Dame i gospodo narodni poslanici, izražavam žaljenje što ovom zakonu posvećujemo ovako malo vremena, jer je ovo izuzetno dobra prilika da govorimo i o budućoj strategiji u kulturi, jer je zaista neprihvatljivo da mi do dana današnjeg nemamo strategiju u kulturi, a da ne govorim o operativnim merama i svemu onome što sledi nakon donošenja strategije.
Pogotovo je neprihvatljivo zakonsko rešenje ili predlog koji postoji u zakonu da se strategija donosi za tri godine. To je nešto što ni u jednoj oblasti ne može da važi, a pogotovo ne u kulturi, koja treba da svojom strategijom propiše neke kulturne obrasce i da se postara da te kulturne obrasce stvori za naredne generacije. Dakle, ne jednu, nego više generacija.
Kako je kultura potpuno marginalizovana i pretvorena u sluškinju politike, iako je politika prisutna u svim oblastima života, pa i u kulturi, jer time potvrđuje svoju moć i ostvaruje svoj uticaj, upravo se zbog tog uticaja i postavlja pitanje granice i autonomnosti kulture kao komplementarne i korektivne politici.
Svedoci smo da su stare ideologije nestale. Novih nema, a znamo da je kultura jedan društveni fenomen koji se razvija u više pravaca. Ovo govorim zbog toga što u zakonu nismo videli šta je to što mi u stvari želimo u kulturi. Zaboravili smo na to da postoji taj nacionalni pravac, a u okviru njega podrazumevamo, pre svega, čuvanje i razvijanje temeljnih vrednosti nacije, jezika, pozitivne istorije, klasične umetnosti, porodice, pojedinca, pravoslavno hrišćanstvo. Sve to ne može da opstane bez finansijske pomoći države.
Moram da priznam da ste me inspirisali da na ovaj način govorim o ovom zakonu, iako sam mislila da se više pozabavim upravo članovima zakona, ali to sam ostavila za raspravu u pojedinostima, zbog toga što ste nas juče oslovili sa zastupnici – gospodo zastupnici. Ovo, gospodine ministre, nije Hrvatski Sabor, ovo je Narodna skupština, mi smo narodni poslanici, tako piše u Ustavu, to je svojstveno srpskom jeziku i ovo bi bio, verujte, dovoljan razlog da se traži vaša smena.
Ako ministar kulture ne može da neguje jezik srpski i srpskog naroda, onda šta mi možemo da očekujemo od svih ostalih koji deluju i rade u kulturi.
Trebalo bi da nam date objašnjenje otkud vam to, jer ne mislim da ste nedovoljno obrazovani da ne shvatate značaj toga. Naravno, ima ovde i drugih koji kvare taj jezik i koriste ga tako da gubimo naš nacionalni identitet, ali i o tome ću govoriti u raspravi o pojedinostima.
Počela sam o kulturi kao društvenom fenomenu i spomenula nacionalni pravac, ali želim da spomenem i tradicionalni pravac, koji obuhvata čuvanje i prenošenje istorijskih činjenica, predanja, verovanja, običaja, pisma, pravila ponašanja koja se prenose sa pokolenja na pokolenje.
Svako pleme, jezička grupa, narod, nacija, pogotovo koje danas žive na zajedničkoj planeti, čuvaju i ponose se sopstvenom tradicijom, jer tradicija je, složićete se, ujedinitelj i garant opstanka jednog naroda, a mi ne znamo i ne vidimo da se u bilo kojoj oblasti kulture, uz podršku države, kažem, jer pokušaja ima, radi na očuvanju naše tradicije.
Nikako da shvatimo da nema naroda bez tradicije, niti tradicije bez naroda. Mi Srbi morali bi da budemo svesni da je tradicija naša budućnost. U njoj je sačuvana i spoznaja o nama samima. Zašto? Zahvaljujući tradiciji mi ne moramo da se pitamo ni ko smo, ni šta smo, ni odakle smo, ni šta nam je činiti. Ali, moramo da je negujemo i da joj se vratimo da bismo znali šta da činimo.
Naši preci su odavno odgovorili na sva ova pitanja koja mi danas, eventualno, postavljamo. Mi smo tradiciju nasledili besplatno. Naši preci nisu morali ni da podižu kredite, niti da daju neke bankarske garancije, niti da se zadužuju kod MMF-a, da bi nam to ostavili. Jednostavno su nam ostavili. Naša dužnost jeste da to negujemo. Kako? Bez pomoći države nemoguće. Zbog toga, želim da vam skrenem pažnju na to.
