Ne znam kako možete da mi oduzmete reč ako smo saslušali ministra, ako se on obratio poslaničkoj grupi i ako kao zamenik šefa poslaničke grupe ne mogu da odgovorim.

Eto vidite zašto smo protiv zakona – zato što ga je nemoguće sprovesti. Od koga sada da tražim zaštitu, od vas?        

Gospođo predsedavajuća, osećam obavezu kao zamenik šefa poslaničke grupe SRS da vam samo neke stvari stavim u izgled, vezano za ovu diskriminaciju koju vi sprovodite prema poslanicima SRS.
Da me ne biste isključili, reći ću da je to vezano upravo za član 101.
(Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem i biću vam veoma zahvalna ako me pustite ovih dva minuta da vam nešto kažem.       
Član 27. u alineji 5. predsedniku Narodne skupštine, u ovom slučaju onome ko predsedava, daje ovlašćenje da vrši druge poslove predviđene zakonom i ovim poslovnikom.
Dakle, svi članovi ovog poslovnika, i sprovođenje i rad ove skupštine u vašoj je nadležnosti u izvesnom smislu, čak mislim u velikom obimu, jer vi diktirate tu atmosferu u parlamentu. Kad neko hoće da vam ukaže na to da ima pravo da nekome nešto replicira, nigde u Poslovniku ne piše da je to vaše diskreciono pravo.
Piše upravo ovako, da tu odluku vi donosite - odluku u slučajevima iz st. 1. i 2. ovog člana donosi predsednik Narodne skupštine. Šta smo time hteli da vam damo kao dodatno ovlašćenje? Da vi, eventualno, procenite u kom momentu treba da prekinete taj lanac replika, ali ne možete da zabranite poslanicima koji smatraju da su pogrešno protumačeni da jedni sa drugim vode debatu i da prodiskutuju.
Na taj način zaista sužavate rad parlamentaraca na nešto što vi verovatno zamišljate tako parlament, ali mi ga tako ne doživljavamo i verujem da ga i ova strana ne doživljava, i koristeći to pravo. Sad da uvredim nekog poslanika ili nekog ko izađe sa ove moje leve strane, pogrešno nešto protumači od onoga što sam rekla, sigurno ću opet tražiti reč ili će on tražiti reč, i to je ta debata koju mi želimo. Mi to radimo zbog javnosti, zbog kvaliteta ove rasprave, a nigde, gospođo predsedavajuća, ne stoji diskreciono pravo (Predsedavajuća: Dva minuta, zahvaljujem.) da vi odlučite šta će ko da radi. Možete, ali to ne vodi, verujte, ničemu.