Takođe, jedan od fenomena kulture jeste i individualna umetnost, jer država mora da stvori uslove da se dar u potpunosti otelotvori u bilo kojoj umetnosti. Pojedinac ga poseduje, dar, zahvaljujući daru božijem, radio je na njemu, ali država mora da mu pomogne, da uspeh njenog umetnika, građanina Srbije, bude i uspeh naše države.
Naravno, postoji i narodni i estradni pravac koji podrazumeva širok pojam zabave, od lakih TV serija, humora, dnevnog senzacionalizma u štampi, do raznih oblika popularne muzike. On je komercijalni, izdržava se sam. U narodnoj kulturi se okreće veliki novac i država bi morala prema njoj da ima tolerantan odnos.
Želim samo da vas podsetim da je 70-tih godina prošlog veka mostarska petlja, zvana "Gazela", upravo isfinansirana zahvaljujući porezu na mala autorska prava na folk i pop muziku. Pa sad vidite koliki je to novac ako se to radi na pravi način i ako ih ne oteramo da odu u sivu ekonomiju.
Želela bih da, ako ima vremena, evo još malo, da bi i moje kolege mogle da progovore na ovu temu, vezano za kulturni identitet, a sve ovo vam govorim zbog toga što znam da ćete raditi na toj strategiji, zajedno sa ovim savetom, pa nije loše da vam se na vreme skrene pažnja na sve ovo.
Postoji i definicija kulturnog identiteta kao skupa karakteristika koju jednu kulturu čine različitom u odnosu na druge kulture, kao što su jezik, folklor, verovanja, običaji jednog naroda, stil življenja, rada, duhovne, etičke vrednosti i moramo da kažemo da je Unesko u kulturnim politikama nakon konferencije u Veneciji 70-tih godina potvrdio i razradio ključni stav Deklaracije o načelima međunarodne kulturne saradnje, usvojene na Generalnoj skupštini 1966. godine u UN, i konstatovao da je prvo kulturno pravo, pravo naroda da raspolaže samim sobom, tj. da ima kulturni identitet, ali moramo da mu pomognemo da ga pronađe, obzirom da ga nema.
Pravo kulturnog identiteta prihvaćeno je kao ideja vodilja svih programa UN, posebno Uneskoa. Verovatno znate za svetsku konferenciju o kulturnim politikama iz Meksika 1982. godine, koji posebno insistira na zaštiti i promociji nacionalnog jezika.
Vrlo bih rado govorila o jeziku, verujte, narednih sat vremena, samo da imam prostora, ali nažalost nemamo zbog ove spojene rasprave, ali mislim da i te kako zaslužuje pažnju očuvanje kulturnog identiteta i obrazovanja u svojim preporukama, govorim o kulturnoj politici konferencije iz Meksika u preporukama 89-90-91-92. Među najurgentnijim poslovima Ministarstva, ne mogu a da ne kažem u poslednjem minutu svog govora, jeste briga o kulturnom nasleđu Srba i drugih nealbanskih naroda na KiM i razvijanje što efikasnije saradnje sa Uneskom oko ovog problema. Najdragoceniji primerci srednjovekovne kulture na KiM u martu 2004. godine uništeni su. Uništeno je 30 srpskih manastira i crkava, od kojih su šest biseri svetske kulturne baštine, a tri pod zaštitom Uneska. Među njima je i Crkva Bogorodična Ljeviška, koja je 2006. godine, zajedno sa Pećkom patrijaršijom i Gračanicom, upisana u Unesko listu svetske kulturne baštine.
Pitam vas još šta je sa statusom bivših saveznih ustanova zaduženih za očuvanje kulturnog identiteta i kulturnog nasleđa, Arhiva Jugoslavije, Vojno-istorijskog muzeja, Muzeja Jugoslavije i preduzeća "Filmske novosti". Lingvistička politika je verovatno najosetljivija komponenta politike kulturnog identiteta, pogotovo ako je u pitanju današnji srpski jezik i njegov položaj u individualnom atlasu Balkana.
Dakle, kriza, nedostatak kulturnog obrasca, kulturnog identiteta, zašto do sada nemamo strategiju razvoja, to je ono na šta bi trebalo da nam odgovorite i što sam očekivali da ću da čujem od vas u vašem uvodnom izlaganju, pre nego što biste se pozabavili samim zakonom o kulturi, a mislim da je trebalo da vaši saradnici samo uzmu zakon o kulturi koji ima država Francuska, a to je jedna napredna demokratska i razvijena država, pa biste videli koja je razlika između ovog zakona i tog zakona, šta su vrednosti koje oni favorizuju, a šta su vrednosti koje mi favorizujemo.