Gospodine ministre, evo samo jednog primera i jednog dokaza da ovaj zakon ne nudi adekvatnu pravnu zaštitu od diskriminacije.
Jesmo li mi ovih dana bili svedoci da su ministar pravde gospođa Malović i gospodin Dinkić izašli u javnost sa tezom da treba obustaviti radne sporove? Je l' jesu? Bilo je u štampi, svugde u medijima je bilo. Pitam vas da li smo svi mi jednaki pred sudom. Ustav kaže da jesmo. Zašto ovi koji vode radne sporove su na ovaj način diskriminisani i moraju da se gurnu u ćošak jer neki drugi imaju prioritet? Kako je uopšte moguće da do toga dođe?
Ne znam da li će do toga doći, ali mediji su se ovih dana time bavili i te izjave njihove postoje. Šta da radimo mi protiv jednog i drugog ministra? Da ih prijavimo povereniku kada donesemo ovaj zakon? Izvinite, to nije obuhvaćeno ovim zakonom. Dakle, upravo ta vlada koja nam nudi ovaj zakon o zabrani diskriminacije vrši diskriminaciju. Vidite koji je to apsurd. Samo sam to htela radi javnosti da iznesem, a vi se pozabavite time sa članovima Vlade.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine predsedavajući, srpski radikali istrajavaju u ovim nemogućim uslovima da građanima Srbije približe svoje stavove i govore, na kraju krajeva, u ime građana koji su ih birali, vezano za ovaj zakon, ali kao što vidite to je nemoguće.
Čak smo i mi međusobno diskriminisani, jer je neko u stanju da govori brže, neko sporije, pa za dva minuta ne možete da kažete ništa. Ali, hoćemo upravo da pokažemo koliko je ovaj vaš Poslovnik sulud, neprihvatljiv, nakaradan, antidemokratski, kako god hoćete da ga nazove, ali nije ono što treba da bude i omogući narodnim poslanicima da iznesu argumentaciju.
Postaviću samo jedno pitanje, neću da pričam uopšte o čemu se radi u ovom mom amandmanu, ministru ovde, konstatujući da samo socijalna država može da doprinese da se uspostavi puna jednakost, neću da govorim o diskriminaciji, i da vas pitam kako ćete da uspostavite jednakost dece, invalidne dece koja treba da idu u osnovnu školu, a ne mogu da uđu zbog toga što nema ovakvog lifta kakav smo mi napravili u Skupštini ili nema uopšte lifta da mogu da se popnu do prvog, drugog, trećeg sprata? Rekli ste da vam treba samo 40.000 za sprovođenje ovog zakona.
Kako ćete to da omogućite? Kako ćete da im omogućite da idu u srednju školu kada nemate srednju školu za decu sa cerebralnom paralizom, recimo, a deca su mentalno očuvana, mogu da se školuju, mogu na sve studije, mogu da završe gimnaziju, mogu da završe koju god hoćete školu?
Kako ćete to da uradite? Kome će oni da se žale? Bogu ocu. Ne može niko da im pomogne po ovom vašem zakonu i time ste pokazali da ovaj zakon slobodno možete da iscepate.

Dame i gospodo, podnela sam amandman na član 2. stav 1. tačka 1), gde tražim da se reči ''na otvoren ili prikriven način'', pa se sad tu nabrajaju svi oblici diskriminacije, brišu, iz razloga što Ustav te termine ne poznaje, nego govori o neposrednoj ili posrednoj diskriminaciji. Trebalo je onda i u ovaj zakon tako nešto da se uvrsti.
Ako je najveća vrednost našeg društva i svakog civilizovanog društva čovek, a zna se kako se do čoveka dolazi, dakle, heteroseksualnim odnosom, ako je afirmacija neprirodnog, po meni, diskriminacija prirodnog, i ako postavimo pitanje šta je uzrok i svrha, šta je posledica seksualnosti, i damo jedan jedini mogući odgovor, da je to humana biološka reprodukcija, da je seksualnost prirodni nagon, a ne voljni izbor, onda zaista stavljate u neravnopravan položaj one koji su, da tako kažem, heteroseksualni i to u odnosu na one koje pokušavate da ovde izdvojite kao ugroženu grupu, kako biste vi to vašim rečnikom rekli, el džebiti osobe, baš tim naglaskom i tom skraćenicom.
Mnogo je onih diskriminacija koje ovaj zakon ne spominje i sve vreme kako izlazim za ovu govornicu upravo o tome govorim, ali evo dva minuta je isteklo, možda prilikom sledećeg amandmana, sada ne mogu taj primer da navedem.

Da iskoristim samo svoje pravo da podsetim na jedan član Poslovnika i obraćam se pre svega predlagaču, odnosno predstavniku predlagača, gospodinu Čipliću. Član 145 – da predlagač zakona ima pravo da povuče predlog zakona iz procedure sve do završetka pretresa predloga zakona na sednici Narodne skupštine.
Evo, još jednom da vam skrenem pažnju, da mislim da ste stekli utisak o atmosferi u parlamentu. Videli ste sa koliko smo energije ušli u ovu raspravu, pokušavajući da vas ubedimo da je ovaj zakon nepotreban i da u stvari samo zbog dva člana zakona vi nama nudite zakon o zabrani diskriminacije.

Samo jedan član o tome govori.